Огњен

Наравно да је било, погледај цитат на претходној страни који сам навео, то је цитат оца Јустина из књиге "Светосавље као философија живота", одмах на почетку дискусије сам и написао да је он говорио у том духу, и има и још цитата из других његових текстова који то потврђују. Човек (Светитељ) је тако веровао у складу са својим поимањем историје српског народа и његовог назначења. Једноставно је тако.

Наравно да је било, погледај цитат на претходној страни који сам навео, то је цитат оца Јустина из књиге "Светосавље као философија живота", одмах на почетку дискусије сам и написао да је он говорио у том духу, и има и још цитата из других његових текстова који то потврђују. Човек (Светитељ) је тако веровао у складу са својим поимањем историје српског народа и његовог назначења. Једноставно је тако.

@Ćiriličar  Ово нема везе са поштовањем или непоштовањем  нечије личности већ са слагањем или не слагањем са нечијим аргументима, ставовима.
Нисам у праву у вези са оцем Јустином?
Нечије баљезгарије треба да буду вернима (нама) духовна посластица?

"ПОЂИМО даље кроз земљу чуда! Чека нас духовна посластица: Чанков однос према вери и цркви уопште и према Српској православној цркви посебно. "
 
Е ако нам је ово духовна посластица... онда најбоље да се одма сви потрујемо.
 
"Кад и где је ико од црквених ауторитета тврдио да нико ко није православац не може бити Србин? "
 
Можда преподобни отац Јустин Ћелијски није написао тако од речи до речи, али је недвосмислено говорио у том духу.

"ПОЂИМО даље кроз земљу чуда! Чека нас духовна посластица: Чанков однос према вери и цркви уопште и према Српској православној цркви посебно. "
 
Е ако нам је ово духовна посластица... онда најбоље да се одма сви потрујемо.
 
"Кад и где је ико од црквених ауторитета тврдио да нико ко није православац не може бити Србин? "
 
Можда преподобни отац Јустин Ћелијски није написао тако од речи до речи, али је недвосмислено говорио у том духу.

@Ćiriličar  Ово нема везе са поштовањем или непоштовањем  нечије личности већ са слагањем или не слагањем са нечијим аргументима, ставовима.
Нисам у праву у вези са оцем Јустином?
Нечије баљезгарије треба да буду вернима (нама) духовна посластица?

"ПОЂИМО даље кроз земљу чуда! Чека нас духовна посластица: Чанков однос према вери и цркви уопште и према Српској православној цркви посебно. "
 
Е ако нам је ово духовна посластица... онда најбоље да се одма сви потрујемо.
 
"Кад и где је ико од црквених ауторитета тврдио да нико ко није православац не може бити Србин? "
 
Можда преподобни отац Јустин Ћелијски није написао тако од речи до речи, али је недвосмислено говорио у том духу.

"...Њега тражим - за нас Умрлога; Њега желим - за нас Васкрслога  А тек ми предстоји рађање (-порођај).   Опростите ми, браћо, немојте ме спречити да живим, немојте желети да умрем. Онога који желе да буде Божији, немојте поклањати свету, нити га обмањујте вештаством (материјалним); оставите ме да примим чисту светлост. Када тамо стигнем - бићу човек . Дозволите ми да будем подражавалац страдања Бога мога .Ако ко има Њега у себи, нека схвати шта желим, и нека ми саосећа, знајући шта ме обузима.   Кнез овога света хоће да ме разграби и моју увереност ( - веровање, мишљење) у Бога да упропасти. Зато, нека нико од вас присутних не помаже њему, него рађе будите моји (помоћници) то јест Божији. Немојте говорити о Исусу Христу а желети свет. Нека не буде у вама зависти. А ако вас (чак) и ја, када дођем тамо, будем молио, немојте ми поверовати, него више верујте овоме што вам (сада) пишем. Јер вам пишем жив, жарко желећи да умрем (за Христа).   Љубав се моја разапе И нема у мени огња који жели ишта материјално, Него је у мени вода жива и жуборећа, Која ми изнутра говори:Хајде к Оцу!  не уживам у храни пропадљивој, нити у сластима овога живота. Хлеба Божијег желим, Који је тело Исуса Христа, Рођенога од семена Давидова ; И пића желим-крви Његове, Која је љубав непропадљива.   Не желим више да живим по човеку...."   Свети Игњатије Богоносац, Посланица Римњанима

