JESSY

Старачки домови и став духовника о томе. Да ли је грех сместити мајку у дом за старе који добро и савесно ради? Њена болест захтева негу 24 часа дневно. Ја сам запослена, а осим мене, нема ко да води бригу о њој. Редовно је посећујем, молим се за њу и набављам све што јој је потребно.
Родитељ који нас је гајио од првог дана када смо угледали светлост, који је стрепео и дрхтао над нама кад год се закашљемо, који се трудио да сваку нашу сузу обрише и да нас утеши, који нас је привио на груди и певао успаванке када смо се нечега бојали, који се радовао нашим успесима, а туговао са нашим тугама, сада доживљава да немамо времена за њега, односно њу, јер овде говоримо о мајци. Предајемо је другима у руке, јер нама треба времена за живот, као да мајка није наш живот! Одвођењем мајке у старачки дом, ми њој дајемо следећу поруку: "Немам стрпљења да сачекам да умреш, а сметаш ми у мом животу, јер имам пречих ствари од тебе, па те због тога водим на гробље живих." Запитајте се, шта човек, кога одведу у старачки дом, још може да очекује од свог живота? Шта га то још лепо чека у наредним месецима и годинама живота у старачком дому? СМРТ!!! Само лепо упакован, па се тако организују балови за старце, трећа младост, све се фарба у лепе боје да не би изгледало страшно. Чак и кад умиру и онда их шминкају да изгледају што мање страшно, како се ни ми не бисмо досетили да нам се дани одбројавају до Страшног суда! Сами закључите да ли је грех или не. Ако хоћете да прихватите савет, узмите жену која ће да је чува, док Ви нисте ту, а после тога Ви будите уз њу.
Духовни одговор дао:
Архимандрит Михаило Биковић
 
 

има ли неко међу вама искуства са овом болешћу..?

hvala Gospodu , pa nemam vise one jake bolove.....jos uvek sam na terapiji.....to se duze leci....
hvala ti sto se interesujes.....

bol jeste nesnosan, ali ima i jacih bolova.....

ovo je bila, ili jeste, moja dijagnoza, pa posto znam kako to izgleda, htela sam da pomognem drugima da je prepoznaju i izlece.......

U lečenju trigeminalne neuralgije primenjuju se:
medikamenti male hirurške intervencije mikrohirurška zadnjelobanjska eksploracija Medikamentozno lečenje
Analgetici ne pomažu kod trigeminalne neuralgije! Bol se može kontrolisati redovnim uzimanjem antiepileptika (carbamazepin, gabapentin), a eventualno i nekih drugih lekova kao što je baklofen. Carbamazepin je lek izbora. Uzima se kao redovna terapija u dužem vremenskom periodu i deluje preventivno, odnosno eleminiše ili znatno proređuje neuralgične napade.
Lek je u početku delotvoran kod svih pacijenata. Problem je što vremenom dolazi do stvaranja tolerancije na carbamazepin, tako da je potrebna sve veća doza za sve manji efekat. Tako svi pacijenti, pre ili kasnije, dođu u fazu kada carbamazepin više ne deluje. U tim slučajevima se pokušava sa drugim lekovima ili pristupa hirurškim procedurama.
Male hirurške intervencije
Ovde spadaju blokade i ablativne operacije iz domena hirurgije bola. Trigeminus ili njegove grane se blokiraju ili presecaju na različitim nivoima, počev od periferije (lice) ka centru (moždano stablo). Što se intervencija izvodi bliže moždanom stablu, efekat je bolji i dugotrajniji, ali su intervencije tehnički zahtevnije. Sve ablativne operacije imaju vremenski ograničen efekat, od nekololiko meseci do nekoliko godina.
Zadnjelobanjska eksploracija
Zadnjelobanjska eksploracija je neurohirurška operacija koja se radi u opštoj anesteziji,  traje do dva sata i podrazumeva eksploraciju (pregled) trigeminusa u zadnjoj lobanjskoj jami, na mestu gde on nastaje iz moždanog stabla. Eksploracijom uz pomoć operacionog mikroskopa, najčešće se nailazi na vaskularnu kompresiju nerva trigeminusa kao uzroka primarne trigeminalne neuralgije. Anatomski bliska arterija naleže na trigeminus i pritiskom na osetljivo nervno tkivo, pokreće patogentski mehanizam neuralgije.
Prilikom ove operacije, arterija se odmiče od trigeminusa i tako otklanja uzrok bola. Ovo je najuspešniji način lečenja trigeminalne neuralgije koji omogućava potpuno, doživotno otklanjanje bola u oko 80 odsto slučajeva.

