Jump to content

Toma

Члан
  • Број садржаја

    1425
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Број дана (победа)

    2

Репутација активности

  1. Волим
    Toma got a reaction from Јанко in „Литургија - кретање ка Царству Божијем“   
    Pričešćujem se da bih živeo.
  2. Волим
    Toma got a reaction from Милан Меденица :) in „Литургија - кретање ка Царству Божијем“   
    Pričešćujem se da bih živeo.
  3. Волим
    Toma got a reaction from Ignjatije in Sredina Biblije   
    Ne znam ni ja šta ovo znači ali ovoliko razumem:
    "Bolje je tražiti utočište kod Gospoda nego uzdati se u čoveka zemaljskog."
  4. Волим
    Toma је реаговао/ла на Дејан у Фазе развоја у хришћанском животу: неофитство, занос, разочарење, криза,...па опет...   
    Путеви и грешке почетника у вери

    Јапанска изрека гласи: «Када се у породици радја дете, цела породица учи да говори».
    Парафразирајући ову источну мудрост, може се нажалост рећи: «Када се у породици појави хришћанин, сви његови ближњи постају мученици». Ако сада ове редове чита неко од твојих ближњих, мислим да ће се сложити са мном. Ако их чита један од таквих хришћана онда нећу добити титулу мању од клеветника. Нећу саосећати са првим - мученицима није потребно саосећање, нећу се такође ни оправдавати пред другим (то је потпуно некорисно и чак штавише небезопасно). Просто желим да поделим са вама размишљања, која су ми се накупила током мог «хришћанства». Онима који се чуде због чега сам реч хришћанство ставио под наводнике, рећи ћу да она без наводника приличи светима, и нека ме не окривљују због смиренословља.
    Али пре свега о терминима. Све те духовне болести, о којима ће се ниже говорити, називаће једном речју: «неофитство». Можда је то неправилно - обједињавати болести, које имају различито порекло и ток. Вероватно је то ненаучно. Али мој чланак није научни трактат, већ реакција живог организма на бол.
    У Цркви се формирала традиција, према којој се сматра да је неофит - човек, који није у Цркви десет година већ мање. Али ствар није толико у времену. Тај период се може скратити. Може ли се заобићи? Не знам. Нисам уверен. У крајњој мери, сви моји познаници и ја сам, у првом реду, прошли кроз тај временски период, када смо се некоме чинили тако узвишени и предивни. Предивни, због тога што Господ новокрштени, оцрквољеном човеку, према речима Макарија Великог, даје залог Светог Духа. Али људима који нас окружују у том периоду наше духовне младости, се смркло пред очима од поука, фарисејских молитви и навођења у православље.
    Не може се назвати нормалним човек који изјављује: то су се тобоже старци помолили да немамо телевизију јер она душу оскверњује, ето Остакински торањ је изгорео! То, што су притом три човека жива изгорела очигледно је био резултат њихове благе молитве. Или, например овакав одломак. Жена, која можда није прочитала до краја Нови Завет, али је научила напамет «Добротољубље», оставља малолетну децу, мужа и сву светску сујету и одлази (често по благослову младостарца) да се спасава у неки манастир. Довољно је сетити се недавне хистерије која се развила око шрафираних-кодова. По том питању је објављена поставка Светог Синода. Али одлука Синода за наше православне није указ. Одмах се појачао шапат (он наравно никада није престао) о томе да су наши епископи екуменисти, јеретици, зар се они могу слушати? Та настројења свакојако шире и подржавају такозвани старци по манастирима и у свету.
    Архимандрит Јован Крестјанкин који је познат целом руском православном народу, и кога мислим с пуним правом можемо да назовемо старцем, пише: «Данас ти документи у том виду не представљају опасност за нас. Запамти и разјасни себи вољу Божију: «Сине, дај Ми твоје срце. Не пасош, нити пензијске признанице, нити пореску картицу, већ срце! Сва та смућивања, пометње и настају због тога што нема живе вере у Бога ». Али за неофите је чак ништавно и мишљење таквог човека као што је отац Јован.
    Уопштено говорећи, неофитство постоји од када и Црква. Чак се може рећи - неофитство је старо као свет. Историја нам доноси много чињеница које сведоче о неумерено узбудјеним хришћанима, који чине штету себи и другима. Навешћу свима познат пример. Неки старац је имао ученика, који је страсно желео мучеништво. Узалуд га је старац уразумљивао: «Време мучеништва је прошло, Бог те призива на друге подвиге. Ти само научи да Га разумеш ». Овај није хтео ни да чује. Благослови мучеништво, па како год! Изнудивши благослов од старца, отишао је у пустињу, наишао на сарацена и не издржавши искушење, одрекао се Христа.
