after_silence

Zao mi je sto to cujem stadaradim Ovo sam procitala i iako deluje cudno, razumem, zaista razumem i zasto su se rodjaci bunili, a zasto su ovakve stvari ipak uspele... Ekstremne situacije zahtevaju ekstremne mere... Mada, koliko znam, Alchajmer ipak ima svoju progresiju koja moze trajati i godinama i ako je nekome dijag. Alz to je ista ona osoba koja je bila i pre te dijagnoze... Fenomenalna pesma, na engleskom, koja nema veze sa archijem kako ja tepam alzhajmerovoj bolesti ali ipak oslikava sta moze proci kroz glavu nama koji bolujemo od teskih hronicnih bolesti koje nas vezuju ponekad za krevet na duze periode, pa vam stavljam i nju! Super je tema dada Fantomska stanica za zaboravne Nastojeći da spreči obolele od Alchajmerove bolesti da pobegnu iz staračkog doma u Diseldorfu, upravnik Rihard Nojrajter je izmislio fantomsku autobusku stanicu na kojoj oboleli čekaju autobus koji će ih „odvesti kući“. Ismevanje starih, bolesnih ljudi, kako tvrde kritičari jednog sasvim originalnog metoda staračkog doma u Diseldorfu, ili, pak, sredstvo koje će turoban, svakodnevni život bolesnika učiniti lakšim, kako objašnjavaju bolničari? Odgovor na to pitanje će, verovatno, dati bliska budućnost. U međuvremenu, činjenica je da je starački dom u Diseldorfu izumeo nešto vrlo originalno - fantomske autobuske stanice za obolele od Alchajmerove bolesti, na koje će kobajagi doći autobus i odvesti ih kući. Novinar nemačke agencije DPA prisustvuje jednoj takvoj sceni. Unezverena starica prolazi hodnikom staračkog doma, usplahireno vičući: „Moram da idem kući! Suprug će mi ubrzo stići! Moram da mu spremim večeru!“ Dva bolničara koja joj pomažu čula su to nebrojeno puta. Oni znaju da je njen suprug preminuo pre nekoliko godina i da njena kuća više ne postoji. Bez obzira na sve to, oni joj, ipak, pomažu da dođe do „autobuske stanice“ koja se nalazi tačno ispred staračkog doma. Reč je, naravno, o lažnoj stanici na koju autobusi nikada ne dolaze. Ovaj metod koristi sve veći broj staračkih domova, a cilj je da se oboleli od Alchajmerove bolesti spreče da ne odlutaju nekuda i ne izgube se. Starica će provesti pet minuta čekajući autobus, a potom će zaboraviti da je želela da ide kući. Posle 15 minuta, drugi bolničar će joj prići i reći joj da je polazak autobusa otkazan i da treba da pođe sa njim zato što će joj ćerka uskoro stići. Upravnik Doma u Diseldorfu Rihard Nojrajter izjavio je nemačkoj agenciji da je prva reakcija rođaka bila da je to ismevanje starih ljudi. No, pošto bolesni od Alchajmerove bolesti žive u nekom svom, posebnom svetu i ne reaguju na racionalna objašnjenja, prema tim ljudima se mora ophoditi u skladu s realnošću u kojoj oni žive, smatra Nojrajter. U domu kojim upravlja Nojrajter žive 82 stare osobe, od kojih oko 70 boluje od demencije. Ideja o fantomskoj autobuskoj stanici potekla je od Franca Jozefa Gebela, predsednika lokalne humanitarne organizacije „Stari lavovi“. „Alternativa bi bila da ih zaključavamo ili ‘drogiramo’ sedativima“, kaže on. U staračkom domu postoji pravilo da su stanari tu dobrovoljno i da bolničari ne smeju da ih zatvaraju. Lažna autobuska stanica omogućava bolsenicima da se osećaju kao normalni ljudi. Ideju o fantomskoj autobuskoj stanici preuzeli su već i starački domovi u Minhenu, Hamburgu i još nekim manjim gradovima Nemačke. http://www.hendidrustvo.info/forum/index.php?topic=758.0

Upravo tako Lazarice! To doduse kada pricamo o roditeljima, mi uvek imamo osecaj kao da ih "izdajemo", da "izdajemo" njihovu ljubav i tu je ona vecita klackalica i ucena "ako me volis trpeces". Kada shvatis da roditelji ne moraju po ps-u da vole i da je cesto njihova ljubav u stvari sve samo ne ljubav, ali da oni po svojoj slabosti i bolesti njihove duse zaista vise ne mogu, onda mozes i da odes jer taj cin ne posmatras kao izdaju nego kao borbu da ti budes dobro i da ti ostanes normalna i da budes srecna jer na to imas svo pravo. To prestaje da bude borba izmedju tebe i njih i borba protiv njih i postaje borba za tebe...

