Милан Ракић

"OVDE JE SISTEM TAKO NAPRAVLJEN DA SE MI PLAŠIMO DRŽAVE. DRŽAVA JE NAŠ SERVIS, MI PLAĆAMO NJIH DA RADE. ALEKSANDAR VUČIĆ RADI ZA NAS, ON JE NAŠ ZAPOSLENI. DA LI SE IJEDAN ŠEF PLAŠI SVOG ZAPOSLENOG? ZAŠTO BI GA SE PLAŠIO? STRAH JE KAO I LEPOTA – U OČIMA POSMATRAČA. TO JE TVOJA ODLUKA. KAD ODLUČIŠ ILI KAD SI ROĐEN TAKO DA SE NE PLAŠIŠ, TO JE TO. EVO, SAD NEMAM POSAO, I ŠTA ĆEMO SAD"

Svoju karijeru na TV Prvoj Ivan Ivanović je završio u istom stilu kako ju je i započeo 2007, kad se ta televizija zvala Foks – burno, bučno i u centru pažnje. Došao je u "Keš taksiju", a otišao uz "Veče sa Ivanom Ivanovićem". U međuvremenu je bio i jedan od voditelja rijalitija "Survajvor", voditelj i urednik Jutarnjeg programa na nekadašnjem B92 i urednik zabavnog programa na Prvoj. Njegova autorska tok-šou emisija "Veče sa Ivanom Ivanovićem" u svakom svom segmentu bila je na nivou velikih uzora na uglednim svetskim televizijama. Nekad čak i bolja. Ivanović je intervjuisao skoro svakog iz sveta srpskog šou-biznisa, kulture, sporta, od velikih svetskih zvezda Brajana Ferija i Stinga, preko Borisa Tadića i Aleksandra Vučića do Novaka Đokovića. Sluteći da promena vlasnika televizija Prva i O2 neće na dobro izaći, u svojoj pretposlednjoj emisiji je najavio da odlazi, a poslednja emisija nije emitovana jer se novi menadžment našao uvređen Ivanovićevim obraćanjem. Čovek za koga struka još uvek nije utvrdila da li je novinar, voditelj ili zabavljač, diplomirao je u svojim četrdesetim godinama na Pravnom fakultetu u Beogradu, prvi posao mu je bio naplata parkinga, a dugo pre televizijske karijere radio je na poslovima obezbeđenja.
"VREME": Profesorka Anđelka iz Gimnazije "Sveti Sava" kaže da ste bili slab učenik, ali da ste stalno i svima govorili: "Videćete vi, jednog dana ja ću biti poznat."
IVAN IVANOVIĆ: Anđa je moja profesorka hemije iz gimnazije. Divna žena. Imali smo specifičan odnos, ja sam nju imitirao, to je cela škola znala. Gotivili smo se. Uvek sam mislio da ću raditi nešto veliko, nisam baš tačno znao šta. Kad bih sad mogao da gledam svoje odrastanje, ništa, sem moje upornosti, nije ukazivalo da bi bilo šta u mom životu moglo da krene na dobro. Danas verujem da me je neka ruka dovela do televizije, potpuno sporednim putevima, i to nije bilo slučajno.
Kako mislite da ništa u vašoj mladosti nije moglo da krene na dobro?
Potičem iz radničke porodice, iz radničkog naselja, poznatog samo po znamenitim kriminalcima koje je dalo beogradskom podzemlju. Očigledno je da nisam imao kapaciteta da se bavim time. Uvek sam imao neke veće snove, ali dugo nisam mogao da prepoznam šta je to u čemu bih bio toliko dobar. Tek kad sam došao na televiziju, sve je eksplodiralo u meni, i prvi put u životu sam osetio da sam tamo gde treba da budem. A to je neverovatan osećaj, kad čovek sebe pronađe i ide srećan na posao. Mislim da mali broj ljudi to doživi. Ne bih ovo menjao ni za šta.
Zašto ste odabrali late night show, kako se zove format emisije koju ste vodili?
Zato što je to crème de la crème televizijskog šou-biznisa. Ako treba da igraš fudbal, a ne možeš da igraš u Zvezdi ili Partizanu, nema razloga da karijeru provedeš u Maloj Moštanici. Ako na televiziji hoćeš da dotakneš sam vrh i pipneš zvezde, to možeš samo radeći late night show. To je tako u svih 56 zemalja u kojima postoji taj format i u svakoj je voditelj takve emisije jedna od najpoznatijih ličnosti. Temelje ovog posla postavio je Ed Saliven, ali je takav format postao poznat tek sa Džonijem Karsonom šezdesetih godina. Svi koji se time bavimo radimo na isti način: sve što je bitno za takvu emisiju jeste sadržaj, a ne forma. Ako imaš loše šale ili loše goste ili ne umeš da radiš intervju, nema ti spasa. Imaš Lava Pajkića kao primer kako stvari mogu da skrenu sa tog puta. Komedija je težak posao, a komedija na televiziji u ovakvoj zemlji je pakao.
U takvim emisijama se podrazumeva i izvesna doza političke satire. Da li je tako bilo kod vas od početka?
Naravno. Nikad neću zaboraviti prvu epizodu, odnosno pilot-emisiju, kada sam rekao da je napolju – bio je januar – toliko hladno da je Mlađan Dinkić – tada ministar – stavio ruke u svoje džepove. U studiju muk. Publika u šoku, samo su se uzdasi čuli. Tada sam shvatio šta me čeka i da će tu biti svega i svačega. Međutim, do 2012. mene niko nije pozvao telefonom niti se požalio na bilo šta. Nekako, moje šale o političarima bile su normalna stvar.
Ko vas je prvi pozvao?
Direktor televizije, jer je i njega neko pre toga zvao. Ostaće zauvek tajna ko, ali direktor je dobio poziv u vezi sa emisijom u kojoj je gostovao Tomislav Nikolić, tada kandidat za predsednika. Boris Tadić je bio uoči prvog kruga predsedničkih izbora, a Nikolić uoči drugog. Ideja je bila da obojicu ravnopravno predstavimo i da narod odluči za koga će glasati. To sa Tomom je bio najveći incident do tada. Snimili smo emisiju i onda je bila frka da li će uopšte biti emitovana. Tada sam prvi put u životu stavio karijeru na kocku i rekao da ću da dam otkaz ukoliko se to ne emituje, jer ja dajem sve od sebe da se ne bojim bilo kakvim političkim bojama i da je nekorektno da me menadžment oboji. Odluka da se ta emisija emituje doneta je u osam uveče, a emitovanje je bilo u devet. Ali je emitovana. Godinu dana ranije smatrao sam, kao novinar, da je potpuno neprihvatljivo da jedan od lidera opozicije, Aleksandar Vučić, ne može da se pojavi ni na jednoj nacionalnoj frekvenciji. Pozvao sam ga u svoju emisiju i on je bio prvi političar koji je ušao u moj studio. Tada mi je direktor televizije rekao da ne misli da je to pametno i što bih ja to radio, odgovorio sam mu: "To tako mora. Ako hoćemo da budemo slobodni, ako mislimo da smo prava televizija, moramo da pružamo jednake šanse svima, i ko bude bolji neka pobedi. To nije naša briga." Zašto danas ne postoji niko ko sme da dovede lidera opozicije, ko god to bio, na nacionalnu frekvenciju, da sedi sam u emisiji 48 minuta i kaže šta ima? Dakle, promenilo se sve. Mora da postoji određeni nivo ispod kojeg nijedan novinar ne bi smeo da ide.
Ko je od opozicionih političara gostovao u vašoj emisiji poslednjih šest godina?
Nije niko. Ukinuo sam gostovanje političara posle gostovanja Vuka Draškovića. Bio je sjajan intervju, odlična emisija sa 35 odsto šera, ali je REM sledećeg dana doneo zabranu gostovanja političara u zabavnim emisijama tokom izborne kampanje. Onda sam rešio da ta zabrana traje zauvek. Gostovalo je nekoliko ljudi koji su u opoziciji, ali tema nije bila politika. Bili su Siniša Kovačević i Dragoljub Mićunović, ali smo pričali samo o njihovim knjigama koje su bile aktuelne. Nekako sam shvatio da ako ne može da se radi kako treba, onda nećemo da radimo nikako. Ali, nisam mogao da odustanem od politike u uvodnom monologu jer ideja late night showa je da analizira ono što se dešavalo u toku tog dana, a u našem slučaju sve što se desilo u toku prethodne nedelje. Nisam nikada u emisiji imao ništa što nije bilo naslov u novinama ili na internetu. Takve emisije se bave prepakivanjem javnog mnjenja u proteklih sedam dana i davanjem humoristički uspešnog pristupa nekim ozbiljnim temama. To je, zapravo, ono što biste sa svojim ortacima u kafani rekli za stolom dok pijete treće, četvrto piće.
Kako se sadašnja vlast, odnosno predsednik Aleksandar Vučić, odnosi prema šalama na njihov račun?
Mislim da je ovo osvešćivanje režima koliko su moćni i šta sve mogu. To je, prosto, njihova odluka da se medijima ozbiljno pozabave. Oni se od januara 2014. do danas ozbiljno bave medijima i sad imamo priliku da vidimo, malo je reći, pokolj u medijskom svetu. Svakom od nas bi, u najmanju ruku, trebalo da bude neprijatno čak i bez svoje krivice. Već dvanaest godina se bavim ovim poslom i jedini sam kao autor preživeo promenu režima. Kesić je počeo pod Vučićem, ovo što danas radi nije radio za vreme Tadića. Ja jedini imam iskustvo sa oba režima, ali poslednje dve godine su postale stvarno nepodnošljive. Svaki put kad gledam neki intervju sa Vučićem, hoću da umrem od smeha. Imate jednu potpuno nenormalnu situaciju da novinar mora da bude oponent predsedniku. Novinar je instrument koji priču treba da predstavi narodu, a ne neko ko treba svoje lične stavove da sučeljava sa predsednikom. Radio sam i ja intervju sa njim 2015. i to je za mene bilo neverovatno iskustvo, kad sam mu uživo rekao da me cenzurišu i opisao mu kako to rade, na šta je on odgovorio: "Pa, što ne nađete neku televiziju gde će vas više ceniti?" Taj intervju nije bio u mojoj emisiji, to je bio njegov novogodišnji intervju, pošto on odluči i na kojoj televiziji će biti i ko će da vodi... Televizija je insistirala da ja to radim, pa sam pristao. Ispratili su me kao na streljanje, tako su me tužno gledali kad sam ulazio u studio. Vučiću sam rekao da je narod gladan, on je crtao neke razlomke na papiru, pričao o bruto društvenom proizvodu, onda me pitao koliko plaćam porez. Najzanimljivije je da se u isto vreme održavaju protesti "Novinari ne kleče", a posle te emisije ni jedan jedini kolega, ni jedne novine, ni jedna televizija nisu rekli reč o tome da sam predsedniku saopštio da me cenzurišu i kako to rade. Ni reč. Ni UNS, ni NUNS. Tada sam shvatio da nam se ne piše ništa dobro i da ništa dobro nismo ni zaslužili zbog takvog ponašanja.
A možda vas kolege ne doživljavaju kao pravog novinara?
Znam da me ne doživljavaju, ali to mene uopšte ne interesuje. Celu svoju karijeru zalagao sam za istinu, slobodu i humanitarni rad. Ne mogu da nađem ništa loše u tome. S vremena na vreme sam umeo da pomenem neki polni organ u emisiji, ako je to toliki greh da ćemo da zanemarimo sve drugo što sam radio, onda u redu.
Da li ste se tokom intervjua sa Vučićem osećali kao da morate da se branite, što se redovno dešava kolegama na RTS-u kad razgovaraju sa predsednikom?
Ma, ja se njega uopšte nisam plašio, kao što ga se ne plašim ni danas. Ovde je sistem tako napravljen da se mi plašimo države. Država je naš servis, mi plaćamo njih da rade. Aleksandar Vučić radi za nas, on je naš zaposleni. Da li se ijedan šef plaši svog zaposlenog? Zašto bi ga se plašio? Strah je kao i lepota – u očima posmatrača. To je tvoja odluka. Kad odlučiš ili kad si rođen tako da se ne plašiš, to je to. Evo, sad nemam posao, i šta ćemo sad?
Kojoj vrsti pritisaka ste bili izloženi dok ste radili na TV Prvoj?
Pre svega, pritisak kreće preko tabloida. Taj pritisak je mnogo gori od političkog. To je orkestrirana hajka za koju tačno znaš ko će da započne i kako će da izgleda. Ona uvek počinje u "Informeru" i uvek najnenormalnijim tekstovima o meni – da primam pare od hrvatske tajne službe i poustašujem Srbiju, da radim za tajkune, da kradem vespe po Beogradu, da sam narkoman, ološ, izdajnik. Lanac ide kad predsednik nešto kaže, to je odmah signal, kao Pavlovljev refleks, za tabloide da treba da napadnu, oni to sve već imaju uigrano. Tu niko nema nikakav dokaz, niko nema nijednu činjenicu jer niko nije opterećen tegovima morala. I sad ti bivaš izložen na stubu srama, na kraju se sve završava nekim baticom od dva metra i 120 kila koji hoće da ti lomi ruke i noge, i onda ideš u odeljenje za visokotehnološki kriminal. Imam toliko poseta tom odeljenju da očekujem da me neko uzme za kuma. Nije normalno da deset puta godišnje idem tamo i to je svaki put izazvano izjavom predsednika, ministra ili nekog ozbiljnog državnika. Još 2011. "Informer" je počeo o meni da piše najgore moguće budalaštine, i pametan čovek mora tada da reaguje. Moraš da se ogradiš od takvih ljudi i kažeš: "To nije naša profesija. Ovo je odmetnik, ima neke svoje interese, ovo nije novinarstvo, ovo nisu novinari. Neću da budem kolega s tim ljudima." A ne da smatraš da si heroj ako uspeš da objaviš istinu. To treba da bude normalno stanje stvari. Kad kažem da Beograd nema metro, sutra osvanem kao izdajnik. A Beograd nema metro. Prosto nema. Uvek se završi u tabloidima. Tabloidi su osnovni instrument pritiska na bilo koga ko misli drugačije od ovog režima. Da me ne shvatite pogrešno, ja nisam nikakva opozicija, nisam politički aktivan na bilo koji način. Ja predstavljam slobodnomislećeg čoveka koji u ovom trenutku slobodno misli da u ovoj zemlji ništa nije kako treba. Stvari nisu normalne i, da izvinite, niko nas ne jebe dva posto.
Da li vi glasate?
Glasam. Poslednjih nekoliko godina redovno glasam. Imao sam i ja svoj period apstinencije nakon Đinđićevog ubistva, a vratio sam se glasanju od 2013. Ali, mislim da mi i dalje možemo mnogo toga da promenimo. Verujem da među nama novinarima – evo, nazvaću sebe novinarom – ima 80 posto normalnih ljudi kojima nije dobro kad posle svojih emisija i svojih intervjua dođu kući i legnu u krevet. Nisu u redu sa sobom što su morali tako da rade. Pozivam ih da se zapitaju da li stvarno moraju. Da li stvarno zarađuju toliki novac koji ne mogu da zarade na drugom mestu pa da se osećaju bolje?
Na to će mnogi da vam odgovore da je vama lako jer ste zaradili veliki novac i imate komoditet da kažete da nećete da radite.
Evo na čemu se zasniva moj komoditet: na tome što mi obraz, stvarno, nema cenu. Sad ću da prodam svoj stan, pa ću od toga da živim. Ako je to dobar plan, onda sam ja car. Na kraju krajeva, ako ja mogu sa svojom platom da uradim ovako nešto, onda može i neko sa daleko manjom. Mnogo je lakše naći posao za manje plaćene pozicije od ove na kojoj sam ja bio. Znam da više nikada neću naći posao za platu kakvu sam imao na Prvoj. I uopšte mi nije bitno. To je moja donja crta dostojanstva. Sve materijalno što si jednom napravio u životu možeš da izgubiš, pa da napraviš drugi, treći put, ali dostojanstvo gubiš samo jednom u životu. Da li mislite da je trebalo da posle godina poštenog rada ostavim svoje ime u jednoj ovakvoj transakciji u kojoj je prodata Prva? U kojoj je 200 miliona evra državnih para okrenuto u roku od dve nedelje pred svima nama. Gde novi vlasnik nije imao revizora da proveri papire u Prvoj. Pa polovni auto kad kupuješ odeš kod majstora da ga stavi na kompjuter da proveriš da li je sve u redu. Druga stvar, da li mislite da ja treba da budem kolega sa Đukom, da radimo u istoj firmi?
A doći će Đuka?
Đuka ne mora da dođe, on je u Kopernikusu, a Kopernikus je u Prvoj. Evo još jedno pitanje: u novogodišnjoj čestitki na televiziji piše "Kopernikus grupa", po kom osnovu kad je Srđan Milovanović kupio Prvu kao fizičko lice? Tu toliko sumnjivih detalja ima da ja ne želim da moje ime bude deo toga. Pritom, njihovo skidanje poslednje epizode je pečat na sve ovo što sam rekao. To je ekstremno glup potez koji je u rekordno kratkom roku potvrdio apsolutno sve ono što sam ja rekao publici u svom obraćanju. Koje, naravno, nije viđeno, ali stoji na Jutjubu.
Ali, niste ste u toj epizodi previše šalili sa Vučićem.
Ta epizoda je skinuta zbog poslednjeg dela u kojem objašnjavam zašto odlazim. Ne zbog nečega što sam rekao o Prvoj, već zbog onoga što sam rekao o stanju u medijima u Srbiji. Da je na nacionalne frekvencije pao mrak. Kraj, to je vest. Javite svima, da se ne zanose. Sve što možeš da vidiš jesu samo prividi slobode. To su ozbiljne mašinerije, uredničke, direktorske, koje kontrolišu maltene svaku reč koja će se izgovoriti. I kad se izgovori nešto što ti deluje kao sloboda, to je planirano pušteno. Da bi bio privid slobode. Ja sam bio urednik na toj televiziji, a kad sam podneo ostavku na tu funkciju, niko me nije zvao da pita zašto sam to uradio. Kada je Vučić odlučio da njegov intervju sa Brankicom ide petkom u devet, a meni niko nije javio, niti me ko pitao šta mislim o tome, nego sam sve saznao na Tviteru, ušao sam kod direktorke i rekao da Vučić može da uređuje i ostale dane. Ne moram ja da se cimam bez razloga i dolazim na posao, dajte mu i "Jutarnji program" i "150 minuta" i sve ostalo, pa nek radi čovek kad voli. Za mene je bilo neprihvatljivo da kao urednik zabavnog programa na Tviteru saznam da je promenjena programska šema za koju ja odgovaram.
Da li ćete se priključiti protestu "Stop krvavim košuljama"?
Nisam pristalica toga da novinari treba javno da podržavaju bilo koju političku opciju. Mene nikada nećete videti ni na jednom protestu, ni na jednom političkom skupu. Ja zabavljam sve ljude u ovoj zemlji i sve što želim je da slobodno razmišljaju. Mislim da ovi ljudi i bilo koji u budućnosti moraju da žive u zemlji u kojoj normalno mogu da se okupe i da protestuju protiv onoga što im ne odgovara u državi koju sami finansiraju i izdržavaju. To je elementarna stvar u demokratiji.
Priča se da ćete svoju emisiju ubuduće raditi za TOP kanal.
Ni sa jednom televizijom još nisam pregovarao. Za sada sa svojim timom pokrećem emisiju, prva epizoda će biti na Jutjubu 8. februara, a snimaćemo je u mojoj dnevnoj sobi. Bez gostiju.
Radoslav ĆEBIĆ

