e2rdavid

Повела се интересантна прича на једном од места на ФЕЈСБУКУ где се срећу људи из ПОАрхиепископије, .. са лица места - дакле из Р. Македоније и осталих заинтересованих (широм Васељене), за дешавања у вези страдања Цркве у Р. Македонији и прогона Исте .. Ево дела разговора.. који илуструје нешто што се јако добро зна ..али о чему јавност у Србији јако мало или уопште ништа не зна.. и то је уједно нешто што може бацити и мало светла на разумевање ситуације око Архиепископа и ПОА и зашто има пуно непознавања и неповерења у Србији око свега тога, на местима где тога (неповерења) не би смело бити... међу свештенством рецимо ... .. за разлику од Грчке на пример Па ако има интересената.. а не разумеју баш најбоље шта се каже.. ево неко може и превести ...

Изгорео манастир Трескавац код Прилепа Задужбина Светог Цара Уроша, манастир посвећен Успењу Пресвете Богородице, и место које је Свети Владика Николај посебно волео и посећивао као место посебне благодати и подвига. Манастир чији су монаси први пришли Архиепископу Јовану и напустили погибељ раскола. Наравно, после њиховог приуступања канонској Цркви, македонске власти на челу са ''мпц'' их одмах протерују из манастира и заводе принудну управу а резултате свега тога , ево видимо данас ... ФОТО http://www.libertas.mk/галерија-пожарот-во-манастирот-треск/ Манастир пре пожара

Самица би била ПРИВИЛЕГИЈА ... Архиеопископ Јован није у самици већ је са 6 људи у 20 квадрата и ту им је по средини и тоалет а у истој просторији им доносе храну, где и једу... Од те шесторице, двојица су тешки наркомани са најтежим неуропсихијатријским дијагнозама... ...из те просторије се излази само једном дневно -сат времена - у двориште затвора ... Архиепископ Јован , је толико обесправљен да нема право ни на затвор ..(!) ..ни на поменуту самицу...

Само, ''узгред буди речено'' .. ''МПЦ''- такозвана, она држи и архиепископа Јована у затвору... Јер она је покренула тужбу против њега и у њено самопрокламовано и лажно име, се цео процес и цео прогон Цркве у БЈРМакедонији и одвија... Тек толико да не буде забуне ко је овде коме мајка..ко је кога створио, и ко кога гони...

Ово сада значи да Архиепископ Јован не може да буде посећен ни од ког у затвору, јер су му и најближи рођаци, мајка и сестра, оптужени у овој последњој срамној оптужби, Језиво, погано.. и достојно сваке осуде..Судство, и државни апарат БЈРМ.. а ''мпц'' не треба више ни помињати.. Они су својим држањем практично ишчезли за православље као такво

Полиција је како смо успели да дознамо у јутарњим часовима, у исто време, извела организовану акцију хапшења у неколико градова и на неколико различитих локација, манастира и богослужбених места Православне Охридске Архиепископије, похапсивши доста монахиња и монаха ... како с епотпуно незванично дознаје, разлог је некаква УТАЈА ПОРЕЗА.?! Бог нека да разума..

А куповином књиге се директно помаже обнова Манастриа СВ.Јован Златоусти у Нижепољу код Битоља, одакле су и сестре којима је Архиепископ слао писма из затвора.. Као што већ знате тај манастир је на варварски начин срушен од стране власти БЈРМ а на захтев расколничке - парасинагоге ''мпц'' ... ево слика да се потсетимо на те немиле догађаје..

Иначе остало је још десетак књига и свима који су је до сада поручили, биће им послата у понедељак на адресу коју су данас оставили .. СУТРА у недељу 20. маја, као што је рекао отац Иван, свима који нису добили број рачуна на који треба извршити уплату од 400 динара (350 књига + 50 поштарина) биће јављено . Напомињем да је најбоље уплату извршити у КОМЕРЦИЈАЛНОЈ БАНЦИ јер ће онда бити без провизије(15-20 динара) али може и у било којој другој ..

