Srdjan Kotur

👍

Brsjaci (Berziti) se kao etnička južno-slovenska zajednica, takozvani Sklavini, pominju u sedmom veku u hagiografskom spisu „Čuda Svetog Dimitrija“. Bili su jedno od osam slovenskih plemena koja su naseljavala oblasti današnje Makedonije. Zna se da su kao zaseban etnos u 9.veku nastanjivali deset gradova u srednjoj Evropi. Svedočenja Brsjaka u ovoj emisiji snimana su krajem sedamdesetih godina 20. veka u selima nekadašnje Socijalističke Republike Makedonije.

Reditelj: Ratko Ilić
Autor: Ljubomir Ršumović
Proizvodnja: 1979. godina
 
 

Odavno nisam ovako osetila pesmu...
 

Bozicna Liturgija na poljskom u poljskoj drzavnoj televiziji (tako, to je skracena relacija); ja od 12:45 citam prokimenon, Apostola i stihe za aliluja
 

јан 11, 2022 
Кроз векове сачувала су се имена великих православних иконописаца попут Емануела Панселиноса, преподобног Андреја Рубљова или код нас Зографа Лонгина, а у савремено време имамо и фотографе или светлописце који су од појаве фотоапарата 1825. године па до данас фотографисали многе савремене светитеље, као и светогорске монахе. Њихов допринос је огроман будућим нараштајима па и нашем приближавајући нам савремене светитеље који су били као и ми људи од крви и меса и који су својим подвигом унутар Свето-тајинског живота Православне цркве задобили Царство небеско. Један од њих је био и универитетски професор Douglas Alfred Demetrios Lyttle који је имао тај благослов да фотографише велике светогорске духовнике од којих су поједини већ уведени у Диптих Светих Православне цркве попут Преподобног Јефрема Катунакијског.
Професор Douglas Alfred Demetrios Lyttle родио се 7. јула 1919 године у градићу Три Реке Мичиген недалеко од језера Мичиген у Сједињеним Америчким Државама. Родитељи Стефан и Рут били су протестанти, припадници Реформатске лутеранске цркве, отац Стефан је био професор и директор средње школе у Saginaw High. Млади Даглас је похађао Универзитет у Мичигену и ратне 1941. године је дипломирао на Хемијском факултету. Био је такође члан најстаријег Почасног америчког академског удружења  ФБК (Phi Beta Kappa). Своју каријеру је започео у Фармацеутској индустрији као хемијски истраживач у једној од најстаријој америчкој фармацеутској компанији Мerck у Њу Џерсију да би затим наставио своју каријеру у Upjohn фармацеутској компанији у Мичигену.
Од раног детињства Даглас је гајио љубав према фотографији тако да одлучује раних педесетих година прошлог 20. века да напусти фармацеутску индустрију и да се повети професионалној фотографији отварајући своју фотографску радњу “Даглас Лит фотограф“. Огромно искуство које је имао као хемичар допринеће квалитету његових фотографија које је рекламисла његова супруга Маргарет, која је била задужена за менаџмент. Посветио се изради комерцијалних фотографија за познате националне компаније као и за Хумантарину асоцијацију Лутеранаца чијој је Цркви и сам припадао. С временом је постао и професор на Рочестеровом Институту за технологију на одељењу за Уметност и дизајн где је предаво предмет Уметничке фотографије у периоду од 1969. до 1984. године. За свој уметнички рад добио је престижно признање “Мајстор Фотографије“ (Master of Photography) од удружења Професионалних фотографа Америке.
