Владан

Од моје баке  рођени брат био је тешко болестан шесдесетих година прошлог вјека, нешто око  крви и плућа. Ишао је по болницама ЗГ, БГ, СА, фамилија носила у Цркву да се помиње итд, свештеник долазио кући а њему бивало све горе до једне ноћи када је уснуо следеће:
Светог Саву како стоји крај његовог кревета и каже му: " Од сада ћеш ме славити као Крсну славу"
одговорио је  позитивно. Ујутро је испричао сан својој мајци и оцу који је одмах отишао по свештеника који је чувши шта се десило послао икону Св Саве,  он је кроз пар дана употпуности оздравио и да ствар буде још боља никада више а данас му је око 70 није затражио љекраску помоћ нити је од чега боловао. Слава фамилије и са очеве и мајчине стране је Свети Никола он од те године слави Светог Саву.

браћо само вас два клика дијеле да "уконите црну магију" један клик је механички и то да кликнете на  Медин потпис. а други је клик је у глави и да схватите да ономе коме  Христос тече венама ту ћавола нема. испари он већ самим уласком у Храм, ако не тада онда са почетком Свете Литургије  са "Благословно Царство" а ко је баш толико опасан што многи ђаволи за себе мисле  изгинуће онда вашим приласком  Светом Путиру а са изговореним вашим именом, ту "смећар" примјети да му је дошао крај па "изађе" из тјела и душе онда га нормално дочека неки наш Анђелак тресне га по тинтари и нема више да прилази... ал следећу недјељу обавезно поновити поступак ради предострожности....   4chsmu1 а да и нафора помаже ко иде на Литургију.... :291291291:
slava3

Јутро које Београд неће заборавити - 6. април 1941.



Фашистичка Немачка је без објаве рата 6. априла 1941. године напала Краљевину Југославију. Напад је почео снажним ударима ваздухопловних снага, специјалним дејствима и брзим продорима оклопно-механизованих јединица. Главни циљ напада немачког ваздухопловства је био: разарање Београда, деморалисање војске и народа и уништење југословенских ваздухопловних потенцијала. Одлуку, да се Београд разори, донео је лично Хитлер 27. марта, разјарен вестима о демонстрацијама у Београду против потписивања 'Тројног пакта'.



Извршење задатка поверено је 4. ваздушној флоти под командом генералпуковника Александра Лера. Операција уништења Београда носила је назив 'Страшни суд' [strafgericht]. У 6.30 часова напала су 234 бомбардера и 120 ловаца. Већина житеља југословенске престонице затечена је на спавању јер је била недеља.
У току 6. априла град је бомбардован у четири налета, а настављено је 7. априла, 11. и 12. априла. На Београд је изручено око 440 тона разорних запаљивих бомби. Погинуло је преко 2.500 људи. Уништено је више стотина зграда, међу њима до темеља срушено издање Народне библиотеке Србије - установе основане 1832. - са око 300.000 књига, укључујући средњовековне списе непроцењиве културне вредности. Међу бомбардованим објектима је и Стари двор [са срушеном куполом].



Немачки фелдмаршал фон Клајстје на суђењу, после рата, о томе рекао: 'Ваздушнинапад на Београд 1941. године је првенствено имао политичко- терористички карактер и није имао ничег заједничког са ратом. То бомбардовање из ваздуха је било ствар Хитлерове сујете, његове личне освете.'
Народна библиотека Србије



Библиотека је имала и збирке турских рукописа, старих штампаних књига [више од200] од 15. до 17. века, старих карата, гравира, слика, новина... Осим тога, у њој су биле сабране све књиге штампане у Србији од 1832. године, као и оне штампане у суседним земљама, али и комплетне библиотеке Вука Стефановића Караџића, Лукијана Мушицког, Ђуре Даничића, П.М. Шафарика и других.
Уочи бомбардовања, на почетку Другог светског рата, 1. априла 1941. године, свеје било спремно за евакуацију. Библиотека је била спакована у 150 сандука, рукописи посебно у 38 сандука [сваки је био тежак око 80 килограма], а стари часописи у22 сандука.
Тадашње Министарство просвете забранило је, међутим, 3. априла евакуацију просветно-културних установа Београда, па и Народне библиотеке, али је наредило да се све драгоцености склоне у подрум, што је и учињено.
Зграда је погођена запаљивим бомбама 6. априла, у 16 часова. Сматра се да је све изгорело.
Према сећању становника краја око Косанчићевог венца, још два-три месеца рушевине су се пушиле.
Витезови београдског неба - Шести ловачки пук



Предвиђајући рат југословенска Врховна команда и Влада су Београд прогласиле 'отвореним градом'. Но, то није спречило немачко 'Луфтвафе' да нападне наш престони град и да га разори. Југословенску престоницу је од напада из ваздуха бранио елитни Шести ловачки пук и јединице противваздушне одбране Ваздушне зоне Београд.
У тој неравноправној борби ваздушног Голијата и Давида, упркос срчаности и јунаштву наших небеских витезова, победила је фашистичка сила. Храбри пилоти Шестог ловачког пука су ушли у историју, јер су као орлови бранили свој главни град од најезде црних јата хитлерових 'флуг-цојг'-формација. Они су истински витезови београдског неба, сећање на њих живи, а традиција се преноси покољењима, па и на генерацију садашњих пилота-ловаца.

Шести ловачки ваздухопловни пук је био елитна ваздухопловна јединица у саставу Прве ваздухопловне ловачке бригаде - најјаче јединице противваздушне одбране. Пук је имао добро обучено људство и најмодерније авионе. Мирнодопска локација пука је била на аеродрому 'Земун', где се налазила и Шеста ваздухопловна база. Ратна летелишта су се, с обзиром на задатак пука, налазила у непосредној близини Београда. Зона пука је обухватала североисточни део државне територије, где су се налазили значајни објекти - велики градови, индустријски центри, комуникацијски чворови и мостови на Сави, Тиси и Дунаву.
Храбри пилоти из Шестог ловачког пука су у току одбране Београда 6. и 7. априла 1941. године према подацима у књизи потпуковника Костића 'Пламен над Београдом', оборили 42 немачка авиона, а за још 19 се то не може тачно тврдити. У књизи 'Наше небо априла 1941.' инг. Петар Боснић наводи 47 оборених непријатељских авиона. Тачан број немачких авиона, које су 6. и 7. априла пилоти Шестог ловачкогпука оборили над Београдом, не може се утврдити, али на основу доступних извора број се креће између 42 и 48 авиона.
У тим неравноправним борбама у ваздуху су погинула једанаесторица наших пилота: десеторица из Шестог пука и капетан Живица Митровић из 31. групе Другог ваздухопловног пука. Рањено је девет пилота: од тога шесторица тешко, а тројица лакше. У априлском рату је погинуло 135 југословенских летача и око 600 нелетача. Ваздухопловство је пружило одлучан и организован отпор, а изведена су и узвратна дејства по немачким аеродромима.
'За мном! Пали и полећи по патролама!'
Пилотски ас који је у Шестоаприлском рату оборио три немачка Месершмита, Ђорђе Стојановић једном приликом је рекао: 'Свако се за нешто роди, а ми смо се родили за пилоте - имали смо све потребно - одважност, борбеност, спретност и били смо витезови'.
Око 7. часова је дат знак 'Ваздушна опасност' јер се Београду приближавале две велике формације немачких бомбардера и ловаца са севера једна дуж Тисе, а друга Дунавом. Потрчали смо ка авионима, чији мотори су већ били загрејани. Командир Милош Жуњић је командова викнувши: 'За мном!, пали и полећи по патролама'.



Полетео сам за вођом патроле и командиром Милошем Жуњићем. После 5 минута на висини 3000 метара између Батајнице и Панчева, приметио сам Немце. Командира нисам могао да опоменем, јер радио станица ми није радила. Повећао сам брзину, престигао га и крилима дао знак. Отпочела је борба са немачким ловцима, који су пратили бомбардере. У ваздуху је била цела група по патролама, сем команданта групе мајора Адума Ромеа, који је остао на земљи....
Из наше ескадриле су у ваздуху биле све четири патроле, 8 авиона, јер је девети авион био оштећен при слетању 5. априла. Командир Жуњић је наставио у истом правцу и напао један бомбардер Хајнкел 111, па је одмах био изложем нападу ловаца Ме 109Ф и борио се са њима, погођен, долази до пожара, због кога искаче из авиона. Висећи на падобрану убијен је митраљеским рафалима немачких пилота ловаца. Схвативши да сам сам, напао сам три Ју-87 [Штуке]. Напао сам одоздо најпре десну, која је одмах оборена, па леву, која је погођена из близине.



Затим сам се сукобио са три Ме-109 Ф, и на једнога сам усредсредио паљбу, светлећи метци су обележавали поготке, он се одвојио и кренуо понирући ка румунској граници. Гонио сам га на висини 300 до 400 метара над пругом управцу Вршца и отварао ватру. Успео је да се извуче, јер ми нисмо имали запаљиву муницију - тако да погодци нису имали жељени ефекат, а Ме 109Ф био је бржи за око 50 км/час од нашег Ме 109Е. Прекинуо сам гоњење јер је и гориво било прикрају и вратио се на аеродром и слетео из правца Дунава. Сам без свога командира. [Одломак из текста пилота Ђорђа С. Стојановића]



Пилоти, браниоци престонице погинули у априлском рату 1941:
1. Милош Жунић, погинуо 6. априла код Панчева
2. Михо Клавора, погинуо 7. априла код манастира Крушедол
3. Владимир Горуп, погинуо 7. априла
4. Карло Штрбенк, погинуо 6. априла код Глогоњског рита
5. Добрица Новаковић, погинуо 6. априла код Београда
6. Бранислав Тодоровић, погинуо 7. априла
7. Јован Капешић, погинуо 7. априла код Бешке
8 . Миливоје Бошковић, погинуо 7. априла код Ковиља
9. Душан Борчић, погинуо 6. априла - пао у Сарајевску улицу
10. Милутин Петров, погинуо 7. априла код ушца Тисе у Дунав
11. Живица Митровић, погинуо 6. априла код Шида
Извор: РТС
САЈТ: СПЦ

ЖИВОТ МИЛУТИНA МИЛАНКОВИЋA




Милутин Миланковић, астроном, геофизичар, климатолог, математичар, инжежињер проналазач, доктор технике, универзитетски професор, књижевник, рођен је у Даљу 16. маја 1879. у угледној породици Миланковић.

О својим прецима у родослову који је саставио за период од 1690. до 1940. године, Миланковић каже: «Миланкови потомци, који се по њему назваше Миланковићима, живели су у Даљу два и по века. Својим способностима и тежњом ка вишем попеше се у ранг интелектуалаца и факултетлија већ својим трећим коленом, мојим прадедом Тодором, који је свршио правне науке, а школовао је и своје синове».

Милутинов отац Милан и мајка Јелисавета из угледне осјечке породице Муачевић, изродили су шесторо дјеце, од којих је троје умрло у дјетињству и раној младости, а дугог вијека били су само Милутин, његова сестра близнакиња Милена и млађи брат Богдан, познати романиста и музиколог. Милан Миланковић држао је радњу с колонијалном робом која је дунавским лађама пристизала из Беча, Пожуна и Пеште. Милутинов отац умро је врло млад, када је Милутину било само шест година, тако да је бригу о дјеци и имању од преко педесет хектара ораница и винограда, поред мајке, преузео њихов ујак Васа Муачевић, који ће водити бригу о Милутину све док овај не почне самостално да привређује кроз инжињерску праксу.

Милутин није редовно похађао основну школу, него је имао приватне учитеље и сва четири разреда основне школе положио је одједном 1889. године. Велики утицај на формирање Миланковићеве личности имала је родна кућа и њено окружење, посебно величанствени Дунав који је протицао поред њихове баште.
„Када је пала ноћ, а на небу се појавиле звезде у оном безброју који се виђа само у слободној природи, Дунав је изгледао лепши, тајанственији и величанственији но преко дана. А када га обли месечина, био је чаробан. Било је уживање седети у нашој башти, посматрати његове сребрне талашчиће и слушати њихов шум. С оне стране његове мешала се са тим шумом песма хора безбројних певача. То су биле жабе… Радо смо слушали ту музику. Она је била химна животу, природи и вечном звезданом небу над нашим главама.“

Године 1889. Милутин се уписује у реалну гимназију у Осијеку. Овдје ће пресудну улогу у његовом животном опредјељењу имати професор математике Владимир Варићак, доцнији познати математичар, члан ЈАЗУ и САНУ.

„Већ ми је Варићак говорио да у царству наука има негде ненасељених и необрађених крајева изван или између густих научничких насеља. Стадох да размишљам где се налазе ти сасвим или недовољно обрађени крајеви да бих онде могао стећи свој скромни научнички посед, а можда и цело властелинство.“

Године 1896. уписује се Миланковић на студије грађевинске технике, гдје за 6 година стиче звање дипломираног инжињера, а 1904. године постаје доктор техничких наука. Од 1905. до 1909. ради као грађевински инжињер у неколико бечких фирми, а афирмацију стиче као пројектант армирано – бетонских грађевина.

Пријављује шест патената чијом примјеном ће бити изграђени бројни објекти на подручју тадашње Аустро-угарске монархије.
На позив познатих научника Јована Цвијића, Михаила Петровића и Богдана Гавриловића, Миланковић напушта уносни посао и прихвата мјесто ванредног професора примјењене математике на тек основаном Универзитету у Београду. На овој дужности остаће све до пензионисања 1955. године. У међувремену изабран је за редовног члана САНУ и дописног члана ЈАЗУ, провео је први свјетски рат конфиниран у Будимпешти, објавио своја најзначајнија дјела, учествовао на међународним научним скуповима.

Умро је у Београду 12. децембра 1958. године, а по властитој жељи, његови посмртни остаци пренесени су у Даљ, гдје почива у својој породичној гробници с родитељима, сестром, браћом и бројним прецима међу којима је било и сељака и ратника, официра и генерала, дворских савјетника и народних трибуна, проналазача и филозофа. Повјерио је својим мјештанима, Даљцима, да воде бригу о његовим земним остацима, а његов дух и дјело одавно су дио свјетске баштине.

Миланковић се бавио круцијалним космичким и људским питањима, сунцем и ледом, од чијег међусобног односа зависи појава и опстанак живота у свемиру. У скромним условима, уз помоћ папира и оловке, математички је објаснио узроке, настанак и трајање ледених доба на Земљи, доказао везу између небеске механике и климе на Земљи, поставио теорију помјерања сјеверног Земљиног пола.
Најзначајнија Миланковићева дјела су О примени математичке теорије спровођења топлоте на проблеме космичке физике и Канон осунчавања Земље и његова примена на проблем ледених доба. Поред тога, Миланковић је значајан и као књижевник. Његова књига популарне науке Кроз васиону и векове једна је од најбољих у свом жанру, као и тротомни мемоари Успомене, доживљаји и сазнања, гдје су сјећања на родну кућу, Даљ и његову околину исписани изузетним лирским тоновима.
Миланковић је творац досад најпрецизнијег календара, у којем је календарска година свега 2 секунде дужа од садашње тропске године.

