alduk

Погледај Тумачење Јеванђеља по Јовану од светог Јустина Поповића. http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Svetopismo/TumacenjeJevandjeljapoJovanu/Jev_po_Jovanu.htm

Честитам!

Cestitam!

Dobrodošli!

Hvala puno!

Hvala puno!

Evo citata iz knjige Pravoslavlje i ekumenizam ( Solun, 1974., strana 184.) Svetog Justina Popovica o 2. vatikanskom koncilu- 2.Vatikanski Koncil-renesans svih evropskih humanizama, renesans leseva. Jer otkako je Bogocoveka Hrista u zemaljskom svetu, svaki je humanizam -les. A sve je to tako zato sto je Koncil uporno ostao pri dogmatu o nepogresivosti pape-coveka.

Cestitam!

Odlično Ivice! Hvala!

Ma Ivice(Protomajstore), nije bas :)tako!Juce sam pitao za Ekumensko i dogovorio se za seminarski, 30. bi trebalo da vidim za Starozavetne proroke. A za Svet Novog zaveta. Hej obavesti me , informativno, sta ti bude rekao profesor Puzovic za Pecke patrijarhe(za seminarski i master rad), ako ga budes pitao, naravno. Neka mi oni budu rezervna opcija!

Podrska ocu Ivanu!

DVA LAZNA PRILAZA DUHOVNOM ZIVOTU Moramo da shvatimo, da je zivot oko nas, kakav je nenormalan, mesto gde mi pocinjemo nas sopstveni Hriscanski Ĺľivot. Sta god mi pravili od naseg zivota, kakav god istinski sadrzaj mu mi davali, on i dalje ima nesto od pecata “JA generacije” na sebi i moramo biti dovoljno skromni i smireni da bi ovo videli. Odavde pocinjemo. Postoje dva lazna prilaza zivotu oko nas, koji danas cesto mnogi uzimaju, misleci da je to nekako ono sto bi Pravoslavni Hriscani trebalo da cine. Prvi prilaz - najuobicajeniji - je jednostavno ici u korak sa vremenom; prilagoditi se rok muzici, savremenim modama i ukusima i celokupnom ritmu naseg bucnog, neotesanog modernog zivota. Cesto staromodni roditelji, koji imaju malo kontakta sa ovim zivotom i zive svoj zivot manje ili vise odvojeno, ali ce se nasmesiti kada vide svoju decu, kako prate najnovije ludilo, misleci da je to nesto bezopasno. Ovaj put je totalna katastrofa za Hriscanski zivot; to je smrt duse. Neko moze i dalje da vodi spoljasnje ispravan zivot, bez borbe protiv duha vremena, ali je unutra mrtav ili umire; i najtuznije od svega - njihova deca ce platiti cenu u raznovrsnim psihickim i duhovnim poremecajima i oboljenjima koji postaju sve uobicajeniji. Jedan od vodecih clanova samoubilackog kulta koji je zavrsio tragicno u Dzonstaunu pre cetiri godine, bila je mlada cerka grckog Pravoslavnog svestenika; satanisticka rok grupa kao “KISS - Knights In The Service of Satan”, sastavljena je od bivsih Ruskih Pravoslavnih mladih ljudi; najveci deo clanstva satanistickog hrama u San Francisku, prema istrazivanjima, bili su Pravoslavni mladici. Ovo su samo neki od udarnih slucajeva, vecina mladih Pravoslavnih ljudi ne zaluta toliko daleko - oni se samo mesaju sa antihriscanskim svetom oko njih i prestaju da budu primeri bilo kakvog Hriscanstva za one oko njih. Ovo je pogresno. Hriscanin mora biti drugaciji od sveta, iznad svih danasnjih nastranosti nenormalnog sveta i ovo mora biti jedno od osnovnih stvari koje zna, kao deo njegovog Hriscanskog vaspitanja. U protivnom, nema svrhe da se nazivamo Hriscanima - manje vise Pravoslavnim