Кад сам био 1.разред богословије  изашао је Требник на српском и ректор и професори су нас савјетовали да служимо да нас народ разумије и ја сам тај савјет усвојио. То је и смисао мисије св.браће Ћирила и Методија, народу разумљив језик, а не окоштала форма.
Парохијани су годинама навикли , па им је необично , кад оду  у парохију гдје се служи на цсл језику., кога опет не треба заборављати, него наставити проучавати. 

ПРИЧА О МУДРОМ АВВИ И ЗАБРИНУТОМ ПАТРИЈАРХУ
Дубоко у планини, у једној пећини у коју се повукао након свог дугогодишњег активног манастирског живота, пошто је много тога сазнао и много тога видео, живео је потпуно сам стогодишњи Авва... 
...Имена му се није сећао готово нико, а због своје надалеко чувене прозорљивости и проницљивости, смиреноумља и кротости, они који су га знали називали су га Мудри Авва! Док је боравио у испосници која се налазила надомак једног надалеко чувеног манастира, поклоници који би му притицали са свих страна, а који га претходно никада нису видели, само би надомак манастира питали неког од пролазника где се налази келија чувеног Мудрог Авве и сви су показивали у правцу његове испоснице. Није било дилеме на кога су мислили они који су питали, као што такође није било дилеме ни код оних који су на питања одговарали. 
Годинама је Мудри Авва примао људе, који су под тремом испред његове скромне колибе-испоснице пред њим износили све оно што им је притискало душу. Речи су текле као река. Мудри Авва би ћутке слушао своје госте, не правећи притом ниједан покрет, замишљен и погнут на климавој дрвеној столици. Једино је бројаница у његовој левој руци говорила људима да човек пред њима није кип. Када би гост завршио своју причу и смерно чекао да из уста Мудрог Авве потеку речи живе воде, тишина би и даље трајала. Многима је његово ћутање изгледало као вечност. Нестрпљиви да чују савете који ће им олакшати муку нервозно су гледали у Аввином правцу. Након краћег ћутања, настављајући да окреће бројаницу и не дижући поглед, Мудри Авва би почео полако да прича: 
„Кроз осам страсти кушач куша човека. Кроз осам врлина човек побеђује те страсти. Куша те кушач страшћу стомакоугађања? Наоружај се еванђелском уздржљивошћу и постом и победио си га. Куша те страшћу блуда? Испуни ноћи своје и дане своје молитвеним бдењем. Куша те глађу и жеђу – победи и та искушења. Куша ли те лукави кушач страшћу среброљубља, ти заволи еванђелско сиромаштво и победићеш ту погубну страст. Куша ли те помамљени кушач страшћу гњева, укроти себе Христовом кротошћу; моли се као и Он за оне који те вређају, муче, распињу и победићеш искушење. Можда те куша прекомерном и неразумном тугом? Не тугуј никада ни за чим пролазним. Не тугуј кад те вређају, не тугуј кад те оговарају, не тугуј кад те муче, него се, напротив, свему томе радуј апостолском радошћу и победићеш искушење. Куша те неуморни кушач страшћу чамотиње која те може оковати самоубиственим очајањем? Одмах тражи себи посла, или читај, или ради какав ручни рад, или се често моли. Куша ли те вешти кушач страшћу таштине, страшћу самољубља, избегавај похвале, положаје, почасти, кори себе, говори себи: ја сам најгори човек на свету, ја сам грешнији од свих људи, и победићеш искушење. Куша ли те препредени кушач гордошћу, ти му противстани смиреношћу смиреног Господа Исуса: сваки свој подвиг, сваку своју мисао, свако своје добро дело приписуј не себи већ Господу Христу, и победићеш искушење.“ 
И док су низ лица присутних текле сузе, Мудри Авва би поново заћутао, чиме би гостима смирено стављао до знања да је време да се повуку, и наставио би да у себи понавља речи Исусове молитве: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног... Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног... Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног...“. Уронећи у један други свет, у једну другу реалност, Мудри Авва би скупљао снагу за нове напоре који су га очекивали. 
У манастир су често знали да дођу и понеки благочестиви свештеници. Било је међу њима и његових исписника. И њима су били потребни савети Мудрог Авве. Неретко се дешавало да у неким новим теолошким књигама, које су писали неки нови теолошки зналци, старовремски свештеници нису могли да нађу одговоре на своја питања. Замршени говор, нејасне мисли, нови термини... и најједноставније богословље претварали су у компликовану филозофију. Ти старовремски свештеници су знали да код Мудрог Авве дођу са најсвежијим издањима књига од новопрокламованих „православних пророка“. Често су му доносили и књиге надалеко чувеног теолога Змијуласа.