    Узбуђеност сама по себи није лоша. Али она може да буде страшна у духовном животу. Задивљујућа ствар! Рекло би се да узбуђеност треба да сведочи о мекоћи човекове душе. Узбуђен човек је по мом мишљењу - велико дете. Свет је за њега задивљујући и пожељан, као поклон, те зато и изазива узбуђење код њега. Али душа неофита је крепка, као гранит и глува, као гроб.
    Енглески писац Честертон рекао је о некоме: «Он је био душевно здрав, јер је знао за невоље». Неофит је душевно болестан, јер не познаје невоље. Он не зна ни за жалост, ни за милост. Тај исти Честертон је на другом месту писао: «Није тешко одредити здраву душу: такав човек има трагедију на срцу и комедију на уму». Код неофита не само да нема трагедије у срцу, већ он нема ни само срце. Он за све случајеве у животу има додатна правила, а за сваку људску бол - прописане истине. Али његова истина убија, а не оживотворава, уводи у росптво, а не чини слободним. Сам неофит је бодар и оптимистичан. Истина, његов оптимизам је на рачун других. Његов оптимизам је људождер. Он је од обреда и закона изградио висок замак и одатле посматра на црве који гмижу.
    Узалуд неофите некад упоређују са фарисејима. Фарисеји то нису заслужили. Ако је веровати светом Јовану Злаотоусту, они су чак способни за покајање. Он управо тако схвата приступање фарисеја Јовану Крститељу. Када су Христу довели жену ухваћену у прељуби, Њега је окруживала маса фарисеја. И знамо да ниједан камен није полетео на несрећницу. Да су Христа окруживали неофити, на жену би се обрушио читав град камења. Фарисеји су знали своје тајне грехе, и Спаситељеве речи су их постиделе.
    Неофити немају греха. Не знам за шта се они сатима кају на исповести. С њихових уста не силазе речи: опростите ми грешној, «ја сам пучина греха». Али када сазнају да неко од њихових ближњих ради нешто што се не поклапа са њиховом благочестивошћу, они се претварају у тог истог дужника, који је спреман некога да угуши за својих сто динара. «Како! Ти држиш пса у кући? Пас је скверна животиња! Ти не смеш да се прићешћујеш! »Свјатијејши Патријарх би знао ко код куће има не само једну, већ две животиње, те да не сме да се причешћује! «Ти си непрестано болестан, очигледно имаш много грехова. Треба да се покајеш! »Ја сам потпуно спреман да претпоставим да они нису читали Књигу о Јову, нити су чули за Јовове пријатеље. Али требало би да знају о руским православним светитељима који су били болесни цео живот и од слабости нису могли да померају руку. По њиховој логици, Амвросије Оптински и Игњатије Брјанчанинов су најозлоглашенији грешници. Свети Јован Златоуст у првој беседи о статуама наводи осам разлога, због који хришћани болују. Не би било лоше упознати се са њима.
    Какво год давно пријатељство да вас повезује са неофитом, ако је само неофит уопште способан за пријатељство, све се руши у једном трену, када он сазна нешто о вама. То може да буде нешто пријатно. Од ношења хаљина са отвореним раменима до гледања телевизора. Тада ваше пријатељство већ ништа неће спасти.
    Да ли неки грех може да проведе неофита ка осећању покајања?
    Лично искуство општења са људима такве врсте показује да чак упадајући у отворене, грубе грехе, као што је блуд, човек са сличним настројењем душе на неки непостижни начин умудрава се да напусти право да осуђује друге и чак има и Исусову молитву која тече сама од себе . Такав човек је бодар и весео.
    У првим данима свога хришћанства он поседује благочестиви сленг, као «Ангела за трпезом!» Или «Спаси Господе!». Сећам се једне девојке која је за столом замолила суседа: «Благословите чајник!» После много година сам чуо фразу, која би могла да буде одличан одговор њој: «Благосиља се и освећује овај чајник!»
    Неофит је заљубљен у себе. Он обожава своју праведност. Да, да, он зна вољу Божију! То су свети смиривали своје тело, да би се пробудио дух, и умањивали своју вољу, да би познали вољу Божију. За неофита је све много једноставније. Воља Божија је то што он ради. Он никада неће рећи: опрости, много сам те збунио због своје непажње. Не - то је била воља Божија да се ја успавам, и зато нисам успешан, зато сам закаснио на пословни састанак, и зато ја никако не могу да ти помогнем. Човека, кога су притом оставили у невољи, мисли да га је Бог оставио. Није потребно много вере да би се схватило да те није оставио Бог, већ равнодушни неофит. Сви други за неофита (ако они нису свештеници) - су бића ниже сорте. А ако тај неко други није хришћанин, то онда уопште није ни човек, већ нека прљавштина.