Миланковићев календар захтијевао би корекцију тек за 28.000 година. Овај календар званично је прихваћен на Свеправославном сабору у Цариграду 1923. године, али никада није примијењен у пракси.
Као и сви визионари, Миланковић није доживио да његове теорије стекну пуну афирмацију. Тек од 1976. године када су емпријска истраживања доказала прецизност Миланковићевих теорија, његов углед у свјетској науци вртоглаво расте.

Његово капитално дјело Канон осунчавања и његова примена на проблем ледених доба сврстано је у најзначајнија научна дјела 20. вијека. Милутина Миланковића је свјетска наука уврстила међу 5 највећих научника 20. стољећа, а НАСА, агенција за свемирска истраживања, међу 15 највећих научника свих времена који су се бавили планетом Земљом.

Миланковићу у част, један кратер на Мјесецу, један на Марсу и један планетоид названи су његовим именом. У свијету се одржавају међународни научни симпозијуми посвећени Миланковићу, а глобална промјена климе на Земљи чини његово дјело трајно актуелним.

Научни радови - Атмосфера

Човек се неуморно труди да проникне у будућност и та тежња стара је колико и само човјечанство. Изгледа да су у томе најдаље отишли астрономи. Тешко је могло бити оних који су одољели знатижељном погледу у нешто што их чека у будућности. Та радозналост манифестовала се на различите начине, доводила је често до заблуда или рјеђе до тачних предвиђања, што само по себи доказује да је будућност тешко предвидива.

Ни Миланковић није могао да побјегне синдрому будућности, али му је прилазио веома одмјерено и са великим респектом. Знао је да ће многе ствари документовати, а када се нешто напише то онда остаје нараштајима да о томе суде. Будућност може да се гради на прошлости. Уколико постоји неко добро средство које може са великом тачношћу да открије догађаје из прошлости, оно путем пресликавања даје пројекцију будућих збивања. Миланковић је пронашао два: математику и астрономију или небеску механику.

Миланковић каже: „Астрономска наука по питању Земљине историје може да уради још нешто што ниједна друга наука није у стању. Геологија и друге дескриптивне науке могу констатовати само оно што је већ било, а астрономија може да нам каже и оно што ће се догодити. Па као што је она у стању да предвиди сва помрачења сунца која ће се у току идућих векова догодити, тако могу ја, већ сада, на темељу астрономског рачуна да предвидим да ће у току наредних 26. 100 година лета бивати у нашим крајевима постепено топлија. Тако ће године 28. 000, 55о северне географске ширине примати за време летње полугодине исту количину сунчеве топлоте, што је данас прима 52о северне географске ширине. Узмемо ли, дакле, у обзир да винова лоза данас успева у Њемачкој управо до 52о северне географске ширине, то следује да ће она у то доба моћи успјевати до 55о, тј. до самога мора и до данске границе“.

Сјеверна граница маслине у Еуропи данас се претежно налази дуж медитеранске обале - Тиренског, Јадранског и Егејског мора. Већи продор у континентални дио остварује се у Грчкој, Црној Гори, Херцеговини, Шпанији и Португалу. Уколико би дошло до климатског отопљавања, даљи продор маслине ка сјеверу био би могућ у дијелу Иберског полуострва све до Пиринеја, а на Балканском полуострву дуж ријека Јадранског, Јонског и Егејског слива. До свега овога ипак ћемо причекати пар хиљада година. Све то треба да доживи нека нама далека и поуздано високо развијена цивилизација, ни налик на савремену.

Трагајући за прошлошћу и будућношћу, Миланковић је налазио различите одговоре на постављена питања. Једно је било конституција земљине атмосфере у њеном садашњем и примитивном стадијуму.
Поставивши одговарајуће једначине, Миланковић је математички израчунао три физичке величине Земљине праатмосфере: температуру, притисак и густоћу. Колико су то удаљена питања, може се видјети по томе што математички апарат досеже неколико милијарди година уназад, тј. у вријеме када је земљина површина била у текућем стању.

Да би се у једначине унијели што коректнији подаци било је потребно поћи од нечега. Миланковић је узео да је апсолутна температура најнишег атмосферског слоја 187о, пошавши од чињенице да је температура распада готово свих минерала наше планете изнад 1600оС, што значи да је једно другим било условљено. Исто тако имао је поуздан податак за гасну константу, јер је знао да се највећи дио водене паре у праатмосфери налазио у презагријаном стању и изнад критичне температуре.

Када је ријешио постављене једначине Миланковић је могао да закључи да се праатмосфера протезала чак 300км више од данашње, а да је у доњих 292км било прегријане водене паре која се понашала као савршен гас. Тек на тој висини достигнута је тачка кључања, односно на тој висини била је зона облака која се уздизала, по Миланковићевим прорачунима, до 304км у висину. Ових 12 км, од 292 до 304, имало је улогу омотача, који није дозвољавао продор у ниже слојеве. Свјетлост је, дакле, заустављана на тој висини, а земља је ротирала у мраку или је била обасјана сопственом светлошћу која је допирала из ужарене магле и лаве, али само у једном маленом распону, тек нешто незнатно изнад површине.

Слику страшног суда у праскозорју наше планете Миланковић је, дакле, доживљавао преко атмосфере, једног од основих елемената за настанак живота на планети.
Свој рачун, нажалост, није даље разрађивао. Задовољио се освртом на планете Меркур и Марс за које је рекао да су прошли стадијум који је прошла Земља, док је за Венеру, Јупитер, Сатурн, Уран и Нептун рачунао граничне висине атмосфере које могу да постоје као атмосфере водене паре. Велика штета што Миланковић свој математички апарат термичке конституције планетске атмосфере није разрађивао даље или да се бар задржао на Земљи тако да га прошири својим прорачунима од његовог примитивног стадијума, па све до данашњице с могућим погледом у будућност.

Тај изазов му је некако остао по страни или га је на други пут одвело осунчавање земље којем је требало посветити веома много времена. По завршетку тог великог посла, како сам признаје, више се није могао враћати на почетак. Да се одлучио на ово прво вјероватно би га то довело до исто тако интересантних резултата као што је то био случај са инсолационим дијаграмом. На том путу, да га је било, вјерујемо да би Миланковић дефинисао вријеме настанка прве воде или чак тренутак пада прве водене капљице на земљи. Његов математички апарат би му омогућио да прати развој атмосфере, њено смањивање до садашње висине од 20 км, свакако би нашао и циклусе у развоју свјетског мора, фазе издизања и спуштања нивоа и ко зна шта још. Познавајући његову знатижељу, склоност ка рјешавању различитих проблема, као што су били највећа могућа висина Вавилонског торња, модерне технике или чудесни резервоар, код кога је притисак воде у свим точкама једнако напрегнут и има математички тачан облик водене капи, која виси на хоризонталној површини, можда би се усудио да проучавајући развој атмосфере повеже карактеристичне промјене са историјским догађајима.

На површини земље у њеном примитивном стадијуму било је као у паклу, температуре су биле изнад 1600о С, а притисак је износио око 0,5 МРа. Земља је, према томе, еволуирала тако што је променила слику атмосфере и умјесто нивоа са воденом паром у великим висинама, он је спуштен до површине, температуре су опале, а притисак је порастао. Формирана је вода на земљи и оргинални слободни кисеоник.

Дадашњи атмосферски стадијум земље, по Миланковићу, далеко је одмакао од осталих планета. Ово значи да ће га Венера, Јупитер, Сатурн, Уран и Нептун тек достизати, али ће за то време Земља наставити свој садашњи развој и свакако изгубити дио атмосфере, јер је тај процес незаустављив. По којој ће се то динамици одвијати тешко је дати прогнозу, али уколико буде настављен човјеков штетан утицај, промјене у атмосфери ће бити далекосежне. Ово је свакако тема која знатно проширује домене саме атмосфере и отвара питање опстанка не само човјека као врсте, већ свих других животних заједница.

И поред свега, природно истицање атмосфере ипак нико неће моћи да заустави и током времена она ће сигурно нестајати.

Трагајући за путевима будућности, Миланковић се осврнуо на један феномен за који су му Алфред Вегенер, а посебно Бено Гутенберг непрестално сугерисали да проучи. Били су то полови ротације или путање по којима се кретао пол ротације земље. Питање је било крајње оргинално и изазовно, али са пуно непремостивих препрека и непознаница које је требало открити. Овим проблемом бавили су се и други више неуспјешно него успешно, и послије силног пропуштеног времена и енергије најчешће су одустајали.

Миланковић је, такође имао сличне кризе, али његова истрајност је уродила плодом и заједно са својим колегом Војиславом Мишковићем дошао је до коначног резултата. Математичким путем нашао је позиције полова од -∞ до данашњице и од данашњице до +∞. Овим је Миланковић, радећи на једном проблему, истовремено упознао и прошлост и будућност наше планете, односно сазнао каква је била и каква ће бити судбина њених континената и океана.

Подаци у првој колони његове табеле (види на крају) нису изражени у годинама, јер Миланковић није располагао са довољним бројем улазних параметара да би дао прецизнију одредницу. По новијим резултатима требало би да буде: 1=7,5 милиона година.

Кренимо редом и погледајмо оно што је Миланковић математички израчунао. Коментаришући историју полова ротације, Миланковић каже: „За време палеозоикума налазио се северни пол ротације у близини тачке ϕ=18о46" , λ=-166о39" данашње мреже меридијана и упоредника.

Та тачка представља лабилан положај равнотеже полова ротације, који је морао бити напуштен при најмањем поремећају те равнотеже, а таквих поремећаја било је, у прошлости земље у изобиљу. Пре свега тога, требало је веома дуго времена док се пол осетно удаљио од тог свог положаја, јер је у његовој околини градијант поља Ω нарочито мали, па према томе, и брзина кретања пола незнатна“.
Ово је био један у низу закључака који се односио на земљину прошлост. Из математичког положаја полова ротације могло је израсти много више, али у Миланковићево вријеме нису биле познате чињенице до којих се данас дошло.

У будућности, каже Миланковић, кретаће се тај пол са стално опадајућом брзином и савијајући нешто према истоку, приближавати се тачки ϕ=66о41‘, λ=51о18‘ која лежи у близини ушћа реке Печоре, да би тек послије бесконачно дугог времена овамо стигао. Дакле по математичким прорачунима Миланковић је успио да стигне „до краја свијета“.

Први сасвим поуздан утисак је да се и онако хладном Сибиру лоше пише - биће још хладније. Његови западни дијелови крећу се ка полу, као и читава Азија, са њом и Европа, њен нераздвојни дио. Посматрамо овај процес, јер је незаустављив као што су вулкани, потреси, поплаве, ротација, смјена годишњих доба и да не набрајамо све оне појаве и силе које човјек може само да описује, проучава и тумачи, али не и да на њих утиче. Миланковић је географску дужину обиљежио са ψ, али је током времена практично свуда одомаћено да се она обиљежава са λ, што је учињено и овом приликом.
Пут ка сјеверу наставиће и Скандинавско полуострво које ће све више трпити утицај хладне сурове климе, а њени најсјевернији дијелови полако ће постајати ледена пустиња. На први поглед ово дјелује суровије од онога што је Миланковић предвидио за 28. 000 година, за границу винове лозе, маслину, пшеницу и воће. На срећу, ничег контрадикторног ту нема, јер наведена година припада циклусу појачаног осунчавања, а захлађење и кретање ка сјеверу чине природни ток кроз који ће проћи наша планета и њени поједини континенти.

У овој причи Европа нема повољну климатску перспективу. Осим Скандинавије, све балтичке земље доживјеће сличну судбину, исто тако данашњи сјеверни дио Европе, Пољске, Њемачке, Данске и земље Бенелукса. Поновиће се клима из времена Вирма III тј. тим пространствима дуваће сјеверни вјетрови, а близина сјеверном полу условиће честе налете ледених таласа. Средња годишња температура пашће за два степена Целзијуса, а са додатном близином Сјеверном полу још толико.
Када се говори о кретању Европе ка сјеверу, треба имати на уму једну веома важну чињеницу. Она се неће помјерати транслаторно или све њене тачке, све низине, планине, ријеке и друге географске одреднице неће имати стално исте удаљености. Транслација подразумијева кретање цијелокупног система, при чему нема непокретних тачака. Европа ће се, међутим, кретати по веома сложеној путањи: она ће се састојати од ротационог и транслаторног кретања. У још сложенија кретања укључиће се и друге континенталне масе, прије свега Африка - као централни дио једног прастарог континента коме су научници дали име Гондвана по старом простору у Индији, а која већ милионима година потискује европски континент ка сјеверу.

Сложено кретање доводи до поремећаја првобитно уређеног система, односно ентропије. У физичком смислу поједини врхови постају још виши, даљина између система се повећава, настају нова брда, продубљују се ријечна корита, премештају ријечни токови, слијежу терени и стварају дубље депресије, нестају стајаће водене површине. Алпи су све виши, Скадарско језеро као криптодепресија све ниже ...

Сјеверни пол ће током времена стицати „чврсто тло“ за разлику од данашње ситуације. Приближавање обалским дијеловима Сибира омогућиће веће ширење ледењака који ће моћи несметано да продиру ка јужним тачкама. Тај утицај биће изражен већ у положају тачке +2 из табеле коју је приказао Миланковић и за који може да се каже да ће се догодити у наредних 10-15 милиона година.

На ове податке савремени човјек неће реаговати. Судбина пола ротације само наизглед неће утицати на човјека. Путања полова ротације неће бити математички идеална, како је Миланковић приказао. Сваки континент или чак свако острво имаће своју специфичну трајекторију. Сјеверна Америка ће имати своју путању, Гренланд своју, Африка посебну, јер ће се цјепати дуж великог рова на два дијела, а поједини ситнији дијелови трајно ће се одвојити од ње. Када би смо Земљу могли да сагледамо временски удаљени само за један милион година у будућности, сигурно би се изненадили колико се изглед појединих континената промјенио.

Коначна равнотежа биће достигнута у коначној будућности или времену које називамо плус бесконачност, а ти тренуци означиће и коначни крај једне планете на којој је живот био сасвим обична појава.



РЕФОРМА ЈУЛИЈАНСКОГ КАЛЕНДАРА 1923. ГОДИНЕ

МИЛАНКОВИЋЕВА РЕФОРМА

Реформом јулијанског календара од стране папе Грегорија XIII 1582. године постигнуто је максимално приближавање дужина календарске године природној, тропској. Она траје просечно 365,24218967 дана, а средња грегоријанска година 365,2425дана.

Те године је папа својом одредбом (булом) уредио да после четвртка 4. отобра сутрадан једноставно осване петак 15. октобра. Тиме је из јулијанског календара изостављена нагомилана разлика у календарима, која је у том тренутку износила читавих 10 дана. Да би се календар усагласио са дужином тропске године, у були је стајала одредба по којој ће свака четврта година бити преступна, осим оне године столећа које нису (без остатка) дељиве са 400.
Према тој одредби, следеће секуларне године неће бити преступне: 1700, 1800, 1900, 2100, 2200, 2300, 2500, 2600, 2700, 2900 итд. Значи да ће преступне године бити оне секуларне године које јесу дељиве са 400 без остатка. То су следеће године: 1600, 2000, 2400, 2800, 3200, … итд.

Неке католичке земље као на пример Италија, Шпанија, Португалија и Пољска, одмах су увеле тај нови, грегоријански календар у световну и грађанску употребу – све са датумом од 15. октобра 1582. године. Остале католичке земље запада уводиле су нови календар сто, двеста, па чак и више година касније.