Šta je trigeminus?
Trigeminus (V moždani živac) svojim završnim granama oživčava lice. Prva završna grana trigeminusa (n.oftalmicus) oživčava čelo, druga (n.infraorbitali) regiju donje, a treća (n. mandibularis) regiju donje vilice. Trigeminalna neuralgija je najčešća u trećoj grani, nešto ređa u drugoj, a izuteno retka u prvoj. Može zahvatiti dve grane u isto vreme, pri čemu je najčešća kombinacija II i III grane, a u ređim slučajevima mogu biti zahvaćene i sve tri grane odjednom. Trigeminalna neuralgija se po pravilu javlja sa jedne, premda u retko može zahvatiti i obe strane lica.

Trigeminalna neuralgija se deli na primarnu i sekundarnu. Znatno češća je primarna i smatra se samostalnim oboljenjem, a sekundarna nastaje kao simptom drugih oboljenja, kao što su tumori zadnje lobanjske jame ili multipla skleroza. Uzroci primarne trigeminalne neuralgije još uvek nisu potpuno jasni. Jedno od najprihvatljivijih objašnjenja je da patogenetski mehanizam neuralgije počinje pritiskom arterijskog krvnog suda na nerv trigeminus u zadnjoj lobanjskoj jami, na mestu gde on nastaje iz moždanog stabla (teorija vaskularne kompresije).
Trigeminalna neuralgija je veoma karakteristična, tako da se dijagnoza lako postavlja na osnovu razgovora sa pacijentom. Međutim, uvek je potrebno uraditi i odgovarajuće radiološke preglede: skener ili magnetnu rezonancu sa angiografijom (prikazom krvnih sudova mozga). Skener omogućava otkrivanje tumora u zadnjoj lobanjskoj jami, kao eventualnog uzroka neuralgije, a magnetna rezonaca sa angiografijoim pruža dodatne podatke o multiploj sklerozi ili vaskularnoj kompresiji nerva trigeminusa.

Trigeminalna neuralgija je zastrašujući bol u licu i najjači bol kojeg čovek može doživeti! Pacijenti ga opisuju kao udar struje, udar groma, čupanje, kidanje, provlačenje užarenih igala kroz lice. Opisani su slučajevi samoubistava pacijenata koji više nisu mogli da trpe ovaj bol!
Bol nastaje zbog oštećenja nerva trigeminusa i  javlja se u napadima trajanja od nekoliko sekundi do dva minuta. Bez obzira koliko su napadi česti, između njih postoje potpuno bezbolni intervali. Udar bola se može izazvati blagim dodirom lica, govorom ili žvakanjem. Ponekad svaki pokret i svaki dodir izazivaju bol, te pacijenti izbegavaju govor i jelo, piju na slamčicu izbegavajući otvaranje usta, ne umivaju se, ne peru zube, ne briju se, izbegavaju i najmanji pokret (lice mumije). Zbog izbegavanja jela, u kratkom periodu značajno gube na telesnoj težini.
Bolest se u početku manifestuje smenjivanjem bolnih i bezbolnih perioda. Bolni period (period u kojem se javljaju napadi bolova) traje nekoliko meseci, a nakon njega, spontano dolazi do bezbolnog perioda (nema napada bolova). Vremenom su bolni periodi sve duži, a bezbolni sve kraći, tako da svi pacijenti na kraju dođu u stalni bolni period. Napadi se javljaju sa različitom učestalošću, od nekoliko do velikog broja u toku dana. Učestalost trigeminalne neuralgije je četiri obolela na 100.000 stanovnika godišnje.

"NAPNI SE, KRAVO"! Jeziva ispovest žene koja je bila u porodilištu u Sremskoj Mitrovici kada se Marica porodila: "Čuli smo pištanje aparata, pa jecaj - SVI SU PLAKALI"!
WWW.REPUBLIKA.RS Umrla beba - Marica Mihajlović izgubila je bebu 12. januara u bolnici u Sremskoj Mitrovici nakon mučnog i teškog porođaja.  