Својим избораним рукама прелиставао је Мудри Авва те књиге. Дубоко замишљен, прелазећи овлаш очима преко исписаних редова, Мудри Авва би након извесног времена одлагао књигу на страну и започињао разговор са придошлицама. Старовремски свештеници који би, дајући Авви неку од књига, постављали унапред припремљена питања, често би се чудили зашто је Авва одлажући књигу на страну почео причу о нечему што са постављеним питањима није имало никакву везу? Упињали би се да пронађу ону нит која спаја питање и тек започети одговор, и неретко у првом тренутку нису могли да је нађу. Али, после само неколико минута, када је Аввин одговор добијао обрисе, његове речи бивале су им јасније. Крај је, као и увек, био круна свега до малочас испричаног... 
...Прошло је много година од како је Мудри Авва своју колибу-испосницу заменио боравком у својој скровитој пећини, дубоко у планини. У манастир је силазио ретко, на велике Празнике, да присуствује празничним службама и причести се, преузме скромно следовање хране и чује по неку нову вест. Није се пуно задржавао у манастиру. Журио је да се врати у планину, у пећину. 
Једнога дана, чувши од неког благочестивог хришћанина за Мудрога Авву, испред његове пећине обрео се један надалеко познати Патријарх, који је из пуке радозналости, хтео да упозна Авву. Мислио је да ће му селфи са Аввом побољшати пољуљану популарност у васколиком православном свету. Највећи проблем тог Патријарха била је његова умишљеност да му нема равног у православљу, и да је он, а не Христос, центар Цркве. Мудри Авва се – не показавши било какво узбуђење изненадном и ненајављеном посетом уваженог госта – смерно поклонио до земље и од Патријарха је затражио благослов. Гост и његов домаћин сели су потом испред пећине. Авва је пред Патријарха изнео скромно монашко послужење и са пажњом је слушао самохвалисаво излагање свог неочекиваног госта. Као и увек у левој Аввиној руци била је бројаница. Када је Патријарх после свог излагања – у коме су питања била проткана и неким новим теолошким открићима и закључцима – заћутавши чекао одговор, Мудри Авва је нетипично за њега одмах кренуо са причом. 
– Истинско пастирство није администрација, него нарочита целовита, унутарња настројеност облагодаћеног људског духа, која не зависи од личних, чисто спољних способности, него од нарочитог благодатног дара који је он (свештеник) добио у Светој Тајни свештенства. 
Какав је то дар? 
То је дар благодатне састрадалне љубави према пастви, који условљава способност да се у себи преживљавају како невоље које доноси борба, тако и радост због духовних постигнућа своје пастве, способност да се осећају порођајни болови ради њих, као што је био случај са апостолима Павлом или Јованом. 
Пастир, па и патријарх, као архипастир, то је човек који се сав, целим својим бићем, посветио самопожртвованом и љубављу прожетом старању за спасење душа људи који су му поверени, човек који стреми да их духовно препороди и да их заиста и неодступно води на путу достизања духовног савршенства. 
Ако код пастира нема те састрадалне љубави према својој пастви, ако је он угасио у себи тај велики дар, уместо да га, по заповести Апостоловој, развија и разгорева, ако сав не гори оном светом ревношћу за спасење душа поверене му пастве, онда он остаје само чиновник-формалиста, и не помаже му ни лепо намештена канцеларија, ни сјајно устројена администрација: он ће изгубити своје овце, које ће се, не препознајући у њему оца који их љуби, разбежати од њега на све стране... 
Након последњих речи Мудри Авва је за тренутак заћутао. Подигао је поглед и загледао се у свог госта. Мудри Авва је нетремице посматрао Патријарха. Као да је желео да провери да ли га гост пажљиво слуша. Не престајући да окреће бројаницу у својој руци, Мудри Авва је наставио: 
– Сада преживљавамо тешка времена, времена каквих, чини се, још никада није било у историји хришћанства, јер је сада отворено наступило време „апостасије“ са свим својим карактеристичним обележјима. То од савременог пастира захтева нарочиту будност, пре свега над самим собом, да не би губио своје овце уместо да их спасава. 
