Родољуб Лазић

Игумaн Нектариј (Морозов) :
– Нико се не рађа тек тако, као резултат неких случајних околности. Свако од нас је позван у постојање вољом Божијом . Можемо рећи да је и пре постојања света, пре постојања читавог овог Универзума, свако од нас већ био присутан у Божијем плану. Према томе, постојао је одређени Божански план за сваког од нас. И, наравно, Господ жели да испунимо овај план у свом животу, да свако од нас, колико је то могуће, живи пуним животом, срећним животом и препознамо таленте којима нас је Господ наградио.
Стога, можемо само да Му верујемо у свему и да Га молимо да нам покаже овај пут. Наравно, човек може да каже: „Ево, молим се Богу, молим Га да ми отвори овај пут, али не добијам одговор. Зашто?" На ово питање увек постоји врло једноставан одговор који је, међутим, веома тешко разумети. Али ако се у свакодневном животу трудите да испуњавате вољу Божију, онда ће вам је Господ свакако открити и показаће вам пут.
Међутим, ми од Бога тражимо да нам открије своју вољу, али у исто време имамо јасну представу шта желимо. Ово треба да одбијемо и принесемо се Богу, потпуно голи од свих жеља, и кажемо: Господе, како Ти хоћеш, нека буде. У исто време схватамо да нам у ствари оно што Бог хоће можда уопште није пријатно и да ми дајемо Богу слободу да чини са нама шта год хоће, што може бити тешко, непријатно, па чак и болно за нас.
Ако све ово разумемо и тражимо, Господ не само да нам открива вољу Своју, већ нам помаже да је испунимо, и гради цео наш живот. А пут до тога лежи кроз поверење – оно што је тако тешко и тако неопходно.
Свештеник Валериј Духањин :
– Можда је избор животног пута један од најтежих и најболнијих. Још у основној школи деца имају прилику да напишу есеј на тему: „Шта ћу постати кад порастем?“ Али душа, по правилу, лута током много година. На пример, дуго сам желео да постанем истражитељ, да решавам злочине, али сам на крају постао свештеник. Људи ми сада сами откривају своје грехе у исповести, а мој задатак није да затварам оне који су пали у духовне злочине, већ, напротив, да им помогнем да пронађу праву слободу срца.
Најважније што бих ја лично саветовао јесте да бирате професију не по принципу „колико ће платити“, већ по принципу „колико је инспиративно и пријатно“. Ако тражите посао само да бисте зарадили, никада нећете бити задовољни. У нашој исквареној души нема јасног критеријума сигурности. Искуство показује да колико год човек тежи да заради, он ипак жели више. У ствари, најбогатији је онај ко је мање везан за новац од других, ко најмање зависи од његовог гомилања.
Рад треба да буде угодан и пријатан, стога размислите добро о томе шта бисте желели да радите. Избору професије треба приступити на исти начин као и избору животног партнера. Да не бисте погрешили, важно је да осетите сродство у свом срцу, да одговара вашем унутрашњем свету, да је драго вашем срцу. Тада можете унапред избећи непотребне грешке.
Господ је ставио неке дарове у душу сваког човека. Неко је позван да постане хирург, а неко учитељ, неко војник, а неко да постане певач у хору парохијске цркве. Позив можемо препознати као посебан унутрашњи позив који нам говори чему да тежимо и шта да тражимо, а прати га посебна креативна инспирација. Ово је ново схватање живота, када се појављују смернице и покушавате да постигнете циљ који се изненада појављује и који вам је важан. Ово је унутрашњи глас који треба да се чује, а за то је потребна осетљивост на оно што се дешава унутра.
Важно је завирити у своје срце, ослушкивати његов унутрашњи позив. И нека избор животног пута одговара тражењу срца, онда овај избор неће тлачити, већ хранити и јачати душу.
У најмању руку, можемо се молити да нас Господ просветли и Он сам усмери наше животе на добро. Спаситељ је рекао: „Иштите, и даће вам се; тражите и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се“ (Матеј 7:7). Главна ствар је да не седите скрштених руку. Ко не тражи ништа неће наћи ништа, али ко тражи сигурно ће то наћи. Господ чује молитве људи који траже и увек им помаже.
Свештеник Димитриј Шишкин :
– Може се рећи једно: човек неће спознати вољу Божију ако, прво, свим срцем не тражи испуњење воље Божије, а друго, ако не делује. Грешке нису страшне. Јер када човек заиста тражи да испуни вољу Божију, Господ налази прилику да човеку открије у чему је у праву, а у чему греши, у чему треба да расте и утврђује се, а шта да остави за собом. Штавише, можда нема другог начина. Понекад човек тражи искусног исповедника што је добро, наравно, и исправно, али и овде много зависи од вере самог човека, од интензитета његове, молитве. Јер ако је човек озбиљан и моли се са вером, Господ ће му свакако открити Своју вољу, а ако је немаран и опуштен, онда му ниједан старац, чак ни истински духоносни, неће помоћи.
Живот је стваралачки процес и Господ жели да живимо пуним, креативним животом, користећи сву своју снагу да избегнемо грех и свесно вршимо Божије заповести. Ако имамо такав став, онда шта год да радимо, Господ ће нам свакако помоћи да нађемо своје место у животу, да кренемо својим путем.
https://www.pravoslavie.ru
 

Бог није створио смрт. Бог је створио човека бесмртним. Али Адаму је дата једна заповест, чије је преступљење значило отпадање, одрицање од Бога и Живота Вечног. Грчки богослов митрополит Јеротеј (Влахос) пише: „Грех, услед којег се родила смрт, јесте пад Адама у рају сласти. Бог, давши човеку заповест да не једе од забрањеног плода, у исто време га је обавестио: „Оног дана у који окусиш, умријећеш“ (Пост. 2,17). И заиста, након чињења овог греха, смрт је ушла у људску природу; прво духовна смрт, која се састоји у одвајању душе људске од Бога, а затим и телесна смрт – одвајање душе од тела“. Адам је прво духовно отпао од Бога, а након тога је уследила физичка смрт.
Али Христос, Син Божији, дошао је да спасе човека од греха и спасе човека од смрти. Пред Васкрсење Христово, врата раја су била затворена и сви, па и праведници, отишли су у пакао. На икони Васкрсења Христовог видимо људе са ореолима на главама. Христос нам је отворио врата Вечног Живота и од тог тренутка смрт је рођење за вечни живот.
Хришћанин треба да запамти да је смртан, да нас Господ може узети у сваком тренутку, потпуно неочекивано за нас. Господ каже: „У чему те налазим, у томе судим“, а Свети Оци подсећају: „Сећај се смртног часа и никада нећеш сагрешити“.
Сваке вечери  када одемо на спавање, треба да имамо на уму да се можда нећемо пробудити. Дакле, сваки дан и час треба да се кајете за своје грехе пред Богом, да се редовно исповедате, причешћујете и живите тако да будете спремни да се појавите на Суду Божијем и да се уздате у Његову милост.Увек се морамо сећати смрти. Како дођемо на овај свет, једног дана ћемо и отићи.
Човек пред смрћу постаје сасвим другачији. Ово ћемо сви доживети - однос према прошлом животу се мења пред смрћу, цео живот прође у трену пред очима човека. Било би добро да нам се омогући мирна хришћанска смрт, али има толико трагичних смрти. Стога се увек мора припремити за смрт.
Знам људе који су оболели од рака и вољом Божијом су оздравили. Господ суди. И треба да припремимо човека да прихвати вољу Божију; Господ нам увек даје још неко време. Веома је тешко болесницима а и њиховим вољенима у последњим минутима овог живота. Наш задатак је да им олакшамо њихов бол. Бити близу умирућег није лако и немају сви снаге за то. Рођаци умирућег понекад постају раздражени, љути на пацијента, а након смрти плачу, прекоревајући себе за неискоришћено време, за грубост. Господ нам даје прилику, али ми не користимо ово време да се припремамо. Важно је довести људе до схватања смрти као природног прелаза – из овог живота у Живот Вечни. Сви носимо одећу, али она се временом истроши. Бацимо похабану ствар и нисмо тужни. Али ми ћемо се радосно обући у нову одећу коју ће нам дати Господ, и уселићемо се у Његово пребивалиште. Наравно, тешко је изгубити вољене, родитеље или децу. Али треба све сагледати разумно.
Обично, пре краја, човек није у стању да се брине о себи, па је дужност сваког верника да учини све како би прелазак у други свет за умирућег прошао на хришћански начин. Блиски људи умирућег морају му показати сву своју љубав и топлу симпатију, опраштајући и заборављајући међусобне притужбе и свађе. Не треба прикривати непосредну смрт, већ помагати у припреми за велики прелазак у загробни живот - то је главна дужност рођака.
Неопходно је позвати свештеника код умирућег, добро је ако се особа исповеди и причести пре своје смрти. Али морате покушати да то урадите унапред - немојте то одлагати до последњег тренутка, јер у последњем тренутку може бити прекасно: неколико минута кашњења - и особа неће бити у свесном стању.
У тренуцима одвајања душе од тела чита се Канон Пресветој Богородици у име човека одвојеног од душе и неспособног да говори. Усне умирућег ћуте, али Црква у његово име осликава сву слабост грешника спремног да напусти свет, и поверава га Пречистој Дјеви, чија се помоћ призива у стиховима одласка. Овај канон завршава се свештеничком молитвом за ослобађање душе од свих окова, за ослобођење од свих заклетви, за опроштење грехова и упокојење у обитавањима светих.
свештеник Михаил Михаилов
https://ruskline.ru
 

