ribar

Манастирска слава       
Храмовна слава у манастиру Фенеку јесте св. Петка Српска. О нераскидивој вези ове светитељке са православним Србима сазнајемо из повеснице о сеобама њених моштију која каже да их је, пре но што је Стефан Лазаревић постао деспот, његова мати кнегиња Милица, тада већ монахиња Јевгенија, пренела у Србију. Свете мошти ове подвижнице, која је живела у X веку а родом била из Каликратије, најпре су штоване у Епивату. У тамошњи њен стан донео их је њен рођени брат Јефтимије, који је био епископ Медитски. Цар Иван Асен свечано их преноси у Трнов, престоницу обновљеног бугарског царства, 1231. године, у време, дакле, када су Латини држали опљачканиЦариград (1204-1261). Култ ове скоропомоћнице брзо се ширио међу балканским словенима па је већ у то време било њој посвећених црквица изнад Дубровника и у Боки Которској (изнад Пераста). По освајању Трнова мошти Преподобне добија господар Видина, Иван Страцимир. Преноси их у свој град где, у свом крстарењу Балканским полуострвом, налазе свој трећи стан. Ту не остају дуго. Султан Бајазит I је заузео и овај град срамотном преваром,  1396. године. Мошти св. Петке, са другим благом из опљачканих видинских ризница, завршавају у Серу као Бајазитов лични ратни плен. Даља њихова судбина повезана је с једним догађајем из српске историје. С пролећа 1398, у Сер су се запутиле, на подворење султану Бајазиту I, а више због политичких ствари, две монахиње: Јевгенија (Милица, удова кнеза Лазара) и Јефимија (Јелена, удова кесара Јована Угљеше Мрњавчевића погинулог, са братом, краљем Вукашином, у Маричкој битци, 1371, бившег господара Сера, стрица Краљевића Марка). Одобровољивши свог зета Бајазита да поштеди Стефана због неке непослушности и непокорности, султан јој понуди да јој испуни још коју жељу. Она, мимо свих блага и жеженог злата, заиска од њега мошти св. Петке Трнове, донете из Видина. На то се султан грохотом насмеја. Није разумео да оно што се њему чинило да су тек суве кости, «одасвуд непокретне», за свету Царицу Милицу представља непроцењиво и непотрошно благо, укрепљење вере и у молитвама брзу помоћ њој и њеном народу, и свима смернима пред Господом. Она уприличује да пренос светитељкиних моштију буде 26. јула (у наше дане, по новом, 8. августа). О томе недвосмислено сведоче стари месецослови. Преносом у српску земљу, стицањем српске славе, ова светитељка постаје и преподобна мати Параскева Српска.После мајчине смрти деспот Стефан Високи пренео је мошти у Београд, 1406. или 1407. Са београдским станом, петим, светитељка постаје и св. Петка Београдска. Торжествени Пренос уприличен да, опет, падне на дан 26. јула. Где и у коју цркву су мошти положене није саопштено у писаним изворима. Деценију касније, једна дубровачка исправа, из 1417, сведочи једино и само да је код Београда постојала «црква где је тело свете Петке». Следећа, разговетнија историјска вест, настала после непуног века и по, 1563. године, јесте запис који непобитно говори да Београду најближи храм Св. Петке јесте у манастиру Фенеку. Располажемо и трећим, кључним сведочанством важним за разумевање прослављања св. Петке у поткриљу Београда. У натпису на великој ктиторској плочи, на новом храму манастира Фенека који је под тим именом први пут поменут наведене 1563. године, светитељка је именована као преподобна мати Параскева Српска. После тога ће, на самом крају XVIII и почетком XIX века, настати група података, по својој врсти ликовних, епиграфских и књишких, који необориво сведоче о постојању и трајању снажног београдског култа св. Петке, и то њеног култа под помесним именом св. Петка Српска.За потребе свечаног преноса у Србију, од града Сера, дуж реке Струме па уз Нишаву, кроз Сићевачку клисуру у долину Западне Мораве, до Лазарице (Крушевца) или Љубостиње, настаје параклис преподобној, са само једном српском песмом уметнутом у Службу коју је, за потребе светитељкиног слављења у Трнову, саставио бугарски св. патријарх Јефтимије. Касније су, за српско прослављање, на одређена места старе бугарске Службе уметнуте српске стихире. Из Јефтимијеве Службе потичу и стихови исписани удно трула у манастиру Петкопвици фрушкогорској. И они су сведочанство да се у Срему слави преподобна мати Параскева Српска (Трнова). Име Трнова не долази отуд што је светитељка имала трновит пут, како понеки приповедају, већ зато што је њено велико штовање потеколо из бугарског царског града Трнова. Слава преноса Петкиних моштију, 26. јула, поклапа се са поменом једне од светитељки истог имена, са поменом преподобномученице Параскеве Римљанке, што је стварало забуне.
Православни манастир Фенек   
 
Бољевачки пут бб 
Београд - Јаково 
Себија 
11276 
  011/8416604 
  011/8416604
http://www.manastirfenek.com/index.php?option=com_content&task=view&id=13&Itemid=27

-A gde se sestrama više sviđa, u manastiru ili u skitu?
- Obično mi od 12 jula uzimamao sestre iz skitova u manastir radi priprema za praznik prepodobnog Serafima Sarovskog.
Praznik prođe – i one već početkom avgusta počnu moliti da idu nazad, jer tamo gde ih je Gospod prizvao, tamo one i hoće da se vrate. Ove sestre vole da dođu ovde, da se pomole, da prođu svetom Kanavkom, ali svom dušom streme da se vrate. Veoma vole svoje skitove.
-Da li one tamo odmah i idu?
-Ne uvek. Ali iz prakse se pokazalo da je u vreme ispitnog roka sestre bolje smestiti u manji kolektiv – tamo se one brže otvaraju. U velikom kolektivu se lakše izgubiti, a u skitu – sve se vidi. Stupaju u naš manastir iz cele Rusije, Ukrajine, Belorusije, Moldavije, Kazahstana. Ima monahilja iz Poljske, bila je iskušenica iz Srbije.
-Savremene monahinje se razlikuju od onih koje su bile u ranija vremena?
-Naravno da se razlikuju. Savremeno pokolenje je živelo i raslo u bogobornoj ateističkoj sredini, i to ne može a da ne ostavi traga na čoveka. Ali to, kako se ostvaruje dolazak čoveka u veru, - to je tajanstveno dejstvo Duha Svetoga na dušu čovekovu. U svim vremenima Gospod sam bira za služenje, a ako je čovek prihvatio ovaj priziv, Gospod ga dariva sa svime.
Jedna monahinja u našem manastiru je bila iz apsolutno neverujuće porodice. Osim toga, majka devojke je bila muslimanka. Roditelji su stalno dolazili u obitelj i vodili kćerku kući. I jednom je ona došla kod mene i kaže: «Mati, idem ja u drugi manastir. I niko neće znati u koji». I otišla je. Eto kako se čovek odazove na priziv Boga, i ništa ga ne može zaustaviti – ni rođaci, ni odricanja, ni teškoće.
-A kako ste Vi sami, mati, ovaj priziv osetili?
-Na monaštvo sam imala blagoslov duhovnika, iz Trojice-Sergijeve Lavre arhimandrita Serafima (Šinkareva). «Duhovnik nad duhovnicima» - tako ga je nazvao Patrijarh Aleksij I. Živeo je 94 godine i posle toga od kako je došao u manastir za 36 godina ni jednom nije izašao iz njega. Čak ni svoju rođenu sestru – monahinju nije izašao da sahrani izvan zidina manastira. Bio je nosilac Svetog Duha i nije važno to što je imao samo tri razreda crkvene-parohijske škole. Mogli ste doći kod njega u keliju sa pitanjem, posedeti malo tamo, i ne postavivši pitanje, dobiti odgovor. Otac se celo vreme, neprestano, molio.
Jednom mu je moja mama rekla: «Htela bih da se moja kćerka opredeli. Da znam gde će ona biti.» Tada sam studirala na medicinskom fakultetu, i nisam imala nameru da stupim u manastir. Otac Serafim joj je odgovorio: «Ona će biti monahinja». Mama je bila duboko verujući čovek, život je završila kao shimnica, ali uzviknula je: «To je veoma usamljeno, oče». Otac je primetio: «Eto ja nisam usamljen, ni ona neće biti usamljena».
Dugo me roditelji, posebno mama nisu blagoslovili da idem u manastir. I tek posle 12 godina sa blagoslovima oca Serafima i roditelja našla sam se u Rižskom Svete-Trojice Sergijevom manastiru. A odatle – već u pustinju Preobraženja, ispostavu Rižskog manastira. Imala sam tada 23 godine, i ovo mesto me plenilo svojom tišinom i molitvenošću. Tamo je sve bilo nezemaljsko. Neobičan čovek je bio duhovnik pustinjice arhimandrit Tavrion (Batozskij). Proveo je 25 godina u logorima, a kada je izašao na slobodu, shvatio je da ne može sebe da zamisli u «svetskom» životu. Dao mi je na blagoslov ikonu Majke Božije «Znamenje» koja je bila urađena jerusalimski stilom slikanja. Istu takvu ikonu dobila sam kasnije od igumanije, kada sam postrigavana u manaštvo.
U to vreme pojavila se u meni želja da ostavim svet. Sećam se, plakala sam, što nikada neću stupiti u manastir, jer je bilo potrebno raditi posle dobijene diplome u institutu višeg obrazovanja. To je bilo 1969. godine, hruščoovsko vreme. Radila sam u periodu od deset godina kao zubni lekar u gradu Aleksandrovu Vladimirske oblasti, gde su mi odredili. Ali svaki odmor provodila sam u manastirima.
Tri godine posle završetka fakulteta predala sam dokumenta u ordinaciju instituta za doktorsku specijalizaciju u Moskvi. Ali duhovni otac je rekao: «Dosta je za tebe, dete, učenja. Prazan je to posao.». A posle deset dana dokumenti su se vratili preko pošte s pismom: «Niste prošli na konkursu jer niste prijavljeni u Moskvi, nego u Moskovskoj oblasti.» Jer sam ja rodom od Sergijevog Posada.
U stvari kandidatura mi nije bila važna: postala dam direktor odeljenja i prakse što je inače veoma složen posao. A onda, posle 10 godina šalju mi sa fakulteta, u kojem sam studirala, dokumente za kandidaturu, a ja tamo neću. Jer dok sam studirala, nisam mogla otvoreno da ispovedam svoju veru – bojala sam se, da će me lišiti povećanja stipendije ili udaljiti sa fakulteta. I veoma sam tugovala kad bih čula reči iz jevanđelja: «Ko se postidi Mene i Mojih reči, kada dođem u Slavi Svojoj». Gospod mi je dao odlučnost da nosim krst i da ga više nikada ne skidam. Išla sam u manastire, i svi u gradu su to znali, koji su dolazili kod mene na lečenje. A ovde je Gospod tačno rekao: idi i svedoči o tom mestu gde si se ti naučila.
Otišla sam duhovniku da se posavetujem vezano za kandidaturu – mislila sam da će me umesto toga blagosloviti da idem u manastir. A on kaže: «To je dobro delo, dete. Idi, uči. A hoće li hteti i da te prime u manastir». Ipak sam otišla u Pjuhtitski manastir, ali reči moga duhovnika su se opet obistinile: odgovor je bio negativan.
Posle dve godine uspešno sam završila praktičnu medicinsku aspiranturu – i predložili su mi da ostanem na katedri. «Ako ostaneš, veru gubiš», rekao je duhovnik. Naravno, nerazumno je bilo odreći se takvog predloga, ali odrekla sam se i otputovala u Rižski manastir.
Živela sam tri godine u manastiru, a onda su me iznenada poslali u Preobražensku pustinju igumaniji. Kako tamo da idem, mislim, pa skit je poljoprivredni, a ja zrno od zrna ne razlikujem! Došla sam tamo i prvo pošla na groblje. I setila sam se, pre 12 godina sam tugovala zbog toga što nikad neću moći stupiti u manastir. Setila sam se propovedi oca Tavriona: «Onaj ko je položio na svoje srce da služi Gospodu, da ne odstupa od ove misli, i u svoje vreme Gospod će to ispuniti».
I Gospod je to zaista ispunio. Posle 12 godina. Sećam se kada sam došla kući i rekla mami: «Od danas ja meso neću da jedem». Roditelji dugo nisu hteli da me puste u manastir, govoreći: «Nismo mi tebe radi toga odgajali, da bi pod starost ostali sami.» Ipak su me pustili , i to je bilo na praznik Iverske Majke Božije. Moja majka se posle nekoliko godina upokojila na ovaj isti dan. Eto takve slučajnosti. Roditelji su umrli ovde u Divjejevu i sahranjeni su na manastirskom groblju. Pred smrt su oboje postriženi u shimu.
-A onda vas je svešteni sinod odredio za igumaniju Divejevskog manastira kojeg je trebalo obnoviti. Šta vi mislite, radi čega su vas odabrali?
-Ne znam. Možda jer sam u pustinjici ja bila glavna. Tamo je sve bilo izgrađeno: sveštenička kuća, gostionica, sestrinski konak. Sve uređeno, odnosi sa svima dobri. Ovo mesto je za mene postalo rođeno, i odlazak u drugu obitelj - bilo je kao skok u vodu, u neizvesno. A u Divejevu sam bila još kao studentica sa tatom. Sećam se zavetnog tučanog lonca, velike ikone prepodobnog Serafima u kući monahinje Efrosinije (Lahtionove). Vodili su nas po Kanavki, zarasloj –išli smo na izvor Ciganovku, ali tada nije bilo ni misli o tome, da ću ja ponovo ovde doći.
Gospod nije mene ovde postavio igumanijom zbog nečega, nego radi nečega. Da bi pokazao Svoje moći u čovekovoj nemoći. I ja sam se potpuno predala u ruke Božije.
-Kako prepoznati Božiju volju u sebi, kako usaglasiti s njom svoju volju?
-Svi mi – od iskušenica do igumanije – nalazimo se u poslušanju. To jest, iznad svakog od nas jeste stariji: tražiti od njih saveta – i po veri vašoj daće vam se. Možemo se obratiti nadležnom arhijereju, a mirjani – mogu otići starcu, duhovniku. Ali ako pitaš za savet, tada trebaš to i ispuniti šta ti se kaže kao odgovor, jer inače nema smisla ni pitati. Može se i unutar sebe postaviti Gospodu pitanje, pomoliti se i dobiti od njega odgovor. U ekstremnim situacijama čita se tri puta «Oče naš» i moli se Gospodu da nam otkrije Njegovu volju. Tako nešto je zaista moguće.
-U sveta mesta ljudi često dolaze u nadi na čuda, traže iscelenja, pomoć u teškim životnim situacijama. A kako Vi određujete ovaj pojam «čudo»?
-Smatram da je čudo preobraženje čovekove duše, koje se dešava pri dodiru sa svetinjom. Naprimer, čovek je došao u manastir na dan, dva na pokloničko putovanje ili je došao da poseti drugaricu – monahinju – a ostane u obitelji da služi.
Ljudi bi hteli javna čuda. A čudo preobraćenja čovekove duše je sakriveno od pogleda i ono nije za sve javno.
Nedavno je kod nas dolazio ambasador iz Francuske. Šta ga je dovelo ovde, preko tolikih zemalja, čak u Divejevo? Hteo je da se pokloni moštima oca Serfima. Sreli smo se i rekao mi je da se krstio pre deset godina posle posete Atonskoj gori. To jest, doživio je susret sa svetinjom, posetila je čovekovu dušu Blagodat Svetoga Duha – i ova duša se preobrazila, počela je da sve prihvata na drugi način. Duša je dobila dar vere. U Svetom Pismu je rečeno da ako bismo imali vere koliko je zrno gorušičino, mogli bismo gore da premeštamo.
Veoma često ljudi dolaze u veru u ekstremnim situacijama. Naprimer, čovek se beznadežno razboli, i on, kao za poslednju slamku, obraća se Bogu. Ali kada čovek dobije utvrđenje u veri ili iscelenje---, tada ga ništa ne može omesti na ovom putu – on postaje duboko verujući čovek. Ima tako duboke vere kakva je bila naprimer, kod Marije Egipatske, i tada čovek, čak i ne putujući u manastir zbog udaljenosti mesta, šalje maramu i moli da je osveštamo na moštima prepodobnog Serafima, a posle nekog vremena nam piše da je dobio iscelenje od dugogodišnje bolesti koja ga je mučila.
-Mati Sergija, bili ste očevidac mnogih sudbina ljudi. Kako se menja njihov život prilikom susreta sa Bogom?
-Nekada je u Rižsku pustinju gde sam ja bila glavna sestra----, došla mlada devojka, u hlačama, u raskopčanoj košuljici. Posle ekskurzije mi je prišla i rekla: «Mati Sergija, Eto meni Bog daje sve, sve što zatražim od Njega: kćerka moja raste, muž – prekookeanski mornar. Htela sam – upisala se na fakultet, poželela – otac mi je kupio auto». A ja joj kažem: «Možda vam sve to Gospod daje na revers. Trebalo bi da znate Njegovu volju – šta On hoće, a ne šta vi hoćete. A živeti treba po Jevanđelju: ako se niste venčali vi i muž, tada bi trebalo da se venčate, da poštujete sve postove, da idete u Crkvu, da prilazite--- Crkvenim Tajnama ( pomazanja, ispovedi, pričešća...)». «Da, nismo venčani i postove ne držimo, ali postoji u nama osećaj strahopoštovanja pred Bogom i blagodarnosti za sve što imamo.»:
Predložila je mužu da se venčaju, ali on nije hteo. To je bilo 70-ih godina, i on se bojao, da će ga smeniti sa dalekih putovanja, ako saznaju za venčanje. Žena je kupila prstenje, počela da ide u Crkvu, da drži postove. Okačila je prstenove za ekserčić ikone i molila se Majci Božijoj, da ona u svemu pomogne. Kad je došao moreplovac kući sa puta, rekao joj je: «Dobro, Svetka, ajde da se venčamo»!
Kada je došla ponovo kod mene, kaže da njeni roditelji i sestra ništa neće ni da čuju o Bogu. Uskoro se njena sestra Raisa razbolela od rasejanosti, skleroze i potpuno postala nesposobna da se kreće. Sve društvo je odmah otišlo od nje, muž je ostavio. Samo se majka o njoj brinula, ali i ona je bila pri kraju snaga. Onda je Sveta zamolila da je dovede ovde u pustinjicu kod nas, da bi se neka od sestara za nju pobrinula, i da se majka malo odmori. Sestre su počela da se brinu o Raisi, učile su je da se moli. Posle tri nedelje dolazi majka i pita: «Kako ti je ovde?» A ona kaže: «Tako mi je lepo kako mi nikada u životu nije bilo. Da li bih mogla ovde da ostanem?» Imala je rane od ležanja, ne može ni ruku da podigne – u potpunosti paralizovana. Majka je zaplakala. Raisa je ostala u manastiru, živela još godinu i po, i sahranjena je na manastirskom groblju, što predstavlja posebnu čast, a majka joj je ušla u veru. Eto tako je sve bilo s promislom.
Posle toga rekla sam Sveti: «Ostalo je da tvoga oca uvedemo u veru». «Kako, mati, to je nemoguće.» Ali ipak, oca su pred smrt pomazali jeleosvećenjem i pričestili.
Ali najinteresantnije je to da Svetlanin muž već dugo vremena nije više mornar, nego protojerej Sergije. Često dolaze kod nas.
-Monaški život je nezamisliv bez čitanja dela svetih otaca. Ko je od njih vama najbliži, mati Sergija?
-Veoma volim Jovana Lestvičnika i Ignjatija Brjančaninova. Kada sam imala 16 godina, prvi put sam pročitala «Lestvicu» prepodobnog Jovana Lestvičnika i plakala na svakoj stranici, jer sam do tada bila sasvim sigurna da živim ispravno. I iznanada sam uvidela svoju apsolutnu nesavršenost. Mislim, da me je upravo Jovan Lestvičnik prizvao u monaštvo. I uopšte, ništa se u životu ne dešava slučajno. Nekada si davno pročitao knjigu i duša se prilepila tome svetome, a posle ti dobijaš od njega «znake pažnje», kako bi ja to nazivala. Naprimer, neko ti pokloni ikonicu, sveto ulje od tog svtoga, kao blagoslov. Ako se ti moliš nekom svetitelju, on isto tako može tebi slati «Znake pažnje», a da ne govorimo o Samom Gospodu.
«A sam bažuška Serafim je govorio za našu obitelj: «Srećan je onaj koji proboravi kod ubogog Serafima u Divejevu od jutra do jutra, jer Majka Božija za to vreme posećuje ovo mesto»...»
-Šta bi vi mogli da savetujete čitatelje «Zanimljivog vrta» i uopšte sve pravoslavne ljude?
-Da pamte reči prepodobnog Serafima Sarovskog: za one koji žive u svetu dosta je da čitaju ovo pravilo tri puta na dan – tri puta «Oče naš...», tri puta «Bogorodice Djevo raduj se...» jedan put «Simbol vere». To je kao lek, koji treba uzimati po jednu kašičicu tri puta na dan.
Prepodobni Jovan Lestvičnik je izuzetno lepo rekao: «Udri neprijatelja silom Isusovom», To jest ne treba planirati, šta kupiti ili sagraditi, nego predati sve u ruke Božije.
Ja, naprimer, budući da sam igumanija, spoznala sam svoju silnu nemoć, i u toj nemoći otkrila mi se sila Božija. Evo jedan od primera. Na tom mestu gde se nalazi sveta Kanavka prolazila je kanalizacija. Nisam mogla ni zamisliti kako da rešim ovaj problem da bi se prenela kanalizacija na neko drugo mesto, ali duša me bolela, jer se na taj način oskvrnjavala svetinja. Godine 1992. su nam izradili projekat uklanjanja kanalizacione mreže iz Kanavke, ali na tome je sve stalo. Posle nekog vremena, iznenada se pojavio čovek, koji mi je pružio 5 hiljada dolara i rekao: «Mati, ja hoću da se ovaj novac upotrebi za oslobađanje Kanavke od kanalizacije». I za mesec i po dana po onom istom projektu od ranije kanalizacija je uklonjena sa teritorije Kanavke.
Tako da će Gospod sve urediti, ako mi spoznamo svoju nemoć i ako se Njemu obraćamo za pomoć. Kako je govorio baćuška Serafim: «Ja ovde nisam ni jedan kamenčić pomerio bez volje Carice Nebeske». Tako da je osnova monaštva – njegov temelj – odsecanje svoje volje. A ako činiš suprotno, Tada Gospod urazumljuje.
Gospod nas sa našim visokoumnim gordim rasuđivanjem na svakom koraku proverava, a mi stalno dobijamo dvojke. Gospod ne čini zlo, ali nekada popušta radi našeg dobra. Nije prosto tako napisano u Svetom Pismu: «Nemojte se protiviti zlu». Za nas je «neprotivljenje», naravno, - još sasvim daleko, ali u stvarnosti, to je duhovni nivo hrišćanina, koji mi teško možemo dosegnuti. Ne može svako ako ga udare po desnom obrazu, okrenuti i levi. To nam kazuje da nemamo dovoljno vere.
Čak su i sveti Apostoli molili: «Gospode dodaj nam vere!» A šta mi možemo u današnjoj situaciji bez pomoći Božije, kada smo svuda unaokolo okruženi sablaznima sveta ovoga veka? Šta mi treba da tražimo od Gospoda?
Samo jedno – utvrđivanje u veri. Gospod je veoma blizu, i On o svakome ima promisao, iako je nama to teško da shvatimo. A moliti se treba sa smirenjem – onako kako je molio gubavac: «Gospode, ako hoćeš, možeš me očistiti». I Gospod je odmah pružio svoju ruku i rekao: «Hoću, očisti se». Ali mi i ne molimo, mi zahtevamo, da Gospod čini onako kako to mi hoćemo. Ništa dobro iz takve molitve ne može izaći. Moj duhovnik je govorio ovako: «Dete, moli od Boga da ti On da samo ono što će biti korisno za tvoju dušu».
Prevod s ruskog: Nataša Ubović
Izvor: www.nsad.ru
http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=555

