Toma

Спорадично читајући ово што се овде пише, а у жељи да научим нешто
Христолико, нешто што би ме до-мотивисало на молитвено заједништво
са светим угодницима Божијим, помислих да то тражим на погрешном месту
и од људи који то не желе да дају. Имају и умеју али ... јача је у њима потреба 
да другога извргну руглу и подсмеху, или да, кад су баш-баш добре воље,
да му без цинизма и сарказма ипак поруче да "појма нема".
И сватих да мој грех препознаје грех у другима! 

Па се сетих једног, мудријег од себе (а моного их је таквих!) који је записао отприлике овако:

Постоји један порок којег се нико не може ослободити, порок којег сви мрзимо код других,
али којег једва ко, осим искрено-побожних верника, уочава код себе.
Можемо чути људе како признају да су зловољни, да изгубе главу кад виде лепу девојку
или чашу вина, чак за себе тврде да су кукавице. Међутим, никада нисмо чули неког непобожног човека
да се осуђује због овог порока. Такође ретко ћемо наићи на нерелигиозне људе који би показивали
и најмању дозу разумевања према овом пороку код других.
Нема тог порока који би нас могао више омрзнути у очима других,
а чијег смо постојања код нас самих мање свесни. Што смо више тим пороком заражени,
то нам се он мање свиђа код других.
Порок о коме је овде реч зове се охолост, таштина или гордост.
У хришћанском моралу супротна му је скромност.
Најлакши начин да установите степен сопствене гордости јесте у томе да се упитате:
“Колико ми смета што ме други презиру, што ме не примећују, према мени се односе с ниподаштавањем
или што се преда мном праве важни?”
Ствар је у томе, да се наша гордост такмичи с гордошћу других. 
Гордост је у суштини такмичарске природе.
 

Спорадично читајући ово што се овде пише, а у жељи да научим нешто
Христолико, нешто што би ме до-мотивисало на молитвено заједништво
са светим угодницима Божијим, помислих да то тражим на погрешном месту
и од људи који то не желе да дају. Имају и умеју али ... јача је у њима потреба 
да другога извргну руглу и подсмеху, или да, кад су баш-баш добре воље,
да му без цинизма и сарказма ипак поруче да "појма нема".
И сватих да мој грех препознаје грех у другима! 

Па се сетих једног, мудријег од себе (а моного их је таквих!) који је записао отприлике овако:

Постоји један порок којег се нико не може ослободити, порок којег сви мрзимо код других,
али којег једва ко, осим искрено-побожних верника, уочава код себе.
Можемо чути људе како признају да су зловољни, да изгубе главу кад виде лепу девојку
или чашу вина, чак за себе тврде да су кукавице. Међутим, никада нисмо чули неког непобожног човека
да се осуђује због овог порока. Такође ретко ћемо наићи на нерелигиозне људе који би показивали
и најмању дозу разумевања према овом пороку код других.
Нема тог порока који би нас могао више омрзнути у очима других,
а чијег смо постојања код нас самих мање свесни. Што смо више тим пороком заражени,
то нам се он мање свиђа код других.
Порок о коме је овде реч зове се охолост, таштина или гордост.
У хришћанском моралу супротна му је скромност.
Најлакши начин да установите степен сопствене гордости јесте у томе да се упитате:
“Колико ми смета што ме други презиру, што ме не примећују, према мени се односе с ниподаштавањем
или што се преда мном праве важни?”
Ствар је у томе, да се наша гордост такмичи с гордошћу других. 
Гордост је у суштини такмичарске природе.
 

Спорадично читајући ово што се овде пише, а у жељи да научим нешто
Христолико, нешто што би ме до-мотивисало на молитвено заједништво
са светим угодницима Божијим, помислих да то тражим на погрешном месту
и од људи који то не желе да дају. Имају и умеју али ... јача је у њима потреба 
да другога извргну руглу и подсмеху, или да, кад су баш-баш добре воље,
да му без цинизма и сарказма ипак поруче да "појма нема".
И сватих да мој грех препознаје грех у другима! 