Јелисавета (Сенчукова): Оче Вјачеславе, хајде да прво дефинишемо појам – шта је прихватање и шта је с њим погрешно у хришћанству?
Протојереј Вјачеслав Рубски: Од детињства мајка треба да пружи детету безусловну позитивну пажњу, која се потом развија у безусловно позитивно прихватање. Али најчешће мајка и отац обезбеђују детету условно позитивно прихватање. Кажу: „Ако се будеш добро понашао, волећемо те." Дете сваку конвенцију доживљава као норму, а када му се то каже, оно, донекле, остаје без љубави као такве – постоје само услови.
У принципу, хришћанство се увек заснивало на условном прихватању – Бог те воли ако се понашаш исправно. Свети Оци и Свето Писмо то наглашавају милион хиљада пута.
Хиљаде цитата светих отаца и Светог писма нам поручују како нас Бог баш и не воли много, јер ако дођемо на свадбу у погрешној одећи, бићемо избачени напоље ; ако се покаже да нисмо мудре девице, бићемо избачени ; ако ближњему нисмо исказали дужну наклоност, бићемо избачени. То је исто што и љубав родитеља према детету које ће бити избачено из куће ако не добије петицу у школи или не освоји 100 поена на испиту.
Елизавета (Сенчукова):  Да ли у хришћанству постоји љубав са прихватањем или условљена љубав ? У Светом писму, искрено говорећи, о томе нема сумње, јер знамо да Господ шаље сунце и кишу на зле и на добре. У том смислу, Његова љубав је безусловна — брижна љубав. Пожртвована љубав је такође безусловна, јер је Христос дошао да умре за свакога и за сваког је васкрсао.
С друге стране, сасвим исправно кажете да ако се понашате лоше, Господ вас неће примити у друштво других добрих људи који ће се са Њим радовати „у будућности“. Ако дођете у невенчаној одећи, изађите. Ако оклевате, да додате уље, у потрази за ноћним супермаркетом на Блиском истоку, такође ћете бити протерани.
Вреди размислити о томе да ли је безусловна љубав о којој сањамо заиста тако безусловна. Колико је ово истина? Чини ми се да је то нека вештачка појава.
Рецимо да дете уради нешто лоше, родитељи то знају. Када га прихвате својом безусловном љубављу, да ли то значи да су прихватили и његов лош чин? Добро, рецимо да је то било лоше дело - испала ти је ваза. У реду је, није намерно. Или, рецимо, у налету љубоморе ударио је млађег брата или сестру – овде ће родитељ тражити неко објашњење, загрлити га, разговарати (мислим, добар родитељ), објаснити да нема разлога за љубомору.
Али ако дете, рецимо, задави маче или намерно повреди брата или сестру зато што је заинтересовано да ово гледа, оно има садистичке склоности. Када родитељ прихвати своје дете, да ли прихвата ово о њему?
Чини ми се да када говоримо о прихватању не узимамо у обзир појаве које су повезане са злом вољом. Да, зла воља је искривљена, али је и даље воља.Мислим да Господ воли без обзира какви смо, он свакако воли, али не прихвата све о нама.
Протојереј Вјачеслав Рубски: Ово је иначе, врло честа замерка безусловном прихватању: да нормалан родитељ, баш зато што воли свог сина, не може да прихвати апсолутно све о њему. Ако дете почне да једе штетне таблете или да ради нешто страшно, родитељ то мора спречити.
Овде се сусрећемо са још једним проблемом у хришћанству – ми заправо не знамо у којој мери Бог треба да уђе у овај свет и да решава ствари овде. Брод тоне, авион са 200 путника пао - да ли Бог треба да интервенише?
Идентификовали сте проблем – да, Бог нас доживљава на исти начин, као у 5. поглављу Јеванђеља по Матеју – Он излива кишу на праведне и неправедне. Али с друге стране, очекујемо да Он неће прихватити одређени део нас.
Најзанимљивије је то што хришћанство данас није у стању да квалитативно одговори на ове проблеме. Мислим, на основу православног учења. Да, Бог не би требало да прихвати неке поступке. Многи то виде, и то с правом, као извесну девалвацију хришћанства.
Безусловно прихватање је метафизички захтев човека, он то никада није видео, не постоји у нашем свету. У друштву нас перципирају проценом друштвеног статуса, интелектуалних способности и нечег другог.
Понекад се у породицама примећује безусловно прихватање - мајка ће прихватити свог сина, чак и ако је серијски убица, ипак ће га загрлити и рећи: „Феђа, зашто то радиш? Волим те свеједно". Али захтев за безусловно прихватање није везан за то да ли тако нешто постоји или не. Дакле, по мом мишљењу, ово је чисто метафизички захтев који се овде не може задовољити. Пажљивији умови, попут вас, кажу: ово је фантазмагорична конструкција, она не постоји. Наивнији људи кажу: „Постоји“.
И то не треба квалитативно вербализовати – не можемо имати теорију о нечему што се никада није догодило. Таква теорија може бити посебна: Феђина мајка прихвата Феђу, упркос чињеници да је он серијски убица; или Васјина мајка прихвата Васју, упркос чињеници да он дави мачке. То су чињенице, али општа теорија се не може формулисати.
Ако кажемо, као што сте сугерисали, да Бог не прихвата нешто у нама, ја ћу одговорити: „То је немогуће. Како то мислите Он не прихвата? Шта Он тачно ради? Он ништа не ради. Оно што Он прихвата, а шта не прихвата су све наше пројекције. Уместо тога, ми не прихватамо [неке поступке, понашање себе или друге особе] и  пројектујемо то на Њега.
Дакле, све наше теорије су безвредне. Хришћанство које је веровало у свој интелект, постало је збуњено око свог учења. Данас су то искористили најједноставнији, могло би се рећи, јефтини психолошки концепти, који нису толико дубоки. Питање разматрамо у смислу универзалне истине: да ли Бог уопште прихвата или не прихвата све безусловно? По мом мишљењу, овде не можемо ништа да смислимо.
Елизавета (Сенчукова): Хришћанство је и даље дубоко персоналистичко, фокусирано на појединца. Чак и када читамо универзални текст који је упућен свима, схватамо да Бог заиста свакој особи прича своју причу, са сваком особом Он има индивидуални однос. Можемо, а свети оци су то већ урадили, само да пронађемо неке трендове. И онда те тенденције пре или касније упадају у апофатику, односно негативну теологију, јер шта год да кажемо о Богу, све ће бити погрешно, све ће бити нетачно.
Приступ кенотичке теологије – Бог се самоунижава. У Христу видимо самопонижење до смрти – самопожртвовање. Оче Вјачеславе, дали сте тако интересантан пример да су чак и изванредни психолози имали сукобе у породици - син заправо није имао срећно детињство и сходно томе се заправо формирала мржња према његовом оцу.
Чини ми се да када Бог нешто не прихвата у нама, Он води рачуна о томе да ћемо Га мрзети због тога. Можда ће некоме ова моја помисао деловати богохулно, али ја не мислим тако. Када Бог каже: „Не прихватам те“, Он добро зна да ће човек рећи: „Знаш ли ти какав си ми отац после овога?“
И чини ми се да је то Његово свесно самоунижавање да би нас усмерио ка успеху – ка превазилажењу греха.
Можда ово звучи мало дивље, не ортодоксно, али за себе лично не могу другачије да објасним како нас Бог воли, а притом нас наши греси бескрајно удаљују од Њега. Чини ми се да сваки човек има тренутак борбе са Богом, такво семе Израела је унутра и „нећу те пустити док ме не благословиш“.
Ово одбацивање има и метафизичку димензију. Он нас посебно не прихвата да бисмо се у неком тренутку, одгурујући се од Њега, можда чак и борећи се са Богом, покајали. И ово покајање није само жаљење, већ и начин да би смо се преобликовали. Ово је метаноја, промена мишљења.
Протојереј Вјачеслав Рубски: Овде је немогуће не подржати вас. Заједништво са Богом не треба да буде просто обожавање, прихватање свега што нам Бог даје. Можда смо огорчени неким Његовим поступцима, имамо право да не прихватимо неке Његове цитате, неке изјаве. У овом дијалогу прихватања и неприхватања, у овом тешком дијалогу човека и Бога, сам овај дијалог је вредност.
Човек који почини злочин често има осуду у себи, и није му додатно потребан Бог да га осуди. Људи васпитани на условном прихватању цео свој живот подређују одређеним психолошким моделима.
Јелисавета (Сенчукова): Кроз приступ условне и безусловне љубави родитеља, занимљиво је анализирати параболу о изгубљеном сину. Као што се сећамо, старији брат је био веома узнемирен јер је очеву љубав доживљавао као условну: Толико сам те служио, чинило се да си ми био задовољан, али ми ниси ништа дао, а њега си прихватио. У исто време, расипни син је у почетку изгледао као да стоји у истој позицији – узео је оно што му је припадало. Када је отишао [код оца], био је у пуном поверењу да га сада чека то исто условно прихватање, да ће га отац казнити. Можда вас неће ни казнити, али у сваком случају морате тражити опроштај. И одједном се испоставља да је прихватање оца безусловно.
Овде подржавам тачку гледишта да је прихватање помало вештачки појам. Чињеница је да је у крајњој линији, за идеалног родитеља (а, како ми то разумемо, постоји само један идеалан родитељ – Бог), условно и безусловно прихватање су једно те исто. Јасно је да то није православно, ово је помало апсурдан приступ решавању овог проблема, али чини ми се да у хришћанству постоји интуиција апсурда. Штавише, то је управо случај у историјском хришћанству – отуда свеци и јуродиви који се понекад понашају отворено грешно, да тако кажемо. Они чине оно што је грешно за обичног човека: грде их лошим речима, бацају камење и грудве земље.
Протојереј Вјачеслав Рубски: Да, подржавам вас у томе да традиција апсурда припада историјском хришћанству. Али као одговор на ово, могу рећи да је понашање светих јуродивих укључено у посебан скуп значења – они то могу. Данас свети јуродиви више нису могући, мислим, управо због утицаја психологије, који сви енергично поричу.
Илузија је да некога прихватамо безусловно. Своју децу можемо безусловно прихватити, али управо то осећање окситоцина изазива посебно непријатељство према другим људима. То је оно што се у биологији назива окситоцинско братство . Нажалост, једини примери безусловног прихватања које налазимо у нашим животима заснивају се на овој једноставној биолошкој компоненти.
Као што сте рекли, имамо само једног Оца. Као што каже у Матеју 23, стих 9: „И никог на земљи не зовите својим оцем, јер имате једног Оца који је на небесима." Од тада ми православни то радимо. Али овај Отац нема личну децу; Он има сву децу. Али ако Он има сву децу, мора да се брине о њима, али ова забринутост изгледа веома чудно: бродови тону, авиони се руше, деца умиру од било чега, а отац реагује управо онако како реагује корњача у резервату – то јест, никако. Овај модел је ружан - то је отац који не брине о својој деци. Слажем се са вашом идејом апсурда. Овде немамо шта да кажемо.
Можемо се сложити да је захтев за безусловним прихватањем друго име за верски позив. Тај зов који сваки човек доживљава, зов онога што никада није чуо, никад видео, не може видети. Можда је друго име за Бога безусловно прихватање.
Елизавета (Сенчукова): Колико год се трудили да то паметно формулишемо, ми ипак причамо своју причу, свој поглед на Бога. Заиста се може поставити питање: зашто бродови тону, а деца умиру? А одговора неће бити, у принципу га нема. Колико се сећам, чини се да је отац Георгиј Чистјаков на питање „Где је био Бог када је дете умирало од рака?“ одговорио: Бог је био у близини на крсту. Чини се да је он био један од првих који је то овако формулисао. Нема других опција.
За мене лично, Бог се намерно умањио до таквог стања да не би вршио ни најмањи притисак на нас.
Поента је у томе да доказати нешто значи принудити. Бог не жели ништа да нам диктира. Зато се Он не може доказати ни показати. Ако хоће, одговориће, ако неће, неће одговорити.
Протојереј Вјачеслав Рубски: Врло често имамо недостатак прихватања – да ме неко некако чује, да ме неко примети, значи Бога. Ово изазива малодушност и меланхолију. Такви се похлепно држе неких знамења, мироточивих икона и не дозвољавају да се ово доведе у питање. Ово је неуротична ситуација у којој је немогуће разговарати о „чуду“. Не дискутуј, јер ми је баш потребан знак, баш ми треба да Бог некако реагује на мене, нека заплаче икона, нека ми бар неко чудо у виду укрштених штапова падне на лице за време молитве, сенка на прозору . Људима је понуђен условни пријем, где је био потребан обавезни знак овог прихватања. Родитељ треба да га помилује по глави или каже: „Браво сине!“ Али таквог одговора нема, упркос чињеници да се особа труди. Ово ствара извесни неуротични култ чуда. У православној цркви неуротичним га чини то што се о њему не може разговарати.
Људи васпитани у условном прихватању су несрећни јер о себи процењују на основу категорије шта успевају, а шта не успевају. У православљу су високи захтеви према хришћанину, а људи на крају не успеју и кажу: „Где је сатана, тамо ћу бити и ја. Ја сам најгори на свету“. Такво ниско самопоштовање терорише човека, а он га доживљава као конструкт аутентичности.
Овај конструкт аутентичности хришћанина који пати („ко ти је рекао да ће то бити лако?”) већ је својеврсни модел хришћанства, остварен у начину условног прихватања. Другим речима, Бог нам каже: „Прихватићу те ако урадиш то и то. Разумемо да то не радимо. Рађамо нови модел: хришћанин је онај који супер-снажно разуме да није учинио ништа. Тако поново долазимо до позитивне слике, јер је овај хришћанин бољи од оног који ово не разуме, који гледа ТВ серије...
Надам се да ће нам Господ Бог рећи на крају живота: "Безусловно прихватање је оно што јесам. Назовите ме Исусом, зовите ме Христом, можете ме звати Безусловно прихватање." За то смо рођени и што ће се, надам се, некада у нама остварити, пошто ми то толико желимо, јер човек нема случајних жеља. Свака жеља је дубоко укорењена у постојању: жеља да се пије, једе, спава - све су то наше природне жеље. Верујем да су духовне потребе такође диктиране оним што се може задовољити у духовној стварности.
Јелисавета (Сенчукова): Покушаћу да завршим са овом мишљу; пало ми је на памет када сам слушала вашу последњу опаску да на крају земаљског живота, тачније, иза ивице земаљског, верујемо да ћемо срести Бога, који ће рећи да је Он безусловно прихватање.
Заиста смо ближи Богу него што мислимо. Он нам је ближи него што се чини, Он нам је ближи, можда, него ми сами – то није моја мисао.
Ако верујемо у Бога пуног љубави, можда би требало да научимо да Га прихватамо безусловно? Ово је, вероватно, сам подвиг вере. Не видимо Га директно, не чујемо директно, чини нам се да је готово одсутан. Ово је, вероватно, и подвиг вере и чудо вере, управо је то Његов лик и подобије – спремност да се воли, прихвата и чека, без обзира на све.
https://www.pravmir.ru
 