@Иван ♪♫ Неки "протестатори". Баптисти ваљда. Премда видим на сајту да деле и књиге иза којих стоје Пентакосталци. 
Објашњено је све на почетку теме. А ти сад види бајо мој колко има станова и кућа у Земуну и на НБгд па помножи са 50-ак РСД колико отприлике кошта писмо. Агресивна кампања, нема шта.

"Кажу бићемо немртви док нас ви желите и надате се сусрету са нама. А када престанете да нас сањате, можда неће бити ни нас ни вас. Ни тамо, ни овамо, ни било где..."

(Александар Б. Лаковић, Гласови неба под земљом, Песма 8)

#kragujevackioktobar #krvavabajka #zlocin #sumarice — у месту Šumarice Memorial Park.

35

Ал` то је новосадска момчад из "Државног посла" јебитачно одрадила са Бишевцом.
 

Na današnji dan, 31. oktobra 1974. godine, u razmaku od pola sata, poletela su, jedan u Jugoslaviji, a jedan u Rumuniji, prva dva prototipa aviona "Orao".

Na današnji dan, 31. oktobra 1974. godine, poleteo je prvi prototip našeg aviona „Orao“. Prvi probni let je obavljen na aerodromu Batajnica, a probni pilot koji je izvršio zadatak, bio je major avijacije Vladislav Slavujević, inače pilot Vazduhoplovnog opitnog centra (VOC). Ujedno, ovo je bio i prvi avion domaće proizvodnje koji je probio „zvučni zid“. Ovo je priča o njemu…

Negde krajem šesdesetih godina, u vrhu tadašnjeg RV i PVO, u svetlu razvoja vojne misli, koncepcije odbrambenog rata i primene teorije na terenu, dolazi se do zaključka da je našem vazduhoplovstvu potreban jedan robustniji, jači, opremljeniji i naoružaniji višeplatformski avion, koji bi zamenio dotadašnjeg „Jastreba“. Njegova namena bi prema zamisli bila prvenstveno kao jurišnika i bombardera, te za izviđanje kopnene i morske teritorije. Istovremeno, razvojem letelice bi se nastavio i tehnološki razvoj i unapređivanje naše vazduhoplovne, ali i industrije u celini.

Zahtevi koji su postavljeni pred inženjere Vazduhoplovno-tehničkog Instituta (VTI) su u najkraćem bili da avion bude sposoban da brzinom bliskom brzini zvuka u taktičkom radijusu do 500 kilometara, može da ponese do 1500 kilograma ubojnih sredstava. Konfiguracija mora zbog borbene žilavosti da ima dva motora i letelica mora biti osposbljena da poleće i sleće i sa travnate piste.
Tadašnja vazduhoplovna industrija je razvojem i proizvodnjom „Galeba“ i čitave palete njegovih iteracija dostigla jedan tehnološki nivo, koji obzirom na zahteve i tehnologije „zamišljenog“ aviona u smislu materijalne baze nije bio dovoljan, pa tadašnji državni vrh donosi odluku da se saradnja oko izrade aviona ponudi Rumuniji, što ovi i prihvataju. Tako da je ubrzo, prekriven velom tajne, započeo projekat nazvan „JuRom“. Saradnja sa Rumunijom je imala svoje opravdanje u mogućnosti proizvodnje većeg broja serisjkih primeraka letelice. Sa druge strane, brzo su se pokazale i neke manjkavosti te odluke, jer su Rumuni i njihova vazduhoplovna indsutrija bili ipak na mnogo nižem nivou i opremljenosti i tehničke kulture uopšte. No, moralo se raditi…

Rad na izradi prototipa po sistemu „pola-pola“, poveren je našem Vazduhoplovno-tehničkom Institutu, te istoj takvoj ustanovi u Bukureštu. Sama izrada sklopova kod nas je izvođena na više mesta, tako da su konstrukcija aviona i prednji deo sa kabinom, te finalni radovi, rađeni u mostarskoj fabrici „Soko“. Pančevačka „Utva“ je pravila zadnji deo trupa, stajni trap i hidrauliku „Prva petoletka“ iz Trstenika. Rajlovački „Orao“ je proizvodio motore, dok se u zemunskom „Teleoptik“-u proizvodila elektrooprema, a radio oprema u banjalučkom „Rudi Čajavec“-u. Rumuni su opet čitav proizvodni proces izvodili u fabrici „IAR“ u Brašovu.