1405_love Srno malena... Bices duso, bicemo!!!Ma koliko to bio bolan proces i usamljen i ma koliko nas ne razumeli oni uobicajenih zivota, izvucicemo se zajedno! 0442_feel

Naravno da hoce mila u to sam ubedjena! Pre par godina bejah u domu za nezbrinutu decu, eh decica 0202_238 Jedna dobra seja koja je tamo volontirala pre nego sto sam ja otisla rekla mi je "samo budi tu, oni su andjeli, njihove molitve cine cuda, njih Bogomati stiti i uslisava im molitve samo tako"... Uverila sam se da je zaista tako kada mi je prvi put dete selo na krilo, njihove okice, pogled, njihove price, njihovi zivoti, kako oni pricaju o veri, o Bogu... A ti znas sigurna sam sta je potrebno da neko dete dospe u takav dom, koliko zlostavljanja i silovanja svakodnevnog, uz roditelje narkomane i nasilnike da bi ti u ovoj zemlji nedodjiji oduzeli roditeljska prava makar privremeno i ne moram da govorim sta su sve ta deca, ti andjeli prosli sa tako malo godina... Uverena sam da njih Presveta cuva i da skuplja sve njihove suze i uzdahe, kao sto je skupljala mnogih od nas ovde i sada. Ali znas, dok to traje, imas osecaj kao da te niko ne cuje i niko ne vidi i da si potpuno sam na ovom zlom svetu, kao da se citav svet obrusio na tebe i taj neuhvatljiv osecaj sigurnosti, nesto tebi nepoznato, postaje samo san, suvise nerealan da bi bio istinit. I danas se okrecem preko ramena...

Da vas pitam hrabre srne (stavih u koso jer se setih Izidice tebe i Srne koja je vec tu na forumu pa da ne pomisli da se njoj obracam) ima li neka molitva za one koje su trenutno u paklu? Pri tom ne mislim na pakao posle smrti, nego na ovaj sada, zivotni? Ima li neke lepe molitve za sve one koje ni nocas nece spavati mirno, koje ce buditi kosmari i nemiri, koje nisu na sigurnom mestu uz sigurne ljude, koje se i dalje plase i zive u strahu za sopstveni zivot i zivot svoje dece? Za svu onu decicu koju sada neko zlostavlja i zapostavlja i koja se osecaju tako usamljeno i izopsteno, a Boga vide kao nekoga kome su sigurno mnogo zgresili cim nikako da pomogne... Osecaj sigurnosti je nesto sto mnogi nazalost podrazumevaju, a sta kada on nije nesto "normalno"? 0202_238

Iskusenice, ma ja sam se na tebe samo nastavila. Iskreno ne mogu da kazem da se slazem sa tobom ( izvini sto ti ne persiram ali na internetu sam godinama i tu naviku sam vremenom izgubila), ali razumem koja je tvoja poenta. Ja nisam za odbijanje od pricesca pusaca, ali jesam za molitve, molitve i samo molitve. U kom smislu? Moj divni otac je mnogo puta meni ovako nesto rekao: "zaista cedo ne znam sta da ti kazem, hajde da se pomolimo nekoliko dana da mi Bog otkrije, pa dodji da popricamo opet", kada sam mu pricala o mojoj muci i mojim iskusenjima. Zaista verujem u "snagu molitve" ma koliko mi to grozno zvucalo kao jezicka konstrukcija. Samo odbiti od Case nekoga jer je pusac je za mene suludo podjednako kao reci mu "ako sine samo napred". Ali moliti se za coveka, sa covekom i objasnjavati mu, poucavati ga i snaziti ga je nesto drugo. Niko "normalan" nece na to reci "e bas me briga, ja ima da pusim po svaku cenu i ne interesuje me nista drugo, tada drasticna situacija zahteva drasticnu meru. Ali pre nego sto sve mogucnosti iscrpimo, meni je strasno odbiti coveka od Case. Bila je skoro slicna tema i neko rece "biraj, krst ili cigare". Prosto to mi je podjednako lose. Hajde da malo nosimo bremena jedni drugih, najlakse je vaditi trun iz oka brata svoga, ali hajde da malo mi zalegnemo za brata il sestru koji strada. Malo da se molimo ( ne ono usput da pomenemo neko ime), malo da postimo, malo da sebe menjamo i mi sami se trudimo i da to bude nasa zrtva za drugog da ga Gospod pomiluje. Tada verujem da sve ide glatko, u suprotnom je ono pravednicko naturanje "ej ti gresnice, ne smes tako i tako jer ja to kazem". Samo sto rtetko ko zeli i hoce da pomogne drugome u nosenju krsta, a osuditi je najlakse i pausalno nekom reci "e to je greh gotovo" je strasno pogotovo za nekog ko se zove svestenikom. Ako neko hoce da pripomogne u nosenju krsta, e drugi je padez 0409_feel