– Оче Нектарије, сви знају да у животу православног хришћанина постоји много различитих врста забрана. Како се то уклапа у концепт хришћанске слободе, и што је најважније – зашто све то „није дозвољено“?
– Чињеница је да, када се говори о црквеном животу као систему одређених забрана, то је увек грешка спољног посматрача. Он нешто види споља, али не може да проникне у суштину појаве коју разматра. У хришћанству не постоје забране као такве; ни за једну јеванђеоску заповест, ни за једно црквено правило или канон не може се рећи да има природу забране. Од свих људи на свету се не тражи да буду хришћани, свако има слободу избора – да ли ће постати хришћанин, да ли ући у Цркву или не. Али чак и ако човек почне да живи црквеним животом, нико га не може натерати да се причести и исповеди одређени број пута годишње, као, на пример, у предреволуционарној Русији. И тада је ово било више административно-државно правило, које нимало не одражава суштину саме Цркве. Хришћанство има за циљ да човеку пружи могућност непосредне комуникације са Богом и јединства са њим, а то се не постиже поштовањем неких формалних правила и прописа. Човеков унутрашњи пут ка Богу је увек веома дуг, тежак и понекад болан.
– Зашто пут ка Богу називате болним?
– Јер Бог нема препрека да комуницира са нама, препреке постоје само у животу самог човека. То су греси, страсти које свако од нас има. И испоставља се да, сваки пут када човек покуша да се приближи Богу, спотиче се о једном или другом греху, страсти. Тада схватате – да бисте кренули даље, морате се одрећи нечега у себи, а ово је увек тешко. А некада таквог разумевања нема и онда се човек годинама мучи, стојећи на једном месту. Истовремено, у историји Цркве има много примера живота људи који су постигли човеку могуће савршенство и оставили нам у својим творевинама искуство светог, подвижничког живота. Али ово, опет, није скуп неких правила и забрана, већ сведочанство како су они дошли до Бога.
– Дакле, не говоримо о забранама, већ о неким препорукама?
– Људи који су нам описали своја искуства били су веома различити по темпераменту, по личним карактеристикама, али су се истовремено у главном апсолутно слагали једни са другима. А ако узмемо дела светих отаца, видећемо да је сваки говорио скоро исто што и други. Не зато што су били засновани на међусобним искуствима, већ зато што је пут до Бога углавном исти. И искуство светих отаца чинило је основу правила којих се Православна Црква придржава. Она их не намеће, већ их нуди ономе ко у њу улази као најпогоднији и најсавршенији пут ка Богу. Чињеница је да се Црква у односу на човека назива мајком. Наравно, родитељи детету у детињству увек постављају правила која оно мора да поштује – не могу боси трчати кроз локве, отварати славину на гасном шпорету, итд. Ова правила детету могу изгледати потпуно небитна, њихова важност јасна је само из искуства. Исто тако, Црква брине о сваком свом детету. А постоје правила која у почетку изгледају несхватљива, али на којима је човек касније захвалан. Ово се односи на постове у среду и петак, и на оне вишедневне постове у црквеном животу.
– Објасните, молим вас, шта значи овако често одбијање конзумирања уобичајене хране? Када човек сазна да поред Божићног и Великог поста постоје и два вишедневна летња поста, Петровски и Успенски, често се веома изненади.
– Чињеница је да су свети оци увек сматрали да је пост почетак врлинског хришћанског живота.
– ?
- Суштина сваког искушења је или пад или, обрнуто, стицање неког искуства стајања у доброти и верности Богу. Човек је увек искушаван нечим што му је пријатно, што се његовој машти нуди као задовољство. На једној страни ваге је заповест Божија, могућност да се остане веран Богу у нечему малом, а можда и у нечем великом, а на другој је задовољство које човек жели да добије. И викати на некога на кога сте љути је задовољство. И испоставља се да је, ако желите остати верни Богу, потребно натерати себе да се одрекнете овог задовољства. А пост је известан темељ, стицање прве и најједноставније вештине одрицања од нечега. Човек, по правилу, воли да једе одређене врсте хране и то тако да га ништа не везује и не ограничава. Пост даје прво искуство одрицања од задовољства. Доживевши такво искуство, можете ићи даље. По правилу, људи који нису могли да посте нису могли да испуне ниједну другу заповест. Али, наравно, у посту је потребно и расуђивање. Када жена чека дете или доји тек рођену бебу, нема потребе да се додатно ограничава.
– Човек споља види огроман број забрана и стиче се утисак да се само у манастиру може бити православац. Али у свету је то или немогуће, или веома тешко и несхватљиво, због чега?
– Постоји једна дивна књига Грејема Грина, „Крај једне љубавне приче“. Постоји следећа епизода: главни лик, жена која се чудесно окренула Богу, умире. А особа која ју је волела чита њен дневник након смрти и сазнаје које су се промене догодиле у њеном животу. И побуни се против Бога, каже: „Бојим се да Те волим онако како Те је она волела, јер ако волиш, мораш да умреш, а ја још желим да живим." Људи из неког разлога понекад мисле да човек мора да умре, да би био са Богом, али човек може да живи са Богом. Поента није у томе да себи наметнете неподношљиви јарам тешких забрана, већ нешто друго. Морамо почети да тежимо Богу, а онда ће сама савест рећи човеку на овом путу чега треба да се одрекне. Ево примера. Постоји врло често питање: да ли је могуће да православац гледа филм? Постоји неколико нивоа одговора на ово. Гледање филмова који испуњавају душу прљавштином и нечистоћом дефинитивно није добра идеја. Али ово је и даље ствар личног избора, само вам савест може то рећи. Да ли је могуће гледати филмове који неће штетити вашој души? Јесте. Али, ако ово гледање одузима много времена, што вам не дозвољава читање молитвеног правила и не оставља времена за бригу о својој души, онда вероватно ни то није вредно тога. Али опет, нико не може рећи: то је немогуће. Човек сам разуме шта му треба, а шта не. Или је могуће читати поезију? Наравно. Али сам човек може доћи у такво унутрашње стање када ће му поезија заменити Псалтир. Свако има свој пут постепеног раста.
– Испада да само савест може да забрани, а да нема смисла спроводити чисто механичку забрану?
- Не баш. Само споља испуњена забрана, наравно, неће дати човеку положај сина у односу на Бога, већ само положај роба. Треба напоменути да се човек спасава у три диспензације – роб, који се просто плаши казне, најамник, који тражи награду и због тога нешто ради, а нешто одбија, и у диспензацији сина, који нешто ради из љубави према Оцу своме небеском. У Старом завету постоји заповест „око за око, зуб за зуб“, која више није у потпуности применљива у хришћанству. Да није било ове заповести, онда би људи који су живели у древном страшном свету убијали једни друге. Када су схватили да је након одређене акције уследила реакција, били су приморани да преиспитају своју досадашњу праксу. Особа која живи у савременом свету такође може имати разне тежње и жеље. А сваки закон, чак и несавршен, спутава и ограничава људе у њиховим најгорим тежњама.
– Друштвене забране су разумљиве, оне пружају сигурност. Али многе законе црквеног живота је веома тешко објаснити човеку који живи ван Цркве, али ипак са занимањем гледа на њих.
– У стварности оне не би требало да буду разумљиве човеку који живи ван Цркве. Оне добијају смисао тек унутар црквеног живота. На пример, спорт има своје принципе којих се морате придржавати да би се постигли резултати. Али осим самог спортисте, нико други не треба да прати његову дневну рутину. Тако је и овде. Нема смисла пост за човека који себе не сматра хришћанином и не иде у цркву.
– Понекад се чини да бисмо могли да покушамо да се укључимо у црквени живот. Али се јављају свакакве сумње. На крају крајева, живот је заправо већ „натрпан“ стварима које су неспојиве са хришћанским животом. Сходно томе, појављују се закључци: ово није за мене.
- На пример, када неко прекрши забрану, нема свештеника који стоји иза њега и бди над њим. Свештеник или Црква могу сазнати за овај прекршај само у једном случају – ако човек одлучи да дође на исповест и то исприча. А то ће се десити само ако је савест повређена и срце каже човеку да је учинио нешто лоше. А људи се заправо плаше да ће им се, ако дођу у храм, разбистрити глас савести, и тамо ће га чути. Знате ли зашто многи говоре и пишу о Цркви са тако невероватном страшћу? Из истог разлога зашто и дечаци тако чудно показују своја осећања према девојчицама. Они се стиде и плаше се ових осећања. А понекад њихова унутрашња култура није довољна да схвати како би се ова симпатија требала манифестовати. И зато вуку девојчице за косу и саплићу их. Исто тако, новинари који понекад љутито пишу о Цркви, заправо је воле. Међутим, плаше се својих осећања према Цркви. Морали би да преокрену цео свој живот,  да зарате против себе. Човек који не направи корак ка Цркви, не плаши се забрана које ће му тобоже бити наметнуте, већ се плаши, пре свега, себе. Једноставно је веома тешко то сагледати и признати себи.
https://pravoslavie.ru
 