Inače, kao uzor našim i rumunskim konstruktorima, poslužio je francusko-britanski jurišnik „Jaguar“. Sličnost je očigledna, ali za razliku od „Jaguara“, naš „Orao“ je od samog početka imao probleme sa motorima. Naime, konstrukcijski zahtevi za taj avion su predviđali mnogo jače motore, međutim politika velikih sila je i u ovom slučaju presudila, te smo mogli računati samo na slabije modele motora britanskog „Rols-Rojsa“. Oni jednostavno nisu hteli da daju licencu za neki bolji (jači) motor nekoj zemlji Istočnog bloka (Rumuniji), odnosno Nesvrstanoj (kakvi smo mi bili), jednostavno se ogradivši ograničenjima izvoznih normi. Bilo kako bilo rajlovački „Orao“ je po licenci proizvodio motore „Rols-Rojs Vajper 632“, na koje je u kasnijim iteracijama dodao komoru za dodatno sagorevanje, u narodu poznatiju kao „forsaž“, koja je koliko-toliko doprinela poboljšanju performansi letelice.

Sa druge strane, bez obzira na nedostatke vezane za pogonsku grupu, a iz toga i određene konstukcijske nedostatke, ovaj projekat je „podigao“ i nivo tehnološke razvijenosti naše avio industrije, jer je sa „Orlom“ osvojen niz novih tehnologija. Potpuna presurizacija kabine, ugradnja tzv. „0-0“ izbacivog sedišta (sposobnog za dejstvo i kada avion „stoji“ na stajanci), izrada letelice sa strelastim krilom, ugradnja žiro-platforme spregnute sa auto-pilotom za neutralisanje svih „nenormalnih“ evolucija tokom leta, savremen sistem komandi zasnovan na hidro pokretačima, samo su deo postignute (i dostignute) tehnologije, čemu je „kumovao“ ovaj projekat.

Izrada prva dva prototipa je započela 1972. godine i za zemaljska i letna ispitivanja je već kao što je uobičajeno, bio određen Vazduhoplovni opitni Centar (VOC) na aerodromu Batajnica. Odgovorna lica za sprovođenje ovog zadatka sa naše strane su bili pukovnik Franc Rupnik kao načelnik VOC-a, odnosno inženjeri, poptukovnik Olga Velašević i major Valter Kučera. Za pilota je određen Vladislav Slavujević iskusni VOC-ov pilot, koji je do tada u sklopu ove institucije opitovao 45 raznih vrsta letelica, od klipnih, pa do MiG-21. Zanimljiva je i još jedna stvar koja je opredelila za izbor kapetana Slavujevića, jer se verovalo da će on zadatak uspešno obaviti. Naime, Velibor je završio Školu rezervnih oficira avijacije, tj. nije imao završenu Akademiju, što je automatski značilo da ne može da napreduje više od čina kapetana I klase. Na stranu njegova uspešna letačkla karijera, al`, propisi su-propisi. I onda je, između ostalog odlučeno da se njemu dadne taj zadatak, nakon kojeg će se imati i „opravdanje“ za unapređenje u majorski čin.
Početkom avgusta 1974. godine, prvi prototip je sklopljen u mostarskom „Sokolu“ i zemaljskim putem je prebačen na Batajnicu.  Avion je imao u sbe ugrađene originalne, predserijske britanske motore i odmah su započeta ispitivanja na zemlji, kao i pripreme za prve probe zaletanja na pisti. Zanimljivo je da je u jesen 1974. godine vladala i epidemija gripa, tako da je pilot Slavujević sve vreme bio u karantinu na aerodromu i pod stalnim lekarskim nadzorom.

Probe zaletanja su vršene tokom vikenda, 26. i 27. oktobra, kada je dostignuta i brzina od 260 km/č kao i podizanje nosne noge i rasterećivanje glavnih nogu stajnog trapa. Svi dotadašnji parametri su ukazivali da je sve spremno za prvi let. Kako našeg prototipa, tako i rumunskog… Odlučeno je da taj dan bude četvrtak, 31. oktobar 1974. godine.

Na Batajnici je tog dana bilo živo od ranog jutra. Baš kao i bazi rumunskog RV kraj grada Bakau. Dok su inženjeri i tehničari spremali letelice, piloti su bili u kontaktu sa meteorolozima. Naročito Slavujević, jer je donja baza oblaka koja se nadvila nad Sremom je bila izuzetno niska i pretila je da se zadatak odloži. Iako je došao i komandant RV i PVO, general Ćemalović i još mnogi zvaničnici. Rumunski kolega, pukovnik Georg Stanica nije imao tih problema. Vreme na istoku Rumunije je bilo idealno. A urbana legenda kaže, da se iz Danske javio general armije Nikola Ljubičić, koji je tada bio u pratnji Josipa Broza i rekao da se Tito interesuje kako je prošao let. Navodno je posle toga ipak pristupljeno izvođenju zadatka…

Bilo kako bilo, u hronometražu je zabeleženo da je kapetan Vladislav Slavujević poleteo na zadatak u 10:30 sati, a da je sleteo u 11:15 sati. Tokom tih 45 minuta dostigao je maksimalnu visinu od 3000 metara i brzinu od 490 km/č, uz angažovanje 85% snage oba motora. Izveo je takođe i nekoliko školskih krugova i imitacija sletanja. Njegov kolega, pukovnik Stanica, poleteo je 38 minuta kasnije, po našem vremenu, u 11:08 i sleteo je u 11:29 sati. Obe strane su nakon telefonskih razgovora konstatovale da je prvi probni let uspešno izveden i da se dalji razvoj letelice može nastaviti, no to je već neka druga priča…

Ipak, treba dodati i ovo, da je 10 godina kasnije, 22. novembra 1984. godine, kada je već započela i serijska proizvodnja, opitni pilot VOC-a, tada major, Marjan Jelen u rejonu Pančeva, prethodno pošavši sa visine od 12000 metara, u poniranju sa uglom od gotovo 30 stepeni, na visini od 2000 metara probija zvučni zid i tako ulazi u istoriju kao prvi pilot koji je to učinio sa avionom domaće proizvodnje.

Ukupno je proizvedeno 203 aviona, i to za nas 115, a ostatak za Rumune. Rumuni su ih se odavno otarasili, dok ga naše RV još uvek koristi i trenutno raspolažemo sa preko 30 primeraka ovog jurišnog dvomotorca, koji danas „slavi“ jubilej…

„Orao“ je po mnogim merilima „nedovršen avion“ i letelica koja je zaista zaslužila da bude mnogo bolja mašina, pa i u svetlu činjenice da je uspešno korišćena i tokom rata u BiH, odnosno na Kosmetu….
Milan RAKIĆ

45 година

Morao sam da guglam "Moja braca lyrics" jeri sam isto tako bio u problemu da povatam reči, a naročito termin "šanavala".
No kada se pažljivo pročita, ipak - moram da priznam, biva jasnije.
I nije nikakva "šanavala", kao "poseban" u smislu reči entitet... No "šana" kao jedna reč (od "šaner"), a tako je u lajriksu i "vala" kao "bogami" donekle objašnjavaju
A ja misliJo to nešto iz hinduizma 

Npr. ako si Car

Morao sam da guglam "Moja braca lyrics" jeri sam isto tako bio u problemu da povatam reči, a naročito termin "šanavala".
No kada se pažljivo pročita, ipak - moram da priznam, biva jasnije.
I nije nikakva "šanavala", kao "poseban" u smislu reči entitet... No "šana" kao jedna reč (od "šaner"), a tako je u lajriksu i "vala" kao "bogami" donekle objašnjavaju
A ja misliJo to nešto iz hinduizma 

Da l` da stanem na naslovu i prestanem da pišem (dotvaram temu), jeri se o okusima ne raspravlja ili da podelim sa vama problem?
Pripadam nekoj generaciji odrasloj na jugoslavenskoj verziji rokenrola (i svim njenim iteracijama na polju popularne kulture-dakle nisu mi strani ni uradci Arsenija Dedića, Josipe Lisac, pa i ranije još iz ere Lutajućih srca i tak daljše)
U "vremenima raspleta" muzički okus je evoluirao prvotno na, opet, jugoslovenskim pankrokovima tipa ElOrg i EKV npr., da bi se negde zaustavio na Brzim Bendovima Srbije (Goblini, Bjesovi, Atheist Rap, Kristali, Jarboli, Ništa Ali Logopedi, Zvončekova bilježnica, Džukele i proče)
I od "malih beba", kako su moja deca odrastala, nisam naravno "silovao", ali negde ako se u kući nešto sluša, to bi bilo to.
Meždutime, moja me deca "obradovaše" ovih dana i "proglasiše" ovaj uradak izvesnog Cobeta, kao "vrh" popularne muzičeske umetnosti...
Kažu, Cobija je vrhunski umetnik i jebem te robijo (čkolovao se u Amerikama) i sve tako u tom smislu.
Inače i moj stariji sin je prošle godine na fonu tog Cobije napravio uradak koji sam smatrao incidentom i prolaznom tinejdžerskom ekscentričnošću...

I sad nisam ja neki čistunac (znamo se) , al ovo bajo moj (po meni) ni reči, ni poruke, ni suštine.
Ima te li vi vakih priključenija?

ONO ŠTO JE DODATNO IZIRITIRALO JAVNOST POSLE UDESA U KOME JE JEDNA ŽENA IZGUBILA ŽIVOT JESTE IZJAVA ZORANA BABIĆA DATA "KURIRU": "SVA SREĆA ŽIV SAM I JOŠ ĆU VAS GNJAVITI. NISAM ŽIVOTNO UGROŽEN, ALI IMAM PRELOME NOGE, BUTNE KOSTI NAJVEROVATNIJE, SADA SE SVE UTVRĐUJE. NALAZIM SE U KLINIČKOM CENTRU NIŠ I OVDE SU LEKARI I SESTRE PREDIVNI. DOBRO SAM PROŠAO", REKAO JE BABIĆ

