emilija

video-1605388581.mp4

Срећна вам слобода браћо и сестре у Црној Гори!
 
 
 

Evo imam ja iskustva sa koronom, tacnije moja majka.
Jedan ukucanin je da kazem prelezao (ako je korona u pitanju) na nogama, malaksalost malo i gubitak cula ukusa. To je sve trajalo par dana. U kuci niko nije drzao neku distancu i to i posle par dana majka dobija kasalj i grebanje u grlu. Na vezi sa lekarima(prijatelji) iz kovid centra krenulo je kucno lecenje. Iako prvih dana simptomi nisu bili jaki, poceli smo tretiranje kao da jeste.
Mnogo tecnosti, velike doze vitamina C, cinka i vitamina D uz cajeve i hemomicin 6 dana.
Stanje je sve gore i gore uz temperaturu oko 38c i losije generalno stanje i ubacen je frexiparin.
Prva dva (u 7/8 dana) rendgena su bila ok dok treci pokazuje upalu oba plucna krila(to je bio vec 12. dan) uz ogromno skakanje CRP-a i Ddimera.. Mama lezi na infektivnoj 3 dana u hodniku, radi joj se PCR test koji je pozitivan i sutra odmah ide za kovid bolnicu.
Saturacija je dobra bila sve vreme izmedju 93% i 97%. Sad joj antibiotike ukljucju preko infuzije kao i kortikostereiode. Danas je vec 18. dan od prvih simptoma, i posle par dana u bolnici temperatura staje i poboljsava se generalno stanje. Radjen je dana rendgen i upala se povlaci.
Majka inace ima 70 godina i vitalna je ali ima dosta hronicnih bolesti. Sve pohvale za sestre i lekare koji rade u nemogucim uslovima. Eto Bogu hvala ide na bolje i dace Bog da se zavrsi sve dobro.

Sve svoje haljine i svo imanje je dala za Gospodnje vecite stanove prolazno trulezno i sitno i sve naspram svevecne ljubavi Bozije kojom sija Sveta Ksenija Ksenija Petrogradska.......kuda kako i sta hiljadu pitanja kada se raslabis i kada zalutas njoj pomoli se jer ona cuce te u tvoje misli sve dobro poslace ljubavlju sija Sveta Ksenija Ksenija Petrogradska ljubavlju sija Sveta Ksenija Ksenija Petrogradska....

Можда је члан СНС-а...

U Belgiji vakcine protiv korone (cim se pojave) bice besplatne i nece biti obavezne..
ako se ne predomisle........:))
 
 
Coronavirus en Belgique: le vaccin sera gratuit, mais pas obligatoire
WWW.RTL.BE Lorsqu'ils seront disponibles, les vaccins contre le coronavirus seront administrés sur base volontaire et gratuite à la population, ont convenu ...  

I tebe sam sit koronoooo
Da ti se kriva zaravnilaaa (da Boga da)...
 

