JESSY

Средња школа. Тинејџери 15-18 година. Веронаука.

Следећи образац се толико већ пута догодио за ових 20 година службе да са великом сигурношћу могу да га сматрам правилом. Што је вероучитељ...( тражим прави израз)...измиренији са Богом, то је однос са ученицима бољи. Мада ово „бољи“ је слаба реч. Однос у тим моментима потпуно превазилази однос наставник-ученик и има такав квалитет да звоно за крај часа растужи и њих  и мене.

Не оставља Бог нас без благодати. Благодат дође, не знам ни како ни зашто, али дође. Благодат оде, опет не знам зашто, не задржи се. Ја немам способност да се фокусирам толико да могу да упрем прстом и кажем – ево зато долази или зато одлази. Углавном, не успевам да је сачувам. Наравно, највероватније јер ме страсти витлају на све стране. Дајем им предност навикао на њихову лажну утеху па се благодат ( тако изгледа) повлачи. А заправо је она, вероватно, увек ту али ми бирамо нешто друго.

Сад, кад вероучитељ отвори себе за дејство Божије и кад благодат почне да отапа срце, уноси мир и радост, тада све добија неки други укус.

Пре неки дан улазим у учионицу, а ученици питоми као јагањци ( стварно ми је то била прва мисао). Мирни, слушају са пажњом. Подсетило ме на она времена кад смо ми, млади у вери, упијали сваку реч са неког предавања или читајући неку књигу на такве теме. Долазим на следећи час, иста прича. Добри, предобри. Тешко да реч која није натопљена благодаћу може да погоди у срце, да има дејство. У тим ситуацијама способност вероучитеља да преводи са језика православне теологије на младима разумљив језик, прилично се увећава. Налази праве речи, праве примере, и осети се да делује и има ефекта.

Ако долазиш на час, да причаш о Богу а далеко си од Њега, онда се осећаш као „ као звоно које јечи, или кимвал који звечи.“

Значи, до нас је у великој мери.

Добро, ето поделио сам нешто са вама, не замерите.

На крају, сад кад боље размислим, можда су били питоми и мирни јер овог месеца радимо у преподневној смени ? 😊

Његово Преосвештенство Епископ новобрдски г. Иларион служио је 5. фебруара 2023. године, у Недељу митара и фарисеја, свету архијерејску Литургију у храму Светог Илије у Миријеву. Том приликом епископ Иларион је рукоположио вероучитеља др Александра Милојкова у чин ђакона. 
 
 
https://spc.rs/episkop-ilarion-rukopolozio-dr-aleksandra-milojkova-u-cin-djakona/
 

View full Странице

Његово Преосвештенство Епископ новобрдски г. Иларион служио је 5. фебруара 2023. године, у Недељу митара и фарисеја, свету архијерејску Литургију у храму Светог Илије у Миријеву. Том приликом епископ Иларион је рукоположио вероучитеља др Александра Милојкова у чин ђакона. 
 
 
https://spc.rs/episkop-ilarion-rukopolozio-dr-aleksandra-milojkova-u-cin-djakona/
 

