Милан Ракић

Не знам да ли можете да "видите" овај текст, који сам ономад написао на групи "Ваздухопловство", те га овде у целости преносим, као причу о једној необичној вези нашег и јерменског народа...


Три јерменска споменика или прича о пожртвованости наших пилота
 
 
    
Хачкари испред земунског манастира и Главне поште у Новом Саду

Многи од нас су шетајући земунским парком, или пак одлазећи на службу у земунски манастир (у којем је до пре неки месец служио наш драги професор, покојни Радован Биговић), прошли поред овог споменика, а да се можда нису ни запитали одакле овај ту, вероватно мислећи да је споменик „остао“ од подизања храма... Овај хачкар како га Јермени зову, што у буквалном преводу значи „крст у камену“ је, без обзира што изгледа знатно старије, постављен на ово место 1993. године, као подсећање на једну трагедију и као израз захвалности јерменског народа нашем...

Слично обележје постоји и у Новом Саду. Подигнуто је у близини зграде Главне поште у булевару Михајла Пупина, а на месту старе јерменске цркве. Хачкар је подигнут мислим 1995. године, а повод је био исти као и за хачкар пред православним манастиром у земунском парку.

А трећи споменик, како и сам наслов данашње приче каже, налази се недалеко од духовног и религијског центра Јерменије и јерменског народа - Ечмиадзина, одмах поред моста на реци Камах...
 
    
Спомен комплекс недалеко од Ечмиадзина, на обали реке Камах
 
Сва три спомен обележја су подигнута као што рекох у знак сећања на један трагичан догађај, који је додатно учврстио везе јерменског и српског народа... А прича гласи овако...

Седмог децембра 1988. године, разоран земљотрес је погодио главни град тадашње Совјетске Републике Јерменије, Јереван. У тој катастрофи је настрадало 25000 људи. Позиву у помоћ, који је Председник СССР Михаил Горбачов упутио светској јавности, одазвало се 111 земаља света, међу њима и тадашња нам држава - СФРЈ. У наредних неколико дана, чим су се стекли услови за прихват, ваздушна лука у Јеревану је постала најактивнији аеродром у том делу света... Војни и цивилни ваздухоплови су долетали са свих страна земаљске кугле и дотурали најнеопходније ствари унесрећеним грађанима Јерменије... Са наше стране, већ 10. децембра је успостављен ваздушни мост Скопље - Јереван, у којем је учествовао један авион београдске компаније "Авиогенекс", те два авиона типа Ан-12, Југословенског РВ и ПВО...

Једанаестог дана децембра те 1988. године, у касним вечерњим сатима посада нашег Ан-12 у саставу: потпуковник пилот Предраг Маринковић, потпуковник пилот Владимир Ерчић, потпуковник пилот Миленко Симић, потпуковник навигатор Милан Мићић, заставник I класе летач механичар Бориша Мосуровић, заставник I класе летач механичар Милисав Петровић и заставник летач радио телеграфиста Јован Зисов, добили су од аеродромске контроле летења Скопски Петровец дозволу за полетање и лет по маршрути Петровец - Ларнака - Јереван... Током читавог лета, пратило их је лоше време (у ваздухопловном жаргону СМУ-сложени метео услови), што за искусну посаду нашег транспортера није представљало већи проблем јер су и они као и ваздухоплов били обучени и припремљени за извршење задатака у свим метео условима...
 

Ан-12 нашег РВ и ПВО, евиденцијски број 73312, који се срушио у Јерменији
 
Међутим, приликом прилаза аеродрому у Јеревану, десио се проблем, за који ни до данас нажалост није утврђен разлог. Да ли је дошло до неког техничког отказа у самом авиону, грешке посаде или пак грешке контролора летења у Јеревану, тек, наш авион је пола сата након поноћи, 12. децембра 1988. године својим точковима додирнуо шљунчану обалу реке Камах, неколико километара од Ечмиадзина и десетак километара од прага писте међународног аеродрома у Јеревану. Одмах након контакта са земљом, због конфигурације терена (обала реке), авион се превалио и у експлозији распрснуо на хиљаде делова...

Свих седам чланова посаде је на месту остало мртво... Као да сам земљотрес није био довољно трагичан... Ипак, након залечених рана, јерменски народ је на достојанствен начин одао почаст храбрим летачима. Хачкарима у Земуну и Новом Саду, а од 1995. године и монументалним спомеником "Сломљено крило", крај моста на реци Камах, где се авион и срушио. На том месту је првобитно било спомен обележје које су подигли радници "Енергопројекта"...

Наиме, на седму годишњицу трагедије, 12. децембра 1995. године, уз присуство војних и државних званичника обе државе, Католикоса Јерменске апостолске цркве, те породица настрадалих, откривен је овај споменик, који има практично три целине, где прва од постамента симболизује сам земљотрес, оне раширене руке на средини споменика симболизују молбу за помоћ коју је народ Јерменије упутио свету и на крају аутентични остатак крила дугачак седам метара са јасном симболиком на седморицу настрадалих ваздухопловаца. Са леве стране споменика се налази хачкар на којем су представљене јерменска и српска мајка које тугују за својом децом, а са десне стране пак један уобичајени хачкар. Испред споменика се налази спомен-плоча исписана на јерменском, руском и енглеском језику, која и "објашњава" намену споменика. На постаменту се налази и седам мермерних таблица са именима чланова посаде...
 

Спомен плоча испред споменика "Сломљено крило"
 
Иначе, према речима Олге Маринковић, сестре настрадалог потпуковника Предрага, наши ваздухопловци међу Јерменима имају статус, безмало па светаца. Каже она даље, да постоји и обичај код јерменских младенаца да сватовска колона пре одласка на венчање оде до споменика где младенци "прођу" испод једног лука, који се опет налази иза споменика (види се на слици доле), затим се поклоне сенима настрадалих, а онда се и сликају испред споменика и она два хачкара. Уопште, каже она и дан данас сваком Јерменину је прва асоцијација на нас и наш народ управо ово, чему сведочи и изјава директора фирме која је изградила ово спомен обележје, који каже да је овај споменик могао и од злата бити направљен, а и тада не би могао показати захвалност јерменског нашем народу...

И на крају, када је пре неку годину Председник Јерменије боравио у званичној посети Београду, ван протокола је замолио своје српске домаћине да окупе чланове породица настрадалих летача испред земунског манастира, где им је након полагања венаца, још једном изразио захвалност свога народа за жртву коју су њихови најмилији поднели. Исто тако у узвратној посети Јерменији, бивши Председник Србије је такође од стране својих јерменских домаћина одведен до споменика "Сломљено крило"...



Фото by Gevorg Galstyan, Panoramio for Google Earth, Координате: 40° 9'58.67", 44°15'25.82"
 
https://www.pouke.org/forum/topic/21734-три-јерменска-споменика-или-прича-о-пожртвован/?p=725081

Никанорац, имаш једну опомену!

У епизоди РТС серијала "Грађанин", који је посвећен животу националних мањина у Србији, у рубрици "Религија", приказан беше кратак прилог о малој православној заједници у Џакарти, коју чине православни Индонежани, те Срби, Грци и остали који православну цркву сматрају својом. 
 
Екипа РТС- је направила прилог о венчању кћерке познатог индонежанског глумца Роја Мартена...
 

 
Рој Мартен, најпознатији индонежански глумац старије генерације, рођен као Вицаксоно Абдул Салам, 1997. године је примио православно хришћанство и добио име Теодор. Недалеко од своје куће, поклонио је цркви један објекат, који је реновиран и преуређен и који је тиме постао храм и место окупљања ове мале православне заједнице у најмногољуднијој исламској држави на свету.
 
Црква је посвећена празнику Богојављења, а свештеник, отац Габриел Рехата, православље је примио 1995. године, а потом је завршио Богословију Светог Владимира у Крествуду, односно грчки Богословски факултет у Масачусетсу. Од 2002. године је свештеник у овом храму, који припада Митрополији Хонг Конга и југоисточне Азије, односно, под јурисдикцијом је Константинопољске Патријаршије. Ова заједница окупља око 200 породица, а међу њима и неколико наших људи који живе и раде у далекој Џакарти... Црква има и свој хор, који током богослужења, певају на црквенословенском и грчком језику. 
 

Овај текст нема претензије на то да буде научни. Једино на шта претендује јесте да се унесе мало јасноће и истине у једно непотребно замршено питање пуно погрешног и напросто лажног мишљења.

Наиме, међ српским народом је уврежено мишљење да су православни новокалендарци на грегоријанском календару, који је зло, јер је „папин“ календар. Оно што ти Срби међутим не знају јесте чињеница да су православни новокалендарци на српском календару, Миланковићевом (овде нећемо улазити у историју настанка истог, причу о Трпковићу итд). Зашто се то не зна је заправо већа мистерија од било какве мистерије која се може пришити причи о календару уопште.
Довољно би било погледати Википедију, Православну википедију, књигу Реформа Јулијанског календара самог Милутина Миланковића (мада он пише о догађајима у Цариграду и у књизи Кроз васиону и векове), све доступно на дохват једног клика, и видети истину. Не постоји нити један једини страни извор који каже о новом календару Православне Цркве ишта друго осим да је то реформисани јулијански календар који је направио српски научник Милутин Миланковић. Једина Православна Црква која је на грегоријанском календару јесте Финска. Зашто је то тако – немам појма.
Треба напоменути и да је већина Православних Цркава на Миланковићевом календару. Додуше, по броју верника могу обе стране да се такмиче, но није то поента.
Постоји неколико поенти.
Једна од њих је да календар није верско питање. Ни национално. Код нас се од истог међутим управо прави то – верско и национално питање. Трт мрт, живот или смрт. НЕЋЕМО ПАПИН КАЛЕНДАР! Притом – нећемо папин календар, али хоћемо многобожачки Јулијев. Такође, уопште немамо проблем да тај исти папин календар користимо у свакодневном животу. Ту је грегоријански скроз ОК. Једино није у црквеном животу ОК. И шта нам то управо сведочи? Што се мене тиче, да нисмо никакви хришћани. Зашто? Јер одвајамо „обични“ живот од „црквеног“. Уместо да нам то буде једно те исто. Ја сам најискреније збуњен тиме. Чак се и у документима СПЦ користе датуми по грегоријанском календару. То једно.
Друго, антагонизам према Римокатоличкој цркви. Комплетан однос према било чему што има иоле призвук католицизма градимо у односу на однос са Хрватима, посебно у светлу Другог светског рата. Иако обожавамо онако колективно Ирце. Најкатоличанскије католике на планети.
Треће, славимо по старом, а датуме изражавамо по новом календару. Тако нам је Божић 7. јануара, а Св. Никола 19. децембра итд. Имао сам једном експеримент – разговарао сам с неким човеком који вели како ће он, ако Црква пређе на нови календар, Св. Николу и даље славити 19. децембра. Кажем ја њему, али Св. Никола је свакако 6. децембра. Каже он: „Да, али то је по старом!“ Ја кажем: „Па по којем календару славимо?“ Каже он: „Па по старом.“ Велим ја: „Па ето, по старом је 6. децембра, сад сте рекли…“ Али он не разуме. Као што већина не разуме. Из неког разлога већина људи као да мисли да су католици и новокалендарци померили датуме, а не ми. И то некако важи и за људе који су активни у Цркви, певају за певницом, знају да морају да рачунају минус тринаест дана када траже тропаре и кондаке за дати дан… И зато имамо појаву да на телевизији рецимо пише „Божић 2018“, иако сада славимо Божић 2017, будући да је сутра по календару по којем Црква слави 25. децембар 2017.*
Четврто – упорност лажне информације. Иако сви извори кажу да је на Сабору у Цариграду прихваћен Миланковићев календар, ауторитети код нас – међу њима предњаче епископ Атанасије и проф. Раша Поповић – тврде да Миланковићев календар тада није прихваћен и да су новокалендарци прешли на грегоријански календар. Без икаквих извора да поткрепе такве тврдње. А и без смисла – зашто би напрасно прешли на календар који уопште није био опција? Ја не могу да не мислим да иза таквог покрета лажних информација постоје неке зле намере – раздор у Цркви, међу народом… нешто. Не знам. Притом у горе поменутој и линкованој књизи Милутина Миланковића имамо и документа са Сабора у Цариграду, а и са Сабора Српске Цркве. Јер, посебно је сумануто што је СПЦ предложила календар који су сви прихватили, а онда га сама није применила. Додуше, то ми је и некако типично српски. А то онда као да производи некакав антагонизам према нашим новокалендарцима, па их скроз занемарујемо, осим ако неко од њих гостује у нашој Цркви. Тако добијемо ситуацију да се 24. децембра наши људи, укључујући црквене великодостојнике,  утркују ко ће први честитати Божић браћи католицима, а Грка и иних новокалендараца ко се сети… Хеј, Грка од којих смо примили Православље, теологију, све… Али ето.
Пето – јулијански ће каснити све више. За стотињак година (или тако нешто), јулијански календар ће каснити за 14, уместо досадашњих 13 дана, те ће Божић бити 8. јануара. Веома ми је жао што нећу бити жив да видим хаос који ће настати тада у Цркви ако до тада не пређемо на Миланковића. Некоме одговара да маса буде заглупљена, али најкасније тада ће им се обити о главу.
Шесто – „Али календари се ионако преклапају, свеједно је!“ Ово је реченица на коју нажалост сувише често наилазим међу православним теолозима. Да, Миланковић и грегоријански календар се тренутно поклапају. То „тренутно“ траје додуше тридесетак хиљада година, али у контексту времена, то раздобље не представља ништа. Поента потребе за инсистирањем на чињеници да православни новокалендарци не само да нису на „папином“ календару (који, као што рекох, никоме не смета у „свакодневном“ животу), него на СРПСКОМ календару, јесте да се народ лакше навикне на идеју промене календара. Јер ако СПЦ не пређе напокон на календар који је сама предложила, мораће да се сучи с новим расколом када дође време да се Божић слави 8. јануара. А то – ваљда – не желимо. А уколико би се тада наставило славити 7. јануара, односно ако се не би испоштовало кашњење календара, него би се произвољно остало на тринаест дана разлике, онда би питање календара постало апсурдно по себи. Зато је врло, врло битно народу усадити у главу идеју да не прелазимо на „папин“ него на српски календар. Срећом па постоје и сајтови попут овог, којима је такође циљ да просвете оне који желе да буду просвећени.
На послетку, волео бих да сам живео у време када је држава прешла на грегоријански календар да доживим реакцију људи што се датуми празника померају и што се одједном Божић слави у јануару. Питам се да ли је и тада било побуне или је све ишло глатко. Но, неке ствари ће ипак остати мистерија.
* текст је, на ауторовом блогу "Дописи из Дизниленда", објављен 6. јануара 2018. године. (прим. прир.)

Овај текст нема претензије на то да буде научни. Једино на шта претендује јесте да се унесе мало јасноће и истине у једно непотребно замршено питање пуно погрешног и напросто лажног мишљења.