KAO NA BOJNOM POLJU: "Škoda" koja je izazvala sudar...
U toku tog četvrtka, 31. januara, standardno-podobni mediji u Srbiji kao da su se obavezali na nešto što je ličilo na zavet ćutanja. Oko 8.20 ujutru na auto-putu E-75, na naplatnoj rampi kod Doljevca, automobil marke škoda se ogromnom brzinom zakucao u opel astru, na čijem zadnjem sedištu se, propisno vezana pojasom, nalazila Stanika Gligorijević. Od siline udara Gligorijević je na mestu preminula, a povređeno je još pet osoba – dve teže i tri lakše.
...i automobil u kome je bila žrtva Medijski izveštaji o tom udesu počeli su da stižu već pre 10 časova ujutru. No, mediji su, uprkos osnovnim pravilima novinarstva, uglavnom izveštavali o stanju Zorana Babića, tada još uvek vršioca dužnosti direktora državne firme Koridori Srbije d.o.o. Babić, član predsedništva Srpske napredne stranke, nalazio se u vozilu koje je izazvalo sudar, i tom prilikom je zadobio prelom butne kosti, a mediji su, uz usputno pominjanje da je jedna osoba poginula, mnogo više prostora posvetili Babićevoj butnoj kosti.
Ujedno, niko od medija pod SNS kontrolom nije konstatovao šta se zaista dogodilo: da je vozilo u kome je bio Zoran Babić usmrtilo ženu zbog neprilagođene brzine. Odmah je bilo javljeno da je kod Doljevca bila gusta magla, vidljivost oko 15 metara, a škoda je toliko brzo uletela u opel astru da je i treći automobil, koji se nalazio ispred opela i čiji je vozač u trenutku udara plaćao putarinu, bio odbačen više desetina metara unapred. (Tek sutradan, javnost će saznati da Babićev vozač uopšte nije ni kočio pre sudara.) No, za medije je, izgleda, bila misterija šta se dogodilo, i ko je krivac kada se jedno vozilo od pozadi zakuca u drugo.
KRATKA HRONIKA BEŠČAŠĆA: Tako, u prvom izveštaju, za "Informer" su se "iz za sada nepoznatog razloga sudarila tri vozila", a među povređenima se nalazi i Babić. Za "Kurir" su se "sudarila tri automobila", a "kao uzrok nesreće spominje se klizav kolovoz". TV Prva, odnedavno praktično pod kontrolom SNS-a, javila je u podne da su u nesreći "učestvovala tri putnička vozila", te da "očevici kažu da je ovde jutros bila gusta magla, a šta je tačno uzrok nesreće, utvrdiće istraga". Maltene istim rečima o događaju je izvestio i tzv. javni servis.
"Blic" je bio naročito kreativan: osim o Babićevim povredama, list je izvestio da se "nastradala žena nalazila u automobilu koji je bio u sredini", a "vozilo u kom je bio Babić bilo je poslednje u koloni koja se sudarila". Dakle, kolona se sudarila, a, eto, vozilo u kojem je bio Babić je tu naišlo poslednje. U nečemu što se zove Nacionalni dnevnik, a prikazuje se na TV Pinku, takođe je najviše detalja bilo o Babićevim povredama, bez ikakvog nagoveštaja ko je krivac za udes.
U toku tog dana – još uvek smo u poslednjem danu januara – stizala je podrška sa svih strana nekadašnjem šefu poslaničke grupe SNS-a u Skupštini Srbije, a prenosi "Kurir": "Svima nama koji smo na točkovima glava je u torbi. Strašno je što je ljudski život izgubljen, ali hvala bogu da je izbegnuta veća tragedija" (Rasim Ljajić). "Zoki je dobar čovek i ima punu podršku od mene i u ovom groznom trenutku. Srećom je dobro prošao i verujem da će se brzo oporaviti, pa da završimo konačno taj koridor" (Milutin Mrkonjić). "Zoran da ne brine. Biće sve dobro. Da sluša doktore! Svi mu želimo brz oporavak. A zna on da ćemo kolegijum organizovati i u bolničkoj sobi, ako zatreba" (Zorana Mihajlović). "Zoran je snažan i uporan čovek koji ima divnu porodicu zbog koje se vredi boriti i živeti. Svi smo uz njega" (Aleksandar Vulin).
Ono što je dodatno iziritiralo javnost – na društvenim mrežama, jer je najveći broj medija partijsko glasilo – jeste Babićeva izjava, data opet "Kuriru": "Sva sreća živ sam i još ću vas gnjaviti. Nisam životno ugrožen, ali imam prelome noge, butne kosti najverovatnije, sada se sve utvrđuje. Nalazim se u Kliničkom centru Niš i ovde su lekari i sestre predivni. Dobro sam prošao", rekao je posle udesa Babić za "Kurir".
BEZ LIČNE ODGOVORNOSTI: No, preko noći se sve menja. Sledećeg jutra, načelnik Uprave saobraćajne policije Ministarstva unutrašnjih poslova Nebojša Arsov izjavljuje da je uhapšen vozač koji je izazvao sudar i opisuje način na koji se saobraćajna nezgoda dogodila ("vozilo marke škoda kretalo se velikom brzinom iz pravca Niša ka Leskovcu, kada je došlo do naplatne stanice Doljevac, isto se nije zaustavilo, već je udarilo u vozilo marke opel astra, koje je bilo zaustavljeno u redu za čekanje za naplatu putarine, koje je od siline udarca nabačeno na vozilo marke folksvagen pasat, čiji je vozač u tom trenutku plaćao putarinu"), a u javnost, kako su izvestili tabloidi, "isplivava" snimak udesa sa naplatne rampe.
Iako se iz kadrova sa mesta udesa može videti da naplatna rampa Doljevac ima kameru na svom krovu, u javnost je "isplivao" snimak sa nivoa puta, sa koga se apsolutno ništa ne može utvrditi – u jednom trenutku prvi vozač plaća putarinu, u narednom se na njegovom mestu nalazi slupani automobil u kome se nalazio Babić. Sve se odigralo toliko brzo da se, osim činjenice da se sudar dogodio, malo šta može zaključiti: ni kolikom brzinom se vozilo kretalo, ni da li je kočilo, ni ko je vozio, ni ko se u automobilu uopšte nalazio. Na sva ova pitanja odgovor može da dâ pomenuta kamera koja se nalazi na krovu naplatne rampe.
POSLUŠNI VOJNIK PARTIJE: Bivši v.d. Koridora Srbije Zoran Babić Već po podne ministar policije Nebojša Stefanović izjavljuje da će Babić podneti ostavku na mesto direktora Koridora Srbije, da je dotadašnja istraga pokazala "da je vozilo Koridora neprilagođenom i ogromnom brzinom ušlo u pojas naplatne rampe", te da Babić "nema ličnu odgovornost, jer nije upravljao vozilom, ali da je to (ostavka), ipak, logičan potez".
Sofija Mandić je na "Peščaniku" primetila da bi upravo lična odgovornost trebalo da Babića preporuči za ostavku, "ali kao što Stefanović lepo kaže, Babić ove odgovornosti u sebi jednostavno nema". Ispostaviće se i da ministar, po ko zna koji put, laže javnost Srbije: "Insajder" je saznao, što su kasnije potvrdili i Koridori, da škoda nije u vlasništvu Koridora, već bugarske firme Trejs, koja je izvođač radova na koridoru 10 u Grdelici, a da je uhapšeni vozač – zaposlen u Koridorima. Obrazloženje Koridora bilo je da je "uobičajena praksa u međunarodnim ugovorima u celoj Evropi i svetu" da izvođači radova obezbede opremu i vozila za potrebe investitora i inženjera u cilju realizacije projekta.
IZVRŠENJE BEZ NAREĐENJA: Tako je moralo da se dogodi da jedna osoba pogine, pa da javnost sazna za krajnje koruptivnu praksu – da je preduzeće čiji rad Koridori kontrolišu, tim istim Koridorima po ugovoru obavezno da kupuje automobile, koji nakon završetka projekta ostaju u vlasništvu Koridora. Nije još uvek jasno zašto se Babić vozio u tim kolima, jer su ona navodno dobijena za potrebe nadzora radova, a ne za vozikanje direktora. Takođe, javnost bi mogla i da se zapita šta joj sve još nije poznato kada ovako, čim se zagrebe, pokuljaju krajnje sumnjivi i koruptivni poslovi državnih firmi.
Ubrzo nakon Stefanovića, u petak predveče, javlja se i Zoran Babić. Uz napomenu koja bi u drugim okolnostima bila smešna – da se naprednjacima ne naređuje, jer oni znaju šta treba da čine – Babić je podneo neopozivu ostavku ispoljivši, čak i u ovoj situaciji, neprimeren hvalospev stranačkom gazdi: "Znanje, ali i moral, odgovornost i pre svega ljudskost i čestitost, osobine su koje u svakom od nas traži naš predsednik. I ne treba da mi kaže bilo šta. Ako me je predložio na funkciju, onda znam šta mi je činiti."
Tako se saga Zorana Babića u Koridorima završila nakon smrtnog slučaja koji je izazvao njegov vozač, saga koja je počela nakon predsedničkih izbora 2017. kada je, u maju, postavljen za v.d. direktora. No, to nikako nije jedini udes, niti jedina smrt koju su ljudi iz ove vlasti ili bliski njoj izazvali na putevima Srbije u poslednjih šest-sedam godina.
MOLI TE ALEKSANDAR: Dva meseca pre nego što je Babić dobio novo zaduženje, u martu 2017, Slavica Đukić Dejanović je, vraćajući se službenim vozilom sa predizbornog mitinga Aleksandra Vučića, u Grdeličkoj klisuri doživela udes i dobila prelom ruke. Agencija za borbu protiv korupcije je, iako je bilo belodano da se službena vozila (i drugi funkcioneri su se vozili po Srbiji, da bi iskazali odanost) koriste u svrhu kampanje, što je protivzakonito – blagonaklono saopštila da neće reagovati na (zlo)upotrebu službenih automobila, jer, po njihovom mišljenju, to nije kršenje zakona.
Koji dan kasnije, aktivista SNS-a Milivoje Gajić je poginuo na auto-putu Beograd– Novi Sad dok je lepio plakate za vladajuću partiju. Vest o njegovoj pogibiji saopštio je lično Vučić na jednom od svojih svakodnevnih mitinga, umećući ovu informaciju između vređanja opozicije i hvalospeva samom sebi.
Očevici su posle pričali da je pukom srećom izbegnuta veća nesreća, a ko je Gajića poslao da lepi plakate na auto-put, još nije poznato. Ministar Stefanović bio je dovoljno bezobrazan da izjavi tada da mu je "užasno kada sluša da ljudi pokušavaju da na nesreći jednog čoveka, jedne porodice izgrade neku vrstu političkog napada da li na SNS, da li na Vučića, da li na bilo koga drugog", a na pitanje novinara da li je postojao nalog stranke da se plakati lepe na tom mestu, Stefanović je rekao da je "čovek lepio plakate", "da nije činio nikakvo krivično delo" i da se "dogodila nesreća".
U novembru 2018. teško je povređen potpredsednik skupštine i poslanik SPS a Đorđe Milićević, kada je škoda u kojoj se vozio sletela sa puta i udarila u podzid na regionalnom putu Ub–Slovac. Milićević je nakon udesa bio u teškom stanju, a njegov vozač je zadobio prelome obe noge.
U decembru 2017, ministar Zoran Đorđević je jurio da stigne na predizborni miting u Kostolcu, kada je vozilo u kom je bio sletelo sa puta i nekoliko puta se prevrnulo. Ministar nije bio povređen i stigao je na miting, dok tri njegova saradnika nisu bili iste sreće i završili su u bolnici sa lakšim povredama.
U novembru 2014, službeni audi ministra Aleksandara Antića sleteo je u kanal pri povratku iz Kladova. Niko nije bio povređen.
U decembru 2013, vozilo ministra Vanje Udovičića je pod uključenom rotacijom prilikom preticanja udarilo vozilo iz suprotnog smera. Ni ovde nije bilo povređenih.
Napokon, ili najpre, u julu 2013. sin vlasnika TV Pinka Željka Mitrovića, Aleksandar, vozeći džip BMW X5, udario je vozilom 17-godišnju Andreu Bojanić. Mitrović mlađi je pobegao sa mesta udesa, da bi se nakon nekoliko sati pojavio u policiji sa svojim ocem i advokatom. Aleksandar Mitrović bio je optužen za teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja, u sticaju sa krivičnim delom nepružanja pomoći licu povređenom u saobraćajnoj nezgodi, ali je u januaru 2015. viši tužilac Vera Stanić odlučila da ga ne goni za to što nije pružio pomoć pregaženoj Andrei, uz cinično obrazloženje da je devojka ostala mrtva na licu mesta.
U oktobru 2018, otac pokojne Andree se pojavio na Pinku i izjavio da se ime njegove ćerke zloupotrebljava u političke svrhe, te da je Željko Mitrović "održao reč" jer nije uticao na tužilaštvo i sud. Prema njegovim rečima, slučaj je tada bio na "superveštačenju na saobraćajnom departmanu u Novom Sadu".
U decembru 2018, glavni urednik lista "Danas" objavio je SMS koji je, po njegovim rečima, tog jula 2013. uputila urednicima medija Suzana Vasiljević, savetnica za medije predsednika Aleksandra Vučića. U SMS-u je pisalo: "Moli te Aleksandar samo da ne budeš previše grub prema Željkovom malom. Ako nije problem. Hvala!"
Radmilo MARKOVIĆ, VREME

Ево успео сам. Ово су слике са тог месгиџера од данас

Онда лепо најавиш свештенику да хошеш да се исповедиш, ако већ не може другачије...

Druga etapa rusko-srpske PVO vežbe “Slovenski štit-2019“ održana je na teritoriji Srbije u periodu od 23. do 28. oktobra. Tom prilikom ruska vojska je prvi put za potrebe izvođenja vežbe u jednu stranu državu prebacila svoje PVO sisteme. Osim artiljerijsko-raketnog sistema 96K6 Pancir-S1 prebačen su i deo elemenata najboljeg raketnog sistema PVO dugog dometa koje poseduju ruske Vazdušno-kosmičke snage – S-400.