-A gde se sestrama više sviđa, u manastiru ili u skitu?
- Obično mi od 12 jula uzimamao sestre iz skitova u manastir radi priprema za praznik prepodobnog Serafima Sarovskog.
Praznik prođe – i one već početkom avgusta počnu moliti da idu nazad, jer tamo gde ih je Gospod prizvao, tamo one i hoće da se vrate. Ove sestre vole da dođu ovde, da se pomole, da prođu svetom Kanavkom, ali svom dušom streme da se vrate. Veoma vole svoje skitove.
-Da li one tamo odmah i idu?
-Ne uvek. Ali iz prakse se pokazalo da je u vreme ispitnog roka sestre bolje smestiti u manji kolektiv – tamo se one brže otvaraju. U velikom kolektivu se lakše izgubiti, a u skitu – sve se vidi. Stupaju u naš manastir iz cele Rusije, Ukrajine, Belorusije, Moldavije, Kazahstana. Ima monahilja iz Poljske, bila je iskušenica iz Srbije.
-Savremene monahinje se razlikuju od onih koje su bile u ranija vremena?
-Naravno da se razlikuju. Savremeno pokolenje je živelo i raslo u bogobornoj ateističkoj sredini, i to ne može a da ne ostavi traga na čoveka. Ali to, kako se ostvaruje dolazak čoveka u veru, - to je tajanstveno dejstvo Duha Svetoga na dušu čovekovu. U svim vremenima Gospod sam bira za služenje, a ako je čovek prihvatio ovaj priziv, Gospod ga dariva sa svime.
Jedna monahinja u našem manastiru je bila iz apsolutno neverujuće porodice. Osim toga, majka devojke je bila muslimanka. Roditelji su stalno dolazili u obitelj i vodili kćerku kući. I jednom je ona došla kod mene i kaže: «Mati, idem ja u drugi manastir. I niko neće znati u koji». I otišla je. Eto kako se čovek odazove na priziv Boga, i ništa ga ne može zaustaviti – ni rođaci, ni odricanja, ni teškoće.
-A kako ste Vi sami, mati, ovaj priziv osetili?
-Na monaštvo sam imala blagoslov duhovnika, iz Trojice-Sergijeve Lavre arhimandrita Serafima (Šinkareva). «Duhovnik nad duhovnicima» - tako ga je nazvao Patrijarh Aleksij I. Živeo je 94 godine i posle toga od kako je došao u manastir za 36 godina ni jednom nije izašao iz njega. Čak ni svoju rođenu sestru – monahinju nije izašao da sahrani izvan zidina manastira. Bio je nosilac Svetog Duha i nije važno to što je imao samo tri razreda crkvene-parohijske škole. Mogli ste doći kod njega u keliju sa pitanjem, posedeti malo tamo, i ne postavivši pitanje, dobiti odgovor. Otac se celo vreme, neprestano, molio.
Jednom mu je moja mama rekla: «Htela bih da se moja kćerka opredeli. Da znam gde će ona biti.» Tada sam studirala na medicinskom fakultetu, i nisam imala nameru da stupim u manastir. Otac Serafim joj je odgovorio: «Ona će biti monahinja». Mama je bila duboko verujući čovek, život je završila kao shimnica, ali uzviknula je: «To je veoma usamljeno, oče». Otac je primetio: «Eto ja nisam usamljen, ni ona neće biti usamljena».
Dugo me roditelji, posebno mama nisu blagoslovili da idem u manastir. I tek posle 12 godina sa blagoslovima oca Serafima i roditelja našla sam se u Rižskom Svete-Trojice Sergijevom manastiru. A odatle – već u pustinju Preobraženja, ispostavu Rižskog manastira. Imala sam tada 23 godine, i ovo mesto me plenilo svojom tišinom i molitvenošću. Tamo je sve bilo nezemaljsko. Neobičan čovek je bio duhovnik pustinjice arhimandrit Tavrion (Batozskij). Proveo je 25 godina u logorima, a kada je izašao na slobodu, shvatio je da ne može sebe da zamisli u «svetskom» životu. Dao mi je na blagoslov ikonu Majke Božije «Znamenje» koja je bila urađena jerusalimski stilom slikanja. Istu takvu ikonu dobila sam kasnije od igumanije, kada sam postrigavana u manaštvo.
U to vreme pojavila se u meni želja da ostavim svet. Sećam se, plakala sam, što nikada neću stupiti u manastir, jer je bilo potrebno raditi posle dobijene diplome u institutu višeg obrazovanja. To je bilo 1969. godine, hruščoovsko vreme. Radila sam u periodu od deset godina kao zubni lekar u gradu Aleksandrovu Vladimirske oblasti, gde su mi odredili. Ali svaki odmor provodila sam u manastirima.
Tri godine posle završetka fakulteta predala sam dokumenta u ordinaciju instituta za doktorsku specijalizaciju u Moskvi. Ali duhovni otac je rekao: «Dosta je za tebe, dete, učenja. Prazan je to posao.». A posle deset dana dokumenti su se vratili preko pošte s pismom: «Niste prošli na konkursu jer niste prijavljeni u Moskvi, nego u Moskovskoj oblasti.» Jer sam ja rodom od Sergijevog Posada.
U stvari kandidatura mi nije bila važna: postala dam direktor odeljenja i prakse što je inače veoma složen posao. A onda, posle 10 godina šalju mi sa fakulteta, u kojem sam studirala, dokumente za kandidaturu, a ja tamo neću. Jer dok sam studirala, nisam mogla otvoreno da ispovedam svoju veru – bojala sam se, da će me lišiti povećanja stipendije ili udaljiti sa fakulteta. I veoma sam tugovala kad bih čula reči iz jevanđelja: «Ko se postidi Mene i Mojih reči, kada dođem u Slavi Svojoj». Gospod mi je dao odlučnost da nosim krst i da ga više nikada ne skidam. Išla sam u manastire, i svi u gradu su to znali, koji su dolazili kod mene na lečenje. A ovde je Gospod tačno rekao: idi i svedoči o tom mestu gde si se ti naučila.
Otišla sam duhovniku da se posavetujem vezano za kandidaturu – mislila sam da će me umesto toga blagosloviti da idem u manastir. A on kaže: «To je dobro delo, dete. Idi, uči. A hoće li hteti i da te prime u manastir». Ipak sam otišla u Pjuhtitski manastir, ali reči moga duhovnika su se opet obistinile: odgovor je bio negativan.
Posle dve godine uspešno sam završila praktičnu medicinsku aspiranturu – i predložili su mi da ostanem na katedri. «Ako ostaneš, veru gubiš», rekao je duhovnik. Naravno, nerazumno je bilo odreći se takvog predloga, ali odrekla sam se i otputovala u Rižski manastir.
Živela sam tri godine u manastiru, a onda su me iznenada poslali u Preobražensku pustinju igumaniji. Kako tamo da idem, mislim, pa skit je poljoprivredni, a ja zrno od zrna ne razlikujem! Došla sam tamo i prvo pošla na groblje. I setila sam se, pre 12 godina sam tugovala zbog toga što nikad neću moći stupiti u manastir. Setila sam se propovedi oca Tavriona: «Onaj ko je položio na svoje srce da služi Gospodu, da ne odstupa od ove misli, i u svoje vreme Gospod će to ispuniti».
I Gospod je to zaista ispunio. Posle 12 godina. Sećam se kada sam došla kući i rekla mami: «Od danas ja meso neću da jedem». Roditelji dugo nisu hteli da me puste u manastir, govoreći: «Nismo mi tebe radi toga odgajali, da bi pod starost ostali sami.» Ipak su me pustili , i to je bilo na praznik Iverske Majke Božije. Moja majka se posle nekoliko godina upokojila na ovaj isti dan. Eto takve slučajnosti. Roditelji su umrli ovde u Divjejevu i sahranjeni su na manastirskom groblju. Pred smrt su oboje postriženi u shimu.
-A onda vas je svešteni sinod odredio za igumaniju Divejevskog manastira kojeg je trebalo obnoviti. Šta vi mislite, radi čega su vas odabrali?
-Ne znam. Možda jer sam u pustinjici ja bila glavna. Tamo je sve bilo izgrađeno: sveštenička kuća, gostionica, sestrinski konak. Sve uređeno, odnosi sa svima dobri. Ovo mesto je za mene postalo rođeno, i odlazak u drugu obitelj - bilo je kao skok u vodu, u neizvesno. A u Divejevu sam bila još kao studentica sa tatom. Sećam se zavetnog tučanog lonca, velike ikone prepodobnog Serafima u kući monahinje Efrosinije (Lahtionove). Vodili su nas po Kanavki, zarasloj –išli smo na izvor Ciganovku, ali tada nije bilo ni misli o tome, da ću ja ponovo ovde doći.
Gospod nije mene ovde postavio igumanijom zbog nečega, nego radi nečega. Da bi pokazao Svoje moći u čovekovoj nemoći. I ja sam se potpuno predala u ruke Božije.
-Kako prepoznati Božiju volju u sebi, kako usaglasiti s njom svoju volju?
-Svi mi – od iskušenica do igumanije – nalazimo se u poslušanju. To jest, iznad svakog od nas jeste stariji: tražiti od njih saveta – i po veri vašoj daće vam se. Možemo se obratiti nadležnom arhijereju, a mirjani – mogu otići starcu, duhovniku. Ali ako pitaš za savet, tada trebaš to i ispuniti šta ti se kaže kao odgovor, jer inače nema smisla ni pitati. Može se i unutar sebe postaviti Gospodu pitanje, pomoliti se i dobiti od njega odgovor. U ekstremnim situacijama čita se tri puta «Oče naš» i moli se Gospodu da nam otkrije Njegovu volju. Tako nešto je zaista moguće.