Hriscanima. Drugi lazni pristup nasuprot tome je onaj koji se moze nazvati lazna duhovnost. Prevodi Pravoslavnih knjiga o duhovnom zivotu, postaju sve dostupnije i Pravoslavni recnik duhovne borbe je plasiran sve vise u atmosferu, tako da neko moze naci rastuci broj ljudi koji govori o isihazmu, Isusovoj molitvi, asketskom zivotu, uzvisenim stanjima molitve i najvecim Ocima kao sto su Sveti Simeon Novi Bogoslov, Sveti Grigorije Palama, Sveti Grigorije Sinait. U redu je da se bude svestan istinski uzvisene strane Pravoslavnog duhovnog zivota i da se ima postovanje za velike Oce koji su to ziveli; ali, ukoliko nemamo vrlo realnu i vrlo skromnu svesnost i poznanje, koliko smo daleko svi mi od toga danas; od zivota isihasta i koliko smo malo pripremljeni da mu cak i pridjemo, nase interesovanje u tome vise ce biti samo izraz naseg egocentricnog “plasticnog” univerzuma. “Mladi ljudi JA generacije postaju isihasti!!!”,to je nesto sto neki pokusavaju danas da urade; ali u stvari oni samo dodaju novu igru, nazvanu “isihazam” novim atrakcijama u Diznilendu. Postoje i knjige na ovu temu koje su vrlo popularne. Sto je vrlo bitno, Rimokatolici su krenuli u ovo pod Pravoslavnim uticajem i oni sami uticuci na druge Pravoslavne ljude. Naprimer, postoji jedan jezuitski svestenik otac Dzordz Maluni (George Maloney) koji pise svakave vrste knjiga na ovu temu i prevodi Svetog Makarija Velikog i Svetog Simeona Novog Bogoslova trudeci se da ljudi danas postanu isihasti. Imaju svakakve vrste “harizmatskih” okupljanja, ljudi navodno bivaju inspirisani Duhom Svetim, navodno preuzimaju sve vrste ucenja od Svetih Otaca, koja su daleko od onog gde smo mi danas. Ovo je vrlo neozbiljno. Tu je takodje i gospoÄ‘a Katerina Huk-Doerti (Catherine Hueck-Doherty), koja pise knjige o “Pustinji”, otselnickom zivotu; “Bezmolvije”, tihovateljskom zivotu; sve ove stvari koje ona pokusava da ubaci u zivot, je kao da zelite da imate novu reklamu za slatkis. Ovo je, naravno, vrlo neozbiljno i vrlo tragican znak danasnjih vremena. Ove vrste uzvisenih stvari bivaju koriscene od ljudi koji nemaju ideju, niti pojma o cemu se tu radi. Za neke ljude, to je samo navika ili stvar proslosti; za neke koji to uzimaju vrlo ozbiljno, moze biti velika tragedija. Oni misle da vode neku vrstu uzvisenog zivota, a u stvarnosti nisu dosli do resenja unutar njih samih. Dozvolite da ponovo naglasim, da oba ova ekstrema treba da se izbegnu - svetovnost i “super Ja“ duhovnost” - ali ovo ne znaci da mi ne treba da imamo realnu svesnost, poznanje zakonitih zahteva koje svet ima prema nama, ili da treba da prestanemo da postujemo Svete Oce i da slusamo njihova uputstva; i da koristimo Isusovu molitvu prema nasim uslovima i stanju. Samo, to mora biti na nasem nivou, na zemlji sa obe noge. Sustina je, i to je stvar koja je apsolutno neophodna za nas opstanak kao Pravoslavnih danas - mi moramo da shvatimo u kakvim vremenima mi zivimo, kako zapravo malo znamo i osecamo nase Pravoslavlje, koliko smo daleko ne samo od Drevnih Otaca, vec i od obicnih Hriscana stotinama godina ili cak jednu generaciju pre, kako moramo smiriti sebe, da bi samo uspeli da prezivimo kao Pravoslavni danas.