Поред многих уметничких дарова за разне жанрове фотографије највећи му је дар био фотографисање људских ликова. Непосредност у фотографисању људских личности извирала је из његове искрености и љубави ка човеку. Божијим промислом од 1972. године Даглас почиње да посећује Свету Гору и током својих 22 посете све до 1998. направио је око 50 000 фотографија. Фотографисао је како манастире и светогорску природу, тако и светогорске игумане, монахе, пустињаке од којих су већ поједини постали и светитељи Православне цркве. Плод  његовог дугогодишњег рада је чувена књига фоторафија “Чудо на Манастирској Гори“ (Miracle on the Monastery Mountain), која је издата 2002. године у Америци.
Бивајући на Светој Гори толики дуги низ година и сретајући се са великим светогорским духовницима попут Светог Старца Јефрема Катунакијског, Старца Арсенија, Игумана Хараламбија Дијонисијатског, Старца Јефрема Филотејског и Аризонског, духовне деце Преподобног Јосифа Исихасте, као и игумана Симонопетре Емилијана, нашег Хиландарског игумана Никанора, Протоса Хризостома Хиландарца потоњег Епископа Жичког, као и многих других великих светогорских духовника и подвижника, утицало је на професора Дагласа Лита да прими Православну веру, добивши на кршењу име Димитрије у спомен на Светог Великомученика Димитрија Солунског.
Као православни хришћанин професор Даглас био је активан члан Грчке парохије “Светог Духа“ у Рочестеру у Америци, као појац, а сво искуство сусрета са светогорским монасима и општежитељним начином живота пренео је како на своју многочлану породицу тако и на своје студенте на Рочестеровом институту које је окупљао око себе сматрајући их за своју духовну децу. Његова непосредност и искреност, а поврх свега топлина његовог осмеха отварале су људске душе па и светогорских монаха који најчешће избегавају фотографисање. Управо тај духовни однос имеђу професора Дагласа и светогорских монаха допринео је духовној лепоти фотографија које су их изображавале и да та духовна лепота светогораца дотакне срца сви оних који их гледају да би се духовно преобразили у новог човека у Господу Исусу Христу.
Након упокојења своје прве жене Маргарите професор Даглас се оженио по други пут 1990. године са Вивијан која се упокојила 2013. године. Дочекао је дубоку старост од 98 година окружен својим трим кћерима Џудит, Џенет и Маршом које су му подариле 9 унука од којих је добио и 19 пранука. Своју богочежњиву душу испустио је у руке Божије 3. новембра /21. октобра 2017. године кад се по старом календару врши спомен на Преподобног Филотеја Дионисијатског у чијем је манастиру на Светој Гори често боравио и чије је светог живота игумане оца Гаврила и оца Хараламбија светлописао. У његовој парохијској  Цркви “Светог Духа“ у Рочестеру у Њујорку  8. новембра 2017. године одслужено је опело професору Дагласу, брату Димитрију, а његово тело је сахрањено на гробљу у Bellevue, у држави Мичиген, док му се душа преселила ка оцима Светогорцима у Небески врт Мајке Божије.
Нека је вечан спомен брату Димитрију, професору Дагласу, фотографу Светогорских отаца, који је по Божијом промислу постао православни хришћанин и кроз своје фотографије приближио Врт Мајке Божије и духовност Светогорских монаха како савременом човеку у Сједињеним Америчким Државама тако и широм света где год се буду гледале његове врхунске уметничке и духовне фотографије отаца Светогораца.
Архимандрит Евсевије Меанџија
(Фотографија професора Дагласа и његове фотографије светогорских отаца)
Извор:
Фотограф Светогорских отаца – (Douglas Alfred Demetrios Lyttle, 1919-2017) | Православна Митрополија црногорско-приморска (Званични сајт)
MITROPOLIJA.COM Кроз векове сачувала су се имена великих православних иконописаца попут Емануела Панселиноса, преподобног Андреја Рубљова или код нас Зографа Лонгина, а у...  

