Хм. Са становишта "званичне" историје се може овде штошта рећи. На пример то да је кроз историју за младе династије било врло популарно да се прогласе наслединицима великих династија из прошлости и да узму њихове симболе. Последњи познати примери за то су нам гроф Ђурађ Бранковић (великан из 17. века са подручја данашње Румуније са амбицијом да обнови деспотовину Србију) који се прогласио потомком деспотске лозе Бранковића, патријарх Арсеније III Црнојевић (познатији као "Чарнојевић") који се представљао потомком зетске племићке лозе Црнојевића, или "цар" Јован Ненад "Црни" (владар ослобођене територије од Турака у 16. веку на тлу данашње Бачке и Срема) који је за себе говорио да је потомак византијских царева.
Оно што се у "званичној" историји зна о Стефану Немањи, то је да се током читавог једног периода водила дебата ко је уопште био Немањин отац - ово наводим као пример колико су подаци из тог историјског периода ретки и опскурни. Говорити о утврђеној линији у трајању од више од 700 година уназад... о томе "званична" историја нема валидне податке. Као илустрацију толико огромног временског периода навешћу да је у 19. веку свака краљевска породица у Европи водила порекло од Стефана Немање. Али не само од њега, него и од сваког феудалног владара из те епохе.
Него још нешто...
"Званична" историја не каже да су Срби дошли на Балкан са подручја Русије-Украјине, него са подручја источне Немачке - управо оног где и данас живе Срби, али Лужички. Са подручја Закарпатја су дошла друга словенска племена. "Званична" историја заправо и не говори о Сеоби Словена као о јединственом масовном догађају, него као о једној читавој епохи у трајању од неколико векова која се одвијала из више праваца и није укључивала само Словене, него и Аваре, Германе и друге народе и која није захватала само Балкан, него читаву Европу.
Такође, "званична" историја не узима Константина Порфирогенита као примарни извор за досељавање Словена у Византију, него је Константин Порфирогенит значајан зато што идентификује данашњу Србију (са Косовом), Северну Македонију, Босну и Херцеговину, јужну Панонију (неодређена територија која се оквирно протеже Славонијом, Војводином и Румунским Банатом) и хрватско приморје све до Сплита као територије на којима живе Срби и које држе Срби.
А и саме илустрације ради, да се напомене шта је "званична" историја. Стављам под наводе јер је у питању оксиморон, незваничне историје нема. "Званична" историја је она која за сваку тврдњу наводи доказ, која у све сумња док не потврди на више различитих места, која је наука за чије бављење није довољно само знати читати, него треба примењивати и научни метод. Опет илустрација: сви извори који описују Сеобу Срба 1689-90. говоре о Албанцима (на неким местима и "Рацима и Албанцима") који су, предвођени климентским патријархом, дошли у војну службу Аустрије и населили се у јужној Угарској. Онај ко само зна да чита, види да пише "Албанци" и то тумачи као Албанци. Док онај који се бави историјом као науком зна да је у картама Аустрије из тог времена цела територија јужне и западне Србије са Косовом и цела Црна Гора била уцртана као "Албанија" и да су "Албанцима" били називани просто становници те територије. А по анализама имена тих "Албанаца" (словенска имена), описима те "климентске вере" ("источни шизматици" који пишу Ћириловим писмом) и тог "албанског језика" (језик који се говори и у Бугарској, Хрватској, Босни итд.) види се да се ради о Србима. И сад замислите неког албанског јуношу који је научио немачки језик и крене да копа по бечким архивама и да наилази на документа у којима се о Косову говори као о Албанији, Пећкој патријаршији као о албанској итд. - ко би га убедио да "званична" Бечко-Берлинска историја лаже и да никад никаква Сеоба Срба није постојала и никакви Срби по Пећи и Призрену, кад он лепо својим очима види да пише да су то све Албанци?