View full Странице

Anksioznost… kolika je to patnja znaju oni koji su je osetili… i bar jednom u životu dobili dijagnozu anksiozno stanje ili njegov stariji brat, car nad svim carevima, panični napad… trenutak izmedju dva sveta, izmedju ludila i razuma… a sve iz normalnog stanja, iz pune svesti, iz punog zdravlja… kažu lekari “nije vam ništa” a čovek – invalid u punoj snazi… ne sme ovo, pa ne sme ono, obliva ga znoj, parališe ga strah, užas ga preplavi… anksioznost… nama banalna dijagnoza u moru teških koje na dnevnom nivou postavimo ali anksioznom čoveku robija, i prokletstvo, i krst, i najveća patnja… strašna je anksioznost.
… ali, jeretički će zvučati svakom anksioznom, ona je , u isto vreme, blagoslov… ona je žut karton koji vam život daje jer ste mu, znam kako zvuči, ali, jer ste mu miljenik… kroz nju vam duša saopštava, kroz nju vam kosmos saopštava, shvatite kako hocete, da negde nešto loše radite, da ste se negde o sebe ogrešili, da nešto ne vidite dobro ili da trebate hitnu promenu kursa jer tako kako živite nije dobro… bolna je anksioznost i strašan je panični napad kao njena kulminacija, i onaj osećaj da ćete pasti i da ćete se onesvestiti i poludeti, i da će vam srce stati i da ćete izgledati kao najveći luzer, tu na ulici ili autoputu gde nastojite da dodjete do daha, da se saberete nakon što ste se oduzeli… strašna je ona i prokleto uporna dok ne shvatite šta vam govori, postojana kao senka i baš tako mračna i senovita… iz laguma vaše duše koju ne čujete dok živite kako ste zamislili da treba.
… a niko nije od anksioznosti umro… ali jeste od infarkta ili moždanog udara “iz čista mira” jer “nije nikakve probleme imao i sve je bilo u redu”… a nikad nije u redu pre takvih incidenata… samo je izostala anksioznost i čovek nije imao signal za opasnost, nije čuo da se približava voz, nije bilo sirene… samo ga je udarilo… sve što potiskuje, što zatrpava, sve što je bilo “sasvim u redu” … o čemu ga ankioznost nije obavestila… kao onog (ne) sretnika što od nje pati… što bi dao sve da je se reši a ona ga čuva od iznenadjenja jer sa njom je jasno da nije sve u redu.
Gotovo da ne poznajem mislećeg čoveka kome se nije dogodila… i koji je se ne seća sa dužnim poštovanjem kao doraslog protivnika s kojim nema fušarenja ali i sa zahvalnošću koja ne umanjuje težinu patnje kroz koju je prošao… i posle koje ništa nije bilo isto jer promenio je nešto u svom životu: mesto, posao, partnera, odnos… i bolelo ga je kad se to dešavalo i celog se perioda seća kao konfuzije i zastoja… niko ne pita zmiju kako joj je dok skida košuljicu i posle dok nova ne izraste a staru više nema.
Nećemo umreti od nje, i nećemo poludeti, ali nešto se mora slomiti i razgraditi… nešto što je naš dotadašnji život a on se neće predati bez borbe… i potrebno je vreme da ona prodje… u pitanju su meseci, godine nekad… ne može se to mnogo ubrzati… samo treba preživeti… i ne izgubiti glavu… i probati se dosetiti izmedju dva panična napada šta moramo promeniti u načinu na koji živimo i mislimo dok se rešenje i odgovor skrivaju kao na crtežima “uoči žabu u rastinju”… i ne bojati se mnogo jer bolovi rasta kad bole kolena postoje i kad raste čovek iznutra… i biti strpljiv i verovati da će sve biti dobro, što je svakom anksioznom koga poznajem uvek bilo najteže – da sačeka i da veruje.
 