Православна црква и државе као Русија, Јерменија, Грчка, Бугарска, Румунија, Србија, Црна Гора и друге, придржавале су се тзв. старог јулијанског календара, који је, као што смо видели, стално акумулирао грешку и увећавао је по стопи од једног дана на сваких 128 година.
Дана 1. маја 1923. године у Цариграду, Васељенски патријарх Мелетије IV Метаксакис, сазвао је Сабор представника свих православних Цркава и држава. Српска православна Црква такође је добила позив да пошаље своје представнике на тај Сабор. Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца - у име Цркве, заступао је митрополит црногорско–приморски Гаврило (Дожић), а краљевску владу - др проф. Милутин Миланковић, као представник наше науке.

Главни разлог за сазивање је био реформа већ застарелог јулијанског календара и његово усаглашавање са грегоријанским. Проф. Миланковић је скупу предложио генијално решење за оба проблема.

Као последица тога, Сабор је на крају донео закључке о календару садржане у 10 тачака:

Тринаест дана треба одузети од јулијанског календара. Они представљају акумулирану разлику у рачунању времена од Васељенског Сабора одржаног у Никеји 325. године.
Црквени празници који падају у дане између 1. и 14. октобра, а који су изостављени из календара, славиће се сви 14. октобра, ако надлежна црквена власт не предложи другачије.
Сви месеци у години имаће исти број дана и у будуће као и до тада. Фебруар ће имати 28 дана у простој години, а 29 дана у преступној.
Као и раније и даље ће постојати две врсте године: проста (непреступна) са 365 дана и преступна са 366 дана. Преступна ће бити свака четврта година, односно она која је дељива са бројем 4 без остатка. Изузетак од правила су оне секуларне (вековне) године описане у тачки (5).
Секуларне или године столећа (оне које се завршавају са 00 на крају) биће преступне само ако број векова подељен са бројем 9 даје остатак 2 или 6. Другим речима, ако број година подељен са 900 даје остатак 200 или 600, та ће година бити преступна (приказане у табели подебљаним словима). Остале су просте. 2000, 2100, 2200, 2300, 2400, 2500, 2600, 2700, 2800, 2900, 3000, 3100, 3200, 3300, 3400, 3500, 3600, 3700 итд.
Фиксни световни празници задржаће датуме које су имали до тада.
Покретни празници зависиће од датума Васкрса. У сагласности са канонским одредбама, Васкрс ће се славити прве недеље после пуног Месеца, после пролеће равнодневице.
Васкршњи пун Месец биће одређен астрономским прорачуном, који за репер узима меридијан који пролази кроз куполу Христовог храма у светом граду Јерусалиму.
Васељенски патријарх захтеваће од Петрограда, Атине, Београда и Букурешта да израчунају дугорочну табелу када пада Васкрс и дужни су је дати свим осталим православним Црквама.
Ова реформа јулијанског календара не може ни на који начин бити сметња (препрека) за касније промене које могу бити учуњене од свих хришћанских Цркава.

Ипак, издвајају се две основне карактеристике ове усвојене реформе јулијанског календара нашег реномираног научника проф. Миланковића:

1) изостављањем 13 дана у октобру 1923. године, јулијански календар се у потпуности усаглашава са грегоријанским. Том одлуком, после недеље 30. септембра долази понедељак 14. октобар.

2) одлуком садржаном у тачки бр. 5 Сабора, о годинама које ће бити преступне за период од следећих 900 година, избачено је седам (7) година столећа које неће бити преступне. То правило у том 900–годишњем периоду даје 218 преступних година, уместо 225 колико их је било по старом, јулијанском календару и 682 просте године. (Подсетимо се да би по старом јулијанском календару било, пошто је свака четврта година преступна, 900 : 4 = 225 преступних година).
На основу овог горњег правила, може се израчунати да је просечна дужина Миланковићеве године сада: 365 дана и 218/900 дана, а то је: 365,24222 дана, што је веома близу просечне вредности трајања тропске године, које као што смо рекли, износи 365,24219 дана.
Разлика између Миланковићеве и тропске године износи свега 2 секунде годишње. Да би се разлика акумулирала до једног дана, потребно је 86.400 : 2 = 43.200 година! Због тога је то до данас најтачнији календар у људској историји, чија се тачност преко ове не може ни замислити.
Нажалост, оно изостављање 13 дана у октобру није спроведено у православним земљама и црквама тако да је и даље остало рачунање датума по старом јулијанском календару, са разликом од 13 дана према грегоријанском. Та разлика се неће повећавати ни у XXI веку. Тек касније ће се увећати на 14 дана.

На седници Сабора уприличеној приликом усвајања предлога нашег научника др. проф. Миланковића, све делегације су га срдачно поздравиле и честитале му на генијалном решењу које је понудио у складу са астрономском науком. То његово решење је омогућило оскулаторно приближавање нашег јулијанског и грегоријанског календара. Проф. Миланковић је био и редактор одлука Сабора 1923. године у Цариграду. За свој рад на Свеправославом Сабору и брилијантно решење календарског проблема, које никад пре њега није постигло толику тачност, Миланковић је од многих влада био одликован.

После завршетка Сабора, који је трајао шест недеља, професор Миланковић је добио од васељенског патријарха Мелетија IV следеће писмо:
„Мелетиос, милошћу Божјом архиепископ Константинопоља – Новог Рима и васељенски патријарх,
Велеучени господине професоре, чедо у Господу, љубљено Наше Смерности, благодат нека је с Вашом Великоучености и мир од Бога.

Пошто је Нашем Светом и Часном Синоду прочитана одлука Свеправославног Конгреса о календару, у циљу правилног усвајања њеног, које је усвајање већ следовало, Синод је с особитим признањем примио к знању најдрагоценију сарадњу Ваше дубоке Великоучености као члана Свеправославног Конгреса при састављању те одлуке, којом је тако срећно и потпуно решен један од првих задатака Свеправославног Конгреса и уопште тако важно календарско питање.

Стога, по једногласној Синодалној одлуци, изјављујемо драге воље овим Нашим честитим писмом нарочиту похвалу и захвалност Вашој Великоучености за такву просвећену и корисну сарадњу њену.
Шаљући пак уз то и Наше очинске поздраве и благослове, молимо се за све што је најбоље Богу, чија благодат нека буде са Вашом дубоком Великоучености“.

Ускоро после тога, проф. Милутин Миланковић добио је молбу цариградског патријарха да састави пасхалију према новом календару за следећих 100 година, што је он и урадио.

У складу са усвојеним одлукама још на VII Васељенском Сабору, Вскрс ће се празновати сваке године у ону недељу која долази после пуног Месеца после пролећне равнодневице. Задатак проф. Миланковића био је у томе да астрономским рачуном одреди времена пуних Месеца за следећих 100 година. Ти прорачуни морају бити веома прецизни, нарочито за оне случајеве када пун Месец пада око поноћи између суботе и недеље, а све то рачунајући по времену оног меридијана који пролази кроз куполу храма Христова гроба у Јерусалиму.

Ако се у таквим случајевима Месец испуни до своје целине макар само једну секунду после поноћи, празновање Васкрса се одлаже за недељу дана. Још веће померање може наступити када пун Месец пада у време саме пролећне равнодневице. Ако се пун Месец деси макар једну секунду пре равнодневице, онда се он више не сматра за пасхални Месец већ онај следећи, после четири недеље, а за толико се помера и празновање Васкрса.

Правећи ове обимне прорачуне проф. Миланковић је тада утврдио да ће се датуми Васкрса по оба хришћанска календара разликовати шест пута за период од 50 година (после 1924. године) и то: 1924, 1927, 1943, 1954, 1962 и 1967. године. Он је тада израчунао Васкрсе за православну Цркву овако:

Православни : Римокатолички :
1924. 23. март 20. април
1927. 24. април 17. април
1943. 28. март 25. април
1954. 25. април 18. април
1962. 25. март 22. април
1967. 02. април 26. март


Датуми Васкрса се у два календара разликују због тога што се пун Месец 1924, 1943. и 1962. године појавио неколико часова после пролећне равнодневице, а тзв. епакт–рачун га ставља пре равнодневице. У годинама 1927., 1954. и 1967. пун Месец је падао у недељу, а епакт–рачун га (у грегоријанском календару) ставља у суботу.

созеб.орг

Симо Матавуљ
ПИЛИПЕНДА
(ИЗ ГОРЊЕ ДАЛМАЦИЈЕ)
          Пилип Бакљина спаваше, на огњишту, обучен, покривен хаљком, главом окренутом ка слабом пламену, који је лискао дно лонца, објешена о вериге. Запаљено смреково коријење давало је више дима него пламена; дим је плавио мрачну кућицу, дизао се под сламени кров, покушавајући да изађе кроз једини отвор на крову. Вјетар је сузбијао дим, те би се лице Пилипово намрштило, а промолили се крупни, жућкасти зуби под четкастим просиједим брковима. Кад би вјетар утолио, дим би уграбио прилику да се извуче, те се могаху разабрати: у једном углу кревет, испуњен сламом, али сав расклиман; у другом разбој и на њему њеколико хаљина; према вратима кош и над њим нахерена полица са њеколико комада посуђа; око огњишта још два-три лонца и толико троножних сточића. И то бјеше цијело покућанство!
           У дворишту, домаћица, Јела Пилипова, ситна жена, ружна, посматраше на позитку два бременца смрекових пањева, помијешаних са њеколико ситних грабових цјепаница, што су њих двоје са великом муком за два дана насјекли и прикупили по забрежју, над селом. Вјетар је ландарао њеним зубуном и косом без повезаче, а она је намјештала пањеве, како ће товар изгледати већи.
           У прегратку гризао је Курјел, ситан, риђ, готово сијед магарац, танких ногу, сама кост и кожа. Над њим, на таванцу, бјеше сложен товар јечмене сламе, његова крма за цијелу зиму, а пред њим, на земљи, бјеше руковијет сламе, његов јутерњи оброк, који је он гризао лагано, готово сламку по сламку. Његов благи поглед био је управљен час на домаћицу час на пијевца и двије кокоши, што према њему чучаху, гледајући га жалостиво. Очевидно ох ин је жалио, особито веселу и лијепу Пиргу, те би радо с њима подијелио своју сламу, кад би то за њих храна била.
Још двадесетак таких кућица, па онда десетак повећих, то је село К. у горњој Далмацију. Село серазасуло на једном рубу равнице, под брежуљцима. Мала старинска православна црква, склонила се за најгушћом гомилом кућа, у средини. А у зачељу села, одвојена, зидала се велика, господска зграда, очевидно богомоља, која би доликовала каквој варошици, а не најсиромашнијем селу Петрова поља.
Јела уђе у кућу, треснувши вратима. У исти мах и вјетар хукну јаче и пламен букну и вода у лонцу узаври, те се Пилип трже, сједе и погледа мутним очима око себе. Кад устаде да се протегне, тада се тек видје да је прави Пилипенда, како су га сељани звали, јер кад диже руке поврх главе, умало не дохвати шевар на крову! Бјеше кракат, дуга врата и обле главе. Беневреци на њему бјеху сама закрпа, а њекада црвена капа, од плијесни црна, натакла му се до клепастих ушију. Кад зијехну, чинило се да ће прогутати лонац.
Јела извади из коша и стави пред мужа земљану здјелу, у којој бјеху око двије прегршти кукурузова брашна, већма црна него жута. Пилипенда уздахну, одмахну главом, па захватив половину, сасу га у врелу воду, па мјешајом проврти кашу. Јела однесе остатак, а донесе њеколико зрна соли и спусти их у лонац. Обоје стадоше гледати како кркља качамак, једући га очима. Најпослије Пилипенда скиде лонац, измијеша пуру и изручи је у дрвену здјелу. Па изиђоше обоје пред кућу да се умију.
Пошто се прекрстише, почеше полако, опрезно жвакати, омјерајући несвјесно, брзо и кришом једно другом залогаје. Кад већ бјеху при крају, Јела ће:
- Јадна ти сам, што ћу!? Немам повезаче! Како ћу сјутра на причешће без повезаче?
Пилипенда слегну раменима, напи се воде, па изађе из куће. Жена изађе за њим, те натоварише магарца. Онда обоје стадоше као скамењени, посматрајући товар, магарца и кокоши. Поњекад, тренутно, сукобили би се њихови празни, тужни погледи, али би их брзо одвратили. Тако изгледаху као два кипа, који оличавају глад и немоћ! Најзад опет ће жена, као за себе:
- Јадни ти смо, шта ћемо? За ово нећеш узети ни пет шестица, колико треба за брашно, а ја гологлава не могу на причешће, те ће се рећи да смо се и ми уписали!
Пилипенда пусти глас, који је наликовао на режање љута пса, па избуљивши крваве очи на жену, запита кроз зубе:
-         А хоћеш ли да се упишемо у ту ... ту ... вјеру?
-         Сачувај Господе! – рече Јела устукнувши и прекрстивши се.
Онда Пилипенда уђе у магарећи преградак и изнесе најбољу кокош.
Јела, ужаснута, викну:
-         Ма зар Пиргу? Хоћеш да продаш Пиргу?
Пилипенда само рече: ,,Е, ја!” па дохвати дугачки штап и пође за магарцем.
Пут је водио мимо нову цркву. Пилипенда чу гдје га њеко озго зовну, али пљуну пут радника, па похита даље, преко њива.
Кад стигоше на колски пут, Пилипенда се осврте на планину Динару, која се бијељаше од снијега: тужним погледом прелети цијело Петрово поље, које се црњаше у сухомразици; погледа жалостиво на сеоца што се нижу по рубовима и учини му се да види како по равни лети она страховита утвара која већ од четири мјесеца дави народ.
То је било зими године 1843. Због необично слабе љетине, још с јесени, завлада глад по горњој Далмацији. Пред Божић мало која кућа имађаше њешто жита, а због слабог саобраћаја у оно вријеме жито је споро долазило с мора у градове, а бездушни трговци ударише превелике цијене. Шумовити и сточни крајеви помагаху се којекако, продавајући дрва, хранећи се бијелим смоком, кољући стоку, продавајући је у бесцијење, али голо Петрово поље нити има шума ни стоке! Кад се већ десило њеколико смртних случајева од глади, онда опћина дрнишка, којој припада Петрово поље, стаде оправљати и градити путове, плаћајући раднике кукурузом. Снажан и вриједан радник, као што бјеше Пилипенда, могаше зарадити пола оке кукуруза на дан, а толико бјеше доста за њих двоје, јер већ крајем љета отидоше им оба сина у Приморје, у најам. Али након њеколико недјеља, опћина прекиде радове, а среска власт набави доста жита и поче га дијелити народу на два начина: католицима на почек (бива, да отплаћују на оброке у новцу, након нове љетине), православнима пак поче поклањати кукуруз, под погодбом да сваки кућни старјешина који буде примао исхрану мора пријећи у унијатску вјеру. Народ се смути. Агитација највише поче у К., гдје не бјеше друге вјере сјем православне. Стари, изнемогли поп настојаше да оразуми своју паству, али баш знатније сељаке страх од глади нагна да се поунијате. То учинише капитан, ађунто, чауш (сеоски кнез, замјеник му и разносач службених листова) и још седам-осам домаћина. То се звало: ,,уписати се у царску вјеру!” Разумије се да је нововјерцима било забрањено улазити у православну вјеру...
Пилипенда је ишао ка граду за својим старим Куријелом, који је набадао танким ножицама, споро одмичући. Али га Пилипенда ниједном не ошину, нити га је икада тукао, јер му жао бјеше свога старога и оданога помагача у ратовању за опстанак. Пилипенда пожали и јадну Пиргу, која једном зараколи и залепета крилима, покушавајући да се отме. Он јој рече: ,,Еј, моја Пирго, жао ми те, али ми је жалије себе! Оплакаће те Јела, ље!”
Дабоме да је Пилипенда на свој начин помало и размишљао о злом удесу који снађе њега и остале, и да је везивао на то њека своја кратка разлагања. То му се највише врзло по мозгу кад би тако за својим магарцем ишао у град, а све се натуривало у облику питања. Питао је Пилипенда Бога:
- Бого мој, зашто ти шаљеш глад на људе кад је мени, јадном тежаку, жао и стоке кад гладује!? И зашто баш шаљеш биједу на нас тежаке, који те више славимо него Лацмани, сити и објесни!? Али, опет, хвала ти кад даде да смо ми најсиромашнији најтврђи у вјери, те волијемо душу, него трбух!...
У њеко доба Пилипенда чу иза себе тутањ корака; упореди се и пође с њим Јован Кљако. Бјеше то живолазан старчић, који је прије двадесет и пет година учествовао у шибеничкој буни против владике Краљевића, кад оно хтједе да поунијати православне Далматинце, а сад Кљако, под старост ипак превјери! Назва Бога Пилипенди и додаде:
- А, јадан Пилипенда, смрзну ли се?
- Валај да хоћу да се укочањим овђе, насред пута, не бих зажалио!
- А јадан, а што ти ... а што се ти не би уписао?
Пилипенда одврати.
- Валај, нећу, па сад цркао од глади! А нећете дуго ни ви сви, па да вам је цар поклонио цијело Петрово поље!
Кљаку и друговима му Пилипенда бјеше живи, оличени пријекор; ипак се насмија и поче извијати:
- Ама, Пилипенда, болан, оразуми се и чуј ме! Не учинисмо ни ми то од бијеса, нити мислимо остати у поганији, него... знаш ... докле изимимо, докле спасемо нејач и чељад, па онда ћемо лако!
           Пилипенда пљуну.
           - Ја не знам хоћете ли лако и како ћете, али знам да вам образ не опра нико, ни довијека, ни докле вам буде трага!
           Кљако се намршти, те ће опоро:
           - Блејиш, Пилипенда, али ћеш и ти бити унијат прије Ускрса!
           Пилипенда стаде и викну:
           - Ја се уздам у мога српскога Риста! Ако ће ми помоћи, хвала му, ако неће, и онда му хвала, јер ми је све дао, па ми све може и узети, и душу! А ти...
           Кљако га прекиде.
           - Мучи, Пилипенда, ја сам царске вјере!
           - А, пасји сине, - викну Пилипенда измахнувши штапином... - чекај да ти притврдим ту вјеру!
           Али Кљако побјеже.
           Онда Пилипенда, изван себе од гњева, свом снагом удари Куријела. Овај стаде, окрете главу и тужно погледа господара, а Пилипенда се постидје, па га обузе жалост, те сједе на перваз цесте и заплака се!

