-Владимир-

Јеванђељска прича о талантима (Мт 25, 14–30) је заправо део интегралне целине која се надовезује на причу о мудрим и лудим девојкама (Мт 25, 1–13) а кулминира у Христовој пророчкој причи о Страшном Суду (Мт 25, 31–46). Можемо, дакле, рећи да је прича о талантима на раскрсници (средини) између ове две приче. Ипак, оно што их чини различитим по смислу садржаја, јесте што се прича о мудрим и лудим девојкама, као и Страшни Суд, стриктно односе на есхатолошку стварност када Христос други пут буде дошао на земљу, док се прича о талантима више односи на историјску стварност сваког човека док се тај Други долазак финално не појави и не оствари. Акценат је на примљеним даровима од Бога за које Бог очекује узрастање (развој, усавршавање, увећавање).
Сажетак приче говори о томе како је неки човек спремајући се за пут (очигледно богат чим има своје слуге) дозвао своје слуге и свакоме предао један део свог богатства. Не цело богатство, него део богатства. Не само као дар и поклон, него као обавезу и задатак да кроз такву врсту „зајма“ (помоћи, залога) сваки од њих учини да његова (господарева) имовина нарасте. Један је добио пет таланата, други два, а трећи један. Талант се овде не односи на таленат већ на новац, али спекулативно говорећи талант се може подићи на већи улог духовног смисла и развоја чак и ако бисмо га превели само као таленат а не као новчану своту и валуту (на месту Мт 25, 18 помиње се да је реч о сребру).
Прича се брзо креће. Кратка је. Онај што је добио пет добио је још пет таланата. Онај што је примио два добио је још два таланта. Али прича (као акт опомене) добија другачије преусмерење и конотацију код онога ко је добио најмање: један талант, јер управо он сакрива свој талант у земљу. Тиме даје до знања да не жели да се потруди уопште око онога што му је не само, дакле, даровано него и позајмљено као капитал. Занимљиво је приметити да је сваки добио дар „према својој моћи“, могли бисмо рећи према својим могућностима, потреби, сопственој универзалности личности (Мт 25, 15). Бог, дакле, не прави разлику међу људима дајући једнима више а другима мање, него свакоме према његовој потреби. Овде се открива Бог као Бог Старатељ и као Онај који брине о Својој творевини, а људи ни данашњег века не могу да се ослободе примитивне логике (која овде не функционише) зашто неко нешто има више а неко има нешто мање.
Господар се враћа са пута (несумњиво да је овде реч о завршници животне и историјске сцене и сусрету са есхатолошким Богом). Тражи свођење рачуна. Све слуге добијају похвалу за „мудру трговину“, осим последњег. Награда за слуге се огледа о уласку у Божији Одмор, у Његову радост. Несумњиво да је ово есхатолошки угао гледања. Живот се завршио и почиње нови живот са Христом. Али са последњим слугом долази до конфликта и расправе. Занимљиво је како је иста психологија и са данашњим човеком када нешто не уради како треба, па почне да налази бројне разлоге, изговоре и самооправдања. Можда није зло у томе што је овај слуга био лењ, него како разговара са својм господарем. Каже му: „Знао сам да ти ти тврд човек: жањеш где ниси сејао, и скупљаш где ниси вејао!“ (Мт 25, 24). Као да му хоће рећи: „Знам да си ти немилосрдан и строг човек и да тражиш део онога у чему се ни сам ниси трудио!“ Страшан контекст али се без проблема може тако протумачити ово место. Дакле, дрско разговара са господарем. Изговара се страхом од његове строгости (а претходно свог господара лицемерно оптужује) а да би показао неки вид наивног поштења, у смислу да није прокоцкао тај новац па да нема да врати, колико је добио толико исто враћа своме господару (Мт 25, 25). Дакле, он поштено враћа „зајам“, није украо, али није ништа конкретно ни урадио са даром. У овом контексту видимо да је данашње поимање поштења пред кризом, јер Богу поштење није довољно, Он жели да види труд човека. Дар овде може бити синоним чак и за сам живот и све оно што чинимо или не чинимо да га осмислимо. Не мора нужно да има неку препознатљиву побожњачку димензију, али не мора нужно да значи ни отписивање светотајинског живота у Цркви (Литургији).
Прича се наставља. Господар се љути. Баш зато што је господар над својим слугом а не зато што је ситничар да не може без свог новца. Несумњиво да је ово есхатолошка позадина ствари. Реч је о благодати. О томе ћемо после. Идемо даље: Помиње се загонетно место са мењачима новца (Мт 25, 27). Наравно, није реч о правој мењачници. Занимљиво је да господар тражи мењаче да би дошао до свог добитка (спекулативно говорећи као да се ради о камати). Могуће је да Христос овде алудира да је своје дарове требало уложити у смислу доброчинства за друге људе. Можда би мењачница (на пример, Црква) дала већи износ за тај један талант нечијег поштења и посвећености у смислу да препозна и више поштује онога ко са најмањим даром покушава да пружи свој максимум. Мењачи новца могу бити други трудбеници који би лењом слуги помогли да умножи своје дарове. Сетимо се како апостол говори да је и најмањи уд важан за сваки, ма и највећи, уд целог Тела Цркве. Прича не открива на које начине су друга двојица умножили своје таланте. А онда се прича расцветава на провокативном месту која готово да може имати непоштени карактер: „Свакоме који има даће се…а од онога који нема и што има узеће се од њега“ (Мт 25, 29). Неваљали и лењи слуга завршава у паклу. То је последњи исход приче.
У чему се огледа ова прича?
Господар који одлази на пут је несумњиво Христос. Његов Први Долазак се већ догодио (Божић, Голгота, смрт, Васкрсење) и сада се спрема за Први Одлазак (Вазнесење). Слуге су сви који су поверовали у Христа као Богочовека. Никога није оставио на цедилу. Свакоме је дао по неки дар. Талант је овде алузија на благодат – дар Духа Светога. Умножавање дарова јесте оно апостолско да се усавршавамо у даровима Духа Светога тако да се на једну благодат додаје друга (можда и већа) благодат. На другом месту, Христос је експлицитан говорећи да нас више не назива слугама већ пријатељима, али за овакву поучну причу сигурно је намерно изабрао реч „слуга“ обраћајући се тадашњем менталитету када је релација „господара, најамника и робова“ била саставни део једне културе. Дакле, треба имати ширу диоптрију за разумевање ове приче. И када кажемо да Бог никога није оставио на цедилу, алузија је на оснивање Цркве која је знак присуства Божијег на земљи. До човека је само да ли жели да дође у Цркву да ради на својим даровима или не жели. Можемо слободно рећи да када год човек пропусти Литургију да пропушта примање Божијих дарова. У томе и јесте манифестација (деловање) Духа Светога Који уобличава Тајну Христа у нама.
Вратимо се на развој и тумачење приче. Онај ко је добио пуно дарова од Бога, труди се да не ожалости љубав Божију, и ревнује за веће дарове од Бога. Онај ко је добио мање, не мери се тиме што је добио мање за разлику од већег, него се усавршава у складу колико може према ономе што му је даровано. Последњи слуга се можда креће неком логиком поређења и малодушности. Не заборавимо да је добио најмање. Али ко зна: да се трудио више можда би претходну двојицу превазишао. Не, он није задовољан даром. Потцењује га. Закопава тако да ни он сам на тај дар не мисли. Мислим да је овде посреди типологија људи које Бог не занима пуно. Садашње време открива пуно таквих људи којима је вера у Бога донекле и својствена, али их Црква не занима пуно или их уопште не занима. Који не верују да су нешто посебно примили од Бога да би сада цео свој живот посветили Христу. Благодат је за њих сакривена стварност јер су је први сакрили од себе. То је тај закопани талант. Има нечег заједничког у овој причи са причом о сејачу и баченом семену. Тамо где је плодна земља (добро срце) настају велики плодови, а тамо где је бесплодна земља (лоше срце) нема никаквих плодова. Али, има и други пример, када Христос говори о човеку који је нашао благо у туђој земљи, па се труди да прода све што има не би ли купио ту земљу само да би задржао то благо. Опет је реч о новом животу у Христу сазданом по мери благодати Духа Светога.
Бог, дакле, није неки банкар који тражи повраћај новца. „Био би то неки мизеран Бог који се попут неког рачунџије обрачунава са нашим греховима“ (ово су речи владике Атанасија Јевтића). Прича се развија у смеру Суда. Бог жели да види шта је човек урадио са даровима Духа Светога које је добио. Занимљиво. И веома дискутабилно ако се крећемо логиком савремене цивилизације која је понајмање хришћанска, или, која нема никакву представу о Богу који је дародавац благодати. Ако је Бог извор благодати, онда је евидентно да Њему не треба повраћај дарова (благодати) назад. Него жели да види, понављам, шта је човек урадио са примљеним даровима. Двојица су награђени јер су своје дарове умножавали вероватно путем разних врлина. Последњи је прекорен и кажњен, јер не само што није ништа урадио са даром, него се још дрско обраћао према ономе ко има власт над његовим животом (не заборавимо како је Каин дрско разговарао са Богом одмах после убиства свог брата Авеља). То значи да нема покајања. Да је било покајања, можда Бог ни тај један дар не би тражио на увид. Слуга се не стиди и не каје, него се расправља.
Ако Бог дарује благодат да би Његова имовина нарасла, опет би то био неки сиромашан и трговачки Бог. Не, овде је реч о томе да се Бог поноси оним ко се бави Његовим делом. Хронологија је једноставна: Христос одлази – Дух Свети дарује – Христос се враћа. Између Првог и Другог доласка остаје Црква као ризница дарова где свако према својој мери добија одређене дарове за своје усавршавање (уподобљавање). И данас имамо пуно људи који доживљавају Бога као садисту а Цркву као коруптивно место због чега и долази до закопавања свог таланта. Јер талант (дар) се не може развијати изван заједнице са Богом и Црквом. Бог на крају узима своје дарове и дарује их другима који ће пажљиво неговати и бринути о примљеним даровима. Ово није само есхатолошки угао гледања, већ првенствено историјски. Ако током живота одустајемо од благодатне стварности, Бог од нас узима оно што не поштујемо и дарује некоме ко ће више поштовати. Зато каже: „Узмите, дакле, од њега талант, и подајте ономе што има десет таланата“ (Мт 25, 28). Овде, дакле, није реч о томе да се онај ко нешто нема додатно учини сиромашним и немоћним, него да ономе коме није стало да се обогати Христом да се сила Божија преусмери за оне који нису равнодушни на Божију љубав и присуство.
Да ли ће сада слуга заувек остати у паклу, остаје загонетка. Теологија пакла је кроз читаву историју Цркве била толико пренаглашена да је нанела неизрециву штету многим људима. Од толико застрашивања заборавило се да је Бог Пријатељ и Бог Љубав. Јер на другим поређењима видимо да када Христос, говорећи у метафорама и параболама, критикује друге људе који су оболели од безосећајности, говори о томе да нико неће изаћи из пакла док последњи дуг не врати. Спекулативно говорећи ако нико неће изаћи из пакла док последњи дуг не врати, то ипак може да значи да пакао не мора да буде трајна „судбина“ нечијег бића. Јер, када се отплати дуг, онда постоји могућност и за излаз из есхатолошког затвора преображајем нечије личности. Прича, дакле, није завршена, али је Христос поставља у оквиру оштре опомене не би ли пробудио успаване људе. Успаване од безосећајности, успаване од небриге за своје спасење…
 
https://teologija.net/prica-o-talantima/?fbclid=IwAR3Ism3Bi1iXjF7JFHWZAkYHHlb1c3VtNiLwI1DwcaLvmih4ZI8Fly_tfHw
 