Речено ми је да oдем да причестим једног пацијента. Када сам стигао, видео сам веома мршавог момка. Усне, језик и уопште цела његова усна дупља, били су му прекривени ранама. Био сам тужан; био је млад човек, нисам хтео да га питам од чега болује, нисам хтео да му буде непријатно. Знао сам да је нешто озбиљно. Питао сам га како се зове и рекао му да се прекрсти пре него што се причести. У кратком дијалогу који смо водили, рекао ми је:
- Оче, ако је могуће, причести ме кашичицом за једнократну употребу.
Укочио сам се, узнемирио, објаснио му да се не плаши, јер прихвата самог Христа, Његово Тело и Крв, и ништа се неће десити. Он је одговорио:
- Због вас кажем, оче, јер је моја болест озбиљна и заразна.
Захвалио сам му се на бризи. Поновио сам му учење наше Цркве и рекао му да ми не прети опасност од његове болести. Затим се прекрстио и примио Свету Тајну из исте Свете Чаше и из исте Свете Кашике којом сам ја потрошио остатак.
Ово, наравно, није једини случај, али већина религиозних пацијената, посебно на интезивној нези са тешким болестима, су у скоро истој ситуацији. Обично, када идем да разговарам са пацијентом, видим усну шупљину која је тако деформисана и прљава, да од тога долази само смрад. Да бих га исповедио, морам да приђем његовом лицу, на веома блиску удаљеност. Његов дах, његова пљувачка, његов кашаљ у сваком тренутку могу ме заразити. Дневна рутина болничког свештеника укључује крв, урин, повраћање, микробе и аутоимуне болести. Моја одећа може бити умрљана његовом крвљу, али пацијент жели да се исповеди и причести, зато сам ја ту поред њега. То је моја дужност, моја служба. Дугих десет година ово је моја свакодневна рутина као болничког свештеника.
Сећам се пацијента са деменцијом, који је отворио уста, примио Светињу, али је одмах испљунуо. Мој бол је био неописив, погодио ме је право у срце, али, остао сам миран. У том тренутку он није знао шта ради. Морао сам да узмем и поједем оно што је испљунуо, јер то је био мој Христос. Није пацијент био крив, имао је деменцију. Тада сам био неискусан и нисам предвидео да пацијент може да реагује на овај начин.
У другом случају, позвали су ме рођаци пацијента којима су лекари рекли да ће сваког тренутка умрети. Отишао сам најбрже што сам могао на одељење интензивне неге да га причестим. Дискретно ми је пришао доктор и шапнуо ми на уво: „Оче, он има сиду.“ Прекрстио сам се, помолио, и припремио га, нисам имао избора. Желео сам да му дам лек бесмртности, Владара живота: „Причешћује се слуга Божији... на опроштење грехова и живот вечни“.
Током протеклих 10 година, јединица интензивне неге је постала мој други дом. Одлична сарадња са лекарима одељења интензивне неге сведочи о успешном споју вере и науке.
Много пута ми се десило да са Светом Чашом, у којој је Тело и Крв Христова, једноставно прекрстим оне за које мислим да не могу да се причесте. И за дивно чудо, видим из прве руке, међу многим сведоцима, како се здравље пацијената побољшава, и то у многим случајевима веома брзим темпом. Ми, болнички свештеници, доживљавамо чуда свакодневно у изобиљу. Успео сам да забележим сва искуства, која сам имао у Народној болници у Солуну. Не говорим вам теорије, описујем искуства која пре свега јачају нас који их доживљавамо!
Браћо и сестре, света тајна Евхаристије је сам Богочовек Исус Христос, Лекар душа и тела наших. То је учешће у божанском и васкрслом Телу, извор Живота, тајна љубави, исцељење природе, лек за патњу, зарастање душевних рана, помирење са смрћу, сусрет са ближњим, откривање себе. Све ово и много више је Евхаристија, о њој су боље сведочили оци Цркве, али она никако не може бити узрок преношења било које болести.
архим. Симеон Анастасијадис
https://zadrugata.com/2022/10/31/казаха-ми-да-отида-да-причастя-един-пац/
 

Кратка, жива, свесрдна молитва вреди много више од досадне, свечане, суве, чак и дугачке.
 
Недавно сам питао једног шеснаестогодишњег дечака:
- Волиш ли Бога, дете моје?
- Много га волим, оче, одговорио ми је спонтано.
- Молиш ли Му се редовно?
- Не! рече ми искрено.
Овај младић није могао да схвати контраст између своја два одговора. Јер немогуће је истински волети Бога, а не молити се.
Ако имате пријатеља који вам је изузетно драг, зар не покушавате да нађете начине да често комуницирате са њим и разговарате о разним питањима? Је ли то тачно?
Слушај, дете моје, ове бројке које ћу ти рећи. Оне су верификоване. Човек који је умро са 70 година,  распоредио је године свог живота на следећи начин: 15 година је радио, 20 је спавао, 2 је јео, 1 се облачио, 9 месеци се умивао, 7 месеци се бријао, 4 месеца је чистио нос, 2 месеца је прао своје зубе итд.
Да ли си приметио нешто? Све горе поменуто тиче се само спољашњих активности. То је брига за тело.
Али када се, дете моје, појавиш пред Богом, рачун који ћеш морати да положиш биће сасвим другачији. Тада ће те праведни Судија питати:
„Колико си добра  учинио? Колико лошег?'
„Колико си задатака извршио, а колико ниси?
"Колико си се дуго молио?"
У једној години твоје срце откуца 36.792.000 пута. Од ове огромне количине, колико си пулсева издвојио за свог Бога?
-„Али колико треба да се молим?”
Мораш да знаш, дете моје, да Бог молитву не мери по трајању, него по ревности, по расположењу, по срцу. Важна је ревност и топло расположење срца. Чини јутарњу и вечерњу молитву. Али немој пропустити да своје мисли и срце окренеш Богу много пута током дана.
Биће то, дете моје, благословен дан када своје прве мисли посветиш Богу. И твој сан ће бити миран када, пре него што се предаш његовим рукама, поново окренеш мисли ка Њему.
Не препоручујем молитву у кревету! Али ако се уопште нећеш молити другачије, онда не прекидај своју навику. Мада верујем да ни теби неће бити угодно да разговараш са својим Богом и Господом, и лежиш у свом кревету! Можда нећеш имати времена да завршиш молитву и... заспаћеш!
Зато, као мудар младић, изговори јутарњу молитву после облачења и своју вечерњу молитву пре него што скинеш своју одећу. Затим, када паднеш у кревет, прати, ако желиш, своје побожне мисли; тако ћеш мирније спавати.
Знаш ону мудру изреку „Ништа не може успети ако Бог не благослови“?
Па, ако не почнеш дан тражећи помоћ од Бога, како да очекујеш срећу?
Погледај око себе, мали. Сва створења на свој начин, моле се и хвале премудрог Творца.
Биљке отварају своје цветове и шаљу свој животворни мирис на Творчев престо.
Птице својим слатким мелодичним гласовима, хвале Свемогућег.
За Њега пчела зуји.
За Њега лептир срећно лети.
Муње га величају својим сјајем.
Хвале га и громови у свој својој страшној величанствености.
Да! Сва природа Му се усрдно моли, иако није свесна шта чини. А ти, чедо моје, слободоумниче, хоћеш ли порећи оно што природа својевољно изводи?
„Најлепше што се може видети на свету је човек који се моли.”
Ова сугестија је веома тачна. Ко се моли, живи у другом свету. У изобиљу удише благодат Божију и жеђ гаси најслађом водом божанског присуства.
Рекао сам ти, дете моје, горе, да се сва природа моли. Хтео сам да ти дам симболику, јер права молитва је људска привилегија. Само човек може свесно уздићи своју душу ка Богу, и разговарати са Њим.
Истина је да је молитва велика част за човека, а то је још један елемент који човека издваја од других створења.
Када се молим, моја душа је усхићена! Преплављују ме небеска осећања. Радост, захвалност, љубав. Осећам их у највишем степену. Па како да не славим свог Бога за овај Његов дивни дар?
Крилима молитве можемо се винути у неслућене висине. Можемо да одлетимо до престола Божијег, далеко од света са његовим многобројним тривијама и уживамо у животворном ваздуху божанског присуства.
Молитва је извор снаге за тешке борбе које водимо сваки дан.
Као да се мењаш кад летиш крилима молитве.
Па дођи, дете моје!
Када дођу невоље и погоде те као бесне олује, падни на колена и отвори своје срце свом Оцу.
После молитве видећеш колико ћеш се променити! Видећеш плаво небо и море ће се смирити.
Псалам 90. који утехом испуњава твоју душу, написао је  велики крунисани псалмопојац и одлична је помоћ онима који желе да корачају животом усправно и поштено. А ти си, дете моје, сигурно један од њих. Зато ти је веома потребна благодат Божија, коју можеш заслужити само на један начин. Молитвом.
Немој, дакле, чедо моје, лишити своју нечасну душу животворног даха, него се моли, моли се са ревношћу, да дође дуго-очекивани дан када ћеш бити овенчан венцем славе.
 