    Сећам се приче из Патерика о томе, како је једном Макарије Велики ишао са учеником пустињом. Ученик је престигао Макарија, и срео је жреца из локалног паганског храма са везом сувог грања на леђима. У учениковој глави је све било у најбољем реду, и зато се он обратио жрецу сходно томе: «Куда идеш демоне?» - Због чега је и био снажно претучен. Када се пристигли Макарије учтиво поздравио са Жречем, овај се зачуђено упитао: «Због чега си ме ти будући хришћанин, поздравио? Овуда је пре тебе прошао још један човек, такође хришћанин. Он је почео да ми се руга, и ја сам га претукао на смрт ». «Ја видим да си ти добар човек и добро се трудиш, само не знаш ради чега то радиш», - одговорио је Макарије Велики. После ових речи жрец се крстио и постао хришћанин. Али у животу нажалост чешће наилазимо на ученике, него на Макарија.
    Када човек веома добро зна нешто да ради, њему је лако да се погорди. Чак и када човек просто много зна, он није увек слободан од греха преузношење. Али то је и задивљујуће, што неофит просто поражава својом неписменошћу. Да и због чега нешто знати - свештеници ће и тако рећи све што је потребно. «Ми смо без нашег оца као слепи мачићи», -. каже неофит и потпуно је тиме задовољан.
    Као што сам већ рекао, неофит воли да игра на послушање. Монашким књигама о послушању затрпане су све црквене продавнице. Понешен својим брзим успесима у црквеном животу хришћанин жели да узлети «ванредне области». Нахранивши се сличном литературом, коју у прошлости у манастирима старац-духовник није давао сваком монаху, подвижник се прихвата посла да уреди свој сопствени Атон.
    Намесник једног од манастира, тада игуман, отац Н, је једном приметио како је код младе деце-послушника почео да се покреће кров због читања «Добротољубља». И тада им је посаветовао да читају нешто друго. Тога дана му је позната сликарка-полиграфист поклонила свој последњи рад: илустрације за «Вини-Пу». «Ево, прочитајте ово». Деца су се забезекнула. «И до ког места да читамо?» - Упитали су мислећи да је лутрија. «До хватања Слонопотама. То је сасвим довољно ». Средство се показало тачним - кров се вратио на место. У датом случају послушање је одиграло своју добру улогу. Али нису сви духовници. Нажалост, ни дуга бела брада, ни године пребивања у Цркви нису гаранција духовне безопасности. Али то је тема за посебан разговор.
    Црквене болести су тешке. Људи, који од њих болују, доносе много невоља људима који их окружују, и у првом реду својим ближњима. Људима, далеким од Цркве, они отежавају пут ка њој. Човек, који се искрено интересује за религиозни живот, угледавши таквог човека, по њему ће извести закључак о целој Цркви. Наравно, њему дуго може да се објашањава (то веома уверљиво ради ђакон Андреј Курајев), како се не сме судити о музици по поп шлагерима, а о иконописа према стриповима, тако и о хришћанству треба да судимо по хришћанским светитељима, а не по првом парохијану кога смо срели. Може му се говорити о томе да је историја Цркве лепа само у лошим књигама, а да је у животу све много сложеније. Или напротив једноставније. Али има таквих сусрета са узбуђеним хришћанским пионирима, од којих ране не зарастају брзо. Један познати сликар је причао како је дванаест година недалеко од своје куће сликао цркву. Благочестиве «бабушке» су поцепале његову скицу и грубо га избациле из црквене порте. Следећи пут је мој пријатељ дошао у цркву тек после пет година - толико је био велики његов страх. Али, слава Богу, страх је прошао. А колико људи, који се суоче са душевном окорелошћу Православних хришћана, одлазе код баптиста, јеховиста, богородичника. Или просто изводе закључак да је хришћанство, као и све остале религије, - једно мрачњаштво. Ја не желим да читалац стекне сличан осећај на основу мојег члана. Да, понављам, црквене болести су тешке. Али вероватно сви треба да их преболе.
    Знам један град, где је захваљујући тамошњем свештенику веома здрава духовна клима. Човек прележи неофитску болест у веома благом облику и брзо оздрави. Да ли је то добро или лоше? Не мислим да је то веома добро. Хришћанин тамо личи на антарктичког пингвина, који нема имунитет, пошто на Антарктику нема вируса. Шта ће бити са тим човеком, када се он суочи са неофитством (а не може да се не суочи) у свој његовој велелепност? Хришћанин, који је одрастао у топлим условима је неотпоран на мраз. Важно је проћи кроз неофитство али се не задржавати на њему.