Налазимо се пред једним чудним догађајем. Не налазимо га у Јеванђељу већ у Делима апостолским (Дап 5, 1-11). Ово је први пут, од како је Бог дошао у свет и постао тело, да видимо пројављивање Господње у једном веома тескобном моменту које поприлично подсећа на нека старозаветна рвања између Бога и Израиља. Проблем је што се у старозаветној историји много тога именовало антропоморфизмима (јер Откровење Христово још није ступило на снагу), али овде, доласком Богочовека, видимо другачију интервенцију која се ни пре ни после тога није више тако пројавила. Ту већ не можемо говорити о границама антропоморфизма које је преувеличало или приписало Богу нешто што Он није урадио. Можда је бласфемично рећи али имамо помало сурову слику пред нама: Дух Свети убија префригани брачни пар. Зар је дошло до трења између Сина и Духа? Син дође грешницима а недуго након Његовог васкрсења и вазнесења, Дух спроводи другачију мисију? Наравно, у једном моменту, не на генералном нивоу.
Видимо да су и ученици Христови имали нагиб да у једном трену низведу огањ са небеса да побију оне који се противе али их Христос кори. Шта се онда овде дешава? Јер очигледно је одступање. Као да није било већих злочинаца од Ананије и Сапфире који су заслужили потирање тим више? Било је. Зар није било могуће Христовим изобличавајућим начином довести ово двоје до покајања и само на томе се у Христовом маниру задржати? Било је. Обзиром да се деловање Духа пре овог момента (док је Син мисионарио) и после овог момента више не понавља, могуће да је реч о једном изузетку за опомену не само једној цркви у оно време него свим црквама у свим временима. Подсећање да се Бог не искушава. Подсећање да Суд припада Њему. Подсећање да Он има власт не само да убије него и да оживи. Не смемо изгубити из вида Ананију и Сапфиру из есхатолошког, васкрслог угла. Па опет, не може се човек не запитати, зашто таквог вида деловања Духа нема данас? Ако се данашња аргументација темељи на исказу да Бог не жели да буде вољен због Његове силе, а у овом случају Духа многи би данас дрхтали и нико не би по слободи волео Бога, зашто онда овде видимо другачије иступање? Зар је Богу потребна демонстрација силе када је се Христос много пута одрекао у корист човечанства? Када је и Он Сам одолео Сопственој сили много пута а могао ју је спровести? Наравно, говоримо о изузетку јер деловање Духа се не може ограничити само на овај контекст када је Његово првенствено дејствовање очишћујућег и освећујућег карактера.
Имамо једну опомињајућу догодовштину пред нама у чијој диоптрији можемо изблиза боље да погледамо многе парове. Несумњиво је да има љубави међу многима али често се та љубав између двоје не превазилази искораком према неком трећем. Долази до уједињења љубави на заједничком нивоу које врхуни у презиру према неком трећем. Ту се показује демант љубави. Двоје нису довољни да се одрже заједно на једном месту. Потребан је неко т/Трећи. Не само у димензијама рађања деце, проналажењу пријатеља, итд., већ, наравно, ради се о Богу. Бог који иште већи императив: „Ако љубите само оне који вас љубе каква вам је хвала?“ (Лк 6, 32-34). Веома провокативно. Данас имамо пуно сепарација, кланова, унутар породице, унутар фирме где радимо, унутар цркве којој служимо. Треба се запитати. Интриге и резервисаност постављају границе отуђења. Заједничка оговарања не доводе до изласка према неком трећем. Љубав која постоји само унутар једног гета на ушртб другог гета, једног члана породице на уштрб другог члана, итд., није модус који може такву љубав потврдити као љубав. И демони се уједињују против људи када су гладни зла, али када су сами са собом потиру један другог. Тако је и са паровима. Уједињени само у зони интереса. Питање је колико уопште воле једно друго или само на свој интерес мисле у односу на дежурног другог поред себе. А ако неко не припада њиховом калупу, окрећу се заједнички против њега, држећи се у том науму чврсто један другог. И ту можемо додати оно Христово: „Када дакле ви зли будући знате добре дарове давати деци својој…“ (Лк 11, 13) или: „Од сада ће устати мајка на ћерку…“ (Лк 14, 26). Посреди је демаскирање лажне љубави, љубави која није Бог, јер Бог воли и добре и зле, а лажна љубав воли само један однос унутар себе док за други однос изван себе презире.
Можда смо у случају Ананије и Сапфире ми опоменути? Можда се њих двоје нису ни волели. Спољашњи поглед Дела апостолских не открива њихов унутрашњи однос, осим што се запажа њихова „унија“ на нивоу да слажу и Богу и народу. Колики је ниво водостаја наших лажи данас? Оних које свесно носимо, или још горе, оних којих нисмо ни свесни да носимо? Најпре оних које знамо да носимо а глумимо да не знамо да их носимо. У тој глуми, у том немогућем самоскривању а да не знаш у који угао сопства си сакрио истину, се крије сав пандемонијум нашег лицемерја. То је место које треба ишчашити. Па ако Дух већ продире до расецања кости и удова, онда само можемо наслутити колико је место овог пара било безосећајно за свет око себе, да Дух прилази са радикалном оштрицом. Можда је Дух попут неког хирурга кренуо у операцију али се девијација нечије патологије толико показала фаталном да тело није могло да издржи исту. Зато смрт обара ово двоје. Дух је кренуо према њима ништа мањом педесетницом освећења али друга страна није нашла место за Бога у свом срцу. Природна последица непримања Бога у сопствено биће је смрт. Овде само видимо изузетак јер је и спољашња фасада (анатомија) потврдила своју отпадију. Не може тело умрети за Бога пре него што срце умре за Њега. Данас немамо таквих сведочанства Духоодмазде. Свако ко се удостојио да искуси Духа у свом бићу, мора да сведочи Духа љубави јер се укус блаженства не може слагати. Неодвојиво од Цркве, неодвојиво од пријемчивости. Ипак, нека Тајна остаје да трепери у ваздуху. Тајна која поред велике слободе оставља простор за страхопоштовање.
Колико год случај Ананије и Сапфире изгледао бруталан, јер ни мање ни више задобише смрт само због једне лажи (а данас имамо много већа зла), не можемо ући у Божије мотиве. Очигледно у овом примеру видимо више од једне непријемчивости. Видимо трагедију брака као таквог изолованог од света других. Заједницу која се противи Заједници. Лаж овде носи велику цену. Могуће да је пре реч о унутрашњем устројству бића које је у потпуности незаинтересовано да прихвати свет другачији од својих интереса. Такав вид отуђења врхуни не у једној охолости, него у две охолости. Једна охолост утврђена сопственим фантазмима и жељама. Овде имамо, дакле, једну заједницу која не жели да доприноси развоју друге Заједнице. Овде се суочавамо са антиномијом између мноштва биолошких заједница које не желе заједничку основу са Црквом. Зато овакав вид иступања Духа више наликује на есхатолошки угао гледања, оштро пројављен само на једном историјском месту. Одвајање од Бога и одвајање једних од других подсећа на овај вид разлучења. Ипак, један занимљив скандал остаје за рационалисте: Божије убиство не сноси никакву моралну одговорност.
Никола Ђоловић
Извор: Уподобљавање

Уредништво нашег Портала Поуке.орг, као израз хришћанске и састрадалне љубави према свим припадницима Цркве Божије на територији Митрополије црногорско-приморске, донело је одлуку да покрене циклус прилогâ о свештеним обитељима наведене епархије. Почев од 8. јула, сваког понедељка представљаћемо Вам по један манастир, полажући наду на Господа да ће овај скромни вид наше подршке бити нашој возљубљеној браћи, али и свим посетиоцима нашег портала, на велику духовну корист.  У понедељак 8. јула представићемо вам Цетињски манастир.  
 
Уредник насловне стране
Портала Поуке.орг

Бог у нашем предању није неки деспот који нам је одредио шта смемо, а шта не смемо да чинимо, јер ћемо у противном бити кажњени. Овакво, моралистичко схватање Бога, које је ништа друго него пројекција човекове пале природе на Бога и јесте узрок зашто данас многи људи, нарочито млађи, не могу да разумеју црквене заповести и црквени морал. Они то доживљавају као анахронизам, остатак прошлости и обичаја које смо наследили од древних Јевреја, а који није постојао међу многим древним народима тадашњег цивилизованог света. Међутим, питање греха за хришћане увек је било питање способности за заједницу, односно способности да кроз заједницу задобијемо истинску слободу личности. Личност која је оријентисана само према себи и која на све око себе гледа као пројекцију својих жеља и хтења, заправо није права личност. Такав човек се све више индивидуализује и губи слободу коју му је Бог наменио и вечни живот за који је створен. Другим речима, грех је промашај у реализацији човека као личности и сваки грех мање или више човека одводи на странпутицу, одузима му слободу и уводи га у простор онтолошке смрти.
 
Будући да је човек психофизичког састава (при чему треба имати у виду да ни душа ни тело нису аутономне целине, како су их гледали неки антички философи, нити могу да једно без другога обезбеде пуно функционисање човекове личности) грехови који деградирају и душу и тело засигурно су много тежи од других. Опет, напомињем, не због тога што Богу више смета овај или онај грех, већ зато што такви грехови више парализују човекову способност да оствари заједницу са Богом и кроз Бога са ближњима. Тело и те како омогућава остваривање слободе јер велики је пут од хтети и желети до нешто учинити. Будући да је човек биће заједнице које је позвано на однос са другим и да тако себе оствари као личност, тако се и сваки грех манифестује суштински као грех према другима. Заправо, као и врлина, грех не постоји у сфери самог појединца, већ се директно или индиректно пројектује на другог. Обично правимо разлику између греха и порока. Пороци, као неприродне навике које у човеку стварају другу природу и псеудо-потребе опасни су посебно у оној мери у којој остварују предиспозицију за грех. На пример, алкохолизам и наркоманија сами по себи не би били опасни да не деградирају човекову личност, која постаје роб тих навика и у циљу задовољења неприродних потреба, они који су овладани овим пороцима могу веома болно да повреде своје ближње и изгубе заједницу са њима. 
 