https://www.vimaorthodoxias.gr/theologikos-logos-diafora/o-theos-den-ypologizei-tin-proseychi-me-tin-chroniki-tis-diarkeia-alla-me-tin-kardia/#
 

Отишла је онаква каква је била! Неформална, ван шаблона, храбра да буде искрена и своја! Памтићемо је заједно са владиком Данилом, заједно као два голуба на висинама наше Цркве. Он непоновљив и кратковремен као лептир а она као голуб са једним крилом. Она је ипак летела и сликала, и градила и уградила се у здање Цркве српске, монумент двадесетог века. Непоновљив лик, строга и мека, виђена на тенку, у албанској кући али не и на славама и обичним догађајима. Она је била само тамо где се ретко ко усуђивао!
Нека те Господ прими, бисеру соколички и косовски, бритка и речита, увек истинита!
***
Ово је она:
Покајање убице нашег оца
Наши родитељи били су православни Срби, из Хрватске: отац Лука из Лике, а мајка Видосава из Славоније. Бог их је сјединио 1934. године венчањем у храму Светих апостола Петра и Павла у Сувој Реци крај Призрена, која више не постоји, јер су је србомрсци у минулом рату минирали и до темеља разорили. Отац је у то време био жандармеријски подофицир, задужен за Суву Реку, а мајка домаћица, иако учитељица практичне обуке. Живели су у великом селу Мушутиште поред храма из 11. века, такође минираног од истих људи. Ту им се 1935. године родила прва кћи, наша најстарија сестра Братислва, сада монахиња Михаила, коју су крстили у Призрену у храму Богородице Љевишке. Године 1938. родила се наша сестра Љубица, која сада почива у миру са родитељима нашим. У предзорје рата, отац је унапређен у чин официра и добио прекоманду за Сталаћ, где сам се родила децембра 1940. године, а после две године на свет је дошла наша најмлађа сестра Смиљка, која такође почива са родитељима и сестром нашом Љубицом. Отац је био врло савестан у свом послу и пажљив и брижан према својој породици.
Наше детињство је текло срећно и мирно док смо имале оца. Мајка је са нама пребољевала све наше болести, све богиње и прехладе. Отац је обично све своје слободно време проводио са децом. Долазећи са посла обично нам је доносио шећерлеме, које смо са задовољством лизале. Изљубио би нас, а онда бих ја доносила ћебенце, стављала у очево крило, да би се радосно угнездила у њега и предала очевим нежностима.
Били смо срећна породица.
У току рата отац је био неутралан, није припадао ни једној групацији нити партији. Радио је док се могло и водио рачуна о породици.
По окончаном рату настала је хајка на све што је мирисало на Краљевину, државне службенике, жандарме и виђене домаћине. Једино су бивши партизани, који су се тада звали ослободиоци, живели у повлашћеном положају. Били су слободни да харају и убијају по свом нахођењу. Потекла је братска крв. Писац ових редова је имао увид у документ у коме Комунистичка партија наређује "Да се побију сви они који нису са нама!", у потпису Милован Ђилас. Пред Видовдан 1945. године, отац је добио позив да се јави у полицијску станицу да би "раздужио оружје и униформу". Мајка га је молила да се не јавља, него да се склони у Бугарску док се све не стиша. "Зашто бих бежао? Нема разлога. Моје руке су чисте. Нисам их крвавио. А и човеку не сме да се суди без доказа. Мора да му се да шанса да се брани." И отишао је да се никада више не врати.
Затворили су га са другим људима у подрум полицијске зграде. Мајка је покушавала да га посети, но без успеха. На сам Видовдан, после Литургије, посетио нас је градски парох:
"Видо, немојте више да га тражите. Он је ноћас стрељан."
Врисак наше мајке и јауци, који су запарали и наша срца и Небеса, остали су за памћење целог живота. Наравно, ми деца нисмо знали шта значи "бити стрељан", али смо тихо плакали заједно са нашом мајком. Од тада знам да, иако сам тешка на сузи, не могу да се отмем да, кад мајка заплаче, и ја плачем са њом. Тако смо ми годинама заједно оплакивале оца.
Пред нама су били тешки дани детињства и гле, као да смо одједном све сазреле. Није више било ни смеха, ни игре. У нама и око нас је владала побожна тишина, коју су пресецали само мајчини уздаси. Њен положај је био веома тежак, а била је још увек млада и лепа жена од 36 година. Отац је страдао у 38. години живота. Мајка је у једном дана остала без вољеног домаћина са четири малолетне деце, а без икаквих средстава за живот, јер су истог дана "ослободиоци" лешинари однели све што смо имали, укључујући и уштеђевину. Оставили су нас само у ономе што смо имале на себи.
Да ситуација буде још тежа, газда, код којег смо изнајмили стан, је уценио мајку да му унапред плати станарину до краја године, или да се одмах иселимо. Из празног, господски уређеног стана, нисмо имали шта да понесемо ни куда да идемо. Изашле смо у неизвесност. Мамина агонија је трајала пар дана, а онда се појавио човек који јој је понудио кућицу у винограду, која је имала само једну просторију без прозора и земљани под. За узврат, мајка је имала обавезу да обрађује виноград, и да повремено негује његову непокретну жену. Били смо задовољни. Бог је погледао на нас. Мајка се снашла, набрала је пуно траве, осушила и прострла по поду. Сено нам је било и постеља и покривач. Бог је опет погледао на нас: у овим условима живота ни једна од нас није чак ни кинула. Само је мајка била увек преморена, јер је, поред рада у винограду, морала да се најми у дневницу, код богатих сељака, колико да нам обезбеди хлеб.
Чим су поменути лешинари намирисали где се налазимо, дошли су да виде има ли шта да се узме. Сва наша имовина било је једно старо ћебе. И њега су хтели да узму, али их је мајка преклињала да нам га оставе, јер долази зима па је намеравала да од њега сашије капутиће за своју децу. Дошло је до кошкања, мајка је чврсто држала ћебе, а они су га отимали. У том је један од њих, кундаком пушке снажно ударио мајку у главу, она се онесвестила и пала. Није одбранила ћебе, значи нећемо имати капутиће. Мајка је и даље лежала непокретна. Био је то нови шок за нас. Касније нам је причала да је, од тог ударца, годинама имала јаке главобоље.
Даље се овако није могло живети. На срећу, успоставили смо везу са кумом, некадашњим другаром нашег оца, који је живео у Банату, у великом селу Баваниште. Позвао нас је да дођемо, јер има неколико кућа у селу па би радо један кућерак поклонио нама, само да му га држава не конфискује. Кумова понуда је била преварна, јер се испоставило да би нам дао кућерак под условом који наша мајка није могла ни хтела да испуни из дубоко моралних разлога. Ипак смо неко време остали у том кућерку, али је мајка плаћала високу закупнину.
Овај период нашег живота је опет био обележен сиротињом у којој је царовала глад. Мајка је често надничила по сељачким њивама. Водила је и нашу најстарију сестру, која је тада имала десетак година и радила је за половину дневнице. У дуге јесење дане су брале кукуруз, а ноћу секле шашу. Када би у подне добијале ручак, мајка би са својом порцијом дотрчала кући да нас нахрани, опет се враћала на њиву да поједе што је остало од порције наше сестре и да настави са радом. Мајку смо често виђале исцрпљену и бледу са великим подочњацима. У тим тренуцима је изгледала као икона Богородице. Бог је дао, те се никад није разболела, али је зато од силне муке и тешкоће њено срце попуштало.
Касније, кад смо мало поодрасле, и када се наш живот донекле средио, јер је мајка добила државни посао, значи сигурну плату, причала нам је како нас Бог никада није оставио. Било је тренутака очаја, кад више није знала шта да ради, јер је последње парче хлеба поједено, и тада је неко покуцао на наша врата (несрећног кума смо давно напустиле) и понудио мајци неки посао. Обично би то било кување за славе, за венчања, за подушја. Мајка је била позната као врсна куварица и била је тражена. Е, тада смо се сладили сувишцима са свечане трпезе.
Мајка нас је понекад водила у цркву. Сама је имала добар глас, а знала је појање, па је помагала свештенику при Литургији. Сеоска деца и ми смо, ипак волели да идемо у цркву суботом, јер су се по вечерњој молитви, обични обављали парастоси, а после њих је била делба, у којој је било много колача.
Време је пролазило. Сестре и ја смо постале своји људи, часни, поштени и радни, достојни наших родитеља.
Као монахиња, иконописац и фрескосликар, 1986. године сам добила благослов да у Жичком манастир живопишем најеминентнију народну трпезарију у Српској Цркви, зиданој у време Светог Владике Николаја. То је огромна просторија која је захтевала много труда. Радила сам од јутра до мрака. Владика Стефан, епископ жички, сада блажено упокојени, је будно пратио мој рад, и готово сваког дана у време шетње, посећивао ме и бодрио. Чак је и својој куварици Милки наложио да ми, кад ме сретне, понуди да поједем нешто јаче, јер је знао да за монашком трпезом обедујем само једном дневно.
Владика је, понекад, доводио своје госте у трпезарију, да им покаже шта се то код њега ради.
И тако, једног дана, владика ме је посетио са већом групом старијих мушкараца, ветерана из прошлог рата, и замолио да им објасним шта ја то радим. Била сам кратка, али су они постављали много питања. Док сам причала, један од посетилаца, приметила сам да је његово лице одавало лице веома напаћеног човека. Пратио је сваки мој покрет, фиксирао ме је својим тужним очима, просто ме је гутао. Кад смо завршили разговор, Владика их је позвао у свој салон да их "преброји" чашицом добре манастирске ракије и шољицом кафе. Човек тужних очији га је замолио:
"Ја бих желео да мало поразговарам са овом монахињом."
"Добро, само пожури, да ти твоји другари не попију ракију."
Кад смо остали сами, човек је, неко време ћутао. Можда се преслишавао шта ће да каже, или се уздржавао. Онда је закорачио само један корак према мени, ставио своју десну руку на моје лево раме и дрхтавим гласом отпочео своју причу:
"Не знам, дете моје, зашто морам баш теби да испричам своју муку. Ја сам јако несрећан човек. Тек се рат завршио, а мени су, као младом скојевцу, дали задатак да ликвидирам једног честитог човека, који није имао никакве кривице, сем што је био жандар. Луку Обрадовића су и други људи знали као доброг човек." - као да ме је гром погодио, а он је наставио - "Али, директива Партије, је морала да се изврши."
Задрхтао је сваки дамар у мени, колена су поклецнула, као да је протутњао неки земљотрес. Мисли су летеле на све стране: Сад сам била у очевом крилу, сад у Сталаћу у срећним данима, а кад су нам узели оца: у тузи и чемеру, сад је мајка са својим уплаканим очима била преда мном. Сетила сам се и мојих студентских дана, више гладних него ситих, јер нисам хтела да оптерећујем породични буџет и сама сам се издржавала. Стегла сам срце, које је хтело да искочи, а нисам смела да се откријем из два разлога, да не постидим несрећног човека, и да од њега сазнам где су покопали оца.
Човек је наставио исповест:
"Нисам појмио зашто то убиство мора да се деси. Наговарао сам Луку да побегне, а ја бих испалио један метак у ваздух. Лука није пристајао, јер је било сасвим извесно да ће се превара открити, па бих ја платио својом главом. Значи, наређење мора да се изврши.
У освит зоре на Видовдан 1945. године, извео сам Луку из подрума и пошли смо путем према шуми која води ка Крушевцу. Опет је настало убеђивање, али без успеха. Обојица смо ћутали. Ситуација је била врло напета. Кад смо изаши на једну чистину, угледао сам велику разгранату липу. Ту смо се зауставили. Удаљио сам се мало и подигао пушку на нишан.
Лука се прекрстио, обема шакама обухватио своју главу и јаукнуо:
"Јао, моја жена и моје четворо деце!", ту сам га и сахранио.
Дуго сам живео са теретом на души, а онда је време све покрило измаглицом. Међутим, у последњих 20 година, не могу да спавам, јер чим затворим очи, чујем Лукин вапај "Јао, моја жена, и моје четворо деце!", и тако ево, већ 20 година не спавам. Плашим се да не полудим. То је велика мора. Често се питам какав сам ја то човек, кад сам деци отео оца а жени мужа. Шта је било са том децом, није ми познато, али стално мислим на њих и на Луку - а онда је сочно опсовао Тита и Партију."
Узела сам његову руку са свог рамена, руку која је усмртила нашег оца, и унесрећила наше детињство, целивала сам је, и чини ми се, последњом снагом изговорила:
"Та деца су Вам одавно опростила." Једва сам успела да се уздржим да се не откријем и да не заплачем. Гле, ја у име мојих сестара опраштам убици нашег оца. Знала сам да ће се оне сложити, јер нас је иста мајка учила да праштамо. Праштам и неизмерну тугу наше мајке, која се већ давно упокојила, доживевши да види своју децу као срећне и успешне људе и да помилује своје унуке. Имала је само 63 године. Њено срце није могло да издржи велике животне напоре обавијене тугом. Почива на Ковинском гробљу.
Решила сам да учиним нешто за душу овог покајаног човека који је вапио за помоћ:
"Осећам да ми Ви можете помоћи, преклињем Вас."
"Наравно да ћу Вам помоћи, али моја помоћ неће моћи да реши Ваш проблем, али знам ко би могао много да Вам помогне." - изговорила сам већ сређених емоција.
Заблистале су његове очи, вероватно испуњене надом.
"Него, да Вас упитам нешто. Да ли Ви знате за исповест? Само она може да Вам помогне. А њој претходи покајање. Видим, покајање Вам не мањка."
"Нисам се никада исповедио и не знам шта је то исповест. Знате, ја баш нисам црквен човек."
"Исповест је ово што сте ми управо рекли. Видећете, ноћас ћете лепо спавати јер сте растеретили своју душу."
Затим смо се договорили, да ће, чим се врати у своје село, недалеко од Крушевца, отићи код свог свештеника, оца Михајла да му исприча све што је мени рекао, и то ће бити исповест. Оца Михајла, који је пре десетак година напустио овај свет, сам упознала кад је, са групом парохијана, посетио Патријаршију у Пећи, у којој сам, у то време, осликавала параклис Сабора српских светитеља. Већ сутрадан сам му телефонирала да ће му доћи један човек на прву своју исповест.
Свештенику нисам открила да је тај човек стрељао мога оца, нити било шта из нашег разговора. Чини ми се да је име човеку Ацо, јер га је тако владика Стефан ословио. Свештеник је одмах знао о коме се ради, јер је Ацова кућа поред цркве.
После десетак дана ми се јавио отац Михајло да ми јави да је Ацо заиста био на исповести током које је показао дубоко покајање и да се покајањем и патњама искупио пред Богом. Зато му свештеник није наложио никакаву епитимију, него му је објаснио како да пости и да, у недељу дође на Литургију. Причестио га је. Како тврди отац Михајло, Ацо се већ следећег дана упокојио. Бог је примио његово покајање, али је чекао тренутак исповести и причести да би преселио његову душу на место где нема ни плача, ни уздисаја, него где је вечни живот.
Угледајмо се на Бога. Ако Он прашта човеку његова сагрешења, ко смо ми да не опростимо једни другима. И не заборавимо, Бог се противи злопамтивима.
Чим се указала прилика кренула сам путем којим је наш отац корачао у смрт у намери да пронађем његов гроб. Шуме више није било, а ни липе. Град се толико проширио да је прекрио тај предео, значи и коси нашег родитеља. Његово име нигде није записано. Ако нема имена, нема ни земних остатака, значи ни човек није постојао. Зато смо дале да се, на крсту надгробног споменика мајке, уклеше и очево име. Сваке године, на Видовдан, у манастиру им вршимо помен, па се у том тренутку сетим и покојног Аца и наменим му свећицу. Нашим родитељима дугујемо вечну захвалност и вечан незаборав.
https://www.facebook.com/jovanjamanastir
 

