Родољуб Лазић

А ко каже да је Свети Сава уопште мислио онако како ти мислиш да је мислио? Зашто бих ја веровао твојој интерпретацији Светитеља? Твој једини аргумент, у овом случају, јесте тај да се свађаш са једначењем сугласника по звучности и ту маглу продајеш као патриотизам. А ја бих те питао Родољубе, зашто се ниси оженио и зашто ниси децу рађао? Ту се Родољубе показује патриотизам а не у магли коју ти продајеш. Ако Срби буду следили твој пример "патриотизма" убрзо ће их нестати са лица земље. У Земљи у којој се севе мање људи одлучује на брак, све мање људи рађа потомке, у Земљи у којој се годишње изврши 200.000 абортуса - у таквој Земљи причати о патриотизму је обично лицемерје. Срби, "савремни" Срби су народ који је презрео живот, рађање, жртву за другог, за дете, за супругу - зато Бог допушта да изгуби територију: чије стадо, оног и планина. У таквом народу са таквом свешћу, његове славне епске песме постају ништа друго него лицемерна митоманија, а његови древни манастири хладне зидине на које је Бог пустио хорде да их разоре. Живот, браћо Срби, живот - то је патриотизам. Аживот није егоцентризам и хедонизам. Живот је крст, кеносис - испражњење од сопства и давање себе другом. Радост живота јесте када измамиш осмех на лицу ближњега свога. То смо ми Срби презрели и зато ми се наш "патриотизам" гади. Александре, бескрајно је забавно с тобом разговарати, јер ти имаш сјајан обичај да причаш све и свашта, пошто претходно залепиш саговорнику етикету или дисквалификацију. Ти просто не можеш без тога. Наравно, сви ти верују, јер ти кад кажеш, то има тежину. Ти ниси било ко. Али ја немам разлога да одговарам на небулозне постове, па ћу и овај твој заобићи.

Врло ми је драго што сам међу митоманима какви су били свети владика Николај и свети Јустин Србски.

Молим некога од модератора да реагује на ово. Чини ми се да је ово директно вређање Ивице.@Родољуб Лазић: Можете да будете или Христови, или нешто бзвз. Ви ако нећете да будете Христов ја вам то уопште не браним. Свети Сава није мислио као ти. И толики други србски свети. А ја сам склон да верујем њима а не теби. И предлажем ти да напишеш један демарш Његовој светости Патријарху Иринеју, јер очигледно је загазио у воде етнофилетизма. Е ово је стварно крунски доказ. Кад Лазар Нешић нешто каже, ту више нема збора. И зато што је радио гореописано, Свети Сава НИЈЕ основао самосталну Србску Цркву, и НИЈЕ крунисао брата за краља, и НИЈЕ бдео и над Црквом и над државом...

Ма да... Никад ништа не значи што се коси са вашим светоназорима. Свети владика је сваке године држао видовданске беседе и говорио о Косовском завету на исти или сличан начин као што сам навео. То што на вашој хришћанско-прокрустовској постељи морате да скратите све што вам не иде у прилог и на натегнете све оно што вам иде у прилог, то је ваша ствар. Наравно, и свети Сава је био етнофилетиста, и сви србски свети краљеви, и свети кнез Лазар... Сви који су радили на уздизању Србске Цркве и државе. А видим и садашњи патријарх, јер је позвао да се изјасне као Срби православне вере. Ако је то небитно, зашто је говорио о томе? Могао је да ћути или да каже: "Ма људи, није битно да ли сте Срби, то је потпуно неважно. Али напишите да сте православне вере". Могао је, али није. Рекао је то што је рекао. Етнофилетиста, нема друге.

А што се тиче о. Никодима, постоји она изрека "est modus in rebus". Све се може рећи на прикладан начин. Поготово није пожељно доливати уље на ватру. У том смислу, чини ми се, ако је битно шта ја мислим, да је овајк потез Митрополита Амфилохија. одговоарајући у овој конкретној ситуацији.

Ово стално набијање етнофилетизма на нос чим се помене Србија и србство је смешно. Наравно да крајност обоготворавања нације и националног јесте бесмислена у хришћанству, али и потуно дезавуисање народа и нације јесте друга крајност, скоро исто толико бесмислена. Претпостављам да сви они који хистерично вичу "етнофилетизам је јерес" чим неко заусти "срб..." не певају Светосавску химну, не славе Видовдан, не прослављају годишњице Првог и Другог српског устанка, не одају пошту палима на Кајмакчалану, никад нису били на Крфу или Зејтинлику, јер, наравно, све то нема никаквог есхатолошког значаја и потпуно је небитно. Читава историја Србске цркве и државе им, претпостављам, ништа не значи, а србство је, верујем, само ружан беџ с којим не знају шта да раде, а који, нажалост, не могу да скину. И, наравно, сматрају да је Свети Сава био у гадној заблуди када је добио самосталност Србске цркве и што се толико трудио и око србске државе и бдио над њом. Све је то етнофилетизам и застрањење. И, наравно, етнофилетиста је нпр. свети владика Николај, који није пропуштао ниједан Видовдан да не одржи беседу, и који је толике странице посветио Србији и србском народу, и чак написаао и "Небеску Србију" (о, ужаса). За оне који чупају косе чим неко каже "срб..." ево једног одломка из Владикине видовданске беседе одржане 1940. године: "За ту праву и вечну отаџбину ми се припремамо у земаљској отаџбини. Земаљска отаџбина није само земља која нас телесно храни, нити само оквир државе, у којој се узајамно помажемо или сносимо. Нити је то само наша земља, него и земља отаца наших, због чега се и назива отаџбином. Још увек над њом бдију и на њу упливишу својим духом и својим молитвама. У отаџбину спадају и гробови њихови, кости и крв, и сузе њихове. Још у отаџбину спадају ћивоти оних који се јавно посветише и у кратки наш календар уписани бише као и прах оних који не уђоше у кратки црквени календар али уђоше у неисцрпни и увек још непопуњени вечити, небесни календар. И њихове задужбине, цркве и манастири, и све светиње свих народних поколења из прошлости. Још у отаџбину спадају и идеали истине и правде отаца наших, и гесла њихова од којих је најсјајније и најзвучније: За крст часни и слободу златну .Па у појам отаџбине спадају и борбе за те високе идеале, помоћу којих се формирао карактер народни и сачинила сва величанствена драма наше народне историје. И борбе, и страдања, и "љуте битке, муке свакојаке", и победе и порази, и крици и јауци, и песме и молитве, и жртве, и тамјан, и восак, и уздисања покајника и трпљења праведника - све то, и још много сличнога, испуњава појам отаџбине. С таквим садржајем и једна земаљска отаџбина представља светињу. С таквим садржајем, у пуној и богатој мери и наша отаџбина је заиста светиња. Сама земља по себи, као ледина и планина, без оног светог садржаја, била би јефтина отаџбина А само у јефтиној и од светиње празној земљи могла се изговорити она бескућничка реч где ми је добро, онде ми је отаџбина. Добро је и предобро било у богатој Америци оном полубатаљону Црногораца, који 1915 године кренуше у помоћ својој кршној отаџбини, да на догледу својих родних планина потону у сињу гробницу. Зашто кренуше на опасан пут не принуђени, у сусрет смрти? Зато што сматраху да им је добро тамо где је отаџбина њихова. Света земља отаца њихових украшена многим светилиштима и освештана премногим жртвама, од којих је Косовска жртва једна од највећих."