http://tanjinblog.com/njeno-velicanstvo-anksioznost/
 

@Maja Pavlovic

Vilhelm Bunc je robijaš koji je u samici čitao Bibliju, a potom cepao pročitane stranice i u njima rolao duvan. To je činio sve dok nije došao do teksta Novoga Zaveta. Tada se dogodilo pravo čudo, koje je opisao u knjizi Čovek koji je pušio Bibliju. Radi se o potresnoj autobiografija nekadašnjeg ubice i kriminalca, kome je Sveto Pismo iz korena promenilo život.
„Ako ispovedamo grehe svoje, veran je i pravedan da nam oprosti grehe, i očisti nas od svake nepravde“ – stih iz Prve poslanice apostola Jovana koji je promenio život robijašu Vilhelmu Buncu. Čoveku koji je, kako se činilo, od rođenja bio predodređen da čini samo zlo.
Surovom testu izdržljivosti bio je izložen još kao beba. Majka ga je ostavila na ulici. Otac ga je poslao u dom. Kao tinejdžer, prvi put je ubio čoveka. Maloletnički zatvor, sudnica, uslovna kazna… bio je to uobičajeni životni ritam Vilhelma Bunca.
U zatvorskoj ćeliji, 1983. godine, Bunc u ruke uzima Bibliju. Pročita stranicu, pocepa je, urola duvan u nju i popuši. Tako prolazi čitav Stari i dolazi do Novog Zaveta. Bog kaže: „Ja sam veran kao otac koji voli“. Tekst ga obuzima. Pita se da li je to moguće? Usuđuje se da načini prvi korak u potpuno novom smeru… Na kraju, pošlo mu je za rukom da svoj život u potpunosti preobrazi. Uspeo je da postane novi čovek.
„Moramo da opustošimo pakao i nastanimo raj“ – maksima je po kojoj danas živi nekadašnji robijaš.
 

Када страда неко кога волиш
прво почнеш да лажеш себе
да то не постоји.
Онда гледаш кроз прозор.
Ништа не мислиш.
Чак ништа и не осећаш.
Гране се љуљају на ветру.
Када страда неко кога волиш
смогнеш снаге да се окренеш ка њему.
Да издржиш то што чујеш.
Дисање постаје тешко.
И још теже.
Све постане тесно.
Срце се стеже.
Скупе се сузе у углу ока.
Све ти се скупи.
Притисну сећања и надања.
И онда почињу страдања.
И пожелиш да све то на тебе пређе.
И пожелиш да понесеш оно што не можеш да носиш.
И пожелиш да си већи и јачи и мудрији и бољи.
И видиш заправо ко си.
И стојиш ту као ништа.
И плачеш као ништа.
И још дуго плачеш.
И помислиш више нема суза.
И ипак још увек плачеш…
Кад страда неко кога волиш
А ти немоћно стојиш.
Одједном
напокон
напокон
се сетиш
Има Неко Најмоћнији
Ко Највише Воли.
У Чијој бескрајној љубави,
твоја љубав је само кап.
А ти мислио много волиш…
Онда се постидиш.
Онда се осмехнеш.
И почнеш да се молиш.
 

Vilhelm Bunc je robijaš koji je u samici čitao Bibliju, a potom cepao pročitane stranice i u njima rolao duvan. To je činio sve dok nije došao do teksta Novoga Zaveta. Tada se dogodilo pravo čudo, koje je opisao u knjizi Čovek koji je pušio Bibliju. Radi se o potresnoj autobiografija nekadašnjeg ubice i kriminalca, kome je Sveto Pismo iz korena promenilo život.
„Ako ispovedamo grehe svoje, veran je i pravedan da nam oprosti grehe, i očisti nas od svake nepravde“ – stih iz Prve poslanice apostola Jovana koji je promenio život robijašu Vilhelmu Buncu. Čoveku koji je, kako se činilo, od rođenja bio predodređen da čini samo zlo.
Surovom testu izdržljivosti bio je izložen još kao beba. Majka ga je ostavila na ulici. Otac ga je poslao u dom. Kao tinejdžer, prvi put je ubio čoveka. Maloletnički zatvor, sudnica, uslovna kazna… bio je to uobičajeni životni ritam Vilhelma Bunca.
U zatvorskoj ćeliji, 1983. godine, Bunc u ruke uzima Bibliju. Pročita stranicu, pocepa je, urola duvan u nju i popuši. Tako prolazi čitav Stari i dolazi do Novog Zaveta. Bog kaže: „Ja sam veran kao otac koji voli“. Tekst ga obuzima. Pita se da li je to moguće? Usuđuje se da načini prvi korak u potpuno novom smeru… Na kraju, pošlo mu je za rukom da svoj život u potpunosti preobrazi. Uspeo je da postane novi čovek.
„Moramo da opustošimo pakao i nastanimo raj“ – maksima je po kojoj danas živi nekadašnji robijaš.
 