GOSPOD JE VEOMA BLIZU
http://www.manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/555_a1.jpg&size=500
Sa igumanijom Divjejevskog manastira Sergijom (Konkovom) razgovarale su Marija Vladimirovna i Valerija Kolbikova.
-Mati igumanija, Svete-Trojice Serafimo-Divjejevska obitelj je zaista poseban manastir koji je poznat u celom svetu i u koji dolaze poklonici iz svih krajeva. Može li se na osnovu ovoga govoriti o posebnoj misiji ovog manastira?
-Prepodobni Serafim je svenarodni svetitelj, rođeni i voljeni. Njegovo blagodatno žitije i stanje mirnog duha, njegova žudnja za višim svetom sve više i više privlače, postaju neophodni u današnje vreme, jer mi u njemu osećamo ono najbolje što postoji u čoveku. «Život i podvizi Prepodobnog Serafima Sarovskog nam daju primer toga, kako treba da žive hrišćani, kako da se naučimo da volimo Boga i bližnje, kako da steknemo naviku da pobeđujemo sablazni i iskušenja, kako zadobiti blagodat Svetoga Duha». Ove reči Njegove svetosti Patrijarha Aleksija omogućavaju nam da shvatimo zašto ljudi dolaze ovde kod nas iz raznih krajeva. Kaže se da se praznom bunaru po vodu ne ide – a ako ovamo ljudi idu znači da oni ovde dobijaju utehu i pomoć. Sam baćuška Serfim je govorio za našu obitelj: «Sretan je onaj koji proboravi kod ubogoga Serafima u Divejevu od jutra do jutra, jer Majka Božija svakodnevno posećuje ovo mesto». To i jeste Divejevo - posebno izabrano mesto koje Majka Božija posećuje, udeo, koji je ona uzela pod Svoje posebno pokroviteljstvo.
-Može li se odrediti koliki je broj poklonika koji dolaze u Divejevo?
-Tačan broj, verovatno, niko ne može znati, jer se svi koji ovde dolaze ne obraćaju samo našem pokloničkom centru. Zna se tačno, da se 1. avgusta, na dan prepodobnog Serafima Sarovskog okupi ovde od 20 – 30 hiljada poklonika. Ali nije stvar u brojnosti, nego u tome što reka vernika neprekidno dolazi tokom cele godine. Najvećim delom dolaze onim mesecima odmah posle Vaskrsa – u aprilu, maju, junu, julu, avgustu, pa sve do jakih zahlađenja.
-Kako manastir uspeva da primi tako mnogo ljudi?
-U periodu velikog priliva ljudi moramo da pozovemo u pomoć sestre iz naših skitova i metoha. U opštem kod nas ima 480 sestara, od kojih njih 350 je zauzeto poslušanjima, vezanim za primanje ljudi koji dolaze u Divjejevo. A direktno u pokloničkom centru radi pet sestara. Sada se gradi nova zgrada pokloničkog centra na izlazu iz manastira. U sali za konferencije poklonici mogu ne samo da čuju priče o manastiru, nego i da pogledaju video-filmove. Projektovali smo novu trpezariju za poklonike jer u letnjem periodu moramo da nahranimo ljude vani, a zimi – u malom prostoru ispod crkve Aleksandra Nevskog. (poštujući blagoslov oca Serafima monahinje svim poklonicima koji dolaze u manastir daju besplatan ručak, prim. prev.) A po približnim procenama naših sestara iz trpezarije za poklonike, u letnjem periodu u neradne dane ovde ruča do tri hiljade poklonika.
Trudimo se da uradimo sve što je potrebno, da bi se oni koji dolaze u našu obitelj mogli pomoliti ne samo ujutro (akatist se čita u 7.30 ujutro), nego i po danu. Zato se po blagoslovu našeg nadležnog arhijereja – vladike Georgija – akatist ispred moštiju oca Serafima čita tri puta: ujutro i između službi – u 13.oo i 14.oo časova.
-Ovde, gde se skuplja veliki broj ljudi, uvek je prisutna komercijala, trgovina, odvija se poseban vid biznis-industrije, koja se koristi svetinjom mesta- ne preti li takav problem Divjejevu?
-Nema pretnje: sestre se komercijalom ne zanimaju. Mi se samo trudimo da bi oni koji dolaze ovamo mogli nešto uzeti sa sobom za uspomenu: knjigu, ikonu, sveto ulje ili suharike (suvi hleb isečen na sitne kockice i koji se deli vernicima na blagoslov i na veliku radost) osvećene u tučanom loncu oca Serfima. I ako se ovim ne bi bavio manastir, neko drugi bi upravo od ovoga napravio pravi biznis. Zamolili smo da se ukloni sa kanavke Majke Božije sva privatna trgovina, jer ljudi dolaze ovde da bi se molili, a njima se nude suveniri – to nije pravilno. Mi ne zaboravljamo o istinskom cilju hrišćanskog života, koji se sastoji u zadobijanju mirnog duha. Tome treba da teži svaki hrišćanin.
kanavka Majke Božije
-Zar ne smeta monaškoj molitvenosti ovako veliko mnoštvo poklonika?
- Trudimo se da imamo za primer svete. Recimo, blaženi Vasilije Moskovski je izgrađivao «unutarnjeg čoveka», išao je po pijacama, gde se i pevalo i plesalo, gde je bila buka i gužva. Tako i mi: nas je Gospod ovde postavio, i mi smo dužni da ovde izgradimo svog «unutarnjeg čoveka». Naravno, to nije lako u današnje vreme – neprestalno zvone telefoni, mnoštvo ljudi. Svo vreme se nalazimo u napregnutosti. Ali to pokazuje i razliku između nas i svetih. Oni su išli po tržnici i spašavali se, a mi živeći u obitelji, svo vreme želimo da tihujemo u osami. A samo onome koji je zadobio unutarnju molitvu, ništa nije strašno i radi toga, da bi se molio nije mu potrebno da se zaključava. Ali, imamo mi i skitove – tamo je tihovanje i osamljivanje.
-Gde se nalaze manastirski skitovi i čime se tamo sestre bave?
-Naše seosko domaćinstvo je u skitu Flora i Lavra i nalazi se dva kilometra od manastira. Tamo smo prebacili štale, koje su se ranije nalazile u Divjejevu. Skit se nalazi nedaleko od sela Osinovke, u kojem je živela prva igumanija naše obitelji mati Aleksandra. Ona je primila postrig u Florovskom manastiru u Kijevu i u sećanje na taj događaj crkva u skitu osvećena je u čast mučenika Flora i Lavra. Tu živi 15 sestara, koje su zadužene za obezbeđivanje manastira mlečnim proizvodima. Na teritoriji skita se nalazi manastirsko groblje u kome se sada gradi crkva u čast ikone Majke Božije «Sporučnica grešnih».
Pokrovski skit u selu Kanerga je osnovan ovako. Decembra 1991. godine predložili su mi da uzmem drva od stare osnovne škole i da ih iskoristimo za ogrev – u manastiru tada nije bilo drva. Došla sam i videla drveni zvonik, na kojem je čvrsto stajao krst. Crkva je bila raznesena u delovima još davno od strane meštana, još u sovetsko vreme, ali zvonik je stajao čvrsto. Rekla sam: «Ovde bi, izgleda, trebalo osnovati skit. Gledajte, krst kao da to sam kazuje».
Školu nismo dirali, nego smo je zaštitili radi toga da bi je obnovili. I tek posle 10 godina saznala sam da je škola koju smo mi kupili za 10 hiljada rubalja, bila nekada zubarska ambulanta Divjejevskog manastira. A oko Kanergske crkve su živele sestre Divjejevskog manastira posle zatvaranja obitelji. Verovatno su njihove molitve i dovele do toga da smo izgradile skit. I ukoliko je ranije Kanerga bila selo koje se gasilo to posle izgradnje crkve počeli su ovde da se naseljavaju ljudi i čak su me molili da im dam da stanuju u onoj školi. Tako da se sada rešavaju administrativni poslovi u vezi s tim.
Nedaleko od Kanergskog skita, u selu Avdotevo, nalazi se jedan naš skit, Nikoljski. Meštani su se dugo molili za to da im mi sagradimo crkvu. «Kanergu ste uzeli, a nas nećete», - izjavili su 1992. godine. Na to sam im odgovorila: «Došli smo u Divejevo da obnavljamo – to je naš glavni zadatak». «A Avtodejevo je sazvučno sa Divejevo, uzmite naš hram da obnavljate», nisu se predavali žitelji. I morali smo početi. Kada je patrijarh u leto 1992 godine posetio skit, odmah mu je dao ime, ne premišljajući se, Nikoljski – u čast svetitelja Nikolaja. Pri obnove crkve smo saznali, da je u njoj služio sveštenik Mihail Kritski, koji je streljan 1920. godine zato što je pomagao Divjejeskim sesrama. Na optužbe odgovorio je vlastima ovako: «Divjejevskim sestrama sam počeo da pomažem usled osećaja odgovornosti pred Bogom na Strašnom Sudu». Kada smo obavljali radove na crkvi, pronašli smo grob oca Mihaila. Tako da se ništa ne dešava slučajno, i ni jedan skit nemamo prosto tako. Sada u Nikoljskom skitu živi 30 sestara. 21. oktobra je bilo osvećenje glavnog dela crkve Nikoljskog skita u čast Svete Živonačalne Trojice, u kojem su očuvane freske starog Divjejevskog ikonopisa. Još jedan skit, Znamenski (u čast ikone majke Božije Znamenje, znak da će se od devojke roditi Spasitelj) koji se nalazi pet kilometara od Nikoljskog skita. Tamo su isto živele sestre Divjejevskog manastira kada je manastir zatvoren, i molile su se u seoskoj crkvi koja je ostala očuvana. To je bilo porodično imanje Čadaevih, i roditrelji Petra Jakovljeviča Čadajeva, koji je bio blizak sa Puškinom, izgradili su veliku crkvu sa pet prestola u čast nebeskih pokrovitelja članova porodice. Danas u Znamenskom skitu ima 20 sestara. Ima i obradivog zemljišta – oko 100 hektara zemlje, velike štale za 15 – 20 goveda.
Ukupno imamo 11 skitova i 3 metoha.
http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=555