Наиме, међ српским народом је уврежено мишљење да су православни новокалендарци на грегоријанском календару, који је зло, јер је „папин“ календар. Оно што ти Срби међутим не знају јесте чињеница да су православни новокалендарци на српском календару, Миланковићевом (овде нећемо улазити у историју настанка истог, причу о Трпковићу итд). Зашто се то не зна је заправо већа мистерија од било какве мистерије која се може пришити причи о календару уопште.
Довољно би било погледати Википедију, Православну википедију, књигу Реформа Јулијанског календара самог Милутина Миланковића (мада он пише о догађајима у Цариграду и у књизи Кроз васиону и векове), све доступно на дохват једног клика, и видети истину. Не постоји нити један једини страни извор који каже о новом календару Православне Цркве ишта друго осим да је то реформисани јулијански календар који је направио српски научник Милутин Миланковић. Једина Православна Црква која је на грегоријанском календару јесте Финска. Зашто је то тако – немам појма.
Треба напоменути и да је већина Православних Цркава на Миланковићевом календару. Додуше, по броју верника могу обе стране да се такмиче, но није то поента.
Постоји неколико поенти.
Једна од њих је да календар није верско питање. Ни национално. Код нас се од истог међутим управо прави то – верско и национално питање. Трт мрт, живот или смрт. НЕЋЕМО ПАПИН КАЛЕНДАР! Притом – нећемо папин календар, али хоћемо многобожачки Јулијев. Такође, уопште немамо проблем да тај исти папин календар користимо у свакодневном животу. Ту је грегоријански скроз ОК. Једино није у црквеном животу ОК. И шта нам то управо сведочи? Што се мене тиче, да нисмо никакви хришћани. Зашто? Јер одвајамо „обични“ живот од „црквеног“. Уместо да нам то буде једно те исто. Ја сам најискреније збуњен тиме. Чак се и у документима СПЦ користе датуми по грегоријанском календару. То једно.
Друго, антагонизам према Римокатоличкој цркви. Комплетан однос према било чему што има иоле призвук католицизма градимо у односу на однос са Хрватима, посебно у светлу Другог светског рата. Иако обожавамо онако колективно Ирце. Најкатоличанскије католике на планети.
Треће, славимо по старом, а датуме изражавамо по новом календару. Тако нам је Божић 7. јануара, а Св. Никола 19. децембра итд. Имао сам једном експеримент – разговарао сам с неким човеком који вели како ће он, ако Црква пређе на нови календар, Св. Николу и даље славити 19. децембра. Кажем ја њему, али Св. Никола је свакако 6. децембра. Каже он: „Да, али то је по старом!“ Ја кажем: „Па по којем календару славимо?“ Каже он: „Па по старом.“ Велим ја: „Па ето, по старом је 6. децембра, сад сте рекли…“ Али он не разуме. Као што већина не разуме. Из неког разлога већина људи као да мисли да су католици и новокалендарци померили датуме, а не ми. И то некако важи и за људе који су активни у Цркви, певају за певницом, знају да морају да рачунају минус тринаест дана када траже тропаре и кондаке за дати дан… И зато имамо појаву да на телевизији рецимо пише „Божић 2018“, иако сада славимо Божић 2017, будући да је сутра по календару по којем Црква слави 25. децембар 2017.*
Четврто – упорност лажне информације. Иако сви извори кажу да је на Сабору у Цариграду прихваћен Миланковићев календар, ауторитети код нас – међу њима предњаче епископ Атанасије и проф. Раша Поповић – тврде да Миланковићев календар тада није прихваћен и да су новокалендарци прешли на грегоријански календар. Без икаквих извора да поткрепе такве тврдње. А и без смисла – зашто би напрасно прешли на календар који уопште није био опција? Ја не могу да не мислим да иза таквог покрета лажних информација постоје неке зле намере – раздор у Цркви, међу народом… нешто. Не знам. Притом у горе поменутој и линкованој књизи Милутина Миланковића имамо и документа са Сабора у Цариграду, а и са Сабора Српске Цркве. Јер, посебно је сумануто што је СПЦ предложила календар који су сви прихватили, а онда га сама није применила. Додуше, то ми је и некако типично српски. А то онда као да производи некакав антагонизам према нашим новокалендарцима, па их скроз занемарујемо, осим ако неко од њих гостује у нашој Цркви. Тако добијемо ситуацију да се 24. децембра наши људи, укључујући црквене великодостојнике,  утркују ко ће први честитати Божић браћи католицима, а Грка и иних новокалендараца ко се сети… Хеј, Грка од којих смо примили Православље, теологију, све… Али ето.
Пето – јулијански ће каснити све више. За стотињак година (или тако нешто), јулијански календар ће каснити за 14, уместо досадашњих 13 дана, те ће Божић бити 8. јануара. Веома ми је жао што нећу бити жив да видим хаос који ће настати тада у Цркви ако до тада не пређемо на Миланковића. Некоме одговара да маса буде заглупљена, али најкасније тада ће им се обити о главу.
Шесто – „Али календари се ионако преклапају, свеједно је!“ Ово је реченица на коју нажалост сувише често наилазим међу православним теолозима. Да, Миланковић и грегоријански календар се тренутно поклапају. То „тренутно“ траје додуше тридесетак хиљада година, али у контексту времена, то раздобље не представља ништа. Поента потребе за инсистирањем на чињеници да православни новокалендарци не само да нису на „папином“ календару (који, као што рекох, никоме не смета у „свакодневном“ животу), него на СРПСКОМ календару, јесте да се народ лакше навикне на идеју промене календара. Јер ако СПЦ не пређе напокон на календар који је сама предложила, мораће да се сучи с новим расколом када дође време да се Божић слави 8. јануара. А то – ваљда – не желимо. А уколико би се тада наставило славити 7. јануара, односно ако се не би испоштовало кашњење календара, него би се произвољно остало на тринаест дана разлике, онда би питање календара постало апсурдно по себи. Зато је врло, врло битно народу усадити у главу идеју да не прелазимо на „папин“ него на српски календар. Срећом па постоје и сајтови попут овог, којима је такође циљ да просвете оне који желе да буду просвећени.
На послетку, волео бих да сам живео у време када је држава прешла на грегоријански календар да доживим реакцију људи што се датуми празника померају и што се одједном Божић слави у јануару. Питам се да ли је и тада било побуне или је све ишло глатко. Но, неке ствари ће ипак остати мистерија.
* текст је, на ауторовом блогу "Дописи из Дизниленда", објављен 6. јануара 2018. године. (прим. прир.)

Teorije zavere danas imaju alarmantno veliki broj poklonika. U stvari, ne mogu da tvrdim da tako nije bilo i ranije, ali ulaskom interneta u svaki dom, što je omogućilo svima da komuniciraju u onlajn svetu sa drugim ljudima, i da šire svoje ideje i stavove, postalo je evidentno da oko nas postoji veliki broj ljudi koji veruje u teorije zavere, i nekritički širi strah, paniku i dezinformacije.

Iako bi se, možda, u prvi mah reklo da se tu radi o neobrazovanim ljudima, tužna je činjenica da ni obrazovani, čak fakultetski obrazovani, ljudi nisu „cepljeni“ protiv toga. Šta više, nastupima u javnosti visoko obrazovanih ljudi mnogi stiču utisak da u celoj priči “ima nešto”, te da u pitanju nije zavera. No, takav utisak mogu da steknu samo ljudi koji nemaju apsolutno nikakvog znanja iz nekoliko osnovnih naučnih i tehničkih disciplina.
Teorija zavera ima mnogo, a neke od poznatijih su: zavere vezane za opasnosti GMO-a, zavere tajnih društava koje žele da zavladaju svetom, zavere drugih rasa koje žele da zavladaju ljudima, zavere vezane za industriju lekova i njihovo „trovanje“ ljudi vakcinama i sl.
No, jedna teorija zavere kod mene ima posebno mesto jer se odnosi na moju veliku ljubav – avijaciju. Pogađate, u pitanju je teorija zavere vezana za tzv. „kemtrejlove“ (od eng. izraza „chemtrails“, što je skraćeno od „chemical trails“, i u prevodu znači „hemijski tragovi“, a ono pak dolazi kao izmenjena forma eng. izraza „contrails“, što označava kondenzacijske tragove koji uobičajeno nastaju iza aviona).

Ukoliko do sada niste čuli za ovu teoriju zavere objasniću prvo o čemu se radi. Naime, u zavisnosti od toga gde živite, gotovo svakog dana možete videti komercijalne avione kako preleću preko neba. Ponekad iza njih nema nikakvih tragova, a ponekad iza njih nastaju beli tragovi koji mogu nestati kroz par sekundi ili minuta, a mogu da potraju i dugo, i da formiraju dugačke bele linije na nebu koje se, pak, ponekad šire.
Ovo su kondenzacijski tragovi koji nastaju usled kondenzacije vodene pare koja se oslobađa prilikom sagorevanja goriva u motorima aviona. Oni nastaju kada je temperatura vazduha oko aviona -40 stepeni celzijusa ili hladnija. Na toj temperaturi sitne kapi kondenzovane vode se odmah smrzavaju. Kada se smrznu, one ne mogu da ispare ili da se otope, budući da je temperatura tako niska. Jedino mogu nestati ako prođu kroz proces sublimacije – što je izraz za prelazak iz čvrstog agregatnog stanja u gasovito. No, sublimacija se može desiti samo ako je vlažnost okolnog vazduha do 70%. Ukoliko je vlažnost veća, do sublimacije ne može da dođe i tada ti beli kondenzacijski tragovi ostaju dugo na nebu. Ukoliko je vlažnost vazduha vrlo niska, ti tragovi brzo nestaju.

Postoji, međutim, veliki broj ljudi koji veruje da ti tragovi na nebu predstavljaju tragove otrova koji se izbacuju iz tih aviona, a sve u cilju trovanja (često samo) srBskog stanovništva. Na to se, potom, „kaleme“ priče kako je u pitanju velika zavera zapadnih sila, tajnih organizacija ili nečeg sličnog, koje za cilj imaju kontrolu i smanjenje broja stanovništva, povećanje broja bolesnih kako bi zarađivali na lekovima, pa čak to povezuju i sa GM usevima. U principu, maštovitost ne poznaje granice. Nedostatak elementarnog znanja i poznavanja nauke takođe ne poznaje granice.

U tekstu koji sledi neću navoditi njihove uobičajene „argumente“ kojima nastoje dokazati kako su u pitanju otrovi koji se namerno izbacuju (kao što su „neprirodno“ širenje tragova, „mrežaste šeme“ tragova, isprekidani tragovi i sl.), ne zbog toga što ne znam kako da im razbijem te „argumente“ (jer znam odlično), nego zbog toga što bih ovoj temi želeo prići sa jedne druge strane. Ono što želim da uradim ovim tekstom jeste da postavim pitanja i da mi objasne neke stvari koje me interesuju, a koje se nameću kao potrebne za objasniti ukoliko bi prihvatili njihovu teoriju da postoji zavera trovanja iz aviona. Ova pitanja sam u kraćoj formi nedavno postavio u komentaru na jednoj objavi na FB stranici nekog domaćeg portala i, na moje veliko, ugodno iznenađenje, dobio sam veliki broj „lajkova“. Naravno, niko od teoretičara zavere nije odgovorio ni na jedno od ovih pitanja. Krenimo redom.
I PROIZVODNJA OTROVA
Ukoliko želite da ubacite otrov u avion i potom nekoga njime trujete, morate prvo da ga proizvedete. Iz ovoga proizlazi nekoliko pitanja na koje bih želeo da čujem odgovor. Prvo, ko i gde proizvodi taj otrov? Proizvodnja bilo kakvog otrova u ogromnim količinama potrebnim da bi se punili avioni zahteva veliki proizvodni kompleks. To znači da bi u proizvodnju otrova bilo uključeno na stotine, ili pak hiljade ljudi, ako uzmemo u ozbir ne samo radnike koji su direktno zaduženi za proizvodnju, nego i ostale radnike i službenike u fabrici, zatim upravljački menadžment i sl. Pored toga, retko koja fabrika danas može da proizvodi neki proizvod bez kooperanata. Ako uključimo i njih, taj broj ljudi koji bi znao za ovaj proizvodni proces iznosio bi nekoliko hiljada. Kako je onda moguće da nigde, niko ne priča o tome? Kako je moguće da niko to nije otkrio javnosti i potkrepio nekim dokazom? Fotografijom? Svedočanstvom? Ništa. Zar je zaista moguće da su svi ti ljudi potplaćeni? Ili možda zastrašeni?

Pa ko bi to mogao da izvrši takav pritisak na njih kada znamo da su tajne iz američke vojske procurele u javnost (zlostavljanja u Abu Graibu, na primer), ili kada znamo da su špijunske afere najveće špijunske agencije na svetu takođe procurele u javnost? A o ovome niko ni reči da kaže. No, pretpostavimo zarad dalje priče da uspevaju u tajnosti da proizvode taj otrov. Postavlja se pitanje kakva je priroda tog otrova. Da li su u pitanju hemijski ili biološki otrovi, od kojih su ovi drugi izuzetno teški za proizvodnju ? Ovo je bitno znati iz razloga koji ćemo objasniti kasnije, kada budemo opisivali način izbacivanja otrova iz aviona. Sledeća na redu oblast iz koje proizlaze nova pitanja jeste transport.
II TRANSPORT OTROVA DO AVIONA
Uspeli smo, dakle, da proizvedemo otrov i sada ga moramo transportovati do aviona. Kako ćemo to uraditi? Pa, prvo što nam pada na pamet su kamioni, tj. potrebni su nam kamioni cisterne, i to veliki broj njih, kako bismo otrov dopremili do aviona. To znači da imamo još veći broj ljudi uključenih u ovu zaveru – što vozača kamiona, što radnika na utakanju i istakanju otrova, što inspektora i ljudi zaduženih za sigurnost transporta hemikalija, što ljudi koji vode prevozničke kompanije koje prevoze otrov. I opet nigde nikoga da priča o tome, da pruži nekakav materijalni dokaz. Dakle, i oni su svi potplaćeni i/ili zastrašeni?