Сигурно да постоји и та могућност ..али је још сигурније да је то и далеко скупља варијанта.. тако да боље то учинити по неком одавде.. а за тачне појединости и цену видећемо и поставити у понедељак ..

'' Да заиста свака част (!) .. свима који су допринели и који ће тек допринети да се о теми говори и да тема напредује.. Морам само да додам, да је још раније требало УДАРИТИ ИЗ СВИХ ИНТЕРНЕТ ОРУЖЈА, .. Јер ипак се ради о ПРОГОНУ ЦРКВЕ..и то ДЕЛА НАШЕ ПОМЕСНЕ ЦРКВЕ..А као да то слабо допире до наше свести..сад је хвала Богу боље.. Некако као да нико није схватио да се ради о ХАПШЕЊУ ДРУГОГ ЧОВЕКА ПО ЧАСТИ У СПЦ,.. али Богу хвала.. само да Тензија не спласне,.. и да се настави, ако не јаче, онда бар у овом стилу у коме је кренуло.. Хвала свима.. уједно ево текста од те године, из ''НИН''-а у вези ''Нишког споразума'' који је историјски документ.. НАЈВИШЕГ ЗНАЧАЈА... А који је расколничка ''мпц'' одбила..а ПРИХВАТИО САМО АРХИЕПИСКОП ЈОВАН http://www.nin.co.rs/pages/article.php?id=21599txt21599

Ја могу,... али ми је заиста више мука и повраћа ми се од оваквих ствари које благе везе немају са Црквом и Вером у Бога, .. тако да нећу благонаклоно писати на ове твоје неистине и трабуЊАЊАЊА.. јер ево пријатељу .. ја сам рецимо ВЛАХ ..из Источне Србије и нисам румун.. Имам масу пријатеља који су чистокрвни власи а од поистовећивања са румунима могу само да добију напад дијареје... у душевном смислу.. Зато мани се ових глупости и ме,ој пројектовати туђу злонамерност на нечији национални или народни осећај..није добро за живце, стомак, и кожу... Нисам приметиоо да је неко вређао Бојана... а ова изјава о узурпацији српске државе црквености Влаха..је у најмању руку злонамерна.. А заправо је потпуно бесмислена тврдња.. Но добро.. ниси ни први ни последњи који се тако понаша и тако мисли... а убеђен је да је САМОСВОЈ, ЈЕДИНСТВЕН, и притом ДОБРОНАМЕРАН... ај'молим те лепо... Па то сте могли и у оквиру СПЦ, у Војводини постоји Служење на Ромском језику.. РОМСКОМ.. у оквирима СПЦ... Историјски Румунија као држава постоји од 19 века. Све АЛИ СВЕ Цркве су пре тога биле са ћириличним фрескама...Тако да период пре тога не можеш кретенски називати УГЊЕТАВАЊЕ.. може само после тога..а и то је дебилизам.. Шта да кажу Роми који никада нису имали своју државу.. Него кад смо код РОМА..јел знаш да је Румунија званично ЈЕДИНА ЗЕМЉА НА СВЕТУ ГДЕ ЈЕ ПАРЛАМЕНТ УСВОЈИО ЗАКОН ДА РОМЕ НЕ ЗОВУ РОМИМА!!! НЕГО И ДАЉЕ ЦИГАНИМА.. ДЕМОКРАТИЈА ИЛИ НАЦИОНАЛШОВИНИЗАМ ДО КОСТИЈУ???

..Да оче ... ''Мало оштар'' ...Па мало оштрине није згорег, обзиром на количину исте(оштрине) коју пројављују ''мпц''-овци и држава македонија и ка Архиепископу Јовану и П.О.Архиепископији.. И шта им чине ..заиста је могло и оштрије.. Свако добро, и заиста и вама хвала јер сте својим ангажиовањем (и ''оштрином ) покјренули тему са мртве тачке..