Ma, ne brinem ja zbog ljudi, nego, znas, ovaj zivot kratak, a u raju nisam cula da ima trafika sa duvanom, niti upaljacima 0409_feel pa da bude po principu "meni jedan vinston zlatni" 0409_feel mnogo toga sam ja od "pravednika" dozivela u zivotu i kad se neko tako sablazni mojim duvanjenjem, ja iz "inata" zapalim cigaretu i dunem im u lice Ali strast je strast i sa njom je borba velika... Kao sto rekoh, zaista ne mislim da je pusenje "eto tako igraju se deca", bar ne u mom slucaju. Znam ljude koji "puse", ali koji mogu bez duvana lako i tu problem ne vidim. Ali meni je kriza golema ako se pakla priblizi kraju i to je vec "patologija" ili ti strast jer taj duvan vlada mnome. Ali ponavljam, ja trenutno nemam zelju da ostavim to cudo, zaista nemam u ovom trenutku. Koliko god to suludo zvucalo, postoje druge stvari koje me vise muce i upornije i koje nemaju leka. A jos kad se ljudi namerace pa mi govore da kad bih ostavila duvan svi bi se moji problemi resili i "Bog bi me pogledao" dodje mi da ih bijem. No dobro, mnogi vide samo ono sto zele da vide, da se neko setio da se moli za mene ili da mi pomogne, jok, samo da mi soli pamet kako se necu spasiti jer je Bog neki tamo cika sa stapom i ja ne smem da gresim jer da ne gresim i ne pusim sve bi mi u zivotu bilo divno Ovaj, da, kako da ne, samo kad ono tamo medjutim

Citam ovu temu i dodje mi da zapalim jednu 0409_feel Salu na stranu, ja jesam pusac preko decenije, ali ne mogu opravdati svoj greh time da i od goreg ima gore ili da smo svi mi gresni ili da ne znam ni ja sta. Iskreno, mene ne bi sablaznio svestenik koji bi mi rekao da ne smem da se pricestim jer sam pusac, vise me sablaznajva to sto hoce da uvedu zakon o zabrani pusenja na javnim mestima tj u ugostiteljskim objektima, jer ne mogu da zamislim da pijem neku lepu kafu u omiljenom kaficu i da ne pusim Vise mi smeta ta "gradjanska" hajka na nas pusace i u stvari diskriminacija nego ovo drugo. Nisam ja za to da se sad dekretom zabrani pricescivanje pusacima jelte i meni stoga, ali reci "ako sine samo ti pusi" mi je suludo ipak. Kao kad bi rekli "ako sine samo bludnici, samo ti ubijaj, samo ti cini preljubu, samo ti lazi". Zaista ne vidim razliku 0409_feel Ali da, ja i dalje pusim i trenutno svesno ostajem u grehu. Do sutra mogu da smisljam izgovore za svoj greh i za ostajanje u njemu, ali ako ja ne mogu da dostignem istinu i ispunim Zakon, ne znaci da planiram da taj zakon prilagodim sebi. Ja nemam snage za tako nesto poput ostavljanja duvana. Priznajem, jesam pokusavala i to se zavrsilo velikom krizom. Uspela sam na nekoliko dana da ostavim, tako sto sam se valjala u krevetu pod ogromnim bolovima, visokom temperaturom i jezivim psihickim stanjem i ako tako izgleda apsinencijalna kriza, ne zelim da zamislim kako je narkomanima. Ono je meni bio pakao. Sada priznajem nemam ni zelje za tako necim i to priznajem. Ali dobro, vi koji ste pravedni i koji ne stradate od ovog greha, vasim molitvama Gospod ce mi osnaziti volju i dati zelju, zar ne? Vi se molite za mene, pa kako Bog da!

klapklap klapklap klapklap Predivna je! Ja sam je citala na netu, ima na svetosavlju postavljena i stvarno me je odusevila!!! Moram je skoro uzeti u nekoliko primeraka, da imam za poklon 0110_hahaha Tako kad mi se nesto bas svidi, onda volim da deliiiiim 0110_hahaha