-U sveta mesta ljudi često dolaze u nadi na čuda, traže iscelenja, pomoć u teškim životnim situacijama. A kako Vi određujete ovaj pojam «čudo»?
-Smatram da je čudo preobraženje čovekove duše, koje se dešava pri dodiru sa svetinjom. Naprimer, čovek je došao u manastir na dan, dva na pokloničko putovanje ili je došao da poseti drugaricu – monahinju – a ostane u obitelji da služi.
Ljudi bi hteli javna čuda. A čudo preobraćenja čovekove duše je sakriveno od pogleda i ono nije za sve javno.
Nedavno je kod nas dolazio ambasador iz Francuske. Šta ga je dovelo ovde, preko tolikih zemalja, čak u Divejevo? Hteo je da se pokloni moštima oca Serfima. Sreli smo se i rekao mi je da se krstio pre deset godina posle posete Atonskoj gori. To jest, doživio je susret sa svetinjom, posetila je čovekovu dušu Blagodat Svetoga Duha – i ova duša se preobrazila, počela je da sve prihvata na drugi način. Duša je dobila dar vere. U Svetom Pismu je rečeno da ako bismo imali vere koliko je zrno gorušičino, mogli bismo gore da premeštamo.
Veoma često ljudi dolaze u veru u ekstremnim situacijama. Naprimer, čovek se beznadežno razboli, i on, kao za poslednju slamku, obraća se Bogu. Ali kada čovek dobije utvrđenje u veri ili iscelenje---, tada ga ništa ne može omesti na ovom putu – on postaje duboko verujući čovek. Ima tako duboke vere kakva je bila naprimer, kod Marije Egipatske, i tada čovek, čak i ne putujući u manastir zbog udaljenosti mesta, šalje maramu i moli da je osveštamo na moštima prepodobnog Serafima, a posle nekog vremena nam piše da je dobio iscelenje od dugogodišnje bolesti koja ga je mučila.
-Mati Sergija, bili ste očevidac mnogih sudbina ljudi. Kako se menja njihov život prilikom susreta sa Bogom?
-Nekada je u Rižsku pustinju gde sam ja bila glavna sestra----, došla mlada devojka, u hlačama, u raskopčanoj košuljici. Posle ekskurzije mi je prišla i rekla: «Mati Sergija, Eto meni Bog daje sve, sve što zatražim od Njega: kćerka moja raste, muž – prekookeanski mornar. Htela sam – upisala se na fakultet, poželela – otac mi je kupio auto». A ja joj kažem: «Možda vam sve to Gospod daje na revers. Trebalo bi da znate Njegovu volju – šta On hoće, a ne šta vi hoćete. A živeti treba po Jevanđelju: ako se niste venčali vi i muž, tada bi trebalo da se venčate, da poštujete sve postove, da idete u Crkvu, da prilazite--- Crkvenim Tajnama ( pomazanja, ispovedi, pričešća...)». «Da, nismo venčani i postove ne držimo, ali postoji u nama osećaj strahopoštovanja pred Bogom i blagodarnosti za sve što imamo.»:
Predložila je mužu da se venčaju, ali on nije hteo. To je bilo 70-ih godina, i on se bojao, da će ga smeniti sa dalekih putovanja, ako saznaju za venčanje. Žena je kupila prstenje, počela da ide u Crkvu, da drži postove. Okačila je prstenove za ekserčić ikone i molila se Majci Božijoj, da ona u svemu pomogne. Kad je došao moreplovac kući sa puta, rekao joj je: «Dobro, Svetka, ajde da se venčamo»!
Kada je došla ponovo kod mene, kaže da njeni roditelji i sestra ništa neće ni da čuju o Bogu. Uskoro se njena sestra Raisa razbolela od rasejanosti, skleroze i potpuno postala nesposobna da se kreće. Sve društvo je odmah otišlo od nje, muž je ostavio. Samo se majka o njoj brinula, ali i ona je bila pri kraju snaga. Onda je Sveta zamolila da je dovede ovde u pustinjicu kod nas, da bi se neka od sestara za nju pobrinula, i da se majka malo odmori. Sestre su počela da se brinu o Raisi, učile su je da se moli. Posle tri nedelje dolazi majka i pita: «Kako ti je ovde?» A ona kaže: «Tako mi je lepo kako mi nikada u životu nije bilo. Da li bih mogla ovde da ostanem?» Imala je rane od ležanja, ne može ni ruku da podigne – u potpunosti paralizovana. Majka je zaplakala. Raisa je ostala u manastiru, živela još godinu i po, i sahranjena je na manastirskom groblju, što predstavlja posebnu čast, a majka joj je ušla u veru. Eto tako je sve bilo s promislom.
Posle toga rekla sam Sveti: «Ostalo je da tvoga oca uvedemo u veru». «Kako, mati, to je nemoguće.» Ali ipak, oca su pred smrt pomazali jeleosvećenjem i pričestili.
Ali najinteresantnije je to da Svetlanin muž već dugo vremena nije više mornar, nego protojerej Sergije. Često dolaze kod nas.
-Monaški život je nezamisliv bez čitanja dela svetih otaca. Ko je od njih vama najbliži, mati Sergija?
-Veoma volim Jovana Lestvičnika i Ignjatija Brjančaninova. Kada sam imala 16 godina, prvi put sam pročitala «Lestvicu» prepodobnog Jovana Lestvičnika i plakala na svakoj stranici, jer sam do tada bila sasvim sigurna da živim ispravno. I iznanada sam uvidela svoju apsolutnu nesavršenost. Mislim, da me je upravo Jovan Lestvičnik prizvao u monaštvo. I uopšte, ništa se u životu ne dešava slučajno. Nekada si davno pročitao knjigu i duša se prilepila tome svetome, a posle ti dobijaš od njega «znake pažnje», kako bi ja to nazivala. Naprimer, neko ti pokloni ikonicu, sveto ulje od tog svtoga, kao blagoslov. Ako se ti moliš nekom svetitelju, on isto tako može tebi slati «Znake pažnje», a da ne govorimo o Samom Gospodu.
«A sam bažuška Serafim je govorio za našu obitelj: «Srećan je onaj koji proboravi kod ubogog Serafima u Divejevu od jutra do jutra, jer Majka Božija za to vreme posećuje ovo mesto»...»
-Šta bi vi mogli da savetujete čitatelje «Zanimljivog vrta» i uopšte sve pravoslavne ljude?
-Da pamte reči prepodobnog Serafima Sarovskog: za one koji žive u svetu dosta je da čitaju ovo pravilo tri puta na dan – tri puta «Oče naš...», tri puta «Bogorodice Djevo raduj se...» jedan put «Simbol vere». To je kao lek, koji treba uzimati po jednu kašičicu tri puta na dan.
Prepodobni Jovan Lestvičnik je izuzetno lepo rekao: «Udri neprijatelja silom Isusovom», To jest ne treba planirati, šta kupiti ili sagraditi, nego predati sve u ruke Božije.
Ja, naprimer, budući da sam igumanija, spoznala sam svoju silnu nemoć, i u toj nemoći otkrila mi se sila Božija. Evo jedan od primera. Na tom mestu gde se nalazi sveta Kanavka prolazila je kanalizacija. Nisam mogla ni zamisliti kako da rešim ovaj problem da bi se prenela kanalizacija na neko drugo mesto, ali duša me bolela, jer se na taj način oskvrnjavala svetinja. Godine 1992. su nam izradili projekat uklanjanja kanalizacione mreže iz Kanavke, ali na tome je sve stalo. Posle nekog vremena, iznenada se pojavio čovek, koji mi je pružio 5 hiljada dolara i rekao: «Mati, ja hoću da se ovaj novac upotrebi za oslobađanje Kanavke od kanalizacije». I za mesec i po dana po onom istom projektu od ranije kanalizacija je uklonjena sa teritorije Kanavke.
Tako da će Gospod sve urediti, ako mi spoznamo svoju nemoć i ako se Njemu obraćamo za pomoć. Kako je govorio baćuška Serafim: «Ja ovde nisam ni jedan kamenčić pomerio bez volje Carice Nebeske». Tako da je osnova monaštva – njegov temelj – odsecanje svoje volje. A ako činiš suprotno, Tada Gospod urazumljuje.
Gospod nas sa našim visokoumnim gordim rasuđivanjem na svakom koraku proverava, a mi stalno dobijamo dvojke. Gospod ne čini zlo, ali nekada popušta radi našeg dobra. Nije prosto tako napisano u Svetom Pismu: «Nemojte se protiviti zlu». Za nas je «neprotivljenje», naravno, - još sasvim daleko, ali u stvarnosti, to je duhovni nivo hrišćanina, koji mi teško možemo dosegnuti. Ne može svako ako ga udare po desnom obrazu, okrenuti i levi. To nam kazuje da nemamo dovoljno vere.
Čak su i sveti Apostoli molili: «Gospode dodaj nam vere!» A šta mi možemo u današnjoj situaciji bez pomoći Božije, kada smo svuda unaokolo okruženi sablaznima sveta ovoga veka? Šta mi treba da tražimo od Gospoda?
Samo jedno – utvrđivanje u veri. Gospod je veoma blizu, i On o svakome ima promisao, iako je nama to teško da shvatimo. A moliti se treba sa smirenjem – onako kako je molio gubavac: «Gospode, ako hoćeš, možeš me očistiti». I Gospod je odmah pružio svoju ruku i rekao: «Hoću, očisti se». Ali mi i ne molimo, mi zahtevamo, da Gospod čini onako kako to mi hoćemo. Ništa dobro iz takve molitve ne može izaći. Moj duhovnik je govorio ovako: «Dete, moli od Boga da ti On da samo ono što će biti korisno za tvoju dušu».
Prevod s ruskog: Nataša Ubović
Izvor: www.nsad.ru
http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=555