Када опростимо својим родитељима
сузе ће потећи.
Испрати неке погрешне дане.
И неке погрешне речи.
Када опростимо својим родитељима
са њихових душа скинуће се много боли.
И сва љубав коју су дали, вратиће им се.
Да их теши док старе, да их воли.
Када опростимо својим родитељима
што су понекад били слаби, што нису знали…
Схватићемо да су нам дали
и више него што су имали.
Када опростимо својим родитељима
значи да смо напокон одрасли.
Да их видимо као људе,
тако несавршене и тако драге.
Две топле, миле душе
које су нам бојиле детињство свим бојама које су имали
Најлепше што су умели.
Када опростимо родитељима
Наше ће срце постати извор љубави и мира.
Живот лакши, нежнији и лепши.
Да њих није било, не би било ни нас.
На дар смо добили прилику да постојимо.
То је више него довољно
да будемо захвални и да их волимо.
Да поштујемо оца својега и матер своју.
Да поштујемо златну заповест Божју…
Када опростимо својим родитељима
и нама ће лакше опростити наша деца.
 
http://knjigraliste.rs/blog/kada-oprostimo-svojim-roditeljima/
 

Да Петар победи опаку болест!
WWW.SLOVOLJUBVE.COM Безбрижно детињство Петра Мићића, сина свештеника из Крагујевца, прошле године је прекинула ужасавајућа дијагноза да се у његовом телу развија злоћудни рак...  

на жалост, није успео....преминуо је...сада можемо само да се помолимо за покој његове душе....

Страх и трепет дође на ме,
и покри ме тама.
(Пс. 55)
До скора се путем јавних гласила често могла чути она симпатична крилатица ,,има посла ко хоће да ради“, коју су изговарали брижни укротитељи нашег економског тигра. И, заиста, ко је барем мало проучавао историју људске цивилизације, зна да је за робове увек било посла. Оно у чему су они одвајкада оскудевали била су права, али то је надомешћивано јефтином забавом, чији су се појавни облици мењали у зависности од епохе. Међутим, ствари на светском плану промениле су се у тој мери драстично да је поменута крилатица изгубила трку са друштвено-политичким догађајима, па је већ извесно време нико не помиње. Данас се експлоатишу друге теме, данас се боримо за храну, струју и, као и увек, сигурност и мир.
Но, не треба бринути, хране има на претек – ко хоће да једе. Нашим дедама и бабама било је битно да има ‘леба, а преко тога шта претекне. Време у коме ми живимо нешто је другачије. Подупрти чедима технолошког развоја, генијални белосветски кувари смислили су најсавршенију намирницу икад, а њихов рецепт преузели су и уподобили наши дрипци у оделима… овај, наши кувари. Савршенство те намирнице састоји се, за почетак, у томе што нема глутен. Много битнија од тога је њена карактеристика да јој се залихе никада не могу исцрпети. Напротив, што је више људи конзумира, то је више има. Као што је Исус умножавао рибе, исто тако, па на куб, кувари који мајчински брину о нама умножавају ову намирницу. Диван ли је 21. век!
Сигурно се питате о којој је намирници реч и како то да за њу нисте чули. Веровали или не, не само да сте чули, него сте, врло вероватно, и сами редовни конзументи: страх, даме и господо: С-Т-Р-А-Х! Дивна намирница, да дивније не може бити!
Дирљиво је колико наши кувари брину о свима нама. Таман измезимо један тањир страха – опа! ето другог, још пунијег и разноврснијег. Настављамо да једемо, све док се не заситимо и одложимо прибор за јело. Тада нам неко суфлира да ће се кувар увредити ако не пробамо главно јело. ,,Зар оно малочас није било главно?“ – упитаћемо. ,,Таман посла, ово је тек почетак!“ – зачуће се одговор.
Шта да се ради, нећемо да се замерамо и да не бисмо увредили кувара прихватамо се следећег тањира, са невероватним кулинарским бравурама: економски слом на жару, са комбинованим сосом од рестрикција струје и гаса. Ту западамо у својеврсни проблем: специјалитети нам се толико допадају да не можемо да престанемо са јелом, а истовремено осећамо мучнину и озбиљну унутрашњу тензију. Толико постајемо хипнотисани ђаконијама да никако не успевамо да скренемо поглед са тањира и преусмеримо мисли у неке друге токове. Зар то није циљ сваког доброг кувара?
Након што смо смазали и то јело, конобар поново долази са сервирним колицима: ,,Дезерт!“ – узвикује озарено. Нека иде живот, откопчавамо дугме на панталонама, како би све могло да стане. (Нећемо ваљда да увредимо људе који толико брину о нама?) Конобар приноси тањирић, а ми знатижељно упиремо поглед ка слаткој радости, не дочекавши да тањир дотакне површину стола. Шта нам је то наш кувар спремио? Реч је о једном од оних уобичајених слаткиша који не захтевају пуно труда, а никада не разочарају: рат, обложен преливом од међунационалних тензија и спољашњих претњи. Халапљиво приступамо посластици и гутамо несажвакане залогаје док не упаднемо у слаткозни транс и масовну хипнозу. Такво стање држаће нас неко време, а чим ефекат попусти, ето кувара поново са својим специјалитетима.  
И тако, сваки дан, док колективно не пукнемо или не започнемо дијету која искључује конзумацију најсавршеније намирнице. Ма, каква црна дијета…
 