Интервју Архиепскопa охридскoг г. Јованa „Браничевскoм веснику“ Ваше Блаженство, скоро сте докторирали на Теолошком факултету Солунског Универзитета на тему: „Јединство Цркве и савремени црквени проблеми. Упоредно излагање теологије Светог Максима Исповедника" и тим поводом сте рекли да је то Ваша теоријска потврда теми јединства Цркве након Ваше практичне потврде. Сходно томе, кажите нам шта представља јединство за саму Цркву, нешто о томе да јединство Цркве није декорација или додатак Цркви, већ сама Њена суштина. Јединство Цркве је основа њеног постојања. Смисао црквеног постојања је јединство њених чланова прво са Богом, а друго, али не и мање важно, да сви ти чланови Цркве буду у међусобном јединству у телу Христовом. Христос је дошао на земљу, примио људско тело и постао као један од нас, људи, само да би свакога појединачно, али и све нас заједно сјединио са Њим, а преко Њега и са Богом Оцем у Духу Светом. Са друге стране, није тајна да је Црква још из времена после васкрсења и вазнесења Христовог расецана у деобама, схизмама и јересима. Оно што је задавало највише потешкоћа у раду који сте поменули, било је како да се објасне појмови: „једна Црква" коју исповедамо у символу вере и, са друге стране, фактичко постојање „много Цркава" које имају одређене заједничке елементе у вери јер верују у истог Сина Божијег, у јединствено Његово Јеванђеље као и у Његово обећање о успостављању Царства небеског. Познато је да смо у Р. Македонији дуго времена имали проблема са расколом, познато је и то да под притиском власти у тој земљи неки још остају у расколу, и то у расколу који је најбесмисленији у историји Цркве, расколу из етнофилетистичких побуда. Полазећи из тих потреба да покажемо на који начин и у коликој мери су расколи супротстављени јединству Цркве, ми смо проширили област нашег интересовања и у поменутој дисертацији разматрали смо већину теолошких проблема који постоје између хришћанских Цркава. Будући да је одбрана дисертације, ради више или мање познатих у јавности неприлика које смо доживели задњих година, одложена бар за десетак година, испало је, и то сматрамо Божијом вољом, да смо прво практично учествовали у решавању једног раскола у Цркви, а тек након тога, тек недавно, на неки начин и теоретски потврдили и доказали да су расколи највећи непријатељ јединству Цркве. Знамо из Јеванђеља да ће у Царству Божијем бити разлика, али не и полних, расних и националних подела. Црква као икона Царства требало би да будо наднационална, стога нам кажите о етнофилетизму и његовом превазилажењу у нашој помесној Цркви, јер jе приметно да многи вери претпостављају нацију. Цркви је потпуно неприродна свака подела по природним квалитетима који су карактеристика створене људске природе. Нико не може бити ни крив ни одговоран зато што се родио као мушко или женско, као Јеврејин или Јелин, као белац или као црнац. Зато Црква никад није раздвајала људе по њиховим природним карактеристикама, већ је увек покушавала да обједини различите дарове које људи добијају као „мираз" од Бога. И то је врло услешно радила све негде до друге половине 19. века када су се јавиле прве поделе у Цркви по племенској основи. На сабору у Константинопољу 1872, етнофилетизам је осуђен али није и искорењен. Нажалост, он се провлачи до наших дана, а ако смемо да дамо и сопствену констатацију, рекли бисмо чак и са несмањеном жестином. Етнофилетизам није само историјска рана на телу Христове Цркве, већ је то рана која још није у потлуности исцелена. Он је потпуно супротан природи Цркве и са теолошког аспеката је врло чудно како је успео да се приближи Цркви до те мере да рањава Цркву изнутра, раном која дуго времена не зацељује. Једино објашњење, према нашим скромним сазнањима, налази се у факту да је у времену појаве етнофилетизма у Цркви теологија као наука, али и као начин живота била у великој кризи. Због познатих историјских околности на Балкану и у Русији, та је криза потрајала и тек у другој половини 20. века почињу процеси теолошке обнове, који већ дају своје плодове. Етнофилетизам је потпуно неприродан Цркви и он не може ни на који начин опстати у Цркви јер је непомирљив са њом, али када ће он потпуно да буде превазиђен зависи од тога када ће Црква бити заиста тако зрела да у етнофилетизму препозна свог највећег унутрашњег непријатеља, да га лоцира, разобличи и тек након тога да га преобрази у нешто добро, корисно и обједињујуће, на сличан начин као што је вековима преображавала и друге људске грехове, расколе и јереси. Интензивније проучавате богословље Св. Максима Исповедника, а он jе познат између осталога улраво по свом учењу о вољи Божијој. Сходно томе, кажите нам нешто о теми воље Божије или о тајни