Тако је, нека свако просуди сам за себе, има довољно материјала за то. Међусобно разумевање би свакако било пожељно, мада се бојим да ће то ићи прилично тешко. Али узајамно уважавање је нешто што је неопходно да бисмо уопште разговарали као хришћани. И теби свако добро од Господа.

Александре, нема смисла да вртимо исту причу у круг. Ти опет причаш да ја вадим реченице из контекста и дајем им другачији смисао. То стално понављаш, а то није тачно. Које су то речи извађене из контекста и дат им други смисао? Даље... Ниси очигледно разумео (или ја нисам био довољно јасан) када сам рекао да мисао аутора мора бити јасна када говори о теологији. Рекао сам да он мора предвидети евентуална неразумевања и унапред, у самом чланку рећи да то што је написао не значи то-и-то. Овде код митрополита имамо разних мисли које нису у складу са Предањем (и то сам јасно у свом првом посту објаснио), а ти накнадно из његових других чланака објашњаваш оно што пише у овом чланку. Када је мисао целовита и јасна, нема потребе за тим. Све смо то већ прошли у овој теми. Како то да је за митрополитове чланке врло често потребно додатно објашњење (па и он сам је принуђен да то чини, као у случају чланака о Христологији и постојању, у смислу да није мислио ово него оно)? Питаш шта је смисао мог писања? Смисао је да покажем да он у основној тези - да су свети сви који се (макар и достојно) причешћују ("Само и једино учествовање у Светости Божјој освећује и нас. И то је управо оно што нам пружа Свето Причешће.Из ове примедбе излази један низ истина које имају везе са нашом темом. Прва је та што на овај начин разумемо, као што смо навели на почетку нашег излагања, зашто се у Посланицама Апостола Павла сви чланови Цркве називају Свети, упркос томе што их не карактерише морално савршенство. Пошто Светост за људе значи учествовање у Светости Божијој, као што нам се она пружа у Христу, Који ради нас освећује себе у Цркви Својој, сви чланови Цркве који учествују у овом освећењу, могу да се називају Свети."... "Светост нам се "убризгава" преко Духа Светог, Који је Дух освећења, а то се одвија, због посебне улоге Светога Духа у икономији нашега спасења, када се Црква конституише у Тело и осликава Царство Божије које Дух доноси у историју.") - није у праву. И да притом врлина и подвиг немају практично никаквог значаја, шта више - да подвиг и врлина још испадају демонска ствар. "светост...не зависи од моралних достигнућа човека, колико год да су она значајна, него од дара и благодати Божије и од степена личног односа нашег са Личним Богом." То свети Оци нису говорили и то просто није тачно. Свете тајне и свете врлине су узајамно повезане и заједно чине некога светим. Ко хоће, нека поново прочита оно што сам цитирао од Светог Максима и других светих Отаца у свом првом посту, па ће се уверити. Светост подразумева боговиђење, а боговиђења нема без чистог срца, а чисто срце је оно које је очишћено од страсти. И бестрашће није негативан појам, различит од љубави (како си цитирао из другог његовог чланка) него су, као што сам показао - иста духовна реалност. Кажеш да сам вадио из контекста и слично, па указујеш на друге текстове где он говори другачије. Али свако ко чита чланак о Светима зна да није ништа извађено из контекста, него је ствар у томе да је он недовољно опрезно и јасно писао. Могао је да каже и другачије, али није...Светост јесте оно што каже св. Јустин - савршенство хришћанског живота постигнуто светим Тајнама и светим врлинама, које савршенство се достиже постепено, у процесу обожења, узрастања у меру раста висине Христове. Постоји, како каже нпр. Романидис поступност - очишћење, просвећење и обожење. Нису сви који су у Цркви и на Литургији, и причесте се - свети. "...Обожење није вакцинисање божанством, него боговиђење, прослављење. Када, дакле, човек досегне просветљење којим Дух Свети долази и моли се у њему, тада постоји претпоставка да достигне боговиђење." Митрополит каже: "Да ли би дакле преподобна Марија била Света да се била очистила од страсти а да се није причестила? Одговор је, вероватно, негативан." А да ли би била света да се причестила, а да није живела у подвигу у каквом је живела и стекла врлине какве је стекла? Одговор је такође негативан. Показао сам и како свети Силуан мисли о светости, да постоје стерени благодати и љубави, и да се не могу сви звати светима. Ако ти не видиш разлику, жао ми је. Такође, јасно је да његова тврдња о називу "свети" у посланицама ап. Павла није исправна, ни његово дезавуисање харизми, које се своде на мађионичарство и факиризам, иако је јасно да су чуда била дар Духа Светог којима је Бог обдаривао кога је хтео. Исто и тврдња о светлости на иконама, па тврдња о "елементима" Литургије... Питаш ко је писао тако да га сви разумеју. Па, например, светог Николаја Српског и светог Јустина Српског сви разумеју и нико нема проблема да јасно схвати шта они хоће да кажу. И никад није било потребно мноштво тумачења. А код митрополита свако мало - није он мислио ово него оно, али то људи не разумеју, нису дорасли, ваде из контекста... Ма да, овај текст је толико компликован и толико узвишен да је потребно не-знам-шта имати у глави да би се схватио. Како да не!... Читалац јесте дужан да разуме аутора, али и аутор је дужан да омогући читаоцу (јасноћом и одређеношћу својих мисли) да читалац нема недоумица. "Текст није писан за српског православног читаоца"... А текстови Серафима Роуза су писани за православног Србина? Нису, наравно. Па нема никаквих проблема у разумевању. Као ни са текстовима других православних теолога - Шмемана, Мајендорфа, Калиста Вера... Ни са текстовима многих светих Отаца кроз историју, који такође нису писани за православног Србина. И сви се они могу разумети сами за себе, само је за сваки митрополитов чланак неопходно имати контекст своих његових претходних текстова да би се правилно схватио!? А ако је то (што није писан за православног Србина) толико битно за овај текст, зашто није стављена та напомена приликом објављивања, са малим појмовником шта која реч или појам у контексту чланка значи. Јер тај текст је објављен у "Видослову" који чита широка православна публика, а не само стручна јавност. У сваком случају, драго ми је да смо ти и ја најзад почели да разговарамо. Мада и даље имаш ту неодступну тенденцију да непотребно (и претенциозно) доцираш. Но добро, где има навике, има и одвике.