https://mentalnihigijenicar.com/2022/10/11/има-хране-ко-хоће-да-једе/
 

молим вас, помолите се за раба Божијег Томислава....у критичном је стању, на респиратору....

"Кад год мислимо о покојнима, ми са њима ступамо у везу. Свака молитва за њих је таква веза. Ми смо повезани с умним и мисаоним светом, а не само са материјалним. Мирни и кротки људи понекад у сну разговарају са покојнима. Бива да се, кад човек нешто зажели, то испуни, кад за нечим много чезне. Енергија мисли нас веже, та је веза јача од телефонске. Човек нешто пожели, и то му буде, нарочито кроткима и смиренима. Кад неког много жалиш у животу, молиш се за њега и желиш му добро, ти му шаљеш божанску енергију којом сте везани. А ми на то слабо обраћамо пажњу. Треба увек знати да смо блиски једни другима, да нисмо далеко. А покојни од нас траже помоћ, јер, чим пређу у вечност, више ништа за себе не могу да учине. Чим дође крај, више не може да се моли за себе (ако се удостоји, може за ближње), не може да се каје. Зато смо ми дужни да се молимо за покојне. Врло је важно како човек живи пред крај: богоугодан живот поништава претходне грехе."
- Oтац Тадеј

"Ако ја прочитам сто молитви дневно у тишини Свете Горе, а ти у буци града, на послу и са породичним обавезама, прочиташ три молитве, у истој смо позицији."
Старац Јефрем Катунакијски

Знај да су сви људи слаби и да бивају неправедни. Учите се да праштате, да се не вређате. Боље да се удаљите од оних који вам наносе зло – не може вас нико на силу волети. Не тражи пријатеље међу људима. Тражи их на Небу - међу светима. Они те никада неће оставити нити издати.
Старац Николај Гурјанов

Капела Св. Пајсија у селу Св. Барбаре у Коници, близу Јањине у Грчкој
Унутар дрвета, изграђена је и посвећена Светом Пајсију
https://www.facebook.com/photo/?fbid=10228478364772501&set=a.3732020747439
 

"Гледање у небо и тихо садејство са трепетом звезда је путоказ ваљаности мога бића: да се не погордим када ме хвале и да се не растужим када ме грде, јер човек онолико вреди колико љубави Божије може да прими и да по њој живи и колико љубави, праве, истинске и дубоке може да преда браћи својој.
А Бог све види кроз трептај својих звездица."
- Мати Макарија Соколичка