Христовој које су веома присутне у мисли Св. Максима. Живимо у времену у коме постојe тенденциjе истицања и пренаглашавања воље изнад других људских дарова и способности. Воља је заиста врло важна људска способност јер је она својство саме природе, али се она не сме стављати изнад других природних својстава јер што више човек постаје својевољан, толико је мање способан да живи у заједници. Својевоља индивидуализује човека и он све мање љуби, али у таквом стању и љубав му је све мање потребна. Неки људи никад не стижу до сазнања да, поред људске воље, у овом свету постоји и Божја воља која јо старија од људске вољо, воља која је постојала пре стварања човека, и према којој је човек и створен као самовласно (вољно) биће које по слободи, којом је обдарено, највише личи на свог Творца и бива Његова икона. Исловедајући две воље у Христу, божанску и човечанску, које нису у судару једна са другом јер се изражавају само кроз једну личност, Св. Максим Исповедник у суштини даје теолошки одговор начину по ком сапостоје божанска и лудска вола и у створеном свету. Бог је вољом својом, љубављу својом створио свет у своме Сину љубљеном, и Његова је воља да тај свет вечно постоји. Али то није довољно. Треба и створени свет да то жели, да 6и му Бог подарио вечно постојање у добру, поред простог постојања које свет сада има. Природа из које је свет створен раслолаже вољом и енергијом. То је дар Божји створеној природи. Ипак, једино човек од свих створених бића може за себе, али и у име читаве створене природе да изрази личносно не само своју вољу, већ и вољу створене природе. Зато је спасење зависно од човека и то не у мањој мери него што је то зависно од Бога. Човек може да се сагласи са вољом Божјом о спасењу, али има слободу избора и да се не сагласи. Тајна спасења је управо у томе да човек као најодговорније биће за спасење света извежба своју вољу да она увек буде сагласна са Божјом, да не изражава своју вољу само као избор, за шта, наравно, има могућност јер је слободно биће, већ да изражава своју вољу као сагласност са Божјом вољом. Људска слобода изражавана као избор има много алтернатива, али слобода, односно воља која жели сласење има само једну могућност, да се сагласи са Божјом вољом о спасењу света. Ваше Блаженство, занима нас проблем односа подвижништва и Евхаристије. Шта мислите о исцељењу, односно о целовитости и уцеловљењу као психофизичком јединству са Христом. Сходно претходно реченом, неиспуњење воље Божије назива се грех. Насупрот томе, испуњење воље Божје не само што је врлина него је и спасење. Између тих двају растојања, не просторних него духовних, протеже се подвижништво. Подвижништво је, дакле, кретање од греха према врлини, од несавршенства према савршенству, од иконе према подобију односно обожењу. Подвижништвом можемо назвати тај пут према вечности, а Евхаристија и поред тога што је служба док смо на путу према вечности, јесте и продор саме вечности у времену. Због тога што она временски траје много краће него што траје људски подвиг кроз живот, неки сматрају да је Евхаристија помоћ која долази од Бога ради доброг и успешног окончања подвига. У таквом контексту, Евхаристију третирају као средство које помаже да би се остварио неки циљ који је већи од ње саме. Али ако је Евхаристија продор вечности у времену, са чим се већина слаже, онда се тај продор вечности не може изгубити у времену, јер никада не може оно што је веће, а то је вечност, да се изгуби, да се угуши или да се покрије оним што је мање, а то је у овом случају време које има почетак и нема крај, док вечност нема ни почетак ни крај. Из те тачке гледања, Евхаристија престаје да буде нешто краткотрајно и епизодно, нешто што траје само у времену док се реално савршава, већ она постаје икона и символ једне стварности која још није у потпуности наступила. У Евхаристији коју служимо у оаом пролазном животу, Бог, анђели, светитељи, па и ми, људи, учествујемо као иконе, као они који имају дубоку и нераскидиву везу са прототимом, али још нисмо стигли до тог подобија. Евхаристија у будућем Царству биће саставлена само од прототипова, у њој ће учествовати Бог, анђели и сви освећени људи који су се усавршили у зрелости и одговорности према животу и према Божијој творевини. У том контексту подвижништво и Евхаристија су нераскидиво повезани, једно не искључује друго, већ се они употпуњују и међусобно се прожимају. И подвижништво и Евхаристија имају исти циљ, а то је спасење и вечни живот. Зато је њихово раздвајање скоро немогуће. Нити може да се сматра истинским подвигом онај подвиг који не учествује у Евхаристији, нити је учествовање у Евхаристији потпуно и у пуноћи без уласка у њу преко вежбе и подвига. Наравно да Црква није