Сада је време превредновања вредности – рафиниране и изоштрене критике свих и свега. Ауторитети готово да се не признају. Спољни ауторитет – положаја, чина – у главама многих, можда и већине, нема више никаквог значаја. Зато греши онај пастир који воли да се у свакој прилици позива само на ауторитет свога знања и првенства, мислећи да ће тиме принудити своју паству да га слуша и да му се повинује. Данас се више него икада пре гледа не на звање, не на чин, већ на самог човека, на то какав је он, шта представља и колико одговара звању или чину који носи, може ли му се веровати или не. 
Савремена паства данас мотри на свога пастира, не дајући му никада мира, тражећи чак и оне грехе, о којима код њега ни помена нема, или представљајући у мрачном светлу и уз преувеличавање и најмање његове стварне слабости и душевне немоћи! 
Савремени пастир на све то мора веома да пази и о свему томе мора да води рачуна, да бди над самим собом, над својим владањем, да не би чиме саблазнио своју паству. 
Сад је време нарочитог процвата ђаволског недуга – гордости – мајке свих греховних страсти и порока који од ње потичу: самољубља, самоуверености, увредљивости, злопамћења, осветољубивости, сујете, славољубља, хвалисавости. 
Против тих страсти код своје пастве, пастир може успешно да се бори само онда, ако их паства не примећује код њега самог. Буде ли пастир своју сопствену гордост супротстављао гордости своје пастве, онда ће сва његова пастирска делатност да се своди на „не“. 
Истински пастир мора да буде узор кротости и смирења за своју паству. Његовим ушима треба стално да одзвања Господња поука: научите се од Мене, јер Ја Сам кротак и смирен срцем. Због тога он не треба да стави знак једнакости између себе и Цркве. Пастир – то није Црква, већ само служитељ Цркве, више или мање достојан, а у сопственим очима увек недостојан. Кроз историју Цркве познати пастири су нам показивали мноштво примера дивног Христовог смирења. 
Да би стекао такво, и за себе и за своју паству спасоносно смирење, пастир треба да памти како по учењу Речи Божје пастирско служење не представља управљање у светском смислу, него управо служење. Пастир никад не сме да заборави речи Христове, изречене Његовим најближим ученицима Јакову и Јовану, синовима Заведејевим, када су они за себе молили прва места у Царству Његовом: Знате да кнезови народа господаре њима и великаши владају над њима. Да не буде тако међу вама; него који хоће да буде велики међу вама, нека вам буде служитељ. И који хоће међу вама да буде први, нека вам буде слуга; као што ни Син човечији није дошао да му служе, него да служи и даде живот свој у откуп за многе. 
И црквени канони одлучно код пастира осуђују „надмено властољубље под изговором свештеног посла“. Пронађи каноне Трећег Васељенског Сабора па ћеш тамо наћи много више о томе.
Пастир треба да позива на послушност Цркви, а не на послушност себи. Само Црква је непогрешива, а сви ми људи можемо да погрешимо и да паднемо у заблуду. Стога ваља умети часно признати своје грешке и исправљати их, што само може да допринесе јачању нашег ауторитета, уместо да себи приписујемо непогрешивост, која припада само Цркви у целини. Саблазан папизма – „Греши како и колико хоћеш, само мене признај и слушај!“ – веома је опасна за пастира и штетна за његово служење. Нарочито је опасно ако неко ко је постављен на чело Цркве почне да издаје којекаве Томосе о аутокефалности, и то не било коме, већ расколницима и самосвјатима. То је грех који чак ни мученичка крв не спира са душе таквог првојерарха.
Запамти добро, нема ничег погубнијег за пастирску службу, него кад је пастир бескрајно снисходљив према свима, па чак и најтежим гресима своје пастве, док је истовремено безгранично строг само када је у питању један грех – непослушност према њему самом. 
Пастир мора да буде безусловно строг и неумољив у свему ономе што се тиче вековних начела Цркве, њеног верског и моралног учења, њених свештених канона, установа и обичаја, и та строгост треба да произилази искључиво из истинске ревности за славу Божју и спасење душа своје пастве, а никако не из каквих другачијих побуда, и тим пре – не из личних интереса, или славољубља и рањене гордости. Потпуно је недопустиво позивати се на црквене каноне само тамо где наш лични ауторитет почиње да страда и где то нама лично одговара, а иначе их пренебрегавати. Нарочито је погубно за пастира, за првојерарха, да буде нечији пион у геополитичким играма, где је зарад људске славе и новца врло лако продати душу ђаволу.