Прељуба, разне врсте "природног" и "неприродног" блуда, а сваки блуд је суштински неприродан, посебно мењају човеков психофизички састав. Бог је човеку и жени дао способност репродукције и благословио је телесну везу као израз љубави и заједништва два тела која постају једно тело и икона љубави Христа и Цркве. Проблем је у томе што се телесни односи сагледавају данас као израз слободе човека да телесно ужива без одговорности и без изградње богоблагословене заједнице. Отуда после уживања долази патња. У грчком језику постоји веома блиска веза између те две речи - ηδονή (уживање) и οδύνη (патња, бол) и Свети оци су више пута указивали на ту чињеницу. Бог не жели да човек живи у патњи и болу, али уживање које није суштински утемељено на одговорности према другоме, неизбежно води у бол и патњу. Сви смо сведоци тзв. трагичних љубави које су готово по правилу последица заснивања љубавног односа на телесном уживању без спремности на истинску љубав која подразумева пре свега жртву, жртву без резерве. Отуда данас толико развода, нежељених трудноћа, абортуса, напуштене деце, болних траума и сл. Када се љубав између два људска бића искључиво схвати у контексту сексуалности неизбежно, пре или касније долази до озбиљних проблема, јер телесна веза треба да буде израз нове онтолошке везе два бића која постају "једно тело", а не сврха самој себи.
 
У времену опште оптерећености човековом сексуалношћу ово звучи као апсурд и моралистичка придика из аскетских кругова. Не толико давно девичанство Бога ради је сматрано једним од најлепших украса човекове личности, а у данашњем друштву готово је срамота уколико човек или жена живе у уздржању и то се неретко тумачи као озбиљан психолошки поремећај. У дубини потребе за телесним сједињењем јесте жеља човека на надиђе своју смртност, да себе овековечи. Наравно, цела трагедија је у томе што природна репродукција не продужује нашу личност, већ само умножава раздељеност људског рода, и суштинску потребу човека за вечношћу замењује продужењем генетског кода путем физичке репродукције. Такође деформисана телесна љубав, посебно она неприродна или крајње перверзна, често је пројекција љубави или чак мржње према самом себи. Да буде јасно, уздржање није благословено ако је мотивисано презиром телесног сједињења (а неки философски системи презиру тело као тамницу душе), односно ако је производ себичности и неспремности да себе поделимо са другим и представља бег од себе и ближњих. Уздржање које називамо девичанством у Цркви има с друге стране есхатолошку перспективу и једино такав живот у телесном уздржању испуњава човека и жену и отвара их за љубав према другима на једном потпуно другом нивоу. У истом смислу брачна љубав, ако је мотивисана само физичком привлачношћу и потребом за репродукцијом губи свој смисао чак и ако постоји у форми црквеног брака, јер оставља нас на нивоу биологије. У таквом стању врло лако можемо да посрнемо у друге телесне грехове, као што је то случај и са подвижником који својим животом у уздржању потискива природу, а не сеже ка вечности.
 
У данашњем времену живимо у својеврсном двојном моралу који није редак ни међу нама у Цркви. Укратко, каже се за монахе и монахиње постоје одређена правила и потреба аскезе, а за људе у браку вреде другачија правила. Мислим да је то јако погрешно јер поборници таквих идеја суштински брак своде на ниво "благословеног блуда". Аскеза, подвиг, како сам већ раније говорио, нема потребу удовољавања Богу мучењем нашег тела, већ треба да има есхатолошку односно евхаристијску димензију јер евхаристија је двиг ка вечности, будућем начину постојања, а не само пуко сећање на Христову жртву. Укратко речено, аскеза која је правилно схваћена води ка божанском еросу и вези међу ближњима која је неупоредиво интензивнија и више испуњава човека од живота у телесном греху.
 
Да не бих много дужио, завршио бих са учењем Св. Максима Исповедника који је спасење сагледао као оцелотворење и превазилажење пет подела које је он образложио (у својој чувеној Амбигви 41) између нествореног и створеног, видљивог (умног) и невидљивог чулног, неба и земље, раја и икумене (света), мушког и женског. У Христу човекова природа превазилази ове поделе. Идући од краја у овом низу подела, првих четири траже човеков подвиг, а пета је круна оцелотворења у Христу. Дакле, крајње једноставно речено, превазилажење поделе на мушко и женско сједињује људски род у општењу које надилази полне разлике и подложност страстима. Подела на рај и икумену (цивилизацију, друштво) превазилази се духовно преображеним животом у коме свет сагледавамо духовним очима. Подела између неба и земље превазилази се сагледавањем целовитости Божије творевине. Разлика између интелигибилног (умног) и видљивог, животом равноангелним у телу и коначно, разлика између створеног и нествореног, богочовечанским карактером постојања, вечним животом у Христу.
 
Према томе, човек као сажетак, микрокозмос, васцеле творевине је у сталном динамичком узрастању у Христу ка новом начину постојања. Сваки грех је неприродан и одвлачи нас од овога пута и своди на ниво биологије и смрти. Истинска слобода је једино слобода од греха и слободно прихватање овог пута оцелотворења човека и кроз њега васцеле твари. Овде зато нема места за морализам, већ је реч о избору између вечног живота и вечне недовршености, односно, вечне смрти. Зато правилно схваћена хришћанска аскетика није израз мазохизма и нешто туђе човековој личности, већ и те како представља један од кључних темеља евхаристијског начина постојања и поседује есхатолошку перспективу.
 
Супротстављање тзв. аскетске и евхаристијске теологије данас, а сведоци смо тога посебно у неким академским богословским круговима, само показује одсуство разумевања учења Св. Отаца којима је ова дихотомија суштински увек била страна.
 
Архимандрит Сава Јањић
 
Извор

Њен смисао се не исцрпљује само кроз питање положаја жене. Преко њега, сеже до саме Литургије. Чувајући или разоткривајући смисао, чувамо и Литургију као икону Царства Божијег. Уколико изгубимо смисао ове приче, Литургија ће се свести само на култ, а не икону Царства Божијег.
„Сине човјечији, устани на ноге да говорим с тобом“ (Јез 2, 1), казао је Бог пророку Језекиљу. И док је пророк клечећи желео да разговара са Њим, Бог га је усправио духом својим (Јез 2, 2). Господ не жели робове и неслободне људе, него нас призива у ослобођење. Верска настава стога мора имати за свој циљ да учи и подучава све нас управо тој истини. Ослобађајући нас страха од смрти, Христос у нама остварује пуноћу човештва – слободу од репресивних сила култа, власти, друштва... Кроз Нови завет постајемо сведоци како Господ преиспитује наш устаљени хришћански живот на „револуционаран“ начин, показујући нам меру достојанства људског бића. Због свега овога, Верска настава је позвана да генерише један нови дух у друштву, дух нове стварности који треба да открива позив на ослобођење. Надам се да ће понуђено тумачење Јеванђеља по Луки омогућити вероучитељима/вероучитељицама да развију нову самосвест у контексту вере, како би били спремни и да на квалитетнији начин сведоче радост хришћанства. Развијање и одгајање слободних бића јесте пут и радост Царства Божијег. Овај текст има за потребу да укаже на неопходност разумевања вере као праксе, а Литургије као акције.
 
Увод
 
„Неко ме се дотаче,“ казао је Исус Христос у тренутку када је био дотакнут од стране безимене жене, како нам сведочи јеванђелист Лука. Док Јаир, као старешина синагоге, приступа Христу са молбом да му излечи кћер, дотле се у маси људи појављује непозната жена. Она дотиче Христа у нади да ће бити излечена. Јаир иступа јавно пред Христа са својом молбом, жена у тајности то чини. Пред окупљеном масом, Христос не идентификује особу која Га је дотакла, не прећуткује да Га је неко дотакао, него жели да се јавно обзнани ко је та особа. Зашто је Господу битно да то учини, када нам сâм саветује да „оно што чини наша левица не зна десница“ (Мт 6, 3). Да ли то значи да Он није у стању да учини оно што нама проповеда? Да ли то значи да је Христос мање скроман него просечан човек? Поред тога, намеће се питање каква је улога безимене жене и зашто је она битна у причи где имамо много угледније људе. У наставку, јеванђеље говори о старешини синагоге и његовој ћерки. Јаир је старешина синагоге, дакле угледан члан заједнице у којој живи. При томе, он је религиозни човек, представник јеврејске вере. У том смислу је потпуно јасно да јеванђелиста жели да укаже на однос Христа са тако уваженом личношћу. Али у свему томе, како се уметнула прича о овој безименој жени? Да ли ми знамо ишта о њој? Зашто је Луки битно да помене и ово исцељење?
Жена без имена и мушкарац са именом (Јаир) јесу две личности стављене у један оквир где се указује на значај вере, лични однос, али и прерасподелу моћи. Покушаћемо да покажемо овде како је прича о безименој жени заправо прича о свакој жени, прича о револуцији које хришћанство доноси унутар јеврејског менталитета, прича о социјалном ослобођењу, прича о правди у нашим међуљудским односима. Недовољно истражена и упозната, ово је инспиративна прича и за нас данас, изазивајући наше хришћанско наслеђе баш као што је то некада чинила са јеврејским.
 
Жена и контекст
 
Безимена жена из приче је особа унутар јеврејског културног простора. Како је реч о жени, превасходно имамо у виду културна ограничења која су јој наметнута у датом друштву. Овде ћемо поменути једну занимљиву појединост - млади Јеврејин је свакога дана захваљивао Богу што је створен као мушкарац, а не као роб, животиња или жена! И док постоје одређена сведочанства о нешто бољем положају јеврејских жена у дијаспори, оне у Палестини су биле осуђене на простор куће и апсолутну власт мужа. Њихове религијске дужности су биле веома мале, чак и само правило које даје право женама да могу читати Тору у синагоги није практиковано због „части конгрегације“. Филон Александријски тако каже да су жене толико опасне да је најбоље да не излазе из својих соба (женски део куће). Сличне мисли запажамо и у: 2Мак 3, 19; 3Мак 1, 18; 4Мак 18, 7. Уколико су жене опасне, онда са добрим разлогом треба да буду уклоњене од могућности да стекну моћ, а знање је моћ. То је један од основних разлога зашто им је било недоступно да читају Тору, јер је учење Торе било изједначено са богослужењем, где жене нису добродошле. Како су на тај начин уклоњене из јавног простора, њихов религијски живот се сводио на приватни простор сопствених кућа. Ту су се могле молити, а да за то не траже дозволу од мужа. Религијски живот жена је, дакле, био ограничен на домаћи простор куће, заклоњен од јавности, и у друштву других жена. У овом културном миљеу, мушкарци су доживљавани као бољи од жена јер они репрезентују породицу, штите је, као што штите и част жене. Сви послови су стриктно били подељени са јасним границама, јер су границе биле израз реда у односу на хаос. Бог ствара свет уређујући хаос кроз раздвајање светлости од таме, неба од земље… као што је описано у Постању. Одржавање стриктних граница није ништа друго него одржавање реда, спас од хаоса иза којег не стоји Бог. Отуда и јеврејски Храм у Јерусалиму има јасно означене просторе за свештенике, мушкарце, жене, првосвештеника, и богобојажљиве. У самом јерусалимском Храму позиција жене је јасно указивала и на њено место како у односу са Богом, тако и односу са светом. Већ на самом улазу био је женски део, даље одатле жена није могла ићи.
 