Није ми јасно шта подразумеваш под "мојим методом тумачења" који је, по теби, неозбиљан. Ако мислиш на то да се ниједан чланак не може критиковати сам за себе, жао ми је, не мислим тако. Можемо и даље да се бакћемо око тога, али и не морамо. А ако је онај други чланак, "Светотајински доживљај Цркве" написан после овог о Светима, не видим стварно како оно што је написано у њему може да буде ваљано објашњење. Збиља, мисао мора бити јасна и одређена када се ради о теологији, и ако постоји могућност неразумевања, аутор је дужан да то предвиди и отклони унапред. То је његова одговорност, јер ко зна да ли ће и када неко прочитати неки његов други чланак који би то све додатно објаснио? Твоја опсервација о потреби критичности према себи јесте општег карактера и могу се сложити са њом. А то значи да она важи за све - и за мене, и за тебе, па чак и за митрополита. Колико видим, та "укопаност" у сопствени став и неповерење према другачијем није само моја специфичност. И опет је све то једна, додуше мало мекша и одмеренија него раније, импутација и дисквалификација с твоје стране. То је нешто што ти од почетка имаш као константу у дијалогу са мном, било у грубој и увредљивој форми, што се често дешавало, или у нешто блажој, као сада. А то је оно што никада не може бити плодотворно за дијалог. Јер ако је неко стално на позицији доцирања и етикетирања, тешко да има у виду дијалог. Но, у нади да ће се твоја последња реченица-молитвена жеља испунити, да се боље разумемо,али и да се не вређамо, не дисквалификујемо, не етикетирамо - остајем твој доброжелатељ.

Е ал си објаснио... Ја сам њих поменуо у смислу да благодат Духа Светог делује и ван Литургије, због чега су и старозаветни праведници (и ван Евхаристије) примали нестворену светлост и постајали свети.

Ти сматраш да не говори, а ја сматрам да говори и претходно сам већ навео шта и како, па не бих да понављам и трећи пут. Ја сам поменуо освећење старозаветних светитеља у смислу да се не може тврдити да да постајемо свети само учешћем у Евхаристији. Јер старозаветници нису учествовали у Евхаристији, али јесу свети зато што благодат Духа Светог делује и у Евхаристији, али и мимо ње: нпр. свети Симеон Нови Богослов и свети Силуан Атонски (и не само они) имали су боговиђење мимо Евхаристије. Мени је јако жао, али метод тумачења било ког текста тако што ћемо потврду за нешто наћи у неком другом тексту истог аутора не делује ми као коректан. Нарочито ако се потврда тражи у тексту који је написан касније. Овај текст о Светима јесте предавање одржано 1998. године, код нас објављено 2000. године. Ти сада објашњаваш његове мисли наводима из текста који је вероватно писан касније, јер видим да је код нас објављен 2011. године. А шта би било да сам ја ове примедбе изнео нпр. 2004. године, када овај други текст није ни постојао? Ти би рекао - сачекај још коју годину, па ће митрополит то објаснити у другом чланку. Или шта да тај други чланак није преведен, или из неког другог разлога није доступан? Шта би онда било? Хоћу да кажем да то није коректно објашњење, нити се може стално тражити на другом месту оно што је требало бити у тексту писаном на одређену тему. Све то што ти помињеш из другог митрополитовог чланка он сам је могао да каже у чланку који је посвети управо теми светитељства. Али није. Написао је нешто друго, тачније - другачије, а то што је написао нема потврду у Предању. И овде Свети Оци говоре другачије: св. Јован Лествичник каже у 30. поуци:"Бестрашће, љубав и богоусиновљење разликују између себе само по називу, као што се светлост, пламен и огањ стичу у једном дејству, тако треба замишљати и те три врлине". Архимандрит Софроније вели : "Нестворена светлост која исходи од бестрасног Бога својим јављањем саопштава (предаје) човеку богоподобно бестрашће које и јесте коначни циљ хришћанског живота" и : "Бестрастан човек је пун љубави, самилости,саосећања, премда све то произилази од Бога, који дејствује у њему. Бестрашће би се могло одредити као "стицање Светог Духа", као Христос који живи у нама" (Предговор књизи "Старац Силуан", стр. 162, 164). Дакле, није бестрашће негативно одређење које представља претходни корак за љубав, него је бестрашће исто што и љубав. Немам разлога да се секирам. Можда за њих јесте тврда храна. Ти МИСЛИШ да је и за мене, али грешиш. Он за мене уопште није тврда храна. Добро, ти мислиш да га не разумем, ја мислим да га разумем. Кажеш "на цитат". Али овде управо имамо не цитат, него цео чланак и јасан контекст сваког цитираног места. Мени је жао, али свако ко се бави теологијом, морао би да кристално јасно изриче своје мисли, поготову када се ради о писаном тексту, како би се избегла неразумевања. Морао би да предвиди могуће погрешно тумачење одређених места (у овом случају нпр. мисли о врлини и подвигу) и да тако нешто предупреди додатним објашњењем у самом тексту. Али то митрополит није урадио.