Nisu kamioni? Šta nam preostaje? Vozovi. Tu je situacija još „gora“ po teoretičare zavere, jer je mali broj avio baza povezan sa železničkom mrežom. O transportu vagonima, proverama koje prolaze i broju ljudi zaduženih za prevoz, sortiranje vagona i sl. da i ne govorimo. Jesu li i oni svi potplaćeni i/ili zastrašeni? No, hajde da pretpostavimo i da smo uspeli da transportujemo otrov do aviona, tačnije do avio baze. Šta sada?
III UTAKANJE OTROVA U AVION
Ovde se naša priča grana na dva dela, jer postoje dve mogućnosti za trovanje: komercijalni avioni i vojni avioni.
Komercijalni avioni i aerodromi Veliki broj ljudi smatra kako nam „kemtrejlsi“ dolaze iz komercijalnih, tj. civilnih putničkih aviona. Nije ni čudo kada ih svaki dan vidimo kako tiho krstare iznad naših glava. Dakle, transportovali smo otrov do putničkog aerodroma. Šta to znači? Pa znači da opet imamo novu, veliku grupu ljudi koja taj otrov mora da primi, zatim prikači cisternu na rezervoar, natoči otrov u rezervoar i sl. Ovde, dakle, dodatno povećavamo broj ljudi koji je potplaćen i/ili zastrašen da ćuti o ovoj zaveri. Pored toga, na aerodromima radi ogroman broj ljudi, na stotine ili čak hiljade. Kolike su šanse da niko od njih ne primeti čudne cisterne koje svakodnevno dolaze na aerodrom? Znam, reći ćete da su maskirane u kamione za gorivo. No, gde oni istovaraju otrov? Znate, gorivo, ili u ovom slučaju otrov, ne možete da istovarite direktno iz kamiona cisterne u avion. Ono se mora prvo smestiti u rezervoar, a onda posebnim sistemom, ili kamionima sa pumpama dopremiti do aviona. Šta to znači? Pa još više ljudi uključenih u ovu veliku zaveru. I opet niko, nigde da progovori o tome. Ali dobro, uzmimo zarad priče da smo i u tome uspeli, i sada ostaje još jedno pitanje – gde ćemo smestiti taj otrov u avion?

Pre nego odgovorimo na ovo pitanje, moramo da kažemo nešto o količini potrebnog otrova. U tu svrhu ću koristiti jedan tekst čoveka koji ovaj tehnički aspekt poznaje daleko bolje od mene, a link ka njegovom tekstu ću postaviti na kraju.
Prosečna brzina komercijalnog putničkog aviona iznosi oko 850 km/h. Uzmimo da je brzina isticanja otrova iz aviona 1 l/sek (jedna litra po sekundi), što iznosi 5 puta veću brzinu od one kojom voda ističe iz česme. Ovo moramo pomnožiti sa dva (jer su tragovi uglavnom dvostruki budući da je većina komercijalnih mlažnjaka dvomotornog tipa) i dobijamo količinu od 2 l/sek otrova koji taj avion izbacuje. Uzmimo sada jedan sat leta, u kojemu će taj avion da pređe (nadam se da već pogađate) 850 kilometara. To znači da u jednom satu on mora da izbaci 7,2 tone otrova (1h = 3 600 sek; 3 600 * 2 = 7 200 kg = 7,2 t). Zaokružićemo ovaj broj na 7 tona, čisto da mi bude lakše da pišem. Gde smestiti 7 tona otrova u komercijalnom avionu?
Odgovor koji će teoretičar zavere kao iz topa da izbaci jeste (opet sam siguran da već pogađate) – rezervoar za gorivo. 
Dobro, uzmimo sad rezervoare za gorivo na komercijalnim avionima. Za primer će nam poslužiti avion Airbus A320, avion koji se često sreće na kratkim i srednjim relacijama u komercijalnoj avijaciji. Njegov kapacitet goriva, u zavisnosti od verzije aviona, iznosi od 24 t do 30 t. Dakle, uzmimo ovu drugu brojku od 30 t goriva. Sad tu brojku smanjimo za onih 7 tona potrebnih za sat vremena trovanja i dobijamo smanjenje doleta tog aviona gotovo za trećinu. Naime, komercijalni avioni nikada ne lete do „crvenog“ i kalkulacije leta se rade tako da uvek postoji određena količina rezervnog goriva koje se neće potrošiti. Dakle, mi smo na ovom avionu smanjili njegovu količinu goriva za trećinu samo da bismo omogućili trovanje od sat vremena. Svako dodatno dotakanje otrova smanjuje ovom, ali i svakom drugom avionu, količinu goriva koju može da ponese.

Uzmimo sad da smo uspeli negde da smestimo taj otrov. Sada nam ostaje glavno pitanje – kako izbaciti taj otrov? Prvi odgovor koji teoretičar zavere daje jeste – pa kroz motor. OK, ako je kroz motor, voleo bih da mi onda objasni kako motor i čitav avion preživljavaju ovaj proces?! Naime, postoji nekoliko načina da ga „ubacite“ u motor, te ću i ovde da citiram deo onog gore pomenutog teksta:
„Je l’ u kompresor? Bilo bi jako zanimljivo vidjeti matematičku formulu koja opisuje promjenu u zračnoj struji unutar kompresora koja nastaje kada uleti kilogram otrova između trećeg i četvrtog stupnja kompresora!
Dobro, nije u kompresor. Pa, gdje je? U komori za sagorijevanje? Da… Prije ili poslije lulice koja uvodi gorivo? Prije. Poremetit ćete maseni odnos plinova, a tako i aerodinamički profil strujanja neposredno pred paljenje? Ne. Onda poslije lulice? Da. Imate otrov koji, bez ikakvih problema, trpi izlaganje temperaturi od 1 200 stupnjeva celzijusa? Pa dobro, ne baš tu gdje je toliko vruće. Znači kod turbine, tu je malo manja temperatura, oko 1 000°C? Ne, ni tu. Pa gdje onda? Pa poslije. U ispušnoj cijevi? E, tu ga ubacuju. Osim što je temperatura i dalje visoka (700 stupnjeva), narušavate strujanje i skidate potisak aviona?”

Da, 700 do 1 000 stepeni celzijusa. Koji to otrov može "preživeti" ovu temperaturu? Biološki otrovi sigurno ne mogu jer, koliko je meni poznato, ne postoji organizam koji može preživeti temperaturu od 1 000 stepeni celzijusa. O komplikovanoj i skupoj proceduri proizvodnje takvog otrova da i ne govorimo. Možda su onda, ipak, u pitanju hemijski otrovi? Kao odgovor na ovo pitanje reći ću samo da se organizovano uništavanje hemijskog oružja sistematski sprovodi spaljivanjem u pećima u kojima je temperatura - oko 1 000 stepeni celzijusa. Zaključak možete doneti sami.
Ako nije kroz motor, kako onda? Drugi odgovor koji ćete dobiti jeste – kroz posebne pumpe i mlaznice na krajevima krila. Dobro, ako su posebne pumpe, ko ih je i gde instalirao na avion? Možda niste znali, ali proces proizvodnje jednog komercijalnog aviona uključuje na hiljade i hiljade ljudi. Sistem pumpi, sa dovodom otrova iz rezervoara, komponentama koje bi osiguravale struju za njihov rad i sl. zahteva ogroman posao koji se ne može uraditi „u garaži“. Da li su onda i svi ljudi koji rade na proizvodnji aviona potplaćeni i/ili zastrašeni? Već smo ustanovili da ih do sada ima na desetine hiljada, a još nismo ni pokrili sve tehničke aspekte ove (ne)mogućnosti. Nemojmo zaboraviti da se, pre svega toga, avion mora i konstruisati. Jesu li onda i svi koji su radili na konstrukciji u toj zaveri? Šta daje struju tim pumpama koje bi morale biti minimalne snage od 1 kW i težine oko 15 kg? Ne zaboravite, morate ih imati barem dve. Ovo iziskuje dodatne prerade na avionu na kojemu je svaki kilogram težine i svaki kubni centimetar prostora bitan, i na kojemu su svi sistemi duplirani radi sigurnosti.

I još jedna bitna stvar. Ona cifra od 1 l otrova po sekundi bila je minimalna. Izbacivanjem 1 litre otrova po sekundi dobili biste sledeću situaciju: za jednu sekundu avion preleti 236 metara (krstareći brzinom od 850 km/h) što znači da se ovaj otrov rasprši u valjku dimenzija 236 m x 5 m prečnika. Zapremina valjka je r2xPix h i u ovom slučaju iznosi 18.526 m3. To znači litra otrova, tj. 1 dm3 raspršimo u 18.526 kubika. Da biste dobili sliku koliko je to zaista, uzmimo za primer standardni olimpijski bazen zapremine od 2 500 m3. Dakle, mi smo onu količinu od 1 litre (što vam je isto kao i dve velike konzerve piva) otrova izbacili na prostor zapremine 7 olimpijskih bazena (gruba računica).
Postavlja se pitanje kakav je to otrov u pitanju, uzimajući u obzir jednu od fundamentalnih činjenica hemije da je glavni faktor u određivanju toksičnosti neke hemikalije količina. Drugim rečima, nijedna hemikalija na svetu sama po sebi nije otrovna ili neotrovna. Na to utiče više faktora, od kojih je najbitnija količina te hemikalije koja ulazi u organizam. Svaka hemikalija je otrovna u dovoljno velikoj količini, tj. svaka je bezopasna u dovoljno maloj količini. Koji je to otrov čija jedna litra predstavlja smrtnu (ili bilo kakvu drugu) opasnost u sedam olimpijskih bazena? I nemojte zaboraviti, to se odnosi samo na toksičnost u tom tragu. Što duže taj otrov boravi u vazduhu, to se više širi, tj. smanjuje svoj udeo u prostoru i, samim tim, postaje manje toksičan.
Na kraju, čak i ako biste uspeli da ga strpate u komercijalni avion, ostaje činjenica da bi onda i SVI komercijalni piloti morali biti deo zavere. Isto tako i sve avio kompanije. Zemaljske ekipe za popravku i održavanje takođe. Dakle, još više ljudi koji su potplaćeni i/ili zastrašeni kako bi nas trovali. I niko, nigde da skupi hrabrosti i izađe u javnost s tim. Zar zaista verujete da je to moguće?

Kao što vidite, tehnička ograničenja nas onemogućavaju da bacamo otrov iz komercijalnih aviona i zbog toga se od njih ovde i opraštamo. Da ponovimo još jednom – tehnički je NEIZVODLJIVO da se otrovi bacaju iz komercijalnih putničkih aviona.
Vojni avioni i avio-baze Ako nisu komercijalni, onda su u pitanju vojni avioni, reći će svaki teoretičar zavere. Odmah da razjasnimo jednu stvar. Mnoge vojske sveta redovno koriste avio tankere koji služe da dotakanje goriva drugim vazduhoplovima (ili vazduplohovima ako ste jedan od onih) u toku leta. Možemo reći da ovde postoji tehnička mogućnost da se otrov stavi u avion i digne u vazduh. Naravno, i ovde postoji isti problem sa ogromnim brojem ljudi koji bi morali biti upućeni u to – od konstruktora aviona, preko vojnika u bazi, zemaljskih posada, mehaničara i pilota pa sve do komandanata baza. O onima iznad njih da i ne govorimo. I opet, jesu li svi oni potplaćeni i/ili zastrašeni da ćute?

Ovde možemo da steknemo i predstavu o količini otrova koja bi mogla da se ponese. Naime, standardni ruski leteći tanker Iljušin Il-78 može da ponese, u zavisnosti od verzije, od 42 do 78 tona goriva u svojim rezervoarima za dotakanje u vazduhu. Međutim, uveren sam kako teoretičari zavere veruju da nas „braća Rusi“ nikada ne bi trovali.
Uzmimo onda standardni američki leteći tanker McDonnell Douglas KC-10 „Extender“ koji može da ponese do 160 tona goriva za dotakanje u vazduhu. Ako uzmemo u obzir da bi gustina otrova bila jednaka gustini vode, to je onda i količina otrova koja bi mogla da se smesti u jedan takav avion. Sve ostalo vezano za tehničke aspekte sistema izbacivanja važi i ovde, pa se vratite gore na deo o komercijalnim avionima ako ste zaboravili detalje.

Ovde, kao što vidimo, tehnička mogućnost postoji. Dakle, sad smo konačno seli u avion, vinuli se u vazduh i sad veselo zviždimo dok nosimo svoj ubojiti tovar prema, recimo, Belom Manastiru (Beli Manastir je grad u kojem sam odrastao i koji nalazi se na istoku Hrvatske). Ostaje nam samo jedna stvar – da istovarimo otrov na moje sugrađane. Ništa lakše, reći će teoretičari zavere. Dovešćemo avion iznad grada, pritisnuti crveno dugme i otrov će početi da pada po građanima koji ništa ne sumnjaju. Eto, sada smo objasnili kako se to može izvesti… ili nismo… Nadam se da vam se upalila lampica u glavi! Šta je ovde problem? Razmislite…

Problem je sledeći – zaboravili smo na vazdušne struje. Da li ste nekada posmatrali poljoprivredni avion koji prska pesticidima polje (iznad Bukovice:) )? Ako jeste, sigurno ste primetili koliko nisko taj avion mora da leti. Sigurno ste se i pitali zašto je to tako, a oni sa barem malo grama mozga u glavi sigurno su došli do odgovora – pa mora da leti nisko, jer bi u suprotnom vetar razneo pesticide posvuda i malo ili nimalo ne bi palo na polje koje želimo da zaprašimo. Da, vetar i vazdušne struje to rade sa tekućinom koju izbacujemo iz aviona.

Uzmimo u obzir da već na deset ili više metara visine vetar duva dovoljno jako da pesticide odnese na komšijinu njivu, pa se onda zapitajte kakva je situacija na 10 000 metara visine. Ili, jedan još ilustrativniji primer. Pre nekoliko godina smo na području Srbije imali žutu kišu. Nastala je kao rezultat toga što su vazdušne struje donele pesak iz Sahare koji se pomešao sa kišom i tako joj dao karakterističnu žutu boju. Čisto da znate, udaljenost Sahare od Beograda vazdušnom linijom iznosi više od 2 000 kilometara (slovima, da ne bude zabune – dve hiljade kilometara). I tu daljinu je prešao pesak, podignut sa površine Zemlje.
Kao što vidite, ne postoji nikakav, i još jednom – NIKAKAV način da se kontroliše gde bi otrov izbačen sa 10 000 metara visine mogao da padne. Vi možete da pritisnete dugme iznad Belog Manastira, ali on bi mogao završiti u Kazablanki, ili pak Moskvi, u zavisnosti od jačine i smera vazdušnih struja i, kao što smo gore utvrdili, ne bi imao nikakav efekat usled smanjenja koncentracije širenjem u prostoru. Ovo je samo po sebi dovoljno za donošenje zaključka kako je ciljano trovanje iz vazduha jednostavno nemoguće.
IV EFEKTI
Iako smo utvrdili kako je tehnički nemoguće vršiti bilo kakvo trovanje stanovništva iz aviona, uzmimo za trenutak da je to ipak moguće, samo kako bismo naveli još jednu rupu u „argumentima“ teoretičara zavere veliku kao ona u budžetu Republike Srbije. Ona se odnosi na efekte trovanja. 
Naime, ukoliko trujete neko stanovništvo, onda morate imati i nekakve efekte koji se ne mogu objasniti ničim drugim, a mogu se sa velikom dozom sigurnosti pripisati promenama u sastavu vazduha/vode/zemljišta koje bi se, pak, mogle otkriti na područjima gde su primećeni "kemtrejlsi". Voleo bih, onda, da mi neko ukaže na njih. Koje su to promene u sastavu vazduha, zemljišta i vode, i koji su to efekti nastali kao posledica trovanja iz aviona? Znam, neko će reći – povećanje broja obolelih od raznih bolesti. OK, ali kakav je to onda otrov koji deluje samo na neke stanovnike, a na druge ne? Ako jednu populaciju na nekom području trujemo nekim otrovom, onda bi svi, ili barem ogromna većina te populacije, morali imati iste simptome trovanja.
Kao što vidite, teorija zavere trovanja iz vazduha toliko je glupa da samo izuzetno nekritičan čovek, bez ikakvog znanja o svetu oko sebe, može da ju podržava. Kad god sretnete nekoga ko pokuša da vam „proda“ te budalaštine, postavite mu neko od ovih pitanja, ili, još bolje, prosledite mu ovaj tekst.