КАТИЗМА 6.
(Пс. 37-45)
Псалам 37.
Псалам Давидов, за сећање, о суботи.(МТ: Псалам 38)
ГОСПОДЕ, немој ме јарошћу Твојом карати,
нити ме гњевом Твојим казнити.
Јер стреле Твоје забодоше се у мене,
и спустио си на ме руку Твоју.
Нема исцељења телу моме од лица гњева Твога,
нема мира у костима мојим од лица грехова мојих.
Јер безакоња моја превазиђоше главу моју,
као бреме тешко оптеретише ме.
Усмрдише се и загнојише ране моје,
од лица безумља мога.
Пострадах и скруших се до краја,
сав дан постиђен ходих.
Јер се слабине моје испунише поругама,
и нема исцељења телу моме;
злостављан бих и унижен веома,
риках од уздисања срца мога.
Господе, пред Тобом је сва жеља моја,
и уздисање моје од Тебе се не скри.
Срце моје смути се, остави ме снага моја,
и светлост очију мојих и она није са мном.
Пријатељи моји и ближњи моји спрам мене дођоше и сташе,
и најближи моји на одстојању стадоше.
Тражитељи душе моје ужурбаше се,
и који ми искаху зла говорише погубне ствари,
и по цео дан смишљаху лукавства.
А ја као глув не слушах,
и као нем не отварах уста своја;
и бејах као човек који не чује,
и који у устима својим нема оправдања.
Јер у Тебе се, Господе, поуздах;
Ти ћеш ме услишити, Господе Боже мој.
Јер рекох: Да ми се не порадују непријатељи моји;
и у спотицању ногу мојих бише нада мном велеречиви.
А ја сам на ударце спреман,
и бол је мој стално преда мном.
Јер безакоње моје ја ћу објавити,
и бринућу се за грехе своје.
А непријатељи моји уживају, и осилише се нада мном,
и умножише се који ме мрзе неправедно;
који ми узвраћају зло за добро
оклеветаше ме, јер идох за добротом,
(и одбацише ме љубљенога, као мртвога згађенога).
Не остави ме, Господе; Боже мој,
не удаљи се од мене.
Похитај ми у помоћ, Господе спасења мога.
Псалам 38.
За крај, Идитуну, Псалам Давидов.(МТ: Псалам 39)
РЕКОХ: Сачуваћу путеве моје да не грешим језиком мојим;
поставих устима мојим стражу
кад устане грешник наспрам мене.
Постадох глувонем и понизих се и ућутах од добара,
и бол се моја обнови.
Запали се у мени срце моје,
и у размишљању моме разгоре се огањ.
Говорих језиком мојим:
Обзнани ми Господе кончину моју,
и број дана мојих који је,
да знам шта ми недостаје.
Гле, педљима си поставио дане моје,
и састав (=ипостас) је мој као ништа пред Тобом;
али (заиста) све је таштина, сваки човек жив.
(Диапсалма)
Заиста, као у слици ходи човек,
али се узалуд мете;
сабира у ризницу, и не зна коме ће их сабрати.
И сада, ко је ишчекивање моје? Није ли Господ?
И састав (=ипостас) мој код Тебе је.
Од свих безакоња мојих избави ме;
(за) поругу безумноме дао си ме.
Оглувонемех и не отварах уста своја, јер си (то) Ти учинио.
Отклони од мене ударце Твоје,
јер од моћи руке Твоје ја ишчилех.
Карањима за безакоње покарао си човека,
и растопио си као паучину душу његову;
али (заиста) узалуд се мете сваки човек.
(Диапсалма)
Услиши молитву моју, Господе,
и мољење моје чуј;
сузе моје немој прећутати,
јер сам ја дошљак код Тебе
и пролазник, као сви оци моји.
Остави ме, да се одморим,
пре но што отидем и више ме не буде.
Псалам 39.
За крај, Давидов Псалам.(МТ: Псалам 40)
ТРПЕЋИ потрпех Господа, и обрати пажњу на ме,
и услиша мољење моје;
и изведе ме из рова мучења
и из блата муља (многог),
и постави на камен ноге моје,
и управи стопе моје;
и стави у уста моја песму нову,
химну Богу нашем.
Видеће многи, и устрашиће се,
и уздаће се у Господа.
Блажен је човек, коме је Име Господње нада његова,
и који не гледа на сујетности (идолске) и на маније (=мантре и враxбине) лажне.
Многа си учинио Ти, Господе Боже мој, чудеса Твоја,
и по замислима Твојим нема ко би се уподобио Теби;
јављах (их) и говорих, умножише се изнад броја.
Жртву и принос ниси хтео,(1)
а тело си ми припремио;
свеспаљенице и жртве за грехе ниси тражио.
Тада рекох: Ево долазим,
у почетку књиге написано је за мене,
да учиним вољу Твоју, Боже мој, захтедох,
и закон Твој у утроби мојој.
Благовестих правду у цркви великој;
ево уста моја нећу спречити,
Господе, Ти си познао.
Правду Твоју не сакрих у срцу моме,
истину Твоју и спасење Твоје рекох;
не скрих милост Твоју и истину Твоју од сабора великог.
А Ти, Господе, немој удаљити милосрђе Твоје од мене;
милост Твоја и истина Твоја нека ме увек штите.
Јер ме обузеше зла којима нема броја,
захватише ме безакоња моја, и не могох гледати;
умножише се већма од власи главе моје,
и срце моје остави ме.
Благоволи, Господе, да ме избавиш;
Господе, похитај да ми помогнеш.
Нека се постиде и посраме уједно који траже душу моју да је ишчупају;
нека се поврате натраг и нек се посраме који ми хоће зала.
Нека одмах приме посрамљење своје који ми говоре: добро! добро!
Нека се обрадују и узвеселе Теби сви који Те траже, Господе,
и нека говоре свагда они који љубе спасење Твоје: Нека се велича Господ!
А ја сам ништ и убог, Господ ће бринути о мени.
Помоћник мој и избавитељ мој Ти јеси, Боже мој, немој
Јевр. 10, 5-9
Псалам 40.
За крај, Псалам Давидов.(МТ: Псалам 41)
БЛАЖЕН је који разуме сиромаха и убогога,
у зли дан избавиће га Господ.
Господ ће га сачувати, и живиће га, и блаженим ће га учинити на земљи,
и неће га предати у руке непријатеља његових.
Господ ће га помоћи на одру болести њехове;
сву постељу његову у болести његовој променио си.
Ја рекох: Господе, помилуј ме,
исцели душу моју, јер сагреших Теби.
Непријатељи моји рекоше ми зло:
Када ће умрети, и (кад ће) погинути име његово?
И (ко) улажаше да види, узалуд говораше,
срце његово сабра њему безакоње,
(и) излажаше напоље и говораше;
заједно против мене шапутаху сви непријатељи моји,
против мене смишљаху ми зла;
реч безакону изношаху против мене:
Неће ли се десити да лежећи (болесник) не устане?
Јер човек мога мира, у кога се уздах,
који јеђаше хлеб мој, подиже ме на пету.(1)
А Ти, Господе, помилуј ме и подигни ме, и узвратићу им.
По томе познадох да си ме (Ти) хтео,
јер се не обрадова непријатељ мој нада мном.
А мене си због безазлености (моје) прихватио,
и утврдио си ме пред Тобом до века.
Благословен Господ Бог Израиљев
од века и до века. Нека тако буде. Амин.
(Крај Прва књиге Псалама)
Јн. 13, 18
ДРУГА КЊИГА ПСАЛАМА (41-71)
Псалам 41.
За крај, за поуку, синова Корејевих, (Псалам)
(МТ: Псалам 42)
КАО ШТО чезне јелен за изворима вода,
тако чезне душа моја Теби, Боже.
Жедна је душа моја за Богом Живим;
кад ћу доћи и јавити се лицу Божијем?
Бише ми сузе моје хлеб мој дан и ноћ,
када ми говораху сваки дан: Где је Бог твој?
Тога се сетих и излих на се душу своју;
јер ћу проћи кроз место шатора дивног, до дома Божијег,
с гласом радости и исповедања одјека празнујућег.
Зашто си жалосна, душо моја, и зашто ме смућујеш?
уздај се у Бога, јер ћу се исповедати Њему -
Спасењу лица мога и Богу моме.
У мени се самоме узбуни душа моја;
тога ради споменух Те од земље Јорданске и Ермонске, од горе мале.
Бездан бездну призива гласом слапова Твојих;
сва узвишења Твоја и таласи Твоји дођоше на ме.
Дању ће заповедати Господ милост Своју,
и ноћу је песма Његова код мене,
и молитва Богу живота мога.
Рећи ћу Богу: Заштитник мој јеси (Ти), зашто си ме заборавио?
И зашто сетујући ходим када (ме) тлачи непријатељ мој?
Када се крше кости моје ругаху ми се мучитељи моји,
када ми говоре свакога дана: Где је Бог твој?
Зашто си жалосна, душо моја,и зашто ме смућујеш?
Уздај се у Бога, јер ћу се исповедати Њему -
Спасењу лица мога и Богу моме.
Псалам 42.
Псалам Давидов.(МТ: Псалам 43)
СУДИ ме, Боже, и расуди парбу моју од народа несветога,
од човека неправедног и лукавог избави ме.
Јер си Ти, Боже, утврђење моје; зашто си ме одбацио?
И зашто сетујући ходим, када (ме) тлачи непријатељ?
Пошаљи светлост Твоју и истину Твоју;
оне ме упутише и одведоше на гору свету Твоју
и у насеља Твоја.
И ући ћу ка жртвенику Божијем,
Богу Који орадошћује младост моју;
исповедићу Те и хвалити на гуслама, Боже, Боже мој.
Зашто си жалосна, душо моја и зашто ме смућујеш?
Уздај се у Господа, јер ћу се исповедати Њему -
Спасењу лица мога и Богу моме.
Слава:
Псалам 43.
За крај, синова Корејевих, за поуку, Псалам.
(МТ: Псалам 44)
БОЖЕ, ушима нашим слушасмо,
и оци наши јавише нам
дело које си учинио у дане њихове, у дане старе.
Рука Твоја незнабожце сатре, и засади њих (=оце наше);
искоренио си народе и изагнао их.
Јер нису мачем својим (оци наши) наследили земљу,
и мишица њихова не спасе их,
него десница Твоја и мишица Твоја,
и светлост лица Твога, јер си благоволео у њима.
Ти си сам Цар мој и Бог мој,
Који си заповедио спасења Јаковљева.
Тобом ћемо непријатеље наше избости роговима,
и Именом Твојим уништићемо оне који устају на нас.
Јер се не уздам у лук свој,
и мач мој неће ме спасити.
Јер си нас (Ти) спасао од тлачитеља наших,
и мрзитеље наше посрамио си.
Богом ћемо се хвалити сав дан,
и Име ћемо Твоје исповедати и хвалити до века.
(Диапсалма).
А сада си одбацио и посрамио си нас,
и нећеш изаћи, Боже, са војскама нашим.
Обратио си нас назад пред непријатељима нашим,
и мрзитељи нас разграбише себи.
Дао си нас као овце за јело
и међу народе расејао си нас.
Предао си народ Твој у бесцење,
а не беше (их) мноштво у њиховим клицањима (ратним).
Поставио си нас за поругу суседима нашим,
ругање и подсмех онима око нас.
Поставио си нас за причу међу незнабошцима,
климање главом међу народима.
Сав дан срамота моја преда мном је,
и стид лица мога покри ме,
од гласа ругача и клеветника,
од лица непријатеља и гонитеља.
Све ово дође на нас, па (ипак) не заборависмо Тебе,
и не преступисмо у завету Твоме,
и не одступи назад срце наше;
а (Ти си) уклонио стазе наше од пута Твога.
Јер си нас понизио у месту страдања,
и покри нас сенка смрти.
Ако (ли) заборависмо Име Бога нашег
или пружисмо руке наше Богу туђем,
зар неће Бог то истражити?
Јер Он познаје тајне срца.
Јер Тебе ради усмрћују нас сав дан,(1)
сматрају нас као овце за клање.
Подигни се, зашто спаваш, Господе?
Устани, и не одбаци (нас) до краја.
Зашто лице Твоје окрећеш?
Заборављаш ли бедноћу нашу и невољу нашу?
Јер се понизи у прах душа наша,
залепи се земљу стомак наш.
Устани, Господе, помози нам,
и избави нас Имена Твога ради.
Рим. 8,36
Псалам 44.
За крај, за оне који ће се изменити, синова Корејевих,
за поуку; песма о Љубљеноме.(МТ: Псалам 45)
ИЗРЕЧЕ срце моје Реч добру,
говорићу ја дела моја Цару;
језик је мој трска (=перо) писара брзописца.
Красан си лепотом већма од синова људских,
благодат тече из уста Твојих;
тога ради благословиће Те Бог до века.
Припаши мач Свој о бедро Своје, Силни,
красотом Твојом и лепотом Твојом,
и јачај и напредуј и царуј
ради истине и кротости и правде,
и водиће Те чудесно десница Твоја.
Стреле су Твоје изоштрене, Силни, -
народи ће паднути пода Те, -
(стреле) у срца непријатеља Царевих.
Престо је Твој, Боже, у век века,(1)
скиптар је правде скиптар Царства Твога.
Заволео си правду и омрзнуо безакоње;
тога ради помаза Те, Боже, Бог Твој
уљем радости већма од заједничара Твојих.
Измирна и алој и касија са одеће Твоје (миришу),
из дворова од слоноваче, собом Те веселе.
Кћери царева су у почасти (=пратњи) Твојој.
Предста царица с десне стране Теби у одећи позлаћеној огрнута, украшена.
Чуј, кћери, и види, и приклони ухо твоје,
и заборави народ твој и дом оца твога,
и пожелеће Цар лепоту твоју;
и Он је Господ твој, и поклонићеш се Њему.
И кћи Тирова (доћи ће) с даровима.
Лицу Твоме помолиће се богаташи народни.
Сва је слава кћери Цареве унутра;
ресама је златним огрнута, украшена.
Приведоше се Цару девојке за њом,
друге њене привешће се Теби;
привешће се у весељу и радовању,
увешће се у храм Царев.
Уместо отаца Твојих биће синови Твоји;
поставићеш их за кнезове по свој земљи.
Спомињаћу Име Твоје у сваком нараштају и нараштају;
тога ради народи ће Те исповедати и славити до века и у век века.
Јевр. 1, 8-9
Псалам 45.
За крај, за синове Корејеве,
о скривностима (=тајнама), Псалам.
(МТ: Псалам 46)
БОГ нам је уточиште и сила,
помоћник у невољама које нас снађоше веома.
Зато се нећемо уплашити кад се земља затресе,
и преместе се горе у срца мора.
Зашумеше и ускипеше воде њихове,
затресоше се горе снагом Његовом.
(Диапсалма).
Речни токови веселе град Божији;
освештао је насеље Своје Вишњи.
Бог је усред њега, и неће се поколебати;
помоћи ће га Бог рано ујутро.
Смутише се незнабожци, потресоше се царства;
даде глас Свој (Вишњи), потресе се земља.
Господ над војскама је са нама,
заступник нам је Бог Јаковљев.
(Диапсалма).
Ходите и видите дела Божија,
чудеса која је поставио на земљи.
Ништећи ратове до крајева земље,
лук ће скршити и оружје ће сломити,
и штитове ће сажећи огњем.
Отпочините, и познајте да сам ја Бог;
узвисићу се у народима, узвисићу се на земљи.
Господ над војскама је са нама,
заштитник нам је Бог Јаковљев.
Слава, И сада: Алилуја!