Serafim Rouz U bogoslovskom poretku, prva istina je, naravno, Bog. Svemoguci i Sveprisutni Tvorac svega, koji se otkriva veri i u iskustvu vernika (ne protivrecan razumu onih koji ne negiraju veru), Bog je uzviseni cilj stvaranja, i Sam, za razliku od Svog dela, u Sebi Samom ima cilj; sve sto je stvoreno, postoji u odnosu i u zavisnosti od Njega, jedinog Koji ni od cega, osim od Sebe, ne zavisi; On je stvorio svet, da bi ovaj mogao da zivi nasladjujuci se Njime, i sve sto na svetu postoji, usmereno je ka tom cilju koji, ipak, covek ne mora da dostigne, ako zloupotrebi svoju slobodu. Savremena svest ne moze da podnese takvog Boga. On je i previse prisan - previse “lican”, cak previse “ljudski” - i previse “apsolutan”, previse beskompromisan u onome sto zahteva od nas; On otkriva Sebe samo smirenoj veri - sto neizbezno otudjuje od Njega modernu gordu inteligenciju. Moderni covek jasno zahteva “novog boga”, boga, oblikovanog vise prema takvim danasnjim preokupacijama, kao sto su nauka i biznis; obezbediti takvog boga - to je, ustvari, bila jedna od vaznijih briga savremene misli. Ta namera jasno je izrazena vec kod Dekarta, svoje plodove daje u deizmu Prosvetiteljstva, i do kraja se razvija u nemackom idealizmu: novi bog nije Bice, nego ideja, koja se ne otkriva veri i poniznosti, nego je iskonstruisana gordim razumom, koji jos uvek oseca potrebu za “objasnjenjem”, iako je vec izgubio zelju za spasenjem. To je mrtvi bog filosofa, kojima je potreban samo “prauzrok”, da bi mogli da kompletiraju svoje sisteme, a takodje i “pozitivnih mislilaca” i drugih religioznih sofista koji izmisljaju boga samozato sto im je on “potreban”, a racunaju da se njime koriste po sopstvenom nahodjenju. Svi su moderni bogovi - bili oni “deisticki”, “idealisticki”, “panteisticki” ili “imanentisticki” - jedna te ista mentalna kostrukcija koju su proizvele duse mrtve od gubitka vere u Istinitog Boga. Ateisticki argumenti protiv takvog boga su isto onoliko neosporni, koliko su i irelevantni; taj bog je, ustvari, isto sto i nikakav bog. Neizainteresovan za coveka, bez vlasti da dejstvuje u ovom svetu (osim da inspirise ovozemaljski “optimizam”), taj bog je znatno slabiji od ljudi koji su ga izmislili. Na takvoj se osnovi, ne treba ni reci, nista sigurno ne moze izgraditi; upravo je to ozbiljan razlog zbog kojeg liberali, ispovedajuci veru u to bozanstvo, grade svoje poglede na svet na ociglednijoj, mada sumnjivo stabilnijoj osnovi: na Coveku. Nihilisticki ateizam je eksplicitna formulacija onoga sto je vec bilo, ne samo implicitno, nego i stvarno prisutno, mada u konfuznoj formi, u Liberalizmu. Eticke posledice vere u takvog boga su potpuno istovetne sa onim koje stvara ateizam;njihova unutrasnja istorodnost, pak, sakrivena je od spoljnjeg pogleda oblakom od metafora. U Hriscanskom Poretku, sve delatnosti u ovom zivotu sagledavaju se i prosudjuju u svetlu zivota u buducem svetu, zivota iza smrti koji nece imati kraja. Nevernik ne moze ni da zamisli, sta znaci taj zivot za verujuceg Hriscanina; za vecinu savremenih ljudi buduci zivot, kao i Bog, postao je puka ideja, i njih kosta istog bola i truda i da poricu i da potvrdjuju njegovo postojanje. Za verujuceg Hriscanina buduci zivot je radost nedostizna, radost koja prevazilazi onu koju je upoznao u ovom zivotu, koja mu se kroz priopstenje Bogu daruje - u molitvi, Liturgiji, priopstenju Svetim Hristovim Tajnama; zato sto ce tada Bog biti sve u svemu, i nece biti nikakvog otpadanja od te radosti, ona ce samo beskonacno da raste. Stvarni vernik ima utehu predosecanja vecnog zivota. Vernik u modernog boga, nemajuci takvog predosecanja i zbog toga nemajuci pojma o Hriscanskoj radosti, ne moze verovati u buduci zivot na isti nacin; i zaista, ako do kraja bude posten prema samom sebi,morace da prizna da on u njega ne moze verovati uopste. “NIHILISM - The Root of the Revolution of the Modern Age”