Смешно је решавати проблематична питања у тексту тако што ћете сваки пут рећи да неко нешто извлачи из контекста или да не разуме текст. То може да прође два-три пута, али стално се на то позивати је неозбиљно. Студенти двадесетогодишњаци на БФ-у могу да га читају и разумеју митрополитове текстове, а ја,као, не могу. За мене је тврда храна. Немам шта да стављам у било какав контекст. Сам текст одређује свој контекст и довољно је јасан. Наравно да сами не производе, али погледај како о томе говори нпр. св. Максим или Симеон нови Богослов - оно што сам од њих цитирао, па види разлику. Опет кажем - ко то нормалан мисли да он сам "постиже" светост? Мислим да и најједноставнији катихизис казује управо то - да је спасење и обожење дар Божји. Али у контексту светости рећи да је свеједно да ли неко поседује врлине или не, просто није тачно. (И ту тезу бранити позивањем на то да Апостол Павле у Посланицама све хришћане назива светима.) Даље, митрополит каже: "Уколико смо свети пре но што се причестимо, тада чему Свето Причешће? Само и једино учествовање у Светости Божјој освећује и нас. И то је управо оно што нам пружа Свето Причешће." Да је тако, онда нико од старозаветних не би био свет. С друге стране, сви ми који учествујемо у Евхаристији МОЖЕМО бити свети тек уколико узрастамо у благодати Божјој, као што вели свети Силуан, или као што каже свети Јустин: "Непрекидним еванђелским подвизима Светитељи постепено испуњују себе Духом Светим, тако да и света тела њихова, по речи светог Апостола, постају храмови Светога Дух". Или, како указује професор Романидис, постоје степени у узрастању у благодати - очишћење, просвећење, обожење. "...Обожење није вакцинисање божанством, него боговиђење, прослављење. Када, дакле, човек досегне просветљење којим Дух Свети долази и моли се у њему, тада постоји претпоставка да достигне боговиђење." И зато нису сви хришћани свети, него они који, како вели св. Јустин, светим Тајнама и светим врлинама УЗРАСТУ до светости. Такође није тачно ни оно што је речено о светлости у иконопису, нити о "елементима" Евхаристије који "нису свети по својој природи".

А у чему је проблем да митрополит то све лепо и напише, па да не буде недоумица? Уместо тога, он напише: "На тај начин, појам светости изгледа да је у мишљењу људи повезан са моралистичким и психолошким критеријумима. Што неко више врлина поседује, то је више свет.И што је неко већи харизматик и показује способности које немају обични људи (као напр. да чита наше мисли, да нам предвиђа будућност итд.), то нас више убеђује да га сматрамо светим. Исто важи у супротном смеру: кад год приметимо неку мањкавост у карактеру или понашању нечијем (много једе, љути се итд.), тада га бришемо са листе светих. Или, ако не испољи натприродне способности на један или други начин, одбојна нам је чак и сама мисао да би такав могао бити свет." И напише ово: "А наш труд и подвиг не производе као резултат нашу светост, пошто могу да се покажу као трице и кучине без икакве вредности." И ово: "Свака Светост која се заснива на нашим врлинама, на нашем моралу, нашим способностима, нашем подвигу итд. јесте демонска и нема никакве везе са Светошћу наше Цркве." Није ми јасно ко је то икад мислио да својим сопственим подвигом, сопственим снагама, достиже светост? То су можда говорили месалијанци, али нико у Цркви тако нешто не мисли и не говори да би сада требало писати овако како то митрополит чини. Свети Јустин то врло једноставно и јасно каже да су свети они који су благодатно-врлинским животом достигли савршенство. Али митрополит у свом чланку не помиње само подвиг него и нека друга питања у вези са светошћу, и то сам такође поменуо и објаснио у првој својој поруци (назив ''свети'' у Посланицама апостола Павла, прича о митару и фартисеју, светлост на икони, итд. итд.).

Александре, још једном вам кажем да свете мошти не настају као последица природних процеса распадања. Јер од светих моштију тече и миро и бивају исцељења и многа чуда, а све то никако није последица природних процеса мумификације. Она нису "мумифицирана" услед природних биохемијских процеса, него тела неких светих остају нетрулежна услед преиспуњеношћу благодаћу Духа Светог, који чини да иста та нетрулежна тела и чудотворе. Зато се и називају ""моштима", тј. "моћима", јер су моћне Оним који је Свемоћан.То је јасно веровање Православне Цркве. Што се тврдње другог Александра тиче, јасно је да нису свима светима остала нераспаднута тела и, опет велим, мошти су један од знакова светости којима Бог посведочава неке своје угоднике. (И није нетрулежност сама по себи битна, колико оно што Бог преко моштију чини у виду разних доброчинстава, како кажу оци Седмог Васељенског сабора). А видимо да свети Силуан казује да су свете мошти "последица" пребивања благодати не самои у души, него и у телу. Ево и дела текста светог Јустина Србског о светим моштима: "Јер благодатна сила Христова прониче, облагодаћује све састојке човекове личности и сву личност као целину. Непрекидним еванђелским подвизима Светитељи постепено испуњују себе Духом Светим, тако да и света тела њихова, по речи светог Апостола, постају храмови Светога Духа (1.Кор. 6,19; 3,17) . Уселивши Христа вером у срца своја (Еф. 3,17), а Бога Оца делотворном љубављу и испуњавањем заповести (Уп. 2.Кор. 13,13; Гал. 5,6; Јн. 14,28) , утврдивши се у Духу Светом благодатним подвизима (Уп. Еф. 3,16; 3,3; 1.Кор. 2,12), Светитељи се отројичују, постају обитељи Свете Тројице (Уп. Јн.14,23; 17,21-23) , храмови Бога живога (2.Кор. 6,16), и сав им живот протиче: од Оца кроз Сина у Духу Светом. И поштујући побожно свете мошти светитељске, Црква поштује храмове Светога Духа, храмове Бог живога, у којима Бог благодаћу живи и после телесне смрти Светитеља, и по премудром благовољењу Свом чини чудеса из њих и кроз њих. И та чудеса, која бивају од светих моштију, посведочавају да је побожно поштовање њихово од стране људи угодно Богу. ... Васељенску веру Цркве о побожном поштовању светих моштију потврдили су богоносни Оци Светога Седмог Васељенског Сабора својом одлуком: "Господ наш Исус Христос подарио нам је мошти Светитеља као спасоносне изворе који изливају разноврсна доброчинства на немоћне. Стога они који се дрзну одбацити мошти Мученика: ако се епископи - да се свргну, а ако су монаси и световњаци - да се лише општења . У правилу 7. истог Васељенског Сабора вели се: Ако су који свети храмови освећени без светих моштију Мученика, наређујемо да се у њима положе мошти уз уобичајену молитву." http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Teologija/Mosti.htm А да се свети пројављују кроз чудотворење својих моштију, што је знак да је Бог прославио неког угодника, видимо и из житија Светог Саве који, поводом поновног мироточења моштију светог Симеона у Студеници, на годишњицу упокојења, каже: "Ево, молитве и милостиње и сва остала добра оца нaшeг изиђоше на памет Богу, и за добра он је од Бога примио добра; као што сами видите данас: пред свима вама Бог га прослави и узвелича дивним чудесима, те не само точи миро из светих моштију својих, и недужне исцељује, и духове изгони, него учини да и на зиду насликана чесна икона његова провре миром из тврдог камена и сухог малтера. To ce већ једном догоди у туђој земљи, у Светој Гори; то се и сада понови међу вама чедима његовим, у земљи сопственог народа његовог. Тако се он пење из славе у славу, да бисмо ми, видећи славу његову, постали подражаваоци добрих дела његових, којима он угоди Богу. Хотећи да нас придобије за љубав Своју, Бог преко светих Својих чини чудеса међу нама, да бисмо схватили да Он зна љубав свакога према Њему, и да се ничије добро, учињено Њега ради, неће сакрити од свевидећег ока Његовог, јер је Он наградитељ добрих." http://www.svetosavlje.org/biblioteka/AvaJustin/ZitijaSvetih/ZitijaSvetih0114.htm Но, мошти су само један од аспеката светитељства. Оно о чему овде говоримо јесте разлика која постоји у схватању светитељства код митрополита Јована пергамског у односу на општеприваћено схватање у Православној Цркви. Но, мошти су само један од аспеката светитељства. Оно о чему овде говоримо јесте разлика која постоји у схватању светитељства код митрополита Јована пергамског у односу на општеприваћено схватање у Православној Цркви, како се могло видети из прве моје поруке на овој теми.