"Ima trenutaka kada se čovek više plaši života nego smrti. To je najgroznije osećanje koje se može imati. To je vrhunac očajanja sa kojeg se pada ili u smrt ili u zločin. Ali ovo znači i da treba više hrabrosti za život, nego što je treba za smrt. Znam da su religiozne krize za pobožnog čoveka porazni momenti, kada čovek pada u prašinu i rida. Ali je još strašnija kriza jednog karaktera, u kojoj se čovek oseti nepouzdan u samog sebe. Ne verovati više u Boga, u kojeg se dotle verovalo svim srcem, to je odista užas; ali ne verovati više u sebe, to je još bolnije: jer to isključuje i Boga i čoveka u našoj sudbini." Ja bih se nadovezala na Ducica, ponekad svi mi imamo zelju da cinimo velika dela i da stradamo za Gospoda i to je sasvim "prirodno". Ono sto je potrebno je da se spustimo na zemlju i da nas ta zelja ne sprecava u tome da cinimo i mala dela, da Mu budemo verni u malom. Jer odbacivajuci "malo" kao "nedostojno" i jureci za "velikim", samo projavljujemo sopstvenu gordost i taj osecaj da smo posebni i ekskluzivni. Nekad je ciscenje wc-a ili kakva banalna svakodnevna stvar mnogo veca od "spasavanja" citavog sveta, za nju nam je potrebno mnogo vise napora i lomljenja svoje volje. Ako u mislima samo mastamo da cinimo dobro i da stradamo Hrista radi, a u stvarnosti ne cinimo ni ona svakodnevna dela, onda smo ga ugasili. Ovo sam ja, nije Ducic. Nazalost i na srecu, zivot me je naucio da cineci ONO STO TREBA, cinim ono sto je dobro i bude dobro. Mi imamo odgovornost, prema roditeljima, ko je ozenjen udat, prema muzu il zeni, deci, prema fakultetu ili poslu, prema prijateljima il braci i duzni smo biti so zemlji i svetlost svetu onim ljudima i na onom mestu na kom smo trenutno postavljeni. Ako mi to zapostavljamo zbog "Velikih" dela onda avaj. Inace zaista mislim da mi svakodnevno stradamo ili bi trebalo da stradamo, ako smo uz Hrista. Svakodnevno raspinjemo sebe, nekad "sitnicama", nekad "krupnim stvarima", svakodnevno se borimo protiv starog coveka u nama, protiv svaceg neceg 0110_hahaha ali bivajuci uz Hrista na Gogloti, bivamo uz Njega i u Vaskrsenju. Svakodnevno imamo priliku da stradamo ako to zelimo, da menjamo sebe, da radimo na sebi i da to ne vidimo kao "teret" kao "zrtvu" bez cilja, nego da budemo satrudnici Gospodnji. A smrt, meni smrt iz ove perspektive i ovog trenutnog raspolozenja deluje kao olaksanje. Najlakse je umreti, treba ziveti e da bi u smrti tj pri koncini bili mirni. PS: da izmenim malo tj da dodam. Ponekad je "teze" biti tu ovde i sada i umreti ovde i sada i dati sebe. Koliko puta, banalan primer, nas neko pozove, potrazi, a mi "nemamo vremena", optereceni smo sobom, zabrinuti, tuzni, kakvi god, e tad valja umreti za sebe i posvetiti se drugome, odazvati se na taj poziv i izvuci se iz svoje koze i staviti u tudju. Jednom nemati vremena, drugi put, treci, ali ako mi stalno nemamo vremena za druge i opterecujemo se sobom, onda smo jako sebicni i samozivi, a vala i licemerni ako pricamo o Bogu. Sto se same smrti tice, samo umiranje kao umiranje me ne plasi, plasi me kako cu ziveti do tog casa, cak, ni ne zamisljam svoju smrt nadam se samo da ce me mimoici "casa" koju bi trebalo popiti, ali i ako me ne mimoidje znam da ce mi On dati snage. Zato me je "pripremio", dao mi je da vidim kako umiru ljudi "poput mene", kako izgleda koncina i sad je na meni da se borim sa time. Jer opet moze me zgaziti autobus sutra ili mi sad pasti plafon na glavu 0110_hahaha

E da se i ja jednom ne slozim sa Antonetom 0705_read 0202_238 Slozicu se sa tobom sestro, u smislu da je sve tako kao sto si napisala, ako i samo ako za nas brak predstavlja formalnost. Dakle taj par koga ti opisujes jeste u "braku" i da, iz te perspektive nije potreban nikakav papir da potvrdi njihovu ljubav ili zelju za sjedinjenjem koju su oni vec ostvarili, pa kako vidim ti mislis da sustinski blagoslov Crkve ne menja nista i da je njih "Bog vec blagoslovio" cim su oni zajedno. Onda se nama pojmovi braka razlikuju i zbog toga dolazi do nerazumevanja. Za mene brak nije formalnost i takv brak kakvim ga opisujes ja vidim samo u Crkvi. Bez toga, meni to izgleda samo kao dobro smisljeni izgovor za blud. Ako nekom nije stalo do Boga, onda u redu, njemu je sve jedno da li ce imati papir opstine ili nekog tamo pope, samo ce izbeci frustraciju sto ih je popa "odrao" za vencanje. Ali ljudi koji jesu u Crkvi ne bi trebalo da Istinu svode na svoju meru. To sto mi ne mozemo ispuniti ono sto bi trebalo, ne znaci da je to dobro, ne znaci bas kao sto kazes da trebamo osudjivati ili jedni drugima kopati oci. Sta svako radi u svojoj postelji je njegov problem, to s Bogom nek vidi, ali kada ovako javno pricamo, onda hajmo da pricamo. Ispada, da se jadna "deca vole", a neke tamo cike "iz srednjeg veka" njih jadne osudjuju zbog njihove ljubavi silne i tu se vise ne zna ko koga osudjuje niti ko radi sta lose ili dobro. Cinjenice su da je odnos pre braka blud, da odnos i u braku moze biti blud, cinjenice su da je vreme ludo i da se u brak stupa kasno. A sto niko od vas koji je zagovornik Boga kao nekog ko nas bezgranicno voli i pusta nas da bezgranicno gresimo (ne mislim na tebe Antoneta), ne veruje bezgranicno da taj isti Bog moze da cini cuda??? Dakle ako mi polazimo od svog ja, naravno da se nikad necemo uzdrzati, nemoguce je da mi svojim snagama ucinimo bilo sta, a kamoli da izbegnemo iskusenja i da ne padnemo na njima. Nemoguce je u stvari da bilo sta dobro ucinimo bez Bozije pomoci. Tako da i onaj koji ne pada, ne pada ne zato sto je jak, nego zato sto mu Bog pomaze. A Bog pomaze onima koji traze i koji mole za pomoc i veruju da ce im Bog pomoci. Ako mi ne verujemo da Bog ima tu silu da nas ukloni od iskusenja, naravno da nas nece ukloniti i da cemo tresnuti. Ili mozda u najgoroj kombinaciji necemo tresnuti nego cemo se "uzdrzavati" ali postati sizofrene licnosti i "skrenuti pamecu", jer cemo imati utisak da mi ne znam koji napor ulazemo u "uzdrzanje" i postacemo isfrustrirane licnosti, koji bi, a da im ne udje. Ljubomorni na one koji to rade, a sami ne rade jer "ne valja se". Nisam ja zagovornik uzdrzanja po tu cenu, ali jesam ako se uzdrzanje pravilno shvati. Sad je sramota pricati o podvigu, sramota govoriti da se i mi malo moramo pomeriti i uciniti nesto, sve nesto divno krasno, ljubav, zajednica. Bog je taj koji nam daje snagu da se uzdrzavamo i zato nema mesta osudjivanju nikoga i kao sto ti kazes ko jede nek ne osudjuje... Ali meni je bar strasno relativizovati, prvo pojam Braka kao Tajne, ne braka kao zajednickog zivota, onda pojam Boga i Njegove pomoci, a zatim pojam greha i podviga. Da, nije lako ali uz Boziju pomoc jeste. Ako padnemo ustacemo i kraj price, svaki put isto to. Ali ja se zaista ne mogu sloziti da su dvoje koji zive u bludu u zajednici u stvari u braku. Ispade da su oni koji se uzdrzavaju ludi i maloumni i menjamo teze samo tako. To sto mozda i vecina nas ne moze da se uzdrzava svojim snagama, a ne ocekuje Boziju pomoc, to sto mi ne mozemo da ispunimo zakon, ne znaci da zakon ne postoji. Ljubav bez IStine ne postoji. Zakon nije sam sebi cilj, ako je zakon forma, a ljubav sustina, jedno bez drugog ne ide. Ne moze postojati sustina bez forme, a sama forma bez sustine je suluda. Dakle ako cete piti vodu, onda uzmite casu, flasu, kanister ili sta vam drago 0104_cheesy Lepo jeste sto se ljudi bude i sto formalizam koji jeste bio prisutan pocinje da se gasi, ali ovo je druga krajnost podjednako pogubna. Ako se kaze da samo uravnotezen covek moze biti Hristov, da On od nas trazi skladnost i uravnotezenost, da nista ne strci iz celine ( ono padnes jedno pitanje na ispitu, a polozis sa 10kom drugo i tad padas ispit), upravo to znaci sklad izmedju forme (dakle podviga kao sredstva, uzdrzanja kao sredstva, posta kao sredstva, molitve kao sredstva, jer to jesu sredstva, a ne ciljevi) i sustine. A sad odo da ucim za ispit da ne bi ja prvo pitanje polozila, a drugo pala

