Ристо Подвожњак

Гдје има дима има и ватре

Три свештеника СПЦ били у кафани (иако по неком канону је забрањено да се иде по гостионицама , причали о свим темама, мало и попили. Кад је дошло вријеме да се разилазе, нађоше да ниједан од њих није понио новчаник. Зову они конобара и замоле га да не прави гужву и шири причу, јер ће сутра платити. Конобар пристане (цех је био 2.500 РСД). И при одласку га питају свештеници:"Колико треба да платимо?" А конобар одговара:" Све је то Божија воља. Нема ту фиксне цијене. Обично се даје по пет хиљада, а нико не даје испод три".

Знам да није дио теме, али и ово горе написано је дигресија, па питање Да ли зло онтолошки постоји?

Можда је већ била слична тема (у сваком случају ће да се преплиће са многим темама), али ипак да вас питам? Када сте схватили шта је то Литургија заиста? Морам да признам, када сам почео да идем у цркву, то је било онако без везе, чисто да идем, без икаквог циља, више да надодам свом егу, него нека религиозност (у трећем средње, док сам као дијете ишао једном мјесечно до 6. разреда). Е сада, Литургија ми се чинила као понављање. Све исто, увијек исте молитве, скоро да нема промјене, ако се и Јеванђеље разликујем, бесједа је препричавање или исте ствари се говоре. Све у свему досада жива. Да не говорим сад о еволуцији мог црквеног живота, али први пут да сам схватио да је Литургија=Празник нешто значајно, је било за један Васкрс. Имам неке познанике богослове, па ме они свратили на послужење, а видим просто радосна лица, пјевају, играју, а мени тада потпуно свеједно што је Васкрс (осим што ће бити боља клопа . Убрзо потом, узимам мало литературе, крећем да читам, и текст (из првог броја Видослова) који ме одушевио, од тада монаха Игнатија Мидића, мислим да је било, тумачење Литургије по св. Максиму Исповједнику. Потом одласци у Тврдош, па слушање предавања владике Атанасија, мало по мало узрастање у духовном животу, и онда почињеш да разумијеш неке ствари. Сад, када погледам уназад, чини ми се да сам Литургију више доживио (у смислу шта је то) на неком интелектуалном нивоu (читајући, слушајући), него да је то био просто неки благодатни моменат. Али свеједно не мијења чињеницу, да ми је сада заиста лијепо бити на Литургији, учествовати у њој, помињати оне које волим, и што је најважније послије тога се осјећати преображено. (наравно под условом да се пробудим на вријеме ). Каква је ситуација са вама?

Питања, на које бих волио да чујем одговоре (ако неко зна, нека одговори, да не постављамо владици : Колико вјерника броји Православна Охридска Архиепископија? Колико има парохија, манастира, монаха, активног свештенства? Каква је ситуација са расколничком МПЦ, по истим питањима? Шта је тренутно камен спотицања у почетку преговора (да ли то што су прошли преговори пропали и позиције остале јасне или је за расколнике проблем и сама личност архиепископа Јована)?

Са друге стране Saudijski šeik Naser al Omar pozvao je na ubistvo Hamze Kašgarija, jer je na Tviteru "vređao proroka Muhameda": "Ko god proklinje boga i njegovog proroka mora biti osuđen, čak iako se pokajao". Интересује ме, шта му је суд, ако се покаје?

Ја нисам чуо, али ако можеш да даш текст или линк.

Е видиш, овдје ја имам проблем. Ако реис константно, али константно, понавља причу о геноциду (да ли је био или није, можемо отворити посебну тему), али на тако неодговоран начин, да Срби сада имају претензије да вас поробе, освоје или не знам шта већ. Геноцид као стожер окупљања једног народа (а колико видим Бошњаци то користе да би се ујединили) може да буде тема неког политичара и да он даје неодговорне изјаве, то му је и посао. Али проћи ће политичари, ови или они, остаће три вјере у Босни усковитлане и испреплетане, и носиоци вјерских функција, морају да имају другачији став и приступ. Није ли Јакуб еф. Селимовски био диван човјек, па како је отишао са функције у освит несрећних дешавања?