GOSPOD JE VEOMA BLIZU
http://www.manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/555_a1.jpg&size=500
Sa igumanijom Divjejevskog manastira Sergijom (Konkovom) razgovarale su Marija Vladimirovna i Valerija Kolbikova.
-Mati igumanija, Svete-Trojice Serafimo-Divjejevska obitelj je zaista poseban manastir koji je poznat u celom svetu i u koji dolaze poklonici iz svih krajeva. Može li se na osnovu ovoga govoriti o posebnoj misiji ovog manastira?
-Prepodobni Serafim je svenarodni svetitelj, rođeni i voljeni. Njegovo blagodatno žitije i stanje mirnog duha, njegova žudnja za višim svetom sve više i više privlače, postaju neophodni u današnje vreme, jer mi u njemu osećamo ono najbolje što postoji u čoveku. «Život i podvizi Prepodobnog Serafima Sarovskog nam daju primer toga, kako treba da žive hrišćani, kako da se naučimo da volimo Boga i bližnje, kako da steknemo naviku da pobeđujemo sablazni i iskušenja, kako zadobiti blagodat Svetoga Duha». Ove reči Njegove svetosti Patrijarha Aleksija omogućavaju nam da shvatimo zašto ljudi dolaze ovde kod nas iz raznih krajeva. Kaže se da se praznom bunaru po vodu ne ide – a ako ovamo ljudi idu znači da oni ovde dobijaju utehu i pomoć. Sam baćuška Serfim je govorio za našu obitelj: «Sretan je onaj koji proboravi kod ubogoga Serafima u Divejevu od jutra do jutra, jer Majka Božija svakodnevno posećuje ovo mesto». To i jeste Divejevo - posebno izabrano mesto koje Majka Božija posećuje, udeo, koji je ona uzela pod Svoje posebno pokroviteljstvo.
-Može li se odrediti koliki je broj poklonika koji dolaze u Divejevo?
-Tačan broj, verovatno, niko ne može znati, jer se svi koji ovde dolaze ne obraćaju samo našem pokloničkom centru. Zna se tačno, da se 1. avgusta, na dan prepodobnog Serafima Sarovskog okupi ovde od 20 – 30 hiljada poklonika. Ali nije stvar u brojnosti, nego u tome što reka vernika neprekidno dolazi tokom cele godine. Najvećim delom dolaze onim mesecima odmah posle Vaskrsa – u aprilu, maju, junu, julu, avgustu, pa sve do jakih zahlađenja.
-Kako manastir uspeva da primi tako mnogo ljudi?
-U periodu velikog priliva ljudi moramo da pozovemo u pomoć sestre iz naših skitova i metoha. U opštem kod nas ima 480 sestara, od kojih njih 350 je zauzeto poslušanjima, vezanim za primanje ljudi koji dolaze u Divjejevo. A direktno u pokloničkom centru radi pet sestara. Sada se gradi nova zgrada pokloničkog centra na izlazu iz manastira. U sali za konferencije poklonici mogu ne samo da čuju priče o manastiru, nego i da pogledaju video-filmove. Projektovali smo novu trpezariju za poklonike jer u letnjem periodu moramo da nahranimo ljude vani, a zimi – u malom prostoru ispod crkve Aleksandra Nevskog. (poštujući blagoslov oca Serafima monahinje svim poklonicima koji dolaze u manastir daju besplatan ručak, prim. prev.) A po približnim procenama naših sestara iz trpezarije za poklonike, u letnjem periodu u neradne dane ovde ruča do tri hiljade poklonika.
Trudimo se da uradimo sve što je potrebno, da bi se oni koji dolaze u našu obitelj mogli pomoliti ne samo ujutro (akatist se čita u 7.30 ujutro), nego i po danu. Zato se po blagoslovu našeg nadležnog arhijereja – vladike Georgija – akatist ispred moštiju oca Serafima čita tri puta: ujutro i između službi – u 13.oo i 14.oo časova.
-Ovde, gde se skuplja veliki broj ljudi, uvek je prisutna komercijala, trgovina, odvija se poseban vid biznis-industrije, koja se koristi svetinjom mesta- ne preti li takav problem Divjejevu?
-Nema pretnje: sestre se komercijalom ne zanimaju. Mi se samo trudimo da bi oni koji dolaze ovamo mogli nešto uzeti sa sobom za uspomenu: knjigu, ikonu, sveto ulje ili suharike (suvi hleb isečen na sitne kockice i koji se deli vernicima na blagoslov i na veliku radost) osvećene u tučanom loncu oca Serfima. I ako se ovim ne bi bavio manastir, neko drugi bi upravo od ovoga napravio pravi biznis. Zamolili smo da se ukloni sa kanavke Majke Božije sva privatna trgovina, jer ljudi dolaze ovde da bi se molili, a njima se nude suveniri – to nije pravilno. Mi ne zaboravljamo o istinskom cilju hrišćanskog života, koji se sastoji u zadobijanju mirnog duha. Tome treba da teži svaki hrišćanin.
kanavka Majke Božije
-Zar ne smeta monaškoj molitvenosti ovako veliko mnoštvo poklonika?
- Trudimo se da imamo za primer svete. Recimo, blaženi Vasilije Moskovski je izgrađivao «unutarnjeg čoveka», išao je po pijacama, gde se i pevalo i plesalo, gde je bila buka i gužva. Tako i mi: nas je Gospod ovde postavio, i mi smo dužni da ovde izgradimo svog «unutarnjeg čoveka». Naravno, to nije lako u današnje vreme – neprestalno zvone telefoni, mnoštvo ljudi. Svo vreme se nalazimo u napregnutosti. Ali to pokazuje i razliku između nas i svetih. Oni su išli po tržnici i spašavali se, a mi živeći u obitelji, svo vreme želimo da tihujemo u osami. A samo onome koji je zadobio unutarnju molitvu, ništa nije strašno i radi toga, da bi se molio nije mu potrebno da se zaključava. Ali, imamo mi i skitove – tamo je tihovanje i osamljivanje.
-Gde se nalaze manastirski skitovi i čime se tamo sestre bave?
-Naše seosko domaćinstvo je u skitu Flora i Lavra i nalazi se dva kilometra od manastira. Tamo smo prebacili štale, koje su se ranije nalazile u Divjejevu. Skit se nalazi nedaleko od sela Osinovke, u kojem je živela prva igumanija naše obitelji mati Aleksandra. Ona je primila postrig u Florovskom manastiru u Kijevu i u sećanje na taj događaj crkva u skitu osvećena je u čast mučenika Flora i Lavra. Tu živi 15 sestara, koje su zadužene za obezbeđivanje manastira mlečnim proizvodima. Na teritoriji skita se nalazi manastirsko groblje u kome se sada gradi crkva u čast ikone Majke Božije «Sporučnica grešnih».
Pokrovski skit u selu Kanerga je osnovan ovako. Decembra 1991. godine predložili su mi da uzmem drva od stare osnovne škole i da ih iskoristimo za ogrev – u manastiru tada nije bilo drva. Došla sam i videla drveni zvonik, na kojem je čvrsto stajao krst. Crkva je bila raznesena u delovima još davno od strane meštana, još u sovetsko vreme, ali zvonik je stajao čvrsto. Rekla sam: «Ovde bi, izgleda, trebalo osnovati skit. Gledajte, krst kao da to sam kazuje».
Školu nismo dirali, nego smo je zaštitili radi toga da bi je obnovili. I tek posle 10 godina saznala sam da je škola koju smo mi kupili za 10 hiljada rubalja, bila nekada zubarska ambulanta Divjejevskog manastira. A oko Kanergske crkve su živele sestre Divjejevskog manastira posle zatvaranja obitelji. Verovatno su njihove molitve i dovele do toga da smo izgradile skit. I ukoliko je ranije Kanerga bila selo koje se gasilo to posle izgradnje crkve počeli su ovde da se naseljavaju ljudi i čak su me molili da im dam da stanuju u onoj školi. Tako da se sada rešavaju administrativni poslovi u vezi s tim.
Nedaleko od Kanergskog skita, u selu Avdotevo, nalazi se jedan naš skit, Nikoljski. Meštani su se dugo molili za to da im mi sagradimo crkvu. «Kanergu ste uzeli, a nas nećete», - izjavili su 1992. godine. Na to sam im odgovorila: «Došli smo u Divejevo da obnavljamo – to je naš glavni zadatak». «A Avtodejevo je sazvučno sa Divejevo, uzmite naš hram da obnavljate», nisu se predavali žitelji. I morali smo početi. Kada je patrijarh u leto 1992 godine posetio skit, odmah mu je dao ime, ne premišljajući se, Nikoljski – u čast svetitelja Nikolaja. Pri obnove crkve smo saznali, da je u njoj služio sveštenik Mihail Kritski, koji je streljan 1920. godine zato što je pomagao Divjejeskim sesrama. Na optužbe odgovorio je vlastima ovako: «Divjejevskim sestrama sam počeo da pomažem usled osećaja odgovornosti pred Bogom na Strašnom Sudu». Kada smo obavljali radove na crkvi, pronašli smo grob oca Mihaila. Tako da se ništa ne dešava slučajno, i ni jedan skit nemamo prosto tako. Sada u Nikoljskom skitu živi 30 sestara. 21. oktobra je bilo osvećenje glavnog dela crkve Nikoljskog skita u čast Svete Živonačalne Trojice, u kojem su očuvane freske starog Divjejevskog ikonopisa. Još jedan skit, Znamenski (u čast ikone majke Božije Znamenje, znak da će se od devojke roditi Spasitelj) koji se nalazi pet kilometara od Nikoljskog skita. Tamo su isto živele sestre Divjejevskog manastira kada je manastir zatvoren, i molile su se u seoskoj crkvi koja je ostala očuvana. To je bilo porodično imanje Čadaevih, i roditrelji Petra Jakovljeviča Čadajeva, koji je bio blizak sa Puškinom, izgradili su veliku crkvu sa pet prestola u čast nebeskih pokrovitelja članova porodice. Danas u Znamenskom skitu ima 20 sestara. Ima i obradivog zemljišta – oko 100 hektara zemlje, velike štale za 15 – 20 goveda.
Ukupno imamo 11 skitova i 3 metoha.
http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=555

Subota, 22. jul 2006.

Iz Vikse smo krenuli u pola osam, preko Ardatova u Divjevo, ženski manastir, koji je skoro potpuno obnovljen. Ove godine proslavili su 180 godina od osnivanja Serafimo-Divjejevskog Trojickog ženskog manastira, koji pripada eparhiji Nižnjeg Novgoroda. Grad Sarov je udaljen približno trideset kilometara. Pored manastira prolazi reka Lomovka. Ovo mesto predstavlja jednu od najvećih svetinja Ruske pravoslavne crkve. Po mojoj proceni, i danas ga poseti nekoliko hiljada “palomnika” (hodočasnika). Jedna “matuška” (monahinja) reče da je tako svakog dana. Jedan od najzaslužnijih ljudi za osnivanje ove svetinje jeste monah Serafim Sarovski, po kome je manastir i dobio ime. Saborni hram građen je od 1848. do 1875. i mene je “porazio svojom veličinom i krasotom”, kako je napisao S. V. Bulgakov.
U pravoslavnom kalendaru za 2006. godinu, u izdanju Serafimo-Divjejevskog manastira, stoji da je “1842. godine bilo 125 monahinja”. A sin Karamzinov piše da je godine 1861. u manastiru bilo pet stotina kaluđerica. Oko 1900. tu je živelo blizu dve hiljade monahinja. Manastirski život počeo je da se obnavlja 1991. godine, a danas živi 45 monahinja. Sagrađena je i srednja škola. Godine 1927. boljševici su proterali monahinje, a manastir zatvorili. Matuška igumanija Sergija (Konkova): “1991. stigla sam u manastir sa nekoliko monahinja. Na Trojickom saboru Serafimo-Divjejeskoga manastira nije bilo prozora. U zdanju zvonika (kolokolni) nalazila se škola traktorista i večernja škola. Kazanski hram bio je skladište za povrće. Na teritoriji manastira nalazila se zgrada milicije, srednja škola. Trojicki sabor obnovljen je 1997, Preobraženski sabor 1998, trapezni hram Aleksandra Nevskog 2000. godine, Kazanski hram 2004, Sveta Kanavka 2004. To je danas najveći ženski manastir u Rusiji.” Ona je u novembru 1991. u ovaj manastir stigla iz Rige. Propisi u crkvi se strogo poštuju. Žene, ako nose kratke suknje ili farmerke, pre ulaska u crkvu dobiju “jubku” i moraju glavu da pokriju maramom. I moja kćerka Draga, razume se, nije bila izuzetak. Pokazali su nam i Sarov. Stigli smo do kapije grada i dalje se ne sme. U pitanju je “zatvoreni grad”. Domaćini mi rekoše da takvih gradova ima nekoliko na Uralu i Dalekom istoku. Sarov je nuklearni i raketni istraživački centar. Po povratku, posetili smo selo Ilev. Leži uz prelepo jezero, “prud”. Ovde se održavaju godišnja takmičenja u ribolovu. U selu je golema crkva, od koje su ostali samo zidovi. Groblje im je u šumi, to prvi put vidim. Izgleda neobično, a opet prirodno i lepo. Razgovarao sam sa jednom seljankom koja mi reče da je zadovoljna: “Istina, pod Brežnjevom se bolje živelo nego pod Gorbačovim i Jeljcinom, ali je sada, pod Putinom, dobro“. Jedino se žali da u selu nema mladih. Otišli su u gradove. Vratili smo se u Viksu preko sela Nariškino. Svuda se vide ostaci kolhoza. Zgrade su napuštene, propale, a ponegde su ostali još samo zidovi.
http://www.srpskapolitika.com/Tekstovi/Komentari/2006/197.html