Za kraj bih voleo da završim sa jednom pozitivnom notom, a tiče se komercijalnog vazduhoplovstva. Naime, SVE komercijalne letove možete uživo da pratite preko interneta na stranici http://www.flightradar24.com/. Kad god ugledate neki avion iznad svoje glave, bilo da ostavlja beli trag iza sebe, ili ne, otvorite ovu stranicu (ili skinite njenu aplikaciju na telefon) i pronađite o kom se avionu radi. Tu možete da vidite tip aviona, podatke o visini i brzini leta, ruti na kojoj putuje, pa čak i sliku baš tog aviona. Za sve ljubitelje avijacije ovo je mnogo zabavna stvar, a možda i u vama stvori ljubav prema ovom divnom i zanimljivom području ljudskog delovanja.
Postoji mnogo stvari u svetu koje treba da nas zabrinjavaju. Avijacija nije jedna od njih. Umesto da u vama stvara nelagodu i strah, uživajte u njoj učeći iz knjiga i tekstova, posmatrajte avione na slikama i gledajte u nebo. To je jedna mala životna radost koja nam može ulepšati svakodnevicu, a ne košta ništa.
Borislav MILETIĆ, FB
Literatura:
“Kontrolor leta za Crometeo: Kako ekonomska računica i zdrav razum pobijaju chemstrails teoriju” nalazi se na sledećem linku: http://crometeo.hr/profesionalni-pilot-za-crometeo-hr-kako…/
 

Десетљећима унатраг, панк као субкултурни феномен је црпео и црпи мотивацију из онога најгорега што привидни комфор пружа.
Голубе, ако се сећаш нашег разговора из "Хард Рок Кафеа" пре деценију и више, када ти је било невјеројатно да "по тачкама":
- једно војно лице
- слуша панк,
- а при томе је и свршени православни теолог...
Ничега "новог под Сунцем", по "тачкама" тим истим созерцавасмо...
Ако ли и чињеницу војничке наобразбе и слушања панка могасмо подвести под "дух времена" и "модерности", сложисмо се ипак (тада) да је православно кршћанство, ако се може "провући" кроз "дух времена," тоже и, последња аутентична одбрана од тог истог "духа времена"...
Па каже...
Ми смо ти на које су вас
ваше мајке упозоравале
И од којих политичари беже,
а желе нас у своје редове
Ми смо и они који су вам требали
кад је било најгоре
А сада нема љутиш
јер опет смо ту,
али са друге стране улице!
Ми смо она иста деца из комшилука,
која се не виде из ваших фотеља
Ми смо она иста деца из комшилука,
што сте им сјебали пола живота
Ми смо она иста деца из комшилука,
на улици увек кад је требало
А сада због вас,
имамо багру за власт
све се на старо вратило
Ми смо они
који се празним речима
не купују
Ми смо они
који не трпе да ћуте
и зато увек најебу
Ми смо и они
на које се увек рачуна
кад је потребно
Али увек ћемо
да вас на ваша
лажна обећања подсећамо
Ми смо она иста деца из комшилука,
која се не виде из ваших фотеља
Ми смо она иста деца из комшилука,
што сте им сјебали пола живота
Ми смо она иста деца из комшилука,
на улици увек кад је требало
А сада због вас
имамо багру за власт
све се на старо вратило
Ми смо она иста деца из комшилука
Ми смо она иста деца из комшилука
Ми смо она иста деца из комшилука
А сада због вас
имамо багру за власт
Ми смо она иста деца из комшилука,
која се не виде из ваших фотеља
Ми смо она иста деца из комшилука,
што сте им сјебали пола живота
Ми смо она иста деца из комшилука,
на улици увек кад је требало
Ми смо она иста деца из комшилука,
која се не виде из ваших фотеља
Ми смо она иста деца из комшилука,
што сте им сјебали пола живота
Ми смо она иста деца из комшилука,
на улици увек кад је требало
Ми смо она иста деца из комшилука,
која се не виде из ваших фотеља

Slučajnost ili ne, ali knjiga "Izgužvane misli", Branka Golubovića - Goluba, frontmena šabačkih Goblina pojavila se u vreme kad Beogradom ponovno kolaju ulični protesti kontra aktuelne vlasti, a jedna od nosećih pjesama na tim protestima je upravo himna protestnih devedesetih u izvođenju Goblina - "Ima nas". Da li su se devedesete vratile? Teško. Preciznije bi bilo reći da nikad nisu ni odlazile jer, evo, 20 i kusur godina posle, ponovo se prebrojavamo. Pročitamo li, međutim, Golubovu knjigu videćemo ipak da smo malo odmakli. 

Da, reč je o biografiji ali ne običnoj. Neko neće verovati u kom i kakvom se to vremenu živelo, ali bez obzira na to Golubu treba verovati jer, verujte nam, brutalno je iskren, a ta iskrenost vidljiva je u samoj knjizi. Golub se već godinama nalazi u raznim humanitarnim misijama po dalekom istoku, a dolasci u Srbiju su retki. 
"Način na koji funkcionišem je specifičan. Nalazim se na drugim kontinentima i koristim svaku priliku da dođem ovde. Sad sam zakačio šest dana što je iskorišteno za rad na novom materijalu i albumu ali i da se radi na promovisanju knjige", kaže nam Golub na samom početku razgovora.

Branko Golubović Goblin (FOTO: Facebook/Goblini/Wood)
Kad si počeo da radiš na knjizi? 
- Počeo sam da pišem 2011. godine. Ljudi koji pročitaju knjigu će znati ko je Steva Berlinac, koji je zadužen za najveće hitove sa albume "U magnovenju". On je i napisao tekst za tu pesmu, za "Ona misli da zna" ... Krenulo je od njega, prenelo se na Vladu Kokotovića, na basistu, a onda se priključio i Vladimir Đurđević, dragi prijatelj benda. Oni su mi ubacili crv u mozak i vršili pritisak. Njima je dozvoljeno da vrše pritisak na mene i da me dovedu dotle da počnem da skupljam priče, skice, stvari koje su nam se dešavale, a onda i da krenem razmišljati kako stvari da povežem u celinu, u roman. To se desilo 2015. godine kad sam shvatio na koji način to da uradim i onda je počelo pravo pisanje knjige. I trebalo je vremena za to, zbog posla, dece ...
Spomenuo si da je reč o romanu. Zaista ima elemenata jer nije reč samo o običnoj biografiji. Postoje delovi u kojima si ti narator, ali ne učesnik.
- Mi smo bend koji ovisi o komunikaciji i sve je komunikacija kod nas. Kad to zamre onda nastaje problem. Tad je bend u krizi, ali ne samo bend nego i prijatelji oko nas. Nije mi bilo teško da dođem do tih ličnih zapažanja, ideja ljudi u vezi sa nekim određenim događajem i emocija koje su u tom trenutku bile proizvedene jer sam od njih dobijao te informacije. To mi je dalo šansu da izađem iz tradicionalnih, standardnih okvira spisateljstva, da ne moram da se držim osnovne logičke linije kao "ja pripovedač", ili sveznajući pripovedač nego da kombinujem te dve stvari. Nešto što nisam ja izmislio. Time su se bavili Wim Wenders i Peter Handke kad su radili na scenariju za određene filmove. To je najinteresantniji način da se ova knjiga ispriča. I pored toga što se postavljam u ulogu pripovedača imam slobodu i da malo više uđem u priče gde se ne očekuje od mene da ulazim, da opišem šta ljudi rade. Zašto to onda ne bih podelio sa čitaocima? 
S obzirom na dužinu i specifičnost knjige da li si imao problema sa pronalaskom izdavača? 
- Nisam. Više sam imao problem sa odlukom koji će biti najbolji izdavač za ovu knjigu. Krenuli smo sa idejom da knjiga ide kroz standardne izdavače međutim pojavio se problem vezan za obim knjige. To je jedino gde je trebalo da se pregovara sa određenim izdavačima. Tražili su da nađemo neki kompromis. Ali, nakon svih godina rada na knjizi i iz nekog emotivnog aspekta koji postoji kod mene, a radi se o nečemu što je deo mog života, nisam bio spreman da napravim kompromis. Onda se pojavio Pera Janjatović koji je rekao da ne vadimo ni stranicu. To me kupilo, a na sve to sa Janjatovićem, čovekom koji stoji iza Dallasa ovde, imamo dugu saradnju preko 20 godina. Postoji i poverenje i prijateljstvo. Nijednog trenutka se nisam pokajao što je ova knjiga izašla za Dallas Records. 

"Moja odluka je bila da neke stvari ostanu samo naše, jer su tako slađe" (FOTO: Lupiga.Com)
Izgleda mi kao album, kad pogledam naslovnu, ali znajući kakvog sadržaja ima primećujem da nedostaje napomena: Explicit Lyrics. 
- Nemamo mi mnogo toga, a? Kad malo razmislim o Goblinima mnoge stvari su rečene, ali ne u direktnoj formi. Mi smo ipak deca koja dolaze iz nekih normalnih porodica. Nije to kao visoka klasa. To su porodice u kojima su naši očevi i majke imali ulogu nekog ko te uzgaja, ko te odgaja i ko vodi računa o tome da dođeš do neke osnovne kulture i da je preneseš na druge. Toga kod nas nije bilo u toj meri. Ima tu dosta pesama gde ti je sve jasno, kao npr. "Bolje soko u ruci". A što se tiče teksta u knjizi, ima tu dosta toga rečenog, ali postoje stvari gde sam povukao granicu. Koliko god ljudi rekli da je ovo knjiga gde se pisac ogolio, to ipak nije tako jer nisam smeo da se ogolim do te mere nego sam smatrao da neke stvari ipak treba da ostanu između nas pet ili deset, u zavisnosti ko je bio sudeonik. Moja odluka je bila da neke stvari ostanu samo naše, jer su tako slađe. Eto, to je jedina razlika u celoj toj priči. 
Da li bi se složio sa tim da bi možda najbolje bilo opisati ovu knjigu sa: "Ne pokušavajte ovo kod kuće"? 
- Ili: "pokušajte ovo kod kuće". Knjiga ima dve strane. Sa jedne strane si u pravu jer postoji mnogo toga što ne bi trebalo pokušavati i u startu sam se čak ogradio od njih. Jednostavno se dese u životu. Treba biti pametan pa da to ostane samo epizoda. Nije nam bio cilj da mlađi čitaoci to shvate kao poziv da bi trebalo da konzumiraju narkotike. Ne ponosim se time i verujem da smo više imali sreće nego pameti. Ali postoje stvari za koje tvrdim da treba pokušati kod kuće. Ako smo mi, četiri ludaka 1992. godine u Šapcu, odlučili da napravimo rock and roll bend i u tome uspeli, progurali i proturili svoju priču, a Šabac je u to vreme bio poznat po svemu i svačemu osim po rock and rollu, zašto onda neko drugi bilo gde da živi ne bi postao uspešan – glumac, pevač, slikar, autolimar, pekar ili profesor. Ne pričam da budeš poznat. Ne, nego budi uspešan u onome što želiš i voliš da radiš. Ne postoje granice. Sve je pitanje koliko želiš da zagrizeš i da li si spreman da ideš do kraja. 
Kome je namenjena knjiga? Onima koji su rasli devedesetih ili novijoj generaciji? 
- I jednima i drugima. Ovi prvi više sa setom posmatraju knjigu. Interesantna je bila prepiska sa onima koji su rođeni šezdesetih i sedamdesetih, koji su prošli kroz sve ovo i još uvek su im sveže rane po pitanju devedesetih. Oni sa setom na to gledaju. Ljudi su životinje koje imaju taj talenat da izbacuju iz glave loše stvari i da se sećaju samo dobrih, a u tim devedesetima je bilo i nekih dobrih stvari. Radilo se sve i svašta. Dok čitaju knjigu ujedno se i prisećaju toga, a za mlade je to interesantna priča možda čak na granici naučne fantastike, posebno stvari koje sam opisivao u vreme hiperinflacije. Njima je to više neka avanturistička priča i nadam se da veruju u njih, jer je teško poverovati u to da nemaš para da jedeš ceo dan u studiju. Koliko god i danas živeli u nekom siromaštvu, ali ipak jedeš. Mi smo imali dane kad nismo jeli. Mi smo bili momci iz porodica koje su radnička klasa i, da, bilo je dana kad se nije jelo. 

Koliko su baš te devedesete definisale zvuk, izgled i poetiku Goblina? 
- Da nije bilo devedesetih ne bi bilo ovakvih Goblina. Goblini su priča koja oslikava život devedesetih koji nije bio ni malo lak. Oslikava ekonomsku situaciju i, ukoliko imaš mozga u glavi, ta situacija te mora terati na neki bunt, a ako te već tera osnovna rock and roll forma bunta je punk-rock. Tu se ljudi povezuju slušajući muziku, a samim tim to formira i tvoju ličnost. Da nije bilo tako ne bi bilo razloga ni za taj bunt. Verovatno bi to bila neka rock and roll priča. Buntovnik, ali uz "sex, drogs and rock and roll". Postoje različite forme bunta, ali definitivno bi to bio zdrav rock and roll, ništa što bi izlazilo van tog okvira. 
Može li rock and roll biti zdrav ako u njemu nema bunta? 
- To je jedna od muzičkih formi i po meni nije obavezno da se bavi buntom. Postoji toliko dobrih bendova koji nemaju veze sa buntom, koje se bave temama koje su njima bitne i u kojima se ljudi pronalaze i koje te ne teraju da izađeš na ulicu, podižeš glas, menjaš sistem ili tako nešto. Verujem u to. Uvek sam govorio da je najsretnija zemlja na svetu zemlja u kojoj nema punk-rocka, u kojoj nema bunta, ali trenutno takva zemlja ne postoji. Ne postoji savršeni svet, savršeno uređenje i uvek će neko da bude potlačen – manje ili više. Mi trenutno živimo u nekom svetu gde je većina ljudi potlačena. 
Kad pričamo o Goblinima pričamo i o Šapcu. U knjizi opisuješ dolazak Alena i Vlade, gitariste i basiste benda, i to iz Karlovca i kad sagledamo to, dolazak u Šabac, nastajanje Goblina je paradigma Srbije devedesetih godina. Prepuna izbeglica koji pokušavaju svoje živote nekako nastaviti. 
- To je početak kraja. Meni je bilo interesantno da pokažem i predstavim ljudima koliko god da je to bio početak kraja i mnogo života i sudbina je tu uništeno, izmenjeno, da nije baš uvek moralo da stvari idu u nekom negativnom smeru. Dešava se da se iz tog nečega lošeg stvori i nešto dobro, neka nova mogućnost, neka nova opcija. Dok se ne zatvore jedna vrata, ne otvore se druga. Počneš novi život i stvari posmatraš malo drugačije i tražiš svoju šansu. To se desilo nama, a naročito Vladi i Alenu koji su došli iz kompletno neke druge priče, sa nekim drugim iskustvima, živeli u nekom drugom okruženju i družili se sa nekim drugim ljudima. To je meni najinteresantniji detalj. Završetak jedne priče nije nužno kraj već počinje kompletno neka nova epizoda koja će da krene u drugačijem, pa i pozitivnom pravcu. 