eutanazija koga?zasto?pod kojim uslovima? "pravoslavni" odgovor bi bio ne, nikad ni pod kojim uslovima, citanje molitve za odlucenje duse od tela, kako se vec zove... Ali nekoliko puta sam licno bila u iskusenju da stanem pred ovim pitanjem i da se zamislim dobro. Bogu hvala ti ljudi su umrli 0409_feel Suvise je intimno pitanje, a tako uopsteno. Lako je pricati drugima kako bi trebalo da nose krst svoj ma kakav on bio, ali ako ste nekada bili pored osobe koja umire u najgorim bolovima mesecima i znate da ce umreti i ne postoje ti trodoni da joj olaksaju bol ili makar da je ne ucine svesnom onoga kroz sta prolazi... Mesecima u najgoroj agoniji, kad je bilo potrebno vezati je za krevet, kada je preklinjala Boga da je uzme i ljude da joj olaksaju muke, kao u najgorem horor filmu... Gospod joj se na kraju smilovao Lako je po tudjim ledjima procenjivati i ocenjivati, ali sa ove distance, ne nisam za eutanaziju ali sam mnogo puta zahvalila Bogu kad mi je umro neko blizak, sto mu je prekinuo mucenje i mnogo puta sam molila Boga da nekom olaksa muke. To je vec drugo pitanje i druga tema, a to ostavlja posledice confused