@obi-wan

@obi-wan

Skole ce raditi posle malo produzenog raspusta, sto znaci da ce gradski prevoz u shpicu biti prebukiran.
Maske se ugl nose na bradi, zavisi ima li patrole ili nema.....u principu za ovih 20 godina ovde mogu reci da je , bar ovaj deo zapada na papiru, sto se tice administracije, demokratije , zastite uvek bio perfektan.
Praksa je nesto sasvim deseto:)

Do skoro su pravila bila neujednacena, obzirom da imamo vladu valonsku, vladu flamansku i vladu briselsku.
Pa se desavalo da jedna ulica kachi pola Valoniju pola Flandriju, te je kretanje bilo dozvoljeno desnom stranom ulice ali ne i levom.....
sto rece jedan, ce se vracam iz birtije u rane sate natraske levom stranom, niko mi nista ne moze.........:))))

Aerosol transmission of Covid-19: A room, a bar and a classroom: how the coronavirus is spread through the air | Society | EL PAÍS in English
ENGLISH.ELPAIS.COM The risk of contagion is highest in indoor spaces but can be reduced by applying all available measures to combat infection via aerosols. Here is an overview of the likelihood of infection in... https://www.facebook.com/groups/117202582284906/permalink/644928449512314/

ЕВАНГЕЛСКИ КЉУЧ ЗА РАЗУМЕВАЊЕ ОТКРИВЕЊА
(Тумачење Откривења светог Јована Богослова)
протојереј Александар Колесников
Како је већ речено, свети Јован Богослов је тајанственим сликама описао будућу судбину света и Цркве. Ти тајанствени описи тешки су за разумевање и изазвали су веома различита тумачења. Међутим, зна се да је једном приликом Господ наш Исус Христос у разговору са ученицима на Маслиновој гори, три дана пре Свога великог страдања, доста подробно говорио о будућим судбинама света и Цркве. Та Његова беседа била је као последње упозоравајуће завештање ученицима и следбеницима о будућим саблазнима и опасностима које им прете. Ту у тој Својој беседи на гори Елеонској Господ је предказао одвијање будућности света мада много сажетије него у Откривењу светог Јована, и много једноставнијим језиком.
Христос у тој Својој беседи и апостол Јован Богослов у Откривењу, говорећи о будућој судбини света и Цркве, нису могли противречити један другом. У основном, они су говорили једно исто. Управо зато што Христос говори о тој будућности једноставнијим језиком, сам садржај те Његове беседе је најдрагоценији кључ за разумевање или поимање тајанствених ликова у Откривењу. Дакле, за њихово тачно тумачење, морамо најпре проникнути у садржај Христове беседе (Мт. гл. 24).
Међутим, постоји једна тешкоћа око правилног разумевања ове беседе: у њој Христос описује будуће догађаје не у оном поретку како ће се они одвијати у стварности, него по реду питања која су Апостоли поставили свом Божанском Учитељу. Од свих тих питања евангелисти нам наводе само прва два. Зато, да бисмо појмили Христову беседу на Маслиновој гори, морамо логички повезати њене поједине делове. Тада ће Христова беседа имати следећи садржај:
Христос је са својим ученицима изишао из Јерусалим-лог храма после коначног раскида са свима утицајним јеврејским странкама. Апостоли као да осећају да је Њихов Учитељ последњи пут посетио Храм. Обузела их је туга, па гледајући наса дивљењем говоре Му: "Учитељу! Погледај ове грађевине ад камена!", А Исус им рече: "Не видите ли све ово? Заиста вам хажем: Неће остати овде ни камен на камену који се неће ушити" (Мт. 24, 2).
Апостоли, очекујући из дана у дан зацарење свога Учитеља над јеврејским народом и, предвиђајући могућност разних катастрофа у тренутку зацарења, очигледно су мислили да ће једна од тих катастрофа бити и разорење Храма. Горели су од жеље да сазнају час тих страшних догађаја, па су запитали Господа: Кажи нам када ће то бити и какав је знак твога доласка и свршетка века?" (Мт. 24, 3). Апостоли су мислили да су Му поставили једно питање, јер су мислили да Његово зацарење и рушење Храма има да се догоди у исто време. У ствари, они су поставили Господу два питања:
1. Када и како ће бити разрушен Јерусалимски Храм, и
2. Када и како ће се јавити Христос на земљи у сили и слави на свршетку историје.
Христос у Својој беседи управо даје одговоре на ова два бритања, указујући Апостолима на велику временску раздаљину тих двају догађаја.
Одговор на прво питање налази се у почетку, у средини а на крају беседе. Ево како је Господ одговорио на прво питање: Чувајте се да вас ко не превари. Јер ће многи доћи у име Моје говорећи: Ја сам христос. И многе ће преварити. Чућете ратове и гласове о ратовима. Гледајте да се не уплашите; јер треба све да се збуде (Мт. 24, 4-6). Када, дакле, угледате гнусобу опустошења, о којој говори пророк Данило, где стоји на месту светом - који чита да разуме, - тада који буду у Јудеји нека беже у горе; и који буде на крову да не силази да узме што му је у кући, и који буде у пољу да се не враћа натраг да узме хаљине своје. Авај трудницама и дојиљама у те дане. Јер ће тада бити невоља велика каква није била од постанка света до сад, нити ће бити. И ако се не би скратили они дани, нико не би остао; али изабраних ради скратиће се ови дани (Мт. 24, 15-22)... А када видите да је војска опколила Јерусалим, онда знајте да се приближило опустошење његово. Тада, који буду у самоме Граду нека излазе напоље, и који су у пољу да не улазе у град, јер су ово дани освете, да се испуни све што је написано... И пашће од оштрице мача, и биће одведени у ропство по свима народима; и Јерусалим ће газити незнабошци док се не наврше времена незнабожаца (Лк. 21, 20-24). Заиста вам кажем: Овај нараштај неће проћи (тј. неће изумрети ово поколење), док се све ово не збуде (Мт. 24, 34).. Али још није крај" (овога света) (Мт. 24, 6).
Овим речима Господ је одговорио на прво питање које су му поставили Апостоли, питање о времену разорења Јерусалимског храма. Ми сада знамо да су се ове речи Христа дословно испуниле над јеврејским народом. Није прошло ни четрдесет година после те Христове беседе, а у јеврејском народу, који се одрекао правога Христа, напрегнутост ишчекивања појаве Месије достигла је врхунац. Тада су се појавили и лажни христоси и лажни пророци. То напето стање користили су демагози и авантуристи. Они су узбунили народ до крајности, прво су одгурнули на задњи план умерене и поштене представнике нације, а затим, свргнувши законите власти свога народа, подигли су општи устанак и против власти римске империје у Јудеји. Истовремено у самом Јерусалиму избила је социјална револуција, братоубилачки рат. Самозване народне вође наоружале су руљу са дна друштва и започеле пљачку знатнијих и имућнијих људе. Све се то радило под маском остварења јеврејске народне слободе и заштите народне светиње.
Римске легије под командом сина римског цара Веспазијана - Тита Флавија - опселе су Јерусалим. Опсада је трајала жоро две године. Невоље које су у то време рата преживели становници Јудеје и нарочито грађани Јерусалима током опсаде, не могу се описати. На њих су се сручили истовремено и ужаси војне опсаде (глад, жеђ, погибија од оружја) и ужаси социјалне револуције (самовоља, грабеж, убиства). Вође побуне оскрнавили су и сам Храм. Најзад, седамдесете године после Христа Јерусалим љ заузеле римске војске. Храм је изгорео до темеља. Много Јевреја је било убијено, а преживели су били оковани и продани у ропство широм царства.
Завршивши најаву тих догађаја у блиској будућности ј:п су имали да се збуду у Јудеји и Јерусалиму, Господ као да преноси свој поглед са ових блиских догађаја на догађаје далеке будућности светске историје и даје одговор на друго питање аполима - "о знацима Његовог доласка и свршетку века".
Тај део своје беседе Он почиње као да хоће да каже: - Ви ћете делимично бити у праву, када, угледавши раи друге невоље над Јерусалимом, будете очекивали крај света. Ја сам вам тако подробно испричао о њима, јер догађаји овог времена биће веома слични са знацима који ће најавити Други ки долазак Мој. У последња времена устаће народ на народ, » царство на царство, и биће глад, помор и земљотреси по местима.
Све ће то бити тек почетак болестима (Мт. 24, 7-8), тј. е ужасни ратови и друге тегобе наступиће као знаци и показатељи измицања последњих времена.
Међутим, пре свега овога" (Лк. 21, 12) - "тада ће вас дати на муке, и сви ће народи омрзнути на вас имена Мога ради. И тада ће се многи саблазнити, и издаће друг друга и омре друг на друга. И изићи ће многи лажни пророци и превариће многе. И зато што ће се умножити безакоње, охладнеће љубав многих. Али ко претрпи до краја тај ће бити спасен" (Мт. :4, 9-13).
1. владаће свеоишиа иомама за материјалним добрима ("као у дане Ноја"),
2. готово ће сасвим нестати истинита вера на земљи (истинско Хришћанство),
3. истовремено, лажне вере захватиће већи део човечанства кроз ироповед лажних иророка, чак и лажних христоса. Из овога се може закључити да раширеност атеизма није последња фаза у религиозној историји човечанства, него претпоследња. Атеизам ће бити само оруђе у борби против истините хришћанске вере да би се помоћу њега срушила и разорила истинска Црква Христова. Али човечанство не може да живи без религије. И у тој атмосфери атеистичке празнине развиће се лажне религије и биће основане лажне цркве.
Верско и морално стање људи биће тако безумно да ће се узбунити цела васелена, и сручиће се чак и космичке катастрофе са последицама на земљи. "И одмах ће се по невољи тих дана сунце помрачити, и Месец своју светлост изгубити, и звезде са неба пасти" (Мт. 24, 29). Због свих тих знамења на сунцу, месецу и звездама притиснуће све народе на земљи туга и недоумица, море ће се узбуркати; људи ће умирати од страха и од очекивања ужасних невоља које прете васелени, јер ће се силе небеске усколебати (Лк. 21, 25-26).
Сасвим другачије ће се тада понашати верници. - "А када се почне ово збивати, усправите се и подигните главе своје, јер се приближава избављење ваше" (Лк. 21, 28), јер, коначно наступа Други долазак Христов. "Тада ће се показати знак Сина Човечијега на небу (свети Крст), и тада ће проплакати сва племена на земљи; и угледаће Сина Човечијега где иде на облацима небеским са силом и славом великом. И послаће ангеле Своје с великим гласом трубним; и сабраће изабране своје од четири ветра од краја до краја небеса" (Мт. 24, 30-31).
"А о дану томе и о часу нико не зна, ни ангели небески, до Отац мој једини" (Мт. 24, 36). Зато, као да нам Господ саветује, не бавите се гатањем и израчунавањем тачног дана мога доласка и свршетка света, него препознајте последње време по знацима на које сам вам указао, - "тако и ви кад видите све ово, знајте да је близу пред вратима" (Мт. 24, 33). Расуђујте исто као кад видите да су олистале гране смоквине, знате да је близу лето (Мт. 24, 32). Из овога је очигледно да ће долазак Сина Човечијега бити, мада неочекиван за већину људи, ипак јасно наговештен свима. Стога, стражите, јер не знате у који час ће доћи Господ ваш" (Мт. 24, 42).
"Али пазите на себе да срца ваша не отежају преједањем и пијанством и бригама овога света, и да Дан онај не наић: на вас изненада" (Лк. 21, 34). "Небо и земља ће проћи, али речи Моје неће проћи" (Мт. 24, 35). После тога долази Христос да би извршио Последњи суд над човечанством и успоставио Царства славе: "Тада ће сести на престо Славе Своје, и сабраће се пред Њим сви народи; и разлучиће их као пастир, што разлучује овце од јараца. И поставиће овце са десне стране Себи, а јарце с леве. Тада ће рећи Цар онима што Му стоје са десне стране: Ходите благословени Оца Мога, примите Царство које вам је припремљено од постања света... Тада ће рећи и онима што Му стоје с леве стране. Идите од Мене, проклети, у огањ вечни који је припремљен ђаволу у ангелима његовим... И ови ће отићи у муку вечну, а праведници у живот вечни" (Мт. 25, 31-34, 41, 46).
Из ових упоређених одговора које је Господ дао на оба питања својих Апостола да се закључити да ће догађаји у Јудеји за време пропасти Јерусалима и рушења Храма бити веома слични догађајима последњих времена, пред Други долазак Христа: ужасни ратови, друштвени нереди, страховлада лажних учитеља и антихришћанских вођа, која ће довести људе до великих невоља - глади, епидемије, стихијне катастрофе у природи као што; земљотреси и суше... а разлика између тих двају догађаја је количинска: невоља прве епохе задесиће само Јеврејски народ, кој се одрекао Христа и почео да гони апостолску Цркву, док ће невоље друге епохе обухватити цео свет, пошто ће се тада сви народи окренути од Христа, а из општег неморала појавиће се фанатични мрзитељи Цркве и она ће бити од њих прогоњена у целом свету. Зато, ако неко хоће да стекне представу о узроцима и току догађаја последњих времена – тај би морао да се упозна са историјом јудејског рата 68-70. године.
Запањујуће је да су идеје и догађаји тог времена тако слични по својој суштини са идејама и догађајима нашега времена... Спољашност је донекле другачија, али суштина је иста!
Значи, догађаји на измаку времена овога света, по речима Христа, одвијаће се следећим редом:
1. ратови и друге социјалне и геофизичке невоље,
2. завршено проповедање Евангелија свима народима,
3. прогон Цркве,
4. превласт лажних пророка и зацарење антихриста,
5. космичке катастрофе у свемиру,
6. Други долазак Христа,
7. Последњи Суд.
Свети Дух би увео вернике у велику недоумицу ако не би јасно указивао у Светом Писму основни узрок духовног пада човечијег рода, због којега свет мора да пропадне. То објашњење се налази у Евангелију по Матеју (4, 1-11) и у Евангелију по Луки (4, 1-13).
Узрок пропасти света је успех Сатане да овлада светом и човечанством. То Сатанино стремљење да овлада целим светом описано је још у Старом Завету. "Како паде са неба, о Даница, сине зоре?... А говорио си у срцу свом: изићи ћу на небо, више звезда Божијих подигнућу престо свој, и сешћу на гори богова, на страни северној. Попећу се у висине над облаке, изједначићу се са Вишним. А ти си се у пакао суновратио у дубину преисподњу" (Иса. 14, 12-15).
Међутим, Сатана је и после свога суноврата увек стремио да овлада светом.
Евангелије нам сведочи да он све време покушава да се наметне. Ти његови покушаји се састоје у следећем.
1. Прави Христос, Син Божији, дошао је на земљу да оснује на земљи Царство Божије - Царство духовно. Позвавши људе да уђу у Царство Божије, Христос им је указао пут ка Царству, али Он уважава слободу људи - њихову слободну вољу. Биће сваком према његовом слободном извору. Сатана, напротив, хоће да овлада светом и човечанством кроз потпуно ропство људи - духовно и телесно. А то он може постићи једино преко државне власти, коју је себи потпуно потчинио.
2. Међутим, Сатана лично не може постати цар светске државе, јер је он бестелесно духовно биће. Зато он тражи човека, који би му се потпуно потчинио и испуњавао његову вољу, тј. који би се, остајући човеком, понашао у свему као Сатана.
То све ми дознајемо из евангелског описа Христових искушења у пустињи. "И изведе Га ђаво на гору високу и показа Му сва царства овога света за трен ока. И рече Му ђаво: "Теби ћу дати сву власт ову и славу њихову, јер је мени предана, и коме хоћу дајем је. Ти, дакле, ако се поклониш преда мном биће све твоје" (Лк. 4, 5-7).
Тада је ђаво лагао да су му већ потчињена сва царства земаљска. Међутим, ђаво је овде одао своје замисли: да себи пот-чини све државе света и да нађе човека који би се наметнуо за владара свим државама света, а сам би се потчинио Сатани. Прави Христос је одбио да то учини. Но Евангелије нам указује на будућег самозванца који ће, навукав личину (маску) Христа, прихватити понуду ђавола да узме сва царства земаљска. И овај самозванац ће пасти у искушење властољубља. И клањаће му се сви народи.
Зато је Христос рекао: "Ја сам дошао у име Оца својега, и не примате ме; ако други дође у име своје, њега ћете прим-ити" (Јн. 5, 43).
Пред нама искрсава питање које се природно намеће. а који циљ жели Сатана да постигне када овлада свима државама, на чијем челу има да буде његов човек? Евангелије нам открива тај његов циљ. Он је заиста ђаволски: да обмане и уништи човечански род.
У том смислу је Христос рекао маловерним Јеврејима: "Вама је отац ђаво... он беше човекоубица од почетка, и не стоји у истини, јер нема истине у њему, кад говори лаж, своје говори; јер је он лажов и отац лажи" (Јн. 8, 44).
Ово су главна места из Евангелија које мора проучити сваки пре него почне да чита Откривење. Без размишљања о овим евангелским местима, читање Откривења, као грлом у јагоде, неспремног човека може да одведе у празноверна нагађања и опасна фантазирања.