ЧУДО СВЕТОГ СПИРИДОНА
У саборном храму у Каристосу, Грчка, 1930.г.
О чуду Светог Спиридона причала је 1976. г. старица Зиновија Сидери (
доживела 102 године ), једна од многих сведока који су присуствовали
овом догађају, о коме су у то време писале и атинске новине « Скрип «.
Ево шта је причала старица Зиновија :
« Био је празник Рождества Христовог по новом календару. Ја тада
још нисам прешла старокалендарцима. Дошла сам на свеноћну
службу у храм Св. Николаја. Храм је био препун народа. Стајала сам
са леве стране, поред једног стуба. Изнад мене на том стубу висила је
икона Св. Спиридона , дар Антонија Лумидиса из Пиреја. Икона је
била украшена цвећем, које је остало још од празновања светога по
старом календару.*
Када је свештеник који је служио литургију, отац Сила, после малог
входа почео да кади и пева тропар Божића «Рождество Твоје Христе
Боже наш...» , икона Светог Спиридона је одједанпут почела ударати
о стуб тако јако да је све цвеће које је било на њој поопадало. Народ
се гледајући ово знамење ужаснуо. Свештеник и појци су престали са
појањем. Тада је неко из народа повикао: « Данас је по старом
календару празник Св. Спиридона. Певајте му тропар! «
Појци и свештеници су « занемели « . Тог тренутка верујући су сви
заједно запевали: « Сабора перваго показалсја јеси поборник и
чудотворец, Богоносне Спиридоне, отче наш... « ( тропар Светоме ). И
тек у време појања тропара Светоме, његова се икона почела полако
смиравати да би на крају потпуно престала да удара о стуб.»
Следећег дана, новине « Карестини « су објавиле саопштење о том
чудном догађају. Сви становници Каристоса и околине говорили су о
томе и признавали да су старокалендарци у праву.
Касније, 29. децембра, новине «Карестини» су објавиле:
«...Другог дана иконе није било на свом месту. Многи мисле да је
намерно склоњена, да се не би и даље расправљало о проблему
календара, о којем су правовремено почели да расправљају
верујући, од којих је већина прешла старокалендарцима. И тако
јавност Каристоса правдољубиво негодује и мисли да се неко злобно
поиграва религиозним осећањима и светим иконама, пошто до сада
икона није враћена на своје место, упркос инсистирању свих
становника «.

молим вас помените у својим молитвама раба Божијег Славомира који страда од великог порока - алкохола и задаје пуно проблема својим ближњима...

Владислав Петковић Дис – Можда спава
Заборавио сам јутрос песму једну ја,
Песму једну у сну што сам сву ноћ слушао:
Да је чујем узалуд сам данас кушао,
Као да је песма била срећа моја сва.
Заборавио сам јутрос песму једну ја.
У сну своме нисам знао за буђења моћ,
И да земљи треба сунца, јутра и зоре;
Да у дану губе звезде беле одоре;
Бледи месец да се креће у умрлу ноћ.
У сну своме нисам знао за буђења моћ.
Ја сад једва могу знати да имадох сан.
И у њему очи неке, небо нечије,
Неко лице, не знам какво, можда дечије,
Стару песму, crape звезде, неки стари дан,
Ја сад једва могу знати да имадох сан.
He сећам се ничег више, ни очију тих:
Као да је сан ми цео био од пене,
Ил’ те очи да су моја душа ван мене,
Ни арије, ни свег другог, што ја ноћас сних;
He сећам се ничег више, ни очију тих.
Али слутим, а слутити још једино знам.
Ја сад слутим за те очи да су баш оне
Што ме чудно по животу воде и гоне:
У сну дођу да ме виде шта ли радим сам.
Али слутим, а слутити још једино знам.
Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад
И те очи, и ту љубав, и тај пут среће;
Њене очи, њено лице, њено пролеће
У сну видим, али не знам што не видим сад.
Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад:
Њену главу с круном косе и у коси цвет,
И њен поглед што ме гледа као из цвећа,
Што ме гледа, што ми каже да ме oceћa,
Што ми брижно пружа одмор и нежности свет,
Њену главу с круном косе и у коси цвет.
Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас;
He знам место на ком живи или почива;
He знам зашто њу и сан ми јава покрива;
Можда спава, и гроб тужно негује јој стас.
Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас.
Можда спава са очима изван сваког зла,
Изван ствари, илузија, изван живота,
И с њом спава, невиђена, њена лепота;
Можда живи и доћи ће после овог сна.
Можда спава са очима изван сваког зла.