само лечилиште душа и тела, али, између осталог, она јесте и то. У Цркви се човек исцељује, постаје целовит, али не својим подвигом, не само путем вежбања, већ зато што се Евхаристијом уграђује у Тело Христово као у савршену целину у којој се исцељује, иостаје потпун и савршен као свако ко учествује у том Телу. Евхаристија потиче и подржава свако вежбање људског карактера који доприноси изградњи пуноће људског постојања, јер је она у ствари простор у коме се и валоризује сваки људски покушај приближавања Богу. Али, ипак, не постоји Евхаристија ради подвига, већ рекли бисмо управо супротно, подвизавамо се ради Евхаристије. Ипак и једно и друго је потребно и неопходно за спасење човека и створене природе. Претпостављам да је Ваше горко искуство заточеништва продубило Ваша размишљања о слободи коју нам даје Бог и коју ће нам тек дати. Дакле, питање је о слободи. Човек је слободан једино ако га Бог ослободи, јер он у самоме себи нема капацитет да се ослободи нити од греха нити од смрти. Ако га Бог ослободи Духом Светим, он је слободан без обзира на место у коме се налази и на време кроз које пролази. Наравно, говоримо о духовној слободи која се не поклапа увек са телесном слободом. Човек може бити телесно слободан, живети у великој лагодности, а да није слободан духовно. Дешава се и супротно, мада не тако често као оно прво, да је човек телесно поробљен, у затворима и оковима, а да је духовно слободан и да ту слободу живи у затворским условима. Ради се о ономе што смо рекли и кад смо одговарали на неко од претходних питања, човек може да слободу изрази као избор, а када је у затвору те могућности избора су врло ограничене, али може да изрази слободу и без избора, кроз сагласност са Божјом вољом и онда његова слобода ни у затвору није ограничена јер затвори немају такав механизам да ограничавају такво изражавање слободе. Затвор постаје неподношљив за оне људе које нису научили и нису пробали да слободу изражавају као сагласност са вољом Божијом. Јер, заиста, ограничења у затвору могу да буду толико бројна и велика да укину чак и елементарно изражавање слободе кроз избор. То што се хришћани вежбају у уздржању наравно није да би лакше прошли ако би евентуално пали у затвор или у неке неприлике, већ се уздржавају зато што одлучују да им живот пролази у ономе што је „једино потребно". Ипак, то што се карактер њихове личности гради на уздржању, помаже им кад се нађу у одређеним животним неприликама да их лакше преброде. Не бисмо могли да заобиђемо ни стање раскола у Македонији. Да ли има помака ка сједињењу од стране расколника и каква су Ваша надања у вези са њиховим покајањем и остваривањем јединства са Црквом. Без покајања расколника у Р. Македонији наравно да би било немогуће јединство са њима. Не зато што је то покајање потребно Цркви да би их понизила, нити што је потребно нама да задовољимо неку потребу за осветом. Расколници су се огрешили о Цркву, а много мање је битно што су се они огрешили и о мене лично оптужујући ме и клеветајући за ствари које, не само да никада нисам починио, него због којих сам већ два пута био у затвору, а сада очекујем и треће суђење. Не бих говорио овде о својим суђењима и затворским казнама, јер је то већ нашироко познато и они који су у Цркви знају истину о мојој наводно кривици. Последњих девет година заиста сам прошао кроз бројна злостављања, понижавања, затворе, изгнанства, али, и поред свега, искрено, мени није потребно никакво извињење од стране расколничке организације у Р. Македонији. Благодаран сам Богу што је умножио благодат да издржим њихову неправду. Али Цркви се морају извинити. Они су безочно и безосећајно расцепали тело Цркве, што због својих личних интереса, што из етнофилетистичких побуда и то не може да се превазиђе без њиховог покајања. Покајање није потребно Цркви, покајање је потребно њима да би показали да су чланови Цркве. Јер немогуће је да се буде члан Цркве, а да се поступа на начин како су они поступали и настављају да поступају. Што се тиче наде на њихово покајање, ми смо одавно све то већ оставили Богу. Историја показује да у оваквим и сличним ситуацијама, када раскол превише дуго траје само Бог налази могућности да се он и исцели. Човек је најчешће немоћан да сам нешто учини, бев обзира на то колика је светост његовог живота. Ни Бог не може да све расколе исцели, јер Он неће да некога насилно уводи у Своју Цркву. Што се тиче наде, наравно да је имамо, јер без наде било би бесмислено и нерасудно сво ово страдање кроз које смо пролазили. Ипак, исцељење раскола највише зависи од самих расколника. Бог хоће, Црква хоће, ми хоћемо, још да они то желе и јединство би се брво постигло. разговор водио свештеник Александар Михаиловић