МЕСТО, ВРЕМЕ И ЦИЉ ПИСАЊА КЊИГЕ ОТКРИВЕЊА
(Тумачење Откривења светог Јована Богослова)
протојереј Александар Колесников
Откривење (или на грчком Апокалипса) св. апостола Јована Богослова последња је књига Светога Писма: њоме се завршава канон богонадахнутих књига (Библија). Та књига садржи пророчанства о будућности, о судбинама света. човечанства и Цркве у време од првог до Другог доласка Христовог, тј. до свршетка света.
И у древности, а нарочито за последња два века, исказивано је мнење у хришћанској књижевности да Откривење није иаписао апостол Јован Богослов, него нека друга личност по имену Јован. То мнење је исказивано да би се поткопао ауторитет те књиге у очима већине верника Хришћанске Цркве, јер садржај и циљ ове књиге изазива у непријатељима Цркве силну мржњу и напор да се свим средствима умањи њен значај.
У сваком случају, скоро сви хришћански писци 2. и 3. века, који су тумачили или помињали ову књигу, тврде да је њу написао апостол и евангелист Јован Богослов. Крајем четвртог века цела Хришћанска Црква је прихватила Откривење као богонадахнуту књигу апостолског порекла.
Откривење је написано или на егејском острву Патмос, где је апостол Јован био у прогонству, или у Ефесу, тада главном граду Мале Азије, у ком је живео апостол Јован после заточења на острву Патмос. Време писања Откривења је веома спорно питање. Изгледа да је апостол Јован био у заточењу на Патмосу за време римског цара Нерона (од 54. до 68. године) који је покренуо прво страшно гоњење против хришћана. За време тога прогона мученички су завршили у Риму свети апостоли Петар и Павле. Највероватније је да је Откривење написано око 68. године после Христа, тј. две године пре разорења Јерусалима од стране римског цара Тита Флавија.
Откривење Јована Богослова је посебна књига међу књигама Светог Писма Новог Завета. У њој су осликане судбине Цркве и човечанства од првог до Другог доласка Христовог. Али то осликавање није у њој дато описно, него у светлости деловања Божјег Суда. Зато је природни закључак Откривење опис великих завршних чинова Божије правде: васкрсења мртвих, свеопштег суда Божијег над човечанством и процвата вечнога Царства славе Божије.
Све књиге Светог Писма могу се поделити на четири групе:
1. књиге Старог Завета које претежно говоре о Богу као Творцу и Промислитељу о свету и човечанству, тј. - о премудрости и свемоћи Божјој.
2. четири Евангелија која говоре о Богу-Спаситељу, тј. о Његовој љубави и милости према људима.
3. Апостолске посланице о Богу-Осветитељу, тј. о светости Божјој.
4. Откривење Св. Јована Богослова, које говори о Богу као Судији васеене, тј. о правди и праведности Божјој.
Овај низ нам објашњава цео поредак канонских књига у Библији и, посебно, зашто је Откривење последња књига: у њој се описује завршетак историје целе творевине судом Божијим над човечанством и светом. Сам Господ у почетку Откривења неколико пута наглашава управо такво значење садржаја ове књиге:
"Ја сам Алфа и Омега (почетак и крај), говори Господ Бог" (Откр. 1, 8).
"Чух глас иза себе, силан као труба, који говораше. не бој се, ја сам Први и Последњи" (Откр. 1, 10-17).
На овај начин је објашњено да Господ, у ствари, говори
- "Ја сам Творац и Завршитељ света". Стога је природно, да приликом описивања историје Цркве и света, Откривење подробније слика догађаје који непосредно предстоје, блиски су Другом доласку Христа Господа.
Што се тиче светске историје од првог доласка Христовог до ових последњих догађаја пред крај времена, Откривење их описује само летимично.
Ако је Откривење књига о судбинама света и људи у светлости правде Божије, онда пре читања Откривења треба обавезно споменути облике суда Божијег над људима и оне награде и карања о којима се говори на другим местима Светог Писма.
Облици суда Божијег су:
1. над појединим људима још за живота на земљи.
2. над народима и над целим човечанством на земљи.
3. над појединцима одмах после њихове смрти (појединачан суд).
4. над читавим човечанским родом после општег васкрсења мртвих (последњи суд).
Веома много олакшава разумевање појединих места Откривења претходно набрајање оних карања којима, по суду Божијем, подлежу овде на земљи - за њихове грехе и безакоња, како појединци тако и читаве људске заједнице. Те казне (боље рећи - та карања) степеноване су према својој тежини и могу се разврстати у следећи поредак:
1. елементарне непогоде (избијање вулкана, пожари, урагани, земљотреси).
2. Слаба летина и глад.
3. Болести и епидемије.
4. Економске кризе.
5. Ратови споља.
6. Револуције и братоубилачки ратови.
7. Сурова власт.
8. У Евангелију, а посебно у Откривењу, предсказане су невоље на земљи, које ће бити последица космичких катастрофа у свемиру, и то невоље какве, до тада, није забележила историја планете.
Што се тиче награда и казни после посебног суда Божијег над појединцима и Последњег суда над целим човечанством, не само Откривење, него и друге књиге Светог Писма описују те награде и казне обично символички: на пример, награде као славословје Богу, а казне као таму, огањ, шкргут зуба итд. У ствари други начин описивања и није могућ јер је нама недоступан.
Посебност идеје и садржаја Откривења неизбежно повлачи и посебност распореда ове књиге, а он се састоји у томе да је ова књига написана тајанственим, символичким (живописним) језиком. Будуће судбине Цркве и човечанства, као и суд Божији над њима, описани су у њој у виду различитих тајанствених ликова, што чини књигу тешком за разумевање и проузрокује опречна тумачења не само појединих њених символа и делова, него чак и целе књиге.
Намеће се питање - како се може објаснити, на први поглед, чудна појава. књига која треба да опише будуће судбине овога света и Цркве, изложена је на такав нејасан начин да наводи на опречна тумачења? Ту појаву морамо тумачити и објаснити следећим околностима:
Прва околност. на који се други начин, до символима и сликама може говорити људима на земљи о величију и слави Царства Небеског, о стању грешника и праведника после њихове смрти, о Промислу Божјем о овом свету, о Последњем суду итд.?
Друга околност: треба да имамо у виду да је апостол Јован имао да опише појаве које ће се догодити кроз две или више хиљада година после писања књиге. Дакле, требало је описати те појаве тако да би о њима могли да имају приближну представу људи који ће живети током свих тих хиљада година. Једини прикладан начин излагања пророчанстава био је за апостола Јована управо тај и такав сликовити тајанствени језик којим су пророчанства и изложена.
Трећа околност: Откривење је, свакако, написано за људе свих векова, али првенствено за људе последњих времена да би упозорило, нагнало да се замисле над знацима свога времемена, да схвате чему све то води.
Међутим, људи последњих времена удаљиће се од истините. вере,оиће тако безбрижни, занесени својим земаљским пословима, пуни порока и злонаравни, да ако им неко и понуди реч обичним језиком, макар и у најмоћнијем и најлепшем изразу,
то на њих неће имати никаквог дејства. Зато је апостол Јован намерно изложио своју књигу у сликама и символима, (слике и символи делују не само на ум, него и на уобразиљу), јер заједно могу да продрмају душу, доводећи је у страх и забуну, а све то привлачи пажњу људи ка тој књизи и нагони их на размишљање о њој.
Као књига о Божјим судовима над светом и Црквом, Откровење је природно изазвало радозналост хришћана још од саме свје појаве. Но нарочито би се повећало интересовање за
ту књигу у тешким временима за Цркву: у доба спољних гоњења, унутрашњих саблазни од јеретика и расколника или у време оштрих друштвених криза. У таквим околностима верници би у тој књизи тражили утеху и ободрење, са надом да ће у њој наћи објашњење тешких времена која преживљавају, као и њихов смисао у општем току историје света.
За прошлих деветнаест векова од настанка "Откривења било је много тумачења његовог садржаја у целини, као и појединих његових ликова. Апологети Хришћанства 2. и 3. века, свети оци Цркве 4. до 5. столећа, учитељи Цркве потоњих векова, научници, богослови, обични верујући публицисти 17. - 19. века трудили су се да схвате и објасне садржај Откривења. Тако је већ крајем деветнаестог столећа било око деведесет таквих тумачења.
Сам стил Откривења неизбежно збуњује: његова сликовитост и сложеност изазивају у нама понекад чак и јед, јер смо доведени до утиска да је ову књигу немогуће разумети. Међутим, ми морамо имати у виду да је велики део Откривења посвећен описивању претпоследњег и последњег времена света. Зато, што даље одмичемо, ликови и символи Откривења биће све разумњивији и препознативији, јер ће људи последњих времена моћи да у тајанственим речима и символима Откривења одгонетну давно описане појаве, под условом да имају макар најмање интересовање за ову књигу. Значи сам настанак апокалиптичких догађаја биће најбољи коментар Откривења.
Не треба се чудити да је било и има и данас хришћана, нарочито у време друштвених криза и државних поремећаја, који у појединим ликовима откривења желе да виде пророчански опис својих савременика и свога доба. Такав приступ тумачењу тајанствених ликова у Откривења може се у извесном смислу, али само делимично, признати за правилан.
У ствари, такав приступ је неправилан зато што свети Јован Богослов својим тајанственим пророчанским виђењима није имао намеру да опише посебне одређене догађаје и личности, него историјске токове и појаве општег карактера. Тако, на пример, излажући Христово предказање о великим ратовима до којих ће доћи у последњим временима, свети Јован Богослов стално описује рат као земљотрес.
Зато је потпуно узалудно у појединим земљотресима, споменутим у Откривењу видети предказање о рату 1914-18. године или о Другом светском рату од 1939-45. године или о неком следећем светском рату. У Откривењу није описан овај или онај рат под видом земљотреса, него рат уопште, као појава карактеристична за почетак краја света.
Али, са друге стране, историјске појаве општега карактера збивају се у току историје као појединачни догађаји. Стога, када је свети Јован Богослов говорио о земљотресу, као о карактеристичној појави за крај историје, он је имао у виду како Први светски рат тако и Други светски рат, па и следећи светски рат или ратове. Из овога следи: ако неко под земљотресом 6. главе Откривења види опис рата 1914-18. године, он је само делимично у праву, исто тако ако неко под тим земљотресом подразумева рат 1939-45. године и тај ће, такође, бити у праву.
Даље: сваки велики историјски процес, испољавајући се кроз цео низ појединих догађаја, налази, на крају, свој најјачи израз и завршава се као најкрупнији и одлучујући догађај своје врсте. Узевши то у обзир, можемо онда поједине ликове Откривења схватити као најаву појединих историјских догађаја и лич. Међутим, морамо бити веома обазриви и благоразумни у својим судовима пре него закључимо о томе да ли је разматрани догађај заиста пресудан и завршни у ланцу догађаја.
Основни задатак Откривења је опис историје Цркве и човечанства у светлости Божије правде, па се тиме и објашњава посебност његовог изложења, јер апостол Јован наизменце слика, призоре – час Небеског Царства, час овај живот на земљи. Понекад Апостол то чини у суседним главама, а некад, ради јачег ска – чак и унутар једне исте главе књиге. У првим описима н слика стање и удео Светих, Праведника и Мученика после њихове смрти - са циљем да подигне дух, укрепи и ободри подвижнике и прогоњене Христа ради, који још живе на земљи. На ом месту апостол описује стање и удео грешника - да би застрашио и уразумио. То је разлог да морамо приступити читању Откривиња не једино са жељом да у њему нађемо објашњење ових или оних историјских догађаја, из прошлости и савремености, него са циљем да будемо поучени - да сазнамо и проникнемо у судбину праведних и грешних људи, како у њиховом земном, тако и у будућем животу вечном.
Из до сада изложеног морамо доћи до следећег важног питања: да ли при читању Откривења ми обавезно морамо тачно разумети сваки лик, сваки символ ове књиге? Чини ми се да не морамо. Да ли је баш важно да тачно знамо шта је Апостол подразумевао под "палмовим гранама у рукама Светих" (Откр, 7, 9)? Нама је доста да знамо да те палмове гране означавају блаженство и радост праведника на небу. А у чему се састоји то блаженство - да конкретно то појмимо није тако ни важно, А зар је уопште могуће да то конкретно схватимо? Нисам ја једини који тако мисли. Чувени тумач Откривења свети Андреј, архиепископ Кесаријски, у својим тумачењима често пише да се поједини символ може схватити и овако и онако. На пример. "Под седам духова Божијих треба разумети (Откр. 4, 5) или седам најузвишенијих Ангела, како објашњава свети Иринеј, или седам дарова Божанскога Духа, о којима говори Исаија (11, 2). И једно и друго, мислим, да је веродостојно... Ако неко умишља да може тачно да објасни недокучиве ствари, он испада смешан".
Наизменично описивање у Откривењу час Небескога Царства, час људског живота на земљи има за нас још једно веома поучно значење. Сваки верник је, свакако, убеђен да се све на земљи дешава по вољи и по Промислу Божијем. Но ипак сва наша пажња и све наше мисли увек су заокупљене догађајима земаљског живота јер ми ретко дижемо свој поглед и своје мисли са догађаја на земљи ка Богу који њима управља из Небеског Царства. Без обзира на нашу јаку веру, ми на земаљске догађаје обично гледамо независно од неба: чини нам се да се они збивају сами од себе.
Насупрот овоме, свети Јован Богослов слика нам истовремено земаљске догађаје повезане са Небеским Царством, из којег њима управља Бог. Ако допустимо једно поједностављено упоређење, онда можемо рећи да се у Откривењу пружа слика будућих догађаја из живота света и Цркве на два спрата - земаљском и небеском. Та слика нам даје јасну представу о улози ангела као посебних посредника између Божанске воље и човечанске историје, јер све што се збива на земљи дешава се увек по одлуци Неба. Зато нас апостол Јован, скоро у свакој глави, позива да подигнемо поглед ка небу где се припрема одређени низ земаљских догађаја, а затим, заједно са ангелима, којима је дано да управљају тим догађајима, низводи нас на земљу да бисмо видели те догађаје на делу.
Кроз целу књигу апостол Јован често употребљава количинске (бројчане) ознаке, на пример, за време, за неку област или за људе на земљи. Али не смемо заборавити да све те ознаке имају само символичко, тј. условно значење, па се дакле не смеју тумачити или разумети као тачно аритметичко израчунавање.
Неки црквени писци, међу њима и митрополит Антоније Храповицки били су мнења да се у Откривењу не предказују будући догађаји и расплети светске историје, него се ту описује, кроз козмичке символе, унутарња борба у души појединог хришћанина између Добра и Зла, између Бога и сатане. Међутим, ово мнење пре свега није логично јер, борба између добра и зла не одвија се само у души хришћанина као појединца, него и у душама свих хришћана заједно. Тако масовна заједничка, иако унутарња, преживљавања многих хришћана природно и неизбежно избијају ван њих и претварају се у историјске догађаје. А најглавније, ово мишљење противречи самом тексту Откривења: "Треба опет да пророкујеш пред народима и племенима и језицима и царевима многима".
Међу неким епископима Православне Цркве био је распрострањен став да обични верници не треба да читају "От-кривење". Овакав обазрив став не може се сматрати правилним. Пре свега, ово подсећа на римокатолички став којим се забрањивало да лаици читају Библију. По правилима Православне Цркве не сме се забрањивати верницима да читају Свето Писмо, него их треба поучити како га треба читати под руководством пастира саобразно са тумачењима светих Отаца и учитеља Цркве. Најглавнији доказ против овога става налазимо у самом тексту Откривења, где стоји: "Блажен је онај који чита и они који слушају речи пророчанства и чувају оно што је написано у њему" (1, 3). А то су речи Светог Писма, према томе, за православног верника речи највећег ауторитета.
Из ових побуда ми издајемо ову књижицу да би обични верници могли без вртоглавице читати и разумети тајновиту књигу светог Јована Богослова. Она нема циљ да пружи потпуно тумачење целог Откривења. За такав подухват потребно је имати много јачу веру, много светлији ум, много шира знања и чистији живот него што има састављач ове књижице.
Мој задатак је много скромнији - да укажем на пут којим би требало приступити, ако желимо да правилно разумемо Откривење. А тумачења појединих места у Откривењу која се могу наћи у овој књижици, само су примери и докази плодности указаног пута. Сада, са Божјом помоћи, ми прелазимо на опис тога пута.