Високо мишљење пастира о себи, главна је препрека на путу његовог пастирског служења. Ако је паства чак и у ранија времена своме пастиру праштала све осим гордости, онда за савремену паству можемо да кажемо да је на појаве гордости код свога пастира нарочито осетљива, и да му не опрашта ако он жели да јој буде „управитељ“ и „заповедник“, уместо да буде отац. Управо на тој се основи појављује већина проблема у Цркви, на свим нивома, почев од најмањих парохија, до највећих и најзначајнијих Православних Цркава. 
Друга крајње неопходна особина која се захтева од пастира да би његово служење било плодотворно – особина која се у савременом свету све ређе и ређе среће, те стога има нарочит значај – јесте смирење. 
Нема ништа горе него кад паства код свог пастира примети раскорак између речи и дела – кад он учи једно, а сам чини друго. Сад они са нарочитом пажњом прате живот свога пастира и на основу тога изводе закључке. Још је горе када код пастира примете неискреност, лицемерје, дволичност: кад он нешто говори не зато што сам верује у то, него зато што налази да је у датом тренутку за њега корисно да говори управо тако, а не другачије, сходно некаквим чисто личним, егоистичким погледима, подилазећи онима који га слушају, или, када једнима говори једно, а другима нешто сасвим друго, чак супротно. 
Пастир нарочито нарушава свој углед у очима пастве, и то често бесповратно и безнадежно, када жели да угоди онима који су силни и славни и богати у овом свету, када им ласка у нади да ће нешто да добију од њих, или када има од њих неку корист. Ако се код пастве појави само и сенка таквог подозрења, које је чак можда и недовољно основано, она то никада не заборавља. Ето због чега и пастир у том погледу мора да буде нарочито предострожан и да се чува да за такво подозрење не даје повода. 
Наше време, када се углавном никоме не верује, од пастира захтеве нарочиту искреност, честитост, отвореност, без сенке било каквог лукавства, лицемерја или ласкања и човекоугађања. 
„Пастирско прилагођавање“ о коме говори св. ап. Павле у својој Првој посланици Коринћанима: свима сам био све, да како год неке спасем, не треба да иде тако далеко да снижава саме принципе наше вере. Пастир не сме да се прилагођава ниском моралним захтевима савременог живота, него напротив – треба да се труди да тај живот подигне на ону висину коју проповеда Евађеље и коју захтева Црква. Безгранично снисхођење према гресима и безакоњима своје пастве – из човекоугађања, или из бојазни за губитак своје популарности, или из било ког другог разлога – није допустиво: истинском пастиру не доликује данас толико хваљена „еластичност“. Пастир није дипломата, него служитељ Истине. За здраву хришћанску свест потпуно је неприхватљива језуитска лукавост, њој у Православљу нама места. 
Нарочито је погубан данас иначе чест снисходљив однос према отвореним гресима против морала: назаконитом заједничком животу, разводима који се сада нажалост дају врло лако, што све води разарању породичног живота. Не мање погубна је равнодушност пастира према женској моди која је данас постала сасвим непристојна, према забавама које су недостојне имена хришћанина, па то још често и недељом, о празницима и у дане постова. 
Но ако је за пастира недопустиво човекоугађање у било ком облику, и гажење црквених правила у име угађања људима, он треба да се клони и супротне крајности – занемаривања оних „малих“, оних које Господ назива најмањом браћом својом, оних од којих не очекујемо ништа за себе лично, не рачунамо да ћемо ишта да добијемо. Презир и одношење „са висине“ према својој пастви, каква год да је она, није допустиво. Такво занемаривање, презир и однос са висине није својствено православљу, а тако се примило у западној цркви, у којој духовништво представља један виши, привилеговани слој у поређењу са „нижим“ слојем – паством. 