Ако човек научи да се ослања на Промисао Божији, да верује у њега и да га воли, са захвалношћу ће прихватати оно што му Бог шаље. Оно што људи овога света буду сматрали невољом и несрећом, он ће сматрати пехаром који му Сâм Бог даје и научиће да више цени земаљске невоље, ту со која убија црве у његовој души, него ли земаљске радости у којима се ти црви размножавају и расту и заражавају душу некаквом болесном занесеношћу овим светом. Да би човек на прави начин био срећан, његов живот треба да буде садржан у речима “Слава Богу за све”. Он мора да се одрекне овога света да би добио вечни свет и да се одрекне себе да би добио самога себе.

Aрхимандрит Рафаил Карелин

Ако си дошао у Цркву да тражиш свете људе, онда си погрешио. Ако си дошао ту да тражиш Бога, онда си направио правилан избор.

Свети Јован Златоусти

Maša Stojković (26) iz Bora nedeljama proživljava pakao jer ne može da pronađe odgovarajući stan u Beogradu u koji bi trebalo da se preseli nakon što izađe iz studentskog doma. Razlog je, kako pretpostavlja, samo to što je u invalidskim kolicima, iako je, zapravo, ova diplomirana pravnica potpuno samostalna. Pritom, Maša je dobila stalan posao u Prvom Osnovnom sudu, međutim predrasude stanodavaca su, nažalost, jače. Zato je probala da "ubrza stvar", tako što je na skoro svaku banderu u ulici Vojvode Stepe na Voždovcu zalepila oglas u kom traži stan. Ipak, ni ovaj metod, za sada, nije dao efekta, a za Nova.rs Maša objašnjava sa kakvim se sve situacijama susretala. Dovoljno je da izgovori tu famoznu reč "kolica" i potencijalne gazde i stanodavci momentalno odustuju i smišljaju izgovore.
  Maša godinama živi u Beogradu. U srpskoj prestonici završila je i osnovnu i srednju školu, a potom i osnovne akademske studije na Pravnom fakultetu.
Ova mlada i uspešna devojka trenutno završava i master na istom fakultetu i živi u studentskom domu na Voždovcu. Uskoro bi trebalo da izađe iz doma obzirom da je stupila u radni odnos u Prvom Osnovnom sudu. Tada je naišla na, kako priča za Nova.rs, do sada najveću prepreku u svom životu.
„Susretala sam se sa raznim situacijama u životu, sa pogledima ljudi koji bole. Vlada neko neshvatanje društva koje je mišljenja da mi, pošto imamo neki invaliditet, ne možemo ništa u životu da postignemo, bilo da je to obrazovanje, posao, veza, brak, porodica. Smatraju nas nesposobnima, misle da mi ne možemo ništa sami, pa se plaše da nas prihvate. Tako i stanodavci. Verovatno misle da ću demolirati stan pošto sam u kolicima ili se plaše da neću imati novca da ga platim. Međutim, ja sam poptuno samostalna osoba i još uvek ne mogu da verujem da toliko dugo tražim stan“, požalila nam se Maša.
 