    Честертон даје светоотачки опис праведника: праведник је строг према себи и снисходљив према другима. Ми то не можемо увек да схватимо у време духовне младости. И зато је неофитство са стране мало привлачно. Али сви треба да га преболимо. И од њега се не може побећи.
    То је у прошлим вековима у неком смислу било једноставније. Црквено Предање, живо и активно, ограђивало је човека од излишног ригоризма. Усхићеност, у највећој мери, није прелазила у секташтво, а благочестивости - у фанатизам. Али у нашој трагичној историји се десило тако да је танак мицелијум Црквеног Предања после револуције био прекинут. Нити, које су чудом сачуване, обнављају се веома споро и са тешкоћама.
    IZVOR


  5. Волим
    Toma got a reaction from laetitia in Indigo deca   
    Svako od nas je nas je na svoj način poseban.
    Žalosno je kada neko počne da oseća i misli da je on/ona
    posebniji od drugih. To mi na Konjarniku zovemo 'zamka za slonove'!
    Svi je vide ali samo slon u nju upada!
    Sećam se onog deteta koje, kada su ga upitali kako je to moguće
    da Bog svakog od nas, ali baš svakog, voli najviše na svetu, odgovorilo:
    "Pa to je tako jer Bog svakog od nas ima - samo po jedan komad"!
    E na Takvog Boga bih ja voleo da se ugledam (a ne na ove ili one
    ljude) i da na Njega i Njemu slične - ličim sve više i više!
  6. Волим
    Toma got a reaction from anajrim in Isus Hristos je postojao   
    Jedan rodoslov je napisan jevrejima na njihov, 'formalan' način,
    a drugi grcima i celom svetu na njihov (naš) realan način.
    Da je neko hteo da kreira neistinu o nepostojećoj osobi,
    'frizirao' bi podatke da bi privukao što više subjekata.
    Ovako, mi imamo svedočanstvo življenja i umiranja
    (propraćeno pismima) a ne obrnuto. Paradoks je da je
    u tim tzv. prvim vekovima svedočanstvo živog čoveka
    imalo primat u odnosu na pisanu reč.
    Danas.. Ne verujemo ni čoveku ni pisanoj reči.
    I danas svako za sebe misli da je objektivno i inteligentno
    razlučio sve a 'oni drugi' ... e oni su 'slepi kod očiju' i zavedeni.
    Ja eto verujem da ovo što ti pišeš, pišeš jer iskreno u to veruješ,
    i tako razmišljaš, i tako živiš. Ne verujem da si licemer u svim svojim pisanijama.
    Tako verujem.
    A verujem i ovom čoveku, Apostolu Jovanu, i drago mi je da je Onaj koga je on
    susreo toliko promenio njegov život da je do starosti ovako živeo i pisao.
    Drago mi je da je njegov doživljaj dostupan i nama danas:
    što beše od početka, što smo čuli, što smo videli svojim očima, što posmatrasmo i što naše ruke opipaše, o reči života, što smo videli i čuli, to i vama objavljujemo, da i vi imate zajednicu sa nama. A naša zajednica je sa Ocem i sa Sinom njegovim Isusom Hristom. I mi pišemo ovo da naša radost bude potpuna.
  7. Волим
    Toma got a reaction from jermel in Isus Hristos je postojao   
    Jedan rodoslov je napisan jevrejima na njihov, 'formalan' način,
    a drugi grcima i celom svetu na njihov (naš) realan način.
    Da je neko hteo da kreira neistinu o nepostojećoj osobi,
    'frizirao' bi podatke da bi privukao što više subjekata.
    Ovako, mi imamo svedočanstvo življenja i umiranja
    (propraćeno pismima) a ne obrnuto. Paradoks je da je
    u tim tzv. prvim vekovima svedočanstvo živog čoveka
    imalo primat u odnosu na pisanu reč.
    Danas.. Ne verujemo ni čoveku ni pisanoj reči.
    I danas svako za sebe misli da je objektivno i inteligentno
    razlučio sve a 'oni drugi' ... e oni su 'slepi kod očiju' i zavedeni.
    Ja eto verujem da ovo što ti pišeš, pišeš jer iskreno u to veruješ,
    i tako razmišljaš, i tako živiš. Ne verujem da si licemer u svim svojim pisanijama.
    Tako verujem.
    A verujem i ovom čoveku, Apostolu Jovanu, i drago mi je da je Onaj koga je on
    susreo toliko promenio njegov život da je do starosti ovako živeo i pisao.