Prema dostupnim fotografijama u Srbiju su stigla dva transportno-lansirna vozila ili kako se to drugačije definiše kao samohodno lansirno oruđe, kao i jedan višenamenski radar koji služi i kao nišanski radar. To je međutim samo mali deo onoga što čini deo kompleksa S-400. U ovom tekstu predstavićemo vam i upoznati sa svim elementima ovog sistema kao i njegovim taktičko-tehničkim karakteristikama.
Prvi put u inostranstvu na vežbi, S-400 na Batajnici / Foto: Minsutarstvo odbrane Srbije S-400 je danas jedan od borbeno najmoćnijih, prema poznatim taktičko-tehničkim karakteristikama najverovatnije i najmoćniji raketni sistem za protivvazduhoplovnu borbu koji se nalazi u operativnoj upotrebi u svetu. Međutim, kao ni njegov stariji brat S-300, ni S-400 još uvek nije borbeno upotrebljen i pored toga što je Rusija kako bi zaštitila svoje trupe, ovaj sistem rasporedila u Siriji u kojoj već više od 8 godina traje oružani sukob.
S-400 (oznaka Ministarstva odbrane Rusije 40R6, kompleks 98Ž6, NATO oznaka SA-21 ‘’Growler’’) je razvijen iz sistema S-300 odnosno njegove varijante S-300PM2 i prvobitno je nosio oznaku S-300PM3. Nosilac razvoja je OAO NPO ‘’Almaz’’ iz Moskve koji se nalazi u sastavu Koncerna PVO ‘’Almaz-Antej’’ a njegov naziv ‘’Trijumf’’ obično se vezuje za izvoznu verziju ovog sistema.
Ruski raketni sistem S-400 razmešten je u Siriji, pre svega za zaštitu pripadnika oružanih snaga Rusije. Gotovo paralelno sa razvojem sistema izvoznog S-300PMU-2 ‘’Favorit’’ (NATO oznaka SA-20B Gargoyle)  koji je trajao između 1995. i 1997. godine a koji će kasnije postati obrazac za modernizaciju sistema S-300PM i PM1 ruske vojske na nivo S-300PM2, započete su aktivnosti na daljem unapređenju ovog sistema a smatra se da su prva ispitivanja S-300PMU-3 (PM3) započeta 1999. godine.
Takođe postoje i informacije da je deo programa razvoja finansirala NR Kina koja je tada već bila korisnik S-300PMU, PMU-1, nešto kasnije i PMU-2 a na kraju je kupila i S-400. Sistem je zvanično uveden u naoružanje ruske vosjke 28. aprila 2007. a prvo borbeno dežurstvo prvi puk započeo je 6. avgusta iste godine u gradu Elektrostalj u Moskovskoj oblasti.
U odnosu na svog prethodnika, S-400 je dobio nove savremenije radare, novi softver kao i četiri nova tipa raketa uz mogućnost korišćenja raketa koje su koristile različite verzije familije S-300P. Takođe tu su i druge mogućnosti integracija u sistemu osmatračkih radara, pasivnih sistema za otkrivanje ciljeva kao i sistema za protivelektronska dejstva. Novi sistemi za otkrivanje ciljeva dodatno su pomogli u ažiriranju podataka o kretanju odnosno poziciji cilja prilikom navođenja raketa na iste.
Sve ovo znatno je povećalo efikasnost sistema kao i mogućnost njegove upotrebe u različitim situacijama. Tako S-400 ima sposobnost uništenja ciljeva na malim i veoma malim visinama, dejstvo na ciljeve na kojima su primenjene tzv. ‘’stelt’’ tehnologije odnosno ciljevi koji imaju mali odraz u širokom spektru elektromagnetnog zračenja. Takođe, usled moguće široke upotrebe borbenih bespilotnih letelica povećan je broj ciljeva na koji se istovremeno može dejstvovati, tu je zatim veća otpornost na ometanje, veća verovatnoća preživljavanja.
S-400 može dejstvovati na taktičke borbene avione, strategijske bombardere, izviđačke avione (ISR, ISTAR, ELINT, SIGINT), leteće radarske sisteme i komandna mesta (AWACS, AEW&CO), avione za elektronsko ometanje, leteće cisterne, krstareće rakete, balističke rakete malog, srednjeg i velikog dometa, bespilotne letelice.
Proizvođač opisuje S-400 kao sistem visoke modularnosti sa otvorenom arhitekturom kako bi se lako izvršile dalje dorade i modernizacije, ističe se višenamenska uloga i mogućnost integracije sa starijim PVO sistemima, visoka operativna mobilnost i upotrebljivost, visoka efikasnost i otpornost na ometanje, navodi se da je sistem pored PVO teritorije i infrastrukture pogodan i za PVO manevarskih vojnih jedinica. Takođe tu je sposobnost korišćenja starijih tipova raketa koje su već u operativnoj upotrebi kao i mogućnost intergracije sistema na površinske ratne brodove.
Komandna stanica 55K6 može istovremeno kontrolisati 6 do 8 diviziona / Foto: Almaz Antej Transportno-lansirno vozilo 5P58SM2 na kamionu MAZ-543 / Foto: Živojinn Banković, Tango Six Sastav sistema S-400 čine sistem upravljanja 30K6 koji se sastoji od komandnog mesta 55K6 ili 55K6M kao i osmatračkog radara 91N6 (NATO oznaka Big Bird), potom od 6 ili 12 raketnih kompleksa 98Ž6 u čiji sastav ulazi višenamenski nišanski radar 92N6 ili 92N6A (NATO oznaka Grave Stone) kao i 6 do 12 transportno-lansirnih vozila a do sada su uočena 5P85TM i 5P85T2 (tegljač BAZ-64022), 5P58TE2 (tegljač BAZ-6402-015), 5P58SM2-01 (kamioni MZKT-543M i MAZ-7910), 5P85SE2 (kamion MAZ-7910) i 51P6A (kamion MZKT-7930). Lanser 5P90S na kamionu BAZ-6090-022 nije ušao u upotrebu. Koristi se nekoliko tipova raketa i to 9M100 malog dometa, 9M96 (9M96E) i 9M96D (9M96E2) srednjeg dometa, 48N6 (48N6E), 48N6M (48N6E2), 48N6DM (48N6E3),  velikog dometa kao i najnovija 40N6 (40N6E) takođe velikog dometa.
Osmatrački radar 96L6 nudi se kao opcija ali se često viđa divizionima S-300 i S-400. Utovarivač 22T6E2 kontejnera sa raketama na kamionu Ural 532361-1012 / Foto: Ural Uz sistem obično ide logistički sistem podrške 30C6 sa opremom za proveru sistema, održavanje sistema i skladištenje raketa. Tu su takođe i trenažeri 16Ju6T Tembr-T/Tenor i potom utovarivač 22T6E2 kontejnera sa raketama. Kao opcije se primarno nudi osmatrački radar 96L6 (NATO oznaka Cheese Board) kao i univerzalni pokretni toranj/jarbol/kran 40V6M ili MD za nišanski radar 92N6. Treba naglasiti da izvozne verzije svih pomenutih sistema nose oznaku E (rusko Э) (eksport), npr. osmatrački radar 91N6E (91N6Э).
Dodatne opcije obuhvataju neki od savremenih osmatračkih radara, poput radara 59N6 Protivnik-G (GE), 67N6 Gama-D (DE), 1L119 Nebo-SVU i Nebo-M. Tu su potom i sistemi za pasivno otkrivanje ciljeva kao što su 1L222M Avtobaza, 1RL220VE i 86V6 Orion/Vega. Pored toga tu su još vozila za transport raketa 5T58 i 5T58-2, agregati 517A, 63T6A, AES-40-1, BM-AS, KET-L, REM-KS, REM-KL, ED-3×30-T/400-RAS, sistem za odrbanu radara od PRR Gazetčik E i vozilo za osmatranje položaja.
Prilikom integracije u jedinstveni sistem PVO, S-400 se direktno ili preko komandno-informacionih sistema 83M6E1 i E2 može povezati i kontrolisati druge sisteme S-300, potom preko komandnih stanica 9S737MK Ranžir i Ranžir-M sa artiljerijsko raketnim sistemima 96K6 Pancir-S i lakim mobilnim raketnim sistemima 9K330 ili 9K331 Tor različitih verzija. Pancir i Tor se između ostalog, upotrebljavaju i za neposrednu zaštitu sistema S-400.
Izgled konzola komandne stanice 55K6. U integrisanom PVO države S-400 se umrežava sa komandnim sredstvima automatizacije PVO 9S52M1 Poljana D4M1 i D4M1-2, 73N6 Bajkal 1-M (ME), može se povezati i sa sistemima upravljanja 30K6 drugih jedinica naoružanih sistemima S-400. Proizvođač uz izvoznu verziju nudi mogućnost integrisanja sa komandnim stanicama inostrane proizvodnje.
Komandna stanica 55K6 kontroliše sve komponente sistema uključujući osmatrački uključujući i njegov sistem svoj-tuđ, u stanici se nalazi oprema za komandovanje, kontrolu i komunikaciju (C3) kao i linkovi za prenos podataka. Za obradu podataka i upravljanje sistemom koristi se mikro procesor Elbrus-90 a 55K6 može istovremeno opsluživati čak 6 do 8 raketnih diviziona.
Osmatrački radar 91N6. Оsmatrački 3D  radar 91N6 ima faziranu antensku rešetku i dvodimenzionalni snop za skeniranje, maksimalni domet mu je do 600 km (cilj velike refleksne radarske površine) i istovremeno može da prati do 300 ciljeva. Cilj radarskog odraza od 4 m2 može otkriti na 390 km,  balistički cilj radarskog odraza 0,4 m2 na do 250 km cilj veoma malog radarskog odraza (stelt) na 150 km. Njegova zona osmatranja po azimutu je 360 stepeni, po elevaciji 14 stepeni za aerodinamlčki cilj i 60 stepeni po azimutu i 75 stepeni po elevaciji za balistički cilj.
Vreme potrebno za prelazak sistema S-400 iz marševskog u borbeni položaj je 5-10 minuta, a vreme da se sistem dovede u borbenu spremnost sa položaja iznosi tri minuta. Međuremontni rok je 10000 sati rada a propisani vek upotrebe nije manji od 20 godina.
Što se tiče same kompozicije sistema, ona može biti prilagodljiva i uglavnom se formira na zahtev i potrebe korisnika. Proizvođač je u svom opisu sistema naveo maksimalnu moguću formaciju jednog sistema koji u principu predstavlja raketni puk koji može imati čak 6 do 10 diviziona a svaki divizion  do 12 transportno-lansirnih vozila. Do 2012. godine puk je istovremeno mogao gađati do 36 ciljeva (svaki divizion po 6 ciljeva) i to sa 72 rakete (dve rakete po cilju) dok je nakon 2012. broj istovremeno gađanih ciljeva povećan na čak 80 (10 diviziona svaki po 8 ciljeva) sa 160 raketa.
Međutim u praksi raketni puk obično ima samo dva ili ređe tri diviziona dok svaki divizion ima 4 do 8 transportno-lansirnih vozila (u ruskim VKS obično 8). Svaki divizion ima nišanski radar a praksa je da osmatrački radar 91N6 koristi puk odnosno 2-3 diviziona. To je naravno osnovni sastav sistema i po potrebi mogu da se u formaciju uvrste dodatni osmatrački radari kao i pasivni sistemi za otkrivanje ciljeva.
Zone uništenja ciljeva raketama 9M96E2, 48N6E2 i E3 kao i 40N6. Ruski proizvođači naoružanja često u svom reklamnom materijalu navode taktičko-tehničke karakteristike izvoznih verzija oružanih sistema, pa su stvarne mogućnosti varijanti za rusku vojsku donekle nepoznanica, verovatno su vrednosti nešto veće i mogu se samo proceniti. Tako se npr. navodi da je domet S-400 od dva do 400 km po daljini i 5 metara do 30 km po visini za aerodinamički cilj, 7 do 60 km po daljini za balistički cilj.
Ipak to su veoma površni i šturi podaci jer se ne daju informacije na kakve se konkretno ciljeve dejstvuje, kojim raketama, na kojim daljinama se mogu pogoditi određeni ciljevi, koji je njihov radarski odraz, koji je njihov položaj (na primer da li su dolazeći ili odlazeći). S-400 može koristiti nekoliko tipova savremenijih raketa zemlja-vazduh, počevši od raketa 9M100 malog dometa a najveći domet ima raketa 40N6 koja je tek skoro uvedena u naoružanje.
Višenamenski 3D radar 92N6 pored nišanjenja i navođenja raketa, može da se koristi i kao komandno mesto / Foto: isečak iz video snimka priloga televizije Zvezda Pomoću nišanskog radara 92N6 automatski se određuju prioritetni ciljevi, izračunavaju parametri najboljih uslova za lansiranje, omogućuje se lansiranje raketa, rakete se hvataju u zahvat i obezbeđuju se komande za njihovo vođenje na središnjoj putanji a sve se to obavlja dok se paralelno prati i raketa i cilj. Postoji više načina navođenja raketa, komandno preko veze (linka), poluaktivno navođenje i tzv. Track via Missile (TVM) u kojem se podaci dobijeni iz tragača glave rakete prenose na nišanski radar kako bi se podržalo izračunavanje korekcije komandi za upravljanje same rakete. 92N6 je 3D radar koji se može koristiti i kao komandno mesto, može istovemeno pratiti do 100 ciljeva u režimu skeniranja (TWS – Track While Scan), omogućuje istovremeno gađanje njih 6-8 a poseduje i sistem svoj-tuđ (IFF). Treba naglasiti da divizion sa ovim radarom može funckionisati i ako u svom sastavu nema komandnu stanicu 55K6 ali se u tom slučaju efikasnost integrisanog PVO sistema smanjuje.
Zanimljivo je da su poznate udaljenosti elemenata sistema jedni od drugih, pa je tako maksimalna udaljenost između komandne stanice 55K6 i osmatračkog radara 91N6 500 m, njihova udaljenost od borbenih jedinica 98Ž6 (92N6 i transportno-lansirnih vozila) do 30 km, uz upotrebu jednog relejnog sistema veze 15Ja6M to se može povećati na 60 km a uz upotrebu dva 15Ja6M na 90 km. Udaljenost nišanskog radara 92N6 od transportno-lansirnih vozila je do 120 do 180 metara, a između nišanskog radara 92N6 i osmatračkog 92L6 do 300 m.
Model rakete 9M96E2 u kontejneru / Foto: Živojin Banković, Tango Six Rakete zemlja-vazduh 9M96 (9M96E) i 9M96D (9M96E2) proizvođača MKB “Fakel“ konstruisane su tako da vrše direktan udar na cilj, navođenje im je kombinovano, inercijalno sa radiokorekcija putem nišanskog radara a u završnoj fazi imaju aktivno radarsko samonavođenje. Dizajnirane su po aerodrinamičkoj šemi “patka“ sa kanardima i krstastim pokretnim repom što omogućuje visoku manevarbilsnot, postizanje velikih G opterećenja (60 G na visini 0 n i 20 G na visini 30 km) i ugaonih brzina u celokupnoj zoni uništenja.
Pripadnici Vojske Srbije na obuci u Rusiji. Iza njih se vidi transportno-lansirno vozilo 51P6A na kamioni MZKT-7930 na kome se vide 4 kontejnera sa raketama 9M96 i jedan kontejner za raketu 48N6 / Foto: Ministarstvo odbrane Rusije Domet rakete 9M96 je 40 km po daljini i 20 km po visini za aerodinamički cilj, 9M96D 120-135 km po daljini i 30 km po visini za aerodinamički cilj i 30 km po daljini za balistički cilj. Srednja brzina obe rakete 900-1000 m/s i imaju masu bojeve glave od 24 kg koja je fragmentaciona sa kontrolisanim poljm dejstva i ima blizinski radio upaljač. Proizvođač tvrdi da je verovatnoća pogotka jednom raketom 70 procenata kada je u pitanju krstareća raketa, 80 procenata za bespilotnu letelicu i 90 procenata za borbeni avion. Jedno transportno-lansirno vozilo 5P85 može nositi do 16 ovih raketa ili kombinacije 3 rakete 48N6 velikog dometa i 4 rakete 9M96 ili D, ili 2 48N6 i 8 9M96 ili D ili 1 48N6 i 12 9M96 ili D.
Model rakete 48N6E3 dometa 250 km / Foto: Živojin Banković, Tango Six Glavno i najčešće oružije S-400 je familija raketa 48N6 čiji su gabariti i mase iste, tu je 48N6 (48N6E) dometa 150 km po daljini, 48N6M (48N6E2) dometa 200 km po daljini i 48N6DM (48N6E3) dometa 250 km po daljini i 27 km po visini za aerodinamički cilj. Domet 48N6 kada su u pitanju krstareće rakete je 28 km za 48N6 i 38 km za 48N6M. Brzina raketa 48N6 i 48N6M je 2100 m/s a 48N6DM 2500 m/s. Najbrži cilj S-400 može gađati upravo raketom 48N6DM a brzina cilja iznosi 4800 m/s dok je kod 48N6M maksimalna brzina cilja 2800 m/s. Masa fragmentacione bojeve glave 48N6 je 145 kg, 48N6M 150 i 48N6DM 180 kg. Postoji informacija da se na raketu može montirati nuklearna bojeva glava male snage. Navođenje svih raketa je inercijalno sa radiokorekcijom i poluaktivnim radarskim samonavođenjem u završnoj fazi. Raketa 48N6 može postići opterećenje od 12 G. Transportno-lansirno vozilo 5P85 nosi do 4 ove rakete. Najnovija verzija ove rakete nosi oznaku 48N6P-01 a ona je prvenstevno namenjena sistemima S-300PM1 i PM2 ali je može koristiti i S-400.
Raketa najvećeg dometa nosi oznaku 40N6, proizvodi je koncern “Almaz-Antej“ i do sada nije objavljena njena fotografija kao ni njenog lansirnog kontejnera. Za izvoznu 40N6E navodi se maksimalni domet 380 km po daljini i do 30 km po visini za aerodinamički cilj i 15 km po daljini za balistički cilj, srednja brzina rakete je 1190 m/s. Treba međutim napomenuti da se domet od 380-400 km može ostvariti samo ako se cilj nalazi na visini preko 9 km i ima radarski odraz od minimum 4 metra kvadratna. Navođenje rakete je kombinovano, inercijalno a potom po radio-komandi iz nišanskog radara raketa prelazi na režim pretraživanja cilja, nakon što otkrije cilj uključuje se aktivno radarsko samonavođenje. Uvedena je u naoružanje tek oktobra 2018. a na transportnom-lansirnom vozilu mogu se nositi do dve rakete (iako neki izvori navode 4).
Najnovija raketa u arsenalu S-400, raketa 9M100 malog dometa / Foto: Živojin Banković, Tango Six Kontejneri za rakete 9M100 / Foto: Živojin Banković, Tango Six Na međunarodnom avio-salonu MAKS-2017. prvi put je prikazana raketa 9M100 (tačnije izvozna 9M100E) kojom takođe može biti naoružan sistem S-400. Ova raketa malog dometa namenjena je pre svega za opremanje PVO brodova i borbu protiv protivbrodskih i protivradarskih raketa, bespilotnih letelica, borbenih aviona a mogu se gađati i i manji površinski ratni brodovi. Masa rakete je 140 kg, masa bojeve glave 14,5 kg, domet po daljini iznosi 500 m do 15 km a po visini 5 m do 8 km. Maksimalna brzina cilja koji se gađa je 1000 m/s. Ovom raketom naoružan je i sistem PVO S-350 odnosno 50R6 “Vitjaz“.
Od 2007. godine do danas ruske vazdušno-kosmičke snage primile su naoružanje 57 diviziona sistema S-400. Do sada su identifikovane četiri osnovne verzije koje nose oznaku N1A, N20A, P14N i P23N i koje su nastale dodavanjem novih mogućnosti, razvojem sistema i stalnim unapređivanjem a na osnovu stečenih iskustava u ekspoalatciji sistema u operativnim jedinicama. Za izvoz su razvijene takođe čpetiri verzije i to N1E, N20E, P14NE i P23NE.
Prvi strani kupac S-400 bila je NR Kina koja je 2015. godine potpisala ugovor za 8 diviziona vrednih tri milijarde dolara. Prema različitim podacima nabavljeno je 250-300 raketa 48N6 a kupljene su i rakete 40N6E. Turska je 2017. godine naručila 4 diviziona sa 125 raketa 48N6 za 2,5 milijarde dolara, isporuke su počele ove godine i biće završene sledeće. Poslednji naručilac jeset Indija koja je 2018. godine naručila 10 diviziona sa 650 raketa 48N6 za 5,43 milijarde dolara a isporuke će trajati od 2020. do 2023. Informacija da je juna 2016. Belorusija dobila na poklon dva diviziona ispostavilo se da nije tačna. Takođe spekulacije da je sistem nabavio i Alžir takođe nisu istinite, ova država je ipak nabavila S-300PMU-2.
Živojin BANKOVIĆ