Goblini na predstavljanju knjige (FOTO: Lupiga.Com)
Imate to iskustvo funkcionisanja tokom devedesetih, ali i danas. Možeš li usporediti ta vremena? 
- Ceo proces stvaranja je danas mnogo lakši. Sa jednim prosečnim kompjuterom, par softvera i malo opreme imaš studio koji po tehničkim kvalitetima može da se meri sa određenim brojem studija koje su smatrani vrhunskim studijima početkom 21. veka. Ali postoji druga strana priče. Taj krug: izdavač-bend-publika, pa opet izdavač je prekinut. Pojavilo se dosta elektronskih medija, internet je danas svakodnevica, a tu je i YouTube. Ljudi skidaju i slušaju muziku na taj način da ne osećaju potrebu i ne shvataju da kupovinom određenog produkta podržavaju celu priču. Ne podržavaju bend. Nije se od toga nikad mogla hraniti porodica, ali od prodatog CD-a novac se slivao i u kasu izdavačke kuće pa su te pare mogle da se ulože u nove bendove, vrtile se u krug. U jednom trenutku je to prekinuto. Nema više te prodaje. Mi posmatramo album kao kompletnu priču. Jedna pesma sa albuma ne predstavlja album nego mora da se sluša u kontekstu, po rasporedu koji je napravljen. Stojimo iza toga i u ovom trenutku upravo zbog toga što taj CD kao produkt nije shvaćen kao nešto što je vredno, ljudi to ne kupuju, a samim tim što ne kupuju suludo je da se otvara izdavačka kuća. Onda je tu cela priča prekinuta i bendovi imaju problem. Tokom devedesetih su uz izdavače bili mediji, a tu mislim na tri osnovna medija - TV, radio i novine - bez toga nema života. Oni danas imaju drugačiji pristup ljudima, imamo Instagram, Facebook, Twitter ... Tebe na instagramu prate oni koji te prate jer znaju ko si. Kad sam se ja pojavljivao na nekoj mainstream televiziji samim tim što sam na takvom mediju postojala je mogućnost da se zakači neko ko nema veze o tome ko su Goblini. Tako se gradila baza ljudi koji slušaju bend. Mi smo imali mogućnost da širimo tu bazu dok današnji bendovi nemaju takvu mogućnost. Imaju lakšu mogućnost da se predstave bazi, ali bazu predstavljaju oni koji već znaju taj bend i teško je da probiju tu barijeru. 
Svjedoci smo i danas protesta Beogradom, ali i drugim gradovima. Vaša pesma je i dalje puštana. "Ima nas". Imponuje li to a koliko ukazuje na problem nedostatka bendova koji bi mogli nastaviti tu vrstu tradicije? 
- Ima bendova izuzetno dobrih, koji su kvalitetni. "Ima nas" je pesma koja je za vreme devedesetih, pored "Ustani i kreni" bila okosnica te neke set liste koja se vrtela tokom protesta. To je pesma koja nosi i motiviše ljude da krenu na ulicu i da neke stvari menjaju. Imponuje mi, ali mi je draže što ljudi shvataju tu pesmu na takav način i što ona budi pozitivu i želju za promenama, pre nego što je to moja pesma. Nadam se da će se iskoristiti za dobre svrhe. Osećao bih se loše da znam da neki loši ljudi stoje iza svega toga. 
Kako si se osećao nakon 5. oktobra? Da li si osećao da se koristila u dobre svrhe? 
- Ti ljudi koji su koristili tu pesmu nisu iskoristili svoju politiku u najbolje svrhe. To boli. Imali smo velika očekivanja i smatrali smo, ne samo za rock and roll, nego umetnost uopšte, da će sa takvim ljudima doći bolje vreme. Nismo mi tražili ništa da nam se servira nego da ćemo samo dobiti dovoljno medijskog prostora da možemo takve stvari da plasiramo među našim ljudima jer je to najbitnije i jer odavde i crpimo inspiraciju. Očekivali smo da će ljudi početi da se vraćaju umetnosti, iskrenoj umetnosti. Mi znamo šta je danas mainstream. To je nešto čega smo se stidili i gadili osamdesetih. To smo očekivali da će se promeniti. Dakle, više medijskog prostora i da ćemo moći da pariramo tim ljudima. Desilo se nešto još gore. Strašno je reći, ali mi nikad nismo imali više medijskog prostora nego za vreme Miloševića. On nije shvatao koliko je to opasno, a onda kad smo sa te dve ANEM turneje ("Izađi na crtu" i "Upotrebi ga") poprilično doprineli da se promeni vlast onda su oni koje smo doveli na vlast shvatili koliko mi možemo da predstavljamo opasnost. Čitava ta urbana, reakcionarna strana populacije je onda odlučena da se uguši jer su oni drugi mnogo bezopasniji. Odvedi ih u rakija bar i pusti im cicu u miniću i bog da te vidi. Ko još razmišlja o izlasku na ulicu. 
Dopustili ste da se baš "Ima nas" koristi i u Lupiginoj crowdfunding kampanji. Zanimljivo je da ste i vi sami imali kampanju prikupljanja novca za svoj drugi album, ali tada pojam "crowdfunding" nije bio ni izmišljen? 
- Nas je oduvek odlikovala inventivnost. Oduvek smo bili ekipa koja, kad bi se našla pred problemom, tu ne bi stajala. Mi smo uvek gledali kako da rešimo taj problem i u tom trenutku je to bilo to. Shvatili smo da postoje neki ljudi koji su spremni da podrže tu neku priču i krenuli smo u kampanju. Probali smo i shvatili da to funkcioniše. Mislim da je to sjajna ideja. Danas je izuzetno bitno da oni koji imaju malo više u džepu, paricu koju će svakako potrošiti, a jedno pivo više mu ništa neće značiti, da ga uloži za nekoga kome bi te pare dobro došle. Verovatno ćeš i ti uživati i imati koristi od toga. To su izuzetno bitne stvari.
Dejan KOŽUL

Nažalost, malo ih je ostalo na ovom dunjaluku

Таин-тајно оружје српског војника
 
Да војска заиста маршира на свом желуцу, како је говорио Наполеон, још једном је потврђено у Првом светском рату. Иако је аустроугарска војска имали обилније и богатије оброке, српски војник се захваљујући таину хранио здравије. Зато је био спретнији и покретљивији од непријатеља.
И сит и сигуран! То је таин значио за српског војника. Специфична мешавина раженог и белог брашна, могла је да траје дуго и да даје снагу и гипкост у борби. Реч таин је турског порекла и значи следовање, објашњава Димитрије Вујадиновић, аутор пројекта "Хлеб у Великом рату".

https://www.youtube.com/watch?v=HUE_MYRwC1w
 
"Наша војска је одмах после турско-српских ратова – почела да производи таин, војни хлеб. Он је био здрав и храњив. Његови састојци су: 70 одсто раженог брашна, 30 одсто белог брашна и све се то замеси, не са квасцем већ старим и очврслим, сувим – већ квасним тестом, које се зове комин."
На почетку рата Србија је могла да прехрани и цивиле и војску, која је имала одређено следовање.
"Следовање војника је било 800 грама хлеба. Неспорно је да је тај хлеб, који је конзумирао војник у Првом светском рату, обезбеђивао довољну енергетску вредност да војник може извршавати основне борбене задатке", објашњава Бошко Тешановић, професор агрономије.

 
Прича се да је успеху српске војске у Церској бици допринела и специфична исхрана: таин у комбинацији са јачим, сланијим сиром (пуним беланчевина које доприносе покретљивости), уз лук, паприку и пасуљ (обилују инсулином).
Тада су и суве шљиве подељене војницима, пошто је у Горњем Милановцу остала велика количина шљива, чији су извоз спречили Аустроугари. Енергетска вредност сувог воћа је висока, а хлеб са сувим шљивама се и данас налази на менију војске у ванредним условима.
Војник који се тако храни – није тром, лакше се креће и има енергију за брдовит терен. За разлику од аустроугарских војника који су имали бољу и обилнију али не и здравију исхрану.

 
Умешен и печен 1912. један таин и данас опстаје и чува се у пиротском музеју. Био је прво следовање Алексе Здравковића из Пирота, кога је мајка заветовала још када је кренуо у балканске ратове да прво следовање хлеба, односно таина, сачува и да ће га тај таин чувати од куршума.
Алекса је прошао балканске ратове, војевао је у Првом светском рату и вратио се окићен бројним оредењем и сачуваним таином.
Прича о чудесном Алексином хлебу ширила се међу војницима, нарочито после битке код Битоља, када је метак намењен Алекси погодио његову чутурицу. Алекса није добио ни огреботину, али јесте бројне понуде да прода таин, чак и од савезничких војника.
Чињеница да је обавезни део униформе била управо торбица за хлеб, сведочи о томе да је таин заиста био светиња за војнике.
 
РТС

Да ли ти имаш биометрију?  Мсм,  на неки начин,  чим имаш рачунало и интермек-обележен си. 
Него,  поменух страницу пре.  Ето ти си се овде поставио као толмак и трансмисија.  Толмак пророштава и преносилац клипова са којекаквих опскурних сајтова. 
Кад је већ тако,  што се не обратиш свом намеснику, а овај да те одведе код Патријарха па му предочиш своја сазнања и онда да се Патрија лепо обрати народу и упозори га. 
О свему овоме што причаш данима унатраг. 
Кад већ толики егзегете и ерминевтичари у нас,  те архијереји који су на челу пастве не умедоше да препознају знаке, које си ти овдена изложио.  Да ли из својих мнениа,  или са ових ултрапротестантских видео урадака-небитно. 
И то примењиво на сваку Православну цркву у свету и сватове сличне теби. 
 
 

Имао сам "пригоду" доженим жену која је фармацеутски инџилир. (За разлику од фармацеута који погледа "Фармакопеју" и препоручи ти лек, она зна да га и "направи")
И тако онамени "јела говна" у почетку везе (касније крунисане браком); те немој ово, те немој оно; те та супстанца ствара пХ ову, пХ ону... Док нисам пук`о!
И просто и једноставно. Док се пушила цигара са димом и пила ракија са алкохолом, било је како је било! У сразу са "данас" - Одлично је било.
Како су "измислили" пушење дувана "без дима" и пијење пива "без алкохола (сем религијских разлога гледе)", ми почесмо да пропадамо. (не ми као фамилија него генерално)
И пропашћемо!

Биле су нeк`да оне италијанске лутке, оријашких димензија које су приликом померања испуштале одређене гласове претходно наснимљене на неки (пра)носач звука. Тако да су ти оријаши, по сећању бејаху заузимале и читав квм простора, у зависности како их помериш, "говориле" мама, тата, беба и тсл.
Део су биле махом сеоског мобилијара и то најчешће тзв. девојачких соба. У сразу са нпр. репликом венецијанске гондоле која се "шепурила" на шустиклом прекривеном телевизијском апарату...  
И тако... Мој један деда из фамилије, волео и воли да попије. Никада тај његов алкохолизам није имао патолошку социјалну димензију приче, сем мере да је штетио само себи и свом здрављу. Но, ето, жив је данас дни.
Елем, пре три деценије-коју годину мање; тамо 1991. године, мој ујак-његов син беше на одслужењу војног рока у Винковцима месчини. И покојна баба оде добиђе сина, јер оно беше почело да се пушкара. Но претходно је, знајући да ће се овај у њеном одсуству напијати, склонила је и посакривала све резерве ракије које су биле у кући, па и оне које је деда стратешки распоредио по објектима диљем дворишта сеоског газдинства. Те тако и ону флајку на дрвљанику, ону у магази, штали, под шупом што је била у снадуку за дрва. И тако...
Баба отишла добиђе ујака, деда сам кући и причао нам касније, крене он добилази све "плампоинте" по дворишту, али од ракије ни трага.
"Она моја", беседио нам касније, "све и једну флашу из мојих тајних скровишта беше посакривала!"
Кренуо он по селу код рођака, по кућама на по једну, ал`, нажалост, колико год кућа и рођака обишао, није му довољно било да утажи жећ. Вратио се кући и почео да крњаша по њој. Шпајз, кујна, дневна соба. Нигде ракије. Па по собама даље. Њихова, тј. његова и бабина. Нема! Па ујакова момачка - ни трага!
Уђе он у теткину собу, која се беше тада већ удала и одселила из очевог дома. Соба распремљена и сређена, а на врху дечијег креветца испуњеног постељином, "стајаше", заправо "седеше" та огромна лутка.

Деда се бавио у соби неко време претражујући кутке и онда је од беса, ударио ону лутку која га је са креветца "гледала". Како ју је "ударио", тако се она пресалдумила и пала са кревета испуштајући глас "МАМА".
Док је "падала" и "викала МАМА", на месту где се до пре трен налазила, као у некој својеврсној "теофанији", указалла се флаша, по боји судећи веома старе и квалитетне ракије коју је покојна баба сакрила за посебне прилике.
Каже деда после да је од среће поскочио и док је лутка са патоса "запомагала" снимљенимм гласом "МАМА, МАМА, МАМА,...", деда је зграбио ону флајку и брецнуо се на лутку!
- Ћути ту! Ја сам ти сада и мама и тата!

На данашњи дан пре двадесет година, започела је битка на Кошарама. Битка на југословенско-албанској граници која је трајала 67 дана, битка која је однела 108 живота. Једна од тежих борби у новијој историји српске војске која је постала симбол одбране отаџбине.