Жена са течењем крви
 
У претходном делу навели само укратко положај жене у јеврејском друштву првог века. Међутим, битно је да сада нагласимо и позицију која додатно деградира жену и која жени даје нови идентитет – „под-женски“. Ако погледамо културу и окружење, јасно нам је да жена која има „течење крви“ бива социјално и религијски изолована. О нечистоћи жене и потреби да се изолује посвећено је доста места у Мојсијевом закону (3 Мој 15, 19-33). Жена са течењем крви сматрана је такође подложна демонима, јер је грех био тај који је изазвао њену болест. Болест је тако доживљавана као нешто демонско, као непоштовање закона Божијег, па је самим тим захтевала осуду. Болест чини човека дефектним, крњи његову пуноћу. Тако телесна не-пуноћа означава и не-пуноћу у смислу светости. Библија нам у 3Мој 21:16-20 саопштава да они који су болесни нису „потпуни“ људи, па самим тим су и нечисти, те им се не допушта да приступе олтару Господњем.
Опет рече Господ Мојсију говорећи: Кажи Арону и реци: у кога би из сјемена твојега од кољена до кољена била мана на тијелу, онај нека не приступа да приноси хљеб Бога својега. Јер нико на коме би била мана не ваља да приступа, ни слијеп, ни хром, ни у кога би био који уд превећ мали или превећ велики, ни у кога је сломљена нога или рука. Ни грбав, ни дрљав, ни ко има биону на оку, ни шугав, ни лишајив, ни просут (3Мој 21, 16-20).
У контексту оног времена, физичка болест повлачи социјално (изолација) и религијско (забрана приступања олтару Господњем) одвајање. Желећи да укаже колико се Израиљ покварио и упрљао пред Богом, пророк Језекиљ га пореди са нечистом женом која је изолована од осталих људи (Јез 36, 17). Изолација која прети жени сече и приватни и јавни простор. Колико је пак жена удаљена од живота заједнице, толико је одвојена и од својих укућана. Талмудска литература, која се бави законом и интерпретацијом Писма, каже да жена треба да буде одвојена од супруга све док има течење крви. У кућама богатијих Јевреја спаваће собе су биле одвојене, чиме је било могуће и физички испунити ово правило. Танаитска традиција даје породици ореол светости, смештајући је у центар социјалног живота заједнице. У том контексту, можемо разумети како је „течење крви“ жену одвајало од њеног активног учешћа у Храму, синагоги, али и јелима код куће која су имала богослужбени карактер за целу породицу. За Јевреје је само дотицање нечисте жене било довољно да се објасни или оправда смрт мушкарца. Кога би она дотакла, чинила би га ритуално не-чистим, онемогућавајући на тај начин мушкарцу учешће у култном животу заједнице. Истовремено, немогућност жене да испуни правила религијске чистоће у време менструације, остављала су је одбаченом од куће и друштва. У таквом стању, идентитет жене је додатно поремећен. Њене друштвене обавезе и њена улога онемогућене су како у ширем друштву, тако и у њеном приватном простору. Изолована, притиснута осећањем кривице и стида за болест коју није у стању да контролише, жена је била испод жене. Њен идентитет је сада нешто што бисмо могли назвати „под-женски“. Ограничење више није само у домену свакодневног живота, него се тиче и односа са самим Богом. Њена нечистоћа угрожава светост породице, па је самим тим осећање кривице и стида лебдело у животу жене тог времена. Улазак у Храм је иначе био рестриктивнији према женама, а поготово онда када жена има „течење крви“. Док се ритуално не очисти, улаз јој је онемогућен. Њен друштвено-религијски идентитет је угрожен и поремећен.
 
Безимена жена
 
После овог увида у културу и контекст Палестине у време Исуса Христа, можда нам је лакше да схватимо тешкоће са којима се сусретала личност безимене жене коју нам описује јеванђелист Лука. Првенствено, видимо да је ова жена болесна дванаест година од течења крви и да је сав свој новац потрошила на лекаре (Лк 8, 43). Реч је очигледно о особи која је била материјално обезбеђена, али је сада потпуно осиромашила. Док месечни циклус жену чини нечистом седам дана по старозаветним правилима, рађање мушког детета је чини нечистом четрдесет дана, док рађање женског осамдесет дана (3Мој 12, 2–5). Дакле, у сваком од ових случајева жена у одређеном тренутку се чисти. Код Луке, пак, имамо екстремни случај религијске нечистоће који у континуитету траје дванаест година. Све то време ова жена је изолована приватно или јавно. Скрхана је осећањем стида, кривице и изопштености. Њено „течење крви“ готово да је потпуно онемогућава да на квалитетан начин оствари свој живот, живот добијен од Бога као дар. Оно за чиме она трага јесте пуноћа живота, целовитост која не значи просто само здравље, него и социјално здравље – тј. поновно укључење и интегрисање у живот друштва. Њен економски поражавајући статус после дванаест година лечења свакако да је био условљен њеним стањем и позицијом у друштву, тачније изолацијом. Лука тамним али снажним бојама осликава ову личност. Он не узима жену која има нормалан месечни циклус, него преузима слику од дванаест година „нечистоће“. Разумевање контекста времена и културе омогућава нам да схватимо не само социјални статус него и емоционални живот Лукине „безимене жене“. Унутар јеврејске религиозне и културне средине, њена болест је више друштвена, а не физичка, више социјални, мање медицински проблем.
 
Прелаз и кидање граница
 
Од посебног значаја је начин на који нам Лука саопштава догађај излечења. Нека жена је, после дванаест година очаја, чула за Христа, и сада је спремна на све. У свом приповедању, Лука прави контраст између именованог мушкарца и безимене жене. Маса људи (ὁ ὄχλος) дочекује Христа и тиска се око њега (Лк 8, 40). Тада се људи склањају и ослобађају простор да приступи један човек Исусу. Човек који му приступа јесте угледан и богат члан друштва, Јаир, старешина синагоге (ἄρχων τῆς συναγωγῆς, Лк 8, 41). Старешина синагоге јесте титула која је и данас недовољно јасна и недовољно објашњена. Оно што је несумњиво јесте да су титуле даване богатим људима који су имали углед у својој заједници. Јаиров углед и моћ омогућавали су му да приступи јавно Христу, пред свим људима. Са друге стране, „безимена“ је осуђена на то да у тајности и скривена од других приђе и дотакне се Христа. Она нема угледа, нема више ни богатства, а кроз болест нема ни целовитост, како социјалну тако и физичку. Вероватно из очаја, узима на себе одговорност да преступи границе ритуалне чистоће, дотичући се у стању „нечистоће“ Христа и тиме ризикујући да њен поступак повуче тешке последице за њу. Њој би било забрањено да „онечисти“ светог човека, а она управо то чини надајући се да то нико неће приметити. Христова брига и питање представљају заправо раскид са дотадашњом праксом игнорисања и осуде. У Христовим очима, дошло је до радикалног заокрета, до искакања из „нормалности“ оног времена. По Њему, значај и приоритет нема Јаир, угледан и моћан, него жена, јадна и немоћна. У тренутку када жена додирује Исуса у свеопштој гужви, Он прекида дијалог са Јаиром да би се обратио жени (Лк 8, 45). Чим је ступила у однос са Христом, жена бива моментално излечена (Лк 8, 44). У тренутку када је излечио жену, Христос је заправо поништио значај моћи у једном друштву. Није Јаир тај коме се прво помаже у нарацији Луке. Прва бива излечена жена, чиме се целокупна „нормалност“ за онај свет изврће наглавачке (Дап 17, 6). Тиме Исус поништава значај моћи који има претежност у сваком друштву.
„Неко ме се дотаче,“ упитао је Христос јавно гомилу људи. У општем метежу, Петар се чуди оваквом питању: „Наставниче, народ те опколио и гура те, а ти говориш: Ко је то што ме се дотаче“ (Лк 8, 45). Христос овде није рекао: „Неко се дотакао моје одеће“, него сасвим јасно каже: „неко ме се дотаче“ (ὁ δὲ Ἰησοῦς εἶπεν· ἥψατό μού τις“, Лк 8, 46), чиме је наглашено поништавање сујеверног или магијског тумачења овог догађаја. Одувек су постојале интерпретације које су наглашавале како се жена није дотакла Христа него његове одеће, чиме се хришћанство своди на магију, а не на веру. Тако бисмо могли да закључимо како жена није излечена вером и љубављу Христовом, него пак његовом неконтролисаном енергијом која извире из одеће, чиме се цео догађај банализује и своди на магију. Управо такво једно промишљање наводи се у другом канону Светог Дионисија Александријског (+265), и постаће основ готово свим каснијим тумачењима. По Светом Дионисију недостојно је и помислити да се жена може причестити или ући у цркву (οἶκος τοῦ Θεοῦ) у стању крвоточења. То поткрепљује чињеницом да се жена није дотакла Христа, него „краја његове одеће“ (τό κράσπεδον). Дакле, код Луке ни на који начин се не указује како одећа лечи жену, него Христос, не безлична енергија, него лични контакт са Њим. Жена није радосна нити срећна, иако је излечена. Питање које пред њу поставља Христос чини да она дрхти од страха (τρέμουσα), уплашена за свој живот и статус у друштву (Лк 8, 47). Уплашена, јер је учинила ритуално-религиозни преступ који дубоко задире у само социјално ткиво јеврејског друштва, она ипак одлучује да се, свесна могућих последица, огласи и јавно иступи пред гомилу.
Христово питање: „Неко ме се дотаче?“ јесте управо ту да на јасан начин посведочи и нагласи окупљеним људима како једна безимена жена, приступивши са вером и надом, бива удостојена заједништва са Господом, рушећи и превазилазећи оквире културе и религије оног времена. Христос ослобађа жену, врши извртање моћи, ослобађа народ сујеверја јер није одећа исцелила, нити каква магија. Излечење се догађа у простору личног односа Христа и безимене жене. Да је којим случајем жена излечена само додиром, без Христовог питања и личног обраћања, цели догађај би се свео на магијско дело и приватни простор. Самим јавним питањем и јавним иступом, истакнуто је лично и јавно наспрам приватног и магијског. Не заборавимо да књижевници и фарисеји непрестано Христу пребацују магијско лечење (Мт 9, 34; Мт 12, 24; Мк 3, 22; Лк 11, 15) помоћу злог духа. Лични однос који Христос жели да искаже током целог свог живота као мерило праве вере, подмеће му се као магија и сујеверје. Стога, овај догађај није изузетак – догађај у којем треба да се покаже како вера у Сина Божијег није сујеверје или скуп правила, него питање вере и личног односа са живим Богом. Најприсније заједништво са Господом је остварено у процесу излечења, заједништво које није ништа друго него причешће (заједница, сабрање, прибрати) као заједништвo и присаједињењe Христу. Христос као свезнајући допушта да Га жена дотакне, али допушта и да буде излечена, то је дакле Христов лични избор, а не избор неке необуздане енергије која излази из Њега сводећи цели догађај на случајност, сујеверје и магију.
 