 

Чини се да је у последње време америчанским ауторима недостаје инспирација за снимање филмова са ваздухопловном и тематиком освајања космоса. Ил` су "наватали" стра` због Џеј Џеј Абрамса који је по многима успео да упропасти последње итерације "Звезданих стаза" и "Ратова звезда" (премда поменута дела не спадају у овај жанр) или просто и даље постоји нека забрана за отварање архива из славних времена освајања космоса; ил` се пак пресрало са ванземаљцима и зомбијима успут, те је тако нестало инспирације. Али заиста од епских "Апола 13" и нешто раније "Пута у космос-The Right Stuff", љубитељи жанра су могли само да виде два полуидиотска вестерна - "Армагедон" и "Дубоки удар"; те два идиотска, наспрам којег су ова два потоња дела самог Бертолучија (и свакако су гледљиви), тј. "Дан независности 1 и 2" у којима сам америчански председник седа у авион и креће у бој са ванземаљцима заиста нису вредни помена чак ни ако у тој улози замислимо наранџастог идиота који од ове године седи у Овалном кабинету...
Но за разлику од Амера, "руски међед" кинематографије се пробудио и по свој прилици неће још неко време наново у зимски сан. Јер ето, у 3-4 године унатраг, Руси нас обрадују филмовима који су на првом месту занимљиви и говоре на мање-више аутентичан начин о неким људима и догађајима, а све то упаковано на начин израза филмске естетике садашњег доба.... И резултати су врло добри, чак одлични. Јер филмски занат се, проверено изучава и на руским Академијама, а не само чешким и америчким. Историја авијације и освајања космоса је веома дуга и комплексна. Тамо где зашкрипи са ловом, припомогне држава односно војска; руски "гејм девелопери" чине велики део светских развојних тимова на пољу компјутерских (и конзолних) видео игара-па зашто те силне мајсторе компјутерске графике и анимације не искористити и као крајњи производ добијемо Холивуд..., пардон, Руски БЛОКБАСТЕР...
Док са нестрпљењем ишчекујем(о) четвртог у покеру руских "АС-ова" жанра, да подсетимо на првог "аса"- "Гагарин-први у космосу", изашлог пре неку годину и посвећеног пиониру совјетске авијације и космонаутике Јурију Алексејевичу Гагарину.
Други, "Време првих" нам прича причу о Алексеју Архиповичу Леонову и његовом изласку у отворени космос,
док је трећи "ас" - "Саљут 7" премијерно приказан на Малу Госпођу ове године и говори о једном догађају о којем се мало диванило. Прича се одиграла на око 300 километара изнад наших глава у лето 1985. године, у зениту "Хладног рата"; исте оне године када је Горбачов доношењем "Сувог закона" у СССР започео заправо процес уништавања комунисзма и разарања те творевине, тј. СССР-а  
Руски режисер, а школован у Холивуду, Клим Алексејевич Шипенко на основу књиге једног од актера овог херојског подухвата, те сценарија који је адаптирао један познати руски новинар који се бави космосом, уз асистенцију неких људи из "Звезданог града" реши да сними филм о следећем.
Наиме, брод матица-орбитална станица "Саљут 7" је изведена у орбиту почетко 80-их.

То је било време када су и Амери и Руси трагали за најбољим решењем у стварању једне стално у орбити пловеће платформе до које ће се долазити летелицама за вишекратну употребу, на којој ће се посаде смењивати, те по захтевима струке и науке изводити разноразни екперименти. Мора се рећи да су у овом сегменту, за разлику нпр. од освајања Месеца, Руси са "Саљутом" били за копље више од америчког "Скајлаба" нпр. Ипак, тек је сарадња између две велесиле довела до изградње платформе каква је она данас, тј. Међународне космичке станице. Ово су били само пионирски покушаји.