Извините, Александре, али то што сте написали о моштима је у потпуној несагласности са православним схватањем светих моштију и начина како оне настају.Можда нисте приметили, али о моштима као (једном од) доказа светости говоре и свети Силуан и проф. Романидис. Ја сам их само цитирао (додуше, у потпуности се слажем са њима). И свакако су они само двојица од мноштва православних светитеља и богослова који на сличан начин говоре о томе,као и Седми васељенски сабор који о поштовању моштију говори у свом седмом правилу. О свему томе можете се обавестити и читајући текст светог Јустина Србског о светим моштима из његове Догматике: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Teologija/Mosti.htm

Непосредно у вези са темом су ове мисли проф. Романидиса: "Али у светоотачком предању обожење није вакцинисање божанством, него боговиђење, прослављење. Када, дакле, човек досегне просветљење којим Дух Свети долази и моли се у њему, тада постоји претпоставка да достигне боговиђење. (стр. 85) .... Данас чујемо свештенике како говоре да ако сте крштени, онда сте храмови Духа Светог, а ако сте храмови Духа Светог, оно што пише апостол Павле важи за све нас! Читајући, међутим светог Јована Дамаскина и друге који су писали о моштима светитеља Цркве, видимо да он само светима приписује оно што пише апостол Павле о томе ко је храм Духа Светог. Свети Јован Дамаскин такође објашњава зашто су свети били свети Цркве. Он објашњава да су они заиста били храмови Духа Светог и само свете назива храмовима Духа Духа Светог. Доказ за то јесу мошти светих. Јер ако би било тако, да сви ми који смо крштени јесмо уједно и храмови Духа Светог, тада, у складу с оним што говоре савремени православни теолози, свима нама ће остати нетрулежне мошти и сви ћемо да будемо свети. Али тако нешто не бива. (стр. 108) ... Имамо, дакле, обожујућу благодат, имамо просвећујућу благодат и имамо очишћујућу благодат. Први степен духовног живота јесте очишћење. Овај степен јесте дело Духа Светог. Дело Духа Светог јесте оно које очишћује, просвећује и обожује. Бог је, дакле, тај који очишћује, просвећује и обожује." (стр. 108) (Протопрезвитер Јован Романидис: Светоотачко богословље, издање Задужбине манастира Хиландар, Београд, 2005). Као што видимо, ни професор Романидис не прихвата тезу да су сви крштени свети, нити да су свети сви они који се причешћују светим Тајнама Христовим.

Не брини. Ако/кад буде изашла, теби ћу поклонити примерак са посветом.

