Матусал

Христос каже који поверује и крсти се биће спасен, у чега се крстимо у смрт његову да бисмо васкрсли са Њим. Значи семе васкрсења је посађено већ сада у унутрашњем нашем човеку. Павле :Ако ли умресмо са Христом, верујемо да ћемо и живети са Њиме.  Знајући да Христос уставши из мртвих више не умире; смрт више не влада Њиме.  Јер што је умро, једном је умро греху за свагда; а што живи, Богу живи. . Тако и ви сматрајте себе да сте мртви греху а живи Богу у Христу Исусу, Господу нашем. Рим 6,8. Тајна васкрсења се већ сада реално одвија у верујућима јер се они причешћују васкрслим Христом. Циљ онога што сам ја хтео да кажем је да је васкрсење Христово узрок свеопштег васкрсења, јер у свеопштем васкрсењу имаће удела онај који је имао удела и заједницу са Христом а слободу да има ту заједницу може имати овде у времену где се вечност пројављује у литургији.  За тебе се смрт као реалност тј. свеопшта појава укида онда када прођеш кроз смрт. Смрт је побеђена не зато што људи више не умиру него зато што нема власти држати у оковима својим оне који су Христови. 

Ево одломак од Симеона Новог Богослова из беседе о васкрсењу:
 У васкрсење Христово већина људи, додуше, верује, али мало је оних који га јасно виде, а они који га нису видели не могу ни да се поклоне Христу Исусу као светом и Господу. Јер речено је: Нико не може да каже да је Господ Исус, осим Духом Светим. А на другом месту: Дух је Бог и они који Му се клањају у духу и истини треба да се клањају. Ни свештене речи које свакодневно устима произносимо не кажу: „У васкрсење Христово поверовавши“, него: „Васкрсење Христово видевши, поклонимо се Светом Господу Исусу, једином безгрешном“. Како то да нас сада Дух Свети подстиче да говоримо (као да смо га видели, а нисмо), „васкрсење Христово видевши“, иако је Христос васкрсао једанпут пре хиљаду година, а ни тада Га нико није видео док је васкрсавао? Зар Божанско Писмо хоће да нас наведе на лаж? Далеко било. Оно, штавише, заповеда да говоримо истину како васкрсење Христово бива у сваком од нас верних и то да не једном, него, могло би се рећи, свакога часа сам Владика Христос у нама васкрсава, блистајући и сијајући зрацима непропадљивости и Божанства. Јер светлоносно присуство Духа показује нам васкрсење Владичино које се догодило ујутро, а тачније је рећи да нам даје да гледамо самог васкрслог. Зато ми и кажемо: Бог je Господ и јавио нам се, а наговештавајући Његов други долазак додајемо ово и говоримо: Благословен је Који ће доћи у име Господње. Дакле, онима којима се јави, васкрсли Христос свакако се објављује духовно самим духовним очима. Јер када се Духом јави у нама, Он нас васкрсава и оживљује из мртвих и даје нам да Га у себи видимо читавог и живог, бесмртног и вечног, и не само то, него нам јасно даје да знамо како нас са Собом саваскрсава и сапрославља, како и читаво Божанско Писмо сведочи.
 

Izvini ali nista ja tebe nisam razumeo osim da treba da bezim od bluda.

Отац је непокретан али свуда присутан и вечно исти. Господ је шири од времена и простора. Нас од Њега не удаљава време и место него наша слобода. Христос није био у различитој мери сједињен са Оцем пре и после васкрсења јер су они једно. Историја се нужно креће кроз Оца који је обухвата са свих страна као што океан обухвата мали каменчић бачен у њега, зато Павле каже у Њему живимо и крећемо се и јесмо, јер нема места у коме њега не би било и царство је унутра у нама. Зато ако се сјединимо са Богом можемо видети почетак и крај истовремено као што га види Отац.Нас од Бога раздваја наш грех као што завеса замрачује и не дозвољава да светлост осветли просторију. Господ каже да ће се прави богомољци молити на сваком месту у Духу и Истини. Ми у историји се можемо кретати ка своме крају када ће се укинути овај век, мада сам мишљења да је наша смрт уствари наш доживљај краја времена.