Maša Stojković Foto:Privatna arhiva Kada je u maju saznala da je prošla na konkursu i da će dobiti posao, Maša je počela „lagano“ da traži stan.
„Pošto ne mogu da živim u studentskom domu ako sam u stalnom radnom odnosu, počela sam da gledam oglase. Videla sam da dosta stanova koji nisu odgovarajući za mene i nisu prilagođeni mojim potrebama, pošto sam korisnik invalidskih kolica. Onda sam došla na ideju da na društvenim mrežama napišem da tražim stan, sa odgovarajućim uslovima koji su mi neophodni i da mi se jave ljudi koji imaju takve uslove, a traže stanara. Takođe sam angažovala i agenciju“, nastavlja Maša.
Maša Stojković Foto:Privatna arhiva Ni tada se ništa značajno nije promenilo. Kako dodaje, mnogi su joj se javljali i izražavali podršku i želju da što pre pronađe stan, ali odgovarajućeg stana još uvek nije bilo.
„Pozvala sam jedan oglas za stan, bila je agencija u pitanju. žena koja se javila je rekla da je prilagođen ulaz i sve što je meni potrebno, ali da će mi javiti sutradan. Pošto se nije javila, pozvala sam je, a ona je rekla da vlasnik ipak ima druge klijente u planu. Dakle, ista rečenica od strane vlasnika stanova je svuda. Shvatila sam da sam zapravo problem ja. Zbog toga sam namerno u oglasu napisala ‘molim bez predrasuda’, naglasila sam baš taj deo jer, ja sam od rođenja u kolicima, čitav život prolazim kroz neke predrasude, i tokom školovanja, pa i traženja posla, pa sam pretpostavila da će i sada biti tako“.
Onda joj se, na njeno iznenađenje, javio jedan čovek nudeći stan.
Maša Stojković Foto:Privatna arhiva „On nije ukapirao da sam u kolicima. I kada sam počela da postavljam pitanja u vezi stana, on me pita da li mi to treba za neka kolica, rekoh mu da sam ja korisnik invalidskih kolica i tu se menja priča. Odjednom se pojavljuju dva studenta kojima je obećao stan, koji su ga već gledali. Čak sam otišla lično da vidim stan kako bi video da sam normalna osoba, dovoljno samostalna i da sama funkcionišem, ali nije vredelo“.
Pošto je videla da ni od toga nema ništa, Maša je jednog dana išla ulicom Vojvode Stepe i kačila oglas za stan po okolnim banderama.
„Pozvala sam sve oglase, objavila na društvenim mrežama i ništa. Pritom, naglasila sam i nekim ljudima koje poznajem da ako nešto čuju, da mi jave. Pošto se niko nije javljao, zalepila sam oglas i sada čekam da vidim šta će biti. Već su mi se javila dva čoveka, tako da narednih dana treba da odem da pogledam stan. Nadam se nekoj realizaciji uskoro“, nada se Maša.
 
Iako je već nekoliko godina u Beogradu, Maša priznaje da se i dalje susreće sa određenim situacijama zbog kojih se preispituje zašto je baš njoj moralo to da se desi, zašto je baš ona morala da bude osoba u invalidskim kolicima.
Maša Stojković Foto:Privatna arhiva „Ljudi su puni predrasuda. Meni se dešava da stanem da se odmorim i ljudi mi priđu i misle da prosim. Ja živim sama i funkcionišem sama svuda, i valjda je to ljudima neobično. To mi se dešavalo i na fakultetu, ta nesvest ljudi je velika“.
Za kraj razgovora, Maša poručuje da joj je žao što se država ne prilagođava osobama sa invaliditetom, nego oni moraju da se prilagode sistemu.
„Nama je država neprilagođena i nemamo aktivan društveni život jer nas negde društvo i ne vidi. I smeta mi što umesto da se država prilagodi nama, mi se prilagođavamo državi. Sve nam je otežano, posebno te arhitektonske barijere zbog kojih često pomislim: ‘Jao, zašto sam baš ja u kolicima. Ali ja sam neko ko uvek pronađe način. Srećom, studentski dom u kom živim odnosno prizemlje prilagođeno je osobama u kolicima, tu su i radnje koje su mi potrebne za svakodnevni život i pristupačne su mi, a i Pravni fakultet mi je bio prilagođen, tako da za sve ove godine nije bilo nikakvih problema. Ali čovek mora da bude uporan i da se snađe“, smatra naša sagovornica.
https://nova.rs/vesti/drustvo/beograd-se-osramotio-kao-nikad-a-razlog-je-masa-26-kolica-i-jedan-oglas-za-trazenje-stana/
 