Е сад, филм је изазвао поделу у руској како стручној тако и "обичној" јавности. Не баш као "Матилда" о руском Цару Светитељу који је у филму приказан као неки бонвиван и швалер... Но свакако колико видим у руским медијима "ломила су се копља" и још увек се ломе, иако је садашњи руски цар, пардон председник, Владимир Владимирович на један симболичан начин ућуткао све критичаре.
А критичари к`о критичари (мсм. к`о и наши параноици), прво су замерили аутору да је, пошто је је ли школован у США, приказао тадашњи државни врх попут неких комунистичких апаратчика којима није свет ни људски живот, односно да их није приказао довољно "патриотама". Још и код Руса дубацимо "Ј" у патриотизам и боје слободно могу да се "разлију"... Дугине. 
Затим се аутору замера што није консултовао актере који су хвала Богу живи и здрави, него је користио мемоаре једног од њих и разговоре са садашњим техничким и оперативним менаџментом "Звезданог града" односно њихове архиве.
Но, режисер се правдао тиме да је филм заправо компилација у којој узима мотиве из три велике совјетско/руске космичке катастрофе и онда их уз актере којима мења имена на веома ефектан начин приказује приче о "вољи за живот" на првом месту. Дозволио је он себи понеку слободу, нешто што се можда и није десило на маргинама самог догађаја, али суштина је "испоштована".

И у то су се уверили и сами актери мисије након пројекције у Кремљу, где су пилот и вођа посаде Владимир Александрович Џанибеков, инжењер лета Виктор Петрович Савиних, у друштву прецедника Владимира Владимировича ретерирали и повукли своје критике, ипак пред председником се исповедивши да нису "жмарили" и "локали", а како је у филму приказано... Јок нису
Дакле, филм почиње првим инцидентом који је имала Светлана Савицкаја, прва жена у отвореном свемиру, која је током варења на оплати брода пробушила своје одело и дошло је до пада притиска и ова двострука хероина СССР једва је остала жива. Но, ово је пролог. Права прича почиње након што је људска посада до следеће смене напустила брод, а у међувремену на истом откаже аутоматика. 
Руси се успаниче, наравно за исто сазнају и Амери и почне игра "живаца". Нађавола, орбита брода заиста иде готово читавом ширином Америке и медији у тој земљи почињу да дижу тензију и спинују јавност, док се истовремено јављају идиоти апокалиптичари који "врте" своју причу. Русима наравно није у интересу да брод-станица дође у посед Амера и разматрају озбиљно начине да је униште. (Два космонаута која су учествовала у задатку-она двојица са слике са Путином, тврде да није тако било и да је врх КП СССР "фирнајз пишкио" и трудио се на првом месту да спасе животе прегаоца и радника и обојице двоструких хероја социјалистичког рада).
Додатно уље на ватру долива информација да су на два шатла, "Челинџеру" и "Дискаверију" (који заиста јесу летели у том периоду у орбиту-али када је проблем са "Саљутом" отклоњен) извршене извесне промене у товарном делу који одговара димензијама "Саљута". Такође, обавештајци из США јављају да француски космонаут Жан Луп Кретјен, који је био већ гост на Саљуту, треба да лети са посадом америшког шатла. Пошто су били свесни да су у овом сегменту бољи од Амера, државни врх даје делијама из "Звезданог града" три месеца форе да реше проблем или они (војска) обарају орбиталну станицу.

Углавном, ова двојица делија, инжењер Савиних и пилот Џанибеков (то су иста она двојица са слике са руским царом  ), полећу на броду "Сајуз 13" у спасилачку мисију  и покушај поправке орбиталне станице "Саљут 7".

Е сад, кажу да је онај "американац" режисер, ову двојицу мучених глумаца малтретирао тачно 6 месеци пре званичног почетка снимања и то у просеку по 12 сати дневно. Радни дан је почињао вежбама растезања, потом се ишло у базен на модел свемирског брода. Затим се ишло на лет авионом по параболи ради изазивања "правог" бестежинског стања, да би се радни дан завршаваао напослетку на специјалним "протезама" где су они путем сајли могли да лебде и напослетку пред спавање вежбе обликовања... И тако 6 месеци. 
За то време је у једном студију у Москву направљен модел оба брода, а нашао сам на три различита извора и коментар да су поједини снимци из свемира аутентични, тј. да је руски део посаде МКС добио задатак да обави снимања космоса како би снимци били искоришћени за ово дело. Да не описујем сада у детаље шта се збило и због чега и како.
Филм је на моменте драматичан да ћете стезати рукохват столице на којој седите, а биће простора и за "сузу пустити"... Моменат који ћу некако морати да пробам (не знам како, ал` ћу се потрудим)  је испијање вотке у нултој гравитацији и то тако што истисну мало садржаја из бидона, а онда ту капљицу која лебди по кабини "јуре"... Такође, посебно су ефектно урађене сцене са водом насталом од топљења леда из станице која је 6 месеци без енергија лутала по орбити, односно сцена пожара (то је трећа катастрофична сцена, али се то десило 1997. године на МКС "Мир"), као и само сапајање два брода где је пилот Џанибеков извео маневар на  основу прорачуна изведеног по Ојлеровој једначини...
Као још по неку тривију, вреди истаћи да су сви главни актери филма, тј. Савицкаја, пилот и инжењер у космосу те инжењер вођа тима на земљи били одликовани по два пита највишим СССР одликовањем, "Херој Совјетског Савеза" и мени најјача сцена, када се Џанибеков мало воли са женом на тераси и испије чашу вотке и "спусти" је у ваздух, док га жена кори да му ово није васиона па да чаша лебди у ваздуху, што је потврда из оног текста о "шверцу" алкохола у космос...
Међутим, за космонауте који воле да „скидају стрес“ највећи проблеми настају када се врате кући. Готово сви они кажу да је веома тешко ослободити се навике „остављања“ предмета у ваздуху. „И са мном је тако било“, каже Павел Виноградов који је седам пута излазио у отворени космос. „Када сам се први пут вратио из космоса замолио сам жену да ми донесе чашу воде. Чим сам попио, без икаквих задњих мисли сам пустио чашу у ваздух, не размишљајући о томе да ће она пасти“.
Како год било, два сата загарантованог уживања за све љубитеље жанра али и остале. Саљут-7

IMDb
Још да рекнем да је филм коштао само 7 милиона долара, што је у поређењу са сличним остварењима у америчанској продукцији ситница. А ево и два докумнтарца и разговора са актерима мисије...
 
 

Да је неким случајем главни актер приче које следи (и препоруке за филм) имао средстава да упише Ликовну академију (добио препоруку и позив од академије у Риги, а то било далеко од куће, а велика и сиромашна породица па често није било новца ни за храну; отац уочи Другог рата проглашен рекационаром-одузета му сва имовина и породица истерана на улицу-истина касније рехабилитован), "најлуђи" руски режисер (Тимур Бекмамбетов) засигурно не би снимио филм о тамо неком сликару... Заправо, аутор "Дневне" и "Ноћне страже", односно најнајнајлуђег вампирског филма у повијести седме уметности "Абрахам Линколн-ловац на вампире", овде је заменио улогу са режисером своје прве екипе Димитријем Кисељевим, који је потписао ово дело, док је "опичени" Казахстанац овде у улози продуцента.
Ипак (и срећом), главни актер филма и стручни консултант током снимања је баталио Ликовну академију (не и сликање у слободно време)... Свет ликовне уметности је остао сиромашнији за једног академског сликара, али је свет седме уметности постао богатији за један, по свим узусима филмског заната, одличан биографски филм. Филм о подвигу једног данас 83-годишњег деке, генерал мајора авијације, двоструког хероја СССР-а и човека који има по Русији више спомен обележја подигнутих себи у част него година. Он је био ПРВИ ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ ИЗАШАО ИЗ МАТИЧНОГ БРОДА И ПРОВЕО 12 МИНУТА У ОТВОРЕНОМ СВЕМИРУ. Да! Алексеј Архипович ЛЕОНОВ
 
Филм дакле прати припреме Совјета за слање човека у васиону који ће се први "прошетати свемиром". Иако су у први мах планирали, с обзиром на динамику и захтеве развоја матичног брода (ВОСХОД) да се то деси 1967. године, "отац" совјетског космичког програма Сергеј Корољов од "Партије" добија задатак да се тај задатак изврши 1965. године, и то до краја зиме, јер су обавештајци из САД јавили да Амери то са својим астронаутом намеравају да ураде у пролеће исте године. Геније који је имао сву слободу делања (Брежњев је тврдио да је комплетан Политбиро склон промени и да нема незаменљивог човека у СССР, па макар се звао и Брежњев, сем ако се не презива Корољов. За њега нема замене!), ипак прихвата директиву и даноноћно бди над радовима које спроводе техничари и инжењери над два Восхода. Восход-1 који ће у орбити бити подигнут без посаде ради пробе и Восход-2 који ће имати посаду. А посада...
Филм почиње моћно урађеном сценом отказа мотора МиГ-15, којим управља мајор авијације-ловац Алексеј Леонов, малди и куражни кулачки син, који је сликарски кист заменио пилотском палицом. На наредбу руководица летења да се катапултира, Леонов "капира" да је механичар заборавио да извади главни осигурач избацивог сседишта и катапултирање је самим тим немогуће. Како не би "сахранио" колегу механичара, али и себе, очајнички покушава више пута да продува мотор те да га стартује, што му напослетку и успева, након чега мање-више успешно слеће. "Спашава живот" механичару, а себи због неустрашивости отвара пут ка "Звезданом граду" и улазак међу 20 припадника совјетског РВ који су одређени за космичку мисију ВОСХОД.
Има ту још сјајних сцена током припрема за извршење "свемирске шетње", са аутентично снимљеним кадровима симулације нулте гравитације у параболичном лету са првим совјетским путничким млажњаком Тупољев Ту-104. Затим и саме симулације на матичном броду током припрема за лет и поврх свега, једно необично пријатељство са другим космонаутом на мисији (који је заправо био и вођа мисије, али је Леонов изашао у космос па отуда њему "ловорике) Павлом Бељајевим, којем Леонов као стручни консултант у врло емотивној одјавној шпици филма и посвећује ово дело.

Након несупеха са беспилотним Восходом-1 који се распао у орбити, Корољов се супроставља Брежњеву и одбија компартовске притиске да пошаље људе на "незавршеном" (у најмању руку) броду. Брежњев зачудо прихвата овај став "Алфе и Омеге совјетске космонаутике" ("Сви су замењиви, па чак и ја. Сем Сергеја Корољова"-Леонид Брежњев). Ипак, на притисак и свесно прихватање ризика прво Леонова и Бељајева као чланова посаде, а онда и техничког тима, са места одакле се четири године раније Јуриј Гагарин отиснуо пут свемирског бескраја, са рампе "Бајконур Номера Один" 18. марта 1965. године у 10 сати пре подне према московском времену, полећу два дивјунака да би достигли висну од 500 км изнад наше прелепе планете и да би се један од њих из сигурности матичног брода отиснуо (везан "пупчаном врпцом") у празан простор свемирског бескраја.

И овде се нема шта замерити. Ефектно снимљене сцене, без идеологизације и скривања проблема (а што је комунарима била специјалност), приказани су сви проблеми на које су космонаути наишли током извршења овог задатка. По речима самог Леонова, шта год је могло да крене по злу-кренуло је по злу. Од седам ванредних догађаја који су се десили током мисије, четири су била смртоносна самим тим што нису била предвиђена. Три су у симулацијама разрађена, али за четири није било "одговора". Нпр. нико није разрађивао ситуацију (јер се и није могло ни претпоставити на основу дотадашњих медицинских опсервација Леонова) да може као одговор на његову хиперактивност и узбуђење у оделу под притиском да се деси да и он почне да отиче "к`о бумбар". То се заиста десило, те је у једном тренутку везан оним ужетом "пливао" око матичног брода као надувани балон јер није могао да помера ни руке ни ноге и од отеклина... Па отказ аутоматике приликом повратка на Земљу; па тровање кисеоником посаде итд, итд, да не причам... 