Па се сетих једног, мудријег од себе (а моного их је таквих!) који је записао отприлике овако:

Постоји један порок којег се нико не може ослободити, порок којег сви мрзимо код других,
али којег једва ко, осим искрено-побожних верника, уочава код себе.
Можемо чути људе како признају да су зловољни, да изгубе главу кад виде лепу девојку
или чашу вина, чак за себе тврде да су кукавице. Међутим, никада нисмо чули неког непобожног човека
да се осуђује због овог порока. Такође ретко ћемо наићи на нерелигиозне људе који би показивали
и најмању дозу разумевања према овом пороку код других.
Нема тог порока који би нас могао више омрзнути у очима других,
а чијег смо постојања код нас самих мање свесни. Што смо више тим пороком заражени,
то нам се он мање свиђа код других.
Порок о коме је овде реч зове се охолост, таштина или гордост.
У хришћанском моралу супротна му је скромност.
Најлакши начин да установите степен сопствене гордости јесте у томе да се упитате:
“Колико ми смета што ме други презиру, што ме не примећују, према мени се односе с ниподаштавањем
или што се преда мном праве важни?”
Ствар је у томе, да се наша гордост такмичи с гордошћу других. 
Гордост је у суштини такмичарске природе.
 

Спорадично читајући ово што се овде пише, а у жељи да научим нешто
Христолико, нешто што би ме до-мотивисало на молитвено заједништво
са светим угодницима Божијим, помислих да то тражим на погрешном месту
и од људи који то не желе да дају. Имају и умеју али ... јача је у њима потреба 
да другога извргну руглу и подсмеху, или да, кад су баш-баш добре воље,
да му без цинизма и сарказма ипак поруче да "појма нема".
И сватих да мој грех препознаје грех у другима! 

Па се сетих једног, мудријег од себе (а моного их је таквих!) који је записао отприлике овако:

Постоји један порок којег се нико не може ослободити, порок којег сви мрзимо код других,
али којег једва ко, осим искрено-побожних верника, уочава код себе.
Можемо чути људе како признају да су зловољни, да изгубе главу кад виде лепу девојку
или чашу вина, чак за себе тврде да су кукавице. Међутим, никада нисмо чули неког непобожног човека
да се осуђује због овог порока. Такође ретко ћемо наићи на нерелигиозне људе који би показивали
и најмању дозу разумевања према овом пороку код других.
Нема тог порока који би нас могао више омрзнути у очима других,
а чијег смо постојања код нас самих мање свесни. Што смо више тим пороком заражени,
то нам се он мање свиђа код других.
Порок о коме је овде реч зове се охолост, таштина или гордост.
У хришћанском моралу супротна му је скромност.
Најлакши начин да установите степен сопствене гордости јесте у томе да се упитате:
“Колико ми смета што ме други презиру, што ме не примећују, према мени се односе с ниподаштавањем
или што се преда мном праве важни?”
Ствар је у томе, да се наша гордост такмичи с гордошћу других. 
Гордост је у суштини такмичарске природе.
 

Спорадично читајући ово што се овде пише, а у жељи да научим нешто
Христолико, нешто што би ме до-мотивисало на молитвено заједништво
са светим угодницима Божијим, помислих да то тражим на погрешном месту
и од људи који то не желе да дају. Имају и умеју али ... јача је у њима потреба 
да другога извргну руглу и подсмеху, или да, кад су баш-баш добре воље,
да му без цинизма и сарказма ипак поруче да "појма нема".
И сватих да мој грех препознаје грех у другима! 

Па се сетих једног, мудријег од себе (а моного их је таквих!) који је записао отприлике овако:

Постоји један порок којег се нико не може ослободити, порок којег сви мрзимо код других,
али којег једва ко, осим искрено-побожних верника, уочава код себе.
Можемо чути људе како признају да су зловољни, да изгубе главу кад виде лепу девојку
или чашу вина, чак за себе тврде да су кукавице. Међутим, никада нисмо чули неког непобожног човека
да се осуђује због овог порока. Такође ретко ћемо наићи на нерелигиозне људе који би показивали
и најмању дозу разумевања према овом пороку код других.
Нема тог порока који би нас могао више омрзнути у очима других,
а чијег смо постојања код нас самих мање свесни. Што смо више тим пороком заражени,
то нам се он мање свиђа код других.
Порок о коме је овде реч зове се охолост, таштина или гордост.
У хришћанском моралу супротна му је скромност.
Најлакши начин да установите степен сопствене гордости јесте у томе да се упитате:
“Колико ми смета што ме други презиру, што ме не примећују, према мени се односе с ниподаштавањем
или што се преда мном праве важни?”
Ствар је у томе, да се наша гордост такмичи с гордошћу других. 
Гордост је у суштини такмичарске природе.
 