    Drago mi je da je njegov doživljaj dostupan i nama danas:
    što beše od početka, što smo čuli, što smo videli svojim očima, što posmatrasmo i što naše ruke opipaše, o reči života, što smo videli i čuli, to i vama objavljujemo, da i vi imate zajednicu sa nama. A naša zajednica je sa Ocem i sa Sinom njegovim Isusom Hristom. I mi pišemo ovo da naša radost bude potpuna.
  8. Волим
    Toma got a reaction from Јанко in Isus Hristos je postojao   
    Jedan rodoslov je napisan jevrejima na njihov, 'formalan' način,
    a drugi grcima i celom svetu na njihov (naš) realan način.
    Da je neko hteo da kreira neistinu o nepostojećoj osobi,
    'frizirao' bi podatke da bi privukao što više subjekata.
    Ovako, mi imamo svedočanstvo življenja i umiranja
    (propraćeno pismima) a ne obrnuto. Paradoks je da je
    u tim tzv. prvim vekovima svedočanstvo živog čoveka
    imalo primat u odnosu na pisanu reč.
    Danas.. Ne verujemo ni čoveku ni pisanoj reči.
    I danas svako za sebe misli da je objektivno i inteligentno
    razlučio sve a 'oni drugi' ... e oni su 'slepi kod očiju' i zavedeni.
    Ja eto verujem da ovo što ti pišeš, pišeš jer iskreno u to veruješ,
    i tako razmišljaš, i tako živiš. Ne verujem da si licemer u svim svojim pisanijama.
    Tako verujem.
    A verujem i ovom čoveku, Apostolu Jovanu, i drago mi je da je Onaj koga je on
    susreo toliko promenio njegov život da je do starosti ovako živeo i pisao.
    Drago mi je da je njegov doživljaj dostupan i nama danas:
    što beše od početka, što smo čuli, što smo videli svojim očima, što posmatrasmo i što naše ruke opipaše, o reči života, što smo videli i čuli, to i vama objavljujemo, da i vi imate zajednicu sa nama. A naša zajednica je sa Ocem i sa Sinom njegovim Isusom Hristom. I mi pišemo ovo da naša radost bude potpuna.
  9. Волим
    Toma got a reaction from Aleksandra_A in Мучи ме чамотиња, туга, очајање без разлога...   
    Ја нисам склон агресији али јесам депресији.
    Елем, унинијом реагујем на околности.
    До сада нисам научио како да унинију немам (може ли се то?)
    али јесам научио да у току 'напада' - не верујем својим осећањима.
    Лажу ме! Увек постоје други и стално имам отворен 'аутопут' ка
    Богу Јединоме - Христос га је направио Својом смрћу (да не морам
    да умрем ја) и Својим васкрсом (опет због мене).
    Наравно да је Господ то урадио за свакога од нас и то из љубави
    према сваком од нас.
    Молитве Богу током унинија су ... мој вапај и тихи крик, никаква дубока
    теологија, никакво читање... У једној реченици: "Боже Свемогући
    и Свеприсутни - промени нешто а ја не знам шта!"
    А после - е после иде радост! Радост на квадрат!!!
  10. Волим
    Toma got a reaction from Милан Меденица :) in Da li pogrešno tumačimo Bibliju?   
    Pa i ti teolozi koji se u pojedinim pitanjima ne slažu - Jednoga Boga ispovedaju i
    rečima i delima - učestvovanjem u Božanstvenoj Liturgiji.
    Samo što mi čitajući njihove razlike - zaboravimo na njihove sličnosti ('istosti').
    Primer iz istorije Crkve je ovaj: sv.Polikarp je došao u Rim kod episkopa Anikite da razgovaraju o problemu slavljenja pashe (Vaskrsa). Ovaj rimski episkop je sa svojom eparhijom svake godine 14. nisana proslavljao pashu, bez obzira u koji dan taj datum pao. Sveti Polikarp mu je govorio da sav hrišćanski svet treba da slavi pashu u nedelju jer je u taj dan Gospod vaskrsao. Sa druge strane episkop Anikita je govorio da su oni tu tradiciju primili direktno od sv. Jovana Bogoslova, omiljenog učenika Gospodnjeg i da će se oni i dalje te tradicije držati.
    Ovaj dogadjaj je opisan u poslanici sv. Irineja Lionskog papi Viktoru. On dalje kaže:
    „Blaženi Polikarp, boraveći u Rimu kod Anikite, zapodenuo je sa njim spor o sintnicama, ali su se odmah složili, te o tome nisu hteli ni da raspravljaju, zato što ni Anikita nije mogao ubediti Polikarpa da se pridržava onoga čega se on svagda pridržavao, kao uostalom i učenik Gospoda našega Jovan, a i drugi apostoli. Ni Polikarp nije ubedio Anikitu da bude obazriv, jer je Anikita govorio da je on dužan da čuva običaje svojih prethodnika.