Subota, 22. jul 2006.

Iz Vikse smo krenuli u pola osam, preko Ardatova u Divjevo, ženski manastir, koji je skoro potpuno obnovljen. Ove godine proslavili su 180 godina od osnivanja Serafimo-Divjejevskog Trojickog ženskog manastira, koji pripada eparhiji Nižnjeg Novgoroda. Grad Sarov je udaljen približno trideset kilometara. Pored manastira prolazi reka Lomovka. Ovo mesto predstavlja jednu od najvećih svetinja Ruske pravoslavne crkve. Po mojoj proceni, i danas ga poseti nekoliko hiljada “palomnika” (hodočasnika). Jedna “matuška” (monahinja) reče da je tako svakog dana. Jedan od najzaslužnijih ljudi za osnivanje ove svetinje jeste monah Serafim Sarovski, po kome je manastir i dobio ime. Saborni hram građen je od 1848. do 1875. i mene je “porazio svojom veličinom i krasotom”, kako je napisao S. V. Bulgakov.
U pravoslavnom kalendaru za 2006. godinu, u izdanju Serafimo-Divjejevskog manastira, stoji da je “1842. godine bilo 125 monahinja”. A sin Karamzinov piše da je godine 1861. u manastiru bilo pet stotina kaluđerica. Oko 1900. tu je živelo blizu dve hiljade monahinja. Manastirski život počeo je da se obnavlja 1991. godine, a danas živi 45 monahinja. Sagrađena je i srednja škola. Godine 1927. boljševici su proterali monahinje, a manastir zatvorili. Matuška igumanija Sergija (Konkova): “1991. stigla sam u manastir sa nekoliko monahinja. Na Trojickom saboru Serafimo-Divjejeskoga manastira nije bilo prozora. U zdanju zvonika (kolokolni) nalazila se škola traktorista i večernja škola. Kazanski hram bio je skladište za povrće. Na teritoriji manastira nalazila se zgrada milicije, srednja škola. Trojicki sabor obnovljen je 1997, Preobraženski sabor 1998, trapezni hram Aleksandra Nevskog 2000. godine, Kazanski hram 2004, Sveta Kanavka 2004. To je danas najveći ženski manastir u Rusiji.” Ona je u novembru 1991. u ovaj manastir stigla iz Rige. Propisi u crkvi se strogo poštuju. Žene, ako nose kratke suknje ili farmerke, pre ulaska u crkvu dobiju “jubku” i moraju glavu da pokriju maramom. I moja kćerka Draga, razume se, nije bila izuzetak. Pokazali su nam i Sarov. Stigli smo do kapije grada i dalje se ne sme. U pitanju je “zatvoreni grad”. Domaćini mi rekoše da takvih gradova ima nekoliko na Uralu i Dalekom istoku. Sarov je nuklearni i raketni istraživački centar. Po povratku, posetili smo selo Ilev. Leži uz prelepo jezero, “prud”. Ovde se održavaju godišnja takmičenja u ribolovu. U selu je golema crkva, od koje su ostali samo zidovi. Groblje im je u šumi, to prvi put vidim. Izgleda neobično, a opet prirodno i lepo. Razgovarao sam sa jednom seljankom koja mi reče da je zadovoljna: “Istina, pod Brežnjevom se bolje živelo nego pod Gorbačovim i Jeljcinom, ali je sada, pod Putinom, dobro“. Jedino se žali da u selu nema mladih. Otišli su u gradove. Vratili smo se u Viksu preko sela Nariškino. Svuda se vide ostaci kolhoza. Zgrade su napuštene, propale, a ponegde su ostali još samo zidovi.
http://www.srpskapolitika.com/Tekstovi/Komentari/2006/197.html

Molitva

Историјат Светог српског Православног манастира Витовнице
Свети српски Православни манастир Витовница се налази на северо-истоку од Петровца на Млави. Манастир лежи на реци Витовници, од које је свакако и име добио, испод самих Хомољских планина. Сам свети манастир Витовница лежи у веома лепом и живописном крају, богатим и изворском водом.
На истоцној страни од самог манастира уздиже се једна стена. На овој стени, по предању, била је мала црквица (капела), чији се остаци још познају. На истој стени, поред некадашње капеле, постоји и дивна омања пећина. Предање говори да су се у њој, још далеко пре постанка светог манастира Витовнице, подвизавали монаси и мала црквица на камену служила им је за богослужење.
Свети манастир Витовница је задужбина светог краља Минутина и подигнута крајем 13. века. (1)
Најпоузданије је гледиште да је свети манастир Витовница подигнут највероватније измедју 1289. и 1291. године, када је свети краљ Милутин са својим братом Драгутином, победили и савладали бугарске одметнике Дрмана и Куделина. Дрман и Куделин, два одметника тартарског порекла, дуго су угожавали овај део Браничева и држали у својој власти.
И свети манастир Витовница је подигнут као спомен и захвалност Богу на помоћи за ову победу. Манастир је тада подигнут као крајња тачка до које су српско оружје и српска победа утврдили границе ондашње средњевековне Српске државе. (2)
Као и сви манастири цркве Христове у Србији, али и уопсте у Православном свету и овај манастир и његово братство су делили судбину цркве и народа, носећи често на себи ране њихове.
Иако је свети манастир Витовница подигнут крајем 13. века, ипак најстарији подаци о њему и његовом братству, монаштву, нису старији од друге половине 15. века и почетком 16. века. Ови подаци, на провом месту, тичу се братства и манастирске управе. Тако, за ово најстарије време за које располажемо подацима о витовничком братству, моземо учинити овакав преглед: Игуман Макарије помиње се 1557. године (1). Игуман Макарије је живео у најтежем данима које је до сада презивео српски народ, а то је оно време после пада Смедерева 1459. године. Макарије се помиње као игуман и управитељ овог манастира исте године када је Макарије Соколовић обновио Пећку Патријаршију.
Из овога доба и једно Јеванђеље, по тврђењу М. Драговића, које се налази у фрушкогорском манастиру Бешенову, а које је било својина манастира Витовнице (2). Ово Јеванђеље, као и печат манастира Витовнице из 1703. године у манастиру Крушедолу, помиње и Љуба Стојановиц (3).
Игуман Нићифор помиње се 1619. године (4).
Игуман Ананије помиње се 1622. године (5).
Игуман Висарио. Помиње се 1661. године (6).
Псалтир повезан 1661. године у манастиру Витовнице, при игуману Висариону (7), несужљиво сведочи да је овај рад обављен у Витовници, односно да је манастир тада био жив, у коме се обављала и ова, тако честа делатност у нашим манастирима, повезивање и оков богослужбених књига.
Године пак 1691, јуна 8, забележио је Даскал Стефан у Сент-Андреји, имена свих калуђера раваничких, који су у то доба сеобе под Арсенијем, избегли из Србије. Међу њима је поменуо и име Висариона, сабрата манастира Витовнице, који је, наводно, био са раваничким калуђерима тада у Сент-Андреји. Ово, пак, не мора да знаци да је Висарио и један од братства витовничког који је пребегао у ондашњу Угарску. Овај је запис Даскал Стефан оставио на једном минеју који се чува у манастиру Врднику у Срему. Помињање у 1703. години односи се ан Висариона ИИ игумана витовничког, а између 1713. и 1733. године помиње се Данило, игуман витовнички.
Опис цркве и живопис светог манастира Витовнице
Храм манастира Витовнице је Успенија Пресвете Богородице (Велика Госпојина, 28. август по новом календару, а 15. август по старом календару).
Ко што смо вец казали да је манастир Витовница задужбина светог краља Милутина. У архитектонском погледу, црква манастира је зидана у српском – византијском стилу, од камена са мало опека. У основи цркве је крст, са израженом олтарском и певничким аспидама. На дозиданој припрати уздиже се четворострани звоник са лименим кровом. У њему су звона. Зидови манастира су масивни и јаки без посебних украса и декорација. Зидови су зидани као сто је рецено од обрадјеног камена са малтером од свежегашеног креча. Дебљина зидова је око 116 центиметара.
Спољашност цркве је једноставна. Са равних површина зидова, већим делом, сада је скинут малтер, те се јасно оцртава, не само квалитет и врста грађевинског материјала од кога је црква зидана, већ су постала јасна и очевидна и два последња дозиђивања припрата на првобитну цркву и звонара. Са северне и јужне стране су по три једноставна прозора.
До недавно кров цркве је био покривен црепом, сада је заузимањем завода за заштиту спеменика културе из Смедерева, покривен оловом а звонара плехом. Над средњим делом, бродом цркве, уздиже се осмострано кубе које се ослања на стубове, са осам узаних и високих прозора. Унутрашњост цркве дели се олтар, наос, брод цркве и две припрате, од којих је једна првобитна а друга дозидана 1856. године и две певничке аспиде.
Олтар је мали, богато украшен зивописом, са незнатним траговима старог живописа, можда из доба подизања манастира. Камен плоца, која стоји на једном каменом стубу, у средини олтара, скромно пресвучена; представља часну трпезу, свето писмо. На њему је, измедју осталог, свети антимис, освећен од епископа браничевског Митрофана Рајића, 26. новембра 1928. године у саборном храму у Пожаревцу. Вредна је помена и дрвена дарохранилица на светом престолу, на цијој једној страни стоји запис: „Овај крст приложи Миливоје и жена му (Стана) за здравље своје ман. Витовници Милосављевићи из Петровца трговци.“
У средњи део храма постоји гроб једног анонимног (безимена) монаха Синаита. Безимени преподобни Синаит сахрањен је на северноњ страни средњег дела цркве. Данас је тај гроб празан. Местани му прибегавају као лековитом. Такође је М. Ђ. Милићевић, у књизи Кнежевина Србија, књига ИИ, на страни 787. Милићевић по народном предану помиње седам Синаита међу њима и Витовничког: Роман у манастиру Светог Романа, један безимени у Светој Петки, Ромило у Раваници, Григорије у Горњаку, један у Витовници, један у Туману и један преко Дунава у Базјашу.
Који су то монаси „Синаити“?
„Синаити“ везан, посредно или непосредно, за Синајску Гору. Синај је од давнина био привлачан за пустињаке, као место богојављења и тајанственог сусрета измедју Бога и Мојсија у купини неопалимој. Од времена цара Константина, особито од времена цара Јустинијана, када је основан чувен манастир на Синају, Синај је постао један од најзначајнијих духовних центара хришћанске васељене. Налазећи се сталној духовној вези са Палестином и њеним духовним центрима, као и са египатском пустињом, пребогатом монашким насеобинама од најранијих времена, синајски монаси и пустњаци су стекли посебан углед и постали носиоци синајских духовних предања и искустава, која су личним додиром или преко списа писаних од стране синаитских подвизника била прихваћена и извршила велики утицај на Истоку тако и на Западу. Поред Анастасија и Нила Синаита, Филотеја Синаита и других синајских подвижника и писаца, посебну улогу је одиграо преподобни Јован Лествичник са његовом „Лествицом“, која је веома рано била преведена на словенски језик и послужила као мост и веза словенских земаља са синаским духовним предањима.
У току 14. и 15. века, монаси са Синаја под притиском Турака-Муслимана са југа, бежаћи са Хришћанског истока населили су се у Србију за време цара Лазара и његовог сина деспота Стефана Лазаревића.
Монаси Синаити, који су одликовали великом светошћу и изузетне вере и самопожртвовања, а истовремено скривеног молитвеног живљења, они су се дубоко урезали у народно памћење нашег Српског народа, њихов је велики значај на обнови монаштва и духовног живота у Србији у 14. и 15. веку.
Присуство монаха Синаита и њихов свети живот и трагични историјски догадјаји допринели су да Српски народ духовно сазри, кроз мучеништво и склопи квој косовски завет са Богом; завет у коме му је био у прошлости спас, али који је за њега постао и остао и – путоказ будућности.
Како доћи до Светог Манастира Витовнице
На скредокраћи пута који води од Пожаревца преко Петровца на Млави за Жагубицу, на самом крају Петровца на Млави, скреце лево пут за Свети манастир Витовницу, који је од Петровца на Млави удаљен 10 километара. Када изадјемо из Петровца на Млави и приближујемо се селу Мелници, одмах вам се указује величанствена лепота природе и поглед на Хомољске планине, где се испод њих налази и сам Свети манастир Витовница, од Мелнице скреће десно пут за Свети манастир Витовницу; путујте кроз село Витовницу и на крају села према истоку пред вама се указује Свети манастир Витовница у величансвеној планинској природи.
Када се путује са југа од Краљева и Крагујевца, не мора се ићи преко Пожаревца, јер постоји краћи пут од Свилајнца за Петровац на Млаву и од Петровца за Свети манастир Витовницу.
Од истока од Бора путује се преко Жагубице до Петровца на Млави. Сви су путеви асфалтирани и сам пут до манастира је
асфалтиран
http://www.manastir-vitovnica.info/sr/man_mon.php