Кћер, мир, благослов
 
Христово јавно питање требало је да шокира, изненади, задиви, и упита ову масу која је присутна. Стара вера са својим обичајима, уверењима, и правилима, више није чврст темељ, него је дубоко уздрмана у сусрету са личним Богом, сусретом који надилази сваку увереност. Његов поступак превазилази табу, стид, питање болести, питање греха, одјекујући страшно у ушима савременика: „Не бој се, кћери, вера твоја спасла те је; иди у миру.“ Христос је лечи, даје јој нови идентитет - идентитет кћери Божије - и пружа јој благослов мира.
Ове речи бивају необично значајне за све оне који су присуствовали овом догађају. Христос жену чији смо статус именовали као „под-жена“, не враћа у стање „жене“, него јој дарује нешто више. Вера ове жене, храброст да јавно иступи и лично се обрати Христу у метежу људи, дарује јој нови идентитет који није зависан од њеног физичког стања. На исти начин, Дидаскалија записује своје сведочанство о овом проблему:
Нека нам кажу, у које дане или у који час они удаљавају себе од молитве и од примања Свете Евхаристије, или од читања Светог Писма – нека нам кажу када су одвојени од Светог Духа? Јер кроз крштење примили су Светог Духа, који је увек са онима који чине правду, и Дух не одступа од њих због разлога који су ствар природе (менструација-прим.) и полног односа у браку, него је свагда и увек са онима који поседују и чувају Га.” Сиријска Дидаскалија 26:21. „Зар мислиш жено да си у току седам дана точења у недостатку Духа, и ако умреш у ове дане да ћеш умрети празна и без наде? Али ако је Свети Дух увек у теби, без препреке, зашто уздржаваш себе од молитве, Писма и Евхаристије? Јер размисли, молитва бива примљена кроз Духа, и Евхаристија бива примљена и освећена кроз Духа, и Писма су речи Светог Духа и света су. И ако је Дух Свети у теби, зашто онда уздржаваш себе у приступању делима Светог Духа?” Сиријска Дидаскалија 26:21. „Она која је имала точење крви није била осуђена када се дотакла Спаситељевих хаљина, него су јој сви греси опроштени. Зато, вољени моји, избегавајте придржавање глупих обичаја и не прилазите им близу, Сиријска Дидаскалија 26:22.
Нови идентитет који Христос дарује овој жени скопчан је са благословом мира. Овде имамо у виду да је за Јевреје мир много више од стања „одсуства рата“. Мир јесте највећи благослов који подразумева психофизичку пуноћу живота. Мир (шалом) означава пуноћу благословеног живота. Укратко, шалом означава пуни живот у животворном односу Бога и човека, то је Божије обећање праведног мира и као такво има есхатолошко значење. Спасење жене се, дакле, не везује само за излечење од једне специфичне болести, него је мир сада есхатолошки дарован жени. Стекла је узвишени идентитет, враћен јој је интегритет особе и она је поново суштински укључена у религијско-културни миље своје средине.
 
Исмевање
 
Безимена жена је контраст у односу на Јаира и апостоле. Христос не дозвољава никоме да уђе са њим у кућу мртве девојчице, осим Петру, Јакову, Јовану и родитељима (Лк 8, 51). Ова три апостола ће бити присутна и приликом Христовог преображаја на Тавору. Нимало случајно, они су и овде једини позвани да уђу са Њим. Па ипак, уместо вере коју је требало да покажу, они су се смејали (κατεγέλων – подсмевати, изругивати се: Лк 8, 53) на Христове речи да девојчица није умрла, него спава. Код Луке нам се кроз нагле смене догађаја појачава утисак драме у којој се Христос нашао. Тако у једном тренутку родитељи јецају и плачу због мртве кћери (Лк 8, 52), а већ у следећем се ругају Исусу који им саопштава да није умрла (Лк 8, 53). Подругивање и подсмевање изабраних апостола, али и Јаира, стоји у страшном контрасту са вером и храброшћу безимене жене да буде исмејана. И безимена жена и Христос су пред опасношћу да буду исмејани показали истинску веру и храброст, те је тиме идентификација Христа и жене спроведена кроз стицање идентитета „кћери Божије“. Вера управо излечене „кћери“ јесте модел понашања како за Јаира тако и за апостоле. Другим речима, од оних од којих се очекивала вера и храброст добијен је подсмех и неверовање. Код Лк 8, 40-53 модел за наш однос са Богом напрасно не бивају они од којих се то очекује, људи од угледа и вере, људи који поштују законе Мојсијеве, људи које поштује заједница. Питање моћи и снаге је окренуто наопачке, супротно очекивањима Лукиних савременика. У томе и лежи богатство овог догађаја, али и лакоћа са којом нам Лука то саопштава.
 
Есхатологија
 
Читав догађај је смештен у есхатолошку раван, што нам јеванђелист доноси кроз употребу броја дванаест. Наиме, жена је болесна дванаест година, док Јаирова кћи која је болесна такође има дванаест година. Овим је број дванаест, понављањем кроз две личности, кћер и жену, уметнут како би додатно потенцирао његов значај. На тај начин нам Лука наглашава како излечење и Јаирове кћери, али и безимене жене симболизује дванаест племена израиљских која ће бити поново установљена у Царству Божијем. За јеванђелисту Луку, есхатолошка обнова ових племена се догађа у служби Христовој (Лк 22, 30), па је тако и излечење стављено у раван есхатологије која не поништава или игнорише историју, него је рекапитулира. Јер, никако није случајно да у оба догађаја Христос крши границе обичаја и закона. Његов додир мртве Јаирове ћерке (κρατήσας τῆς χειρὸς: Лк 8, 54) није ништа друго него поновни скандал. Свако онај ко додирне мртво тело, чини себе нечистим за седам дана (3Мој 19, 11). Јеванђелист Лука нам умешно саопштава како се проблем култне нечистоће решава у простору живог Господа, синтетизујући два проблема „нечистоће“. Додир безимене жене руши табуе, баш као што и Христов додир мртве девојчице надилази религиозне оквире друштва оног времена. Такође, много значајније јесте указивање на праву природу односа и простора Исуса Христа, тј. Литургије. Богослужење са једне стране може бити сведено на самозатворени култ који функционише по својим сопственим вредностима и мерилима садашњости, или пак простор Христовог живог присуства означава есхатолошку радост која надахњује све који су сабрани око њега за свакодневни живот. Код Луке је очигледно да се простор односа са Христом дефинише као простор који надахњује људе за један нови квалитет и пуноћу живота чија се вредност не исцрпљује у култу, него правој вери и радости Царства Божијег. Александар Шмеман каже: „Вечни живот није нешто што почиње после овог привременог живота, то је вечно присуство пуноће (тоталитета) живота.“ Својим чудом Христос управо показује визију Царства Божијег, Царства које није заокупљено само духовном борбом, него пре свега обнови човечности, обнови пуноће живота, борби против сила које деградирају и понижавају људско биће. Заједница са Господом се не темељи на култној нечистоћи старе вере, него на снази нове вере као личног односа. Причешће јесте сабрање свих који вером и љубављу приступају, оно није искључивост због ове или оне култне нечистоће, него икона есхатолошке стварности. Једина искључивост коју причешће мора да има у себи јесте „искључивост искључивости.“
 
Стара вера Цркве
 
Већ у првим временима/вековима Црква је, уместо снаге хришћанске вере, све више преузимала норме и критеријуме Старог завета. Многи су догађаји довели до тога, али ћемо овде покушати само укратко да покажемо како новозаветна драма коју описује јеванђелист Лука, указујући на „новост“ и „ограничену револуцију“, веома брзо бива заборављена и замењена истим оним критеријумима које је Христос желео да покаже као небитне у контексту односа са Њим.
И поред јасне поруке које нам јеванђеље преноси, рано хришћанство се ломило између овог „револуционарног“ или пак „традиционалног“ хришћанства. Нестанак Јерусалима кроз рушење Храма и расејавање Јевреја, као и коначни раскид са јудејском вером у другом веку, довели су до угрожавања идентитета младе хришћанске заједнице. При свему томе, временом је све више окружење одвело црквено сабрање у поистовећење са културним обрасцем дате средине. Ово је особито уочљиво код тзв. Пастирске посланица које за свој образац користе модел патријархалне куће и њених правила. Поистовећење са критеријумима друштва, али и потреба да односи са Римом не одведу Цркву у самоуништење довели су до различитих уступака. Па ипак, хришћанска вера и даље не показује монолитност у свом ставу према друштву. Разлог томе је „приватност“ хришћанства која је омогућавала његову „револуционарну“ димензију. Наиме, од самих својих почетака, због различитих друштвено-политичких услова, хришћанство је вера „приватног простора“, тј. приватних кућа у којима су се хришћани састајали да би славили Евхаристију. Од трећег века па надаље, хришћанство постаје све више религија јавног простора. Четврти век са собом доноси признање хришћанске вере од стране Римске империје и потребу њеног санкционисања. Конформизам Цркве који се јавља још у другом веку као потреба за преживљавањем, постаје очигледнији у вековима који долазе.
Тако су нпр. све веће оптужбе на отворени карактер хришћанских вечера, којима су присуствовале и жене, и мушкарци, и деца, одвеле цркву у опрезније понашање и каткад у потпуну сегрегацију полова, о чему нам сведочи фреска у катакомби Свете Прискиле у Риму, познатија као fractio panis на којој седам жена учествује у евхаристијском слављу, без мушкараца. Многе друге религијске заједнице овог времена су имале искључујући карактер, те су стога биле састављене углавном само од мушкараца. Такође, римски закони се мењају и намећу одвајање мушкараца и жена на молитви већ у 4. веку. Око 320. године, император Ликиније узнемирио је цркве својом забраном да у источним провинцијама мушкарци буду заједно са женама у кућама молитви, забранивши истовремено женама да примају савете од епископа. Одговор Цркве на ово је видљив у Апостолској Дидаскалији 12/Апостолским Установама 2.57. где се говори о одвојеном седењу мушкараца и жена. То је можда био један од разлога да су у Антиохији већ у 3. веку почели уводити дрвене преграде у цркви како би одвојили мушко од женског. То нам говори колико је Црква била спремна да жртвује своје учење како би „освојила“ друштво у којем је постојала. Правила која су јој наметнута она је прихватила покушавајући да то рационализује теолошки, нечим што бисмо могли назвати „теологијом конформизма.“ Поред овога, увек присутни утицај гностицизма, губитак есхатолошког ишчекивања, као и потреба да се идентитет изгради на јеврејским основама, као новом Јерусалиму, довели су до придавања све већег значаја старозаветним правилима, али и патријархалним моделима Римске Империје. Дакле, правила која су Цркви наметнута и настала као израз историјске неопходности, данас се задржавају и бране као израз изворне црквене традиције.
 