Митрополит Антоније (Блум) ХРАБРОСТ ЗА МОЛИТВУ Слепи Вартимеј Очајничка нада је такође један од путева на коме можемо сусрести Бога. Постоји за то више примера у јеванђељима и житијима Светих. У јеванђељу св. Марка, у глави 10. читамо причу о слепоме Вартимеју, који сеђаше код капија Јерихона, крај пута и прошаше. Јеванђелска прича о његовом исцељењу пружа нам неке чињенице пресудне за разумевање молитве. Ми се сувише често чудимо што нам молитва не бива услишена. Мислимо да треба само да принесемо молитву, да би Бог постао обавезан да на њу одговори. Уствари, ако помно испитамо своје молитве за мољење, и своје потребе, видећемо да се често не молимо за оно што нам је неопходно но за оно што нам је сувишно. Лакоћа са којом одустајемо од своје молитве када нисмо услишени, показује да чак и када се молимо за нешто без чега не би требало да можемо живети, немамо ни стрпљења ни упорности да у искању истрајемо. Када не успемо да одмах измолимо, више волимо да живимо без тога што нам је потребно, него да се за то очајнички боримо. Један црквени Отац каже да је молитва као - стрела. Стрела је увек способна да полети, да достигне своју мету, да продре кроз отпор вештаства (материје), али само ако је избачена из доброга лука снажном мишицом. Средиште мете погађа само ако је стрелчев нишан непомичан и прецизан. А оно што често недостаје нашој молитви јесте та снага духа, свест о озбиљности наше ситуације. Вартимеј је слеп. Ми не знамо да ли у му се очи помрачивале полако, је ли драги познати свет из његовог погледа исчезавао мало-помало или је тако слеп и рођен. Али, оно што јасно видимо, јесте одрастао човек који седи крај прашњавог пута, просећи. Колико само пута у своме, можда, тридесетогодишњем животу мора да је покушавао да задобије вид? Колико често мора да је посећивао учитеље, свештенике, видаре, и молио за молитве и помоћ од било кога ко би му их могао пружити?! Колико често мора да се понадао, надом која се ослања на људе, разум и искуство, али и на веру у милост и састрадање, понадао у доброту и братску љубав? Колико често мора да се та нада подигла у његовој души да би, онда, неиспуњена, пропала?! И сада га затичемо крај пута код градских капија, уморног од живота, како више и не тражи да прогледа, него већ само покушава да преживи милосрђем пролазника. Не милосрђем горљивим које негује, него милосрђем хладним које без састрадања удељује новац добацујући га безимено гладном просјаку, а да га притом чак и не погледа. Пролазник је такође слеп као и просјак покрај пута, а његово слепило је можда чак и веће зато што је то -слепило срца и савести, он више нема никаквог удела у људском братству. Али, ова прича одвија се у Христово време. Слепи просјак мора да је чуо за овога учитеља, који се прво био појавио у Галилеји и сада путује кроз читаву Свету Земљу, творећи чуда. За човека за којег се говори да исцељује слепе, да је подарио вид слепорођеноме. Како ово далеко присуство исцељујућег Бога мора да је оживело Вартимејеву веру и наду, али и његово очајање; наду - зато што је све могуће Богу, очајање зато што ништа није могуће човеку! Ако би му Бог дошао, он би могао бити излечен. Али како би слепац пронашао тог неухватлјивог чудотворца у Галилеји или Јудеји, када се он непрестано селио из места у место и често појављивао само да готово у трену ишчезне? Тај начин на који се Бог приближава и, побуђује и последњу наду и још дубље очајање, није само Вартимејева истина. То је такође и наша сопствена ситуација. Божије присуство је као мач који одељује светлост од таме, али који нас тако често баца натраг у таму тиме што нас заслепљује. И баш зато што је Бог ту, баш зато што је вечни живот могућ очајно је важно да не вегетирамо у животу који пролази. Једнога дана Вартимеј, седећи крај пута, зачује да неко људство пролази поред њега. Његов извежбани страх разазнаје нешто нарочито у ходу тих људи, у њиховом разговору, и атмосфери уопште. То није бучна гомила или караван, та скупина има неко своје средиште. Вартимеј пита народ у пролазу:"Ко је то"? Они одговарају:"Исус из Назарета". У томе тренутку свеколико надање и очајање његовог живота достижу врхунац. Он је, у исто време, у најдубљој тами и најблиставијој светлости. Могао би бити исцељен, јер поред њега пролази Бог. Али, морао би да уграби настали тренутак, који ће минути у магновењу. Исус ће му бити на дохвату само неколико корака. Пре тога, биће исувише далеко, заокупљен разговором са другима. Након тога, отићи ће од њега далеко, заувек. Вартимеј вапајем извија своју очајничку наду: "Исусе, сине Давидов, помилуј ме!" То је, бећ само по себи - исповедање вере. Слепи човек мора да се томе домислио у месецима који су сусрету предходили, чувши све приче о исцељењима која је учинио Господ. За Вартимеја Исус није тек неки литајући пророк. Исус је син Давидов. Вартимеј Га тако назива, тако Му се и моли. Но, сви гласови око слепога заграјаше, наређујући му да ућути. Како се само усуђује да постави један тако безначајан захтев Учитељу, који говори о небесним стварима?! Али Вартимеј зна да је читав његов живот, сва радост и све очајање његовог живота - у његовом слепилу и могућности да оно буде излечено. Тако он виче к Исусу а људи га, уколико гласније виче, љутитије