Књигу у руке...

Једно зло не оправдава друго (зло) и не може се ни по коју цену и ни на који начин вршити. Дакле, ако би и Руска Православна Црква чак и ''признала'' расколкнике у македонији, али то је само и искључиво домен тешке хипотезе, која у суштини нема никакве шансе да се догоди, лепо си рекао да би то морало изазвати реакције какве си и навео. Међутим, Р.П.Ц. никада неће признати расколничку цркву било где у свету, па самим тим ни најјаднију од њих - ''мпц'' Брат Иван је само у преносном смислу поменуо и рекао: ... да би тиме лепше и сликовитије приказао како је банално флертовање са расколницима... а које ЗАИСТА ПОСТОЈИ кад је у питању и држава Русија, али и структуре у самој Р.П.Ц. које су практично ближе самој Руској Држави него Цркви Велика је Истина да је најбоље да се све пресели у Цариград, или да се оснује ново седиште рецимо у Бриселу и да имамо тамо новог Васељенског или нешто слично... али то је за сада утопија... и пуста жеља многих од нас... Реалност је ипак ипак ово и пуно је проблема али остаје да нема шанси да руси признају мпц, већ факт, да једино постоји одређени попустљивост т.ј. флерт, и то само због свести Руса да иза ''мпц'' стоји држава, и то је све...