@Иван ♪♫
Нисам никада приметио овако нешто, али јесам код оних који не приступају а редовно су на литургији приметио једну врсту нелагодности и узнемирености када свештеник причешћује. Као да у себи чују питање : а зашто ти не приступаш и зашто стојиш и гледаш? Присутан си, вечера је уготовљена, а ти стојиш и посматраш, не узимаш удела у тајни и у заједници са Господом и живом Црквом. Мислим да они у дубини своје душе осећају да када се не причешћују чине неисправно али то осеећање затрпавају и загушују којекаквим мислима о недостојности и погрешним учењима. Позивање на недостојност у овом времену пролази пошто је греховност преовладала и узела маха у свим структурама, па нико не сме да се постави ауторитативно и прозове тај став као неисправан. За време апостола или отаца чуо би само један став: Зашто не приступаш имајући благослов? Па ако ниси достојан онда се удостој колико је у твојој моћи али немој да стојиш и гледаш не приступајући, немаш изговор за то стање, таквим ставом сам потврђујеш да не желиш да се потрудиш и удостојиш се причешћа. Ако се пак трудиш и кајеш и ниси под епитимијом онда приступај.

Сада само три пута, у велики понедељак, четвртак и суботу и онда наравно настављамо васкрс, па пауза један дан па опет у уторак...
Немој да се неко саблазни , не знам како овде ко размишља.

Гледам да ми пажња и мисли и воља буду усмерени ка литургији и унутрашњем човеку приводећи себе Христу и преиспитујући савест. Наравно налазим само осуду за себе, немар, расејаност, блуђење ума, знам да може боље ал ето молим за опроштај грехова у покајању. Увек сам незадовољан собом, време пролази неумољиво дан по дан а ја стално запетљан у неке мреже и лавиринте скрећући са пута. Како се приближава литургија притисак и искушења увек појачавају интезитет не би ли на било који начин нанели какву штету и онемогућили пажњу да спремно дочека Господа. Обично су ту јутарње и вечерње молитве и оне пре причешћа, некада заменим псалмима, канонима....итд. зависно од расположења. Некада кратке молитве без молитвеника. Певам за певницом тако да на службама морам бити....Обавезно кафа и пићенце после литургије, па се онда опустимо и наравно се заврши оговарањем, расправама .....па онда извињавањем па опраштањем па куд који... па онда опет покајање.....па причешћивање....