Етос канона и молитава
 
Не бивајући надахнути Лукином причом, без свести о њеном значају, Црква се повукла на позиције друштва, а не изворне вере. Отуда се на Истоку развија све веће противљење да се жена може причестити када има циклус. Такав став ужива своје одобравање до данас, без критичког богословског преиспитивања. Општа нота култне нечистоће остала је и после 2000 година доминантни теолошки аргумент. За папу Григорија Великог (+604) менструација је резултат греха, па ипак он не забрањује причешће женама. За поједине Оце, последица првородног греха јесте управо месечни циклус код жена. То је довољан аргумент да се докаже немогућност њиховог причешћа, иако је логика овог аргумента на стакленим ногама. Овакав став је свакако неодржив, јер свака болест, па на крају и сама смрт происходи из првородног греха. То што сви умиремо јесте последица првородног греха, али то пак не значи да се људи не могу причестити јер умиру или имају болести. Напротив, људи не добијају причешће као своју личну својину, као последицу заслуге, него као дар Божији Цркви. По 3Мој 12, 1-8 жена је после порођаја нечиста из једног јединог разлога, а то је губљење крви које се при томе догађа, тако је рађање детета одваја од Бога! Христос нас ослобађа церемонијалног закона и питања култне нечистоће (Лк 8, 40-56; Гал 5, 2-6), као и материјалног поштовања тих церемонија. Међутим, Христова „новост“ и „револуција“ у односу на стару веру сасвим је другачије преведена у канонском праву и молитвама Цркве.
Када је реч о канонима, неколико њих се дотиче овог питања, забрањујући причешће жени која има циклус, сводећи читаву ствар на старозаветно поимање проблема. Такви су Канони Светог Дионисија Александријског (2), Канони Светог Тимотеја Александријског (6, 7), као и Канони Јована Посника (28). Такође, канони који заповедају да се ђаконисе могу рукоположити тек када напуне четрдесет година (Трул. 14) за своје исходиште имају исту теолошку подлогу, јер се овим желело изборити са проблемом менструације код жена, тј. култне нечистоће. Овде није само проблем „менструација“, него је много већи проблем свођење хришћанске Литургије на култ, а саме вере на сујеверје. Како смо већ раније навели, тумачење овог питања онако како је то учинио Свети Дионисије Александријски постаће образац за сва каснија тумачења, јер се по њему жена није дотакла Христа, него краја Његове хаљине. То даље значи да је излечење производ слепе силе и енергије, а не личног односа Христа и жене. Или као што смо показали раније, Христос сâм није питао „ко се дотаче краја моје одеће,“ него управо: „неко ме се дотаче.“ Никодим Милаш тако, у свом тумачењу другог канона Светог Дионисија, наводи само старозаветна правила како би објаснио овај канон. Нити једно новозаветно место није коришћено за појашњење, јер га нема. Ови канони у себи не садрже теологију Новог завета, него напротив, остају на нивоу паганских обичаја и веровања који су нам предати кроз Стари завет. Иполитови канони (6. век) који никада нису ушли у корпус канона Православне Цркве били су пак изузетно утицајни на Истоку. Они иду толико далеко да не само да је жена нечиста после порођаја због крвоточења, па се стога не може причестити, него исто правило важи и за бабицу која је помагала у порођају! Патријарх Павле у свом тексту о овом проблему наводи много Отаца и њихову аргументацију против причешћа жене када има „крвоточење“. Блаженопочивши Патријарх на крају закључује како менструални циклус не чини жену ритуално нечистом, а модерна хигијена је не чини физички нечистом те стога може доћи у цркву, примити нафору, али се не може причестити! Потпуно неочекивано, патријарх Павле доноси овакав закључак не наводећи и саму логику таквог закључивања. Јер, како је могуће одржати овакав закључак, ако се већ наводи да не постоји молитвена, физичка или духовна нечистоћа условљена месечним циклусом?! Пред свим аргументима које блаженопочивши Патријарх веома добро наводи, он извлачи закључак који „одговара“ традицији, али не и самим аргументима. Тако је традиција мерило, а не аутентично сведочење Христа и јеванђелиста.
Оваква теологија ушла је затим и у молитвенике, као израз теологије. Када каноне и теологију која лежи иза њих преведемо на молитве онда добијамо један нови етос „култне нечистоће“, кривице, и стида. Молитве после порођаја жене су тако уистину деградирајуће јер се позивају на грех мајке и њену нечистоћу. „Погледај са неба и види немоћ нас осуђених и опрости служитељки својој и целом дому у ком се дете родило, и онима који је додирнуше, и свима који се овде налазе, опрости као добри Бог који волиш човека.“ Молитва породиљи у четрдесети дан, када се дете доводи у храм, такође је дубоко везана за култну нечистоћу, за „крвоточење“ и чишћење: „Спери њену телесну и душевну нечистоћу кад се наврши четрдесет дана, да би, удостојена да уђе у твој свети храм са нама прославила твоје свесвето име, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у све векове… По ономе што је уобичајено у твом светом Закону, пошто се навршише дани очишћења, он је као истинити законодавац био донет у храм (где) га је праведни Симеон примио у своје наручје.“ Молитва породиљи у четрдесети дан уједно је први дан када се Црква моли да жена буде удостојена причешћа, то јесте да буде „уцрковљења“. До тога дана не би требало да се причешћује, јер би тиме прекршила правила обредне чистоће старозаветне вере. И поново нема нити једне референце на све оне догађаје Христовог живота где се питање култне нечистоће укида у личном односу са Христом. Барберински кодекс (крај 8. века) сведочи да Црква још није у општем правилу прихватила нити „молитву после порођаја“, нити молитву „уцрковљења“ (чита се четрдесети дан после порођаја) у негативном односу према мајци, дакле у старозаветном виђењу. Две молитве које се налазе у овом кодексу су првенствено намењене за новорођену бебу. Увођење молитава „после порођаја“, као и молитве „уцрковљења“ ушле су у употребу у 11-12. веку. Упутство приликом молитве „уцрковљења“ наводи да се мушко дете уноси у олтар, док се женско доводи „само до царских двери.“ Деградација жена у вези са њиховим циклусом ишла је тако далеко да се и приликом крштења мушко дете уноси у олтар, док се женско дете доводи само до иконостаса. Дакле, питање „крвоточења“ код жене и система чисто/нечисто није једноставно питање, него задире дубоко у сваку пору теологије, стварајући посебан етос и у самом односу према жени. Заборављамо да је улазак у олтар дефинисан крштењем, а не полом особе, па је самим тим ово правило у дубокој вези са дихотомијом чисто/нечисто, тј. са правилима о чистоћи/нечистоћи и легалном очишћењу која „нити су релевантна нити валидна.“
 
Закључак
 
Молитве у Требнику, као и канони, немају нити једну озбиљну референцу на тако значајан новозаветни догађај какав је било излечење „безимене“ жене. Целокупна садржина молитава базира се на старозаветним обичајима. Слично је и са питањем уласка у олтар, где се тако мало значаја придаје предивној слици „цепања завесе“ у Храму приликом Христове смрти (Мт 27, 51). Тако је завеса у јерусалимском Храму делила Светињу над светињама од остатка Храма. У Светињу над светињама је могао ући само првосвештеник једном годишње, док су остали људи били распоређени сегрегацијски (одељени једни од других) по простору Храма. „Цепање завесе“ показује отварање простора Храма у Христу, како према питању спасења тако и у физичком распореду људи у Храму. Без завесе светиња над светињама постаје доступна свима. Уместо тога, модел на коме се традиција утемељује јесте историјско постојање јерусалимског Храма. То нас доводи то тачке да се замислимо пред чињеницом да ли смо и колико ми данас спремнији да прихватимо Христа од Јевреја првог века. Уколико наставимо да бранимо традицију, ко