    Bez obzira na takvo stanje stvari, oni su bili u uzajamnom evharistijskom opštenju, tako da je Anikita Polikarpu, iz poštovanja prema njemu, dozvolio da savršava evharistiju, a onda su se rastali u miru, isto kao što su bili u miru i oni koji su držali četrnaesti dan i oni koji nisu.
  11. Волим
    Toma got a reaction from Zayron in Da li pogrešno tumačimo Bibliju?   
    Pa i ti teolozi koji se u pojedinim pitanjima ne slažu - Jednoga Boga ispovedaju i
    rečima i delima - učestvovanjem u Božanstvenoj Liturgiji.
    Samo što mi čitajući njihove razlike - zaboravimo na njihove sličnosti ('istosti').
    Primer iz istorije Crkve je ovaj: sv.Polikarp je došao u Rim kod episkopa Anikite da razgovaraju o problemu slavljenja pashe (Vaskrsa). Ovaj rimski episkop je sa svojom eparhijom svake godine 14. nisana proslavljao pashu, bez obzira u koji dan taj datum pao. Sveti Polikarp mu je govorio da sav hrišćanski svet treba da slavi pashu u nedelju jer je u taj dan Gospod vaskrsao. Sa druge strane episkop Anikita je govorio da su oni tu tradiciju primili direktno od sv. Jovana Bogoslova, omiljenog učenika Gospodnjeg i da će se oni i dalje te tradicije držati.
    Ovaj dogadjaj je opisan u poslanici sv. Irineja Lionskog papi Viktoru. On dalje kaže:
    „Blaženi Polikarp, boraveći u Rimu kod Anikite, zapodenuo je sa njim spor o sintnicama, ali su se odmah složili, te o tome nisu hteli ni da raspravljaju, zato što ni Anikita nije mogao ubediti Polikarpa da se pridržava onoga čega se on svagda pridržavao, kao uostalom i učenik Gospoda našega Jovan, a i drugi apostoli. Ni Polikarp nije ubedio Anikitu da bude obazriv, jer je Anikita govorio da je on dužan da čuva običaje svojih prethodnika.
    Bez obzira na takvo stanje stvari, oni su bili u uzajamnom evharistijskom opštenju, tako da je Anikita Polikarpu, iz poštovanja prema njemu, dozvolio da savršava evharistiju, a onda su se rastali u miru, isto kao što su bili u miru i oni koji su držali četrnaesti dan i oni koji nisu.
  12. Волим
    Toma got a reaction from Лидија Миленковић in О контрацептивним средствима   
    Svako ko se ženi svojom devojkom jer ona treba decu da mu radja,
    ne ženi se njom nego ... 'rentira' njenu matericu (i resto).
    A onaj ko se ženi svojom devojkom jer je voli i voleće je makar
    ona jalova bila - e taj voli! Da Bog da i decu imali!
  13. Волим
    Toma got a reaction from Natasa. in О контрацептивним средствима   
    Svako ko se ženi svojom devojkom jer ona treba decu da mu radja,
    ne ženi se njom nego ... 'rentira' njenu matericu (i resto).
    A onaj ko se ženi svojom devojkom jer je voli i voleće je makar
    ona jalova bila - e taj voli! Da Bog da i decu imali!
  14. Волим
    Toma got a reaction from Margareta in О контрацептивним средствима   
    Svako ko se ženi svojom devojkom jer ona treba decu da mu radja,
    ne ženi se njom nego ... 'rentira' njenu matericu (i resto).
    A onaj ko se ženi svojom devojkom jer je voli i voleće je makar
    ona jalova bila - e taj voli! Da Bog da i decu imali!
  15. Волим
    Toma got a reaction from w.a.mozart in Šta je hula na Duha Svetoga?   
    "...у целокупном Новом Завету нада да Бог прашта и да ће опростити грехе
    претежнија је од сваког страха да је човек неповратно изгубљен и отуђен од Бога."
    Изврстан чланак!
  16. Волим
    Toma got a reaction from obi-wan in Зашто се вјерници доживљавају као "праведници" одн. лицемјери   
    Nama je mnogo dato i od nas se mnogo traži.
    Nudi nam se blagodat i od nas se traži (mada.. i to nam se nudi) preobražaj.
  17. Волим
    Toma got a reaction from Anti Palma Crew in Дино Мерлин у Београду, да или не или можда?   