Устоличење митрополита Јоаникија сада је иза нас. Памтићемо га по нередима, пријетњама, запаљеним гумама и баченим каменицима, по искаљеној мржњи, али и по снази коју Српска Црква има и мора имати да би српски народ преживио и надживио своје џелате.                   

 
Да смо данас попустили, попуштали бисмо довијека, а у том попуштању изгубили бисмо себе. Да смо одустали од устоличења на Цетињу, сутра би нам забранили да се обави устоличење патријарха српског у Пећкој Патријаршији, а прекосутра би тако било у Загребу, Љубљани, Призрену, Сарајеву, Петровцу... То је логика моћи овога свијета.              
Ако неком раније није било видљиво, од данашњег дана свима је кристално јасно да је Српска Православна Црква кичма народа српског, његова највећа снага. Кад држава закаже, Црква је ту као стуб око којег се народ окупља. Зато смо и надживјели пет вијекова ропства. Гдје год се Црква избори за свој опстанак, опстаће и Срби, опстаће ћирилица, опстаће језик и вјера.         
Није подгорички дахија остао усамљен у свом србофобном лудилу, већ му се придружио и новосадски аутономаш Чанак, осокољен подршком другосрбијанских квазиинтелектуалаца, исфрустрираних свакодневним јачањем државе Србије.         
Логистичку подршку, у виду несувислих изјава, исказао им је и сарајевски мултикултуралиста Бакир Изетбеговић, који је у предаху од лажне мултиетничности, прозвао Српску Православну Цркву да се већ два вијека мијеша у политику, не видећи, притом, да Српска Црква вијековима чува свој народ од политике коју му нуде он, Ђукановић, Чанак и њима слични.        
Надживјело је српско православље султане из Стамбола, подле млетаче дужде, хабсбуршке цареве, усташке поглавнике и нацистичке канцеларе, па ће надживјети и све нас, али и оне који вјерују да ће њихова мржња запечатити српске храмове и манастире, те да ће њихово насиље угасити неугасива кандила наше вјере. Узалуд се труде, узалуд се надају.                
Цетињска побједа, овјенчана подгоричком радошћу, не треба да нас опије, да нас уљуљка и умртви, већ да нас оснажи, како бисмо исправљали себе, у свему, сваки дан и на сваком мјесту.     
Никада не требамо атаковати на нешто што није наше, али исто тако, по цијену живота, требамо бранити своје светиње, огњишта и гробове.  Ако нам је наш живот једина и највећа вриједност, онда смо се узалуд родили. Ако немамо живот коме и за кога дати, онда нити смо вољели нити смо били вољени, онда смо остали закључани у сопственој трулежи и ништавилу.  
Свака љубав се жртвом мјери! Зато нека нам данашњи дан послужи као лекција, као спасоносна поука из које ћемо црпити снагу за будуће борбе којих је препун живот свакога од нас. Ваља нам се изборити са самима собом, а потом ћемо, чувајући име српско и вјеру православну, завриједити благослов уснулих предака, којима дугујемо то што данас, са поносом, јесмо. Они су због вјере и имена на колац набијани, у јаме бацани и живи спаљивани, али нису поклекли, знајући да ће сви Богу положити рачун, за све.     
Да нам живе на многаја љета свјатјејши патријарх Порфирије и новоустоличени митрополит Јоаникије, а на свима нама нека је благослов Светог Петра Чудотворца Цетињског, који нам је још ономад казао: „Ко учини колико је кадар, учинио је колико је дужан!“
 