На крсту, поред Христа, имамо, већ знамо, два разбојника. Обојица као да иконизују свакога од нас. Сви имамо неки грех. Али, код ове двојице имамо тоталну другачију устројеност бића, код једног чак искорак из бића, премда обојица исти грех деле. Једна исповеда веру, други не. Други условљава веру као што данас чине многи, у стилу: “Боже, ослободи ме неког притиска, дај ми ово или оно, и ја ћу поверовати у тебе!”. Неслободна позиција. Тако непокајани разбојник куша Христа: “Ако си Син Божији, спусти нас са крста!”. Покајани разбојник поступа, за разлику од суровог рационалисте, тотално нелогично, не концентрише се на своју агонију, коју сигурно осећа, него на Христа за којег је, такође распетог, тек тотално нелогично поверовати у том тренутку. И Христос не остаје равнодушан, нити се Он Сам концентрише на Своју агонију (“…сине, ето ти мајке; бићеш са мном данас у рају; Оче, опрости им, не знају шта чине…”). Ова двојица, дакле, одсликавају наше унутрашње профиле. Својим распећем питају нас којој страни нагињемо. На ком темељу вере се оријентишемо, макар само декларативно а да то не доведе до дефлорисаности другог.
Ова прича показује да нека јововска дилема није у првом кадру (“зашто патим”), она је периферна, већ да ли смо својој вери претпоставили условљавајућ а пролазан или пак слободан а есхатолошки угао егзистенције (“има ли даље иза патње”). Покајани уводи смисао на најпарадоксалнији начин, на месту срамоте, на распетом крсту, где га притиска уместо клина бесмисао постојања. Он хоће даље. Не бежи од крста, не бежи од смрти, иако је то најлогичнија ствар која ће се неминовно десити тог тренутка. Улази у однос када се чини да време за однос није. Налази веру на најмање траженом месту, од којег и хришћани данас беже тражећи лагодније позиције своје вероисповести. Налази веру на крсту. То је скандал за рацио. Његова вера не тражи да сиђе са крста што је у том тренутку једина логична солуција. Уместо да кидише и ропће због болова које осећа, он улази у дијалог са распетим Богочовеком. Заједно страдају. Богочовек не користи Духа Светога да би одстранио ни Себи ни другоме бол. Нема седативне вероисповести. Том логиком ће касније ићи многи аскетски оци који и поред изобилних дарова Духа никада нису молили да их Бог рецимо ослободи од неког биолошког дефекта природе.
Треба се, дакле, запитати на ком извору тражимо, или чак кушамо, веру? Јер, очито је да многи долазе у Цркву са мотивима да се ослободе притиска у нечему (криза идентитета, финансијски проблеми, криза брака, личне психозе, итд.) а да не виде да је посреди притисак смртне природе у питању. Мало ко полази од притиска смрти, од бесмисла живота, од празнине бића које вапије за присуством Духа. Надасве, мало ко полази од императива љубави која конституише непропадљиву односност. То је полазна тачка дистинкције између литургијских и нелитургијских персоналних интеракција.
Непокајани разбојник је поклекао пред исповешћу вере која није положена у темељ жртве. Он не види даље од себе. Његов ужас је концентрисан у смрти јер је сопство све што има а што не жели никако да изгуби у том тренутку. То иде до грозничавог приговарања Христу. Не види Другог али ни трећег, те стога не види ни себе. Вера је за њега илузорна. Бајколики опијум који не решава ствар. Али, вера и не решава ствар јер има есхатолошку подлогу. Само тако можемо разумети поступак вероисповести покајаног разбојника. Непокајани условљава Богочовека али му се Бог не обраћа, не окреће главу ка њему. Можда силазак са крста не би ни променио његов темперамент. За разлику од покајаног, он остаје у границама самосажаљења. Сматра да је неправедна жртва самим тим што умире премда свој морални стадијум не узима у обзир. То је логика којом се многи озлојеђено служе данас користећи агонију као таоца своје уобразиље или пак као таоца којим би покушали да оправдају своје безакоње. Зато у његовом позиву да се сиђе са крста постоји нешто иронично, подругљиво. То није вапај за односом или есхатоном, већ неко профано ослобођење од једне стресне ситуације да би он наставио по старом – без преумљења. Нови човек, могућност одухотворења сопства, изгнан је на маргину постојања. Слобода је десакрализована на јефтин избор: “Дај ми то што ми треба или за мене не постојиш!”. Банална алтернатива. Искање без покајања, а не као да би Бог тобоже заобишао искање. Ипак, центар искања није Бог Сам као што постоји у искању покајаног разбојника. Тако ни поруку Јеванђеља многи ни онда, ни сада не разумеју јер Бог објављује Себе, Тројицу, а Христос проповеда у причама Самог Себе и Саму Тројицу. То је база. А не оно што су други хтели од Христа или што су умислили од својих пројекција желећи да их рефлектују на Христа, како онда тако и сада. Одсуство чуда силаска са крста показује се излишно. На њему инсистирају и они испод крста. Пред ранијим чудима остајало се равнодушно – зашто би сад било другачије? Мирише на провокацију. А опет, ни ранија чуда нису била сама себи циљ. Зато и сада одсуствују. Акценат није на чуду избављења већ на смрти Христовој која је Његов избор ради васкрсења мртвих јер три године говори ученицима да ће бити предан и убијен.
А онда почиње драма. Умире Богочовек. Цео, не половично. И он се буни против смрти. Зато вапије за Оцем. Зато се и буни природа са својим помрачењем, земљотресом, устајањем неких из гроба, пуцањем завесе у храму… Догађа се тајна есхатона која је позната само Христу и покајаном разбојнику – остали остају изван тог увида. Бог не силази са крста, дакле, када други то желе, већ када Он жели тј. Бог Отац који Га и подиже из мртвих Духом у недељу. Зато ни ми данас не треба да останемо са упртим погледом пред манифестацијом чуда тј. у ишчекивању излазне ситуације “Ако ми помогнеш, вероваћу!”, већ да продремо у догађај иза страдања, са оне стране есхатона, у примат односа независно од страдања (што не значи и негацију истих јер онда не би било историје).
Поука је следећа: ако Бог Син заједно пати са покајаним а да покајаном бол не угрожава однос ни веру, онда и усред смрти смрт налази свој егзодус иако ће човек умрети. Парадокс. Коју вероисповест ћемо, дакле, одабрати, покајаног или непокајаног, колико год се изнова распадали у другим сегментима битисања? А страдали, не страдали, умрећемо свакако. И то није природно стање, нити цела прича. Прича остаје да буде испричана када зађемо са оне стране свеопштег васкрсења, које још увек молитвом Цркве призивамо и које се још није догодило.
Извор: https://www.pouke.org/forum/blog/3/entry-754-%D0%BE-%D1%80%D0%B0%D0%B7%D0%B1%D0%BE%D1%98%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B8%D0%BC%D0%B0-%D0%BD%D0%B0-%D0%BA%D1%80%D1%81%D1%82%D1%83-%E2%80%93-%D0%BE%D0%BD%D0%B4%D0%B0-%D0%B8-%D1%81%D0%B0%D0%B4%D0%B0%E2%80%A6/

ПОСЛЕДЊА ПОРУКА ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА

Пост
Неки се људи боје поста, мада Црква назива Велики пост "светло време поста". Православни монаси - испосници, као Антоније Велики и многи други, постили су целог свог живота, били здрави и дуго поживели. Лекари нам препоручују извесне дијете и ми се тога слепо држимо. Зашто онда не бисмо послушали Бога, који је највећи видар и који нам пост препоручује као благотворан лек и за душу и за тело? Зар не видимо оне, који сувише једу и пију, како пате од тешких и неизлечивих болести и како млади умиру?
Богатство
Често слушамо о људима, како гомилају земаљска блага, умиру не искористивши их ни за какав благословен циљ. Једна госпођа у Чикагу, стара 87 година, чувала је 25. 000 долара сакривених у кући. Једног дана изашла је некуда, а лопови су украли њену уштеђевину. За кога је та жена чувала оволики новац? Са њим није ништа стекла ни на земљи ни на небу. Срце је било везано новцем на земљи, а сада је срце празно и сиромашно на небу. Сама реч Божја вели:"Сине мој, дај ми срце своје". Не дај своје срце земљи на земаљске ствари, него Мени. Јер, ако је твоје срце самном, оно ће бити самном у вечности, ако је твоје срце са твојим земаљским благом, оно ће бити далеко од Мене у тамним пределима вечите смрти, зато дај ми срце своје, сине Мој.
Ми смо православни хришћани. Припадамо најстаријој апостолској цркви. Као такви, треба да будемо испуњени мудрошћу и да имамо право знање о животу. Неверници и секташи пуни су брига о осигурању свог кратког овоземаљаског живота. Али ми, као деца светлости и духовне мудрости, треба да дамо пример целом свету у тражењу, пре свега, Царства Небеског, које је вечито. Осигурајмо, зато свој вечити живот, прикупљајући духовно и морално благо, које мољци не гризу нити рђа, нити га лопови краду, нити се може уништити. Јер наша добра дела ићи ће испред нас пред престо Господа на последњем Страшном Суду. Чули смо да сте ви, парохијани добар и побожан свет. Свет који се боји Бога и воли Цркву, под духовним руководством ваших часних отаца и ми нисмо дошли из Богословије Св.Тихона да вас научимо нешто ново, него само да вас поздравимо и да вам кажемо: "Држите се благословене вере ваших предака - ви не можете наћи бољу веру на целом свету. Држите се народних обичаја своје Цркве, боља Црква не постоји.''
Преузето из часописа: ''Светигора'', бр.180


Извор: Манастир Клисина

То је један од тежих крстова духовних, који се шаљу онима који желе да се спасу, а понекад и онима који не желе. Ваша чамотиња израста из тешкоћа које вас окружују и онемогућавају испуњавање жељенога. Неку радост у чамотињи налазите у мисли о смрти зато што вам се чини да је у њој избављење од многих ваших тегоба. Али када бисмо ми знали у потпуности какво мучење подносе с оне стране гроба они који нису добили милост Божју, и ми бисмо радо поднели сваку тегобу спољашњу и унутрашњу. Ако већ за сваку ствар треба да се молимо Богу "нека буде воља Твоја", онда је то од свега примереније када је у питању наш живот, који нам је дарован ради достизања вечнога спасења. Ако се неко у потпуности не ослања на вољу Божју или њој не предаје, него себи дозвољава неке привидне добре жеље, он ће временом упадати у малодушје и нетрпљење, ради избегавања чега било Доротеј саветује да мислимо овако: "Хоћу, ако буде".
Жалите се на чамотињу и тугу.
Такво стање душе бива од два потпуно различита узрока, а понекад, и од међусобно помешаних узрока. Туга која настаје из духовних узрока Апостол назива веома корисном: "Туга која је по Богу", каже он, "покаја- ње нераскајано на спасење окреће". "Нераскајано" - значи ако се човек не окреће натраг од покајања и благочестивог живота. Овој тузи штети смућење које потиче од танане гордости и очајање које на нас наводи враг наш. Туга, пак, из световних разлога настајућа, веома је штетна. Она, по речима Апостоловим, "смрт доноси" не само душевну него, понекад и телесну, ако јој се човек много предаје, напустивши уздање у Бога. Тугу световну производе три узрока: "похота плоти, жеља очију и гордост житејска", који по речима Апостола нису од Бога него од овога света. Та три узрока, мешајући се, рађају један јединствени узрок, ако човек против њих чврсто не устане, него се обазире натраг, видећи светољупце како, наизглед благују. Мешовити узрок туге појачава, пак, ревност не по разуму у стварима духовним, када човек не може да се задржи у границама смирења него окреће на свађу. Апостол Јаков пише: "Где је завист и свађа, онде је неслога и свака зла ствар".А мудрост која је одозго, прво је чиста, потом мирна, кротка, послушна пуна милости и добрих плодова, која се не гради паметном и која није лицемерна". Која се не гради паметном - значи која не осуђује. Они који себе сматрају умешнима људима који разумеју боље од других склони су осуђивању. Ето ја, скудоумни, поводећи се жељом да користим ближњему, заборављајући сопствену бескорисност, указао сам вам на узроке, који на човека наводе тескобу душевну, не ради обличења него срдачно желећи вам избављење од неистрпне туге, која трује живот ваш. Сами проникните и размотрите из чега више произлази мука духа вашега, и призивајући са смирењем и вером помоћ Божју, постарајте се да одстраните лоше поводе и узроке. Није узалуд Апостол рекао: "Трпљењ је потребно и, вољу Божју сатворивши вечни ћемо живот задобити". Да, не мало трпљења и разумевања треба да бисмо безбедно прошли стрмен са обе стране - где са једне, човека искушава танана љубав према овоме свету и бреме плоти, а са друге - ревност не по разуму, која доводи до свађе. А све то лишава мира душевног, оптерећује, мучи, смућује. Господе, помози, заступи, спаси и помилуј! Помилуј јер смо немоћни! Враг, пак, који се против нас бори, бездушник и добра мрзитељ, "као лав ричући ходи, тражећи кога ће да прогута". Но нека се изјалови његово сплеткарење.
Извор: "Између страха и наде"
писма хришћанима у свету