ућуткују. Напокон, зато што се моли усрдно за једину животно му важну ствар, Господ га чује и исцељује га и отвара пред њим нов живот. Ово је уистину тешка поука. Како бисмо озбиљни морали бити у мољењу, ако хоћемо да се удостојимо величине сопствене судбине и Бога, Који у Своме смирењу жели да нас слуша! Очај, глад за Богом, животна неопходност за нас онога што иштемо, све су то услови да се стрела наше молитве сигурно вине својој мети, изметнута из напетог лука снажном мишицом и поузданим оком. Постоји нешто нарочито у овој причи, на којој бих волео да се још мало задржим. Док се Вартимејева молитва пробија до Господа, одасвуд је окружује метеж. Овај сусрет Господа и Вартимеја догодио се у двострукоме метежу. У унутрашњем метежу Вартимејевих осећања - наде, страха, очајања, узрујаности, и у метежу гласова изван њега, који му наређују да ућути, због тога што је Господ заузет стварима достојним Његова достојанства и светости. Вартимеј није једини који среће Господа усред метежа. Читав наш живот јесте један непрекидан метеж. Низање ситуација, које изискује наше присуство, наша осећања, наше мисли, срце и вољу, у хармонији, у трвењу, и све тако. И усред тога метежа наша се душа окреће ка Господу вапије Му и тражи у Њему починак. Колико само често помислимо да би било тако лако молити се, када не би било ничега што би нас у томе спречавало, и колико нам често управо метеж помаже да се молимо! Молитва у метежу Али, како можемо да се молимо у стању узнемирености? Волео бих да наведем неколико примера и покажем да је то могуће. Ту узнемиреност могао бих готово да назовем предношћу, зато што нам попут неке храпаве стене помаже да се уз њу горе успужемо, када већ нисмо кадри да летимо. Прва прича је узета из Житија светих. Неки безимени подвижник сусреће другог подвижника, молитвеника, у планинама. Они започињу разговор у коме гост, који је очаран молитвеним духом свога сапутника, пита: "Оче, ко те научи да се молиш без престанка?" А његов домаћин, који увиђа да је човек духовно искусан, одговара: "Ја то никоме не бих рекао, али теби ћу рећи истину - то су били демони". Гост онда рече: "Мислим да те разумем, оче, али дали би могао да ми то подробније разложиш, тако да те не схватим погрешно". Овај му исприча следећу причу: "Када бејах млад, бејах неписмен и живљах у малом селу у равници. Једнога дана уђох у цркву и зачух ђакона где чита посланицу апостола Павла, који на том месту заповеда да се молимо без престанка. Када чух те речи, огреја ме нека радост и доживех просветљење. По завршетку службе, оставих своје село у великој радости и повукох се у планине, да бих проводио живот искључиво у молитви... То стање потраја у мени неколико часова. Онда поче да се спушта ноћ, постаде хладније а до слуха ми почеше допирати чудни шумови, кораци и урлици. Око мене засветлуцаше неке страшне очи. Зверови излажаху из својих јазбина, да лове плен који им је као храну Бог назбачио. Ја се препадох, и уколико сенке постајаху дубље, мој страх биваше све већи и већи. Читаву ноћ проведох у ужаснутости корака, прасака, сенки, ужарених очију, од свести о својој беспомоћности, знајући да немам камо да се окренем за помоћ. Тада почех да вапијем Богу само оним речима, које ми долажаху на ум: "Исусе, сине Давидов, помилуј ме, иако сам грешан!" Тако пређе прва ноћ. Ујутро моји страхови ишчезоше, али бејах огладнео. Храну потражих по грмовима и ливадама, но тешко могах да утолим глад. А када сунце опет зађе, осетих да се ужаси ноћи враћају... Почех у вапијању да изгрцавам Богу свој страх и своју наду... Тако прођоше дани и затим месеци. Навикох се на језивости природе, али док бих се молио, из трена у трен искрсавала би нова искушења и невоље. Демони и страсти почеше да ме спопадају са свих страна, и пошто престаше да ме плаше ноћне звери, силе таме бешњаху против моје душе. И ја још више него раније, вапијах Господу речима: "Господе, Исусе Христе, помилуј ме!" Ова борба трајала је годинама. Једнога дана нађох се на измаку снага. У својој агонији и јаду почех без престанка да вапијем Богу, али одговора не беше. Бог ми изгледаше неумољив, и пошто се искрзана нит надања у мојој души већ прекиде, препустих се Господу, говорећи: "Ти ћутиш, не бринеш због овога што ми се дешава, али Ти си још увек мој Бог и мој Господар, и ја ћу пре умрети на овоме месту него што ћу одустати од свог искања!" А онда, изненада, Господ ми се јави и на мене и све око мене спусти се - мир. Дотад ми се чинило да је сав свет у тами, а сада га гледах где се купа у божанственој светлости, блистајући благодаћу Божијег присуства, која одржава све створено. Тада, у бујици љубави и благодарности, ускликнух Богу једину молитву која је изражавала све у мени: "Господе, Исусе Христе, помилуј ме грешног!" И отада, у радости, и страдању, искушењу и борењу или у часу када ме походи мир, ове речи ми свакад избијају из срца. Оне су песма моје радости, мој вапај Богу, молитва моја и моје покајање". Овај пример непознатог подвижника показује нам како страдање, очајање и неспокој изнедравају из нас ове речи молитве. Тај очајнички вапај, рођен из наде која је јача од очаја, храни се очајањем и надилази га. Из ПРАВОСЛАВНОГ МИСИОНАРА година 31. свеска 184. број 6/88 страна 259.