Митрополит Јован пергамски каже: Јесте, свети су они који су преиспуњени врлинама, они који су узрасли у "човека савршена, у меру раста висине Христове" светим Тајнама и еванђелским подвижничким животом, који су заволели Бога свом душом и умом и постали сасуди Духа Светог. Они који су ишли "уским путем који води у живот", који су очистили срце своје и удостојили се да виде Господа:Св. Максим Исповедник: "34. Награда за напоре око врлине јесте бестрашће и познање: њих двоје су заступници за Царство небеско, као што су страсти и незнање заступници за вечно мучење. Онај, дакле, ко се не труди ради самог добра, него ради људске славе, чуће речи из [Светог] Писма: Иштете u не примате, јер погрешно иштете (Јак.4,3)." (Друга стотина о љубави, 34) "72. Спаситељ каже: Блажени чисти срцем, јер ћe Бога видети (Мт.5,8). Они ће видети Њега и блага у Њему уколико љубављу и уздржањем себе очисте. И утолико ће га више [видети], уколико више узрастају у очишћењу. 78. Обећавши ти вечна блага (уп. Тит.1,2) и давши ти залог Духа у срце (2.Кор.1,22), Бог ти је заповедио да се бринеш о животу, тј. да унутрашњи човек, ослободивши се од страсти, још одавде почне да се наслађује вечним благима." (Четврта стотина о љубави, 72, 78) ''98. Ко се неокаљане побожности и са правим познањем држи пута врлине, не застрањујући ни на једну страну, искусиће благодарећи свом бестрашћу присуство Божије. Јер "певам и о правом путу размишљам кад год (Ти) дођеш к мени" (Пс. 100; 1). Певање је врлннско делање, (а) размишљање је гностичко сазнање врлини својствено, по којем опажамо приступање Божанског док у врлини Господа ишчекујемо." (Главе о богословљу и домостроју оваплоћења Сина Божјег, Друга стотина, 98) Свети Симеон Нови Богослов: "3. Сва хвала и блажење светих састоји се у овоме: у православној вери и похвалном животу, и у дару Светога Духа и Његовој благодати. Уз то двоје иде и треће. Наиме, када неко проживи добро и богољубиво у православном духу и прими благодат од Бога и прослави се даром Духа, њега прати похвала и блажење од читаве Цркве верних и од свих њених учитеља. А ако се у потпуности не удруже вера и дела, немогуће је да се икада доживи присуство Божанског Духа Који прима поклоњење, нити да ико од људи прими Његов дар. А ако се то у човеку не догоди, нити се Он осетно настани у Њему, потпуно је неприкладно таквога човека називати духовним. Јер ко није постао духован како ће постати свет? Дакле, човек постаје свет уздржавањем од греха и делањем добра,свакако не зато што се делима освећује (јер неће се оправдати делима закона ниједна душа), него зато што чињењем тих дела постаје сродан светом Богу... Нека бисмо Христу у плод донели по тридесет и шездесет и сто од онога што Духом у себи узгајамо, а то су љубав, радост, мир, благост, доброта, дуготрпљење, вера, кротост, уздржање, једење хлеба знања, узрастање у врлинама и достизање мужа савршеног, мере раста пуноће Христа Којем приличи свака слава у векове" (Десета катихетска беседа) Свети Григорије Палама: "13. Поштујмо и ми, браћо, светитеље Божије. На који начин? Тако што ћемо се, подражавајући њих, очистити од сваке нечистоте тела и духа, што ћемо да одступимо од зла, како бисмо на крају, кроз уздржање од зла, дошли до њихове светости; тако што ћемо језик зауздати за заклетве или лажне заклетве, за празнословље и увреде, тако што ћемо уста чувати од лажи и клевете и на тај начин им (светима) принети похвалу." (25. беседа, на Недељу Свих Светих) Свети Теофан Затворник: ''Светима који су у Ефесу''- хришћанима који живе у Ефесу.Свет је човек чист и непорочан, сваком врлином украшен и туђ сваком греху, не само оном што се врши делом него и оном у мислима и осећањима делујућег, и зато се налази у Божјој милости, и близак је и доступан Богу. Зар су верујући Ефешани били такви? – Ничега чудног нема у томе, јер по живој вери и жару ревности, с каквима су тада приступали Господу, а особито по обиљу благодати која се због тога изливала на њих. Грешни су случајност у Цкви; њено суштинско својство је да сви буду свети. У то време су и Црква и појединци, били чисти попут девица, без нечистоте или порока – свети и непорочни (2Кор. 11,2; Еф. 5,27). Свети Златоуст у том смислу говори: ''Погледај – светима назива чак и оне који имају и децу, и жене и слуге... Значи, такву су сви имали безбрижност! Како је много сада ослабила ревност према врлини! И како је много тада било добродетељних, када су се и мирјани називали светим и верним!'' (Тумачење Посланице Ефесцима) Свети Јустин Србски: ''Но однос земаљских чланова Цркве није подједнак према свој усопшој браћи нашој по вери: друкчији је према светитељима, то јест према оним преминулим члановима Цркве који су својим благодатно-врлинским животом на земљи постигли еванђелско савршенство душе, због чега их је Бог прославио; друкчији пак према осталим несавршеним члановима... Божанска светост је циљ људског живота на земљи. Ради тога је Бог и постао човек, да нам као Богочовек покаже како се може постати божански свет. Помоћу чега? помоћу светих тајни и светих врлина. Ради тога је Бог и створио човека боголиким: да би за њега било природно живети у Богочовеку Господу Христу, у Богочовечанском телу Цркве, и тако постати божански свет. Та благовест бруји кроз свето Еванђеље. Свети апостол Петар, позивајући хришћане да буду свети као што је и сам Бог и Господ Христос свет, благовести: По Свецу (то јест по Господу Христу) који вас је позвао, и ви будите свети у свему живљењу. Јер је писано: будите свети, јер сам ја свет. Сам Спаситељ наређује Својим следбеницима: Будите савршени, као што је caвршен Отац ваш небески. Сав у срцу богочовечанских благовести Спасових свети апостол Павле благовести хришћанима: Сам Бог мира нека вас потпуно освети.Јер шта Бог хоће од вас? — Светост. Воља Божја је светост ваша. (Догматика III, стр. 669, 670) Свети Јустин Српски је о врлинама написао целу студију у оквиру трећег тома Догматике - "Свете врлине" (стр. 577-632). Свети Симеон Нови Богослов: "Наиме, као што извор из кога вечно тече вода, ако накратко стане,ишчезне и претвори се не у извор него у бару, тако и онај ко себе самога увек чисти делањем заповести и Бог га чисти и освећује, ако накратко отпадне од делања, сразмерно томе отпада од светости. А онај ко се свесно упусти у један грех сав отпада од чистоте, као што се и малом нечистотом огади читав суд са водом. Не говорим о греху који се чини само телом,него и о другим страстима које су унутра у нама и које ми невидљиво чинимо. Тако бива и са сваком другом жељом и сваком страшћу. Ако се неко својевољно препусти било зависти, било среброљубљу или суревњивости, или непријатељству или неком другом злу, он неће достићи венац правде. Јер праведни Бог не трпи да има заједницу са неправеднима и,будући чист, не прља се са нечистим, као бестрастан не обитава са страснима и као свет не улази у душу испрљану и лукаву." (Десета катихетска беседа) Пита митрополит Јован пергамски: Зашто? Зато што се гордио својим испуњавањем закона. Свети Силуан Атонски каже: "Душа онога који извршује све заповести непрестано ће осећати благодат, макар она била и сасвим мала. али благодат се лако губи због славољубља и чак због једне горде мисли. Можемо много постити и много се молити и многа добра дела чинити, али ако се при томе будемо узносили, сва ће наша добра дела бити празна, као бубањ који много галами а изнутра је шупаљ. Славољубље пустоши душу и треба бити веома искусан и много се борити да би се оно победило" (Старац Силуан, издање ман. Хиландар, стр. 276) Сва места на почецима посланица, где Апостол Павле, поздрављајући хришћане у појединим местима,назива их "светима" Свети Јефрем Сиријски у својим тумачењима Посланица св. Апостола Павла доследно тумачи као "крштени", што опет треба повезати са изабраношћу хришћана и одвојеношћу од света (Јн. 15,16 19; 1Петр. 2, 9). Ово такође видимо и у св. Тајни крштења, где се помиње стих из 1Кор. 6,11 "али се опрасте и посветисте и оправдасте именом Господа Исуса Христа и Духом Бога нашег". Свети су они који су се осветили именом Господа Исуса Христа и постали род изабрани, царско свештенство. Али то је тек семе које треба да донесе плод светости узрастањем у меру раста висине Христове, јер срца тек треба да се утврде у светости (1Сол. 3, 13) да би се посветили потпуно, да се васцели дух и душа и тело сачувају без порока (1Сол. 5,23), јер неправедници неће наследити Царство Божје (1Кор. 6,9) Да, светост је повезана и са натприродним даровима, јер је Господ обећао знаке онима који буду веровали у Њега (Мк. 16,17,18; Лк. 10, 19; Мт. 10, 8), и да ће чинити дела и већа од оних која Он чини (Јн. 14,12), а то се и збивало од почетка Цркве кроз целу њену историју као дар Духа Светог (Д.Ап. 14, 3;Рим. 15, 19; 2.Кор. 12,12; Јевр. 2,4 1. Кор. 12, 28-31). Изван Цркве постоје лажна чуда, управо зато што и демони чине натприродне ствари. Али то не значи да су сва чуда демонска, нити да су светитељи мађионичари и факири, већ су светитељи они којима Господ, када нађе за потребно, даје и такве дарове. Чуда сама по себи нису нужан атрибут светости, али јесу, тачније - могу бити пројава дарова Духа Светог. Такође и други дарови које митрополит своди на душевно-психолошка искуства (а то би могли бити нпр. прозорљивост, лебдење у ваздуху и сл.) јесу дарови које Дух Свети дарује онима који су свети по једином Светом, а који је такође и био прозорљив, и ходао по води, и чинио разна и многа чуда. На основу свега горе реченог и посведоченог у Светом Писму и од Светих Отаца , не можемо се сложити са овом констатацијом. Али, када се већ толико дезавуише морал и моралност, ево из Предговора Житијима Светих и о етици "Поред тога, "Житија светих" садрже у себи и сву православну Етику, православну наравственост, у пуном сјају њене богочовечанске узвишености и бесмртне животворности. У њима је на најубедљивији начин показано и доказано: да су свете тајне извор светих врлина; да су свете врлине плод и род светих тајни: рађају се од њих, развијају се помоћу њих, хране се њима, живе њима, усавршавају се њима, бесмртују њима, вечнују њима. Сви божански морални закони истичу из светих тајни и остварују се светим врлинама. Отуда "Житија светих" и јесу доживљена Етика, примењена Етика. Уствари, "Житија светих" непобитно показују да Етика и није друго до примењена Догматика. Сав живот светитеља састоји се од светих тајни и светих врлина; а свете тајне и свете врлине дарови су Духа Светога који чини све у свему (1 Кор. 12, 4.6.11)." И ово је такође нешто што нема потврду у светоотачком учењу. Видели смо шта каже свети Симеон Нови Богослов у својој беседи "Наиме, као што извор из кога вечно тече вода, ако накратко стане,ишчезне и претвори се не у извор него у бару, тако и онај ко себе самога увек чисти делањем заповести и Бог га чисти и освећује, ако накратко отпадне од делања, сразмерно томе отпада од светости." Такође и св. Максим Исповедник у цитатима на почетку овог разматрања. Од неизмерног мноштва светоотачких сведочења, за ову прилику, скоро насумце, можемо одабрати и ове речи св. Максима: "74. Подвижник, који је чврсто издржао испитивање кроз искушења и очистио се телесним подвигом и стекао савршенство трудом око узвишених умозрења, удостојава се божанске утехе. Јер Мојсије каже: ''Господ дође од Сиона'', то јест из искушења, ''и јави нам се са Сира'', то јест кроз телесне напоре и '' сиђе са горе Фаранске и дође са мноштвом светих'' (5. Мојс. 33,2) – то јест од горе вере са мноштвом светих знања." (Главе о богословљу и домостроју оваплоћења Сина Божјег, 1, 74) У одређеном смислу, ово јесте тачно. Али не постају нужно свети сви који учествују у Евхаристији, него они који достојно учествују, одн. који се достојно причешћују. О томе говори и Апостол Павле у 1Кор. 11, 28-31), а и св. Максим Исповедник у Мистагогији, гл. 21: "Који се причешћују св. Тајном на достојан начин, Тајна их преображава саобразно самој себи и чини по благодати и саучествовању подобним првоузрочном Добру и примаоцима свега онога што припада Њему, колико је то могуће и доступно људима". Свети Симеон Нови Богослов, видели смо на почетку, каже "А ако се у потпуности не удруже вера и дела, немогуће је да се икада доживи присуство Божанског Духа Који прима поклоњење, нити да ико од људи прими Његов дар. А ако се то у човеку не догоди, нити се он осетно настани у Њему, потпуно је неприкладно таквога човека називати духовним. Јер ко није постао духован како ће постати свет?" Остаје да свако од нас самери себе са овим критеријумом "осетног настањивања у Христу" и, у складу са тим, потврди или оповргне сопствену духовност и светост. Занимљиво је и сведочење св. Силуана Атонског о ступњевима љубави и узрастања у светости: "Ко се боји да Бога чиме не увреди има једну љубав. Ко има ум слободан од злих мисли, другу љубав, већу од прве. Ко осетно има благодат у души својој - има трећу љубав, још већу. Четврту, савршену љубав према Богу има онај ко поседује благодат светог Духа у души и телу. Код њега се и тело освећује, и од њега ће остати мошти. То бива код великих мученика, пророка и преподобних." (стр. 287). А на страни 304 каже: "Уколико је савршенија љубав, утолико је светији живот". Ако ово имамо у виду, онда ипак морамо направити дистинкцију између овакве светости и оне о којој говори митрополит. Узгред, није јасно шта митрополит хоће да каже овиме: Ови "елементи" Евхаристије свакако јесу свети јер су пречисто Тело и Крв Господња.Такође, ова тврдња није довољно јасна. Наиме, ако су свети постали богови по благодати, храмови и сасуди Духа Светог, ако је Царство Божје унутра у њима, зашто би светлост падала на њих (само) споља, а не би зрачила и из њих? Колико примера у Житијима имамо да су светитељи управо зрачили том нествореном светлошћу. Шта је "преображај" светог Серафима Саровског пред Мотовиловим ако не сведочанство о томе да су светитељи и за живота причасници нестворене светлости Божанске. Наравно да је светост присутна у евхаристијској заједници и Причешћу, али не по аутоматизму, као што смо видели. Осим тога, ако би светост била искључиво плод евхаристијске заједнице, немогуће би било признати светост свим старозаветним Светима, јер они нису учествовали у Евхаристији за свога живота. И на крају, још једном реч светог Јустина о Светима: ''Побожно поштовање Светитеља састоји се у молитве ом односу према њиховим христоликим личностима, у прослављању њихових богочежњивих врлина, у смиреном подражавању светог живота њиховог, и у молитвеном призивању њихове благодатне помоћи. Прослављајући свете подвижнике вере, Црква их прославља као прославитеље Бога, као богоносце, као оне у којима је Бог неисказано диван: „диван је Бог у Светима Својим". Величајући њихове благодатне подвиге на земљи, Црква их велича као неуморне трудбенике и испунитеље Еванђеља Христова, као Христоносце, као оне у којима Христос живи и обитава. У самој ствари, указујући побожно поштовање Светитељима, ми га указујемо Богу у њима, Богу „који у Светима обитава"; указујемо га Христу у њима, Христу који живи у светим душама. Поштујући Светитеље побожно и молитвено, ми их ни у ком случају не боготворимо, не поштујемо као богове, већ као угоднике Божје, као пријатеље Божје, као пријатеље Христове, као домаће Богу, као сажитеље Богу, као сунаследнике Христове, као посреднике и заступнике наше пред Богом. То своје побожно поштовање ми им указујемо на разне начине: празновањем њихових празника, подизањем храмова у њихово име, угледањем на њихове врлине и подвиге, молитвеним призивањем."