Проповед Јована Крститеља и крштење Христово
1. У оне пак дане. Не онда када је Господ био дете и живео у Назарету, већ просто тако каже "у оно време" које је претходило данашњем времену.
Дође Јован Крститељ.
Бог је послао Јована да прекори Јевреје и да их приведе познању својих грехова како би тако прихватили Христа. Ако човек није свестан својих грехова, не може се покајати. Зато је Јован послан.
1-2. И проповиједаше у пустињи Јудејској. И говораше: Покајте се.
Јевреји су били горди, па их зато позива на покајање.
Јер се приближило Царство небеско.
Царством небеским назива први и други долазак Христов, као и врлински живот. Јер ако ми, странствујући по земљи, живимо као на небу, далеко од страсти, онда имамо Царство небеско (у себи).
Јер то је онај за кога је рекао пророк Исаија говорећи: Глас вапијућег у пустињи, припремите пут Господњи, поравните стазе његове.
"Путем" се назива Еванђеље, а "стазама" законске одредбе, које су овештале и старе. Стога каже: "Припремите се за еванђелски живот, и законске одредбе 'поравните', то јест, испуните их духовно", јер је Дух "прав". Када, дакле, видиш Јеврејина који телесно разуме заповести Закона, можеш да кажеш: "Овај није поравнао своје стазе", то јест, духовно не разуме Закон.
4. А сам Јован имаше хаљину своју од камиље длаке.
На покајање је позивао самим својим изгледом, јер је носио одећу жалости. За камилу кажу да је негде између чисте и нечисте животиње. Пошто прежива, она је чиста животиња, али нема раздвојене папке, и по томе је нечиста. Тако је Јован носио хаљину од камиље длаке, јер је Богу приводио јеврејски народ, који је сматран чистим, и нечисти народ незнабожаца, те је био посредник између Старог и Новог Завета. Зато је и носио одећу од камиље длаке.
И појас кожни око бедара својих.
Сви светитељи који се спомињу у Писму били су опасани појасом око бедара, јер су стално радили, док су лењивци и доколичари распојасани, као што је то данас случај са Сараценима. Светитељи су били опасани кожом зато што су умртвили страсти телесне пожуде, пошто се кожа добија од тела мртвих животиња.
А храна му бијаху акриде и дивљи мед.
Неки кажу да су акриде врста биљке која се још назива мелагра, други опет, да је то врста ораха или дивљих плодова. Дивљи мед производе дивље пчеле и може се наћи у дрвећу и стенама.
5-6. Тада излажаше к њему Јерусалим и сва Јудеја, и сва околина јорданска. И он их крштаваше у Јордану, и исповиједаху гријехе своје.
Иако су крштавани, Јованово крштење није давало опроштење грехова. Јован је само проповедао покајање и приводио опроштењу грехова, то јест, Христовом крштењу, којим се добија опроштење грехова.
7. А кад видје многе фарисеје.
"Фарисеји" у преводу значе "издвојени", јер су се они понашали као издвојени од других својим животом и знањем, мислећи да су виши од осталих.
И Садукеје
Они нису веровали ни у Васкрсење, ни у анђеле, ни и (постојање) духа. "Садукеји" у преводу значе "праведни", јер је "седек" праведност. Не зна се да ли су сами себе звали "праведнима" или су тако названи по оснивачу њихове секте Садоку.
Гдје долазе да их крсти, рече им.
Они нису долазили са искреном намером као остали, те их зато прекорева:
Породи аспидини, ко вам каза да бјежите од гњева који иде?
Оштро им се обраћа, познавајући њихову изопаченост, али их и похваљује када говори: "Ко вам каза да бежите", јер се чудио како се десило да се њихов нечастиви род каје. Назива их "породи аспидини", јер се прича да као што аспиде излазе из своје мајке прождирући њену утробу, тако су они побили своје очеве, то јест, своје учитеље и пророке. "Гнев који иде" означава пакао.
8. Родите, дакле, род достојан покајања.
Видиш шта говори? Не треба се само уклањати од зла, већ и приносити плодове врлине, јер је писано: "Клони се од зла и чини добро."
9. И не мислите и не говорите у себи: Имамо оца Авраама.
Они су се уздали у своје племенито порекло и то им је било на погибао.
Јер вам кажем да може Бог и од камења овога подигнути дјецу Аврааму.
Под "камењем" се подразумевају незнабошци, од којих су многи поверовали. Осим тога, Јован дословно каже да Бог може и од камења подигнути децу Аврааму. Као камен је била и Сарина материца, због њене неплодности, па је она ипак родила. А када је Господ од камења подигао децу Аврааму? У оно време када су Га распели и када су многи, видевши како се распада камење, поверовали.
10. А већ и сјекира код коријена дрвећу стоји.
"Секиром" назива Христов суд, а "дрвећем" свакога од нас. Тако се онај који није поверовао још одавде у корену сече и у огањ баца.
Свако, дакле, дрво, макар водило порекло од Авраама, које не рађа добра рода.
Није рекао "које није родило", већ "које не рађа", јер увек треба рађати плодове врлина. Ако си јуче дао милостињу, а данас отимаш, ниси благоугодио Богу.
Сијече се и у огањ баца, то јест, у огањ паклени.
11. Ја вас крштавам водом за покајање; а онај што долази за мном , јачи је од мене.
Прво им је рекао: "Рађајте род", а сада им показује какав род - да верују у Онога који долази за њим, јер је за њим дошао Христос. Као што се Христос родио само шест месеци после Јована, тако се исто (након шест месеци) после Јована и појавио пред људима. Прво се, дакле, појавио Претеча, а тек онда је дошао Христос, за кога је Јован сведочио.
Ја нисам достојан њему обуће понијети.
"Ја нисам", каже "чак ни најмањи од Његових слуга, да би Му понео обућу." Под "обућом" се подразумевају два силаска Господња. Прво са неба на земљу, и друго са земље у ад. "Обућа" означава кожу тела и умртвљење. Претеча, дакле, не може да "понесе" тајну ова два силаска, то јест, није у стању да разуме како су се она десила.
Он ће вас крстити Духом Светим и огњем.
То јест, обилно ће излити на вас благодатне дарове Духа. "Моје крштење", говори Јован, "не даје ни благодат Духа Светога, ни опраштај грехова, али Он ће вам опростити (грехове) и дати Духа у изобиљу."
12. Њему је лопата у руци.
Немојте мислити да ће вам Он опростити ако будете грешили пошто примите крштење од Њега, већ знајте да је у Његовим рукама "лопата", то јест суд и истрага.
Па ће отријебити гумно своје - Цркву, у којој је много крштених као пшенице на гумну. Међутим, неки од оних који су крштени лакомислени су попут плеве, коју као ветар разносе зли духови, док су други као пшеница и доносе корист другима хранећи их учењем и (врлинским) делима.
И скупиће пшеницу своју у житницу, а пљеву ће сажећи огњем неугасивим.
Тај огањ је неугасив. Зато Ориген празнослови када говори да ће пакленом мучењу доћи крај.
13-14. Тада дође Исус из Галилеје на Јордан Јовану да га овај крсти. А Јован му брањаше
"Иако си чист, Господе мој, крстиш се да би нас опрао (од греха), и показао нам да се пре крштења морамо очистити, како не бисмо оскрнавили своје крштење тиме што ћемо се после њега лако упрљати по рђавој навици". Јован Му брањаше, да они који су ово гледали не би помислили да се и Христос крштава ради покајања, као остали.
Говорећи: ти треба мене да крстиш.
Претеча је имао потребу да га Господ очисти, јер је и он сам, као потомак Адамов, био заражен нечистотом непослушности, а оваплоћени Христос је очистио све.
А ти ли долазиш мени?
Није се усудио рећи: "Зар да те ја крстим?", већ говори: "А ти ли долазиш к мени?". Тако је био благочестив.
15. А Исус одговори и рече му: Остави сада:
Каже: "Остави сада, јер ће доћи време да примимо заслужену славу, иако сада изгледа да је немамо."
Јер тако нам треба испунити сваку правду.
Под "правдом" подразумева Закон. "Људска природа је", каже, "била проклета зато што није могла испунити Закон. Зато сам Ја испунио све остало што Закон захтева. Само ми још остаје да се крстим. А када и то испуним, тада ћу ослободити природу од проклетства. Ето, то ми ваља чинити."
15-16. Тада га остави. И крстивши се Исус.
Крштава се у тридесетој години, јер у тим годинама човек упознаје све грехове. У раном узрасту се деца понашају лакомислено, у другом, младићком узрасту, распаљују се телесном пожудом и гневом. Код одраслих људи много је среброљубља. Чекао је, дакле, тај узраст како би испунио Закон за све узрасте и све нас осветио.
Изађе одмах из воде.
Манихејци кажу да је Господ Своје тело оставио у Јордану и потом се привидно показао у неком другом телу. Али, ове их речи оповргавају, јер каже: "Исус изађе." Нико други није изашао, већ управо Он који је сишао у воду.
И гле, отворише му се небеса.
Адам их је затворио, али Христос их опет отвара како би и ти научио да својим крштењем отвараш небеса.
16-17. И видје Духа Божијега гдје силази као голуб и долази на њега. И гле, глас са неба који говори.
Дух силази да би посведочио да је Онај који се крштава већи од онога који крсти Јевреји су Јована сматрали за великог човека, док на Христа нису толико обраћали пажњу. Сви су видели да Дух силази на Исуса како не би помислили да је глас - "Ово је Син мој љубљени" - био ради Јована, него да би сви, видећи Духа, поверовали да се тај глас односи на Исуса. (Дух се јавио) "као голуб", јер је то незлобива, кротка и врло чиста птица која се не задржава тамо где је нечисто. Тако је и са Светим Духом. Као што је у време Ноја голуб објавио крај Потопа, доневши маслинову гранчицу, тако и овде Свети Дух објављује ослобођење од греха. Тамо је (знак) био маслинова гранчица, а овде је то милост Божја.
Ово је Син мој љубљени који је по мојој вољи.
То јест, који ми је мио и благоугодан.
Свети ТЕОФИЛАКТ Охридски
ТУМАЧЕЊЕ СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО МАТЕЈУ
Манастир Глоговац