Виртуелни сусрети су идеални за заљубљивање, јер се људи представљају у најбољем светлу, а дистанца онемогућава контакт, проблем настаје кад се дописивање претвори у стварну прељубу
Људи се одлучују на неверство из разноразних разлога. Некада варају они који су задовољни својим браком или везом, али који не желе да „пропусте прилику” и који верују да оно што партнер не зна, не може да га заболи. У далеко већем броју су они који варају зато што су незадовољни својом емотивном везом или браком. То је категорија оних које бисмо могли назвати полуразочарани.
За њих је типично да су ступили у везу или брак зато што су били заљубљени, и да су после неког времена схватили да „то није то”. Они често описују своју везу или брак речима: није довољно лоше да одем, али није ни довољно добро да останем. Због тога су полуразочарани заправо „гладни љубави” што их чини „отворенима” за неку нову, бољу прилику. Они бораве у браку или вези, али због своје глади једним оком посматрају људе око себе у нади да би могао да се појави неко с којим би могли да остваре љубав о којој маштају. Тако гледају и на особе које „срећу” на друштвеним мрежама.
Еротска глад
Ово хронично незадовољство властитим емотивним животом, еротска глад јесте тло у којем се развија клица склоности ка превари.
Свет друштвених мрежа је свет привида, што га чини веома подесним за заљубљивање. Њихово право име је „виртуелне друштвене мреже”, при чему се често заборавља оно „виртуелно” које заправо значи: оно што не постоји у физичком свету, већ само изгледа као да постоји захваљујући компјутерском програму. Не само да су саме мреже привид, него су и лични профили на њима такође привид. Људи обликују своје профиле како би се представили виртуелној јавности на онај начин на који желе да буду виђени.
Из тог разлога многи људи на друштвеним мрежама покушавају да представе себе и свој живот као идеалне. Фотографије које се стављају пажљиво су одабране, често побољшање разним филтерима и програмима. Обавезне су фотографије с различитих путовања, провода, дружења с познатима и слично. Другим речима, ови људи покушавају да се представе као идеални, а овај процес називамо самоидеализација.
До виртуелне, а затим и до стварне преваре партнера углавном долази када на друштвеној мрежи две „гладне” особе успоставе контакт. Некада су то особе које се не познају одраније, а понекад су то особе које су некада имале неки стварни контакт, на пример једна је била заљубљена у другу у средњој школи. Обично је особа која започиње контакт, која је иницијатор, она која је „више гладна”. Типични развој догађаја јесте да, након успостављања контакта или виртуелног пријатељства, крене лагано дописивање, које постаје све интензивније. Садржаји су увек такви да се изражава разумевање, саосећање, наглашавају сличности и прихватање друге особе. Самим тим што прихвата дописивање с иницијатором, друга особа му открива да и код ње постоји „глад”. Након месец или два, након размене више стотина порука, особе почињу да се дописују сваког дана, постајући једна другој веома важне.
Иако је однос виртуелан, описани тренутак је тачка у којој се појављује стварно осећање заљубљености. Као што је познато, осећање заљубљености је, за разлику од љубави, засновано на психичком механизму идеализације. Виртуелни сусрети олакшавају заљубљивање на два начина. Први је што се људи који желе да буду прихваћени приказују у оном светлу за које верују да ће се највише допасти особи за коју су заинтересовани. Други је што дистанца, то јест немогућност контакта с другом особом у стварном свету и сагледање скривених аспеката њене личности подстиче пројектовање идеализоване представе на ту особу.
Емотивна драма
А када се особа која је полузадовољна везом или браком у којем се налази заљуби у неког другог, тада настаје емотивна драма, јер доживљава да мора да се одлучи или да остане у вези или браку или да започне нешто ново. А да би могла да се одлучи, она жели да оно што је настало као виртуелно доживи и провери у стварном животу. И тако се виртуелно неверство претвори у стварну прељубу.
Како прођу они који се одлуче за раскид или развод како би остварили везу с виртуелним партнером? На основу неколико десетина сличних случајева које сам „испратио” у улози партнерског или индивидуалног психотерапеута у последњих петнаестак година, само у два случаја су настале и опстале нове, квалитетне везе и бракови. У осталима је виртуелну опчињеност заменило стварно разочарање.
 
http://www.politika.rs/scc/clanak/466071/Zoran-Milivojevic-za-Politiku-Neverstvo-i-drustvene-mreze
 

Овца има пастира, у овом случају врло моћног тако да не треба бринути, а ако нас ошишају онда смо залутале овце из стада у удаљени од пастира. А то за шта питаш писано је да будеш као змија...поготово у односу са људима који нису божији.....када их је Господ слао у свет рекао је:
 Ето, ја вас шаљем као овце међу вукове.Будите, дакле, мудри као змије и безазлени као голубови! Мат 10,16
 
 

Овца има пастира, у овом случају врло моћног тако да не треба бринути, а ако нас ошишају онда смо залутале овце из стада у удаљени од пастира. А то за шта питаш писано је да будеш као змија...поготово у односу са људима који нису божији.....када их је Господ слао у свет рекао је:
 Ето, ја вас шаљем као овце међу вукове.Будите, дакле, мудри као змије и безазлени као голубови! Мат 10,16
 