Спасавање посаде која је у "Сибирској паперти" у вукојебини на 100 км северно од Перма након ручно координисаног слетања (због отказа аутоматике) је трајало три дана. ТАСС је већ јавио да је посада изгинула. Али су их нашли после три дана готово смрзнуте. И једна тривија као капљица уља на ватру; (Кад рекох капљица уља, има једна одлична сцена где једу боршч из тубе претходно га истиснувши, а он се у условима нулте гравитације формира у капљице и онда их они лове по кабини  ) Не верујем да би Леонову то промакло, јер човек зна ко га је спасао. У званичној верзији, примећени су од стране посаде једног авиона који је по квадрантима "преоравао" сибирске пустопољине, а након припреме трена за слетање хеликоптера, евакуисани су са три хеликоптера типа Ми-1. Међутим, у филму су приказани хеликоптери Ми-8, који су званично уведени у употребу тек 1967. године... Параноја бајо мој...
Дакле, за љубитеље жанра и биографских филмова-препорука: Время первых - The Age of Pioneers

Да Руси знају да сниме сјајан филм то се већ зна. Али кад су у питању грандиозна уметничка дела. И ту нема дилеме. Али ево већ деценију унатраг отприлике, руска кинематографија бележи успехе и на пољу тзв. блокбастера... И то није само пуко копирање Холивуда, него, рекао бих, узимање оног најбољег од Холивуда.
Свакако, филм је захвалан и за поређења са сличним делима, односно делом "Аполо-13". Ја то не бих радио. Прво, временска разлика између настајања потоњег и филма о којем причамо је четврт века. А друго, заправо прво и најважније; без обзира на све притиске политичких и државних елита два пола "хладноратовксе ере", треба имати пијетета према овим јунацима и са једне и са друге стране. Људима, мушкарцима и женама који су нустрашиво писали историју најреволуционарнијег изума после точка... Летења... Од Кити Хоука и браће Рајт, па до космичких пространства и плејаде ваздушних асова и истинских хероја у које су били загледани милиони младих људи који су кроз њихова дела сањали своје прве кораке о летењу....
Преср`о сам, јел`де? Обавезно погледати!
IMDb

"клик" за гледање

У ишчекивању највећег "керозинског" хита који је допринео масовној популаризацији авијације на глобалном нивоу. 
Јуче је објављен официјелни тизер, а следеће године филм излази. 

ONO ŠTO ZAČUĐUJE JE NAVODNA NESPOSOBNOST KNINSKO-DRNIŠKO-ŠIBENSKE POLICIJE DA OTKRIJE POČINIOCE NAPADA U SELU UZDOLJE. PREVEDENO NA PRILIKE U SRBIJI, TO JE ISTO KAO ŠTO BEOGRADSKA POLICIJA NE MOŽE DA PRONAĐE RUŠITELJE IZ SAVAMALE

"Lako je biti Srbin u Kninu, treba sad biti Srbin na Kosovu", napisao je sredinom 1986. godine u tadašnjem listu "Duga" Brana Crnčević i time nehotice otvorio oči mnogima u Srbiji da negde tamo u Hrvatskoj postoje sredine gde su Srbi većina, poput Knina, gde ih je bilo 85 odsto (plus jedno pet odsto Jugoslovena, većinom takođe Srbi). Nepune tri godine kasnije, početkom 1989, u Kninu je održan i takozvani miting podrške antibirokratskoj revoluciji Slobodana Miloševića, i gradić od nekih 13.000 stanovnika, sedište opštine sa 43.000 žitelja, dolazi u fokus beogradskih režimskih medija. Posle tog mitinga, stvari su krenule drugim tokom. Odjednom su Srbi u Kninu postali ugroženi, barem prema sumanutom "pumpanju" režimske propagande u Beogradu. Ni druga strana, hrvatski nacionalšovinisti, nije zaostajala. Tako se u jednom zagrebačkom listu pojavio izveštaj da je na tom mitingu podrške pevano: "Slobodane, šalji nam salate – biće mesa, klaćemo Hrvate". Niko od učesnika skupa – uglavnom radnika koji su tuda prolazili idući sa posla prema autobuskoj stanici – to nije čuo; nigde to i nije bilo zabeleženo u izveštajima kninske policije, niti Službe državne bezbednosti (a ni šibenske, kojoj je Knin bio potčinjen). Ali, perje iz jastuka je prosuto. Kupiti ga, besmisleno je, lepo je to devedesetih objasnio politički učitelj sadašnjeg predsednika Srbije Vojislav Šešelj.
Na Vidovdan 1989. u Kosovu kod Knina održana je proslava 600 godina Kosovske bitke, i sve ostalo je otada poznato, "otišlo k vragu". Vlasti u Srbiji, a i u Hrvatskoj, Knina se sete samo na godišnjicu "Oluje" – u Beogradu liju krokodilske suze, ne objašnjavajući nijednog sekunda zašto su Srbe nahuškali na pobunu, pa ih ostavili na cedilu da izginu i kolektivno izbegnu, a u Zagrebu slave "pobedu", a da ni sami ne znaju koga su i kako pobedili, i kakva je to "pobeda" kad im je "hrvatski kraljevski grad" pust. Odselili su se čak i Bosanci dovedeni tu 1995. i kasnije obećanjima o sigurnom životu bez rada, samo od podsticaja i "skrbi".

SVI ZNAJU SVE
Da nije bilo incidenta u selu Uzdolje u takozvanoj Kosovskoj dolini (plodno polje između Knina i Drniša), kada je grupa maskiranih "fantoma" upala u kafić "Petko" u kome su meštani gledali utakmicu Crvene zvezde, niko se u beogradskim vlastima i medijima ne bi zapitao kako ostatak godine žive tamošnji preostali Srbi. Inače, Kosovska dolina sastoji se od više sela i uglavnom su naseljena Srbima, a 90 odsto Hrvata ima samo jedan zaselak u Kosovu (Konforte) i u Biskupiji.

Iz Kosovske doline potiču i roditelji dvojice igrača Crvene zvezde – Milana Borjana i Miloša Degeneka. A u tom kafiću u Uzdolju gledala se ne samo ta utakmica Zvezde protiv Jang bojsa, kad je došlo petnaestak maskiranih huligana da ih zbog toga napadnu i prebiju (dva naoružana na jednog nenaoružanog), nego i ona nedelju ranije, utakmica za "biti ili ne biti" u Kopenhagenu kad je zahvaljujući Borjanu "Zvezda ušla u dalji krug takmičenja. Tada se i te kako slavilo zbog dvojice "zemljaka".
Zašto tad "domoljubi" nisu upali u kafić u Uzdolju (na pola puta od Knina prema Drnišu, 12 kilometara od oba grada) koji im, inače, nikako nije usput i ne mogu slučajno navratiti na piće u prolazu? To se najslikovitije može objasniti činjenicom da od polovine jula do polovine avgusta sva sela u Kninskoj krajini ožive, jer dolaze desetine ljudi koji su izbegli 1995. – od onih koji žive u Srbiji, do državljana SAD, Kanade i Australije. Sličan slučaj se desio i u kafani u selu Đevrske, između Kistanja i Šibenika, ali tu je bilo samo verbalno nasilje, nije bilo fizičkog.
"Te ‘ustaše’ nisu naivne, znali su da bi, kad njih 15 dođe u kafić da prebije Srbe, za tri minuta došlo bar 100 naših da im se naj..e majke", kaže jedan od tih letnjih posetilaca zavičaja koji živi u Beogradu. "Onaj ko je nahuškao te golobrade Hrvate, tačno je znao kad šta da tempira – prošlo je vreme godišnjih odmora Srba i na selima su ostali samo starci, ili oni retki mlađi koji su se vratili tu da žive."

Osuda hrvatskih zvaničnika bila je samo deklarativna, putem medija. Naravno, odmah je usledila i reakcija tih nazoviustaša, koji su preko svojih opskurnih sajtova odmah udarili "kontru" – kako je tačno pre godinu dana u tom istom kafiću izvesni B.P., pijan i u majici sa likom Draže Mihailovića, vređao i pretio predsedniku podružnice HVIDRA (Hrvatskih vojnih invalida domovinskog rata, otprilike kao nekad SUBNOR u bivšoj Jugoslaviji). I nema imena tog predsednika podružnice, nema ni epiloga celog slučaja, da li je policija posle "očevida podnijela kaznenu prijavu", niti kako je ta prijava prošla na sudu.
Ono što začuđuje je navodna nesposobnost kninsko-drniško-šibenske policije da otkrije počinioce napada u selu Uzdolje. Prevedeno na prilike u Srbiji, to je isto kao što beogradska policija ne može da pronađe rušitelje iz Savamale. Autor ovog teksta je pre nekoliko godina bio svedok u Kninu kada je jedan srpski mladić, u stanju alkoholisanosti, u neko doba noći, prolazeći pored malog jarbola sa hrvatskom zastavom na mestu gde je u "Oluji" stradao jedan vojnik, tu istu skinuo. I što je još gore, odneo je kući. Rano ujutro došla mu policija, pretresla kuću sa sve nalogom, pronašla uzetu zastavu, a njega privela i prekršajno je osuđen. Toliko o efikasnosti policije. O slučaju u Uzdolju takođe znaju sve, ali nemaju "mig" da to obelodane. Ljudi koji su znali kad koji hrvatski "kokošar" dođe u srpsko selo da opljačka nešto što nije opljačkano, i na dojavu tih staraca odmah izađu na lice mesta, odjednom su postali nesposobni...

"USTALO JE MALO I VELIKO"
Kninska opština iz bivše SFRJ je u hrvatskoj državi rasparčana na nekoliko opština – Knin, Biskupija, Civljane, Kistanje i Ervenik. Razlog, samo jedan – da Srbi nigde ne bi bili većina. Pa tako recimo opština Civljane ima skoro isto zaposlenih koliko i stanovnika. A zaposleni putuju na posao iz Knina 40 kilometara do tamo.

U čitavoj ovoj priči najveći dobitnik je, ako se može nazvati dobitnikom, gradonačelnik Knina Marko Jelić, čovek koji je rođen u tom gradu i pružio je ruku pomirenja Srbima. Pobedio je na izborima kao kandidat grupe građana, onih autohtonih kninskih Hrvata kojima su Srbi puno draže komšije od doseljenih sunarodnika posle "Oluje". Ovi kninski Hrvati, koji su prognani 1991. i vratili se 1995, izlazili su u susret i pomagali Srbima povratnicima. Na tom talasu je i "odletela" bivša gradonačelnica Josipa Rimac iz HDZ-a, koju su držali glasovi doseljenih Hrvata iz Bosne. Kad su oni, zahvaljujući ulasku Hrvatske u EU, dobili pravo da rade po Evropi, HDZ je izgubio vlast u Kninu i došao je Jelić. Od tada se na području opštine Knin svaki incident u kome se napadaju nacionalne manjine razotkriva i kažnjava. Ali to nije slučaj sa Biskupijom i drugim veštački stvorenim opštinama oko Knina. Da li je neko čuo da se oglasio gradonačelnik Biskupije? A Biskupija je opština u kojoj su Srbi većina.
Oštre osude napada u Uzdolju stigle su od predsednika Srbije i SNS-a Aleksandra Vučića, koji uvek voli da se pohvali nabrajajući imena sela oko Knina, od njegovih "seiza" i poltrona Aleksandra Vulina i Miodraga Linte. Vulin, na primer, nije otišao tad u Knin, kao i nikad pre, ali je prošli vikend, sa sve belom košuljom sa nalepljenim grbom Srbije, otišao na Manjaču, da zajedno sa Miloradom Dodikom arlauče pod šatrom na "Kočićevom zboru", pevajući ratni hit "Ustalo je malo i veliko, ne damo te, Srpska Republiko".

A Knin – on je svoje platio. I Kninjani sa njim, svih nacionalnosti, ali Srbi posebno. Šta je surova realnost života Srba u Kninu i okolini, a malo ih je onih ispod 70 godina, Vučića i njegove konsiljere ne zanima, kao ni Kolindu Grabar Kitarović i njene. Taj svet tamo svakog dana sve više izumire – bez autobuskog su prevoza, bez mogućnosti snabdevanja osnovnim životnim namirnicama, onemogućeni da odu kod lekara... Od pedesetak sela kninske opštine, u kojima žive starci, samo nekih četiri, pet ima autobuski prevoz, i to jednom dnevno, ali ne i svaki dan.

Za mlade Srbe posla u Kninu nema, nema ni za Hrvate – osim u državnoj administraciji, gde se Srbi broje u promilima, i u zdravstvu jer su medicinske sestre i lekari deficitaran kadar. Nešto Srba radi kod privatnika koji ne pitaju za nacionalnost, kao i u fabrici vijaka DIV, ogranku samoborske kompanije koja je kupila TVIK i radnike prima po znanju, a ne po nacionalnosti.

У ишчекивању највећег "керозинског" хита који је допринео масовној популаризацији авијације на глобалном нивоу. 
Јуче је објављен официјелни тизер, а следеће године филм излази. 

Ево успео сам. Ово су слике са тог месгиџера од данас