Таква латинска концепција противна је духу истинског Православља. Код нас ни патријарси ни сабори никада нису могли да уведу нешто ново, јер је чувар благочешћа код нас увек било само тело Цркве, то јест сам народ, који свагда жели да своју веру сачува непромењену и сагласну вери својих Отаца. Никада у историји наше Православне хришћанске Цркве обични верујући нису били бесправна и безгласна гомила, народски речено „раја“, него су врло често подизали свој глас против јеретика, онда када је за то било потребе... 
Начинивши малу паузу, не гледајући у Патријарха који га је нетремице слушао, Мудри Авва је наставио: 
– Доћи ће време када ће се у Цркви појавити нова учења. Као некада давно, када је у Рају змија дошапнула Еви да куша плодове са дрвета Познања добра и зла, тако ће се у Цркви појавити нови змијоносци. Ново учење од стране једног дела Цркве и биће прозвано змијологијом. Појавиће се пастири који ће заговарати да им нико није раван, да су они Богом дани да управљају Црквом Христовом на земљи, да им се сви морају повиновати. Од таквих пастира, таквих првојерарха, бежи главом без обзира. Ако они кажу да је нешто ”црно”, знај да је то нешто у ствари ”бело”. Ако кажу ће бити неутрални по неком питању, знај да једва чекају да учине неко зло. Ако кажу да се противе расколу, буди сигуран да ће га први правити. 
Мудри Авва је у том тренутку престао да прича. Тишина се увукла у празан простор и невидљиво га прекрила. Патријарх је нетремице гледао у Мудрог Авву, чији је, пак, поглед био уперен у земљу испред његових ногу. Поглед му се задржао на бројаници коју је Мудри Авва и даље окретао. Ћутали су тако неколико минута. 
– Чиме пастир на најбољи начин може да се припреми за времена која долазе, да би био на висини задатка? – било је питање које је Пастир тихо поставио Мудром Авви. 
– Молитвом, постојаном молитвом! – узвратио је Авва. 
– Има ли још нешто што би ми користило...? – наставио је Патријарх. 
И даље гледајући у земљу испред својих ногу Мудри Авва је смирено продужио: 
– Ово што ћу ти рећи потруди се да не заборавиш! Никако, али баш никако, не дозволи да те поједини светски моћници обрлате дајући ти којекакве грантове. Нарочито се чувај финансијске помоћи која долази од америчких политичара. Код њих ништа нема џабе. Скупо ће те коштати ако уђеш у њихово коло. 
Пази се добро да ти новац не понуде ни поједини политичари из Украјине. Ти би и рођену мајку продали за власт и моћ. А ако те, којим случајем, посете политичари из једне земље која ће се на крају звати Северна Македонија, и ако те буду залуђивли неком причом о аутокефалности, љубазно их прими и још љубазније их испрати. Не обећавај им ништа, још мање им веруј да те поштују и да ти се диве. Ако се питаш, зашто, одговорићу ти просто. Они су као мађионичари. У један џеп ти стављају новац, из другог ти новац ваде. Њих као да је правио Тута-Бугарин.
Немој да те народ запамти по градњи дворова, још мање да останеш у сећању као неко ко је градио расколе. Биће боље ако те памте по врлиноградњи. То је памћење које никада не престаје. 
Не цени оне свештенике и епископе који ће ти ласкати. Према њиховом ласкању увек буди обазрив. Оне свештенике и епископе који ће ти, вођени Духом Светим, указивати на грешке и слабости гледај са смирењем. 
– То је све?
– Да, немам више шта да додам – биле су последње Аввине речи пре него што је утонуо у тишину. 
Патријарх, задивљен оним што је чуо, захвали се Мудром Авви, не чекајући притом да Авва од њега још једном узме благослов, и сав срећан врати се у свој двор. 
После десет година, тачно на Аввин имендан, снужден и оронуо, Епископ је поново био код њега. 
– Премудри Авво – обрати му се дрхтавим гласом – изгледа да сам негде погрешио јер ми се десило све обрнуто од онога што је требало. Казуј шта сад да радим! – готово завапи Патријарх и паде пред његова колена. 
Мудри Авва се опет замисли и након краћег времена, овог пута гледајући негде у даљину, мирно му саопшти: 
– Изгледа да је за тебе најбоље када би се повукао у неку планину, у затворништво. Не би био ни први ни последњи патријарх који је то учинио...
– И то ти је сва мудрост? – запањи се Патријарх. 
– То – признаде старац и узе да нешто поспрема по пећини. 
Када је коначно дошао себи, Патријарх се од њега растану без поздрава. Потпуно се, међутим, смирио тек када се поново вратио у свој патријаршијски двор. Сећајући се још једном Аввиних речи, тада се зарече: „Никада више за савет нећу питати оне којима се не допада мој најдражи теолог - Змијулас!“.
Непознати аутор