Ако се човек, који је одавно у Цркви, одједном окренуо и видео, да је сва његова вера, сав црквени живот - само ходање по годишњем кругу, у њему нема главног, нема Христа, значи, потребно почети од почетка. Све почиње од Јеванђеља, а не од правила и постова. У том моменту, када се дешава таква несрећа, када се човек не може ни молити, ни постити, неће да се исповеда, потребно му је да уради само то - да отвори Јеванђеље и почне да га чита. Он може да више ништа не ради. Он може потпуно да заборави на молитвено правило. Важно је поново пронаћи ту радосну тачку сусрета са Богом. И баш тада, када си је ти пронашао, када си кроз Јеванђеље оживео своје сећање сусрета са Христом, можеш почети све од почетка. Можеш опет мало по мало почети молити се ујутро и увече, али по својим моћима и са радошћу. Тако по моћи и са радошћу постите. Тако се полако почети исповедати и причешћивати се. Али радосно и слободно.
Протојереј Алексиј Умински

Владислав Петковић Дис – Можда спава
Заборавио сам јутрос песму једну ја,
Песму једну у сну што сам сву ноћ слушао:
Да је чујем узалуд сам данас кушао,
Као да је песма била срећа моја сва.
Заборавио сам јутрос песму једну ја.
У сну своме нисам знао за буђења моћ,
И да земљи треба сунца, јутра и зоре;
Да у дану губе звезде беле одоре;
Бледи месец да се креће у умрлу ноћ.
У сну своме нисам знао за буђења моћ.
Ја сад једва могу знати да имадох сан.
И у њему очи неке, небо нечије,
Неко лице, не знам какво, можда дечије,
Стару песму, crape звезде, неки стари дан,
Ја сад једва могу знати да имадох сан.
He сећам се ничег више, ни очију тих:
Као да је сан ми цео био од пене,
Ил’ те очи да су моја душа ван мене,
Ни арије, ни свег другог, што ја ноћас сних;
He сећам се ничег више, ни очију тих.
Али слутим, а слутити још једино знам.
Ја сад слутим за те очи да су баш оне
Што ме чудно по животу воде и гоне:
У сну дођу да ме виде шта ли радим сам.
Али слутим, а слутити још једино знам.
Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад
И те очи, и ту љубав, и тај пут среће;
Њене очи, њено лице, њено пролеће
У сну видим, али не знам што не видим сад.
Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад:
Њену главу с круном косе и у коси цвет,
И њен поглед што ме гледа као из цвећа,
Што ме гледа, што ми каже да ме oceћa,
Што ми брижно пружа одмор и нежности свет,
Њену главу с круном косе и у коси цвет.
Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас;
He знам место на ком живи или почива;
He знам зашто њу и сан ми јава покрива;
Можда спава, и гроб тужно негује јој стас.
Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас.
Можда спава са очима изван сваког зла,
Изван ствари, илузија, изван живота,
И с њом спава, невиђена, њена лепота;
Можда живи и доћи ће после овог сна.
Можда спава са очима изван сваког зла.

Не жури да повредиш другог човека. Буди сигуран да је већ био повређен, можда и много пута. Не мрзи га. Зар мислиш да су га заобишле жаоке мржње? Немој га ни оговарати, паметовати му нити га преваспитавати. То је све већ прошао. Или још увек кроз то пролази. Не лови му грешке. Бар док не исправиш све своје. Изненади га. Речју, гестом љубави. Воли га. Онако како се воли божје дело. Можда је то једино што још није доживео и  једино што му треба.
Бранкица Дамјановић