Егоизам нас учи да се пре свега заштитимо од других.
Наравно - живот је борба. Човек мора и да се штити. Али ако се задовољи само повлачењем у последње упориште заштићеног егоизма, заборавља и на Бога и на људе.
Затворен у односу на свет, кад укине повезаности са људима које га чине рањивим, човек може привидно да добије битку, али га и неосвешћено знање о томе да је без повезаности осуђен на смрт као финални резултат индивидуалне изолације мучи страхом и тугом.
Изаћи из самоизолованости, ризиковати и дати поверење људима који су увек кварљиви и никад потпуно поуздани, тешко да је могуће без поверења Богу.
Приближавамо се Божићу - Рођењу Христа Богочовека. Постимо да се припремимо за сурет и миру и љубави. Оптерећујемо се причама о посној храни, а усред сезоне Слава и богатих славских трпеза. Ко је грешком или из слабости појео чоколаду са млеком, да ли су морски плодови доступни богатијима исто што и боранија и пасуљ, да ли...
Наравно, већ смо чули или научили и да се пост не састоји само од уздржавања од одређене врсте хране, да треба да обуздамо језик, да пазимо да не повредимо људе око себе.
А опет - да ли уздржавајући се од овога и онога успевамо да дођемо до мира и љубави?
Бог нам једини може дати мир и љубав. А на нама је да се боримо са мрежом страсти која нас спречава да се са пуним поверењем предамо повезаности. Да скупимо храброст и изађемо из тврђаве егоизма.
Да изађемо напоље - на поље, где ће све бити "свето и честито
и миломе богу приступачно!" како су забележили наши преци у песмама које су испеване око нашег највећег симбола - једног поља и вечне борбе за Царство Небеско.
А кад скупимо храбрости, поломимо сопствени егоизам, савладамо страх и изађемо на поље - остаје нам само да се у Бога уздамо. Тек онда можемо и праве себе, без страха и малодушности, да препознамо и упознамо.

Једно од необично важних дела које можемо чинити, а које од нас не захтева материјална средства, то је да у овом распамећеном веку, у којем је љубав људска згажена, нашем ближњем подаримо мало нашег времена.
Има много усамљених људи, много људи који би у друштву били делатни. Треба им указати мало пажње, мало времена, не понижавати их својом незаинтересованошћу, већ треба у њима гледати образ Божији.
У сваком човеку треба гледати вечног сабрата ... тако ће се и они што су сами и напуштени, грејући се на нашој љубави, грејати на љубави Божијој.

Радуј се животу, зато ти га је Бог и дао! Радуј му се сваког дана! Шири љубав око себе, смеј се што више! То је твоја благодарност Господу за живот који ти је дао, а не да идеш у мазохизам, мучење, кажњавање себе! (Отац Петар Лукић).

Вечан помен Митрополиту Амфилохију!
И мене је погодило ово више него што сам очекивао. Некако сам мислио да ће својом жилавошћу одолети смрти.
Царство небеско му желим и да моли Господа за нас преостале. Стварно је била част живети у исто време кад и он.

МИТРОПОЛИТ ПОРФИРИЈЕ
Ко верује у васкрсење Христово има само један грех, а то је – ако је тужан, то јест, ако није радостан. Једини истински грех нас људи је ако нисмо радосни, а верујемо у Христа.

I, većeg zaključka ove priče nema od podsećanja na neke od poslednjih reči koje je Stefan Nemanja rekao na ovom svetu, a u žitiju zapisao njegov sin, sveti Sava: "Jer ja vam dajem ovu zapoved: da ljubite brat brata, ne imajući među sobom nikakve zlobe ... A vi, među sobom pravdu i ljubav imajući, ne zaboravljajte milostinje".
Tu negde, blizu Studenice, gde mošti svetog Simeona i počivaju, misao o milostinji i ljubavi za bližnje - pokrenula je ovu priču koja je pred vama. Ono što je u njoj najlepše je: svako od nas može da napiše njen nastavak.
Svako, uvek i svuda.
https://sport.blic.rs/kosarka/nba/rudar-i-ljubav-adam-tatalovic-devojcica-gura-oca-u-kolicima-nova-soba/bk25ps9
 

think twice!

4. *За једно само молим Господа, само то иштем, да живим у дому Господњем све дане живота својега, да гледам красоту Господњу, и раним у цркву његову.
*Псал. 26, 8.

Kad samo pomislim kako je vecina Srba zivela u to vreme, ne mogu a da se ne zapitam da li je moguce da su postojali i ovakvi ljudi u to doba?!