    Spočetka ostrašnjenog nacionalizma, dodje jedan moj prijatelj i reče:
    "Ja prestajem da slušam Bijelo Dugme". A m iimali probu u podrumu.
    Svirali neki Rock. Mi mu rekosmo "OK". A on kaže: "A znate zašto?
    Zato što je Željko Bebek - Hrvat!" Mi se pogledasmo, i jedan mu reče:
    "Željko Bebek nije Hrvat, on je pevač Bijelog Dugmeta".
    Toliko od mene.
  18. Волим
    Toma got a reaction from JESSY in Дино Мерлин у Београду, да или не или можда?   
    Spočetka ostrašnjenog nacionalizma, dodje jedan moj prijatelj i reče:
    "Ja prestajem da slušam Bijelo Dugme". A m iimali probu u podrumu.
    Svirali neki Rock. Mi mu rekosmo "OK". A on kaže: "A znate zašto?
    Zato što je Željko Bebek - Hrvat!" Mi se pogledasmo, i jedan mu reče:
    "Željko Bebek nije Hrvat, on je pevač Bijelog Dugmeta".
    Toliko od mene.
  19. Волим
    Toma је реаговао/ла на Анастасија у Дино Мерлин у Београду, да или не или можда?   
    Pa da ti pravo kažem,povremeno mi postane muka od Srpskog busanja u grudi,od kriptopravoslavomanije,od onih koji jedva čekaju ovakve teme da izbace iz sebe svoj jad,gorčinu,muku,bes i šta li još već.Od onih koji brane srpstvo preko interneta,i kojima je politika u stvari pravoslavlje,nerazdvojiva komponenta.Znala sam u napred da će ova tema da se pretvori u čistu politiku ( srbi su narod koji je jako dobro inače,upućen u politiku i obožava da o tome pričačak i dok pije kafu ujutru),i kod mene to izaziva revolt,malo jači revolt.Iskreno,nisam ljubitelj Dinove muzike,jedna pesma mi se samo dopada i to da li će doći ili neće da peva u Srbiju me mnogo ne interesuje.Takođe me ne zanima šta je izjavljivao ( ako je uopšte izjavljivao) o Srbima itd.U svakom slučaju ne mrzim čoveka,i ne razumem ZAŠTO se svaka tema pretvori u ostrašćenost svakodnevne politike.
  20. Волим
    Toma је реаговао/ла на Александар Милојков у Не, ово није хришћанство   
    Ево два схватања Тајне Христа, двојице Отаца:
    "Да човек није сагрешио, Христос се не би оваплотио."
    Свети Августин
    "И да човек није сагрешио, Христос би се опет јавио."
    Свети Максим Исповедник
    Видите, потпуно супротне тврдње. Ова мисао Светог Августина је нешто што карактериши поменуто схватање западних хришћана (јуридика, морал). По овом схватању, да је човек успе да буде добар, Бог га не би кажњавао и онда не би било разлога за Христовим оваплоћењем. Врхунац оваквог јуридичког схватања налазимо у учењу чувено Анселма Кентрберијског (Кентрберијски бискуп, живео 1033-1109, познат и у историји философије), у његовом Прослогиону. Наиме, Анселмо то овако објашњава. Људски грех и неправда су се јако умножили. Толико су се умножили да дотадашњи начин оправдања кроз приношење жртава, нити било шта што је човек мога да учини, нису могли да искупе човека од казне. Упоредите оово учење са оним детаљем из горњег клип, где су грех и оправдање представљени са оном вагом где на једном тасу стоји sin (=грех) а на другој врећа са доларима. Када је грех толико отежао, уместо "долара" на тас плаћања морало је да се стави нешто друго, много вредније. Тако то говори и Анселмо. На тај тас морао је да се стави сам Син Божији, као плата, као праведно намирење увређене Божије правде. Дакле, догађај Христа јесте опет јуридички схваћен. Отуда, да смо били "добри", он не би ни долазио. Како смо постали толика морална олош и како више никаквим својим делом нисмо богли да дамо сатисфакцију за Божију праведност, морао је неко много већи од нас да то учини. Отуда је код РК и осталих западних хришћана, акценат на Великом Петку, на страдању. Јер, првенствено се у рој димензији догађаја Христа види избављење света - Христос кроз страдање намирује увређену Божију правду. Сетите се само Гибсоновог филма "Страдање Исусово". Васкрсењем се тај филм бави неких петнаестак секунди, а све остало је страдање.