Епископ бихаћко-петровачки Сергије

Од  ИН4С  -  02/09/2021      
Израз „Црква Србије“ није настао ни у ДПСу1 ни у ДПСу2 (УРА и остали заточници crnogorskog građanskog nacionalizma) . Он је преузет из грчке титулације Патриајрха српскога – а одраз је идеолошке еклисиологије која се већ дуже од вијека пропагира као „једина исправна еклисиологија“ (учење о Цркви) у готово свим православним богословским училиштима. Дакле: можда то данас не би признали, али огроман број и српских богослова је учен да је боље рећи „Црква Србије“ или „Пећка Црква“ него „Српска Православна Црква“.
Немам намјеру да реплицирам поборницима израза у свим филијалама, „теолошким“, политичким и иним Глобалне Патријаршије, само наводим одломак из једног рада који, на жалост, никако да прикончам:
„Можда је најчувенији и најочигледнији примјер овог постмодернистичког сравњивања идентитетâ чувени приговор о „неадекватности“ националних имена словенских Цркава којима насупроти, наводно, стоје „топонимска“, „географска“ имена „древних патријашија“.
Бијег од историје – а самим тим и бијег од идентитета – тако се на један паролашки и агитропски начин ширио (и данас се шири) булдожерским захватима и јефтиним симплификацијама, према којима би, аналогно „Александријској“ или „Јерусалимској“ или „Константинопољској“ Цркви и народне патријаршије Румунâ, Србâ и Бугарâ требало да носе називе „Букурештанска“, „Београдска“ или „Софијска“ Црква (и то архиепископија).
  Како је ствар постављено разисторијски, на такав начин да идеологија не познаје различитост историјских искустава, тај рецепт се чини као свудапримјењив, а отпор ка таквом рјешењу као ствар тешке заоставштине национализма која се, ето, толерише али које се би се са временом требали ослобађати.
Ствар је међутим, управо, супротна. Идентитет помјесних Цркава – изражени и саопштени као њихова имена – увијек дају оно садржински важно. То садржински важно може бити исказано као историјска топонимија или историјска етнонимија, али она је увијек заснована на неком конкретном самоспознању о важности и жртвености сопственог идентитета.
  Ако посматрамо Александријску Патријаршију, на примјер, можемо да уочимо да би, из перспективе самјеревања ње са древном Александријском Црквом, врло упитан био њен апсолутни континуитет: већина древних Копта се током христолошких спорова 5. и потоњих вијекова приклонила анти-халкидонској опозицији и формирала посебну црквену цјелину, историјски наратив и идентитет. Александријска Патријашија је тако остала практично помјесна Црква хеленофоног становништва чију етничку монолитност разбија тек њена мисија у подсахарској Африци (која, међутим, није лишена и културолошког и расног хеленомонизма). Ипак, за самосвијест Православне Цркве у цјелини, Александријска Патријаршија није темељно важна као хеленска Црква већ као александријска – као насљедница катедри Св. Атанасија Великог и Св. Кирила Александријског, као наставак древнохришћанског идентитета, трајања и наратива. Њено историјско искуство је за нас важно јер је александријско, а не јер је хеленско (мада је и хеленско). Слично ствари стоје када су у питању и Јерусалимска, Антиохијска или Константинопољска патријаршија.
Све оне су и данас – управо као што су то већ вјековима – само у симболичком смислу „различите помјесне Цркве“, мада више представљају различите канцеларије једне исте хеленоцентричне црквене администрације којој се, у Антиохсијкој и Јерусалимској Цркви, придодају и етнички Арапи. Ипак, за самосвијест Православне Цркве, њихов идентитет тј њихова историја је важна не у својој хеленскости већ као симболички показатељ историје исказане тононимски.
Са друге стране, Српска Православна Црква јесте хришћанска завјетна заједница чије је историјско искуство исказиво на најтемељнији начин кроз њен етнички, културни, језички и народни српски идентитет. Колико је за Православну Цркву у цјелини важна успомена на александријске мученике, толико је важна и она на јасеновачке, пребиловачке, сурдуличке, момишићке, пивске , величке, старобродске мученике. Њихов хришћански идентитет – због кога и јесу невине жртве, а тиме и улесници у Христовој Жртви и Васкрсењу – није био нити је данас исказив „топонимски“ јер их мучитељи нису уморили због њиховог „београдског“ па ни „пећког“ карактера већ због – српског. Као и у случају древних патријашрија, историја није апстрактна и жуљава фантазмагорија већ поље Жртве, Христове и христоликих људи, а та историја даје нам се као име, као идентитет. У оквирима тог идентитета, апсолутно је неважно да ли су јасеновачки и пребиловачки мученици били ијекавци или екавци, поријеклом из ове или оне субетничке групе српског народа: сви идентитет су варијабилни унутар себе, али ако нам је за симболичку моћ Антиохије неважно да ли су по сриједи сиријакофони, хеленофони или арабофони светитељи и мученици, за симболичко-жртвено искуство Српске Цркве није важно да ли су жртве биле из Власотинца или из Придворице. Унутар завјетно-жртвеног идентиета можемо да распознамо различитост, али она по себи никада не укида сам идентитет.
Овдје долазимо до другог важног момента неофанарске идеолошке разисторије: спљоштеност свих „националних“ идентитета у исту раван, без овог раликовања оних жртвених од оних нежртвених, тако не само да бласфемично уништава и обесмишљава жртву већ уједно и ствара привид истозначности свих опција. То је онај чувени реторички поклич да „ако постоји искључиво Српска Православна Црква и ако постоје људи који се осјећају Црногорцима а не Србима, ми аутоматски морамо дозволити по истом начелу и постојање Црногорске Православвне Цркве“.
Слично ствари стоје и када се наведу примјери Украјинске и Руске Православне Цркве. На реторичком плану лако је показати колико је бесмислено ово булдожерско сравњиавње идентитетâ: ако би идентитетски волунтаризам био довољан разлог за црквени сепаратизам, онда би групација од десет душевно обољелих људи који себе сматрају Марсовцима била довољан разлог та ставарње марсовске православне Цркве. Дакле, завјетне Заједнице Жртве стављају се у исти ред са производима етничког инжењеринга. На овај приговор се понекад одговара истицањем сопственог (псеудо)историјског жртвеног искуства новостворених нација – па се тако као „разликујући“ и уједно утемељујући моменат наводе успомена на „српску репресију из 1918“ или на „голодомор“. Међутим, уопште није тешко показати да су ова новоуспостављена „колективна искуства“ заправо у најскорије вријеме митологизовани и злоупотребљени догађаји и то такви да чак ни популације које данас на њима граде своје разликовне идентитете тј анти-идентитете нису до најскоријег времена имале било какву „самосвијест“ ни о самим догађајима, нити о њиховом „масовном“ и „епохалном“ „анти-црногорском“ и „анти-украјинском“ карактеру.
Заправо, ми данас врло јасно и документовано можемо сагледати процесе, политичке и културне, у којима су се, зарад полтичке употребљивости хрватске правашке идеологије, коминтерне, Ђукановићевог режима успостављала црногорска „национална“ посебност (слично је ишла и украјинска етногенеза која нам је у својој „анти-московитском“ жару, остала јасно забиљежена од Грушевског и политичке употребљивости у корист Аустро-Угарске, преко КП СССР до савремених геополитичких пројеката и локалних олигархија).
Дакле: нечији вагони жртава у Јасновци стављени су у исту раван са пропагандним усјпесима Савића Марковића Штедимилије, Секуле Дрљевића, Степанда Бандере и Романа Шухевича!“
 
 

Као велики поборник духовног тиховања (исихија) код Светог Григорија молитва је пут којим се једино може постигнути затварање ума у тело/срце. Да би срце овладалоцелим човековим организмом, и помислима и удовима, мора се непрестано молитвено призивати  Исусово име уз„упослење“ ума чак и током саме молитве.
Појам молитве код Светог Григорија Паламе је заснован у високом степену на његовој амартологији. Грех влада човеком када се моћи ума не окрену ка Богу. Грех обитава посебно у унутрашњости човека, у срцу и телу. Тело по себи није зло, него је зло оно што обитава у срцу. Зло се мора надвладати, а срце се од овог зла мора очистити. Очишћење се испуњава кроз усредсређивање ума у срцу, када се ум чува уз помоћ срца. Умом се влада онда када се затвори у срце. 
Као што смо већ напоменули Палама истиче да је ум увек активан, те се зато нечим мора упослити, чак и током молитве. Зато се препоручује призивање Исусовог имена као средишта усредсређивања на Бога, понављања имена Христовог у складу са удисајима и издисајима. То је метода сабирања ума, јер се ум непрекидно расејава, а на свету није ништа теже од созерцања и ништа није покретније и променљивије од ума. Контролисањем покрета удисаја и издисаја и повременог задржавања даха контролише се ум и дисање, што свакако помаже да се ум не расејава оним што га окружује, да се очисти и да се заиста доведе до јединствене сабраности. Може се рећи да је то спонтана последица пажње ума, будући да се покрети удисаја и издисаја стишавају за време напрегнуте пажње, нарочито код оних који су посвећени телесном и духовном тиховању (исихији). Исихаст је личност која се вежба у унутрашњем смирењу или тиховању.
 
Сходно оваквом учењу  у Паламиној теологији молитве могу се приметити три предањска степена умно срдачне молитве. 
1. На првом степену се употребљва једна посебна физичка метода као припомоћ молитви. Дисање се контролише и синхронизује у истом такту са понављаном Исусовом молитвом. Поглед се усреређује на горњи или на средишњи део тела (на пупак). Положај приликом молитве и дисање морају се контролисати, пошто је након грехопада унутрашњи човек нарочито повезан са извањским стварима. Стога, ове методе олакшавају усредсређивање и вођење ума од извањских ствари ка унутрашњим. Погружени човек који тежи да врати ум у себе, треба да га подстакне на то не само његовим праволинијским него и кружним, неблудећим кретањем. Зато Палама и наглашава да је фиксирање погледа на средиште тела и усмеравање пажње на себе (или на срце) од велике важности јер то спречава расејавање спољашњим утисцима. На тај начин, онај који созерцава не само да ће се повући из спољашњости и сабрати се, него ће, стављајући тело у такав положај, сабрати у унутрашњост срца моћ која се непрестано излива кроз чуло вида. Будући да се у стомаку спроводи закон греха, зато онда баш ту и морамо сместити закон ума који се бори. (Рим. 7, 23). 
 