Никако, то је немогуће ''објаснити'' човеку који зна шта је Црква! То може бити само предмет манипулације и обмане, што управо чине лажна црква-''мпц'' и македонска држава..потпуно синхронизовано и јединствено. Али ко што рече брат пре мене... ове разговоре већ увелико водимо на теми о томе.. https://www.pouke.org/forum/topic/9128-прогон-православне-охридске-архиепископије-у/page__st__516

Ова болдована реченица брата Ромејца запада за око ..и премда је јако добронамерна и на први поглед нема јој се нема шта замерити, јер упућује на увек потребну опрезност, а сам брат се позива на исту (опрезност) говорећи: Међутим у истој реченици ''уводи'' још један елеменат, који сам ја и болдовао и подвукао, а то је ИСКУСТВО .. Е баш то ..ИСКУСТВО , оно даје ПОТПУНИ СМИСАО ''ОПРЕЗУ'' на који се позива сам брат Ромејац.. али и ''АКЦИЈИ'' ..на коју пак позива Валтер... Ја нећу посебно назначавати ни једну од цитираних ''стратегија'' коју нам нуде ова два брта, већ ћу се задржати на ИСКУСТВУ које ИМАМО са РАСКОЛНИЧКОМ ''мпц''.. ДАВАЈУЋИ НАВОДЕ ИЗ САОПШТЕЊА саме Православне Охридске Архиепископије на ту тему.. Па свако нека извуче свој закључак шта би било најкорисније Цркви Божијој да чини.. Саопштење - Охридске Архиепископије Расколничка организација у Р. Македонији, “Македонска православна црква”, нескривено утиче на судство у Р. Македонији, против права Његовог Блаженства Архиепископа охридског и Митрополита скопског г.г. Јована. Расколничка МПЦ утиче у правцу како се не би дозволило поновно суђење Архиепископу Јовану, премда је осуђен у одсуству и испуњава све услове, који су прописани законом да би му се одобрило поновно суђење. Архиепископ Јован већ месец дана се налази у Р. Македонији, у затвору Идризово, и због чињенице да су били испуњени сви услови да му се омогући понављање поступка, Првостепени суд у Велесу по хитном поступку је одобрио понављање поступка, но на ту одлуку преко Јавног тужиоца жалила се расколничка МПЦ. Жалба МПЦ није се односила на дозволу да се Архиепископ Јован брани са слободе, већ је тражено да се не дозволи поновно суђење у његовом присуству. Сада МПЦ тражи нешто што је крајње незаконито, Архиепископу Јовану да се наложи издржавање затворске казне у судском процесу у ком није имао могућности да се брани. МПЦ, иако је у расколу са свим Православним Црквама, истовремено је верска организација. За било коју верску организацију, но особито за Хришћане, својствено је да стану у одбрану људских и верских права, па чак да буду милостиви према онима који су преступили неки закон; МПЦ супротно, чини све да наруши у потпуности и онако ограничена људска и верска права Архиепископу Јовану. 2005 год., Архиепископ Јован био осуђен за распиривање националне и верске мржње и био у затвору, један од епископа МПЦ, и то светогорац - као што сам себе назива (био је седам година на Светој Гори), тражио је од тадашњих власти да се Архиепископу Јовану суди за издају државе и да добије доживотну затворску казну. Коначно, у задњих 30 дана, док је Архиепископ у затвору, јавили су се са својим изјавама у јавности двојица и то од најстаријих епископа МПЦ, тражећи од државе, да Архиепископ Јован остане затвору и да му се онемогући да се брани у његовом присуству. Оваква дејства и изјаве епископа расколничке МПЦ нису за коментарисање зато што њихова безобразност, а особито нехришћанска основаност лако је уочљива. Како расколничка МПЦ са оваквим деловањем и у потпуности нехришћанским менталитетом мисли да може да уђе у јединство са другим Црквама? Очигледно је да она нема искрену намеру да буде истинска Црква и да изађе из раскола, но да не би била третирана као јеретичка организација, она хоће у јавности да остави утисак да је заинтересована да реши стање раскола у коме се налази. + + +

Јасно као дан и ту нема полемике... Међутим, још је ЈАСНИЈА СТРАТЕГИЈА РАСКОЛНИКА(!) И ко то не види ... или се прави да не види, или нема идеју шта сада чинити... или једноставно не познаје проблем у целини у свој својој сложености и специфичности свих његових чиниоца. Та стратегија је следећа.. Правити се ЛУД да Јована ето гони ДРЖАВА.. и да Он ето одговара ПО ЗАКОНУ.. а ми - расколници- немамо начина ''нисти смемо'' да се мешамо у рад судства и државе.. И наравно посредно пребацивати кривицу на Београд што је донела ''такву одлуку'' да не преговара док је Јован у затвору.. То је оно што је веома видно и упечатљиво.