Појма немам, али присуствовао сам на пар догађања гдје би повисио тон.

Вл. Атанасије не воли Кад се прекрсте ноге док се сједи (чини ми се да мали прекрст зове мали Макарије, а велики велики Макарије, ваљда по неком монаху који је увијек прекршато ноге), кад је неко налакћен (ваљда постоји овај израз на сто, кад се сипа вода у чашу преко руке, итд. (Наћићеш и људе-сељаке који не воле ово да виде, зашто како појма немам)

Немој ме погрешно схватити. Ја немам ништа против да имате једног реиса, био он у Сарајеву или Скопљу. Да бих научио нешто о вјери, ја посматрам и људе који исповједају ту вјеру. Зукорлић је постао политичар, манипулатор и букаџија. Церићеве изјаве су неодговорне. Можда је њима у срцу љубав, али на језику им је отров. Немам кардио-духовни рендген, али имам уши и мозак.

Е видиш то је нешто што не можеш да схватиш. Ако месо саблажњава брата мога, нећу јести меса до вијека, је једна од максима који користе православни хришћани. Послије те изјаве, Зукорлић је почео да прича о призивању новог геноцида, о доказу угрожености муслимана и слично, а Црква поред свих пљувања на свој рачун, није могла да прихвати и овакаве оптужбе (које и нису биле одбране ислама него изношење политичких квалификација). Тако да не би саблажњавали и упућене у неупућене, урађен је један коректан потез.

Мени постаје и више него комично посматрати муслимане-Бошњаке, као вјечите жртве. Ако хоћеш да нађеш највећу мржњу завири у срце Церића и Зукорлића, ако хоћеш да видиш љубав и осмјех, ено га Јусуфспахић. Само што се прва двојица воде политиком рата и безумља, а последњи свједочи ислам.

Тема је врло осјетљива, јер су муслимани врло осјетљиви. Сјетимо се Патријарха који је рекао општу истину о муслиманима, па је ипак владика Иринеј бачки писао извињење.

Не, ако је у подфоруму Дијалог са браћом ("браћом") муслиманима.

Владика (отац) је благословио... Синоним ултра-побожних људи (или оних који имају неку врсту симпатија према горе наведеном изразу) за свака одобрења која даје носилац свештеног звања (да оставимо сада:А сви ви сте царско свештенство) Примјери: Владика је благословио да му донесем патике за мали фудбал. Владика је благословио да идемо на кафу са њим. Владика је благословио да му однесем личну карту. (напомена: примјери су истинити) У верзији Цанета Партибрејкера: Благослови владико, па да палимо.

Да се Тадић не би извињавао зато што славимо геноцид нека Видовдан буде Дан државности. Бошњаци би славили почетак пада Србије и долазак Османлија, а ми трајно везивање за Царство Небеско. Или у Симовићевој драми кад кнез Лазар каже:"Ми смо се борили у две битке Бајазите. Ти си победио у својој, а ја у својој?".

Примјећујем да велика већина наших теолога (од којих су већина добри познаваоци грчког) користе неке ријечи из грчког које нису на тај начин општеприхваћене у нашем језику. Примјери: псевдо-псеудо, симпосион-симпозијум,символ-симбол, итд. Моја питања су следећа: Да ли је ово дио стандардизованог језика? Што се тиче овога псевдо, постоји феномен у језику који се назива зев (када се нађу самогласници један поред другог) па се изговара псеудо, а не псевдо, Симеон, а не Симевон (објашњење је штуро, нисам баш сигуран). Дакле да ли теолог који користи израз псевдо чини недозвољену грешку у одступању од српског језика или се овако нешзо може дозволити у тој мјери да послије псевдо-псеудо буде дублет? Нешто драстичнији примјер је симбол-символ, па колико схватам оне који ово употребљавају: симбол - примјер: Јарац је симбол Ф.К. Келн символ - примјер: Символ вјере, јер тих 12 реченица је управо наша вјера. Али колико знам све ово није стандардизовано. Дакле моје питање свима, да ли се овако моће употребљавати? Да ли језик као жива и промјенљива категорија може бити 100% стандардизована?