петак 24. мај (11.мај)
 



Св. ЋИРИЛО И МЕТОДИЈЕ



У време када су владали иконоборни цареви, Лав Јерменин, Михаил Травла (или Балба) и син Михајлов, Теофил; живео је у граду Солуну високородан и богат човек, по имену Лав и његова супруга Марија. Имали су два сина: Методија и Константина, који у монаштву доби име Кирил (Ћирило). Подарише, ово двоје благочестивих људи свету два светила и просветитеља словенских земаља. Старији брат, Методије, из почетка је служио у војсци, као и отац његов, па пошто се показа као добар и храбар, цар га унапреди у војводу и посла га у једну словенску покрајину (Славинију), где он научи словенски језик и упозна таштину житејских брига у време цара Теофила, који стаде гонити православне хришћане због поштовања светих икона. Те он, након десет година остави војводство, оде на Олимп и замонаши се. Одабрао је службу цара небескога, војујући против невидљивих непријатеља - злих духова.

Његов млађи брат, блажени Константин, још од самог свог рођења пројављиваше нешто необично. Још као дојенче не хтеде јести туђег млека, сем мајчиног, што се показа родитељима његовим као знак са неба, те се они заветоваше од његовог рођења да ће од тада живети као брат и сестра. Научили су га читању и писању књига, зашто је био јако обдарен и поврх свега богоугодном животу, упућујући га у духовну мудрост. Када одрасте, придружи се свом старијем брату, Методију и замонаши се.

На молбу Хазарског цара Кагана, цар Михаил посла ову двојицу богоугодних монаха да проповедају хришћанство, те они успеше да убеде најпре самог цара Кагана, а потом и све остале да је хришћанство права вера која води ка вечном Животу и спасењу. По повратку у Цариград, саставили су словенску азбуку, која је у себи садржала 38 слова и почели су са превођењем црквених књига са грчког на словенски језик.

Одазваше се и на позив кнеза Растислава да дођу у Моравију и да проповедају Јеванђеље и уче народ хришћанској вери. Истовремено преведоше црквене књиге и разделише их свештеницима да уче и шире Јеванђеље и даље у народу.

Одатле одоше у Рим, одазвавши се на папин позив, и ту свети Ћирило умре, 14. фебруара 869 године. На захтев његовог брата, Методија, сахрањен је у Цркви Светог Климента у Риму. Од тог дана, па све до данас, почела су се дешавати многа чудеса; исцељивали су се болесни, како духом, тако и телом. По лику његовом израђена је икона пред којом дан и ноћ, непрестано пале се свеће и узносе хвале и молитве Богу који прослави блаженог Ћирила, и све оне који га искрено љубе и моле му се са искреном вером.

Методије се, након тога врати у Моравију и настави са ширењем вере међу Словенима, све до своје смрти, 6. априла 885 године, а његове мошти беху сахрањене у Саборној Цркви у Велеграду. Требало би напоменути да се он одликовао даром пророчства. Његово започето и незавршено дело, наставили су његови ученици са Светим Климентом на челу. Прешавши Дунав, стигли су у Македонију (Охрид) и ту су продужили започети посао браће Ћирила и Методија, ширећи веру и писменост међу Словенима.

Тропар: (глас 4):

Јако апостолом јединоправнији и словенских стран учитељије, Кириле и Методије богомудрији, владику всјех молите, всја јазики словенскаја утвердити в православији и јединомислији, уморити мир и спасти души нашја.




Свештеномученик Мокије
 
 



Римљанин по рођењу, и свештеник у Амфипољу, граду македонском. Пострадао за време Диоклецијана. Молитвом сокрушио кип бога Диониса, чиме неке од незнабожаца огорчи против себе а неке опет приведе к вери. Посечен за Христа 295. године.



Свети Никодим српски



Свети Никодим, архиепископ пећки. Овај велики јерарх беше Србин по рођењу. Подвизавао се у Светој Гори, и био игуман Хиландара. По смрти Саве III буде изабран за архиепископа "всеја сербскија и поморскија земљи" 1317. године. Он је крунисао краља Милутина 1321. године. Превео је Јерусалимски Типик на српски. У предговору ове књиге он каже: "Свемогући Бог, који зна немоћ нашу, даће моћ духовну, но ако ми прво труд покажемо". Искрено је волео подвижнички живот, и трудио се да га утврди у српској земљи. Неуморно се трудио на искорењивању богумилске јереси и утврђивању вере православне. Упокојио се у Господу 1325. године. Чудотворне мошти почивају му у манастиру у Пећи, где почивају и мошти многих других светих архиепископа и патријараха српских.

Тропар: (глас 4):

Истина ствари објави те стаду твоме као правило вере, образац кротости и учитеља уздржања. Због тога си смирењем стекао високе почасти, а сиромаштвом богатства: Оче Никодиме, моли Христа Бога да спасе душе наше.

Пореклом беше јеврејин, из племена Левијева, ученик светог апостола Петра и његов љубљени син у Духу Светом, син, не по телу, него по Духу. Свети Марко беше уврштен у седамдесет светих апостола Христових. Најпре је пратио светог Петра и био је управо од њега постављен за епископа.
На молбу верних написао је Јеванђеље, јер ти верни хришћани у Риму молили су га да им напише оно што им је са светим Петром усмено говорио о Господу нашем, Исусу Христу. Проповедао је Христову веру, у Аквилеју и Египту, где је он био први проповедник Јеванђеља и први епископ, јер све до тада, Египат је био незнабожачки. Но, свети апостол Марко то измени и просвети народ светлошћу свете вере и многе преведе у хришћанство. Сагради многе цркве и постави свештенике и епископе. Чинио је он многа чудеса: болесне је исцељивао, губаве чистио, нечисте и зле духове је изгонио из људи. Многи тада повероваше у Господа нашег Исуса Христа, поразбијаше своје идоле и крстише се у име Оца и Сина и Светога Духа. Одатле он настави пут у Александрију, да и тамо шири реч Јеванђеља. И ту својим делом и чудом показа Божију силу, тиме што зацели рану обућару, који шилом прободе своју леву руку. Тим чудом он преведе многе у хришћанство, али сазнавши за то, старешине града сковаше план да га убију и у тој намери успеше и то баш на Ускрс, када свети Марко служише Литургију у александријској цркви. Најпре га бацише у тамницу, а сутрадан га погубише, приликом чега Сунце сакри своје зраке, небо се отвори и би велики земљотрес. Овај свети апостол и јеванђелист и мученик Христов, сконча у Египту, у граду Александрији, 25. априла и беше стар 68 година и би увенчан венцем вечне славе.
Тропар (глас 3):
У верховнаго Петра научивсја, апостол Христов бил јеси, и јако солнце странам возсијал јеси, Александријом удобреније бив блажене; тобоју Египет от прелести свободисја, евангелским твојим ученијем просвјешч всја јако свјет; столп церковниј; сего ради твоју памјат чтушче свјетло празднујем, Марко богогласе: моли тобоју благовјестимаго Бога, да согрешениј остављеније подаст душам нашим.
Свети Аниан, други епископ Александријски
Кад је св. Марко ступио из лађе на суву земљу у Александрији, расцепи му се обућа на једној нози. Тада виде он једног обућара, коме даде обућу на поправку. Шијући обућар прободе шилом себи леву руку, и поче крв тећи, и јаукаше обућар од бола. Тада апостол Божји замеси прашину с пљувачком својом и помаза рањаву руку, и одједном поста рука здрава. Удиви се обућар овоме чуду, и позва Марка у свој дом. Чувши Маркову проповед Аниан — тако му беше име — крсти се и он и сав његов дом. Толико благочешће и толику ревност показа Аниан на делу Божјем, да га св. Марко рукоположи за епископа. И би овај свети човек другим епископом у цркви Александријској.

View full Странице

Пореклом беше јеврејин, из племена Левијева, ученик светог апостола Петра и његов љубљени син у Духу Светом, син, не по телу, него по Духу. Свети Марко беше уврштен у седамдесет светих апостола Христових. Најпре је пратио светог Петра и био је управо од њега постављен за епископа.
На молбу верних написао је Јеванђеље, јер ти верни хришћани у Риму молили су га да им напише оно што им је са светим Петром усмено говорио о Господу нашем, Исусу Христу. Проповедао је Христову веру, у Аквилеју и Египту, где је он био први проповедник Јеванђеља и први епископ, јер све до тада, Египат је био незнабожачки. Но, свети апостол Марко то измени и просвети народ светлошћу свете вере и многе преведе у хришћанство. Сагради многе цркве и постави свештенике и епископе. Чинио је он многа чудеса: болесне је исцељивао, губаве чистио, нечисте и зле духове је изгонио из људи. Многи тада повероваше у Господа нашег Исуса Христа, поразбијаше своје идоле и крстише се у име Оца и Сина и Светога Духа. Одатле он настави пут у Александрију, да и тамо шири реч Јеванђеља. И ту својим делом и чудом показа Божију силу, тиме што зацели рану обућару, који шилом прободе своју леву руку. Тим чудом он преведе многе у хришћанство, али сазнавши за то, старешине града сковаше план да га убију и у тој намери успеше и то баш на Ускрс, када свети Марко служише Литургију у александријској цркви. Најпре га бацише у тамницу, а сутрадан га погубише, приликом чега Сунце сакри своје зраке, небо се отвори и би велики земљотрес. Овај свети апостол и јеванђелист и мученик Христов, сконча у Египту, у граду Александрији, 25. априла и беше стар 68 година и би увенчан венцем вечне славе.
Тропар (глас 3):
У верховнаго Петра научивсја, апостол Христов бил јеси, и јако солнце странам возсијал јеси, Александријом удобреније бив блажене; тобоју Египет от прелести свободисја, евангелским твојим ученијем просвјешч всја јако свјет; столп церковниј; сего ради твоју памјат чтушче свјетло празднујем, Марко богогласе: моли тобоју благовјестимаго Бога, да согрешениј остављеније подаст душам нашим.
Свети Аниан, други епископ Александријски
Кад је св. Марко ступио из лађе на суву земљу у Александрији, расцепи му се обућа на једној нози. Тада виде он једног обућара, коме даде обућу на поправку. Шијући обућар прободе шилом себи леву руку, и поче крв тећи, и јаукаше обућар од бола. Тада апостол Божји замеси прашину с пљувачком својом и помаза рањаву руку, и одједном поста рука здрава. Удиви се обућар овоме чуду, и позва Марка у свој дом. Чувши Маркову проповед Аниан — тако му беше име — крсти се и он и сав његов дом. Толико благочешће и толику ревност показа Аниан на делу Божјем, да га св. Марко рукоположи за епископа. И би овај свети човек другим епископом у цркви Александријској.