Srpske svadbe nekad umeju da budu PIŠ ŽIVI, u Vranju posebna priča
 
- Molimo babu iz levi ćošak dođe da se presvuče, navlači muve na torte! Fala!
- Zamoljavaju se gosti da si sednu, devojke oće kite...
- Moli se mlada da ne srče supu, smeta na ozvučenje.
- Mole se deca da se ne igrav lastiš s' kablovi od muziku. Će gi istepa struja. Fala !
- Zete, nemo' da ješ' govna, a vi gosti izvolte jedite.
- Mole se gosti da ne bacav koske po pod, izaćiće torta na kolica.
- Zamoljavaju se gosti da ne bacav bombe, iskače sarma iz tanjiri.
- Mole se gosti da ne pipav pevaljku s' masni prsti. Fala
- Moli se mlada da siđe sa stala, trunjavi supu.
- Molimo komšije iz susedno selo da ne izuvav opanci ispred šator, možete da uđete i neizuveni. Fala!
- Zamoljavamo gosti da ne sedaju neizbalansirano na klupe, povezane su sa stolom. Će imamo leteće svinjske glave ako se ne pazi!
- Zamoljavaju se gosti da se ne penjev po jabuku kod svinjac, će bude posle dezert pita od jabuke. Fala!
- Moli se kolo da ne vintla u levo nakon izlazak iz šator, će se zavali neko u septičku jamu, ne radi nam poklopac ! Fala!
- Molimo goste da ne sole salatu sprst skoi čačkav nos! Fala
- Moli se pevaljka da se bosa pentra po astali, žale se gosti da salata nije dobro oprana! Pronalazev zemlju u njuma! Fala!
- Molimo babu iz levi ćošak dođe da se presvuče, navlači muve na torte! Fala!
- Zamoljavamo gosti da potraže dedu Stanojlovu protezu ispod astal! 'Oće naruči pesme za 100 evra, al' ne razumemo koje! Fala!
- Molimo goste da ne zakacuju na pevaljku pare na tregeri od bluzu, ugrožavaju pogled na siske! Fala!
- Molimo koleginicu iz muzički sastav da se ne upucava s trubači, inače ce bidne izfrljena iz bend' !
- Molimo đeda Živorada da ne puca više iz staru kuburu, prosipa barut po salate. Fala!
 
https://www.espreso.rs/vesti/drustvo/646051/srbija-svadba-vencanje-vranje-atmosfera-veselje-slavlje

Drugi svetski rat: Odvažna opatica koja je sakrila 83 jevrejska deteta
Samostan na jugu Francuske je tajno pružio sklonište za 83 jevrejska deteta tokom Drugog svetskog rata.

 
Dve jevrejske devojčice iz Alzasa našle su se u velikoj opasnosti kad je Nemačka pre 80 godina okupirala Francusku. Ali dok su njihovi roditelji i mlađa sestra uhvaćeni i ubijeni, one su preživele - zajedno sa desetinama druge jevrejske dece - zahvaljujući hrabrosti opatice iz samostana blizu Tuluza.

Dvanaestogodišnja Helena Bah igrala se u bašti sa mlađom sestrom Idom, kad je videla kako se približava vojni kamion i utrčala u kuću.

Dve devojčice i njihova majka napustile su dom u Lorenu, u severoistočnoj Francuskoj, nakon nemačke okupacije u maju 1940. godine i počele da putuju ka "slobodnoj zoni" na jugu zemlje.

Da bi smanjili rizik od toga da čitava porodica bude uhvaćena, odlučeno je da njihov otac Aron i najstarija ćerka Ani krenu na put odvojeno.

Ali kad su Aron i Ani uhapšeni 1941. godine i odvedeni u zarobljenički logor kod Tura, Helenina majka je iznajmila kuću u blizini. Bile su tu i godinu dana kasnije, kad su se Nemci dovezli putem.

Helena i osmogodišnja Ida utrčale su u kuhinju da upozore majku.

"Moja majka nam je rekla da trčimo - da se sakrijemo u šumi", kaže Helena.

"Držala sam mlađu sestru za ruku, ali ona nije htela da pođe sa mnom. Želela je da se vrati majci. Mogla sam da čujem Nemce. Pustila sam joj ruku i ona je otrčala nazad."
 
  Helenina i Anina majka Sesil Bah/BBC  
Sama u šumi, Helena se krila sve dok nije osetila da je opasnost prošla.

Potom se odšunjala nazad do kuće i pronašla novac koji joj je majka ostavila na stolu.

"Znala je da ću se vratiti", kaže ona.

Helena je odsela kod prijateljice koju je stekla u kraju. Nikad više nije videla majku niti mlađu sestru.
  Helenina starija sestra Ani takođe se za dlaku izvukla. Posle godinu dana provedenih u logoru kod Tura, uspela je da preskoči ogradu i pobegne.

Sa 16 godina, Ani je uspela da stigne do tetkine kuće u Tuluzu na jugu zemlje, ali čak ni tamo nije bila bezbedna.

Iako porodica njene tetke nije bila zvanično registrovana kao jevrejska i mogli su da se pretvaraju da su katolici, to nije bila opcija za Ani.

Jednog dana u jesen 1942. godine, policija je pozvonila na vratima.

"Naredili su: Pokažite nam vaš porodični album i svu vašu decu, želimo da ih proverimo!'", kaže ona.

"Sreća mog života bila je da je moja rođaka Ida otišla da kupi hleb - zato ponekad verujem u čuda. I zato je moja tetka rekla: ovo su Estela, Anri, Helena i, pokazavši na mene, Ida."   Nedugo nakon što je Ani stigla u Tuluz, njena tetka je primila pismo od Helene, iz njenog skrovišta kod Tura. Potom je organizovala njeno spasavanje.

I tako je jedne noći mlada žena iz francuskog Pokreta otpora Maki pokucala na vrata kuće u kojoj je Helena odsela.

"Rekla je da je došla da me pronađe, da pređemo liniju demarkacije", priseća se Helena. Da bi pokazala da joj mogu verovati, izvukla je fotografiju Helene koju joj je dala tetka.

Bilo je to teško putovanje. Mlada žena imala je lažne dokumente u kojima su ona i Helena opisane kao studentkinje, iako je Helena bila još jako mlada.

Zaustavljane su i saslušavane nekoliko puta.

"Slobodna zona" na jugu Francuske nije baš bila obećana zemlja. Vlada maršala Filipa Petena, sa sedištem u Višiju, donosila je anti-jevrejske zakone, dozvoljavala da se Jevreji hapse u Badenu i Alzas-Lorenu kako bi bili zatvarani na i oduzimala Jevrejima imovinu.

Dvadeset trećeg avgusta 1942. godine, nadbiskop Tuluza Žil-Žiro Salijež napisao je pismo sveštenstvu, zatraživši od njega da izrecituje pismo pastvi.

"U našoj biskupiji desile su se neke potresne scene", stajalo je u pismu.

"Deca, žene, muškarci, očevi i majke, tretiraju se kao niža bića. Članovi jedne porodice su razdvojeni jedni od drugih i odvezeni u nepoznatom pravcu. Jevreji su muškarci, Jevrejke su žene. Oni su pripadnici ljudske rase; oni su naša braća i sestre, baš kao i mnogi drugi. Jedan hrišćanin to nikad ne sme da zaboravi."

On je uložio protest kod vlasti iz Višija zbog njihove politike prema Jevrejima, dok je većina francuske katoličke hijerarhije ćutala.

Od 100 francuskih biskupa, on je bio jedan od svega šest koji su digli glas protiv nacističkog režima.

Saliježova poruka ostavila je snažan utisak na sestru Deniz Bergon, mladu igumaniju samostana Notr Dam de Masip u Kapdenjaku, 150 kilometara severoistočno od Tuluza.   "Taj poziv nas je sve duboko dirnuo i srca su nam ophrvale snažne emocije. Povoljna reakcija na ovo pismo bila je potvrda snage naše vere, iznad svih stranaka, iznad svih rasa", napisala je ona posle rata 1946. godine.

"Bio je to i čin patriotizma, jer štiteći potlačene mi smo pružali otpor progoniteljima."

Samostan je imao i internat, a sestra Deniz znala je da će biti moguće sakriti jevrejsku decu među njegovim katoličkim đacima.

Ali ona se plašila da će ugroziti opatice i zbog neiskrenosti na koju će biti primorani.

Njen vlastiti biskup podržavao je Petena, tako da je pisala nadbiskupu Saliježu tražeći od njega savet.

Ona je u svom dnevniku zabeležila njegov odgovor: "Lažimo, lažimo, kćeri moja, dok god spasavamo ljudske živote."

U zimu 1942. godine, sestra Deniz Bergon već je sakupljala jevrejsku decu koja se skrivala u pošumljenim dolinama i klisurama regiona oko Kapdenjaka, poznatog kao L'Averjon.

Kako se hapšenje Jevreja - koje su sprovodile nemačke trupe i, od 1943. godine, fašistička paravojna formacija Milicija Francuske - pojačavalo, broj jevrejske dece koja su se skrivala u samostanu na kraju je narastao na 83.

Među njima je bila i Ani Bah, čija je tetka shvatila da će ona tamo biti bezbednija nego u Tuluzu, a za njom je nedugo zatim stigla i Helena, koju je direktno u samostan odvela njena pratilja iz Pokreta otpora.   Helena se konačno osećala bezbednom, iako su je po dolasku ophrvale emocije.

"U početku me je madam Bergon odvela u sobu i trudila se da se osećam kao da su mi roditelji tu, pa mi je bila kao majka", kaže ona.

Istovremeno, počela je da je muči sudbina njene mlađe sestre Ide.

"Svake večeri prvo smo morali da uradimo domaći zadatak. I onda kad bismo ga završili, mogli smo da izađemo da se igramo.

"Stalno sam mislila na to da moja sestra nije pustila moju ruku, bila bi sa mnom u samostanu", kaže ona.

Drugi jevrejski izbeglica iz Alzas-Lorena bio je dečak po imenu Albert Sejfer, koja je bio nekoliko godina mlađi od sestara.

"Okruženi visokim zidinama, bili smo kao u tvrđavi", kaže on.

"Bili smo srećni. Zapravo nismo osećali rat, uprkos činjenici da je svuda oko nas vladala opasnost."
  BBC  
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Roditelji i njihovi staratelji slali bi decu sa novcem, nakitom ili drugim dragocenostima kako bi platili za staranje o njima, pre nego što bi dali sve od sebe da pobegnu iz Francuske.

Sestra Deniz vodila je strogu evidenciju.

"Od početka 1944. godine, hapšenja Jevreja počela su da budu stroža i brojnija", prisetila se ona 1946. godine.

"Molbe su stizale sa svih strana i dobili smo petnaestak devojčica, od kojih su neke pukim čudom uspele da pobegnu od Gestapoa."

Ona je dodala: "Ona su prosto postala naša deca i mi smo se obavezali da istrpimo sve što budemo morali kako bismo ih bezbedno vratili roditeljima."

Sem sestre Deniz, samo je direktorka škole Margarit Rokes, njen kapelan i dvoje drugih sestara znalo pravu istinu o poreklu dece.

Preostalih 11 opatica znalo je da su određeni broj dece izbeglice iz Alzas-Lorena, ali nisu znale da su ona Jevreji - a nisu ni zvaničnici koje je sestra Deniz sve više i više pritiskala za dozvole za sledovanja.

Dečje nepoznavanje katoličkih rituala pretilo je da ih razotkrije, ali smišljeno je objašnjenje.