Tema vam je divna 0110_hahaha Ovaj, zao mi sto se jedna osoba nece iskusiti u diskusiju, mudra to glava... Kaze ona, a ja prenosim jer se slazem, "pa bracna postelja je oltar", e sad koga to sablaznjava mozda ovde nikog, mene odusevljava. Valjda Hristu predajemo sav zivot svoj, valjda u braku postajemo jedno i telo i dusa i da sad ne sirim pricu, pa valjda se to podrazumeva... Al ovde je tema sta sa odnosima pre braka. E pa nista Djomla brate svidja mi se tvoje razmisljanje od danas, tj ono koje si kuckao danas. Nekako mi je neposrednije i opitnije od onog pod brojem 2 rekao si ono sto treba i vise od toga iz svog licnog iskustva... Jos samo da naucimo da sebe predamo na zrtvu Bogu i milina. Al opet, negde procitah cini mi se ovde na forumu, za zrtve svespaljenice jos nije doslo vreme. To predavanje sebe na zrtvu Bogu u potpunosti jos "nismo spremni", dok god sebe potpuno ne sredimo, upoznamo, spoznamo, dok ne sazrimo, sada iako bismo zeleli da mu se u potpunosti predamo, mi nismo spremni, i nasa borba je u necem drugom. Ne moze dati zivot onaj ko ne zna sta daje i zasto ga daje, nego tek kad ga spozna i kada ga ceni kao nesto najvrednije i najdragocenije, e onda ta zrtva ima smisla. Avram je itekako znao koga zrtvuje i zasto kad je vodio sina, a mi cesto olako to shvatamo "e sad cemo malo da se predamo Bogu", kao da je to eto tek tako. Mislim, da jeste to tek tako, ali ne u nasem kontekstu. Tako mu dodje i sa odnosima. Daleko od toga da su prljavi i necisti, verovatno jesu sami po sebi kao sto je sve bez onoga koji Jeste u stvari nesto sto nije ali ljubav ne biva van zakona, pogotovo ne u bezakonju. Razume se i "tolerise se" i "uobicajeno je", ali to nije punoca niti moze biti. Lepo je razumeti nekoga ko pre braka "gresi" i pokusati da relativizujemo to, ali mislim da ipak Istina oslobadja i da malo cvrste ruke nece skoditi. Sada sve relativizujemo, samo pricamo o ljubavi, zajednici, svemu tako divnom i barsunastom, ali na delu smo manji od makova zrna, propadamo kolektivno. Bas zbog te relativizacije i toga "ma dobro igraju se deca". Ko od vas ima decu to i zna, moraju se granice cvrsto postaviti, ako svakog dana detetu menjamo granice dokle sme da ide, po sopstvenom raspolozenju, dete ce biti zbunjeno, videce da u stvari je primarno tu kako se mama il tata osecaju, a da to sto on cini i nije presudno. Jasne granice su neophodne za sazrevanje, jasne i ne u potpunosti krute i rigidne. Moze onaj ko ima vlast (dakle duhovnik tj svestenik) da razresi konkretnoj osobi u konkretnom trenutku ali mi ovako pausalno da kazemo da nema veze bitno je da se mladi vole, to je opasan teren i po meni pogresan. Uvek se snishodi konkretnoj licnosti kako vi to "teolozi" volite reci. 0110_hahaha

Pssst, optuzice nas za 8084.gif ali moram da protestvujem srcee Ti si moja ble 0110_hahaha Izguracemo, zajedno u svakom slucaju! 0110_hahaha Evo citata iz jednog filma kojeg sam skoro odgledala i koji mi se svideoooo A whole human life is just a heartbeat here in 0203_cool. Then we'll all be together forever. clapc

jos jednom, ovo je jedna sjajna knjiga, o tome kako preziveti "otrovne roditelje", kako se emotivno pre svega odvojiti od njih i prekinuti lanac zlostavljanja. Govori i o blazim oblicima zlostavljanja, ali i o incestu. Meni dosta pomogla... A ovo je pesma koja meni "prija" kada su ponovo tu i kada prolazim kroz tezak period. Nadam se da cu jednoga dana biti na sigurnom i da ce se pakao zavrsiti, ali ne zelim biti sama na "sigurnom", zelim da moje srne budu tu sa mnom, da budemo zajedno, jer to u suprotnom ne bi bio raj! Hrabre moje srne 0110_hahaha 0203_cool 8084.gif srcee heheh mislim da ima srcica za svaku 0110_hahaha clapc

Zajedno, samo tako mozemo, zajedno! 0110_hahaha Strasno je kada neko ima potrebu da prica o tome i kada to prozivljava svakoga dana, a nema kome clapc Vecina ljudi jeste u tom fazonu "dobro de, ajde malo sali se, pusti ozbiljne price" i da, razumem i to, postoji vreme za cutanje i vreme za pricu, za salu i za "zbilju". Kada nasilje prozivljeno, dozivljeno ili koje se trenutno prozivljava dospe u "mozak" i kada vas zgrabi, nema te "sale" koja ce ga oterati. Samo da otkrijemo sta je izazvalo tu sliku opet i sta nam je ciniti. Ne "vraca" se uvek iz istog razloga i ne postoji univerzalan recept. Nekad pomaze rad, nekad je dovoljna setnja, a nekad samo prica, prica i prica, dok ne dodjemo do onog krika iz svih nas. Ali da je jaz ogroman, ponekad mi se cini nepremostiv, odnosno, premostiv samo ako mi krenemo u susret onom "normalnom" tj onom ko ne zna za pakao seksualnog, fizickog i emotivnog zlostavljanja. Oni do nas ne mogu, ne kapiraju oni to bas najbolje... I kada je nasilje daleko iza nas, posledice ostaju i sa tim posledicama se valja boriti 0110_hahaha No, cini mi se da sam mnogo pricala u ovoj temi, pisala sam vec o tome... Tavi 8084.gif pisi, pisi sve sto zelis, postavljaj sve sto nadjes, ne smemo cutati. Odatle je i moj nik, a svakome kome jeste potrebna "pomoc" u bilo kom vidu, slobodno nek se javi! Ovaj forum inace iz mog nika je jedan sjajan forum, samo doduse onome ko zna engleski 0203_cool E i ono su zive reci utehe, forum na koga bi svi "pravoslavni" trebalo da se ugledaju. Andjeli s vama srne malene, andjeli nek vas cuvaju! Jednog dana docice Gospod, On i Presveta razumeju ono kroz sta smo prosle, a mi znamo kako je biti godinama u paklu i gledati bezumlju u oci, direktno, potpuno sami, izolovani i slomljeni. Onog dana kada smo prvi put "napadnuti" ma kolicno godina imali, kao da je nesto umrlo u nama, ugasili smo se, ali Gospod nije za dzabaka oganj, kad nas upali ima da sijamo samo tako