2. На другом степену се ум уводи у срце. Тада ум више не лута усред извањских ствари. Исихаста више нема потешкоћа да остане под деловањем Божије благодати. Кроз искључивање спољашњих ствари постиже се апатиа и он се ослобађа од страсти. Молитва је на овом степену духовна. Палама не смера на то да увођење ума у срце буде раздвајање ума од тела, већ на то да се ум у овом процесу ослобађа од погрешне зависности. Ум није затворен само у телу и срцу, него такође и у самом уму. Затврање ума у срце враћа праву и изворну антрополошку хијерархију: ум-срце-тело. Нус је важан зато што је он веома битан уантрополошком смислу. На овом месту долази до виђења светлости али оно још није просветљење и сједињење. Када је постигнута права хијерархија, човек је спреман да прими божанску енергију. Ово не значи да сам нус прима багодат и да учествује у њој, већ да целокупан човек прима енергију светог Духа. Иако се сврха молитве налази у врађању правог односа и праве хијерархије антроплошких елемената, ипак Божанска енергија дејствује управо кроз душу и тело. Срце тада постаје обитавалиште Светог Духа. 
3. Међутим, духовна молитва на овом другом степену још није истинско сједињењње и просветљење. На трећем степену када се сустретну Бог и човек, просветљава се не само ум већ и целокупни човек. У просветљењу се надилази човеково сопство, и човек се опет однекле друго враћа у сопство. Ово искуство није опажање нити производ интелекта него је видећи субјект сам Свети Дух, кроз кога човек види самог себе. У збивајућем се просветљењу орган просветљења јесте Свети Дух или Божанска енергија. Човек постаје у просветљењу оно са чиме се у јединству сједињује, и зато је Божанска енергија или Свети Дух како субјет тако и објект. Човек је у овом збивајућем свепросветљењу попут једног огледала које одражава божанску енергију и светлост. Надилажење саме човекове природе не значи, међутим, да је искуствовање просветљења одвојено од тела или од душе, већ да се то искуство одиграва у самом човеку.
Исправан правац је споља према унутра. Палама , говори о везама између тела, срца, ума и душе у молитви, али и разграничења где се са таквом једном духовношћу ум и тело раздвајају једно од другог у екстази. Сусрет с Богом у молитви не мотивише се овим антрополошким елементима и њиховим везама већ везом између нествореног и створеног. Молитва је заснована на пневматолошком кеносису. Може се у једном уопштеном смислу рећи да заједнички правац Паламине духовности јесте кретање од споља ка унутра. 
Ни срце ни нус не могу сматрати највишим органом молитве. И срце и ум јесу средишњи појмови, али Палама не разммишља о питању које од њих јесте примарно, обоје су антрополошки органи. Али, просветљење јесте нешто нестворено. На трећем , највишем степену молитве истински „орган“ , како субјект тако и објект, јесте Божанска енергија или свети Дух. На трећем степену молитве Св Дух обитава у човеку и сам свети Дух разбуђује молитву. 
Тако и молитва прераста оквире огољеног декласирања наших жеља пред Богом и постаје посебна врста знања са којим се у жељи приближавамо, успињемо се ка Богу, сатрагалачким напором и силом сазнања уграђеном у саму намеру, тако да се она код Светог Паламе ставља у погон или енергетизује као синергична „сафизичност у кретању“. На тај начин,она физиолошки постаје основ продорности кроз стваралачки канал срца које као орган општења у секундарно пробуђеној духовној функцији постаје „тело тела“, синергички центар окретања искону или „духовно тело“, према речима апостола Павла. Сагледавајући тежину новозавеног сведочанства о исијавању Божанске светлости из Сина Божијег Исуса Христа на гори Тавор, послата је порука докучивања крајње сврхе свега што јесте и бива, која обећава усавршавање и обожење човека. 
Оваплоћивање дубинске перпектве духа прпоручио је апостол Павле у посланици Ефесцима: „...Преклањам кољена своја пред Оцем Господа нашега Исуса Христа, од кога сваки род на небесима и на земљи има своје име, да вам по богатству славе своје даде силу, да ојачате Духом његовим у унутрашњем човеку, да се Христос вером усели у срца ваша, да бисте, укорењени и утемељени у љубави, могли разумети са свима светима шта је ширина и дужина, и дубина и висина, и познавати љубав Христову која превазилази разум, да бисте се испунили сваком пуноћом Божијом.“(Еф. 3, 14-19)
 
Практични савети о вежбању у умносрдачној молитви 
 
„Непрекидно стражи, пази, непрекидно имај самоконтролу, бдиј, чувај се! Управо тако ћеш непослушно тело покорити духу и постати неприступачан духовима који те нападају одоздо, па ћеш моћи смело да станеш пред онога који испитује срце и бубреге“ (Пс. 7, 10)
Овим речима Свети Григорије Палама истински исказује да умносрдачна молитва није само његов теолошкипоглед или учење већ једна стварност која је саствани део његовог бића , а која уводи човека и у будућу стварност, Царства Божијег. По светом људи који се вежбају духовном субостствовању, те престају са сваким личним делањем они код сазнајних душевних способности спречавају сваку промену, свако покретно и разнолико делање, сваки чулни опажај и сваку телесну активност уопште, која је под нашом контролом. А покрете попут дисања, који нису у потпуности под нашом контролом, обуздавају колико је год могуће. Код узнапредованих у тиховању, све ово дешава се без болног напора и бриге, јер савршен улазак душе у себе дешава се спонтано и од ње саме. Међутим, код почетника се ништа не догађа без труда и велике упорности, те најпре треба вежбати и терати усне да понављају Исусову молитву. Временом, она се постепено усађује да би коначно постала самоделатна и пратила ритам срца, чак и током сна.
 
Као својеврсно упуство за све оне који желе да се посвете умносрдачној молитви или тиховању и созерцању Палама препоручује:
„Када желимо да се посветимо унутрашњем сабирању, неопходно је да умиримо осећања подстакнута спољашњим активностима.. Бог нам је даровао тело да би нам оно било сарадник, да би зависило од нас. Зато би трбало да га, уколико нам се противи, обуздавамо и да га бодримо да се оно управља онако како треба. Чуло слуха и вида су чистији и лакше се покоравају разуму од чула додира, али на њих не треба обраћати пажњу нити она треба да нас узнемиравају. Тело нарочито страда због осећаја, поготовоу време поста, када је лишено хране. Због тога се људи повлаче у себе и одвајају од спољашњих ствари, чиме умртвљују и она чула која не реагују на спољашњи надражај. За све оне који су искусили аскетску борбу, осећање „патње“ (бдење, пост...) је од велике користи, а поготово онима који упражњавају унутарњу молитву. У сваком случају, они који упражњавају праву умну молитву, треба да се ослободе ове страсти и да одбаце сваку везу с оним што њу омета, јер ће само на тај начин усвојити ову неометану и чисту молитву“.
Дакле, светитељ не даје само упуства за узрасле у молитвеном тиховању већ и и за оне који стреме ка „другом“ и „трећем“ степену.  Што се таквих они морају владати сваким чулним задовољством и потпуно да одбаце страст, јер цело тело мора бити умртвљено за грех. Треба поразити зле страсти које се  налазе у уму, тј. уздићи се изнад чулног задовољства. Ако смо под влашћу страсти, те ни уснама не можемо да окусимо умну молитву, онда је неопходнотелесно изнуривање постом, бдењем и сл. Само изнуривање умртвљује склоност тела ка греху, дакле обуздава и слаби помисли које подстичу насилне страсти. Управо то у нама побуђује покајање кроз које се бришу некадашњи греси, те човек постаје отворен за молитву и благодат. Све ово Палама  потврђује речима псалмопевца Давида који каже: „Срце скрушено и смирено Бог неће презрети“ (Пс. 50) и  Господњим речима у Јевађељима да пост и молитва чине чудеса (Мт. 17, 21 И Мк. 9, 29).
 
 
 
Умносрдачна молитва и њена духовна стварност - обожење
Врхунац умносрдачне молитве по учењу Светог Григорија Паламе јесте потпуни преображај човековог бића. Тј обожење. Што се тиче онога што се одвија у телу, а исходи из душе пуне духовне радости, он то називадуховном стварношћу, упркос томе што се исто одвија у телу. Дакле, имамо појаву да се наслађивање настало у телу када уђе у ум, чини да сав он буде телесан, нимало се не освећујући од заједнице са узвишеним, него обратно, уму предаје оно што је ниско, и зато се цели човек назива, „плотију“, као што је већ речено о онима на које се односио божански гнев; „неће мој дух пребивати у овим људима до века, јер су тело“.(пост. 6,3). Супротно томе, духовна радост , која долази из ума у тело , а која никако не нарушава заједницу са телом, него га преображава и одуховљује, јер се тада одбијају сви телесни прохтеви; она више не вуче душу на доле него се заједно сањом узвишава. Тако цели човек каже Палама постаје дух, као што је написано: „А што је рођено од духа , дух је“ (Јн. 3,6,8).  
За Паламу је суштина молитва, позивајући се на свете оце који кажу да „глад покреће молитву.“ Молитва без покајања је безвредна. По светом Јовану лествичнику „жеђ и бдење притискају срце, а кад је срце потиштено читаве реке суза иувиру из нас“. Овај физички труд не само да отклања сваку препреку за молитву него је у великој мери и потстиче. Наклоност ка делањима страсног дела душе и тела просто прикивају душу за тело ,а саму душу испуњавају тамом. Светитељ се пита, која то жалост или задовољство или покрет у телу нису заједничка активност (енергија) тела и душе? И наставља: “Заиста постоје блажене страсти и душевно телесне делатности које не само не прикивају дух за тело, него служе да уздигну тело до достојанства блиског достојанству духа, и да га подстакну да тежи нечему вишем. Такве духовне активности не улазе у ум из тела већ силазе у тело из ума, да би преобразиле тело у нето боље и да би га на тај начин обожиле. Као штоје божанство оваплоћенога Бога Логоса заједничко души и телу обожило плот посредством душе да би и оно творило Божија дела , исто тако и удховном човеку благодат духа која се кроз душу преноси у тело даје телу да искуси божанско.“

За напредак у духовном животу најбитније је устројство душе. Јер, ради се само о једном: да се наша унутрашња природа преобрази. Стога је неопходно да се душевни покрети проверавају, те да се зна која су стања за молитву повољна, а која јој сметају. У човеку делују две снаге у супротним правцима: животодавна снага добра и смртоносна снага зла. Душа је њихово бојиште. Ове две снаге се препознају према својим одређеним особинама.
Ако су у твојој души добре мисли, ако твоје срце осећа мир и радост, ако ти је лако и угодно – у теби је благи Дух Свети, дух врлине, духовне слободе, великодушности, мира и радости (свети Јован Кронштатски). Добри дух те чини скромним, мирним и добродушним. Он говори са тобом о истини, чистоти, смирењу, искрености, миру и свим добрим делима и врлинама. Ако је све то у срцу твоме, очигледно је весник истине у теби.
Ако се, насупрот, појаве мрачне мисли и зли покрети срца, ако си стешњен и лако западаш у срџбу – извесно је да је кушач у теби. Теби у стешњености срца и пометености тешко пада да срцем Бога призовеш, будући да непријатељ везује душу. Зли дух је дух сумње, неверја, похоте, сметености, невоља и немира. Зли дух те чини човеком тврда срца, жучним и неразумним (преподобни Серафим Саровски).
Он помрачује савест, стврдњава срце и испуњава га самодопадљивом опсеном. Он разара твоју унутрашњу сабраност кроз бескорисне маштарије, баца те у бујицу разједајућих осећања, рањава те кроз пожуде и везује кроз страсти. Он испуњује дрскошћу, самооправдањем и тврдоглавошћу. Он те гони са једног посла на други, који изгледа добар, премда му није време, или му не одговара место, или му је погрешна мера. Тиме он узбуњује душу. Он наводи душу да прихвати мале грешке, које спочетка изгледају сасвим безазлене. Ако их душа прихвати, он је заводи у друге грешке, правдајући је тиме што се оне дешавају повремено, и што су под нарочитим околностима, наводно, дозвољене. Ако душа и у њих падне, већ се предала злу. Јер, ђаво неће престати да у истом правцу непрестано делује (свети Теофан Затворник).
Човек који се одвоји од Бога, губи снагу коју Он дарива. Он више не може да изађе на крај са својим душевним покретима, са својим телом, са спољашњим догађајима и утицајима. Он тада упада у многопословност и у пожуде, живећи сасвим у спољашњости и заборављајући на Бога.
По тим знацима се сазнаје када је у човеку Дух Божији, а кад кушач.