Радио-телевизија Србије у копродукцији са Министарством одбране снимила је документарно-играни филм "Ратне приче са Кошара" који ће у 21 сат бити премијерно приказан на Првом програму. Снимљено је више од 70 саговорника из бројних јединица које су учествовале у бици на Кошарама, а путем реконструкције и драматизације њихових сведочења, филм хронолошки прати дешавања на југословенско-албанској граници од 9. априла 1999. године до повлачења наше војске са Косова и Метохије.
Борба на Кошарама започела је 9. априла у раним јутарњим сатима, када су снаге УЧК напале државну границу Савезне Републике Југославије из правца Албаније. Циљ им је био да се раздвајањем и разбијањем јединица Војске Југославије између Ђаковице и Пећи споје са снагама УЧК у Метохији. 
Да је непријатељ успео да продре на Кошарама, судбина нашег народа и војске 1999. године била би сасвим другачија. 
Део државне границе око карауле Кошаре чине планински врхови чија висина прелази 2.000 метара, у то доба и даље прекривени снегом. Тај део штитило је нешто више од сто припадника 53. граничног батаљона, који су се током два дана борби супротставили десетоструко јачем непријатељу.
Припадници 5. батаљона Војне полиције на положају "Ја мислим да је сваки дан био као година, не знате одакле вас више гађају, да ли минобацачким минама, да ли падају гранате од бестрзајних топова, да ли пушчаном муницијом", сведочи Саша Радојевић, заменик командира карауле Кошаре.
У помоћ граничарима тада је стигао вод Војне полиције. Међутим, напад је силовит и снаге УЧК успеле су да заузму положаје Раса Кошарес и Маја Глава, доминантне тачке са којих контролишу свако кретање ка граничној линији. Заузели су и саму зграду карауле која се због неповољног положаја није ни могла бранити. Страни медији тада преносе снимке уласка војника УЧК, који то прослављају као свој успех.
Војник 125. моторизоване бригаде у заклону Освајањем врха Маја Глава, снаге УЧК су ушле 100 до 200 метара у дубину Југославије, а освајањем Раса Кошарес заузели су километар и по наше територије.
Доласком припадника 125. моторизоване бригаде, која је до тада пружала дубинску подршку, формирана је линија одбране која је спречила даљи продор непријатеља. Наша војска наредних дана покушавала је да поврати Раса Кошарес и Маја Главу. Ускоро им се придружују и припадници елитних јединица: 72. специјалне и 63. падобранске бригаде.
Линија фронта је стабилизована, а борбе са непријатељем нису јењавале.
"Киша метака је пролетала. Имали смо среће да нас ниједан метак није закачио, да нас није ранио. Пришли смо му са леђа, човек је био шокиран", сведочи о нападу на једно митраљеско гнездо УЧК Милутин Радић, тада војник на одслужењу војног рока у 125. моторизованој бригади. На свој положај заједно са војником Дарком Анђелковићем вратио се са освојеним митраљезом.
Непријатељ је био изненађен и када су 11. маја по крајње неприступачном терену на висину од 1.800 метара на линију фронта пристигла два тенка.
Припадници 72. специјалне бригаде у заклону од снега Како описује Владимир Кнежевић из 63. падобранске бригаде: "Кад су загрмела два тенка, кад је земља почела да се тресе, то је, не могу да објасним, олакшање. Човек због људи који су то урадили осећа такав понос. Осећам да нисмо сами. Добро је, дошли су мајстори."
Била је то подршка борцима који су свакодневно гледали смрти у очи. Гинуло се од минобацача, снајпера, од забрањених касетних бомби.
Извиђачко-диверзантска чета 72. специјалне бригаде на Кошарама Погинуло је 108 војника, подофицира, официра, резервиста и добровољаца.
Просечна старост погинулих била је 25 година.
У бици на Кошарама учествовало је око 1.500 припадника Војске Југославије. Борбе су трајале све до 14. јуна 1999. године, када се Војска Југославије после Кумановског споразума повукла са Косова и Метохије.
Војници на одслужењу војног рока 53. граничог батаљона Када је постало очигледно да трупе на Кошарама не могу да се пробију и да је копнена офанзива на овом правцу немогућа, крајем маја 1999. године снаге УЧК су у садејству са НАТО снагама покушале да у дубину територије Косова и Метохије крену другим правцем, преко планине Паштрик ка Призрену.
Весна ИЛИЋ

 

Исак. Петар. Андреј. Јован.
А са сином нема оца.
Где је Аврам?
Оца нема. Само ован.
Црнооки бели ован.
Белооки црни ован.
Жути ован. Зелен ован.
Црвен ован.
Где је Аврам?
Нема ножа.
Не чује се ни шум крила.
Нема оца. Ни анђела.
Само ован.
Лежи мртав Исак.
Мртав Петар.
Андреј. Јован.
А са неба гледа отац.
Јагње држи у наручју.
И дланом му
Из очију
Брише оцат.
Александар Петров

Teorije zavere danas imaju alarmantno veliki broj poklonika. U stvari, ne mogu da tvrdim da tako nije bilo i ranije, ali ulaskom interneta u svaki dom, što je omogućilo svima da komuniciraju u onlajn svetu sa drugim ljudima, i da šire svoje ideje i stavove, postalo je evidentno da oko nas postoji veliki broj ljudi koji veruje u teorije zavere, i nekritički širi strah, paniku i dezinformacije.

Iako bi se, možda, u prvi mah reklo da se tu radi o neobrazovanim ljudima, tužna je činjenica da ni obrazovani, čak fakultetski obrazovani, ljudi nisu „cepljeni“ protiv toga. Šta više, nastupima u javnosti visoko obrazovanih ljudi mnogi stiču utisak da u celoj priči “ima nešto”, te da u pitanju nije zavera. No, takav utisak mogu da steknu samo ljudi koji nemaju apsolutno nikakvog znanja iz nekoliko osnovnih naučnih i tehničkih disciplina.
Teorija zavera ima mnogo, a neke od poznatijih su: zavere vezane za opasnosti GMO-a, zavere tajnih društava koje žele da zavladaju svetom, zavere drugih rasa koje žele da zavladaju ljudima, zavere vezane za industriju lekova i njihovo „trovanje“ ljudi vakcinama i sl.
No, jedna teorija zavere kod mene ima posebno mesto jer se odnosi na moju veliku ljubav – avijaciju. Pogađate, u pitanju je teorija zavere vezana za tzv. „kemtrejlove“ (od eng. izraza „chemtrails“, što je skraćeno od „chemical trails“, i u prevodu znači „hemijski tragovi“, a ono pak dolazi kao izmenjena forma eng. izraza „contrails“, što označava kondenzacijske tragove koji uobičajeno nastaju iza aviona).

Ukoliko do sada niste čuli za ovu teoriju zavere objasniću prvo o čemu se radi. Naime, u zavisnosti od toga gde živite, gotovo svakog dana možete videti komercijalne avione kako preleću preko neba. Ponekad iza njih nema nikakvih tragova, a ponekad iza njih nastaju beli tragovi koji mogu nestati kroz par sekundi ili minuta, a mogu da potraju i dugo, i da formiraju dugačke bele linije na nebu koje se, pak, ponekad šire.
Ovo su kondenzacijski tragovi koji nastaju usled kondenzacije vodene pare koja se oslobađa prilikom sagorevanja goriva u motorima aviona. Oni nastaju kada je temperatura vazduha oko aviona -40 stepeni celzijusa ili hladnija. Na toj temperaturi sitne kapi kondenzovane vode se odmah smrzavaju. Kada se smrznu, one ne mogu da ispare ili da se otope, budući da je temperatura tako niska. Jedino mogu nestati ako prođu kroz proces sublimacije – što je izraz za prelazak iz čvrstog agregatnog stanja u gasovito. No, sublimacija se može desiti samo ako je vlažnost okolnog vazduha do 70%. Ukoliko je vlažnost veća, do sublimacije ne može da dođe i tada ti beli kondenzacijski tragovi ostaju dugo na nebu. Ukoliko je vlažnost vazduha vrlo niska, ti tragovi brzo nestaju.

Postoji, međutim, veliki broj ljudi koji veruje da ti tragovi na nebu predstavljaju tragove otrova koji se izbacuju iz tih aviona, a sve u cilju trovanja (često samo) srBskog stanovništva. Na to se, potom, „kaleme“ priče kako je u pitanju velika zavera zapadnih sila, tajnih organizacija ili nečeg sličnog, koje za cilj imaju kontrolu i smanjenje broja stanovništva, povećanje broja bolesnih kako bi zarađivali na lekovima, pa čak to povezuju i sa GM usevima. U principu, maštovitost ne poznaje granice. Nedostatak elementarnog znanja i poznavanja nauke takođe ne poznaje granice.

U tekstu koji sledi neću navoditi njihove uobičajene „argumente“ kojima nastoje dokazati kako su u pitanju otrovi koji se namerno izbacuju (kao što su „neprirodno“ širenje tragova, „mrežaste šeme“ tragova, isprekidani tragovi i sl.), ne zbog toga što ne znam kako da im razbijem te „argumente“ (jer znam odlično), nego zbog toga što bih ovoj temi želeo prići sa jedne druge strane. Ono što želim da uradim ovim tekstom jeste da postavim pitanja i da mi objasne neke stvari koje me interesuju, a koje se nameću kao potrebne za objasniti ukoliko bi prihvatili njihovu teoriju da postoji zavera trovanja iz aviona. Ova pitanja sam u kraćoj formi nedavno postavio u komentaru na jednoj objavi na FB stranici nekog domaćeg portala i, na moje veliko, ugodno iznenađenje, dobio sam veliki broj „lajkova“. Naravno, niko od teoretičara zavere nije odgovorio ni na jedno od ovih pitanja. Krenimo redom.
I PROIZVODNJA OTROVA
Ukoliko želite da ubacite otrov u avion i potom nekoga njime trujete, morate prvo da ga proizvedete. Iz ovoga proizlazi nekoliko pitanja na koje bih želeo da čujem odgovor. Prvo, ko i gde proizvodi taj otrov? Proizvodnja bilo kakvog otrova u ogromnim količinama potrebnim da bi se punili avioni zahteva veliki proizvodni kompleks. To znači da bi u proizvodnju otrova bilo uključeno na stotine, ili pak hiljade ljudi, ako uzmemo u ozbir ne samo radnike koji su direktno zaduženi za proizvodnju, nego i ostale radnike i službenike u fabrici, zatim upravljački menadžment i sl. Pored toga, retko koja fabrika danas može da proizvodi neki proizvod bez kooperanata. Ako uključimo i njih, taj broj ljudi koji bi znao za ovaj proizvodni proces iznosio bi nekoliko hiljada. Kako je onda moguće da nigde, niko ne priča o tome? Kako je moguće da niko to nije otkrio javnosti i potkrepio nekim dokazom? Fotografijom? Svedočanstvom? Ništa. Zar je zaista moguće da su svi ti ljudi potplaćeni? Ili možda zastrašeni?

Pa ko bi to mogao da izvrši takav pritisak na njih kada znamo da su tajne iz američke vojske procurele u javnost (zlostavljanja u Abu Graibu, na primer), ili kada znamo da su špijunske afere najveće špijunske agencije na svetu takođe procurele u javnost? A o ovome niko ni reči da kaže. No, pretpostavimo zarad dalje priče da uspevaju u tajnosti da proizvode taj otrov. Postavlja se pitanje kakva je priroda tog otrova. Da li su u pitanju hemijski ili biološki otrovi, od kojih su ovi drugi izuzetno teški za proizvodnju ? Ovo je bitno znati iz razloga koji ćemo objasniti kasnije, kada budemo opisivali način izbacivanja otrova iz aviona. Sledeća na redu oblast iz koje proizlaze nova pitanja jeste transport.
II TRANSPORT OTROVA DO AVIONA
Uspeli smo, dakle, da proizvedemo otrov i sada ga moramo transportovati do aviona. Kako ćemo to uraditi? Pa, prvo što nam pada na pamet su kamioni, tj. potrebni su nam kamioni cisterne, i to veliki broj njih, kako bismo otrov dopremili do aviona. To znači da imamo još veći broj ljudi uključenih u ovu zaveru – što vozača kamiona, što radnika na utakanju i istakanju otrova, što inspektora i ljudi zaduženih za sigurnost transporta hemikalija, što ljudi koji vode prevozničke kompanije koje prevoze otrov. I opet nigde nikoga da priča o tome, da pruži nekakav materijalni dokaz. Dakle, i oni su svi potplaćeni i/ili zastrašeni?

Nisu kamioni? Šta nam preostaje? Vozovi. Tu je situacija još „gora“ po teoretičare zavere, jer je mali broj avio baza povezan sa železničkom mrežom. O transportu vagonima, proverama koje prolaze i broju ljudi zaduženih za prevoz, sortiranje vagona i sl. da i ne govorimo. Jesu li i oni svi potplaćeni i/ili zastrašeni? No, hajde da pretpostavimo i da smo uspeli da transportujemo otrov do aviona, tačnije do avio baze. Šta sada?
III UTAKANJE OTROVA U AVION
Ovde se naša priča grana na dva dela, jer postoje dve mogućnosti za trovanje: komercijalni avioni i vojni avioni.
Komercijalni avioni i aerodromi Veliki broj ljudi smatra kako nam „kemtrejlsi“ dolaze iz komercijalnih, tj. civilnih putničkih aviona. Nije ni čudo kada ih svaki dan vidimo kako tiho krstare iznad naših glava. Dakle, transportovali smo otrov do putničkog aerodroma. Šta to znači? Pa znači da opet imamo novu, veliku grupu ljudi koja taj otrov mora da primi, zatim prikači cisternu na rezervoar, natoči otrov u rezervoar i sl. Ovde, dakle, dodatno povećavamo broj ljudi koji je potplaćen i/ili zastrašen da ćuti o ovoj zaveri. Pored toga, na aerodromima radi ogroman broj ljudi, na stotine ili čak hiljade. Kolike su šanse da niko od njih ne primeti čudne cisterne koje svakodnevno dolaze na aerodrom? Znam, reći ćete da su maskirane u kamione za gorivo. No, gde oni istovaraju otrov? Znate, gorivo, ili u ovom slučaju otrov, ne možete da istovarite direktno iz kamiona cisterne u avion. Ono se mora prvo smestiti u rezervoar, a onda posebnim sistemom, ili kamionima sa pumpama dopremiti do aviona. Šta to znači? Pa još više ljudi uključenih u ovu veliku zaveru. I opet niko, nigde da progovori o tome. Ali dobro, uzmimo zarad priče da smo i u tome uspeli, i sada ostaje još jedno pitanje – gde ćemo smestiti taj otrov u avion?

Pre nego odgovorimo na ovo pitanje, moramo da kažemo nešto o količini potrebnog otrova. U tu svrhu ću koristiti jedan tekst čoveka koji ovaj tehnički aspekt poznaje daleko bolje od mene, a link ka njegovom tekstu ću postaviti na kraju.
Prosečna brzina komercijalnog putničkog aviona iznosi oko 850 km/h. Uzmimo da je brzina isticanja otrova iz aviona 1 l/sek (jedna litra po sekundi), što iznosi 5 puta veću brzinu od one kojom voda ističe iz česme. Ovo moramo pomnožiti sa dva (jer su tragovi uglavnom dvostruki budući da je većina komercijalnih mlažnjaka dvomotornog tipa) i dobijamo količinu od 2 l/sek otrova koji taj avion izbacuje. Uzmimo sada jedan sat leta, u kojemu će taj avion da pređe (nadam se da već pogađate) 850 kilometara. To znači da u jednom satu on mora da izbaci 7,2 tone otrova (1h = 3 600 sek; 3 600 * 2 = 7 200 kg = 7,2 t). Zaokružićemo ovaj broj na 7 tona, čisto da mi bude lakše da pišem. Gde smestiti 7 tona otrova u komercijalnom avionu?
Odgovor koji će teoretičar zavere kao iz topa da izbaci jeste (opet sam siguran da već pogađate) – rezervoar za gorivo. 
Dobro, uzmimo sad rezervoare za gorivo na komercijalnim avionima. Za primer će nam poslužiti avion Airbus A320, avion koji se često sreće na kratkim i srednjim relacijama u komercijalnoj avijaciji. Njegov kapacitet goriva, u zavisnosti od verzije aviona, iznosi od 24 t do 30 t. Dakle, uzmimo ovu drugu brojku od 30 t goriva. Sad tu brojku smanjimo za onih 7 tona potrebnih za sat vremena trovanja i dobijamo smanjenje doleta tog aviona gotovo za trećinu. Naime, komercijalni avioni nikada ne lete do „crvenog“ i kalkulacije leta se rade tako da uvek postoji određena količina rezervnog goriva koje se neće potrošiti. Dakle, mi smo na ovom avionu smanjili njegovu količinu goriva za trećinu samo da bismo omogućili trovanje od sat vremena. Svako dodatno dotakanje otrova smanjuje ovom, ali i svakom drugom avionu, količinu goriva koju može da ponese.