MITROPOLIT FLORINE AVGUSTINOS KANDIOTIS HRIŠĆANI U POSLEDNjA VREMENA Ne smatram vas slušaocima, već saborcima… Imate u sebi religiozno interesovanje, a to je danas retkost, osećate u sebi jednu bol zbog raznih crkvenih događanja. Zbog toga vam želim najaviti nešto veoma važno. Kao vojnici Hristovi, kao verna deca Crkve, ne treba da smo ravnodušni za crkvene teme, ali da pokazujemo veliko interesovanje za Crkvu Hristovu. Hrišćani treba da budu borci. A kada kažemo borci, ne mislimo da uzmu ašove, krampove, motike ili oružje. Ne. Daleko to bilo od nas. Potrebno nam je oružje duhovno. A naše duhovno oružje je reč Božija, to je naš protest, to su naši glasovi, to je uzvik «sramota», sva ta atmosfera koju možemo stvoriti protiv šibanja Isusa Hrista, koju moramo uzdići protestvujući zbog korumpiranog stanja današnjeg društva. U žitijama svetih ostajemo iznenađeni gledajući hrabrost Hrišćana. Pojavljuju se pred autokratorima i tiranima vičući glasno, sramota, stidite se, vi ste nečovečni i okrutni !… Protestovali su protiv njihove svireposti. I njih su na kraju hvatali i mučili. Takvi živi su bili oni hrišćani. Imaju svoj sistem neznabošci da unište Crkvu Hristovu. Zato treba da smo spremni da zaštitimo sveto i prepodobno. Da se ne odmaramo u « ima Boga» i u «vrata ada neće nju uništiti». Naravno neće se ugasiti Crkva ali može se ugasiti u Grčkoj kao što se ugasila u Maloj Aziji. Gde je Crkva Male Azije? Gde je njenih pedeset mitropolija? Gde su njeni hramovi? Gde su njeni manastiri? Gde su njena pokloništa (hodočašća)? Gde su njene mošti? Gde?… Gde? Ukoliko steraspoloženi da se borite, postoji nada da pobedimo, ako niste raspoloženi, ugušiće nas val neverja i nepobožnosti i svih drugih jeresi. Ja danas-sutra odlazim sa ovoga sveta, star sam čovek. Ali vas obaveštavam i govorim vam, videćete mnoge nedaće u našoj domovini, strašnije nego do sada što smo mi stariji videli i doživeli. Ali šta i da se desi, i zvezde sa neba da padnu i reke da presuše, jedno će ostati Isus Nazarećanin, koga deco proslavljajte u vekove, vekova. Amin. Hrišćani, imenom i u stvarnosti Naš naziv, što se nazivamo Hrišćanima, nije dovoljan. Naziv koji smo primili prilikom našeg krštenja, treba da odgovara i stvarnosti. Kao što na jednoj novčanici nije dovoljno da se odštampa neka suma, već da ta suma koja je odštampana na novačnici zaista i odgovara odgovarajućoj zalihi zlata. Dakle, u času kada treba da idemo u banku, da može banka da nam da sto zlatnih franaka, ukoliko je odštampano sto ili hiljadu, ukoliko je odštampano hiljadu. Inače će to biti samo jedan običan papir. Na isti način nije dovoljan naš naziv, da nas nazivaju Hrišćanima da bi opravdali naše postojanje na ovome svetu. Naziv stvara obaveze, popraćen je obavezama i dužnostima. To važi za svaki poziv. Ako ti je poziv inženjer, nazivaš se inženjerom. Treba da si u stanju da gradiš čvrste i jake kuće. Ako se nazivaš učiteljem, treba da si u stanju da učiš decu slovima. Ako si lekar, nije samo to dovoljno, treba da si u stanju da daš neku dijagnozu, da pronađeš odgovarajuće lekove, da odrediš odgovarajuću dijetu, tada ćeš biti lekar, nije dovoljno samo ime i naziv “ja sam lekar”. Nazivaš se kapetanom broda, nije dovoljno samo ime već i da si komandant na brodu i na okeanu. Nazivaš se vojnikom i oficirem, nisu dovoljni dugmići i manžetne, nisu dovoljne uniforme, parade, trube i gimnazija, potrebno je nešto više od toga. Šta je potrebno? Hrabrost, odlučnost u nuždi da žrtvuješ ne jedan život, već hiljade života za domovinu, to čini vojnika. Kao što naziv vojnika, lekara, učitelja ili bilo kojeg drugog stručnjaka na ovom svetu, stvara obavezu, još veću obavezu stvara naziv Hrišćanin. Od svih poziva koji postoje u ovome svetu, od kraljeva, prinčeva, vojskovođa i mudrih, ja ne nalazim ni jedan drugi uzvišeniji poziv, koji je dostojan da ispuni našu unutrašnjost i naše srce i da nas ponese do nebesa, ni jedan drugi poziv veći na ovome svetu od imena « ja sam Hrišćanin». Kvalifikacije Hrišćanina saglasno sa Blaženstvima Kao što učenik ima kvalifikacije, vojnik isto tako, svako ima kvalifikacije i ne prima se niko u službu ako nema određene kvalifikacije, tako isto postoje i kvalifikacije Hrišćanina. Koje su to kvalifikacije? Kvalifikacije Hrišćanina su: prva – prvo koren vrlina. Hrišćanin je jedan skup, jedan