ЧУДО ДЕСНИЦЕ СВЕТОГ ЈОВАНА ПРЕТЕЧЕ И КРСТИТЕЉА ГОСПОДЊЕГ
 
МОСКВА / ОКСФОРД / ЦЕТИЊЕ, 13. Јун 2006.г.- Московљанин Владимир Иванович Мастјуков, који се пуних пет година кретао помоћу штака, чудом Светог Јована Крститеља је задобио исцјељење у Храму Христа Спаситеља у Москви и проходао послије поклоњења Светој десници највећег рођеног од жене, јавио је из Москве Радио-Светигори сабрат Цетињског манастира јеромонах Петар (Драгојловић).
„Да би чудо било веће, вијест о томе је преко скоро читаве насловне стране донио прокомунистички лист „Комсомољскаја правда“, каже отац Петар који се налази у пратњи ове велике Светиње на њеном путу по православној Русији.
Према његовим ријечима, овај дневни лист под насловом „Десница Јована Крститеља творила чудеса“ преноси причу о Владимиру Ивановичу Мастјукову, пензионеру који је више од пет година ходао помоћу штака, јер је, како је сам изјавио овом листу, „оболио од лошег живота“. Њега су у Храм Христа Спаситеља 8. јуна довели рођаци и послије прочитане молитве над Десницом Светог Јована, када су кренули да му помогну да изађе из Храма, Мастјуков је узвикну „пустите ме, ја ћу сам ићи“. Он свједочи да су му се у том тренутку у ногама појавиле лакоћа и сила, да је истог тренутка почео нормално да хода.
О овом догађају данас пише и један од најугледнијих дневних листова у Енглеској „Дејли телеграф“, казао је Радио-Светигори монах Павле (Кондић) који се налази на студијском боравку у Оксфорду. Наиме, овај лист је данас на 16-тој страни објавио чланак свог дописника из Москве Адријана Блуфилда под насловом „Чудо руке Јована Крститеља“. У чланку се говори о боравку Претечине Деснице у Москви и наводе два примјера њеног чудотворења.
„Дејли телеграф“ пише да се Владимир Мастјуков, који је прије пет година због ударца изгубио контролу над ногама, поклонио овој Светињи и тренутак послије цјеливања одбацио своје штаке и изашао из Храма Христа Спаситеља. „Осјећао сам велику лакоћу у цијелом свом тијелу, хвала Богу“, преноси „Дејли телеграф“ Мастјуковљеве ријечи.
Лист у истом чланку пише да је Вадим Марушенко из града Омска у Сибиру дошао да се поклони Претечиној Десници. „Не могу исказати ријечима усхићење када сам је видио и цјеливао. Ја само знам да ће ми тегобни живот од сада бити много лакши“, преноси лист његове ријечи.
Лист такође пише о километарским редовима пред највећим православним храмом на свијету који не јењавају већ шест дана, од доласка Свете Деснице из Цетињског манастира у Москву. „Да је овај чланак објављен у каквим црквеним новинама“, каже отац Павле, „овдје у Енглеској не би завредио толику нашу пажњу“.
„Али, овдје у Енглеској, која је већ дуже времена под снажним утицајем секуларизма објављивање овако коректног чланка у овом утицајном и високотиражном дневнику је својеврсно чудо које се такође може приписати Претечиној Десници“, закључио је он.
SVETIGORA

Macor na prodaju.    STROGO NA KILO!!!

Manastir Tuman, u okolini Golupca
Zadužbina Miloša Obilića
O manastiru Tumanu (ili Tumane, kako se u narodu češće čuje), malo ima pouzdanih pisanih podataka. Smešten je u živopisnom predelu nedaleko od Golupca (9 km), okružen prelepom šumom, a ispod njega protiče reka Tumanka. Hram je posvećen Svetom arhangelu Gavrilu, a njegovo osnivanje se vezuje za Miloša Obilića. Prve podatke o manastiru daje u prvoj polovini 18. veka Maksim Ratković, egzarh mitropolita beogradskog.
O manastiru su pisali Joakim Vujić, Todor Vlajić i drugi. Pada u oči objašnjenje imena manastira. Ne znajući šta znači reč tuman narodni pripovedači su je raščlanjavali i dobijali izraz „TU MANI“, odnosno „tu ostavi“. Naime, postoje u narodu dve verzije o postanku imena manastira i obe su vezane za Miloša Obilića. Po prvoj od njih, manastir je zidao Miloš Obilić kao svoju zadužbinu, neposredno pred Kosovsku bitku. Kada su radovi stigli do prozora, knez Lazar je pozvao Miloša i poručio mu: Tu mani zidanje manastira, skupljaj svoje Stižane i pohitaj na Kosovo da branimo zemlju. Po poruci i rečima kneževim, tu mani zidanje, narod je manastir nazvao Tuman. Po drugoj verziji, Miloš je u lovu nehotice smrtno ranio isposnika Zosima Sinaita, koji se podvizavao u kamenoj pećini. Predanje dalje kazuje da je teško ranjenog Zosima Miloš poneo na leđima svome dvoru da mu ukaže pomoć. Svetitelj, videći da mu se primiče kraj, zamoli Miloša da ga ostavi i kaza mu: Tu me mani, tu me ostavi, da mirno umrem. Na njegovom grobu Miloš je u znak kajanja, počeo zidati manastir koji kao što je poznato, nije uspeo završiti. Po rečima svetiteljevim ili kneževim, svejedno, narod je ovaj manastir nazvao Tumane. Ono što je činjenica je da je gradnja manastira započeta pred Kosovsku bitku, da je njegov ktitor bio vojvoda kneza Lazara, da je manastir dovršen pred sam Kosovski boj ili ubrzo zatim, i da je u blizini tog manastira živeo isposnik Zosim Sinait.
Novija istorija manastira
Prvobitnu crkvu manastira Tumana spalili su i porušili Turci posle Kočine krajine 1788. godine. Na temeljima ove crkve izrasla je nova u prvoj polovini 18. veka. Manastir je kao i ostali manastiri u Prvom i Drugom srpskom ustanku bio spaljen i razoren, a obnovljen je u doba kneza Miloša Obrenovića, trudom i zauzimanjem Pavla Bogdanovića, oborkneza golubačkog. Godine 1910. manastir je tajno miniran na crkveni praznik Cveti od strane tadašnjeg predsednika opštine(?!). Od detonacije su samo zidovi popucali, a narod se u strahu razbežao. Ubrzo posle toga, po nalogu okružnih vlasti iz Požarevca, manastirska crkva je srušena do temelja, a zidanje i osvećenje crkve u novom ruhu završeno je 1924. godine. Crkva je sad podignuta u srpsko-moravskom stilu, sa kubetom i osnovom temelja u znaku krsta. Ikonostas je ozidan od kamena 1991. godine, kada je i crkva freskopisana.
Prvi monah čije je ime sačuvano u istorijskim dokumentima je Isaija. On je, kao namesnik, predstavljao manastir Tuman na velikom crkveno-narodnom saboru u Sremskim Karlovcima 1735. godine. U novijoj istoriji bitno je spomenuti rad jeroshimonaha Pahomija. Jeromonah Petar Novaković (kasnije jeroshimonah Pahomije), postao je starešina manastira Tumana 1946. godine. Na čelu uprave manastira ostao je do 1952. godine. Jeromonah Petar je obnovio isposnicu svetog Zosima. Primivši veliku shimu povukao se u isposnicu gde je završio ovozemaljski život 1965. godine. Sahranjen je na manstirskom groblju.
Na predlog Episkopa braničevskog Hrizostoma, Sveti arhijerejski sinod Srpske pravoslavne crkve je 1966. godine  pretvorio manastir Tuman u ženski opštežiteljni manastir. Manastir danas poseduje objekte za smeštaj sveštenika i druge ekonomske zgrade (veliki konak, mali konak, štalu za krave, staju za ovce, senjak za stočnu hranu, koš za kukuruz).
Sinaiti u Srbiji
Pojavu kaluđera sinaita kod nas uslovila je najezda Turaka iz Male Azije i njihova osvajanja na jugu Balkanskog poluostrva. Upravo, krajem XIV veka, usled turskog osvajanja grčkih i bugarskih teritorija, odmah, dakle, po padu Jedrena (1368) i bitke na reci Marici (1371), jaka monaška oaza u Paroriji, došla je sa Sv. Gore Atonske i sa Sinaja u strahu od nekrštenog zavojevača iz Azije u naše krajeve. Ovi monasi istočnog kova, svetog i uzvišenog isposničkog života, pređoše u tada još slobodnu srpsku državu, u kojoj je vladao knez Lazar. Poznati pod imenom „sinaiti“, ovi monasi zaposedoše srpske gore i planine, nastaniše se po teško pristupačnim pećinama i - pretvoriše ih u svoje isposnice! Svojim, pak, molitvenim i strogo isposničkim životom, ubrzo skrenuše pažnju na sebe. Glas o njima razli se kao voda i, bez uveličavanja, može se reći: u jednom posebnom vremenu, oni osmisliše i opravoslaviše krajeve u koje su došli!
Predanje je sačuvano samo o nekim od njih, upravo o svega sedam sinaita u ovim krajevima. Iz oskudne građe o sinaitima kod nas u mogućnosti smo bar pobrojati imena poznatih nam sinaita. Sem prepodobnog Zosima, sinaiti su bili: prepodobni Grigorije Gornjački, prep. Martirije (u Rukumiji), prepodobni Danil(o) u Blagoveštenju u Ždrelu, prepodobni Sisoje (manastir Sisevac), prepodobni Romilo (Ravanički) i prepodobni Roman Đuniski.
Isposnica Zosima Sinaita
Prilikom popravke manastira 1936. godine pronađene su mošti svetog Zosima Sinaita. Bile su pod pločom kraj koje su klečali vernici vekovima i molili se ovom svetitelju. Više od pet vekova kosti su bile pod zemljom, u vlagi, a da nisu istrulile, nego su sačuvale čvrstinu i težinu, čiste zlatno žute boje, bez ijedne mrlje. Mošti su stavljene u omanji ćivot, i izložene u crkvi ispred oltara, sa desne strane, gde se i danas nalaze.
Predanje najviše vezuje svetog Zosima za pećinu Kamenicu, dvadesetak minuta hoda jugoistočno od manastira, u brdu, gde je on živeo i molio se. Narod je i danas zove Isposnica svetog Zosima. Isposnica je u stvari dvodelna pećina u ogromnoj šupljikavoj steni od kamena peščara. U jednoj od ovih pećina, sveti Zosim je živeo svoj usamljenički život, brinući sam se o sebi, a u drugoj se molio Bogu.
Isoposnica je pedesetih godina prošlog veka adaptirana u kapelu, kada se i njen obnovitelj, velikoshimnik sabrat manastira Tumana, Pahomije, poput Zosima, odlučio na usamljenički život. Na južnoj strani od isposnice, iza stene izvire dobra i hladna voda. Narodno verovanje pripisuje ovoj vodi posebnu svetost i lekovitost za bolesti očiju i glave. 
                                                                                                            Željko Miljanić
http://pravoslavlje.spc.rs/broj/927/tekst/zaduzbina-milosa-obilica/print/lat