Koliko se Beograd upinje da ucestvuje u svemu..trenutno ..bolji opis je poredjenje sa ,,Idi mi dodji mi"

Ужас ..ужас и само ужас... незнам колико су они који виде ову и овакву вест свесни шта ово заправо и значи ..али је очигледан знак да званичне структурте у такозваној Републици Македонији нису спремне ни макац , ма ни микрон да размишљају у правцу некаквог јединства са Православнима ... а сама ''мпц'' је практично водиља а суштински зачеље таквог стања... Све то треба расчинити и завршити замајавање са њима...

И овако ...

АМИН + Кад је неко на висини свога достојанства, онда то тако изгледа... Кратко, јасно, свеобухватно и право у центар без прорачубавања и околишања...

Taчна је брате.. Ти вероватно мислиш на неку од следећих фотографија које су после ове прве, коју више не можеш нигде наћи на интернету, никле као печурке после кише! Једна од најпознатијих се лако налази на нету..и то јесте избеглички камп и то јесу избеглице али не и ''Логораши иза жице'' која с евиди и доминира испред њих. Фотографија коју сам ја поменуо је практично забрањена, зато што је дотични новинар проговорио о томе.. Чак је рекао и колико је новца добио од Изетбеговића за ту сторију... Ја говорим о моћи СЛИКЕ..а филм су милиони ПОКРЕТНИХ слика... И наши православни духовници говоре о ''моћи слике'' која једном виђена остаје као отисак за век векова дубоко у нама.. А иначе филм се уопште не користи у пропагандне сврхе.. па цео западни свет је убеђен да су руси људождери.. до пре неку годину.. Па то већ није тачно никако као изолована тврдња... Ми смо свој имиџ, како ти кажеш ''удесили'' пре свега што ништа нисмо радили по том питању а и оно мало смо радили погрешно..партизански и идеолошки погрешно... Али ако смо требали да радимо као они који су нас победили у томе.. Брате мој Звонко..онда би смо имали бољи имиџ али крвавије и руке и дела.. Сетимо се МАРКАЛА у Сарајеву..Због тога је почело бомбардовање Републике Српске... А Доказано је да су Муслимани и гађали и инсценирали цео случај .. Зар смо тако требали да радимо на формирањи имиџа... Сетимо се РАЧКА на Косову и Метохији.. Због тога је кренуло Бомбардовање Србије... Доказано још одмах да је све инсценирано .. Ајмо на Сребреницу... међу жртвама (које неоспорно постоје) јако добар део су живи људи који живе и по Србији... Доказано да су довозили мртве са других терена и опет су једва сакупили мање од 2 000 тела... И поред свега јесте Сребреница велика српска срамота и ако хоћеш жива рана и грех .. Јасеновац се збио само пре 60 година брате..а о њему се говори као да је био пре 6 000 година... и као да није побијено више од 700 000 срба него ... ајде да не причам, али да није било јевреја Јасеновац би до сада био сигурно и заборављен... Јесмо најодговорнији за свој овакав ''имиџ'' ...али сигурно је да нисмо први на листи кривих !

E moj Zvonko...samo na osnovu jedne fotografije..dakle slike, a ne nekakvog filma ili filmskog zapisa, onog muslimana..koji nije ni bio musliman ...ali je nemacki fotograf i novinar tako napisao...fotografisanog kroz bodljikavu zicu oko trafo stanice, cela Izraelska javnost je skocila na srbe, jer im je to servirano kao slika iz logora, $to njima budi secanja na holokaust... I dzaba su posle usledili i demanti i dokazi... duh iz boce je bio oslobodjen... Posle su osvanule desetine slika iz logora a danas ih ima na stotine... Bez obzira na sve ta ..samo jedna slika ..cak ne ni kratki film, se i dalje koristi kako bi se pokazala i dokazala krvolochnost bosanskih Srba... Uzgred covek na slici je bio obican pastir ...ovchar..chuvar stada...na livadi ..gde je bio i taj trafo sa zhicom okolo,

prst ka gore