 

12. Па ето, ови безбожници срећни на свијету умножавају богатство.
13. Зар дакле узалуд чистим срце своје, и умивам безазленошћу руке своје,
14. Допадам рана сваки дан, и муке свако јутро?
15. Кад бих казао: говорићу као и они, изневјерио бих род синова твојих.
16. И тако стадох размишљати да бих ово разумио; али то бјеше тешко у очима мојима.
17. Док најпослије уђох у светињу Божију, и дознах крај њихов.
(Пс.73)

4. *За једно само молим Господа, само то иштем, да живим у дому Господњем све дане живота својега, да гледам красоту Господњу, и раним у цркву његову.
*Псал. 26, 8.

Тренутно успевају да ме орасположе деца. Имам их ту неколико у окружењу од 3-5 година, гледам их и учим много тога од њих.Невероватно је колико су они радосни и безазлени, анђели.
Ал маме су им натмурене

Уважени представницима свих нивоа власти у Републици Србији, Републици Српској, Црној Гори и Федерацији Босне и Херцеговине,
Драге даме и уважена господо,
Обраћам Вам се овим јавним апелом као човјек који је бар један дио живота и не мало душе посветио црквама и манастирима који се налазе на територији заједнице која вам је у политичком процесу повјерена на управљање. Као онај ко се родио или сродио са православним људима на територијама које имате обавезу и част да надзирете и доносите одговарајуће одлуке.
У претходном периоду се намјерно нисам јавно оглашавао, иако су бројни медији то од мене тражили готово свакодневно схватајући озбиљност ситуације као и држаћи се начела да је и добра, па и лоша управа у оваквим ситуацијама боља од расула и самовоље. То не бих чинио ни сада када не бисмо дошли до једне границе унутар које, из перспективе мене лично али и многобројних православних Хришћана углавном српске народности не постоји реална опасност да изнесене мјере опреза и пажње прерасту у потпуно обесмишљавање живота као таквог. У питању су најављене мјере увођења полицијског часа и мјере потпуне забране кретаља за вријеме Васкрса и дана непосредно прије и у току празновања тог Празника Суштине Хришћанске вјере.
Нећу вас напомињати да смо сви у овом нашем друштву - укључујући и православне Хришћане - подносили тешко мјере које су неопходне. Заједничка је то мука, свачија. И брига и забринутост и немогућност да сахраните и оплачете драге у присуству вољених и немогућност да их се опет сјетите. Много шта. Заједно смо све то прошли и пролазимо и пролазићемо и даље. Свачија је то жртва. Сви смо се помало повукли да бисмо покушали да не видимо код нас претужне и потсне сцене из Италије, Шпаније, Сједињених Америчких Држава. Али морам да скренем пажњу да постоји једна граница када ће мјере укинути живот сам. Оно што чини његов смисао.