Uzmimo sad da smo uspeli negde da smestimo taj otrov. Sada nam ostaje glavno pitanje – kako izbaciti taj otrov? Prvi odgovor koji teoretičar zavere daje jeste – pa kroz motor. OK, ako je kroz motor, voleo bih da mi onda objasni kako motor i čitav avion preživljavaju ovaj proces?! Naime, postoji nekoliko načina da ga „ubacite“ u motor, te ću i ovde da citiram deo onog gore pomenutog teksta:
„Je l’ u kompresor? Bilo bi jako zanimljivo vidjeti matematičku formulu koja opisuje promjenu u zračnoj struji unutar kompresora koja nastaje kada uleti kilogram otrova između trećeg i četvrtog stupnja kompresora!
Dobro, nije u kompresor. Pa, gdje je? U komori za sagorijevanje? Da… Prije ili poslije lulice koja uvodi gorivo? Prije. Poremetit ćete maseni odnos plinova, a tako i aerodinamički profil strujanja neposredno pred paljenje? Ne. Onda poslije lulice? Da. Imate otrov koji, bez ikakvih problema, trpi izlaganje temperaturi od 1 200 stupnjeva celzijusa? Pa dobro, ne baš tu gdje je toliko vruće. Znači kod turbine, tu je malo manja temperatura, oko 1 000°C? Ne, ni tu. Pa gdje onda? Pa poslije. U ispušnoj cijevi? E, tu ga ubacuju. Osim što je temperatura i dalje visoka (700 stupnjeva), narušavate strujanje i skidate potisak aviona?”

Da, 700 do 1 000 stepeni celzijusa. Koji to otrov može "preživeti" ovu temperaturu? Biološki otrovi sigurno ne mogu jer, koliko je meni poznato, ne postoji organizam koji može preživeti temperaturu od 1 000 stepeni celzijusa. O komplikovanoj i skupoj proceduri proizvodnje takvog otrova da i ne govorimo. Možda su onda, ipak, u pitanju hemijski otrovi? Kao odgovor na ovo pitanje reći ću samo da se organizovano uništavanje hemijskog oružja sistematski sprovodi spaljivanjem u pećima u kojima je temperatura - oko 1 000 stepeni celzijusa. Zaključak možete doneti sami.
Ako nije kroz motor, kako onda? Drugi odgovor koji ćete dobiti jeste – kroz posebne pumpe i mlaznice na krajevima krila. Dobro, ako su posebne pumpe, ko ih je i gde instalirao na avion? Možda niste znali, ali proces proizvodnje jednog komercijalnog aviona uključuje na hiljade i hiljade ljudi. Sistem pumpi, sa dovodom otrova iz rezervoara, komponentama koje bi osiguravale struju za njihov rad i sl. zahteva ogroman posao koji se ne može uraditi „u garaži“. Da li su onda i svi ljudi koji rade na proizvodnji aviona potplaćeni i/ili zastrašeni? Već smo ustanovili da ih do sada ima na desetine hiljada, a još nismo ni pokrili sve tehničke aspekte ove (ne)mogućnosti. Nemojmo zaboraviti da se, pre svega toga, avion mora i konstruisati. Jesu li onda i svi koji su radili na konstrukciji u toj zaveri? Šta daje struju tim pumpama koje bi morale biti minimalne snage od 1 kW i težine oko 15 kg? Ne zaboravite, morate ih imati barem dve. Ovo iziskuje dodatne prerade na avionu na kojemu je svaki kilogram težine i svaki kubni centimetar prostora bitan, i na kojemu su svi sistemi duplirani radi sigurnosti.

I još jedna bitna stvar. Ona cifra od 1 l otrova po sekundi bila je minimalna. Izbacivanjem 1 litre otrova po sekundi dobili biste sledeću situaciju: za jednu sekundu avion preleti 236 metara (krstareći brzinom od 850 km/h) što znači da se ovaj otrov rasprši u valjku dimenzija 236 m x 5 m prečnika. Zapremina valjka je r2xPix h i u ovom slučaju iznosi 18.526 m3. To znači litra otrova, tj. 1 dm3 raspršimo u 18.526 kubika. Da biste dobili sliku koliko je to zaista, uzmimo za primer standardni olimpijski bazen zapremine od 2 500 m3. Dakle, mi smo onu količinu od 1 litre (što vam je isto kao i dve velike konzerve piva) otrova izbacili na prostor zapremine 7 olimpijskih bazena (gruba računica).
Postavlja se pitanje kakav je to otrov u pitanju, uzimajući u obzir jednu od fundamentalnih činjenica hemije da je glavni faktor u određivanju toksičnosti neke hemikalije količina. Drugim rečima, nijedna hemikalija na svetu sama po sebi nije otrovna ili neotrovna. Na to utiče više faktora, od kojih je najbitnija količina te hemikalije koja ulazi u organizam. Svaka hemikalija je otrovna u dovoljno velikoj količini, tj. svaka je bezopasna u dovoljno maloj količini. Koji je to otrov čija jedna litra predstavlja smrtnu (ili bilo kakvu drugu) opasnost u sedam olimpijskih bazena? I nemojte zaboraviti, to se odnosi samo na toksičnost u tom tragu. Što duže taj otrov boravi u vazduhu, to se više širi, tj. smanjuje svoj udeo u prostoru i, samim tim, postaje manje toksičan.
Na kraju, čak i ako biste uspeli da ga strpate u komercijalni avion, ostaje činjenica da bi onda i SVI komercijalni piloti morali biti deo zavere. Isto tako i sve avio kompanije. Zemaljske ekipe za popravku i održavanje takođe. Dakle, još više ljudi koji su potplaćeni i/ili zastrašeni kako bi nas trovali. I niko, nigde da skupi hrabrosti i izađe u javnost s tim. Zar zaista verujete da je to moguće?

Kao što vidite, tehnička ograničenja nas onemogućavaju da bacamo otrov iz komercijalnih aviona i zbog toga se od njih ovde i opraštamo. Da ponovimo još jednom – tehnički je NEIZVODLJIVO da se otrovi bacaju iz komercijalnih putničkih aviona.
Vojni avioni i avio-baze Ako nisu komercijalni, onda su u pitanju vojni avioni, reći će svaki teoretičar zavere. Odmah da razjasnimo jednu stvar. Mnoge vojske sveta redovno koriste avio tankere koji služe da dotakanje goriva drugim vazduhoplovima (ili vazduplohovima ako ste jedan od onih) u toku leta. Možemo reći da ovde postoji tehnička mogućnost da se otrov stavi u avion i digne u vazduh. Naravno, i ovde postoji isti problem sa ogromnim brojem ljudi koji bi morali biti upućeni u to – od konstruktora aviona, preko vojnika u bazi, zemaljskih posada, mehaničara i pilota pa sve do komandanata baza. O onima iznad njih da i ne govorimo. I opet, jesu li svi oni potplaćeni i/ili zastrašeni da ćute?

Ovde možemo da steknemo i predstavu o količini otrova koja bi mogla da se ponese. Naime, standardni ruski leteći tanker Iljušin Il-78 može da ponese, u zavisnosti od verzije, od 42 do 78 tona goriva u svojim rezervoarima za dotakanje u vazduhu. Međutim, uveren sam kako teoretičari zavere veruju da nas „braća Rusi“ nikada ne bi trovali.
Uzmimo onda standardni američki leteći tanker McDonnell Douglas KC-10 „Extender“ koji može da ponese do 160 tona goriva za dotakanje u vazduhu. Ako uzmemo u obzir da bi gustina otrova bila jednaka gustini vode, to je onda i količina otrova koja bi mogla da se smesti u jedan takav avion. Sve ostalo vezano za tehničke aspekte sistema izbacivanja važi i ovde, pa se vratite gore na deo o komercijalnim avionima ako ste zaboravili detalje.

Ovde, kao što vidimo, tehnička mogućnost postoji. Dakle, sad smo konačno seli u avion, vinuli se u vazduh i sad veselo zviždimo dok nosimo svoj ubojiti tovar prema, recimo, Belom Manastiru (Beli Manastir je grad u kojem sam odrastao i koji nalazi se na istoku Hrvatske). Ostaje nam samo jedna stvar – da istovarimo otrov na moje sugrađane. Ništa lakše, reći će teoretičari zavere. Dovešćemo avion iznad grada, pritisnuti crveno dugme i otrov će početi da pada po građanima koji ništa ne sumnjaju. Eto, sada smo objasnili kako se to može izvesti… ili nismo… Nadam se da vam se upalila lampica u glavi! Šta je ovde problem? Razmislite…

Problem je sledeći – zaboravili smo na vazdušne struje. Da li ste nekada posmatrali poljoprivredni avion koji prska pesticidima polje (iznad Bukovice:) )? Ako jeste, sigurno ste primetili koliko nisko taj avion mora da leti. Sigurno ste se i pitali zašto je to tako, a oni sa barem malo grama mozga u glavi sigurno su došli do odgovora – pa mora da leti nisko, jer bi u suprotnom vetar razneo pesticide posvuda i malo ili nimalo ne bi palo na polje koje želimo da zaprašimo. Da, vetar i vazdušne struje to rade sa tekućinom koju izbacujemo iz aviona.

Uzmimo u obzir da već na deset ili više metara visine vetar duva dovoljno jako da pesticide odnese na komšijinu njivu, pa se onda zapitajte kakva je situacija na 10 000 metara visine. Ili, jedan još ilustrativniji primer. Pre nekoliko godina smo na području Srbije imali žutu kišu. Nastala je kao rezultat toga što su vazdušne struje donele pesak iz Sahare koji se pomešao sa kišom i tako joj dao karakterističnu žutu boju. Čisto da znate, udaljenost Sahare od Beograda vazdušnom linijom iznosi više od 2 000 kilometara (slovima, da ne bude zabune – dve hiljade kilometara). I tu daljinu je prešao pesak, podignut sa površine Zemlje.
Kao što vidite, ne postoji nikakav, i još jednom – NIKAKAV način da se kontroliše gde bi otrov izbačen sa 10 000 metara visine mogao da padne. Vi možete da pritisnete dugme iznad Belog Manastira, ali on bi mogao završiti u Kazablanki, ili pak Moskvi, u zavisnosti od jačine i smera vazdušnih struja i, kao što smo gore utvrdili, ne bi imao nikakav efekat usled smanjenja koncentracije širenjem u prostoru. Ovo je samo po sebi dovoljno za donošenje zaključka kako je ciljano trovanje iz vazduha jednostavno nemoguće.
IV EFEKTI
Iako smo utvrdili kako je tehnički nemoguće vršiti bilo kakvo trovanje stanovništva iz aviona, uzmimo za trenutak da je to ipak moguće, samo kako bismo naveli još jednu rupu u „argumentima“ teoretičara zavere veliku kao ona u budžetu Republike Srbije. Ona se odnosi na efekte trovanja. 
Naime, ukoliko trujete neko stanovništvo, onda morate imati i nekakve efekte koji se ne mogu objasniti ničim drugim, a mogu se sa velikom dozom sigurnosti pripisati promenama u sastavu vazduha/vode/zemljišta koje bi se, pak, mogle otkriti na područjima gde su primećeni "kemtrejlsi". Voleo bih, onda, da mi neko ukaže na njih. Koje su to promene u sastavu vazduha, zemljišta i vode, i koji su to efekti nastali kao posledica trovanja iz aviona? Znam, neko će reći – povećanje broja obolelih od raznih bolesti. OK, ali kakav je to onda otrov koji deluje samo na neke stanovnike, a na druge ne? Ako jednu populaciju na nekom području trujemo nekim otrovom, onda bi svi, ili barem ogromna većina te populacije, morali imati iste simptome trovanja.
Kao što vidite, teorija zavere trovanja iz vazduha toliko je glupa da samo izuzetno nekritičan čovek, bez ikakvog znanja o svetu oko sebe, može da ju podržava. Kad god sretnete nekoga ko pokuša da vam „proda“ te budalaštine, postavite mu neko od ovih pitanja, ili, još bolje, prosledite mu ovaj tekst.

Za kraj bih voleo da završim sa jednom pozitivnom notom, a tiče se komercijalnog vazduhoplovstva. Naime, SVE komercijalne letove možete uživo da pratite preko interneta na stranici http://www.flightradar24.com/. Kad god ugledate neki avion iznad svoje glave, bilo da ostavlja beli trag iza sebe, ili ne, otvorite ovu stranicu (ili skinite njenu aplikaciju na telefon) i pronađite o kom se avionu radi. Tu možete da vidite tip aviona, podatke o visini i brzini leta, ruti na kojoj putuje, pa čak i sliku baš tog aviona. Za sve ljubitelje avijacije ovo je mnogo zabavna stvar, a možda i u vama stvori ljubav prema ovom divnom i zanimljivom području ljudskog delovanja.
Postoji mnogo stvari u svetu koje treba da nas zabrinjavaju. Avijacija nije jedna od njih. Umesto da u vama stvara nelagodu i strah, uživajte u njoj učeći iz knjiga i tekstova, posmatrajte avione na slikama i gledajte u nebo. To je jedna mala životna radost koja nam može ulepšati svakodnevicu, a ne košta ništa.
Borislav MILETIĆ, FB
Literatura:
“Kontrolor leta za Crometeo: Kako ekonomska računica i zdrav razum pobijaju chemstrails teoriju” nalazi se na sledećem linku: http://crometeo.hr/profesionalni-pilot-za-crometeo-hr-kako…/
 

Иначе, да појаснимо и "стелтност" односно њен утицај на радаре. Нема ту никакве "невидљивости" да се разуме. Такво што је немогуће и постоји можда у филмовима и популарној култури. Оно што се постиже низом технолошких и конструкторских поступака (летелица се пројектује тако да главни извори зрачења буду добро "сакривени"-ту се пре свега мисли на погонску групу; затим, изводи се у "једној линији", као нпр. Б2, односно са низом наглашено "исечених" правих линија као код Ф-117; наоружање се пакује у унутрашњост летелице-дакле без спољних носача наоружања; летелице се премазују нарочитим слојем фарбе способне да један део ел. зрачења са радара апсорбује или пак одбије, али у "растеризованој" форми и тиме "збуни" ел. логику радара), је да се, у најкраћем, сигнал који радарски оператор добије на заслону буде нејасан, што може да укаже на грешку нпр.
Значи, СВАКА летелица, била "стелтна" или не, приказаће се на СВАКОМ радару. Али је само питање да ли ће њен одраз бити јасан као код сваког "обичног" авиона, или ће бити нејасан, мутан (чак и до 50-ак пута мањи него код уобичајеног сигнала), несталан (јави се, па се изгуби), што логику радара упућује на грешку. 