Да, још једна стварчица и напуштам дефинитивно форум који то више није.
Сутра, када се десе промене (неминовно је, РТС је почео да дозвољава дијалог и све почиње да пуца по шавовима, информације цуре невиђеном брзином у етар, овај криминални миље око њега се више не да бранити) рећи ћете да АВ није потписао независност Косова.
Бићете у праву.
Примарни план запада није успео.
Истина је, ипак, горка.
Бриселски споразум, Газиводе, ЕПС, позивни број, судство, граница, РОСУ на северу, Српска листа као обезбеђење кворума у парламенту... а на крају и као инструмент за довођење албанаца на чело српских општина кроз бојкот избора који (нису учинили раније, када је било безболније)... 
Ви тражите да се о томе сада ћути.
Запад је добио мнооого више од ове власти него од претходне. И наставља агенду. Питање је само ко ће је довршити. Актуелни вођа се довија да ће он то учинити али колико сутра, а њима се жури па доводе следећег који ће имати катастрофалан полаз остављен од АВ.
Видите, ја баш вас видим као одговорне што ће сутра доћи зелени на власт. Јер тражите да се о свему лошем ове власти - ћути.
Стално питате друге "кога бисте ви?" док ћутите о болести и допуштате да се шири гангрена.
То вас је довело и до оправдавања Слоба, и правдања Алека, до жмурења на убијање државе где печењар води ЕПС, керамичар БИА-у, лопов и подваљивач финансије, лезбејка целу Владу, где син помоћника др. Смрта направи масакр у школи, а тужилаштвом аболирани преступник направи масакр у Младеновцу.
Слоба је организовао Мегатренд на чијем непостојећем одсеку у Лондону је дипломирао Стефановић, докторирао Шапић и многи други из власти. Они вас воде, а њих је све поставио - ко?
И опет кажете да се ћути, није тренутак.
Гашић је 2008. био керамичар кад је приступио у СРС, данас има диплому економског факултета из 2003...
Тужилаштво је пало на испиту на сто места, али кад један Павле Грбовић на сред РТС-а таксативно набраја за које све прекршаје је пријављен убица из Младеновца и све је склоњено у архиву - треба да будете свесни једне старе приче из нацистичке Немачке. О ћутању.
Када су нацисти дошли по комунисте,
ја сам ћутао;
јер нисам био комуниста.

Када су затворили социјалдемократе,
ја сам ћутао;
јер нисам био социјалдемократа.

Када су дошли по синдикалце,
ја се нисам побунио;
јер нисам био синдикалац.

Када су дошли по мене,
није преостао нико да се побуни."
Сећате се љубави овог непоменика са Меркеловом, Шредером...?
Е па, видите, по њиховој агенди је све ово раније учињено. Па упоредите песму.
А кад дођу зелени, опет по њиховој агенди, задњи стих ће бити звоно за аларм у вашим главама.
И тада ћете (се) питати:"А кога смо могли?".
Господ би дао.
Да смо љубили и храбро исповедали Истину.
Овако...
Нека нам је свима Свеблаги у помоћи, јер и кад брат неће - Он хоће...
Сретан останак на форуму.
 за @JESSY и @obi-wan
Видимо се у Литургији.

Владислав Петковић Дис – Можда спава
Заборавио сам јутрос песму једну ја,
Песму једну у сну што сам сву ноћ слушао:
Да је чујем узалуд сам данас кушао,
Као да је песма била срећа моја сва.
Заборавио сам јутрос песму једну ја.
У сну своме нисам знао за буђења моћ,
И да земљи треба сунца, јутра и зоре;
Да у дану губе звезде беле одоре;
Бледи месец да се креће у умрлу ноћ.
У сну своме нисам знао за буђења моћ.
Ја сад једва могу знати да имадох сан.
И у њему очи неке, небо нечије,
Неко лице, не знам какво, можда дечије,
Стару песму, crape звезде, неки стари дан,
Ја сад једва могу знати да имадох сан.
He сећам се ничег више, ни очију тих:
Као да је сан ми цео био од пене,
Ил’ те очи да су моја душа ван мене,
Ни арије, ни свег другог, што ја ноћас сних;
He сећам се ничег више, ни очију тих.
Али слутим, а слутити још једино знам.
Ја сад слутим за те очи да су баш оне
Што ме чудно по животу воде и гоне:
У сну дођу да ме виде шта ли радим сам.
Али слутим, а слутити још једино знам.
Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад
И те очи, и ту љубав, и тај пут среће;
Њене очи, њено лице, њено пролеће
У сну видим, али не знам што не видим сад.
Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад:
Њену главу с круном косе и у коси цвет,
И њен поглед што ме гледа као из цвећа,
Што ме гледа, што ми каже да ме oceћa,
Што ми брижно пружа одмор и нежности свет,
Њену главу с круном косе и у коси цвет.
Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас;
He знам место на ком живи или почива;
He знам зашто њу и сан ми јава покрива;
Можда спава, и гроб тужно негује јој стас.
Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас.
Можда спава са очима изван сваког зла,
Изван ствари, илузија, изван живота,
И с њом спава, невиђена, њена лепота;
Можда живи и доћи ће после овог сна.
Можда спава са очима изван сваког зла.