Manastir Tuman lociran je u "dražestnoj dolini planina golubački" na obali istoimenog potoka. Za ime manastira vezano je nekoliko predanja vezanih za ime Miloša Obilića, proslavljenog junaka epskih pesama kosovskog ciklusa. Po tim predanjima Miloš, koji je vojvodovao u ovom kraju sa dvorcem u obližnjem selu Dvorištu, u lovu je nehotice smrtno ranio pustinjaka Zosima Sinajita, koji se podvizavao u obližnjoj pećini. Kada htede da ga ponese vidaru na lečenje, pustinjak odmahnu i reče: "Tu mani!" tj. nema leka - pusti da tu umrem. Da okaje greh, Miloš podiže zadužbinu - manastir u koji polaže Zosimove mošti, ali u jeku radova stiže knežev poziv da pođe u boj: "Tu mani, pa dođi na Kosovo!" Od dvostrukog uzvika "Tu mani!" manastir dobija ime Tuman. Cela priča nema istorijskog osnova, jer je Miloš Obilić bio tako sitan plemić da savremeni izvori uopšte ne beleže odakle potiče, a danas ga svojata nekoliko mesta u Srbiji (Pocerje, Kosovo, Novi Pazar), dokazujući da je baš njihov. Pored Tumana, narodno predanje pripisuje Milošu crkvu u Kiseloj banji kod Podujeva i manastir u Kormanu kod Niša. Mi čak nismo sigurni da se on zvao Miloš (K)obilić, jer pisanje turskih hroničara, da je "Murata ubio srpski plemić Biliš Kubila" protumačeno je kao turska transkripcija imena Miloša (K)obilića. Ustvari radi se o igri reči. Izraz "biliš kubila" znači "Onaj koji zna zadati udarac". Dakle, "Murata je ubio srpski plemić koji zna zadati udarac". Bio to Miloš Obilić ili ne, očigledno je "znao zadati udarac", a nas ostavio u dilemi po pitanju njegovog porekla. S druge strane, sa mnogo se više osnova ime Tuman može dovesti u vezu sa korenom grčke reči tj. grob, ili pak timvos sa korenom latinskih reči tumulo - ukopati i tumulus - grob, tumulo inanis - prazan grob (kenotaf), što bi u svakom slučaju ukazivalo na postojanje nekog groba iz antičkih odnosno rano hrišćanskih vremena. Ne treba odbaciti ni pridev tumulosus - humovit, bregovit, jer je ovaj kraj zaista takav. Možda poreklo imena treba tražiti i izvan Balkanskih predela, jer u Jermeniji postoji manastir istog imena, a kod Rusa prezime - Tumanski i Tumanov. Neka veza svakako postoji.
Ne znamo ni vreme izgradnje manastira niti njegovog ktitora. Pomen o njemu ne pojavljuje se u dokumentima iz vremena srednjevekovne države, pa ga nema ni u prvim turskim popisima. Tek popis iz 1572-3. godine, beleži dva manastira svetog Arhangela u nahiji Pek. Jedan od njih se identifikuje sa Tumanom. Popis ne određuje bližu lokaciju manastira niti daje brojno stanje monaha, već samo njegovu novčanu obavezu od 160 akči koju plaća sultanovoj blagajni. Popis iz vremena sultana Murata III određuje lokaciju manastira "kod sela Tumana". Ovaj popis pruža nešto više podataka: u manastiru žive dva monaha, a godišnja davanja dostigla su zavidnu cifru od 1.512 akči, što govori da je manastir imao solidan zemljišni posed i prihode. Svakako da je na položaj i stanje Tumana povoljno uticala obnova Pećke patrijaršije pod Makarijem Sokolovićem. U drugoj polovini XVI veka nastalo je u ovom manastiru jedno književno delo, tzv. Tumanski apokrifni zbornik koji se danas nalazi u arhivu Jugoslovenske akademije znanosti i umetnosti u Zagrebu. Nismo u prilici da čitaocima predočimo kako je manastir proveo XVII vek, šta je preživeo u vreme Bečkog rata i seobe Srba pod Arsenijem III, jer ga izvori ne pominju, pa se pretpostavlja da je tada opusteo. Izvori su malo izdašniji tek u prvoj polovini XVIII veka, tj. u vremenu austrijske okupacije severne Srbije. Po izveštaju Maksima Ratkovića, egzarha beogradskog mitropolita, manastirska crkva je "stara crkov" zidana od kamena, sa svodom od kamena a pokriven ciglom. Priprate nema. Ostali opis govori o krajnjem siromaštvu, jer nema ništa od bogoslužbenog inventara, čak ni putira ni diskosa niti kadionice ni kandila. Samo dve bele odežde, jedan oktoih, jedan trebnik i "zakonik rukopis srbski, svetogorac kaluger pisal". Osim monaha Isaije, rodom iz Hercegovine, učesnika crkveno-narodnog sabora u Sremskim Karlovcima 1735. godine, drugih monaha nema. Izdržavao se od manastirske parohije koju je činilo 30 domova.
U vreme Kočine krajine, manastir je paljen od strane Turaka. Po pisanju Joakima Vujića manastir je obnovljen i manastirskoj crkvi je 1797. godine dozidana priprata, pa je dužina crkve sa pripratom i oltarom iznosila 53 stope a širina i visina bile su podjednake - po 19 stopa. Stradanje Tumana se ponovilo u vreme Prvog srpskog ustanka, a obnovu je dočekao u vreme kneza Miloša. Zasluga za to pripada Pavlu Bogdanoviću, knezu požarevačke nahije. On je, sa ostalim priložnicima, podigao 1826. godine kelije manastirske, kako svedoči natpis na njima.
Manastir je u prošlom veku imao 15 hektara obradive zemlje i oko 400 hektara šume. Zemlja je donosila mali prihod, ali je proređivanje šume izdržavalo manastir, jer je bilo orahovih i hrastovih stabala debljine 1,5-2,0 m koji su korišćeni za izradu železničkih pragova. Prihod je dopunjavala zakupnina od kafane koju je manastir izdavao u najam i vodenica potočara. Godine 1879. zemljotres je rastresao manastirsku crkvu koja je na nekoliko mesta "prepukla", kao i sve ostale manastirske zgrade, na kojima se pojavilo mnogo opasnih pukotina. Okružni inženjer je posle pregleda i snimanja situacije, podneo izveštaj da ne vredi popravljati nijednu zgradu, jer je sve toliko nesigurno i trošno da neće dugo trajati. Pošto nije bilo novca da se sve sruši i iznova podigne, izvršena je 1883. sanacija pod nadzorom inženjera Čermaka, a Nestor Bosiok izradio je novi ikonostas za 15 cesarskih dukata. Ipak, 1910. godine srušena je crkva jer je bila sklona padu i ugrožavala vernike. Balkanski ratovi (1912-13) i Prvi svetski rat (1914-18), odložili su izgradnju nove crkve, pa je sadašnja crkva podignuta tek 1924. godine.
Godine 1934. u Tuman je preseljeno rusko monaško bratstvo iz manastira Miljkova. Od 1966. godine Tuman je ženski opštežiteljni manastir.
CRKVA svetog arhangela Mihaila, zidana je u srpsko-vizantijskom stilu, sa fasadom dinamično raščlanjenom lukovima i kordonskim vencima, a bogato ukrašenom dekoracijom u formi rozeta i šahovskih polja. Oltarska i bočne apside, iznutra polukružne, spolja su petostrane sa okruglim prislonjenim stubovima na uglovima, povezanih lukom. U timpanonu su postavljeni okrugli prozori sa kamenom rozetom, okruženi dekoracijom u formišahovskih polja. Nad centralnim delom naosa uzdiže se četvorostrano postolje na koje je položen osmostrani tambur kupole. Na stranicama tambura kupole nalaze se dugi uzani prozori, a nad pripratom nalazi se, od kupole nešto niži, četvorostrani zvonik sa biforama na svakoj strani. Krovni pokrivač je limeni. Spoljašnja fasada je sa dva kordonska venca podeljena na tri pojasa, sa prozorima u srednjem. Prozori na priprati su dvodelni, dok su ostali jednodelni. Glavni ulaz se nalazi na zapadnoj strani, a sporedni na severnoj pevničkoj apsidi. Unutrašnjost crkve je pre par godina živopisana. Ikonostas je nizak, sličan srednjevekovnim, tako da ne zaklanja živopis u oltarskom prostoru. U naosu crkve se nalazi kivot sa moštima svetog Zosima Sinajita.
VELIKI KONAK (23h9m) podignut je 1935-7. godine za potrebe uvećanog bratstva. U prizemlju se nalazi 11 malih kelija za monahe, a na spratu kapela posvećena prazniku Pokrova Presvete Bogorodice, prostorije za episkopa, duhovnika kao i radionica.
MALI KONAK je podignut od materijala starog konaka u stilu moravske seoske kuće, ima samo kuhinju i dve sobe za goste.
ISPOSNICA prepodobnog Zosima Sinajita nalazi se u pećini i čine je dve prostorije.
Iznad nje se nalazi i KAPELA PREPODOBNOG ZOSIMA SINAJITA.
Duhovnik: prepodobni jeromonah Danilo (Andrejić).
Nastojateljnica: visokopredobna igumanija Serafima (Petrović).
www.spc-altena.de/latein/ebene02/eb8_hs8_us130.html

TAMJAN- drevno drvo-novi lek     
Tamjan je poznat i kao oliban ili sveta bosvelija.
On je grmoliko, grbavo listopadno drvo s'tankom papirnatom korom koja se stalno ljusti. U prolece cveta malim zelenkastobelim cveticima sa 5 latica, skupljenim u metlicasti cvast. Iz cvetova se razvijaju semenke tamjana- crvene ili smedje tvrde kvrgave bobice.
Ne uspeva nigde osim na svojim prirodnim stanistima- juzna Arabija i juzna Indija- i na podrucju Afrike od Nigerije do Somalije. Raste i divljini Savana i na brdovitom, plitkom, i kamenitom tlu, na visinama od 500- 1500m nadmorske visine. Mnogim vrstama koje danas rastu u divljini preti unistenje.
Pripada porodici balzamika (Burseraceae), kojoj pripada i mirta. Nekoliko vrsta iz porodice balzamika, a medju njima i neke vrste tamjana, sadrze u svom drvetu mlecni biljni sok koji se izlucuje i osusi i stvrdne u mirisne smolaste grudvice. Jedno drvo tamjana moze do kraja berbe u jesen da izluci i do 8kg smole.
Miris i kvalitet smole, zavise od vrste drveta. Danas je tamjan na trzistu dostupan u obliku zrnca, praska, stapica za dimljenje i kao etericno ulje ( u kozmetickoj industriji je vazan sastojak parfema i krema protiv bora; a u farmaceutskoj koristi se u aromaterapiji).
Danas se zna da drvo tamjana sadrzi vise od 200 razlicitih sastojaka, a najvaznija je mlecni sok u kojem su otopljene razlicite smole, kaucuk, etericno ulje, gorke supstance, sluz i benzojeva kiselina. Fenoli, koji nastaju dimljenjem smole tamjana, imaju antisepticno delovanje. Zbog toga se danas, kao i nekad, u mnogim africkim i azijskim zemljama dimom tamjana dezinfikuju prostorije, odeca i predmeti za svakodnevnu upotrebu.
Osim sto stiti od mnogih zaraznih bolesti. danas se smatra da udisanje tamjana umiruje i opusta, jaca zivce i pomaze kod razdrazljivosti i depresije.
Uklanja bore: Tamjan je oduvek bio kozmeticko sredstvo. Jos je legendarna "0110_hahaha od Sabe" negovala svoju kozu kupkama i uljima koja su sadrzavala etericno ulje tamjana,a i zvakala je komadice tamjana kako bi osvezila dah. Koristila ga je i egipatska Kleopatra. Ona je tamjanom negovala lice i crtala linije oko ociju, sto i danas cine mnoge zene sa Istoka.
Nada za reumaticare: Zapadna medicina toj vrsti smole do skoro nije pridavala nikakvu vaznost. Tek posle istrazivanja delovanja kiselina u smoli tamjana, sluzbena medicina pocela je da se zanima za tamjan kao lekovito sredstvo. Istrazivanja su pokazala da kiselina dobijena iz smole tamjana sprecava razvoj ili cak nastanak mnogih upalnih procesa, a najpre reume, astme i crevnih upala. Prva bolnicka istrazivanja potvrdila su pozitivna iskustva tradicionalne istocnjacke medicine. Naucnici predpostavljaju da se upotrebom tamjana nece javiti neke stetne nuspojave, koje su ceste pri upotrebi nekih lekova protiv reume.
Mirisnu smolu tamjana oduvek su upotrebljavali svi narodi. Kao 1 od darova koje je mudrac s'istoka dao Isusu, tamjana se prvobitno upotrebljavao za dimljenje u religioznim obredima Egipcana, Vavilonaca, Asiraca, Jevreja, starih Grka i Rimljana. Vrednost mu je bila jednaka vrednosti zlata. Osim sto se upotrebljavao kao sredstvo placanja u trgovini, bio je pojam moci i blagostanja, najveci ratni dobitak, skupoceni dar, lek za mnoge bolesti i sredstvo za odrzavanje mladosti i lepote. " od Sabe" pokusavala je da ga uzgaja u velikim posudama, a Kleopatra na tlu Egipta, ali nikome do danas nije uspelo da ga uzgoji van njegovog izvornog stanista. Tamjanova smola upotrebljavala se kao lek jos pre vise od 3500godina. U 5v.pre Hrista ,Hipokrat je preporucivao zvakanje usitnjenog tamjana pomesanog sa medom protiv kaslja i bolesti pluca, ili samo za osvezenje daha. Plinije je tamjanom pokusavao da leci teska trovanja,a arapski lekari su njime zaustavljali krvarenja, lecili rane, povracanja i prolive. U staroj Kini bio je lek protiv gube i koznih bolesti,a Avicena je preporucivao tamjan protiv tumora, cireva, povracanja, dizenterije i malarije.
LEKOVITA SVOJSTVA:
1.Smiruje upalu sluzokoze usta i dezinfikuje je.
2.Smiruje kasalj, pomaze kod prehlade, gripa, kijavice, astme i bronhitisa.
3.Pomaze kod upale bubrega, besike i mokracnih kanala.
4.Pomaze kod prosirenih vena i hemoroida.
5.Smatra se dobrim afrodizijakom.
6.Pomaze kod neplodnosti.
7.Smanjuje bolove kod reume, artritisa i gihta.
8.Umiruje i opusta, jaca zivce, pomaze kod razdrazljivosti, nemira, nesanice i depresije.
9.Smanjuje bolove i smiruje upale kod neuralgije, isijasa, lumbaga.
10.Neguje suvu, osetljivu i masnu , a smiruje nadrazenu i upaljenu kozu, regenerise je i podmladjuje, smanjuje bore, otklanja strije, a leci i akne, herpes, rane i cireve.
ULJE OD TAMJANA:
-60 kapi etericnog ulja tamjana.
-1dl bademovog ulja
Priprema: Etericno ulje tamjana (60 kapi = 1 kasikica), umesajte u bademovo ulje, ili neko drugo biljno ulje i dobro promesati- protresti.
Koristi se za masazu tela, a za decu, osetljive koze i kozu lica kolicina etericnog ulja treba da je upola manja.
Oblog od tamjana:
-10 kapi etericnog ulja tamjana
-1 kasika jabukovog sirceta
-3-5l vode
Pripema: Etericno ulje tamjana umesati u jabukovo sirce, a potom dodati vodu. Lanenu ili pamucnu krpu ravnomerno umociti, ocediti i staviti na bolesni deo tela.Kad se oblog ugreje od tela ili vruci oblog ohladi, zameniti ga drugim postupak ponavljati od najmanje 30 minuta do nekoliko sati.
Inhalacija:
-20 kapi etericnog ulja tamjana
-1 l vruce vode.
Priprema:Etericno ulje tamjana staviti u vrucu vodu. Oko glave staviti peskir i udisati paru 5- 10 minuta, najvise 3 puta na dan.