View full Странице

Пореклом беше јеврејин, из племена Левијева, ученик светог апостола Петра и његов љубљени син у Духу Светом, син, не по телу, него по Духу. Свети Марко беше уврштен у седамдесет светих апостола Христових. Најпре је пратио светог Петра и био је управо од њега постављен за епископа.
На молбу верних написао је Јеванђеље, јер ти верни хришћани у Риму молили су га да им напише оно што им је са светим Петром усмено говорио о Господу нашем, Исусу Христу. Проповедао је Христову веру, у Аквилеју и Египту, где је он био први проповедник Јеванђеља и први епископ, јер све до тада, Египат је био незнабожачки. Но, свети апостол Марко то измени и просвети народ светлошћу свете вере и многе преведе у хришћанство. Сагради многе цркве и постави свештенике и епископе. Чинио је он многа чудеса: болесне је исцељивао, губаве чистио, нечисте и зле духове је изгонио из људи. Многи тада повероваше у Господа нашег Исуса Христа, поразбијаше своје идоле и крстише се у име Оца и Сина и Светога Духа. Одатле он настави пут у Александрију, да и тамо шири реч Јеванђеља. И ту својим делом и чудом показа Божију силу, тиме што зацели рану обућару, који шилом прободе своју леву руку. Тим чудом он преведе многе у хришћанство, али сазнавши за то, старешине града сковаше план да га убију и у тој намери успеше и то баш на Ускрс, када свети Марко служише Литургију у александријској цркви. Најпре га бацише у тамницу, а сутрадан га погубише, приликом чега Сунце сакри своје зраке, небо се отвори и би велики земљотрес. Овај свети апостол и јеванђелист и мученик Христов, сконча у Египту, у граду Александрији, 25. априла и беше стар 68 година и би увенчан венцем вечне славе.
Тропар (глас 3):
У верховнаго Петра научивсја, апостол Христов бил јеси, и јако солнце странам возсијал јеси, Александријом удобреније бив блажене; тобоју Египет от прелести свободисја, евангелским твојим ученијем просвјешч всја јако свјет; столп церковниј; сего ради твоју памјат чтушче свјетло празднујем, Марко богогласе: моли тобоју благовјестимаго Бога, да согрешениј остављеније подаст душам нашим.
Свети Аниан, други епископ Александријски
Кад је св. Марко ступио из лађе на суву земљу у Александрији, расцепи му се обућа на једној нози. Тада виде он једног обућара, коме даде обућу на поправку. Шијући обућар прободе шилом себи леву руку, и поче крв тећи, и јаукаше обућар од бола. Тада апостол Божји замеси прашину с пљувачком својом и помаза рањаву руку, и одједном поста рука здрава. Удиви се обућар овоме чуду, и позва Марка у свој дом. Чувши Маркову проповед Аниан — тако му беше име — крсти се и он и сав његов дом. Толико благочешће и толику ревност показа Аниан на делу Божјем, да га св. Марко рукоположи за епископа. И би овај свети човек другим епископом у цркви Александријској.

View full Странице

недеља 6. мај (23.апр)
СВЕТИ ВЕЛИКОМУЧЕНИК ГЕОРГИЈЕ - ЂУРЂЕВДАН

У време када римским царством владаше безбожни цар Диоклецијан, настало је страшно мучење и прогон Христових следбеника. Свети Георгије родом беше из Кападокије и још од малена би одгајен и васпитан веома побожно. Родитељи су му били угледни и благочестиви људи. Отац му је мученички пострадао за Христа, а мајка његова после тога преселила са њим у своју родну Палестину. Израстао је Георгије у лепог и храброг младића, те због тога би узет да служи у војсци поменутог цара Диоклецијана. У својој двадесетој години добио је висок чин трибуна (у рангу данашњег пуковника), али због показане храбрости у биткама, цар га произведе за војводу. Но, пошто је био хришћанин, он се супротстави цару и његовом наређењу да се сви хришћани муче и свирепо убијају. Раздели сву своју имовину и пође за својом вером и истином. Цар се јако разгневи због тога, и нареди да га баце у тамницу, те да га свирепо муче да би се предомислио. Али све те муке не утицаше на младог Георгија, већ напротив, оне још више ојачаше веру у њему те он још више узнесе хвалу и благодарност Богу. Страшне су биле његове муке, али његова вера би толико јака, да, иако, кидан на парчад и као трска ломљен, он издржа све, јер знао је да је Господ са њим, јер посла анђела у виду младића, који га охрабри речима: "Радуј се"! Видевши тај призор, војници се уплаше и одмах обавестише цара о свему. А он нареди да светог мученика Георгија баце у ров пун креча и да га тако затрпаног држе три дана. Али, ни то не могаше наудити светитељу, што јако разгневи цара, те он смишљаше друге муке којима је наставио мучити Георгија, али све беше узалуд, јер беше воља Божија да увенча светог Георгија, венцем вечне славе.
Сутрадан при изгревању сунца цар седе на судишту и пред њега изведоше светог мученика. Прикривајући свој гнев, цар стаде говорити Георгију да му он не жели зло већ да би му одмах опростио све његове грешке и да би га високо наградио уколико би му се он као оцу с љубављу покорио. Тада Георгије рече да жели да иде у храм да се обрати боговима његовим. На то цар устаде хитно и с радошћу, и са целим сенатом и многим народом оде у Аполонов храм, водећи чесно са собом и светог Георгија. Кад уђоше у храм и жртва би спремљена, настаде тајац, и сви гледаху у мученика непоколебљиво убеђени да ће он принети боговима жртву. Светитељ приђе Аполоновом кипу, и пруживши руку према њему, њега бездахног упита као живог: Ти ли хоћеш да ти принесем жртву као Богу? Говорећи то, светитељ начини крсни знак према идолу. Тада демон који је живео у идолу овакав глас даде од себе: Нисам Бог, нисам! И ниједан од сличних мени није Бог-Само је један Бог, и то онај кога ти проповедаш. Ми пак од Анђела што служаху Њему постадосмо отпадници и, овладани завишћу, ми варамо људе. Светитељ му на то рече: Како се онда усуђујете да остајете овде, када сам овде дошао ја, служитељ истинитог Бога? - Када светитељ то рече, стаде из идола излазити некакав шум, и звук, и плачни глас. Затим изненада попадаше сви идоли на земљу и разбише се. Тада жреци и многи од народа као луди бесно навалише на светитеља, и бијући га и везујући га они довикиваху цару: Погуби овог мађионичара, царе, погуби, док нас он није погубио!
Погубише младог Георгија заједно са царицом Александром, која и сама прими Христову веру, 3. априла 303. године.
Таква су славља великих подвига храброг војника, такве су његове борбе и славне победе над непријатељима. Нека се његовим молитвама и ми удостојимо удела праведних и стајања с' десне стране Господа. Велика чудеса чинио је свети Георгије и у току овоземаљског живота, а то је наставио и после представљања Богу.
Тропар (глас 4):
Јако пљених свободитељ и нишчих зашчититељ, немошствујушчих врач, цареј поборниче, побједоносче великомучениче Георгије, моли Христа Бога спастисја душам нашим.
Свети мученик Лазар Нови
Овај новомученик, Лазар, беше родом Бугарин из Габрова. Као младић остави своје место рођења и оде у Анадолију. У неком селу, Соми, чуваше Лазар овце. Но као хришћанин изазове гнев Турака против себе, и би бачен у тамницу од некога аге. После дугих мучења нечовечних истјазања, која Лазар јуначки поднесе из љубави према Христу, овај млади мученик би убијен, 23 априла 1802 год. у својој 28 години. Господ га прими у вечне дворе Своје, и прослави га на небу и на земљи. Над моштима св. Лазара догодише се многобројна чудеса.
Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!
Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

оргаизују и манифестацију "БОГОЉУБЉЕЊЕ" гост им је једне прилике био и Владика Иринеј

МОЛИТВА СВЕТОЈ ТРОЈИЦИ ПРЕ ЧИТАЊА ПСАЛТИРА
 
Пресвета Тројице, Боже наш и Створитељу свега света, похитај и управи срце моје, да почнем с разумом а довршим добрим делима читање ове надахнуте књиге, коју Свети Дух кроз уста Давидова прогласи, а коју ја недостојни хоћу сада да читам. Познајући своје незнање, припадам к Теби, и молим Ти се, и твоје помоћи просим: Господе, управи ум мој и укрепи срце моје, да ми не буде устима тешко читати, но да ми се разум весели речима ове књиге. Помози ми, Господе, да оно што научим применим на добра дела, како би ме моја добра дела ставила с десне стране на Страшном Суду Христовом, са изабраним твојим. А сада, благослови Господе, да с уздисајем, читам овако:
- Приђите поклонимо се Цару нашем Богу!
- Приђите поклонимо се Христу Цару нашему Богу!
- Приђите поклонимо се самоме Христу, Цару Богу нашему!

СИМВОЛ ВЕРЕ
Верујем у једнога Бога, Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог.
И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божјег, Јединородног, од Оца рођеног пре свих векова; Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог, рођеног, не створеног, једносушног Оцу, кроз кога је све постало;
Који је ради нас људи и нашег спасења сишао с небеса, и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве и постао човек;
И Који је распет за нас у време Понтија Пилата, и страдао и био погребен;
И Који је васкрсао у трећи дан, по Писму;
И Који се вазнео на небеса и седи са десне стране Оца;
И Који ће опет доћи са славом, да суди живима и мртвима, Његовом Царству неће бити краја.
И у Духа Светога, Господа, Животворнога, Који од Оца исходи, Који се са Оцем и Сином заједно поштује и заједно слави, Који је говорио кроз пророке.
У једну, свету, саборну и апостолску Цркву.
Исповедам једно крштење за опроштење грехова.
Чекам васкрсење мртвих.
И живот будућег века.
Амин.

СИМВОЛ ВЕРЕ
Верујем у једнога Бога, Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог.
И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божјег, Јединородног, од Оца рођеног пре свих векова; Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог, рођеног, не створеног, једносушног Оцу, кроз кога је све постало;
Који је ради нас људи и нашег спасења сишао с небеса, и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве и постао човек;
И Који је распет за нас у време Понтија Пилата, и страдао и био погребен;
И Који је васкрсао у трећи дан, по Писму;
И Који се вазнео на небеса и седи са десне стране Оца;
И Који ће опет доћи са славом, да суди живима и мртвима, Његовом Царству неће бити краја.
И у Духа Светога, Господа, Животворнога, Који од Оца исходи, Који се са Оцем и Сином заједно поштује и заједно слави, Који је говорио кроз пророке.
У једну, свету, саборну и апостолску Цркву.
Исповедам једно крштење за опроштење грехова.
Чекам васкрсење мртвих.
И живот будућег века.
Амин.

МОЛИТВА СВЕТОЈ ТРОЈИЦИ ПРЕ ЧИТАЊА ПСАЛТИРА
 
Пресвета Тројице, Боже наш и Створитељу свега света, похитај и управи срце моје, да почнем с разумом а довршим добрим делима читање ове надахнуте књиге, коју Свети Дух кроз уста Давидова прогласи, а коју ја недостојни хоћу сада да читам. Познајући своје незнање, припадам к Теби, и молим Ти се, и твоје помоћи просим: Господе, управи ум мој и укрепи срце моје, да ми не буде устима тешко читати, но да ми се разум весели речима ове књиге. Помози ми, Господе, да оно што научим применим на добра дела, како би ме моја добра дела ставила с десне стране на Страшном Суду Христовом, са изабраним твојим. А сада, благослови Господе, да с уздисајем, читам овако:
- Приђите поклонимо се Цару нашем Богу!
- Приђите поклонимо се Христу Цару нашему Богу!
- Приђите поклонимо се самоме Христу, Цару Богу нашему!

Воздвижење Часног Крста - Крстовдан

Римски цар Максенције чинио је многа зла народу, гонећи и мучећи хришћане, те Римљани послаше писмо цару Константину, да их избави и спасе од тога. Цар Константин, поче пријатељски убеђивати Максенција да престане са злоделима, али он не послуша, те Константин би принуђен да крене у поход на Рим, и ту би побеђен Максенције, силом и дејством Часног Крст. Велики цар Константин, победоносно уђе у Рим, где га народ дочека са великом радошћу и почастима. А сам цар узносаше велику благодарност Богу, који му силом Часног и Животворног Крста дарова победу. У ту част он постави усред Рима на високом стубу Крст и написа на њему: "Овим спасоносним знамењем ослобођен је овај град од насилничког јарма". Царица Јелена, мајка цара Константина, оде на поклоњење Христовом гробу у Јерусалим и тамо пронађе на ђубришту Крст, којим оживе једног мртваца и од тада се празнује ВОЗДВИЖЕЊЕ (Подизање) Часног Крста. Она са собом понесе само део овог Часног Крста Господњег и свете клинце, којима је Исус Христос био прикован за тај Крст, а сам Крст положи у сребрни ковчег и предаде га патријарху Макарију. Блажени цар Константин положи животворно дрво у златан ковчег, а свете клинце, царица Јелена баци у Јадранско море, а један цар укова у свој шлем, један у ђемове на узди свог коња. По повратку свете царице Јелене из Јерусалима у Византију, христољубиви цар Константин начини три велика крста, према броју јављених му у ратовима: први у Риму, други у Византији, а трећи, након победе над Скитима на Дунаву. Он начини три крста и написа на њима:
"ИС ХС НИКА - Христос побеђује. Нека је и од нас Њему част, слава и поклоњење сада и увек и кроза све векове. Амин.
Тропар (глас 1):
Спаси Господи људи твоја и благослови достојаније Твоје, побједи всјем православним христијаном нашим на сопротивнаја даруја, и твоје сохрањаја крестом твојим житељство.

View full Странице

Воздвижење Часног Крста - Крстовдан

Римски цар Максенције чинио је многа зла народу, гонећи и мучећи хришћане, те Римљани послаше писмо цару Константину, да их избави и спасе од тога. Цар Константин, поче пријатељски убеђивати Максенција да престане са злоделима, али он не послуша, те Константин би принуђен да крене у поход на Рим, и ту би побеђен Максенције, силом и дејством Часног Крст. Велики цар Константин, победоносно уђе у Рим, где га народ дочека са великом радошћу и почастима. А сам цар узносаше велику благодарност Богу, који му силом Часног и Животворног Крста дарова победу. У ту част он постави усред Рима на високом стубу Крст и написа на њему: "Овим спасоносним знамењем ослобођен је овај град од насилничког јарма". Царица Јелена, мајка цара Константина, оде на поклоњење Христовом гробу у Јерусалим и тамо пронађе на ђубришту Крст, којим оживе једног мртваца и од тада се празнује ВОЗДВИЖЕЊЕ (Подизање) Часног Крста. Она са собом понесе само део овог Часног Крста Господњег и свете клинце, којима је Исус Христос био прикован за тај Крст, а сам Крст положи у сребрни ковчег и предаде га патријарху Макарију. Блажени цар Константин положи животворно дрво у златан ковчег, а свете клинце, царица Јелена баци у Јадранско море, а један цар укова у свој шлем, један у ђемове на узди свог коња. По повратку свете царице Јелене из Јерусалима у Византију, христољубиви цар Константин начини три велика крста, према броју јављених му у ратовима: први у Риму, други у Византији, а трећи, након победе над Скитима на Дунаву. Он начини три крста и написа на њима:
"ИС ХС НИКА - Христос побеђује. Нека је и од нас Њему част, слава и поклоњење сада и увек и кроза све векове. Амин.
Тропар (глас 1):
Спаси Господи људи твоја и благослови достојаније Твоје, побједи всјем православним христијаном нашим на сопротивнаја даруја, и твоје сохрањаја крестом твојим житељство.

View full Странице

Од моје баке  рођени брат био је тешко болестан шесдесетих година прошлог вјека, нешто око  крви и плућа. Ишао је по болницама ЗГ, БГ, СА, фамилија носила у Цркву да се помиње итд, свештеник долазио кући а њему бивало све горе до једне ноћи када је уснуо следеће:
Светог Саву како стоји крај његовог кревета и каже му: " Од сада ћеш ме славити као Крсну славу"
одговорио је  позитивно. Ујутро је испричао сан својој мајци и оцу који је одмах отишао по свештеника који је чувши шта се десило послао икону Св Саве,  он је кроз пар дана употпуности оздравио и да ствар буде још боља никада више а данас му је око 70 није затражио љекраску помоћ нити је од чега боловао. Слава фамилије и са очеве и мајчине стране је Свети Никола он од те године слави Светог Саву.