Не знам за друге али за овог из Малче је Игор Јурић указао пре годину дана јавно. Дотични је тада за кратко време после изласка из затвора има преко 2000 пријатеља на фејсу па је Игор упозорио јавност о каквој особи се ради. Недуго после тога је ухапшен и поново осуђен, ја мислио да је још у затвору... Пратио сам то због своје деце јер смо ваздушном линијом такорећи у комшилуку. Вероватно је полиција одмах по нестанку девојчице закуцала на његова врата али док се не усвоји то шта Игор Јурић предлаже не може се алармирати јавност без доказа.

Bas sam se obradovao  ... koliko li su sad srecni njeni roditelji...

Не знам за друге али за овог из Малче је Игор Јурић указао пре годину дана јавно. Дотични је тада за кратко време после изласка из затвора има преко 2000 пријатеља на фејсу па је Игор упозорио јавност о каквој особи се ради. Недуго после тога је ухапшен и поново осуђен, ја мислио да је још у затвору... Пратио сам то због своје деце јер смо ваздушном линијом такорећи у комшилуку. Вероватно је полиција одмах по нестанку девојчице закуцала на његова врата али док се не усвоји то шта Игор Јурић предлаже не може се алармирати јавност без доказа.

Nesto bi mozda bilo vrlo korisno uvesti za ovakve prestupnike. Da presuda bude 30,40 + godina teskog fizickog rada od kog bi zarada isla direktno zrtvi i to javno da se zna. Da bude svestan da joj zaradjuje platu narednih 30,40+ godina. A ne tamo sedi u zatvoru ko u hotelu i ne radi nista.