Спорадично читајући ово што се овде пише, а у жељи да научим нешто
Христолико, нешто што би ме до-мотивисало на молитвено заједништво
са светим угодницима Божијим, помислих да то тражим на погрешном месту
и од људи који то не желе да дају. Имају и умеју али ... јача је у њима потреба 
да другога извргну руглу и подсмеху, или да, кад су баш-баш добре воље,
да му без цинизма и сарказма ипак поруче да "појма нема".
И сватих да мој грех препознаје грех у другима! 

Па се сетих једног, мудријег од себе (а моного их је таквих!) који је записао отприлике овако:

Постоји један порок којег се нико не може ослободити, порок којег сви мрзимо код других,
али којег једва ко, осим искрено-побожних верника, уочава код себе.
Можемо чути људе како признају да су зловољни, да изгубе главу кад виде лепу девојку
или чашу вина, чак за себе тврде да су кукавице. Међутим, никада нисмо чули неког непобожног човека
да се осуђује због овог порока. Такође ретко ћемо наићи на нерелигиозне људе који би показивали
и најмању дозу разумевања према овом пороку код других.
Нема тог порока који би нас могао више омрзнути у очима других,
а чијег смо постојања код нас самих мање свесни. Што смо више тим пороком заражени,
то нам се он мање свиђа код других.
Порок о коме је овде реч зове се охолост, таштина или гордост.
У хришћанском моралу супротна му је скромност.
Најлакши начин да установите степен сопствене гордости јесте у томе да се упитате:
“Колико ми смета што ме други презиру, што ме не примећују, према мени се односе с ниподаштавањем
или што се преда мном праве важни?”
Ствар је у томе, да се наша гордост такмичи с гордошћу других. 
Гордост је у суштини такмичарске природе.
 

Čudno je to....
Ne psujem. Bogu sam se molio nekoliko meseci, trudio se,
i prestalo je. Oh, koliku slobodu sam osetio! A dogodi mi se
da sanjam da psujem i stid me razjeda u snu.
Ali iako oko mene svi govore razne ružne reči,
užasne i gnusne, u šali ili u zbilji, i vidim kako ih to
menja nagore - ne osećam da sam ni za mrvicu bolji od njih.
Kažem, čudno je to....
 

Sad pročitah ovu priču. Dobra je.
..............................................................

Tog dana  dok sam čekao prijatelja na arodromu imao sam jedno od onih iskustava koje vam promene život. Dok sam čekao prijatelja, primetio sam čoveka, u rukama je nosio torbe, i kretao se prema meni. Spustio je torbe da pozdravi svoju porodicu, koja ga je nestrpljivo čekala.
Prišao je  svom mlađem sinu (oko šest godina) , i čvrsto ga zagrlio . Pogledao  ga je u oči i rekao : ” Nedostajao si mi mnogo, tako je dobro videti te! ” . Dečak se nasmešio i rekao : ” I ti meni , tata ” . Isto se desilo isa starijim sinom (oko devet godina), bilo je vrlo emotivno.
Nakon toga otac je rekao, “zdravo, dušo mala”  bila je to njegova ćerka još uvek beba. Ona je uzbuđeno gledala u njega svo vreme . Čovek je nežno uzeo ćerkicu , izljubio je svuda po licu  a zatim je privio na grudi. Devojčica je položila svoju glavu na njegovo rame u čistom zadovoljstvu.
Posle nekoliko trenutaka, čovek je pogledao suprugu i rekao ” najbolje sam ostavio za kraj” i onda je strasno poljubio. Gledali su jedno drugo, ozareni osmesima. Potsetili su me na mladence.
Odjednom , čuo sam sebe  kako postavljam pitanje : “Vau , koliko dugo ste u braku? “. ” Zajedno smo četrnaest godina , a u braku smo dvanaest” . “Pa onda , da li ste dugo bili otsutni? “. On je odgovorio sa osmehom na licu: “dva dana!”.
Bio sam zapanjen , jer sam zamišljao da je on otišao za nekoliko nedelja. Ja samo mogu da kažem: “Nadam se da će moj brak i dalje biti strastven posle dvanaest godina ” . Čovek me je pogledao pravo u oči i rekao nešto što mi je promenilo život :
“Ne nadaj se, prijatelju, odluči!” …
 

Vladane,

to što ti želiš je dobro, časno i sasvim prirodno. Zato od traženja ženice - ne odustaj!