Деца се убијају због силеџија из школских клупа

Дечак који је извршио самоубиство почетком лета у Нишу учинио је то јер није могао више да трпи свакодневна шиканирања и батине које је добијао од „другова", али и даље нико у Србији не жели да говори о страшној страни одрастања. О овоме се углавном не прича, а број дечака и девојчица који са масницама на телу и души сваког дана долазе са часова - и то јер су сиромашни или другачије изгледају - како тврде саговорници Пресса, све је већи

Дечак који је почетком лета извршио самоубиство у Нишу учинио је то јер више није могао да трпи насиље својих вршњака, који су га свакодневно задиркивали, шиканирали и тукли, открива Пресс. Несрећни школарац је чак осам пута добио батине од својих „другара" из клупе, а нико од наставника, директора и школских психолога ништа није учинио да се детету помогне.

Ово је само један - додуше, најбруталнији - пример вршњачког насиља у српским школама, једне од последњих табу-тема наше јавности. О томе се у Србији углавном не прича, а чак и када се деси таква трагедија, ствари се гурају под тепих. А број девојчица и дечака који са масницама на телу и души сваког дана долазе са часова, како тврде саговорници Пресса, све је већи.

Неће да буду тужибабе

Бранка Кордић, психолог у Телефонском саветовалишту за превенцију самоубистава, ово илуструје случајем од пре само неколико дана.

- Петнаестогодишњак, такође жртва насиља, рекао ми је: „Не знам ни зашто вас зовем, већ сам решио да се убијем!" - каже Бранка Кордић. - Испричао је да већ неко време трпи малтретирање својих вршњака, да га туку, отимају му новац, вређају га, да родитељима не може да каже јер су оптерећени другим стварима, а ако за то сазна неко у школи, испашће тужибаба.

Она каже да се о самоубиствима младих који су жртве вршњачког насиља ћути, због чега се и не зна колико њих у Србији годишње дигне руку на себе.


- Број самоубистава међу младима се у последњих пет година у целом свету учетворостручио. Самоубиство је на другом месту узрока смрти у узрасту од 15 до 24 године. Иако је број самоубистава код младих испод 14 година редак, Републички Завод за статистику наводи да је у 2000. години било чак девет самоубистава деце испод 15 година. Ово не износимо због сензационализма и застрашивања, већ да отклонимо често присутно веровање да је детињство период безбрижности и среће у ком нема места за тугу и стрес. Школе и све образовне институције јако чувају податке о самоубиствима и покушајима самоубиства младих. То је прича која је обавијена велом тајне због социјалне осуде, али и страха од одговорности свих који раде са децом, од психолога, педагога, наставника, па до директора школе - упозорава Бранка Кордић.

Дечак који је између свакодневног шиканирања и смрти одабрао ово друго, завивши у црно и своје родитеље и читаву породицу, само је један од многих који су трпели и трпе насиље на малом или великом одмору. Потресни случај родитеља овог несрећног дечака подстакао је најистакнутије српске психологе да, уз помоћ Пресса, скрену пажњу јавности на оно о чему се не говори.

Они желе да охрабре родитеље чија деца трпе насиље да најзад проговоре о последњој великој тајни одрастања у Србији.

Постојећи систем, и поред покушаја кроз разне пројекте, не успева да се ухвати у коштац са проблемом вршњачког насиља. А да је ово забрањена тема уверио се и новинар Пресса приликом покушаја да ступи у контакт са породицама деце која су биле жртве насиља - не желе да причају јер се њихова борба да дођу до правде свела на неуспелу битку са системом који нема одговор на овај проблем. Проблем који почиње још од момента када крену у школу.

То потврђује и професорка српског језика из једне београдске школе која је желела да остане анонимна и која каже да су искуства показала да вршњачко насиље почиње још у првом разреду.

- Знам за случај детета из првог разреда којем свакодневно отимају ужину. То су први кораци једног будућег насилника, што ће се до петог разреда, када данашња деца улазе у пубертет, већ претворити у отворено физичко насиље, тучу, повређивање, Ургентни центар, лекарске налазе... Полиција не може да се укључи јер су деца мала па школа и наставници испадну грбави, јер под сопственим кровом не могу држати насиље под контролом. И за нас је то ужасан стрес јер смо ми одговорни за децу док су у школи - каже она.
Почиње већ у првом разреду

Наша саговорница додаје да су запосленима у школама одузети сви инструменти и оруђа којима могу да спрече насиље. Остављене су им само васпитне и дисциплинске мере - у преводу: огромна административна процедура која траје месецима, што у ствари представља само додатно време да се насиље и даље дешава.

- То је бирократски толико сложено да све време док траје процес насилници остају у школи, свесни да школа не може ништа предузети против њих док не напуне 14 година, и понашају се још насилније, повређују децу и све, а не сносе никакве последице. Испада да је школа увек крива, а школа то не може да спречи. Министарство просвете је заузело готово трговачки став да је муштерија увек у праву, јер су нам оставили само бирократско оруђе, што значи да се налив-пером боримо против физичке силе.

Она оцењује да су највећи проблем, заправо, родитељи.

- Они подржавају децу и њихово насилничко понашање, правдајући то „њиховом напраситом нарави", јер код куће спроводе политику насиља и сами су узор својој деци за такво понашање. Ми бисмо изашли на крај са децом, али не можемо са родитељима, јер на сваку нашу одлуку која им се не допадне шаљу инспекцију у школу, повлаче политичке везе и подносе разноразне пријаве Министарству. Малтретирају нас, а ми се повлачимо.

Са друге стране, родитељи деце која су жртве постају огорчени, жале нам се и траже да их школа заштити, а ми немамо механизме да им помогнемо. Ово је системски проблем који се у време економске кризе још више продубио. Зато би требало скратити бирократску процедуру и дати школама овлашћење да насилну децу могу пребацити у друге школе, што ће зауздати насилне родитеље и натерати их да двапут размисле кад саветују своју децу да се са „непријатељем из школске клупе" обрачунају песницама - каже наша саговорница.

извор: ПРЕС
 

петак 24. мај (11.мај)
 



Св. ЋИРИЛО И МЕТОДИЈЕ



У време када су владали иконоборни цареви, Лав Јерменин, Михаил Травла (или Балба) и син Михајлов, Теофил; живео је у граду Солуну високородан и богат човек, по имену Лав и његова супруга Марија. Имали су два сина: Методија и Константина, који у монаштву доби име Кирил (Ћирило). Подарише, ово двоје благочестивих људи свету два светила и просветитеља словенских земаља. Старији брат, Методије, из почетка је служио у војсци, као и отац његов, па пошто се показа као добар и храбар, цар га унапреди у војводу и посла га у једну словенску покрајину (Славинију), где он научи словенски језик и упозна таштину житејских брига у време цара Теофила, који стаде гонити православне хришћане због поштовања светих икона. Те он, након десет година остави војводство, оде на Олимп и замонаши се. Одабрао је службу цара небескога, војујући против невидљивих непријатеља - злих духова.

Његов млађи брат, блажени Константин, још од самог свог рођења пројављиваше нешто необично. Још као дојенче не хтеде јести туђег млека, сем мајчиног, што се показа родитељима његовим као знак са неба, те се они заветоваше од његовог рођења да ће од тада живети као брат и сестра. Научили су га читању и писању књига, зашто је био јако обдарен и поврх свега богоугодном животу, упућујући га у духовну мудрост. Када одрасте, придружи се свом старијем брату, Методију и замонаши се.

На молбу Хазарског цара Кагана, цар Михаил посла ову двојицу богоугодних монаха да проповедају хришћанство, те они успеше да убеде најпре самог цара Кагана, а потом и све остале да је хришћанство права вера која води ка вечном Животу и спасењу. По повратку у Цариград, саставили су словенску азбуку, која је у себи садржала 38 слова и почели су са превођењем црквених књига са грчког на словенски језик.

Одазваше се и на позив кнеза Растислава да дођу у Моравију и да проповедају Јеванђеље и уче народ хришћанској вери. Истовремено преведоше црквене књиге и разделише их свештеницима да уче и шире Јеванђеље и даље у народу.

Одатле одоше у Рим, одазвавши се на папин позив, и ту свети Ћирило умре, 14. фебруара 869 године. На захтев његовог брата, Методија, сахрањен је у Цркви Светог Климента у Риму. Од тог дана, па све до данас, почела су се дешавати многа чудеса; исцељивали су се болесни, како духом, тако и телом. По лику његовом израђена је икона пред којом дан и ноћ, непрестано пале се свеће и узносе хвале и молитве Богу који прослави блаженог Ћирила, и све оне који га искрено љубе и моле му се са искреном вером.

Методије се, након тога врати у Моравију и настави са ширењем вере међу Словенима, све до своје смрти, 6. априла 885 године, а његове мошти беху сахрањене у Саборној Цркви у Велеграду. Требало би напоменути да се он одликовао даром пророчства. Његово започето и незавршено дело, наставили су његови ученици са Светим Климентом на челу. Прешавши Дунав, стигли су у Македонију (Охрид) и ту су продужили започети посао браће Ћирила и Методија, ширећи веру и писменост међу Словенима.

Тропар: (глас 4):

Јако апостолом јединоправнији и словенских стран учитељије, Кириле и Методије богомудрији, владику всјех молите, всја јазики словенскаја утвердити в православији и јединомислији, уморити мир и спасти души нашја.




Свештеномученик Мокије
 
 



Римљанин по рођењу, и свештеник у Амфипољу, граду македонском. Пострадао за време Диоклецијана. Молитвом сокрушио кип бога Диониса, чиме неке од незнабожаца огорчи против себе а неке опет приведе к вери. Посечен за Христа 295. године.



Свети Никодим српски



Свети Никодим, архиепископ пећки. Овај велики јерарх беше Србин по рођењу. Подвизавао се у Светој Гори, и био игуман Хиландара. По смрти Саве III буде изабран за архиепископа "всеја сербскија и поморскија земљи" 1317. године. Он је крунисао краља Милутина 1321. године. Превео је Јерусалимски Типик на српски. У предговору ове књиге он каже: "Свемогући Бог, који зна немоћ нашу, даће моћ духовну, но ако ми прво труд покажемо". Искрено је волео подвижнички живот, и трудио се да га утврди у српској земљи. Неуморно се трудио на искорењивању богумилске јереси и утврђивању вере православне. Упокојио се у Господу 1325. године. Чудотворне мошти почивају му у манастиру у Пећи, где почивају и мошти многих других светих архиепископа и патријараха српских.

Тропар: (глас 4):

Истина ствари објави те стаду твоме као правило вере, образац кротости и учитеља уздржања. Због тога си смирењем стекао високе почасти, а сиромаштвом богатства: Оче Никодиме, моли Христа Бога да спасе душе наше.

четврак 19. мај (6.мај)




Свети праведни и многострадални Јов





Беше Јов потомак Исава, унука Аврамова, и живљаше у Арабији око две хиљаде година пре Христа. Оцу му беше име Зарет а матери Восора; његово пак пуно име беше Јовав. Беше он човек чесан и богобојажљив и веома богат. Но у седамдесет деветој години његовог живота попусти Бог на њ искушења тешка кроз сатану, као што је све потанко описано у Књизи Јова. И у један дан изгуби Јов све огромно имање своје, и синове своје, и кћери своје. По том нападе на њ тешка болест, од које му се цело тело покри ранама од темена до табана, и лежаше Јов на ђубришту изван града, и комадом црепа отираше гној са рана својих. Но Јов не заропта на Бога, него стрпљиво поднесе све муке до краја. Зато му Бог поврати здравље, и даде му богатство много веће него што је пре имао, и родише му се опет седам синова и три кћери, колико је и пре имао. И поживе Јов свега две стотине четрдесет осам година све славећи и хвалећи Бога. Јов се сматра узором трпељивог подношења сваког страдања, које Бог на нас шаље, и праобразом страдајућег Господа Исуса.




Свети мученик Варвар

Беше Варвар војник у време Јулијана Одступника. Када царев војвода Вакх поведе римску војску против Франака, у тој војсци беше и Варвар, потајни хришћанин. На бојишту појави се неки јунак од стране Франака, сличан древном Голијату, и зачикаваше Римљане, да би му неко од њих изашао на мегдан. Војвода Вакх посаветова Варвара да он изађе. Варвар се помоли у срцу живоме Господу, изађе и победи онога дива. Од тога се смете војска франачка и побеже. Тада војвода направи весеље големо, и нареди да се идолима принесу жртве. Но при том жртвоприношењу војвода сазна да се Варвар држи по страни. Када га упита о томе, Варвар изјави да је он хришћанин. Војвода јави цару, а цар нареди, да се Варвар стави на најтеже муке. Но Варвар све поднесе са ретком храброшћу и присебношћу. При његовом мучењу показаше се многа чудеса, и многи војници видећи то, примише веру Христову. Међу овима беше и сам војвода Вакх са Калимахом и Дионисаијем. Сва тројица њих беху посечени за име Христово, а за њима и Варвар, 362. године. Душе њихове преселише се у царство Христа Цара бесмртнога.




Свети Варвар разбојник



После многих злочинстава покајао се и осудио сам себе, прво, да три године иде четвороношке и једе са псима, и друго, да дванаест година живи у шуми, без одела, без крова, и без икакве хране осим траве и лишћа. Доби извешће од ангела, да су му греси опроштени. Путоваху трговци кроз шуму, па видевши издалека Варвара, помислише да је звер а не човек, наперише стреле и устрелише га. Умирући он их замоли, да јаве оближњем свештенику о њему. Свештеник дође, и чесно га сахрани. И из његовог тела потече целебно миро, које је исцељивало разне болести и муке на људима.