Б2 није срушен... Што се тиче Ф-117, то је истина. Не да смо га срушили, то се зна, него да је највећи део хардвера завршио код Руса и Кинеза... Дакле сем оног дела кабине и крила изложеног у МЈВ, те парчића оплате који се и данас могу наћи као сувенири, највећи део структуре летелице, односно погонске групе је завршио код Руса (и вероватно Кинеза). 

Čuvar svetog grala: Himzo Polovina
Muzička zaostavština Himze Polovine, te njegov nemjerljiv doprinos kao vrsnog pjevača, tumača, sakupljača i istraživača, zauzimaju centralno mjesto u tradiciji sevdalinke

Ovaj kompilacijski album obuhvata pjesme koje najjasnije zaokružuju i definiraju Polovinin pjevački izraz. Te su interpretacije ključne za razumijevanje njegovog značaja i pozicije u okviru sevdalijske muzičke tradicije. Na albumu iz 1976. našle su se: Emina, Hasanagin sevdah, Na prijestolju sjedi sultan, Azra i Voljelo se dvoje mladih. Osim njih treba spomenuti poznate i prihvaćene Prošetala Suljagina Fata i Stade se cvijeće rosom kititi, ali manje važne u kontekstu ove teme. Himzo Polovina, uslovno rečeno, pripada drugoj generaciji (poznatih) izvođača sevdalinke. Generaciji koja se okupila oko tadašnjeg Radio Sarajeva, od njegovog osnutka 1945. pa sve do osamdesetih godina prošlog stoljeća. Ranije, u periodu između dva rata, pjevali su Vuka Šeherović, Rešad Bešlagić, Sofka Nikolić i drugi.
Po čemu je specifičan i vrijedan ovaj album? Prije svega po tretmanu teksta. Po profinjenoj i pažljivoj selekciji koja je differentia specifica Polovininog izvođačkog opusa. Sevdalinka je, jasno, lirska narodna pjesma i njena vrijednost, kao autentičnog duhovnog artefakta, je podrazumijevajuća. Međutim, šta se dešava kada sevdalinka postane predložak i osnova za jednu melopoetsku formu? Kakav je odnos melodije prema tekstu, a kakav izvođača? Unutar strukturne trijade tekst – melodija – vokal, interpretacija se isključivo veže za tekst. On je nosilac semantičkog sloja kompozicije, bez teksta se ne može govoriti o vokalno-instrumentalnom djelu. Interpretirati (lat. interpretari - posredovati, tumačiti) znači da pjevač postaje svojevrsni medij koji kroz svoje iskustvo i vještinu oživotvoruje stihove i posreduje između teksta i slušatelja. Melodiji to ne treba, ona interpretira samu sebe. Himzo Polovina je za svoje snimke birao stihove visokih literarnih kvaliteta. Kao što je manje-više poznato, najbolju sponu ostvario je sa pjesmama Alekse Šantića, ali je snimao i na tekstove Safvet-bega Bašagića, Osmana Đikića, Đure Jakšića. Upravo zbog toga, dobar dio Himzinog repertoara nisu sevdalinke, barem ne u onom užem, tradicionalnom smislu. Ovdje mi se čini pogodnim objasniti šta zapravo znači taj žanrovski puritanizam. Prema općem stavu, narodna pjesma (samim tim i sevdalinka) je ona čiji je autor nepoznat, koja je „nekad davno nastala u narodu“. Međutim, jasno je da stih i melodija ne mogu nastati iz ničega, niti sami od sebe, već samo iz glave i ruku konkretnog pojedinca, koje potom šira društvena zajednica usvoji ili odbaci. U tom procesu ključni elementi su kriterij vremena i očuvanje stilskih osobina, pa se tako i „novokomponovane“, pjesme nastale u narodnom duhu ili po uzoru na tradicionalne, samo par desetljeća kasnije prihvaćene kao narodne, ili u ovom slučaju sevdalinke. Tako danas pomalo anahrono zvuči podatak da su npr. Stani, stani Ibar vodo, Mito bekrijo ili Jutros mi je ruža procvjetala zapravo (ne tako davno) komponovane pjesme sa (dobro) poznatim autorima. Ovaj uvod poslužiće kao muzičko-povijesni kontekst za bolje razumijevanje konkretnih analiza u nastavku teksta.
Polovinin pjevački stil odlikuju sotto voce interpretacija, precizno intoniranje, izražen osjećaj za dinamiku, originalna vokalna ornamentika, i, uprkos šprahfeleru „r“, dosta čista dikcija. Stil je to karakterističan za autohtonu sevdalinku i a cappella pjevanje, najčešće u rubato ritmu i intimnom ambijentu. Sve nabrojano čuje se u pjesmi Hasanagin sevdah (poznatijoj pod imenom Što te nema), snimljenoj 1964. godine uz ansambl Ratomira Petkovića. Već nakon foršpila, koji je jednostavno izveden iz same melodije, dolazi kraća solistička kadenca koju Polovina izvodi smjenjujući ravne tonove i ukrasne improvizacije. To, uz rafinirani, sitni vibrato, definira melanhonični ambijent Hasanaginog sevdaha. Jasno, riječ je o odnosu emocije i interpretacije. Emotivnost jeste bitna osobina sevdalinke kako u njenoj suštini, tako i u izvođenju. Ali kako se ovaj specifični aspekt realizira u samoj pjesmi? Tako što prije svega ostaje u polju konotativnog. Izvođač, preko teksta i melodije, treba da svojim vokalom nagovještava i upućuje na emociju. Ne da je dočara, već da je stvara. Ne da imitira, nego prouzrokuje. Za to je potreban profinjen osjećaj za mjeru i dobro poznavanje onoga šta se pjeva. Za razliku od mlađeg kolege Isovića, Himzo Polovina je interpretaciji pristupao odmjereno, uz minimalnu mimiku, bez teatralnosti i tzv. scenskog efekta. To je bila osnova na kojoj je gradio svoj pjevački repertoar, ali i poetiku. S pravom se može reći poetiku jer se u njegovim pjesmama jasno primijeti nit, zajednička crta, koja ih tematski i stilski povezuje; pogotovo u izdvojenim pjesmama sa ovog albuma: melanhonični sentiment i tragika nemoguće ljubavi. Polovina je te priče donosio kroz svoju skoro aristokratsku uzdržanost, sugestivnu snagu ne samo tumača, već i svjedoka, te majstorskom ornamentikom. A po čemu je tako poseban taj Himzin triler, pored toga što je po svojoj formi i orijentalni, i starogadski? Po tome što osim kvaliteta u smislu ukrašavanja melodije, prodire u semantičke i emotivne slojeve pjesme.
Naime, triler sam po sebi jeste lirski fenomen par excellence. Ta vokalna minijatura, smjenjivanje naglašenih i nenaglašenih tonova u jednom dahu, po svojoj kratkoći i intenzitetu stoji naspram dugih i ravnih tonova kao lirska pjesma spram pripovijetke. Znati rasporediti ukrase u interpretaciji znači određenim trenucima dati dodatni smisao. Kao ilustracija poslužit će prepoznatljive solo kadence na krajevima kompozicija Azra i Na prijestolju sjedi sultan. U suštini obiju pjesama je motiv fatalne ljubavi; kod Azre na planu naracije, u Sultanu kao realizacija. Mlado ropče se prvo određuje kao pripadnik uzritskog plemena Azra, a zatim tu poziciju definira time da su to oni „što za ljubav glavu gube, i umiru kada ljube“. U drugom primjeru junak krši društvenu normu, zaljubljuje se u sultanovu sestru i time pokreće tragički potencijal pjesme. Na kraju prve pjesme, u frazi „kada ljube“, Polovina ostvaruje brilijantna melizmatska rješenja. Da bi prenio dubinu te posebne osobine naroda kojoj pripada lirski subjekt, na slogovima KA i DA veže svoje spore i široke ukrase, a zatvoreni i nazalni vokal „a“ doprinosi osjećaju tamnog, teškog i konačnog koji leže u asocijativnom polju pojma smrt. Sa druge strane, nakon mladićevog priznanja da mu je ključeve harema dala sultanova sestra, silni ekber (veliki) car prepoznaje hrabrost kao vrlinu, odlučuje poštedjeti mladića i blagosloviti vezu njega i svoje sestre. Na tom mjestu, Polovina preuzima glas sultana i na frazi „blagosilja vas“, samoglasniku „i“, kratkim i lepršavim trilerima konotira afirmativno, i gradi ambijent pozitivnog i sretnog ishoda.
Međutim, treba pomenuti i neke nedostatke, ili bolje rečeno sporna mjesta u interpetacijama Himze Polovine. Naime, osim problema sa izgovorom glasa „r“, koji nije bio prepreka za polaganje audicije na Radio Sarajevu 1953. godine, na nekim mjestima pojavljuju se nejasnoće u modeliranju samoglasnika. Za to je važna impostacija, pravilno postavljanje vokala (A E I O U) , tako da svaki od njih, krećući se po vertikalnoj (visoki i niski registri) ili horizontalnoj (izdržavani tonovi) osi, zadržava svoju boju i kakvoću. Prirodno je da se na višim tonovima vokal „istanji“, ali i tada je neophodno da zadrži svoju određenost i prepoznatljivost. To se dobro primijeti u intepretaciji pjesme Voljelo se dvoje mladih, na mjestu fraze „i htjedoše da se uzmu, da se uzmu oh aman“, kada dugim redanjem melizama samoglasnik „A“ mijenja oblik, i na kraju potpuno prelazi u „O“ pa riječ „aman“ postaje „amon“. Ipak, ovakvi momenti u ukupnoj recepciji Polovininog pjevanja nisu markirani negativno, već kao specifičnost individualnog stila, kakav je čest slučaj sa značajnim i istaknutim izvođačima. Bitno je naglasiti i muzičku pratnju na kompozicijama ovog albuma. Kažem pratnju jer su u sevdalinci aranžmani i orkestracija podređeni vokalu i interpretaciji. To je naravno rezultat tradicije u kojoj se, prvobitno, sevdalinka izvodila bez instrumenata. Kasnije se kao harmonska pratnja pojavio saz, dolaskom Austro-Ugarske harmonika i violina, a sa Radio Sarajevom i veliki orkestri. Na ovom albumu tri su važna ansambla: Ratomira Petkovića, Spase Beraka i Tamburaški orkestar RS pod upravom Drage Trkulje. Ratomir je bio mlađi brat poznatijeg harmonikaša Jovice čije je sviranje odlikovao brži i agresivniji stil, često zasnovan na kolu, svojstvenom za šumadijski melos. Berak je, kao i Himzo, bio sakupljač, istraživač i odličan poznavalac u oblasti narodne muzike. Njegovi aranžmani, protkani i inspirisani orijentalnim skalama, jedan su od glavnih razloga zašto pjesme sa ovog albuma krasi takvo bogatstvo i raznolikost zvuka. Tamburaški orkestar, u kome dominiraju žičani instrumenti, prisutniji je u ovom repertoaru od Narodnog, zasnovanog na harmonici, jer je taj zvuk bliži tradicionalnom izvođenju sevdalinke uz saz.
Za razliku od ambijenta osamdesetih i ranih devedesetih kada je rok muzika služila kao kod raspoznavanja i legitimisanja među urbanom omladinom, današnje urbane tendencije obilježava lagano otklizavanje ka etno i world musicu. Međutim, to „propuštanje“ narodnjaka u znaku je specifične političke korektnosti; što je muzika dalja, opskurnija i iz vizure domaće kulture manje poznata i teže razumljiva, time je zanimljivija i vrijednija. Tako je moderno i poželjno ići na koncerte romske muzike jer to nije mejnstrim ovih krajeva, nego neki egzotični, potisnuti vapaj jedne marginalne društvene grupe. Ali i tada samo ako je na sceni neki jazz sastav, ili eventualno Vlatko Stefanovski, koji će tu muziku „internacionalizirati“.
Himzo Polovina bio je prvi! koje je zapisao i otpjevao Čudna jada, Ah što ćemo ljubav kriti, Što te nema, Kraj tanana šadrvana, Mostarske dućane, Sultana, Žute dunje – na njegovim standardima nastale su popularne obrade u izvođenjima Ibrice Jusića, Johnnyja Štulića, Jadranke Stojaković, Indexa, Hanke Paldum, pa sve do Mostar Sevdah Reuniona i Amire Medunjanin danas.
Nakon svega navedenog, sa sigurnošću se može zaključiti da muzička zaostavština Himze Polovine, te njegov nemjerljiv doprinos kao vrsnog pjevača, tumača, sakupljača i istraživača, zauzimaju centralno mjesto u tradiciji sevdalinke, kao kulturnom fenomenu, ali i melopoetskoj formi.
Omar BRKAN, PROMETEJ

Јебаји га...
Био сам тамо прошле године... На размеђи негдашње Васе Мискина и Милоша Обилића приметио сам једну "линију"...

Јебо линију, ако нема ко у линиј да стоји! Јебеш пос`о ако моји класићи мухамеданци кажу да Сарај`во-"то више није то"... То није онај град.. Јебеш град у којем нашег Владу попа, када је крен`о кучи ка Добрињи заболи зуб... И сврати код зубара.. Првог на којег га је реклама упутила,, Тамо на Пофаличима... Негде где нам је била црква-ротонда.. Код "пијаног Перише"
И каже "цанарц" Влади Ступару, док је обај заваљен у столици чекао интервенцију, а зубар видео му колар око врата и-препзнао; каже зубар: "Устај попе, нећу да се прљам, да прљам руке-ти једеш крметину"...

Па не треба заборавири Давора Дујмовића...
Ходао је Васом Мискина, од "Вјечне Ватре" до Себиља и расипао свој таленат, који си могао буквално "ухватити" јбте! Какав је то дечак био! Бог да га прости!

Један од многих сарајвских легенди...
А имао их је тај убијени град многе... 
Нпр. Гари Гаринча, па он-Зуровац, па и сам Немања док је био Емир.. Био је легенда тог града...

Формално није севдалинка...
Али, и те како има све премисе тог музичког израза...
Покојни Саша Зуровац...

Ne slažem se, al nema veze. Zapravo, pitah, vi ste mlađi pa se i bolje razumete; dakle, pitah, da li postoje devojke kojima to godi. Svim mojim devojkama dok sam ih tražio i ženi sadašnjoj je imponovalo...

Николај II и кћерка му Анастасија, Фото:http://siberiantimes.com/other/others/news/remarkable-private-pictures-of-the-russian-royal-family-found-in-a-remote-urals-museum/