Игор Јурић, шта је све јадан човек преживео...и после свега има снаге и воље да се бори за другу децу...а ми чекамо, чекамо и чекамо да се његов закон усвоји...у међувремену се зло може само увећавати...трагично...

Не знам за друге али за овог из Малче је Игор Јурић указао пре годину дана јавно. Дотични је тада за кратко време после изласка из затвора има преко 2000 пријатеља на фејсу па је Игор упозорио јавност о каквој особи се ради. Недуго после тога је ухапшен и поново осуђен, ја мислио да је још у затвору... Пратио сам то због своје деце јер смо ваздушном линијом такорећи у комшилуку. Вероватно је полиција одмах по нестанку девојчице закуцала на његова врата али док се не усвоји то шта Игор Јурић предлаже не може се алармирати јавност без доказа.

Не знам за друге али за овог из Малче је Игор Јурић указао пре годину дана јавно. Дотични је тада за кратко време после изласка из затвора има преко 2000 пријатеља на фејсу па је Игор упозорио јавност о каквој особи се ради. Недуго после тога је ухапшен и поново осуђен, ја мислио да је још у затвору... Пратио сам то због своје деце јер смо ваздушном линијом такорећи у комшилуку. Вероватно је полиција одмах по нестанку девојчице закуцала на његова врата али док се не усвоји то шта Игор Јурић предлаже не може се алармирати јавност без доказа.

Не знам за друге али за овог из Малче је Игор Јурић указао пре годину дана јавно. Дотични је тада за кратко време после изласка из затвора има преко 2000 пријатеља на фејсу па је Игор упозорио јавност о каквој особи се ради. Недуго после тога је ухапшен и поново осуђен, ја мислио да је још у затвору... Пратио сам то због своје деце јер смо ваздушном линијом такорећи у комшилуку. Вероватно је полиција одмах по нестанку девојчице закуцала на његова врата али док се не усвоји то шта Игор Јурић предлаже не може се алармирати јавност без доказа.

Не знам за друге али за овог из Малче је Игор Јурић указао пре годину дана јавно. Дотични је тада за кратко време после изласка из затвора има преко 2000 пријатеља на фејсу па је Игор упозорио јавност о каквој особи се ради. Недуго после тога је ухапшен и поново осуђен, ја мислио да је још у затвору... Пратио сам то због своје деце јер смо ваздушном линијом такорећи у комшилуку. Вероватно је полиција одмах по нестанку девојчице закуцала на његова врата али док се не усвоји то шта Игор Јурић предлаже не може се алармирати јавност без доказа.

Не знам за друге али за овог из Малче је Игор Јурић указао пре годину дана јавно. Дотични је тада за кратко време после изласка из затвора има преко 2000 пријатеља на фејсу па је Игор упозорио јавност о каквој особи се ради. Недуго после тога је ухапшен и поново осуђен, ја мислио да је још у затвору... Пратио сам то због своје деце јер смо ваздушном линијом такорећи у комшилуку. Вероватно је полиција одмах по нестанку девојчице закуцала на његова врата али док се не усвоји то шта Игор Јурић предлаже не може се алармирати јавност без доказа.

Чек... ово је нека шала? Озбиљно то мислиш?

Чек... ово је нека шала? Озбиљно то мислиш?

Чек... ово је нека шала? Озбиљно то мислиш?

А владика Атанасије, ако буде упамћен у српској историји, биће упамћен као најнеумировљенији умировљени владика. Е сад, за неког је ово комплимент...

А владика Атанасије, ако буде упамћен у српској историји, биће упамћен као најнеумировљенији умировљени владика. Е сад, за неког је ово комплимент...