0110_hahaha kazem ti ja, slobodno pricaj i u "moje ime", razumemo se 0110_hahaha

slozicu se sa Oliverom da se slazem sa Lazaricom 1405_love Po tudjim ledjima sve je lako. Tuzno je sto u svom bolu mi cesto nismo sposobni da vidimo tudji i pogotovo kod "osetljivih" ljudi tako ide. Oni su "osecajni" i "osetljivi" ali samo kad je njihova pozadina u pitanju, za druge su u tom fazonu cuti trpi moli se raduj se i ne ropci... Ma, da su zivi i zdravi, meni je moja muka draza iskrena da budem, mozda sam samo mazohista ali se osecam zivom, i kad skicim i svadjam se sa Bogom i kada mu pevam pesme pohvalne i zahvalne. Ja drugaciji nacin ne znam i drugacije ne umem, mozda je to njihova mera, mozda je to njihov nacin, ne znam, ali moj nije i meni je dalek kao kina 0110_hahaha A to tek o ljubavi, ma divno je voleti kineze, samo oni su daleko, aj voli konkretnog coveka, sa svim manama, e tu vec zamuckuju... Ma, da ih Bog cuva sta da im ja radim! Sad videh odgovor, upravo tako, samo sto mi ne mozemo ni na pola sata da se postavimo u tudju kozu, tj necemo bolje receno, ubedjeni u sopstvenu "pravednost" i "mudrost". Da, to sam i ja cula od meni drage osobe i to me je utesilo 0110_hahaha

Na cemu? Brzom kucanju?! 0110_hahaha Kako ono ide kod siptara, kad voljim voljim, kad ne voljim ja zakoljim 0110_hahaha Ovo je bila "kratka" verzija, mnogo toga me inace tesi. Eeej, pa danas mi je slava, radujem se! Bogu hvala bila sam u crkvi, Bogu hvala stojim na nogama, cak sam i okadila kucu jupiiiii i zito mi je ispalo divno i sad me ceka jedna divna ogromna knjiga i napolju je sunce i lep je dan. Pa mi se jezik razvezao 1405_love

eh Lazarice draga, sta da ti pricam kada sve znas. nazalost, njima je Jov neshvatljiv, i jednima i drugima, jer treba ziveti kao Jov i rvati se kao Jakov, a do Izrailja ima da se pomucimo 0110_hahaha