У.... Ово је права ствар. Што би рекао вл. Атанасије: "То су живи људи. Нису мумије!"

Како истргнуто из контекста, јадно и незрело. Питање: Зашто се толико галамило на филм Сребреница-издани град? , ако су докази толико чврсти. А Церић сигурно прижељкује рат, јер се од претходног добро опарио.

Ово и јесте проблем. Свако има право да критикује великодостојнике и њихове поступке. Али атеисти, неће да схвате и науче структуру Цркве, па је посматрају као политичку партију.

Што се тиче +Амфилохијеве Содоме и Гоморе, то можда није тактична-дипломатска изјава, али је став Цркве. Хомосексуализам је гријех, слављење гријеха је гријех. Дакле саблазнили се ми или не саблазнили, то је тако. Поука може да буде блажа, и лијепо је да буде блага, али ако дође до краја, треба рећи: Гријех је. И од Христа су одлазили што му је бесједа била тврда, зашто не би кудили и Цркву кад је ријеч истинита.

Моје мишљење: иконопис јесте, написана (насликана) је икона Модеран је свакако, не видим проблем у оваквом модерном приступу (што не значи да не постоје људи у Цркви који виде проблем) Ово је несумњиво умјетност, да ли си аматер или прави умјетник,то већ нисам компетентан. Дакле, ово што радиш је сигурно добро, а да ли је овакав начин иконописања прихватљив , зависи од Цркве и Литургије која освећује све и сва. Дакле, добро је да постоји разноликост у иконописању, и да свако има начин да прослави Бога. Много поздрава за земљака из Р.Српске

Свако има право на сатиру (па и кад биле овакве теме које вријеђају већину учесника ове дискусије). Међутим овдје као проблем постоји што мањина (рецимо да су атеисти или антитеисти мањина у друштву, бар декларативно) која се бори за права (или штагод ради), то ради на контрапродуктиван начин (за њих). Срби, као што сви знамо, нису довољно црквени, и да би им се убила вјера или да се уништи СПЦ, они мисле да је довољно клеветати црквене великодостојнике (то су ове карикатуре). Можда ће велика већина вјерујућих Срба (мислим на оне који декларативно вјерују у Бога,који славе славу (па макар као дио традиције), посте 2,3 дана у години, причесте се 2,3 пута у животу) усвојити такву критику, па ће АЕМ Амфилохије за њих бити мантијаш са машинком, Еп. Иринеј ће бити слуга у свим режимима, попови ће бити лопови, СПЦ легло зла итд. Међутим, не знају да тај исти Србин има светиње које су уско везане за Цркву и пљување по њима неће да поднесе. У Херцеговини се прије 2 године појавила новина Став у којој је владика Григорије описиван као криминалац, нарко-дилер, прљави бизнисмен, лопов, шеф подземља, блудник, човјек са 100 љубавница... Многи су се гнушали, али многи су и вјеровали и трчали на трафику да купе Став (излазио једном недељно). Приче су се шириле, па су владику док је био у Лондону гледали како вози љубавницу у манастир, како у сред града у ауту чини ону работу, Боже опрости, и то на дан кад је био у Мостару (Срећа па сам знао тада гдје је и како је, па би говорник почео муцати и говорити, не знам био је неко, учини ми се он). Е сад у једном броју Став објављује да игуман Саво, да Бог опрости и њима и мени, мокри у вино од кога се причешћујемо. Од свих оних који су вјеровали и махали новинама, тада су рекли: Боже, ко пише ове гадости. Тако да атеисти, ако хоће да критикују СПЦ, аргументовано или не, приказујући свакојаке карикатуре и измишљајући погрдне називе за епископе, мало да пазе, да ли за шире масе којима је ово намјењено и јавност постоји светиња која се не смије дирати. Народ је у оноликом броју на сахрани и походима у манастир Раковицу показао да је то Патријарх. И да би имало смисла (ако има смисла) то што раде, морају да знају границе које не смију проћи.

Ја не прочитах ништа паметније у вези са политиком и политичарима.