Како ти компликујеш и закукуљујеш ствари. Дакле, опште је познато да је ПГ стандардно, најчешће коришћено критичко издање, које је, видимо, користио и свети Јустин, и руски преводилац Бронзов. Шта је навело Јакшића да користи друго издање, то је његова ствар. Међутим, ја сам у првом посту рекао да су и Јустинов и руски превод исти, а да је Јакшићев различит, и с обзиром на то да на истом месту има још једна грешка - "духовним" уместо "телесним" очима, а вероватно и оно да је душа "неизобразива" (код Јустина и Бронзова - безоблична), рекао сам "рекло би се да је погрешно превео". Пошто нисам имао књигу са Јакшићевим преводом, нисам могао знати да је преводио са неког другог критичког издања. Претпоставио сам да је преводио на основу ПГ и зато сам то и рекао. Али из тога не следи да све то што си ми ти високоумно објаснио о ПГ не знам, нити да не знам да постоје и друга критичка издања. С друге стране ти си изводио потпуно смешне закључке да је св. Јустин преводио са латинског и да је можда неке друге св. Ове преводио из ПГ али да Дамаскина није. Али ја се нисам, за разлику од тебе, служио ниским ударцима нити сам се подсмевао како ти, иако учен богослов, не знаш такве основне ствари. Смешно је, Александре, што је теби једини циљ (пошто не успеваш у нормалном дијалогу да одбраниш неке ставове) да ме дискредитујеш. Очигледно сматраш да ћеш тиме најлакше решити ствар. Мени је жао што си толико острашћен и што се осећаш толико угроженим па "копаш и рукама и ногама" како би показао да сам ја незналица, а ти велики зналац. Од таквог свог става немаш никакве користи, јер се показујеш у негативном светлу пред јавношћу. Дакле, разговарај нормално и не труди се да ти у првом плану буде да дискредитујеш Родољуба. То је толико очигледно да је већ дегутантно.