    да видимо сада зашто Свети Максим тврди да би се Христос оваплотио и да Адам није сагрешио. Па то управо значи да је Христово оваплоћење смисао због којег је свет створен. То је она божанска воља, онај Почетак који је Адам оставио, да се човек и свет сједине са Богом и да тако постоје вечно (оно што сам писао горе, на почетку). То јединство створеног и нествореног се управо дешава у оваплоћењу Сина Божијег, јер Бог постаје човек - Богочовек: две природе у једној личности (халкидонски догмат). Христос као Богочовек, будући да је у вечној заједници са Оцем, сада као оваплоћен у ту заједнису уноси и све нас, целу творевину, која постоји возгављена у његовој личности. Човек и свет постоје као Син Божији, тачније, јесу Син Божији. На тај начин се дешава поменута Тајна обожења. Свети Оци то овако кажу: "Бог је постао човек, да би човек постао Бог." Даље, следи наставак, али сутра. Лака вам ноћ.
  21. Волим
    Toma got a reaction from aliluja in Мучи ме чамотиња, туга, очајање без разлога...   
    Ја нисам склон агресији али јесам депресији.
    Елем, унинијом реагујем на околности.
    До сада нисам научио како да унинију немам (може ли се то?)
    али јесам научио да у току 'напада' - не верујем својим осећањима.
    Лажу ме! Увек постоје други и стално имам отворен 'аутопут' ка
    Богу Јединоме - Христос га је направио Својом смрћу (да не морам
    да умрем ја) и Својим васкрсом (опет због мене).
    Наравно да је Господ то урадио за свакога од нас и то из љубави
    према сваком од нас.
    Молитве Богу током унинија су ... мој вапај и тихи крик, никаква дубока
    теологија, никакво читање... У једној реченици: "Боже Свемогући
    и Свеприсутни - промени нешто а ја не знам шта!"
    А после - е после иде радост! Радост на квадрат!!!
  22. Волим
    Toma got a reaction from Дијана. in Табу теме у СПЦ - Због чега се СПЦ не изјашњава о неким темама?   
    Opet sam zakasnio...
    Dok ja dodjem vi pobacaste svo kamenje na one grešnike,
    a i ono malo iverja što je ostalo po očima sagovornika - vi ste iščačkali....
    Moraću opet da se bakćem sa svojim (pred Bogom veoma vidljivim) gresima...
    A prijatnije mi je da tudju brigu brinem, iskren da budem.
  23. Волим
    Toma got a reaction from Booba in Табу теме у СПЦ - Због чега се СПЦ не изјашњава о неким темама?   
    Opet sam zakasnio...
    Dok ja dodjem vi pobacaste svo kamenje na one grešnike,
    a i ono malo iverja što je ostalo po očima sagovornika - vi ste iščačkali....
    Moraću opet da se bakćem sa svojim (pred Bogom veoma vidljivim) gresima...
    A prijatnije mi je da tudju brigu brinem, iskren da budem.
  24. Волим
    Toma got a reaction from Deki992 in Мучи ме чамотиња, туга, очајање без разлога...   
    Ја нисам склон агресији али јесам депресији.
    Елем, унинијом реагујем на околности.
    До сада нисам научио како да унинију немам (може ли се то?)
    али јесам научио да у току 'напада' - не верујем својим осећањима.
    Лажу ме! Увек постоје други и стално имам отворен 'аутопут' ка
    Богу Јединоме - Христос га је направио Својом смрћу (да не морам
    да умрем ја) и Својим васкрсом (опет због мене).
    Наравно да је Господ то урадио за свакога од нас и то из љубави
    према сваком од нас.
    Молитве Богу током унинија су ... мој вапај и тихи крик, никаква дубока
    теологија, никакво читање... У једној реченици: "Боже Свемогући
    и Свеприсутни - промени нешто а ја не знам шта!"
    А после - е после иде радост! Радост на квадрат!!!
  25. Волим
    Toma got a reaction from Драгана Милошевић in Мучи ме чамотиња, туга, очајање без разлога...   
    Ја нисам склон агресији али јесам депресији.
    Елем, унинијом реагујем на околности.
    До сада нисам научио како да унинију немам (може ли се то?)
    али јесам научио да у току 'напада' - не верујем својим осећањима.
    Лажу ме! Увек постоје други и стално имам отворен 'аутопут' ка
    Богу Јединоме - Христос га је направио Својом смрћу (да не морам
    да умрем ја) и Својим васкрсом (опет због мене).
    Наравно да је Господ то урадио за свакога од нас и то из љубави
    према сваком од нас.
    Молитве Богу током унинија су ... мој вапај и тихи крик, никаква дубока
    теологија, никакво читање... У једној реченици: "Боже Свемогући
    и Свеприсутни - промени нешто а ја не знам шта!"
    А после - е после иде радост! Радост на квадрат!!!
×
×
  • Креирај ново...