E ovo ce da bude mozda duzi post 0110_hahaha Mene tesi Gospod, licno i personalno i bukvalno, ne ideja Boga, ne tamo neki bog koji je na nebu i gleda sa prutom sve nas gresnike i zove na pokajanje, nego Otac koji me vodi i nosi kroz zivot, bukvalno nosi i ispunjava me. Ta uteha ponekad mi je "cudna", ponekad me "nervira" i to On vrlo dobro zna. U utehi mi prica kako ce sve dobro biti i kako je tu, ali da moram da se naucim strpljenju i kako ne mogu dobiti ono sto zelim nego ono sto je dobro za mene. Tesi me svakodnevno ponekad i ovako kada mi posalje prijatelja da mi podari pesmicu Amico Riccio Ponekad kroz neko dete na ulici ili dete mojih prijatelja, ponekad me utesi kroz lepo i "ruzno" vreme (volim kisu i snegove tako da uzivam), utesi me slobodom. Mozda me ta sloboda koju imam najvise i tesi. Da, najvise i gresim, ali taj osecaj, taj dozivljaj da Njega "toliko ima" da ne samo da ima mesta za mene, ne samo da mogu da se ispoljim na sve moguce i nemoguce nacine, da moze i da me razume u svakoj sitnici i pomisli, nego mi daje slobodu da budem ono sto jesam. Posle zivota kakvog imam, ta sloboda mi je najdragocenija, znam sta znaci zatvor, znam sta znaci apsolutno potcinjavanje drugome i ispunjavanje i ocekivanja i naredbi drugih do gubljenja sebe. U Njemu sam se pronasla i pronasla sam blagost, da budem ono sto jesam, da imam "pravo" da budem ono sto jesam, sta vise, da imam obavezu da to budem. Tesi me to sto mi pomaze da sebe spoznam, jer je to ono sto sam htela i pre nego sto sam Njega poznavala, tesi me i to sto ponekad kada mi ta "spoznaja sebe" biva teska ili kada vidim da na njoj "insistiram", On ima razumevanja za moje bubice i shvata zasto i kako i polako me vodi Sebi. Tesi me to sto razume moj strah od Njega i sto znam da se ne ljuti. Tesi me kada mi u velikom fizickom i duhovnom bolu posalje utehu i mir svoj. Kada sam bila i nepokretna nalazio je nacina da mi posalje deo Sebe, kroz leptira, goluba na simsu od prozora bolnice, kroz ljude, kroz stablo, cak i kroz korpu za otpatke, kroz sestre i doktore i "lude ljude". Svuda ga ima onda kada sam spremna da ga vidim i na nacin na koji sam spremna da ga prepoznam u tom trenutku i to mi je neverovatno. Nekad me je u velikim iskusenjima tesilo to sto rogati Njemu ne moze nista, tesi me koliko je jak i sto "mu se moze". Fascinira me Bog moj i Gospod moj koji "koga hoce pomilovace" i "koij zeli da se svi spasu". Fascinira me to "izvole se Svetom duhu i nama" jer upravo takvog Boga volim, Onog koji sve moze i sve zna i sve vidi, a ne koristi to iz svojih razloga i ciljeva i iako mu se moze, On je sebe ponizio do nas. Tesi me kada uspem da "sutnem nekog u d..." da izadje iz pakla u kome je, da mu "pomognem" savetom jer me usrecuje tudja sreca i radost. To mi je velika uteha u zivotu i radost da vidim druge srecne. Tesi me sto znam da je uvek tu cak i kada ga ne vidim, cak i kada ga se plasim i kada sam ljuta na njega i zbunjena i izgubljena, cak i kada ga "proklinjem" On je tu, blizi nego zenica oku. Tesi me kada vidim smisao i za tim smislom i dalje tragam, jer kad god se pokaze i koliko god ga ima nikad Smisla nije dovoljno i uvek moze vise. Tesi me sama pomisao da ga poznajem i da sam osetila Njegovu ljubav i Njegovo prisustvo ne mali broj puta i gde god zavrsila, tesi me sto cu ga barem jednom videti. Ranije me je jako tesilo je jedino "smirivalo" to da cu barem jednom videti Bogorodicu i ta neka moja "zelja" kada je vidim da joj se namestim kod nogu i ljubim njene stope zbog svih cuda kojima me je "udostojila" odnosno koje mi je podarila iz svoje ljubavi. Ta scena, samo da je dodirnem i da naslonim glavu na njena stopala me je tesila kada mi je najcrnje bilo. Nista nije drugo vazno, jer On je uvek prisutan i vecan i to me tesi najvise. Ja sam toliko nevazna, a opet "najvaznija" kao posebna licnost, ali On, On je taj koji Jeste. To, to ne samo da me tesi nego me usrecuje. On jeste, On je relanost, glagol, i jeste i bio je i bice i sve ce nestati, da ne parafraziram psalm sada, sve ce proci, On ce ostati. To me tesi i raduje! Pa jel postoji neki takav "bog" osim Njega?! Ko moze to da pojmi i ko moze da shvati kako se to ne razlikuje, razlikuje je preslaba rec od svih drugih "bogova". Hej Onaj koji jeste te zove i voli te u svim patnjama, On postoji, pa samo to je dovoljno i vise nego dovoljno, bez Njega, bez Smisla, nema te utehe koja bi me utesila. Ali zato su stradanja onda toliko duboka i zato su bolovi toliko jaki. Jer jedno bez drugog ne ide. Da, trazila sam, da mozda sam u svojoj drskosti trazila casu koju ne mogu ispiti, ali On je tu i pije je mesto mene i sa mnom! I koliko god bolelo i srce se kidalo svakodnevno na najsitnije komade, Onaj koji Jeste je tu! Radost, radost, sreca uzivancija 0110_hahaha

videla sam temu crvenilo Samo otvaras lepe teme, znas nije to lepo s tvoju stranu 1405_love Nemas mi se na cemu zahvaljivati, sada sam u "boljem" periodu pa mogu malo pisati, do novog cutanja jelte. U tom stradanju mozda najvise i boli nerazumevanje i taj jaz izmedju nas i ljudi, nas i Boga. Jer te svi gledaju kao na "ludu" i ti vremenom znas da je mnogo bolje i svrsishodnije cutati, em te nece razumeti em neces moci da se boris, nikome nije na korist da pricas o stradanju kroz koje trenutno prolazis ako je rec naravno o tom velikom, ali predivno je posle jer se vezes za Boga i samo za Njega, On postaje svaki tvoj uzdah i sva tvoja nada i to jeste nesto neverovatno al za onu temu... Ajde idem tamo onda 0110_hahaha 0110_hahaha

i sestra voli!!! 0110_hahaha

0110_hahaha hvala na temi! samo nastavi!!!

E kad smo kod sloga, da to je jedino iskusenje koje me plasi 0110_hahaha Da cu poludeti i da cu izgubiti "pamet" tj zdrav razum 0110_hahaha Ostalo sve nekako, al ako me iko pita to nikako ne bih volela da se dogodi 1405_love Plasi me da necu prepoznati sebe u tom smislu, kad govorim o drugim vrstama iskusenja, plasi me samo to da ne izgubim to da dajem svojih 100% sebe, ma koliko to nistavno bilo. Makar tih 100% znacilo i da kukam i cupam kosu od iskusenja, ali da znam da sam ucinila sve od sebe, sve sto mogu.