Е баш ти хвала што си ми објаснио, ништа од тога нисам знао. А ти би могао да се не залећеш и да не кажеш да је св. Јустин преводио са латинског, и да је можда неке св. Оце преводио из ПГ, али Дамаскина није... Замисли, јесам знао. Па да си погледао мало детаљније Догматику, нашао би. Како сам ја нашао на стр. 219 да се ради о 94. тому? Е лепо што си ми објаснио оно што малтене свако зна, па ето, замисли, чак и ја. Било би лепо да објасниш нешто друго, што не знам: зашто користиш сваку прилику да на приземан начин инсинуираш неко моје тобожње незнање? Зар не примећујеш да је то ем непристојно, ем испадаш смешан?

Значи, ипак је на том месту, и ипак је са грчког... али сад је проблем ПГ... Не мислим ја ништа, ни да је намерно ни ненамерно. Просто постоји значајна разлика, реч "бесмртни" недостаје. Такође и Јакшићев превод да је душа невидљива духовним очима нешто нити је логичан, нити се слаже са грчким текстом у ПГ, па то додатно изазива подозрење у погледу његовог превода. Било би стога занимљиво знати који то текст је користио Јакшић. Ја немам ту књигу са његовим преводом.

Свети Јустин на много места, цитирајући свете Оце у Догматици, најпре наводи латински наслов, а потом тачно место одакле је преузето из "Патрологија грека". Видети нпр. фусноте на страни 219. Догматика I, где се јасно види и за св. Атанасија Великог, где најпре наводи латински назив, а онда опширно цитира грчки изворник (фуснота 3). Исто је и за св. Дамаскина (фуснота 4) - "Св. Јован Дамаскин, De fid. I, 8 P. gr. t. 94, col. 812 B. A у тексту на стр. 219 на неколико места наводи и читаве делове реченица на грчком. Исто ради на много других места у Догматици - значи не само изрази, него делови реченица. Па да се не мучиш, лепо пише у фусноти да је том 94.

Као што се види у делу текста који цитирам од св. Јустина, он на два места указује и на изразе из оригинала (усиа и асхиматистос) па је јасно да је преводио са грчког. Бронзов је такође преводио са грчког, што и каже у опширном предговору.

Нисам заборавио да копирам. Остало није било спорно па није било потребе да се наводи. А твој проблем - да тврдиш шта ја "перфидно спочитавам" - није и мој. Ја сам рекао да је чудно. Ти знаш шта бих ми ја гурнуо под оловку? На основу чега? Свашта...

Занимљиво, исто место код светог Јустина Србског гласи „Душа је суштина (ουσία) жива, проста, бестелесна, по својој природи невидљива за телесне очи, бесмртна, мислећа и разумна, безоблична (ασχημάτιστος), служи се органским телом и даје му живот http://www.svetosavlje.org/biblioteka/AvaJustin/DogmatikaPravoslavneCrkve/DogmatikaPravoslavneCrkve35.htm И у руском преводу (преводилац Александар Бронзов, магистар богословских наука,предавач С. Петербуршке Духовне семинарије) душа је, као и у преводу светог Јустина - невидљива за телесне (не духовне) очи, и бесмртна, и безоблична (не неизобразива). Рекло би се да превод С. Јакшића у овом делу није тачан. А чудно је да је њено својство бесмртности у потпуности изостављено из превода.