Знам да питање о смислу живота данас не стоји нити у једном уставу. Да "одвојеност Цркве од државе" значи да се држава и не брине да нама да неки смисао. Али, видите: држава бар не смије да нам брани да у оквиру наших уставних права - која су права загарантована уставом сваке модерне државе - ми тражимо и налазимо Смисао. Ја сада немам намјеру да држим час вјеронауке. Па, ипак, морам да вам напоменем: празник Христовог Васкрсења за нас Хришћане није тек један празник. Није "нерадни дан". Није прилика за роштиљање. Није прилика да причамо о свему и свачему осим о Христу. Христово Васкрсење за нас јесте Све. Да, буквално СВЕ. Када ујутро, рано, у 5 часова, свештеник први пут ускликне "Христос воскресе!" и ми му одговоримо "Ваистину воскресе!" - наш живот добија смисао, наше трагедије утјеху, наши неопојани преци опијело, наша нерођена дјеца прву молитву, наша земља благослов. Ви, наравно, не морате у то да вјерујете. Али вас молим да имате разумијевања да ни ми којима то јесте смисао живота не можемо а да га не живимо.
Постоји у ДеЕгзиперијевом Малом Принцу она епизода о краљу. Молим вас, као сестре и браћу - прочитајте је! Не може власт заповиједати оно што човјек не може да испуни. Питајте мало - можда први пут са искреном знатижељом - оне из ваших структура, Вама нижеподређене, из ваших парија начелнике општина, и људе који нису изгубили додир са стварношћу шта мисле о најавама. Има још људи, дивних, који ће вам рећи да ћете и њих натјерати да крше неиспуњиве законе. Прочитајте Дјела Апостолска, а ако не њих - бар Антигону. "зар мислиш да закони твоји људски могу укинути божанске - та ти си смртан створ"... Постоји једна граница преко које се не може. Умираћемо у тишини - треба тако, живјећемо на дистанци - треба тако, али да не будемо на Васркрс на Литургији свих Литургија, да не будемо на Литургији самој, мајци свих Литургија - ко то може тражити од нас?
Зато и немојте. Ако морате радити што морате радити, имајте разума бар да јутро од 5 часова до 9 у недјељу не буде полицијски час. Ево, као и досада, трудићемо се да у свему будемо добар пријатељ вашим напорима. Али у то доба нико не роштиља, нико не окупља родбину. У то доба само Хришћани славе побједу Живота над Смрћу. И да не вјерујете (ваше право, свакако), пустите Нас.
Нешто мора бити битно и у овом стању. Све се може електронски. Али литургија не може. Она може да се гледа у немогућности, али сви знамо да она тражи и присуство вјерног народа. И сами знате да не може све електронски. Сваки дан гледамо како се састајете у кризним штабовима, на конференцијама за штампу. Неки од тих сусрета са мелем за душу, неки потпуно непродуктивни и панични. Али ако је вама неопходно да нам кажете пред камерама и да се крећете, да сес састајете и гледате лицем к лицу - и нама је то неопходно.Не тражимо слободу да правимо сабрања (вашаре, тефериче, панађуре). Има тога и било је ту неукуса и претјериваа и мимо овога. Не тражимо литије. Тражимо Смисао. Литургију.
Желим вам од Бога здравље и за све вас се Богу молим. Послушајте. Не стављајте пред човјека оно што он не може носити. Јер проблем овог свијета као и проблем овог вијека није Црква и Литургија већ неодговорност као таква.
Богочовјек вам страдали и Васкрсли био на помоћи
Свештеник Дарко Ристов Ђого
Фоча
...
https://www.facebook.com/10157396620708333