Пренос моштију Светог Саве





Oвога дана установљено је у нашој Православној Цркви да се празнује пренос моштију светог оца нашег Саве. Пренос моштију Светитеља Саве I би за време краља српског Владислава 1237 године, и то из Трнова у манастир Милешево. А то би овако. Пошто прође година дана од уснућа Светога Саве, (које би 13 јануара 1236 г.) и од сахране у Трнову, у цркви Св. Четрдесет Мученика, свеблажени намесник његов архиепископ Арсеније ражали се за Светим као за својим оцем и учитељем, па дође краљу Владиславу и рече му: "Није лепо ни пред Богом ни пред људима оставити оца нашег, који је безбројне труде поднео ради Српске земље и украсио је црквама, краљевством, и свима уставима и законима, да његове свете мошти леже ван његова отачаства и престола његове Цркве, у туђој земљи. Твоја је дакле дужност, да га на сваки начин из туђе земље пренесеш у његово отачаство". Краљ се обрадова предлогу архиепископа Арсенија, па посла свог најугледнијег благородника к своме тасту бугарском цару Асепу са молбом да му да тело Светога Саве, стрица свога. Чувши усмену молбу од самог посланика, цар Асен се ожалости, и одговори: "Када би Свети и свето тело његово лежало у нас без части и пажње, праведно би било да га тражите да бисте му указали поштовање. Али, пошто се Свети упокојио у Богу међу нама, и пошто његово свето тело, као што видиш, лежи у цркви Божјој са великом почашћу, шта онда задајете труда и Светоме и нама, тражећи га?" И тако га отпусти празних руку. Краљ Владислав опет посла к цару Асену још већи број благородника, молећи и говорећи: "Ако сам нашао милост пред тобом, родитељем мојим, не затварај од мене отачко милосрђе; не остављај ме да се тугом потапам у животу свом. Дај ми свете мошти да их пренесем у своје отачаство". Цар беше у недоумици шта да ради, јер је сматрао да, лишити се Светога, то је као лишити се царства. Онда призва патријарха и своје саветнике, и питаше их шта да ради, а они му рекоше да нипошто не даје тело Светога, пошто велможе и сав град негодују због тога. Тада цар написа утешно писмо своме зету, краљу Владиславу, па додаде и ово: "Када је Богу било угодно да се Свети упокоји међу нама, Христовим вернима, онда ко сам ја да се противим вољи Божјој, или да се дрзнем узнемирити гроб и свете мошти Светога, утолико пре што Свети ништа није завештао односно свог преношења? Све, дакле, што год желиш и молиш од мене, сине мој, радо ћу учинити; само ме немој приморавати на оно што је немогуће учинити, јер ми и патријарх и велможе и сав град то забрањују". Видећи да је цар неумољив, краљ Владислав беше у недоумици шта да ради. Но бојећи се укора и срамоте од људи и гнева од Бога, Владислав се реши да сам иде своме тасту. И посла пред собом гласнике, да долази са много својих благородника, епископа и игумана. Цар Асен дочека свога зета далеко испред града са сваком почашћу и љубављу. Но краљ Владислав, пре но што уђе у царске дворе, замоли цара за допуштење да са свима својима оде најпре у цркву Св. Четрдесет Мученика, да се поклони своме оцу и учитељу и великом Божјем угоднику. Проливајући горке сузе и ударајући главом о земљу пред гробом Светога, краљ Владислав му се исповедаше као живоме и мољаше га да му опрости што је сагрешио. И говораше: "Знам, оче, знам, мој грех најпре учини да ти побегнеш од мене и да се преставиш ван свога отачаства, а и сада опет окамењује царево срце да нам те неда. Но сажали се на мене и превиди грехе моје! Иако због грехова мојих нисам достојан назвати се син твој, ипак ме не одгуруј као пород брата твога, и прими мене који се кајем пред тобом, оче! Види моју тугу и труд мој тебе ради, и чуј веру моју. Не остављај отачаство твоје ради кога си поднео многе подвиге и трудове, нити ме облачи у стид и срамоту, боравећи у туђој земљи. Твојим молитвама к Богу усаветуј цара да моју молбу о теби испуни, да се не вратим празан и безнадежан и будем осрамоћен немајући тебе са собом, оче". Тако се Владислав са плачем дуго мољаше над гробом, да му и лице отече од многих суза. А цар га позва у двор, и приреди му славље велико. Но идуће ноћи цару се јави у сну анђео Божји у облику Светога Саве и нареди му да да Светога, да га однесу у земљу народа његова. Цар се силно препаде због тога, и сутрадан исприча своје виђење патријарху и велможама. Они му рекоше да је сан истинит и да је то посета од Бога ради Светога, и саветоваху цара да да Светога да га однесу у његову земљу, да му царство не би снашла нека беда. И тако цар, дозвавши свога зета Владислава, испуни његову молбу и дозволи му да узме тело Светитељево. Владислав, није очекивао да ће тако лако добити дозволу од свога таста, поклони цару и из све душе му захвали, јер свом душом осећаше да се тиме обогатио богатством драгоценијим од свих царских ризница. Пошто са епископима у храму би отслужена света Литургија, онда би отворен његов чесни гроб. Тело Светога би нађено потпуно цело и нетљено, и као да спава; власи главе и брада његова беху светле и целе, и миомир као најлепши мирис разли се по целом храму. Тако исто и дрво и прах гроба Светитељевог Бог обогати пријатним мирисом и исцељењима, тако да, чувши за све то, трновски грађани се у гомилама скупише да виде Светога и добију од њега исцељење од својих недуга. И догодише се тада многа чудесна исцељења. Чувши за многа чудеса Светога, краљ Владислав се побоја да се цар не покаје што је пристао да носе Светога, па заповеди да одмах подигну Светога и крену на пут у Србију. А грађани Трнова, а и они из унутрашњости, дуго су потом долазили к Светитељевом гробу, доносили своје болеснике, и добијали исцељења. Носећи свете мошти светог стрица свог у своју земљу, благочестиви краљ Владислав радосно хиташе испред кивота. А кад се приближи са светим моштима Светога, блажени архиепископ Арсеније изађе на сусрет са епископима, игуманима, благородницима и мноштвом верујућих, и учинише достојно поклоњење Светоме, и целиваше свете мошти његове као Божјег угодника. Кад народ Српски чу о доласку Светога, сливаше се са свих страна да се поклони. А Бог богато даваше благодат од моштију Светога онима који их се са вером дотичу. И многи болесници молитвама Светога добише исцељења од недуга својих. Краљ и архиепископ, са епископима, игуманима, монасима, благородницима и мноштвом народа, ношаху Светога у великој радости са псалмима и песмама. И кад стигоше у манастир Милешево, задужбину краља Владислава, ту га у цркви Светог Вазнесења Господњег чесно положише у гроб који му краљ Владислав беше спремио. И благочестиви краљ приреди велико празнично славље у спомен Светога Саве. После не много времена, једном богобојажљивом и побожном преподобном старцу у манастиру Милешеву јави се у сну Свети Сава говорећи, да његове свете мошти изваде из гроба и положе их испред гроба у цркви. То би учињено: подигоше из гроба пресвето тело његово читаво и нетрулежно и миомирисно, и ставише га напред у цркви, свима на виђење, поклоњење и исцељење. И потом бише од светих моштију многа чудесна исцељења, као што о томе опширно говоре животописци Светога - Теодосије и Доментијан.

Тропар (глас 1):

Био си вођа, првопрестолник и учитељ пута који води у живот. Када си дошао , светитељу Саво, најпре си Твоје отачаство просветио и препородивши га Духом Светим, као дрвета маслинова, засадио си у духовном рају најсветију твоју децу. Због тога, као равног Апостолима и светитељима, поштујући те молимо: Моли Христа Бога да нам дарује велику милост.

уторак 12. април (30.мар)
 
 
Преподобни Јован Лествичник
 
 
 
 
Писац знамените Лествице. Дошао однекуд на Синајску гору као шеснаестогодишњи дечко и ту остао, најпре као послушник, потом као отшелник и најзад као синајски игуман до своје осамдесете године, када је и скончао око 563. године. Његов животописац, монах Данил, каже за њега: "Узнесе се телом на Гору Синајску а духом на Гору Небесну". Код свога духовног оца, Мартирија, проведе у послушности деветнаест година. Анастасије Синајски, видевши једном младог Јована, прорече о њему да ће бити игуман синајски. По смрти свога духовника Јован се повуче у једну пештеру где у тешким подвизима проживе двадесет година. Његов ученик Мојсеј заспа једног дана у хладу једног великог камена. Јован на молитви у својој ћелији виде да је његов ученик у опасности, и поче се за њ Богу молити. Када доцније дође Мојсеј, паде на колена и заблагодари своме духовном оцу што га спасе од сигурне смрти. И исприча како у сну чу где га Јован виче, па скочи, и у том часу онај камен паде. Да није скочио, камен би га убио. На наваљивање братије Јован се прими за игумана, и управљаше спасењем душа људских са ревношћу и љубављу. Чу једном прекор од неких, као да је он многоглагољив. Не расрдивши се нимало, Јован заћута и целу годину не проговори ни речи, док га браћа не умолише да проговори и настави учити их својом богоданом мудрошћу. Једном дође шесто поклоника у манастир Синајски. При трпези сви видеше једног окретног младића у јеврејском оделу, који служаше и другим слугама заповедаше и распоређиваше. Наједанпут тога младића неста. И кад се сви обзираху и распитиваху, рече Јован: не тражите га, то пророк Мојсеј послужи на своме месту. За време свога молчања у пештери Јован написа многе корисне књиге, од којих је најславнија, и дан-данас много читана Лествица, у којој се описује метод узношења душе к Богу као уз неку лествицу. Пред смрт одреди Јован за игумана брата свог по телу, Георгија. Но овај туговаше много због растанка са Јованом. Тада му Јован рече, да ако се он удостоји близине Божје у оном свету, молиће, да и он, Георгије, те исте године буде узет на небо. Тако се и зби. После десет месеци и Георгије усну, и усели се међу грађане небеске као и велики му брат Јован.
 
Тропар (глас 8):
 
Потоцима твојих суза бесплодну пустињу си обрађивао и уздасима из дубине душе, умножио си великим трудом своје таланте. Био си свећњак свету, сијајући својим чудесима, Јоване оче наш: Моли Христа Бога, да спасе душе наше.
 
 
 
Спомен на монаха
 
  Монах који у овај дан радосно умре, јер никога у животу не осуди. О њему преподобни Анастасије Синајски казује ово: Један монах провођаше све време у сваковрсном нехату. И пошто тако проведе живот, он се приближи крају. И кад се разболе на смрт, и би на издисају, он се нимало не уплаши од смрти, него се растајаше од тела са сваком благодарношћу, весео и осмехујући се. А присутна братија и оци са игуманом рекоше му: Ми смо видели, брате, да си у нехату провео свој живот, и не знамо, откуда ти у овај страшни час таква безбрижност и слатко осмехивање? Него, окрепљен силом Исуса Христа Бога нашег, подигни се и реци нам, како бисмо сви сазнали, и прославили величину Божју. - Брат се подиже мало са одра и одговори им: Заиста сам, чесни оци, провео свој живот у сваковрсном нехату. И ето, сад бише изнесена пред мене записана сва моја зла дела, и прочитана; и ангели Божји ме упиташе: Сећаш ли се ових дела својих? Ја им одговорих: Да, сећам се тачно. Али, откако се одрекох света и постригох, ја никога не осудих, нити према коме имађах злобу. Стога молим, да се са мном поступи по речи Христовој јер Он рече: Не осуђујте, да не будете осуђени; опраштајте, и опростиће вам се (Мт. 7, 1; 6, 14-15). Када ово рекох, свети Ангели одмах исцепаше ону хартију са гресима мојим. И зато с радошћу и безбрижношћу одлазим к Богу. - Рекавши то, брат мирно предаде душу своју Господу.  

МОЛИТВА СВЕТОЈ ТРОЈИЦИ ПРЕ ЧИТАЊА ПСАЛТИРА
 
Пресвета Тројице, Боже наш и Створитељу свега света, похитај и управи срце моје, да почнем с разумом а довршим добрим делима читање ове надахнуте књиге, коју Свети Дух кроз уста Давидова прогласи, а коју ја недостојни хоћу сада да читам. Познајући своје незнање, припадам к Теби, и молим Ти се, и твоје помоћи просим: Господе, управи ум мој и укрепи срце моје, да ми не буде устима тешко читати, но да ми се разум весели речима ове књиге. Помози ми, Господе, да оно што научим применим на добра дела, како би ме моја добра дела ставила с десне стране на Страшном Суду Христовом, са изабраним твојим. А сада, благослови Господе, да с уздисајем, читам овако:
- Приђите поклонимо се Цару нашем Богу!
- Приђите поклонимо се Христу Цару нашему Богу!
- Приђите поклонимо се самоме Христу, Цару Богу нашему!

петак 11. март (27.феб)

Преподобни Прокопије Декаполит



Овај светитељ беше из Десетограђа (Декаполиса) около мора Галилејског, због чега се и прозва Декаполит. У младости одаде се животу испосничком и прође све прописане трудове, којима се срце чисти и дух узвишава к Богу. Но када наста гоњење због икона од стране злога цара Лава Исаврјанина, Прокопије устаде у заштиту икона, доказујући да иконопоклонство није идолопоклонство, јер хришћани знају да клањајући се пред иконама не клањају се мртвој материји него живим светитељима који су насликани на иконама. Због тога би Прокопије зверски мучен, хапшен, бијен и железом струган. Кад зли цар Лав би убијен телом, погинувши душом раније, иконе бише повраћене у цркве и Прокопије се поврати у свој манастир где проведе остатак дана у миру. У старости пресели се у царство Божје где гледа с радошћу живе ангеле и светитеље, чије је ликове на иконама чествовао на земљи. Скончао мирно у IX веку.


Тропар (глас 8):

Потоцима твојих суза бесплодну пустињу си обрађивао и уздасима из дубине душе, умножио си великим трудом своје таланте. Био си свећњак свету, сијајући својим чудесима, Прокопије оче наш: Моли Христа Бога, да спасе душе наше.


Преподобни Талалеј



Свети мученик Талалеј је хришћански светитељ. Отац му је био Верукије а мајка Ромилија. По занимању је био лекар. Пострадао је за Христа у својој осамнаестој години за време владавине Нумеријана. Када је исповедио своју веру у Христа пред судијом мучитељем, судија је наредио двојици џелата Александру и Астерију, да му сврдлом проврте колена, провуку конопац кроз пробушене кости и обесе за једно дрво. У хришћанској традицији помиње се да је џелатима невидљива сила Божја одузела вид, те су уместо Талалеја они пробушили једну даску и обесили је о дрво. Када је мучитељ ово дознао, помислио је да су џелати то намерно учинили, па је наредио да их шибају. Тада су Александар и Астерије повикали: "Жив нам Господ, од сада и ми постајемо хришћани, верујемо у Христа, и страдамо за Њега!" Чувши ово, мучитељ је наредио да их мачем посеку. У хришћанској традицији помиње се да је тада сам мучитељ узео сврдло да сам пробуши колена Талалеју, али су му се руке одузеле, и он је морао молити Талалеја, да га овај спасе, што је Талалеј и учинио. Помиње се да је потом је бачен у воду, али се јавио жив пред мучитеља и када је потом бачен пред зверове, зверови су му лизали ноге и умиљавали се око њега. Најзад је посечен мачем 284. године.

Тропар (глас 4):

Мученик Твој Господе, Талалеј, у страдању своме је примио непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победи, а разори и немоћну дрскост демона: Његовим молитвама спаси душе наше.



Преподобни Тит Печерски



Беше Тит презвитер и имаше љубав нелицемерну према ђакону Евагрију, као брат према брату. Но колика би њихова прва љубав, толика потом наста међусобна вражда и мржња, посејана ђаволом. Тако се омрзоше, да кад је један кадио у цркви, други се окретао и излазио напоље. Тит покушаваше више пута да се измири са својим противником, но узалуд. Разболе се Тит, и сви мишљаху, умреће. Замоли да му доведу Евагрија, да се опросте. Силом довукоше Евагрија до постеље Титове, но Еваргије се оте и побеже говорећи, да неће Титу простити ни овога ни онога света. Како то рече, тако се простре на земљу и издахну. А Тит се диже из постеље здрав и исприча како су демони облетали око њега све док он не опрости Евагрију, а када му опрости, демони одбегоше и нападоше Евагрија, а њега окружише ангели Божји. Скончао 1190.
године.

Преподобни Стефан

Најпре био дворски чиновник код цара Маврикија. Потом оставио дворску службу и гоњен љубављу Христовом подигао дом милосрђа за старце у Цариграду. Скончао мирно 614. године.


Свети мученик Јулијан Подагрик

Страдао од подагре те није могао ни стајати ни ићи. Донет на носилима пред суд за веру Христову. Жив сажежен на ломачи, са својим учеником Кронионом, у време цара Декија у Александрији.


Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!