SVETINJA NA OBRONCIMA JEDINE VOJVOĐANSKE PLANINE
Stradanja i uzdizanja manastira Mesić
Najstarije predanje kaže da su manastir, u prvoj polovini 11. veka, sagradili učenici svetih Ćirila i Metodija, koji su 1030. godine, naredbom ugarskog kralja Stefana Prvog, bili proterani iz severozapadnih delova Rumunije. Drugo predanje kaže da je manastir osnovao hilendarski monah Arsenije Bogdanović – Sremac, i to 1225. godine, kada ga je sv. Sava i postavio za igumana ove svetinje.
Kada se neupućenima predstavlja istočna južnobanatska varošica, ili kako njegovi stanovnici vole da kažu, grad Vršac, uvek se koriste tri znaka prepoznavanja. Kula, vinogradi i manastir Mesić. Naizgled tri različita, ali po jednom, ista obeležja - ne zna im se godina nastanka. Vreme izgradnje Kule ne može se ni približno odrediti, a još manje se zna o rimskom utvrđenju na čijim je temeljima podignuta. Za sakrivanje, pak, neznanja o vremenu nastajanja vinograda na obroncima vršačkog gorja koristi se konstatacija - od Dačana i Rimljana do naših dana ovde se uzgaja vinova loza – iako postoji zapis da je 1494. godine dvor ugarskog kralja Ladislava Drugog kupio bure vršačkog vina.
Nema pouzdanih podataka ni o izgradnji manastira Mesić, na ulazu u istoimeno selo, ukotvljeno podno jedinih vojvođanskih planina. Zna se da je jedan od najstarijih manastira u Banatu, ali o samom postanku ove svetinje postoji više verzija. Najstarije predanje kaže da su ga, u prvoj polovini 11. veka, sagradili učenici svetih Ćirila i Metodija, koji su 1030. godine, naredbom ugarskog kralja Stefana Prvog, bili proterani iz severozapadnih delova Rumunije. Oni su po pomenutim delovima Ugarske širili Jevanđelje i imali svoj Sveto Pretečev manastir u mestu Morisena – današnji Čanad. Proterani, došli su do obronaka Karpata i tu sagradili novi manastir posvećen rođenju sv. Jovana Krstitelja.
Drugo predanje kaže da je manastir osnovao hilendarski monah Arsenije Bogdanović – Sremac, i to 1225. godine, kada ga je sv. Sava i postavio za igumana ove svetinje. Kasnije, posle smrti sv. Save, sv. Arsenije je postao drugi arhiepiskop srpski.
Poznate činjenice govore da je manastir Mesić u doba Turaka bio mnogo puta paljen i rušen i da su ga krajem 15. i početkom 16. veka obnovili despot Jovan Branković i njegova majka Angelina, koji su u to vreme na ovim prostorima imali posede. Zbog učinjenog smatraju se ktitorima manastira.
Prvi pisani dokument, koji pominje manastir Mesić, je katastih Pećke patrijaršije iz 1660. i 1666. godine. To je vreme velikih migracija srpskog naroda u ove krajeve i osnivanja prvih srpskih manastira na teritoriji južne Ugarske tokom 15. i 16. veka. Iz ovog dokumenta se saznaje da je Mesić bio rezidencija vršačkih episkopa u vreme odmah nakon velike seobe, kada je privilegijama austrijskog cara Leopolda Prvog potvrđeno postavljanje Spiridona Stibice za vršačkog vladiku.
Početkom 18. veka manastir je ponovo stradao, sada u vihoru rata između Austrije i Turske, i bio je dosta oštećen. Potom je krušedolski monah Mojsej Stefanović potražio pomoć od ruske carice Jelisavete Petrovne i dobijenim sredstvima obnovio crkvu. Znajući i poštujući prave vrednosti pravoslavlja i želeći da očuva stari vizantijski lik crkve, koja prema nalazima stručnjaka pripada raškoj školi, najstarijoj u našoj crkvenoj arhitekturi, našao je majstore – zografe, čuvare tradicije vizantijskog freskopisanja. Zvali su se Petar, Andrej i Jovan. Završili su freskopis 1743. godine, u postvizantijskom stilu, što daje posebnu vrednost ovoj crkvi. Međutim, krajem 18. veka, crkva je ponovo obnovljena, po nacrtu nemačkog arhitekte Antona Blobergera. Tom prilikom izvršena je barokizacija crkve i, između ostalog, dograđen je barokni zvonik sa pripratom i postavljen je barokni ikonostas.
Kasnije su freske u postvizantijskom stilu bile pokrivene sa dva sloja maltera, preko kojeg su mestimično oslikane scene iz Jevanđelja u baroknom stilu, a kupole, karakteristične za vizantijski, bile su pokrivene krovom u moravskom arhitektonskom stilu. To je bilo učinjeno da bi se prikrila izrazito pravoslavna obeležja manastira, jer je ovim krajevima dominirala katolička vera. Godine 1847, pokraj ostataka starog, sagrađen je novi konak manastira, a 1892. godine ove je krajeve pogodio zemljotres u kojem je najviše oštećenja u manastirskom kompleksu pretrpela sama crkva.
I posle Drugog svetskog rata, 1947. i 1971. godine, manastir je takođe restauriran. Koliko je bilo moguće, crkvi je vraćeno je prvobitno stanje - vizantijski izgled. U to vreme na krovu crkve pronađeno je jedno rukopisno Jevanđelje iz 16. veka, koje svedoči o postojanju monaške škole pri manastiru u ranijim vekovima. Ono govori da su se monasi bavili prepisivanjem sveštenih knjiga. Takođe, nakon što je vekovima bio muški, manastir Mesić je 1952. godine postao ženski.
U crkvi manastira Mesić nalazi se čudotvorna ikona presvete Bogorodice, kopija čuvene čudotvorne Bogorodičine ikone, Dostojno jest, sa Svete gore Atonske, pred kojom se u 10. veku, u vreme Patrijarha carigradskog Nikole Hrisoverga (983-996), desilo čudo. Predanje kaže da je pred njom arhanđeo Gavril otpevao do tada nepoznatu pesmu Bogorodici, Dostojno jest, koja je potom ušla u redovnu bogoslužbenu upotrebu u pravoslavnoj crkvi. Mesićka kopija potiče iz 1803. godine i takođe ima čudotvorno dejstvo, jer prema svedočenju ljudi koji su se pred njom sa verom molili, Bogorodica pomaže u onome što je za spasenje njihovih duša.
U bogatoj riznici manastira čuva se više vrednih rukopisnih i štampanih knjiga, kao i niz slika poznatih slikara, Jovana Popovića iz Opova (Portret J. J. Šakabente), Johana Tobiasa Kaerglinga, Arsenija Petrovića, Pavela Đurkovića i drugih manje poznatih autora.
Većina Vrščana koristi svaki lepši vikend da sa porodicama obiđe manastir Mesić, pomoli se Bogorodici i upali sveću, a zatim, daleko od gradske vreve, u hladu stoletnog oraha provede nekoliko mirnih trenutaka.
http://www.vojvodina.com/zanimljivosti/arhiva3/030919.html

SVETINJA NA OBRONCIMA JEDINE VOJVOĐANSKE PLANINE
Stradanja i uzdizanja manastira Mesić
Najstarije predanje kaže da su manastir, u prvoj polovini 11. veka, sagradili učenici svetih Ćirila i Metodija, koji su 1030. godine, naredbom ugarskog kralja Stefana Prvog, bili proterani iz severozapadnih delova Rumunije. Drugo predanje kaže da je manastir osnovao hilendarski monah Arsenije Bogdanović – Sremac, i to 1225. godine, kada ga je sv. Sava i postavio za igumana ove svetinje.
Kada se neupućenima predstavlja istočna južnobanatska varošica, ili kako njegovi stanovnici vole da kažu, grad Vršac, uvek se koriste tri znaka prepoznavanja. Kula, vinogradi i manastir Mesić. Naizgled tri različita, ali po jednom, ista obeležja - ne zna im se godina nastanka. Vreme izgradnje Kule ne može se ni približno odrediti, a još manje se zna o rimskom utvrđenju na čijim je temeljima podignuta. Za sakrivanje, pak, neznanja o vremenu nastajanja vinograda na obroncima vršačkog gorja koristi se konstatacija - od Dačana i Rimljana do naših dana ovde se uzgaja vinova loza – iako postoji zapis da je 1494. godine dvor ugarskog kralja Ladislava Drugog kupio bure vršačkog vina.
Nema pouzdanih podataka ni o izgradnji manastira Mesić, na ulazu u istoimeno selo, ukotvljeno podno jedinih vojvođanskih planina. Zna se da je jedan od najstarijih manastira u Banatu, ali o samom postanku ove svetinje postoji više verzija. Najstarije predanje kaže da su ga, u prvoj polovini 11. veka, sagradili učenici svetih Ćirila i Metodija, koji su 1030. godine, naredbom ugarskog kralja Stefana Prvog, bili proterani iz severozapadnih delova Rumunije. Oni su po pomenutim delovima Ugarske širili Jevanđelje i imali svoj Sveto Pretečev manastir u mestu Morisena – današnji Čanad. Proterani, došli su do obronaka Karpata i tu sagradili novi manastir posvećen rođenju sv. Jovana Krstitelja.
Drugo predanje kaže da je manastir osnovao hilendarski monah Arsenije Bogdanović – Sremac, i to 1225. godine, kada ga je sv. Sava i postavio za igumana ove svetinje. Kasnije, posle smrti sv. Save, sv. Arsenije je postao drugi arhiepiskop srpski.
Poznate činjenice govore da je manastir Mesić u doba Turaka bio mnogo puta paljen i rušen i da su ga krajem 15. i početkom 16. veka obnovili despot Jovan Branković i njegova majka Angelina, koji su u to vreme na ovim prostorima imali posede. Zbog učinjenog smatraju se ktitorima manastira.
Prvi pisani dokument, koji pominje manastir Mesić, je katastih Pećke patrijaršije iz 1660. i 1666. godine. To je vreme velikih migracija srpskog naroda u ove krajeve i osnivanja prvih srpskih manastira na teritoriji južne Ugarske tokom 15. i 16. veka. Iz ovog dokumenta se saznaje da je Mesić bio rezidencija vršačkih episkopa u vreme odmah nakon velike seobe, kada je privilegijama austrijskog cara Leopolda Prvog potvrđeno postavljanje Spiridona Stibice za vršačkog vladiku.
Početkom 18. veka manastir je ponovo stradao, sada u vihoru rata između Austrije i Turske, i bio je dosta oštećen. Potom je krušedolski monah Mojsej Stefanović potražio pomoć od ruske carice Jelisavete Petrovne i dobijenim sredstvima obnovio crkvu. Znajući i poštujući prave vrednosti pravoslavlja i želeći da očuva stari vizantijski lik crkve, koja prema nalazima stručnjaka pripada raškoj školi, najstarijoj u našoj crkvenoj arhitekturi, našao je majstore – zografe, čuvare tradicije vizantijskog freskopisanja. Zvali su se Petar, Andrej i Jovan. Završili su freskopis 1743. godine, u postvizantijskom stilu, što daje posebnu vrednost ovoj crkvi. Međutim, krajem 18. veka, crkva je ponovo obnovljena, po nacrtu nemačkog arhitekte Antona Blobergera. Tom prilikom izvršena je barokizacija crkve i, između ostalog, dograđen je barokni zvonik sa pripratom i postavljen je barokni ikonostas.
Kasnije su freske u postvizantijskom stilu bile pokrivene sa dva sloja maltera, preko kojeg su mestimično oslikane scene iz Jevanđelja u baroknom stilu, a kupole, karakteristične za vizantijski, bile su pokrivene krovom u moravskom arhitektonskom stilu. To je bilo učinjeno da bi se prikrila izrazito pravoslavna obeležja manastira, jer je ovim krajevima dominirala katolička vera. Godine 1847, pokraj ostataka starog, sagrađen je novi konak manastira, a 1892. godine ove je krajeve pogodio zemljotres u kojem je najviše oštećenja u manastirskom kompleksu pretrpela sama crkva.
I posle Drugog svetskog rata, 1947. i 1971. godine, manastir je takođe restauriran. Koliko je bilo moguće, crkvi je vraćeno je prvobitno stanje - vizantijski izgled. U to vreme na krovu crkve pronađeno je jedno rukopisno Jevanđelje iz 16. veka, koje svedoči o postojanju monaške škole pri manastiru u ranijim vekovima. Ono govori da su se monasi bavili prepisivanjem sveštenih knjiga. Takođe, nakon što je vekovima bio muški, manastir Mesić je 1952. godine postao ženski.
U crkvi manastira Mesić nalazi se čudotvorna ikona presvete Bogorodice, kopija čuvene čudotvorne Bogorodičine ikone, Dostojno jest, sa Svete gore Atonske, pred kojom se u 10. veku, u vreme Patrijarha carigradskog Nikole Hrisoverga (983-996), desilo čudo. Predanje kaže da je pred njom arhanđeo Gavril otpevao do tada nepoznatu pesmu Bogorodici, Dostojno jest, koja je potom ušla u redovnu bogoslužbenu upotrebu u pravoslavnoj crkvi. Mesićka kopija potiče iz 1803. godine i takođe ima čudotvorno dejstvo, jer prema svedočenju ljudi koji su se pred njom sa verom molili, Bogorodica pomaže u onome što je za spasenje njihovih duša.
U bogatoj riznici manastira čuva se više vrednih rukopisnih i štampanih knjiga, kao i niz slika poznatih slikara, Jovana Popovića iz Opova (Portret J. J. Šakabente), Johana Tobiasa Kaerglinga, Arsenija Petrovića, Pavela Đurkovića i drugih manje poznatih autora.
Većina Vrščana koristi svaki lepši vikend da sa porodicama obiđe manastir Mesić, pomoli se Bogorodici i upali sveću, a zatim, daleko od gradske vreve, u hladu stoletnog oraha provede nekoliko mirnih trenutaka.
http://www.vojvodina.com/zanimljivosti/arhiva3/030919.html