"Došli smo sa istoka Francuske, mesta sa mnogo industrijskih gradova i mnogo radnika koji su bili komunisti", kaže Ani.

"Tako da smo se pretvarali da smo deca komunista koja ne znaju ništa o religiji."
Što je rat duže trajao, to je položaj dece postajao sve opasniji i sestru Deniz počeli su da brinu mogući pretresi.

"Iako su svi kompromitujući papiri i nakit porodica dece već bili sakriveni u najtajnovitijim kucima kuće, nismo se osećali bezbedno", napisala je ona u dnevniku 1946. godine.

"I tako, kasno noću, dok su svi u kući spavali, iskopali smo rupu za skrivene stvari u bašti samostana i zakopali najdublje što smo mogli sve što je moglo da nas kompromituje."
  Prozor na građevini koja je nekad bila dečja spavaonica/BBC  
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
U maju 1944. godine, ratom prekaljena elitna SS divizija poznata kao Das Rajh stigla je u ovaj kraj pravo s Istočnog fronta.

Negde u to vreme, Ani se seća da je pripadnik Pokreta otpora stigao sa zabrinjavajućim upozorenjem.

"Jednog dana oglasilo se zvonce. Budući da je sestra zadužena za vrata bila negde daleko, sama sam ih otvorila", kaže ona.

"Tu je stajao jedan mladić. Rekao je: 'Brzo! Moram da pričam sa vašom direktorkom! Veoma je hitno!'

"Čovek nam je rekao da smo razotkriveni. Raširila se vest o tome da manastir krije jevrejsku decu."

Sestra Deniz skovala je plan sa Pokretom otpora, koji je pristao da ispali hice upozorenja u vazduh ukoliko se neprijatelj bude približavao.

"Deca bi odlazila na spavanje, starija uparena sa mlađom, i čim čuju prvi pucanj u noći, u tišini ali u žurbi, morala bi da stignu do šume i prepuste kuću okupatoru", napisala je ona 1946. godine.

Ali ubrzo posle toga ona je odlučila da sakrije decu ne čekajući da se okupator pojavi. Jedna grupa, uključujući Ani, odvedena je u kapelu.

"Kapelan je bio snažan i mogao da je podigne klupe. Otvorio je vrata u podu. Mi smo se spustili tamo dole", kaže ona.

Mali podzemni prostor bio je 2,5 metara dugačak, a manje od 1,5 metra visok.
  Ani pored tajnih podnih vrata u kapeli/BBC  
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Sedmoro dece provelo je pet dana zgureno tamo dole. Nisu mogla da se usprave niti da legnu da spavaju tokom dugih noći, a dopušteno im je samo na kratke periode u ranim jutarnjim časovima da vežbaju, piju, jedu i odlaze u toalet.

Vazduh je stizao kroz mali otvor koji je izlazio na dvorište.

"Posle pet dana provedenih tamo, više nije moglo da se izdrži", kaže Ani.

"Zamislite samo da su kaluđerice bile uhapšene", dodaje ona.

Ti dani provedeni pod zemljom obeležili su Ani za čitav život - ona od tada spava s upaljenim noćnim svetlom. Helena je imala sreće jer je bila smeštena kod jedne lokalne porodice.
Iako nije ušao u sam manastir, SS je ostavio tragove razaranja na njegovom pragu.

"Pronašli smo neke makisarde [članove Makija, francuskog pokreta otpora] koji su ubijeni i ostavljeni da leže na putu. Nemci su želeli da ih ostave tu za primer drugima kako ne bi pružali otpor", kaže Eni.

Sestra Deniz je želela da oda počast mrtvima i zamolila je Ani da joj pomogne da ostavi cveće na svakom od mrtvih tela.

U junu 1944. godine, Das Rajh je dobio naređenje da ide na sever da bi se pridružio kampanji za zaustavljanje savezničkog iskrcavanja u Normandiji.

Usput je učestvovao u dva masakra čiji je cilj bio da kazni meštane za makijevske aktivnosti u kraju.

Potom, kad je stigao u Normandiju, opkolila ga je američka Druga oklopna divizija i satrla - izgubili su 5.000 ljudi i više od 200 tenkova i drugih borbenih vozila. Nakon što je jug Francuske oslobođen u avgustu 1944. godine, jevrejska deca polako su počela da napuštaju samostan.

Albert Sejfer se vratio kod porodice, uključujući oca, koji se živ vratio iz Aušvica. Ani i Helena nisu bile te sreće.

Iako je njihova tetka preživela, njihovi roditelji i mlađa sestra Ida ubijeni su u Aušvicu.

Ani se skrasila u Tuluzu, udala se, rodila decu i nedavno postala prabaka. I dalje se redovno viđa sa Albertom, koji sada ima 90 godina.

Helena se udala i rodila sina, skrasivši se u Ričmondu, u zapadnom Londonu. Sa 94 i 90 godina, dve sestre putuju između Londona i Tuluza da bi se posećivale što češće mogu.
  Helena i Ani na ulazu u samostan/BBC  
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
One sestru Deniz zovu "notr dam de la ger" - naša dama od rata.

Bile su tužne što su morale da se oproste od nje i redovno su je posećivale do kraja njenog života.

Dok su Anina deca bila mlada, ona bi ih često vodila sa sobom, kako bi održala ovaj period istorije živim za njih - kao stalni podsetnik na ono što je jevrejski narod pretrpeo.

Sestra Deniz je ostala u manastiru i nastavila da radi sve do smrti 2006. u 94. godini. Kasnije u životu pomagala deci u nepovoljnom položaju, a potom imigrantima iz Severne Afrike.

Njoj je 1980. godine Memorijalna ustanova za heroje i žrtve holokausta Jad Vašem dodelila titulu Pravednice među narodima.

Jedna ulica u Kapdenjaku nosi njeno ime, ali pored toga jedini spomenik u njenu čast nalazi se u krugu manastira.
  Helena (levo), Ani (desno) sa sestrom Deniz kod spomenika - Albert Sejfer stoji pozadi/BBC  
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Na njemu piše: "Ovo drvo kedra posađeno je ovde 5. aprila 1992. godine u znak sećanja na to što je 83 jevrejska deteta (između decembra 1942. i jula 1944. godine) spasila Deniz Bergon… na zahtev monsinjora Žila-Žiroa Saliježa, nadbiskupa Tuluza."

Spomenik se nalazi blizu mesta gde je sestra Deniz zakopala nakit, novac i sve dragocenosti koje su roditelji ostavili za sobom - a koje im je ona vratila, netaknute, nakon rata, kako bi im pomogla da ponovo zasnuju porodice.
 
Drugi svetski rat: Odvažna opatica koja je sakrila 83 jevrejska deteta
WWW.B92.NET Samostan na jugu Francuske je tajno pružio sklonište za 83 jevrejska deteta tokom Drugog svetskog rata.  

Бака те води у музичку.
Баба те учи сељачке пјесме.
Када се пробудиш бака те пошаље по хљеб и млијеко.
Код бабе, када се пробудиш,чекају те врући уштипци и тек узварено млијеко.
Бака ти да један колач послије ручка, баба ти испече пун вањик шапа једеш колико можеш и кад хоћеш.
  Бака ти спрема шпинат и џигерицу, баба ти пече питуљице и пржи суво месо.
Баку често боли глава кад дође с посла па мора да легне.
Бабу никад ништа не боли легне увече кад пође спавати. Једино кад је промјена времена пробада је иза плећке,ту је Шарава давно чифтом ударила, привије увече сијерну вуну и ујутру буде к’о нова.
Код баке се зна шта је за дјецу а шта није.
Код бабе је све за дјецу, посебно за тебе.
Бака другу дјецу никад не зове у стан,
баба свима маже џем од дрењака и свима тепа фина моја дјеца. Кад си болестан бака ти да лимунаду без шећера и зовне доктора Бојића њиховог пријатеља. Баба те масира ракијом,коље пијевца, прави супу, шаље ђеда у варош да ти купи птичијег млијека ако треба. Кад бака пије кафу с другарицама ти читаш књигу у другој соби. Кад баба пије кафу с јетрвама и конама ти логично пијеш с њима бијелу кафу. Бака ти чита бајке пред спавање ,баба ти прича најљепше приче које измишља и моли се Богу изнад твог кревета. Код бабе поред иконе стоји твоја слика. Бака нема икону, има много умјетничких слика. Када донесеш ђачку књижицу бака каже да је то резултат труда и рада. Баба каже, љуби баба своју паметну главу и своје петице и да ти паре које је штедила цијелу годину.
Бака ти за сваки рођендан купује књиге и подстиче да читаш, баба мисли да ћеш оћоравити од толиког читања. Ено, каже,Ђоко Мирков, поваздан гледо’ у те књиге, сад к’о аветиња ‘ода по вароши. Пушти ти то, играј се имаш каде главу разбијати.
Када одрастеш, па доведеш дјевојку да је упознају, бака индиректним питањима сазна све што је занима. Баба пита од које је фамилије и коју славу слави? Ништа је више не занима. Бака дијели људе на образоване и необразоване, баба на добре, лоше и онамо оне што су им очи на вр’ главе, тих се, вели, највише чувај.
Наравно воле те и једна и друга, свака на свој начин онако како је којој блиско.
Бака од тебе прави господина са манирима спрема те за друштво
Баба од тебе прави човјека, људину и спрема те за живот.
Не знам да ли су бака и баба исто.
Мени је баба -баба!
Извор: Херцеговац.нет

Баба је мајка једног од твојих родитеља која живи на селу.
Бака је такође мајка једног од твојих родитеља која живи у граду, најчешће у згради.
Већ од твог рођења видљиве су прве разлике. Кад си се ти родио баба је заклала ја’ње, сазвала по’ села пило се до касно у ноћ, ђеда и кума Пера су унијели у кућу. Амиџа Марко је засп’о пред колибом, стрина Кова му је само бацила кожун преко леђа. Причало се у три села о весељу.
Бака је испекла колаче и позвала другарице, деда је попио пиво и наздравио комшији на сусједном балкону.
Када су дошли на бабине бака ти је купила дивне бијеле ципелице и одијелце, донијела је и „Радосницу“ то је тада био прави тренд.
Баба ти је под јастук ставила крст испод Острога, чено бијелог лука, Сан Мајке Божије и шорван који је чувала за свог првенца.
Исплела ти је чарапе и половер од вуне коју је сама уредила. (Баба плете најтоплије чарапе)
И наравно ја’ње на ражњу и плетенку ракије.
Баба носи мараму.
Бака носи фризуру.
Када мало одрастеш код бабе си апсолутни краљ, владар куће, штале, дворишта.
Код баке мораш да поштујеш кућни ред .
Код бабе можеш да се прљаш, да љубиш Гарова, да спаваш с мачком и не мораш се стално купати,јер ћеш истањити кожу.
Баба те никад, али никад неће одати родитељима, бака ће ипак попричати о твом понашању.

Ко схвата, разумеће... 

Ljubinka Popovic Komatina
Mnogooo...30 godina ! Mnogooo da su nam sve tekli med i mlijeko! A ne pokrali sve i opustosili! Tortura! Teror! Zavadili i podijelili narod doveli nas do dna ! Ali dje sa Bogom ? Dje Svetinje Milo???? Vladao bi jos 30 ali....ne moze se sa Bogom ratovati! Ljudi ne damo Drzavu ali ne damo je kriminalcima i mafiji!!! Necemo mi drzavu nidje ne bojte se , zivjecete bolje slobodni bez samara! Zajedno ! Bez podjela! Ima odje mjesta i za Srbe i za Crnogorce i za Muslimane i za Hrvate....za sve ... da radimo i da uzivamo podjednako!