То је суштина, човек је по образу и подобију, има ум,слободну вољу....а да не говоримо кроз какве се тајне уводи у цркву и какво призвање има. Петар у посланици критикујући поједине пореди их са бесловесним животињама( друга петрова 2,9-22).
Значи немам ништа против геј опредељења оних који су изван цркве то је њихова ствар али када покушавају да се инкорпорирају у цркву сматрајући то за прихватљиво стање унутар свештене ограде имам озбиљан проблем.

Свако ко каже да хомосексуализам није грех осуђује га једна света,саборна и апостолска Црква, он је лажов и проповедник лажи и изврће закон Господњи и речи Божије а на славу хули. Онај који га подржава учествује у делима његовим и назива се братоубицом јер га не одвраћа са пута заблуде његове него му нуди својим ласкањем смртоносни отров.
Онај који таквога подржава да се причешћује без покајања и признавања свога греха биће крив телу и крви Господњој јер светиње следују светима и онима који се кају и скрушавају.
Апостол Павле каже ,, да смо сами себе осуђивали не бисмо били осуђени са светом,,,
Онај који није решио да се ослободи тога греха није приправан да приступи Цркви у учествује у тајнама а тиме ни за царство небеско.

Род зли и прељуботворни тражи знак, и знак неће му се дати осим знака Јоне пророка.... 

Тако некако говори и Писмо за Јуду  ,, и тада по залогају уђе у њега сатана,,  значи одос са Христом је битан....
 

Не знам то стварно, и процветали штап Аронов и мана са неба је чувана у скинији у Светињи над светињама у непромењеном облику а били су само праслика онога што ће доћи а Тело је Христово. Не знам ко може Духу заповедити где ће да буде,када и на који начин? Да ли је оно што свештеник употребљава на крају литургије још увек Тело Христово или је престало да буде?

Стварно не бих да расправљам о томе, то су за мене исувише испразна наклапања о тајни коју не познајемо, у шта и анђели желе завирити...нема то никаве ни сврхе ни резултата. Мало сам се горе нашалио, али мислим да ипак има промисла божијег да нам не остави отворени видљиви знак,него по промислу има разних случајева често и контрадикторних, стога што је Бог личност и има лични однос према човеку, поготово када је причешће у питању.Ја сам Бог Аврамов, Бог Исаков и Бог Јаковљев.....тако ја то разумем, нема ту правила..., Бог је живот.... 

Род зли и прељуботворни тражи знак, и знак неће му се дати осим знака Јоне пророка.... 

Велики Типик- Василије Николајевић 189 страна, ради се о сушењу честица, постоје и савременији методи од описаног.....

Crkvi gonjenje sleduje u svakom slucaju brate, to je Hristos unapred sve najavio, tako je uvek i bivalo. Je Ona nije od ovog sveta, Ona ovde stranstvuje, savrseno je tudja svemu sto je otcepljeno od Boga, Njena mudrost je Odozgo, i ko god nije sa tim raskrstio i rascistio, nece nikad da razume (a jos manje prihvati) Crkvu kakva Ona jeste.
Koriscenje plastike bi, osim sto je protivkanonsko, napravilo jos vece zabune i sludelo ljude jos vise.
Da su kojom zgodom i uzeli takve kasike, necastivi smrad bi nasao nesto peto da preko necasnih ljudi opet napada na Crkvu.
Crkva je bila i ostaje zauvek dosledna samoj sebi, tj. svom neprolaznom Izvorniku.
To zamucenim mozgovima neoliberalnih i svih drugih provinijencija jednostavno nikad nece da bude jasno. Dok se ne izbistre.

Такви нису осетили заробљеност у Господу, са таквим ставом они сами сведоче да никада у Њему нису ни били, јер је такав осећај у Њему немогућ. Они су били заробљени у своме егоизму а свога идола кога су изградили у себи су сматрали за Господа. Њима је као што каже апостол Павле тесно у себи самима, па пошто су сами себи тешки теже да иступе из себе али нажолост у погрешном правцу тачно у наручје човекоубици који им уместо стварног идентитета у Богу замагљује остварење своје личности кроз сујету, а сујетан човек постаје роб мишљења других а на крају и њихов слуга, тј. слуга својих страсти.

Као што изван Господа не постоји ни љубав ни живот ни премудрост ни разум ни просветљење, мислим да изван њега на исти начин нема ни слободе, јер је он једини слободан и ту слободу може даривати онима који су његови. Слобода је категорија која припада Богу. Не постоји нико слободан изван Њега, јер свако изван Њега је подложан смрти и условљен је законитостима. Слобода да постојимо изван Бога није слобода. Када си изван Господа роб си демонима. Демони нам и намећу жељу да на погрешан начин тежимо ка слободи јер су и они на сличан начин збачени са небеса. Љубав и слобода су нераздвојне категорије.
"Стојте, дакле, у слободи којом нас Христос ослободи, и не дајте се опет у јарам ропства ухватити." (Посланица Галатима 5, стих 1.)