Decu koju imaš - čuvaj i vaspitavaj, Bogu se moli za njih i od traženja ženice - ne odustaj!

Posao koji imaš - radi, pošteno i kvalitetno, Bogu zahvaljuj za njega i od traženja ženice - ne odustaj!


 

Vladane,

to što ti želiš je dobro, časno i sasvim prirodno. Zato od traženja ženice - ne odustaj!

Decu koju imaš - čuvaj i vaspitavaj, Bogu se moli za njih i od traženja ženice - ne odustaj!

Posao koji imaš - radi, pošteno i kvalitetno, Bogu zahvaljuj za njega i od traženja ženice - ne odustaj!


 

Tačno tako.
Jedino Bog i ja znamo kada Mu se obraćam iskreno
a kada samo "verglam" Psalme.
Ili kada nešto govorim reda-radi a kada iz duše....

A па триба је рећ: 
"Бок ти помога!"

:)

A па триба је рећ: 
"Бок ти помога!"

:)

Neki su preko forme došli do suštine, a neki su na suštinu samo dodali "formu".
........................................................

Šta nam valja činiti kada nekoga pitamo "Zašto ti kažeš  _________________" i on/ona odgovori
"Ma ja to samo onako, kao uzrečicu"?

Neki su preko forme došli do suštine, a neki su na suštinu samo dodali "formu".
........................................................

Šta nam valja činiti kada nekoga pitamo "Zašto ti kažeš  _________________" i on/ona odgovori
"Ma ja to samo onako, kao uzrečicu"?

A па триба је рећ: 
"Бок ти помога!"

:)

Moj otac je bio džentlmen, pa pokušavam i ja....
Ali ovo što mi se dogodilo...

Udjem u bus, idem na posao, "sabajle" (~pola 9), uzmem mobilni,
čitam Psaltir...kad vidim predamnom na sedištu, devojka sedi i bezglasno plače!
Šta ću, izvadim paket maramica i ćutke pružim joj. Ona se iznenadila, pokušala da
se nasmeje, uzme jednu i ostatak mi pruži. Ja odmahnem rukom i okrenem 
se da izadjem. I izadjem jednu stanicu ranije nego što sam planirao.
Da joj ne bude blam što sam svedok njene tuge.
I zaboravim na to.

Nekih 8,5 sati kasnije, idem kući s posla, udjem u bus, stojim i čitam u sebi
Psalam (pokušavam da naučim što više Psalama, 'nako...) kad ugledam,
na "simsu" prozora "čuču" paket papirnih maramica!
Ušao sam u isti bus i stao na isto mesto! A 8,5 sati se paketić vozikao po Beogradu
i niko ga nije uzeo! Sam me Bog ... Sobom iznenadio!

Uzmem paketić i stavim u džep. Trebaće još nekome....
 

Čudno je to....
Ne psujem. Bogu sam se molio nekoliko meseci, trudio se,
i prestalo je. Oh, koliku slobodu sam osetio! A dogodi mi se
da sanjam da psujem i stid me razjeda u snu.
Ali iako oko mene svi govore razne ružne reči,
užasne i gnusne, u šali ili u zbilji, i vidim kako ih to
menja nagore - ne osećam da sam ni za mrvicu bolji od njih.
Kažem, čudno je to....
 

Čudno je to....
Ne psujem. Bogu sam se molio nekoliko meseci, trudio se,
i prestalo je. Oh, koliku slobodu sam osetio! A dogodi mi se
da sanjam da psujem i stid me razjeda u snu.
Ali iako oko mene svi govore razne ružne reči,
užasne i gnusne, u šali ili u zbilji, i vidim kako ih to
menja nagore - ne osećam da sam ni za mrvicu bolji od njih.
Kažem, čudno je to....
 