Manastir Lelić drugi srpski Ostrog
Od prenosa moštiju vladike Nikolaja Velimirovića iz Amerike i upisa njegovog imena u kalendar svetih manastir Lelić nadomak Valjeva godišnje poseti i do 100.000 vernika i poklonika

Sve­tac, du­hov­nik, pro­rok i is­ce­li­telj: vla­di­ka Ni­ko­laj Ve­li­mi­ro­vić (Fo­to B. Novović) Valjevo – Manastiri Lelić, Ćelije, Jovanja i Pustinja, ušuškani podno venca valjevskih planina već su svojom blizinom i značajem među vernicima poneli epitet Srpske Palestine. Posle prenosa moštiju vladike Nikolaja Velimirovića iz Amerike pre 18 i upisa njegovog imena u kalendar svetih pre pet godina, manastir Lelić proglašen je za drugi, odnosno novi srpski Ostrog. Nimalo slučajno, jer mu u pohode godišnje dođe i do 100.000 vernika, poklonika i turista.
Tako je bilo i ovog 3. maja kada je porta manastira bila pretesna da primi sve one koji su došli da se poklone moštima sv. Nikolaja povodom obeležavanja dana kada je kao 77. po redu srpski svetitelj upisan u kalendar svetih. Narod i vernici pre odluke Sinoda SPC ovog duhovnog gorostasa proglasili su za svetog dok su to mnogo pre svih učinili Rusi.
– Još kao episkop žički i ohridski, vladika Nikolaj je stekao ugled ne samo nenadmašnog bogoslova i pisca, već i istaknutog narodnog dušebrižnika i prosvetitelja. I danas je aktuelno ono što je on pre 70 i 80 godina pisao, propovedao i zborio o veri, obrazovanju, politici, nasilju, toleranciji, državnim vođama. Bio je u svemu jednostavan i nedvosmisleno jasan. I proročki je mnogo toga pogodio što će sve zadesiti naš narod kako na kraju 20. tako i u novom veku. Uz sve drugo, nesporne su i njegove isceliteljske moći, posebno za one koji tome priđu s verom. Eto onda i objašnjenja zbog čega tolike reke poklonika dolaze u pohod manastiru Lelić i njegovom svetitelju vladici Nikolaju – kaže arhimandrit Avakum, starešina manastira, ili kako on voli da naglasi, čuvar moštiju sv. Nikolaja.
Pored ostalog, brojni vernici koji ovde dolaze iz svih bivših jugoslovenskih republika, pravoslavnih zemalja iz regiona i ponajviše Rusije, zadivljeni su podatkom da je malo selo Lelić dalo čak tri episkopa, Nikolaja Velimirovića, njegovog sinovca Jovana i episkopa Artemija, koji se neumorno bori za očuvanje srpskih svetinja i naroda na prostoru Kosova i Metohije. Posebno ushićenje i osećaj za sve njih predstavlja i to što su mošti, odnosno zemni ostaci sv. Nikolaja, očuvane u celosti. Celivati se mogu tokom nedeljnog bogosluženja, ali na zahtev vernika i u drugim prilikama.
– Sve je na ovom svetom parčetu zemlje u božjem proviđenju i skladu. Crkvu, odnosno sada manastir u kojem se nalaze svete mošti, sagradio je sam Nikolaj i to na svom imanju. Njegovim delima i poukama, jasno se primećuje, napajaju se sve generacije bez obzira na obrazovanje i socijalni status. Ono što raduje jeste da u Lelić dolazi sve veći broj mladih ljudi, vraćajući se veri na pravi i iskren način. Za sve to vreme manastir ide putem Žiče, Studenice, Dečana i drugih pravoslavnih svetinja – veli protosinđel Georgije, sabrat manastira, pri tom dodajući da se lelićkoj svetinji od pre koju godinu može prići asfaltnim putem, da su sagrađena tri velika parkirališta, odnosno manastirski konak koji može prihvatiti i do 100 poklonika i posetilaca. Međutim, sa lepšim danima, baš kao u Ostrogu, mnogi vernici žele da u blizini svetinje zanoće pod vedrim nebom.
B.Novović
-----------------------------------------------------------
Iz Nikolajeve biografije
Vladika Nikolaj Velimirović rođen je 1880. godine u Leliću, gde je učio osnovnu školu. Šestogodišnju gimnaziju završio je u Valjevu, a Bogosloviju u Beogradu. Teologiju je doktorirao na Univerzitetu u Bernu, a filozofiju na Oksfordu. Njegova dela broje preko 20.000 strana. Upokojio se 1958. godine u Pensilvaniji (SAD) gde je bio rektor i profesor Ruske bogoslovije. Njegovi zemni ostaci iz manastira sv. Save u Libertvilu preneti su u Lelić 12. maja 1991. godine.
-----------------------------------------------------------
Nikolaj o partijama
O partijama i partizanstvu neće narod više da čuje. Narod hoće samo jedan program, a to je jedinstvo. Jedinstvo radi obraza srpskoga. Jedinstvo radi spasenja. Za partijama samo kukaju oni koji su jedino kroz partije, a to znači kroz zavadu narodnu, postajali nešto i značili nešto u ovoj zemlji.
-----------------------------------------------------------
O štednji
Štednja ne spada u velike vrline. Suvišnom vikom o štednji može se karakter naroda pokvariti, kako vidimo na primeru nekih evropskih naroda. Štednja brzo prelazi u tvrdičluk, a tvrdice su veliko društveno i državno zlo.
POLITIKA
[objavljeno: 11/05/2009]

ЧУДОТВОРНА ИКОНА - БОГОРОДИЦА КАЗАНСКА  

Била је зима 1941. године. Немци су се приближавали Москви. Русија се налазила на ивици катастрофе. Тих дана скоро нико није веровао у победу. Нису знали шта да раде, видели су само пропаст, свуда је била само паника, страх, очајање. Када је почео велики Отаџбински рат, патријарх антиохијски Александар Трећи обратио се посланицом хришћанима целог света за молитвену и материјалну помоћ Русији. Тада је руској земљи остао само веома мали број истинских пријатеља. Постојали су велики молитвеници и у Русији, такви као јеросхимонах Серафим Вирицки. Хиљаду дана и ноћи се молио он за спасење земље и народа Русије у тим најтежим годинама, када су земљу притискали непријатељи. Али као и 1612. године Промислом Божјим ради пројављивања воље Божје и одређења судбине народа и земље Русије био је изабран пријатељ и молитвеник за њу из братске Цркве - митрополит Ливанских гора Илија (Антиохијска патријаршија). Он је знао шта значи Русија за свет; знао је и зато се увек молио за спасење руске земље, за просветљење народа. После апела Александра Трећег, митрополит Илија је почео ватрено и свим срцем да се моли за спасење Русије од пропасти, од непријатељске најезде. Одлучио је да се затвори и да моли Мајку Божју да му открије чиме се може помоћи Русији. Он се спустио у камено подземље, куда није допирао ниједан звук са земље, где није било ничега осим иконе Мајке Божје. Владика се тамо затворио, није јео, није пио, није спавао, већ се само клечећи молио пред иконом Мајке Божје испред које је горело кандило. Сваког јутра владици су доносили извештај са ратишта о броју убијених и о томе докле је дошао непријатељ. Након три дана бдења јавила му се у огњеном стубу Сама Мајка Божја и објавила да је изабран он, истински молитвеник и пријатељ Русије, да би пренео заповест Божју за земљу и руски народ. Ако све што је било заповеђено не буде испуњено, Русија ће пропасти. "У целој земљи морају бити отворене цркве, манастири, духовне академије и богословије. Свештеници морају бити враћени са фронтова и из затвора, треба да почну да служе. Сада се припремају да предају Лењинград; он се не сме предати. Нека изнесу", рекла је Она, "чудотворну икону Казанске Мајке Божје и нека је пронесу у литији око града, тада ниједан непријатељ неће ступити на његову свету земљу. То је изабрани град. Испред Казанске иконе треба одслужити молебан у Москви; затим она треба да буде у Стаљинграду, који се не сме предати непријатељу. Казанска икона треба да иде са војском до граница Русије. Кад се рат заврши, митрополит Илија треба да дође у Русију и да исприча о томе како је она била спасена". Владика се повезао са представницима Руске цркве и са совјетском владом те им пренео све што је било заповеђено. И сада се у архивама чувају писма и телеграми која је митрополит Илија слао у Москву. Стаљин је позвао митрополита лењинградског Алексија (Симанског), месточувара патријаршијског престола митрополита Сергија Страгородског) и обећао да ће испунити све што је пренео митрополит Илија, јер више није видео никакву могућност да спасе положај. Све се догодило онако како је било и проречено. Није било снаге да се непријатељ заустави. Била је страшна глад, свакодневно су умирале хиљаде људи. Из Владимирске саборне цркве изнели су Казанску икону Мајке Божје и обишли с њом у литији око Лењинграда - град је био спасен. Многима је и до дан данас несхватљиво како се одржао Лењинград, јер помоћи му није било: оно мало што су довозили била је само кап у мору. Ипак, град је издржао. Поново су се потврдиле речи које је светитељ Митрофан Вороњешки рекао Петру Првом о томе да је град св. апостола Петра изабрала Сама Мајка Божја и док је Њена Казанска икона у граду, и док постоје молитвеници, непријатељ не може ући у град. Ето зашто Петровграђани тако поштују Казанску икону Мајке Божје. Она је све време, од оснивања града, била његова Заштитница, као и целе Русије. Занимљиво је и то да је блокада Лењинграда била прекинута на дан празновања св. равноапостолне Нине, просветитељке Грузије. После Лењинграда Казанска икона је почела свој поход по Русији. И Москва је такође била спасена чудом. Пораз Немаца код Москве, то истинско чудо, јављено је молитвама и заузимањем Божје Мајке. Немци су панично бежали, гоњени ужасом, путем су остављали технику и нико од немачких и руских генерала није могао да схвати зашто се то догодило. Волоколамски пут је био слободан и ништа није сметало Немцима да уђу у Москву. Затим су Казанску икону превезли у Стаљинград.Тамо се испред ње одржавала непрестана служба - молебани и помени погинулих војника. Икона је стајала усред руске војске, на десној о бали Волге, и Немци нису могли да пређу реку какве год напоре улагали. Био је тренутак кад су браниоци града остали само на малом комаду земље уз Волгу, али Немци нису могли да их униште јер се тамо налазила Казанска икона Мајке Божје.
Славна Стаљинградска битка почекла је молебаном управо испред те иконе и тек после тога био је дат сигнал за напад. Икону су довозили на најтеже делове фронта, тамо где су биле критичне ситуације, на места где су биле припремане офанзиве. Свештенство је служило молебане, војнике су шкропили светом водицом. Како су сви са дирнутошћу и радошћу прихватали све то! Дошло је време славне руске старине! Какви су били молитвеници на руској земљи! И Мајка Божје је њиховим молитвама терала непријатеље, уносећи ужас у њих. Приче о чудесним случајевима чуле су се и од многих бораца на ратишту, рачунајући ту и оне који нису веровали у Бога. Треба испричати о једном таквом сведочанству заузимања и помоћи Мајке Божје. Догодило се то за време напада на Кенигсберг 1944. године. Ево шта прича официр који се налазио у самом центру догађаја битке за овај град-тврђаву:
"Наша војска је већ била потпуно преморена, а Немци су још увек били јаки, губици су били огромни и тасови на ваги су се колебали, могли смо тамо да доживимо страшан пораз. Наједном видимо: дошао је командант фронта, са њим много официра, а са њима свештеници са иконом. Многи су почели да се шале: Ево довезоше попове, сад ће они да нам помогну... Али командант је брзо прекинуо све шале, наредио је свима да се построје и да скину капе. Свештеници су одслужили молебан и пошли са иконом на линију фронта. Ми смо са недоумицом гледали: куда они иду овако? Све ће их побити! Немци су тако страшно пуцали да је то био прави ватрени зид! Али они су спокојно ишли у ватру. И наједном је пуцњава са немачке стране у једном тренутку прекинута. Тада је био дат сигнал - и наша војска је почела општи напад на Кенигсберг с копна и с мора. Догодило се нешто невероватно: хиљаде Немаца је гинуло и хиљаде њих се предавало! Како су затим сви заробљеници причали: пред сам руски напад "на небу се појавила Мадона" (тако они називају Богородицу), Коју је видела сва немачка армија, и свима је оружје апсолутно отказало послушност - нису могли да испале ниједан метак. Онда је наша војска, пробивши жичане препреке, лако сломила отпор и заузела град који је до тада био неприступачан, а ми трпели велике губитке. За време овог јављања Немци су падали на колена и многи су схватили о чему се ради и Ко помаже Русима!". И још једна чињеница. Кијев - мајку руских градова - ослободила је руска војска 22. октобра - на дан празновања Казанске иконе Мајке Божје (по црквеном календару, или 4. новембра по новом). И то је било веома значајно за руски народ: одатле је почела Русија, ту се догодило крштење руског народа, који је заувек изабрао хришћанство и православну веру. Сва истинска сила и сва истинска срећа руског народа је у православној вери! Двадесет хиљада храмова Руске православне цркве је било отворено у то време. Тада се молила сва Русија! Молио се чак и Јосиф Стаљин, о чему постоје сведочанства.
Света православна Црква празнује икону Мајке Божије Казанске 21/8. јула.
www.spc-innsbruck.at