povez od vrlina. Prva vrlina, koji je njen koren? Kao što drvo ima koren, tako i drvo vrline, koje poliva sa suzama i krvlju naša vera, to drvo vrline koje postoji večno, ima koren, dragi moji. I što dublji je taj koren, toliko je stabilniji Hrišćanizam, i toliko lepši i dostojanstveniji i idealniji na ovome svetu. Koren toga drveta, dragi moji je poniznost. Hrišćanin treba da je ponizan. Dal’ mudar, dal’ filozof, dal’ pesnik, dal’ putnik, treba da je ponizan. Sećate se šta pojemo na pogrebnoj službi: «Ja sam zemlja i pepeo..». Šta si ti čoveče, gde i da stigneš? Jedna šaka zemlje i pepela. Ponizan dakle. Poniznost treba da izdvaja Hrišćanina. Ali osim poniznosti Hrišćanin treba da ima i nešto drugo. Suzu pokajnu. Ako greši – a greši Hrišćanin, jer ne može da bude bezgrešan niko na ovoj zemlji – ako on greši, ako greši njegova žena, ako greši njegovo dete, ako greši društvo, on treba da plače i žali. « Blaženi su koji plaču, jer će se utešiti». Hrišćanin još treba da je krotak i miran. Ali pod jednim uslovom krotak i miran, kada njega neko napada i kada njemu neko čini nepravdu. Ali kada vidi u svome naselju, u fabrici, u kancelariji, u društvu, nepravdu, treba da se pretvori u lava. Nisi Hrišćanin, ako se ne boriš da u svetu zavlada pravda. « Blaženi gladni i žedni pravde, jer će se nasititi». To je ono što nama nedostaje. Nemamo žeđ za «pravdom». Kada se napada naša ličnost, postajemo zveri, kada se čini nepravda nekoj udovici, siročetu, svet siromašan i napušten koji nema advokate i zaštitnike da ga zaštite, mi smo ravnodušni. Hrišćanin treba da je krotak za sebe, ali treba da je borac i da ima žeđ za pravdom. Hrišćanizam treba da je mirotvoran, da postavlja mostove i da spaja provalije. Kao kada stignemo na neko neprelazno mesto, postavljamo most i prelazimo, tako i u ovome svetu, koji razdvajaju ideologije, interesi i mržnja, treba Hrišćanin da je ujedinitelj razdvojenih, istoka i zapada, treba da je most koji će spojiti suprotne svetove. «Blaženi su mirotvorci, jer će se sinovi Božji nazvati». Hrišćanin treba da ima još nešto. Da si kao sneg. Kao sneg na vrhu Olimpa gde ne gaze noge ljudske, već je prečist, tako i srce Hrišćanina treba da je čisto. «Blaženi čisti srcem, jer će Boga videti». Hrišćanin treba da ima i jednu drugu kvalifikaciju. Da je strpljiv. Stena. Kao što stena u pelagu se ne boji mora, već je isturena u pelagu i ostaje iznad zapenjenih valova, tako i Hrišćanin upatnjama treba da je hrabar i odvažan. Na kraju Hršćanin treba da je spreman na žrtvu. Spreman da umre ne u svome krevetu, ali na polju časti, da žrtvuje svoj život za slavu Hristovu. To su kvalifikacije, na ogrlici koja treba da ukrašava svaku hrišćansku dušu. Svetlo i so Imamo li to? Ako imamo sve to, nama se obraća reć Božja: «Vi ste so zemlji… Vi ste svetlost svetu…». Vidite dragi moji, kakve simbole ima sveto Pismo? Ako poslušamo te reči evanđelja, čine nam se iznenadnim. Ali ako ih povežemo sa prethodnim tekstom, tada one dobivaju potpuni smisao. «Vi ste so zemlji… Vi ste svetlost svetu…». Hrišćani moji, nalazim se još na početku evanđelja i preda mnom se nalazi pelag ideja koje mogu preći sa mojim malim čunom. Ali nemam vremena, nemam časa, da se udubim u taj smisao, u pelag, u okean tih uzvišenih ideja. Nemojte mi govoriti o drugim knjigama. Ako uzmete sveto Evanđelje u svoje ruke, nije ništa drugo potrebno. Zapalite ostale knjige, romane, časopise, gansterske filmove, sve što nađete u kući. Uzmite u svoje ruke sveto Evanđelje, nek se posvetite, nek omiriše ceo vaš duševni svet. Evanđelje našeg Hrista kaže: «Vi ste so zemlji… Vi ste svetlost .svetu…». Ostavljam drugo i uzimam prvo. «Vi ste so zemlji», vi ste so. Hrišćanin je so sveta Svaki Hrišćanin treba da je so. Da li postoji nešto korisnije od soli? So je na tanjiru siromašnog čoveka kao i na kraljevom . So je nešto neophodno. Ona je neophodan sastojak u životu čoveka. Jedna mala količina soli čini jelo ukusnijim. So ima još svojstvo da održava ili čuva, da preduhitri kvarenje i raspadanje hrane. Takav baš treba da je i Hrišćanin u društvu, treba da je duhovna so. – A, na koji način da postaje Hrišćanin so društva? a) sa rečima svojim, koje treba da su birane. Psaltir govori: «Postavi, Gospode, stražu kod jezika moga, čuvaj vrata usta mojih» (Psal. 141,3). Sve kuće imaju vrata. Mi smo bez «vrata», nemamo dakle, nikakvu pažnju na reči koje izgovaramo levo i desno. Ali daćemo veliki odgovor za to, za svaku reč neumesnu, koja nema bogougodan miris i blagodat, za svaku reč lukavstva i zlobe. Ispunio se svet lažima i laskanjima. Niko svome komšiji ne govori više istinu već nastoji sa medenim rečima, lepim i bajnim prikazima da ga zavara ne prikazujući mu stvarnost. Ali Hrišćanin je istinoljubiv. On je učenik Onoga koji je pred Pilatom rekao: « Ja sam za to rođen i za to sam došao na svet da svedočim istinu. A svaki koji je od istine sluša glas moj» . (Jov. 18, 37). A istina u ovome svetu je gorka. Ako imate neku ranu i pospete je uljem, osetićete ugodnost. Ali ako pospete – a potrebno je da prospete- so – onda će vas peći. Takva je i istina, istina proroka i sveštenika. Reč njihova nije ugodna. Istina boli, gorka je ali ona spasava. Zamislite proroka Iliju. U državi je bilo 8.000 hiljada «popova». Oni su klečali pred kraljem i kraljicom. Ali sv. Ilija se usudio i uspeo se na dvor i rekao im: «ostalo vam je još malo dana, jer je vaše kraljevstvo bezakono i prestupno, ceo dvor se razgnevio od tih reči…. » .Jedan se našao (sveštenik) da tako priča, i od onoga časa tražili su način da ga uhvate, a on je otišao u pećine, kao orao, da se izbavi od kraljeve potere, kome je laskalo celo zloglasno sveštenstvo. Zamislite samo Jovana Preteču, koji je isto došao na dvor i pronašao bezakoni par krvomešanaca koji su živeli u preljubi i rekao je Irodu: « Ne možeš ti imati za ženu, ženu svoga brata». Ne dozvoljava ti se kralju da živiš nezakonito. Razmislite o apostolu Pavlu, o velikim prorocima. Razmislite o istom Hristu, koji je uvek govorio istinu i koji je bio razapet zbog istine. Istina je reč žustra, ona je so koja pada na rane i čoveku nanosi bol. Ali ta bol koju čovek oseća od istine, je bol spasonosna i blažena, onaj čovek koji oseća u dubini svoje duše ovo spasonosno delovanje ono dolazi da ga oslobodi od svakog zla i greha. Hrišćanin nije laskavac. Ne. On će reći istinu. Gde će je govoriti? Svuda će je govoriti. Onome kojeg vidi da se valja u blatu će reći: «Nije ti dozvoljeno», nije ti dozvoljeno da se valjaš kao zver u nečistoći. Onome koji je praznoslavan i gord i misli da će stići nebesa i zvezde, reći će: «Gospod se protivi gordima, a poniznima daje blagodat». Drugom, koji obožava ne Hrista ali zlato, koji je novac učinio bogom i obožava ga, nemajući sveto i prepodobno, će reći: “Ti si idolopoklonik, pohlepa je “idolopoklonstvo”. Trećeg, koji ima razne mane, neće oklevati Hrišćanin da podseti na istinu. Tako sa svojim rečima strogim ali životvornim, sa rečima Pisma, će postati so u društvu. crvenilo Sa primerom. Ali Hrišćanin nije so duhovna samo sa svojim rečima. On je so i sa svojim primerom. Način na koji živi i kako se ponaša u svojoj kući, u svojoj kancelariji ili fabrici, taj način je svetao. I taj način čini druge da razmisle, da iznad ovoga prolaznoga života, života osećaja i uživanja, postoji jedan drugi uzvišeniji svet, u koji ih poziva kroz reč i svoj primer. Potrebna je so! Međutim to su samo teorije, želite da vidite stvarnost, šta je duhovna so? Nalazite se u onoj kući gde je otac duhovna so. Postoje u truleži društva takvi ljudi i tako se još održava društvo. Postoje takvi roditelji, koji paze i poglede i reči i na svoje ponašanje, oni su primer života. Nek je nad njima blagoslov svetih anđela i arhanđela i svih naših otaca. Ostaju ti očevi i majke na visini . Deca ih gledaju kao božanske ikone, kao nebeske ikone.Pred njima devojčica ili dečak ne mogu da pričaju ili da se ponašaju ružno. Svetle kao svetleće zvezde. Eto vam duhovne soli, koja ne dozvoljava društvu da se raspadne u potpunosti. Želite da vidite duhovnu so? Otiđite u jednu parohiju na Pindu, u Aliakmon, ili dole na Moriu i na Krit. Da odete u jednu parohiju gde služi jedan pobožni sveštenik. Neka i ne zna slova, neka i nije završio fakultete i teološke škole, ali on veruje. Veruje u Hrista, u Bogorodicu, u svetitelje i kada vrši liturgiju dirnut je do suza. Hajde da pronađeš jedno selo sa jednim takvim popom. I videćeš da svi seljani ne psuju, ne gneve se, ne dešavaju se tamo ni ubistva. Zato što u tome selu postoji so. A so sela je sveštenik, pobožan sveštenik, koji nije studirao, koji nema velika zvanja i plaće, ali u svome srcu ima Hrista.