Kako je Crnogorac postao lenj?
Pa uzeo Bosanac Crnogorca i rekao mu:
"Sjedi bolan, da ti nešto objasnim....!"

Sočinjenija Hristocentrična koja činiš - ne prestaj. Mnogi su i manjim "žrtvama" ugodili Bogu, tj. 
postali bliskiji sa Njime, zadovoljniji i nadasve zahvalniji Njemu.

Čitaj Sveto Pismo Novog Zaveta svaki dan. Sa razmišljanjem, sa molitvom, i to tako da uveče znaš
šta su ujutru pročitao. Koristi i tumačenja svetih otaca Crkve, i odustaj od svoga mišljenja usvajajući njihovo,
premda će ti um i razum "govoriti" da su arhaična, nedostatna, out of date.... Lažu te tvoja rodjena osećanja!

Gordost u meni prepoznaje gordost u tebi.

Liturgijska zajednica u kojoj si, verovatno nije "po tvojoj meri" ali s obzirom da je Bog - Gospodar nad okolnostima,
dobro ti je ovde biti. Povremeno ćeš i dobiti šta ti je srcu dragu a sporadično ćeš drugima dati ono što je
tebi od Boga dato. To se zove "služenje" i niko ga ne voli. Smara nas. A to nas uvodi u Raj jer time ličimo na Hrista Spasa.
Imaš Jevandjeosku parabolu o semenu i 4 vrste tla na koje je palo. Seme je uvek isto, životonosno, kvalitet zemljišta ... varira.
Kao i direktno sledstvene konsekvence susreta to dvoje. Definiši samog sebe kroz tu prizmu, i sam sebi iskreno reci koja si ti
kakvoća tla u ovom trenutku a koja bi želeo biti. I onda... radi na sebi (tačnije - nastavi sa radom, vidim da su "radovi u toku"),
i ... Bog će te iznenaditi Samim Sobom!

Ја нисам склон агресији али јесам депресији.
Елем, унинијом реагујем на околности.
До сада нисам научио како да унинију немам (може ли се то?)
али јесам научио да у току 'напада' - не верујем својим осећањима.
Лажу ме! Увек постоје други и стално имам отворен 'аутопут' ка
Богу Јединоме - Христос га је направио Својом смрћу (да не морам
да умрем ја) и Својим васкрсом (опет због мене).
Наравно да је Господ то урадио за свакога од нас и то из љубави
према сваком од нас.
Молитве Богу током унинија су ... мој вапај и тихи крик, никаква дубока
теологија, никакво читање... У једној реченици: "Боже Свемогући
и Свеприсутни - промени нешто а ја не знам шта!"
А после - е после иде радост! Радост на квадрат!!!

Bogu hvala za sve!
Ako se ja počnem Bogu moliti za tebe, i danas doživim nekakve neprijatnosti  - da li je to dvoje
u uzročno-posredničnoj veui? Ne znam.
Ono što znam jeste da me lepo baš briga da li imam ili nemam poteškoće,
jer ceo ovaj život je moja "laka nevolja" i nadasve privremena aktivnost,
a za tebe ću se Bogu pomoliti da od sada pa "do zauvek" sa Njime u zajedništvu budeš.
Da te On Svojim blagodaću iznenadi i oduševi!
Bogu hvala za sve!

Čudno je to....
Ne psujem. Bogu sam se molio nekoliko meseci, trudio se,
i prestalo je. Oh, koliku slobodu sam osetio! A dogodi mi se
da sanjam da psujem i stid me razjeda u snu.
Ali iako oko mene svi govore razne ružne reči,
užasne i gnusne, u šali ili u zbilji, i vidim kako ih to
menja nagore - ne osećam da sam ni za mrvicu bolji od njih.
Kažem, čudno je to....
 

Čudno je to....
Ne psujem. Bogu sam se molio nekoliko meseci, trudio se,
i prestalo je. Oh, koliku slobodu sam osetio! A dogodi mi se
da sanjam da psujem i stid me razjeda u snu.
Ali iako oko mene svi govore razne ružne reči,
užasne i gnusne, u šali ili u zbilji, i vidim kako ih to
menja nagore - ne osećam da sam ni za mrvicu bolji od njih.
Kažem, čudno je to....