Часни појас Пресвете Богородице    

Највећа драгоценост Свете Горе која се чува у манастиру Ватопед. Појас Богородице је данас подељен у три дела и представља једину драгоценост до данас сачувану из Богородичиног земаљског живота. Према предању, појас је од камиље длаке начинила сама Богородица. После њеног упокојења, током њеног вазнесења, појас је предат апостолу Томи. У првим вековима хришћанства појас је чуван у Јерусалиму а током четвртог века у Кападокији. У истом веку М.Теодосије је повратио појас у Јерусалим одакле га је његов син Аркадије пренео у Константинопољ. Тамо је у почетку био у храму Халкопратион (бакарни храм) да би касније доспео у цркву Влахернон од стране цара Леонта. У току владавине Леондија Софуа (886-912) пренет је у палату где исцељује болесну жену владареву по имену Зои. Зои је у знак захвалности Пресветој Богородици златним концем извезла цео појас који је тако добио свој данашњи изглед.
У дванаестом веку у годинама Мануила Првог Комнина (1143-1180) званично је установљен празник (слава) Светог појаса (31 август) док је раније слављен заједно са Покровом (1 јули). Свети појас је био у Константинопољу до 12 века када је у поразу Исаковом од бугарског цара Асама (1185) украден и пренесен у Бугарску. Касније је доспео у руке Срба, кнез Лазар српски (1342-1389) га је поклонио манастиру Ватопед заједно са великим комадом Часног Крста. Од тада се чува у олтару Саборног храма овог манастира.
У годинама турске владавине, манастирско братство је кренуло на путовања по Криту, Македонији, Тракији, у Константинопољ и Малу Азију да би посветили и подржали грчки народ и спасили га од зараза које су харале. Носећи са собом Свети појас дешавала су се многа чудеса и исцелења. Од мноштва се издвајају следећа:
Братија манастира Ватопед гостовала су у кући једног свештеника у Аину. Жена свештеникова кришом је том приликом узела један део појаса. Када су се оци укрцали на брод иако је море било мирно нису могли да исплове. Чудећи се овоме, попадија је осетила да је то због њеног сагрешења и вратила је оцима део Светог појаса. Пошто је то учинила, брод је могао да исплови. После овог догађаја је направљена друга кутија у којој се чува део који је попадија желела да узме за себе.
За време револуције 1821, после молбе Крићана, оци су пренели на Крит појас као помоћ народу. Међутим када док су се свештеници спремали за повратак ухапсили су их Турци и повели на погубљење. Свети појас је тада откупљен од стране енглеског конзула Доменика Сантонија. Са крита је свети појас премештен у Санторини у нову конзулову кућу. Вест се пронела по острву а епископ је обавестио братство Ватопеда. Конзул је тражио велику суму новца а народ је иако напаћен успео да сакупи тражени новац и тако је појас враћен у Ватопед. Међутим оно што се десило у Аиноу са женом свештеника поновило се и конзуловој жени. Она је тајно од мужа одсекла један део Светог појаса што је учинило да је конзул ускоро изненада умро а мајка и сестра су јој тешко оболели. Због тога је она 1839 године молила манастир да пошаљу представника и преузму део Светог појаса који је остао код ње.
1864 године је Свети појас пренесен у Константинопољ због колере која је косила становништво. Када се брод приближио луци колера је престала а већ оболели су оздравили. Ово чудо је изазвало знатижељу султана па је пожелео да и сам целива Свети појас.
У периоду док је Свети појас био у Константинопољу један грчки становник из Галата затражио је да се пренесе у његову кућу јер му је син био тешко болестан. Када је појас стигао у његову кућу болесник је већ умро. Свештеници се нису препустили очају. Затражили су да виде мртваца а када су на њега ставили свети појас он је оживео.
1894 је Свети појас позван у место Мадито у Малој Азији због најезде скакаваца који су уништили шуме и пољане. Када је брод на коме је био Свети појас стигао у луку небо је прекрио облак скакаваца који су почели да падају у море па је брод једва усидрен. Становништво је гледајући ово чудо одушевљено појало "Господе помилуј".
До наших дана Свети појас чини чуда, посебно код нероткиња. Њима се даје део освештане траке на Светом појасу и оне уз помоћ вере и молитве добијају милост од господа и пород.
www.svetagora.info

Богородица Брзопомоћница    
   
У светом манастиру Дохијару чува се следећа писана повест о икони Пресвете Богородице Брзопомоћнице:
Испред манастирске трпезарије била је живописана на зиду једна Богородичина икона велике старости. Старији оци кажу да је насликана за време светог Неофита, ктитора манастира, како се усмено преноси вековима од старијих на млађе оце. Од тада до данас протекло је око 850 година, а лик иконе није оштећен како је за очекивати након толико времена.
Пред овом иконом дакле, био је пролаз којим су оци пролазили у трпезарију. Трпезарац је туда чешће пролазио како ноћу тако и дању, да би извршио своје послушање. Ноћу је себи осветљавао пут упаљеним свећама. 1664. године, пролазећи по обичају испред иконе са упаљеним свећама, трпезарац отац Нил чуо је следеће речи: “Више не пролази овуда са свећама и не чади ми икону.” Не схвативши међутим да глас допире из иконе, него мислећи да се неко од братије шали са њим, он није придао великог значаја овом догађају и наставио је по свом обичају да пролази истим пролазом са упаљеним свећама. Не много дана по првом гласу он поново чује овакав глас: “Калуђеру-некалуђеру, докле ћеш неблагочестиво и нечасно да ми чадиш лик?” И истовремено ослепи. Тек тада се несрећни отац Нил сетио оног првог гласа схвативши да је праведно кажњен, јер није марио за заповест Пресвете Богородице, него је због своје непажње пречуо.
Следећег јутра братија су га затекли како лежи слеп испред иконе у истом пролазу. Чувши шта се десило, сви обузети страхом и трепетом благочестиво пролажаху онуда и поставивши неугасиво кандило пред светом иконом, наложе новом трпезарцу да сваке вечери приноси кад. А ослепели трпезарац отац Нил не хтеде ни у своју келију отићи, него остане у једној стасидији преко пута свете иконе, молећи се и ноћу и дању са сузама и са тугом Пресветој Богородици, тражећи да му, као састрадавша Мајка Бога Логоса и посредница за цео људски род, опрости непажњом учињен грех. И у знак опроштаја да му подари вид, како би гледајући њену свету икону славио и хвалио са благодарношћу њен Богом прослављени лик.
И остварише се његова блага надања и не остаде постиђен због толиких молитава и проливених суза. Извор милосрђа и милости, најбржа узданица и утеха свих тужних, Владичица наша Богородица, приклонивши своје човекољубиво ухо, благо је услишила усрдне молитве скрушеног срца његовог, откривши му једнога дана следеће: “Услишена је твоја молитва и нека ти буде опроштено и нека прогледаш као раније. Објави осталим оцима подвижницима и братији да сам ја Мајка Бога Логоса и од Бога покров овом светом манастиру Архангела и помоћ и моћна заштитница, која о њему промишља као браниоц и управитељ. И нека ме од сада монаси призивају за сваку своју потребу, а ја ћу брзо услишити молитву њихову и свих православних хришћана који ми са побожношћу прибегавају, јер се зовем Брзопомоћница.”
Са овим благодатним гласом и радосним речима поврати се несрећном  трпезарцу вид на начин натприродан и чудесан, за шта се прочуло по читавој Светој Гори. Мноштво монаха, у жељи да и сами постану сведоци овог великог чуда које се десило у њихове дане, стицало се из свих манастира у овај свети манастир на поклоњење чудотворној икони Брзопомоћнице. Видевши ослепелог монаха који Богородичином милошћу на чудесан начин бејаше прогледао, они се доиста дивљаху. Пошто би откривено оцима све што Брзопомоћница бејаше заповедила да им каже, сви се окупише пред њеном светом иконом и заблагодарише јој једнодушном молитвом, приносећи тамјан и свеће.
Туда више нико није пролазио према трпезарији, него је место око свете иконе са великим поштовањем и достојанством ограђено и пошто гледа према западу – а простора много није било – са десне стране чудотворне иконе подигнут је свети храм украшен сваким благољепијем, посвећен Пресветој Богородици – чудотворној Брзопомоћници. У њему служи један јеромонах, најпобожнији и најревноснији међу братијом, којег зову Прозмонар (“онај који ишчекује, који је на услузи”), и који највише времена проводи у светом храму Брзопомоћнице. Сваке вечери и сваког јутра Прозмонар пева молбени канон пред овом светом иконом. А неизоставно сваког уторка и четвртка увече, по вечерњем отпусту свештеник одмах говори “Благословен Бог наш ... ” у великом Саборном храму и сви оци излазе у реду и са смелошћу одлазе пред свету икону Брзопомоћнице, где изабрани манастирски појци певају мелодично и са умиљењем заједнички молбени канон, док свештенослужитељ помиње све благочестиве и православне хришћане, молећи се такође за мир у читавој васељени. По свршетку заједничке молитве, пошто се оци поклоне чудотворној икони Брзопомоћнице, Прозмонар уређује и улепшава што боље може свети параклис. Он се стара да пред иконом свакодневно горе кандила (њих преко 20), дар хришћана за чуда којих су се удостојили. Од 20 кандила њих 6 непрестано гори, а уље за њих шаље сваке године шесторо благочестивих хришћана, које је Пресвета Богородица Брзопомоћница избавила од смртне опасности. Сва излечења и многа друга чуда која је од тада учинила и чини сваког дана није могуће забележити. Показала се другом Силоамовом крстионицом: слепима дарује вид, лечи хроме, непокретне, а нарочито помаже нероткињама, многе је од утапања у мору избавила, заробљенике ослободила, штеточине много пута отерала и уништила, и друга безбројна чуда чини непрестано свим православним хришћанима који јој побожно прибегавају.    
www.svetagora.info

Manastir Crna Reka
U kultnom manastiru Crna reka, nad moštima Svetog Petra Koriškog vekovima se događaju čudotvorna isceljenja, onih koji veruju da ovde mogu pronaći „ono što im lekari nisu mogli dati”
Na području Ibarskog Kolašina, u trouglu između Novog Pazara, Rožaja i Kosovske Mitrovice, nedaleko od Ribarića, uvučen u pećinski deo strme litice nalazi se manastir Svetih arhangela Mihaila i Gavrila ¬ Crna reka, jedan od tri kultna isceliteljska mesta Srpske pravoslavne crkve.
BOMBARDOVANJE
GROMADA ZASTALA U MANASTIRU
Sa čudotvornim moštima Svetog Petra Koriškog, narod povezuje i činjenicu da je u svojoj istoriji Crna reka dva puta zapustela, ali nikada nije bila porušena, niti je menjala prvobitni izgled. U prilog tome ide i priča iz 1999. godine. Tokom NATO agresije, bombardovana je i neposredna blizina manastira, pa se ogromna stena odvalila od litice i uz veliku buku survala u dvorište manastira, gde je mimo svih zakona fizike najednom stala. Nije srušila ni most do crkve ni konak, koji su joj se „našli na putu”. O tom događaju ne svedoči samo 10 tada prisutnih monaha, već i dvadesetak posetilaca koji su bili u porti.
Osim neobičnog položaja, prirode koja ga okružuje i arhitekture, manastir Crna reka vekovima privlači i svojom mističnošću, čudotvornim ozdravljenjima i nerazjašnjenom prošlošću, koja narod privlači u stoletne šume na padinama Mokre gore.
Svake godine, na Petrovdan, kada je i manastirska slava, hiljade hodočasnika pohodi ovu svetinju. Mada, kako saznajemo, i svakog vikenda u Crnoj reci, boravi stotine znatiželjnika i vernika svih konfesija. Ovde se mogu sresti poznati lekari, sportisti, univerzitetski profesori, bogati i siromašni.
Narod veruje da Crna reka pruža spas svima koji iskreno veruju u njene natprirodne moći. Naime, u pećinskom delu manastira, nalaze se mošti Svetog Petra Koriškog, zbog kojih ovde dolaze nevoljnici ne samo iz Srbije, već i iz Makedonije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine, kao i mnogobrojni stranci iz Bugarske, Rumunije, Rusije, Amerike...
MOLITVE
NA GROBU UBIJENOG MONAHA
Poslednjih nekoliko godina, osim u manastirskoj crkvi, vernici se mole i pale sveće i nad grobom monaha Haritona (Lukića) iz svetoarhangelskog bratstva, koga su albanski teroristi ubili u leto 1999. godine. Njegovo izmrcvareno i obezglavljeno telo, nađeno je posle više od godinu dana u okolini Prizrena. Sahranjen je u Crnoj reci gde se i zamonašio.
Svi koji dođu u Crnu reku, tvrde monasi, „traže ono što im lekari nisu mogli dati”. U narodu ovog kraja, kako među pravoslavcima, tako i među mnogobrojnim muslimanima utemeljeno je verovanje kako će „sve bolesti izlečiti ko uspe da zaspi u manastiru, tačnije da prespava noć pokraj kivota sa moštima Svetog Petra Koriškog”. Kažu da su i mnogobrojni nervni bolesnici iz hrama izašli zdraviji i bodriji, a pojedini i potpuno izlečeni, kao, nedavno, jedan Australijanac irskog porekla... Zato je, čini se, i potpuno prirodno što, svakodnevno, ljudi strpljivo čekaju ispred drvenog manastirskog mosta, da bi se poklonilo svetiteljevim moštima.
Pod krovom manastirske crkve u steni, uz svetiteljev kovčeg, lek traže i nerotkinje, a veruje se i kako se devojke koje služe na manastirskoj slavi, najčešće, do kraja godine i udaju. Takođe, u uglu manastira iz stene izvire voda, koja se sliva niz manastirske odaje, a za koju se tvrdi da leči očne bolesti i glavobolju.
FOTOGRAFISANJE
(NE)DOZVOLJENO
Iako su mnogobrojni posetioci poželeli da ovekoveče unutrašnjost crkve i kivot sa čudotvornim moštima nad kojima se mole vernici, u manastiru Crna reka to je izričito zabranjeno, jer se kako kažu monasi „čuva privatnost molitve, ali i onih koje je nevolja naterala da noće kod moštiju očekujući isceljenje”.
Sa vodom je povezana i zanimljiva priča o nastanku imena manastira ¬ Crna reka. Po ovom predanju, tu je iskušenik petar provodio dane moleći se Bogu, dok je ispod njegove isposnice, reka u svom koritu „divlje” žuborila. Isposnika je jednom izdalo strpljenje, pa je prekinuo molitvu i osorno izgovorio: „Ućuti već jednom, crna reko!” Potom se desilo čudo i reka je zaista zaćutala.
Tačnije, tačno na toku ispod mosta koji vodi do manastirske crkve i moštiju, reka ponire i izbija iz zemlje stotinak metara nizvodno. U staro korito pored manastira izađe samo kada se otope snegovi na Mokroj gori.
Zajedno sa svim čudima i misterijama vezanim za ovaj manastir, „ide” i ona o nepouzdanim podacima njegovog nastanka koja varira za čitava tri veka, od 13. do početka 16. Posebnu „težinu” daje mu verovanje da ga je osnovao Sveti Joanikije Devički, koji se, nesporno, u njemu jedno vreme podvizivao. Šta se sa manastirom dešavalo od njegovog odlaska do druge polovine 17. veka ¬ nema podataka. Ovde je od 1687. pa narednih 14 godina bio skriven kivot sa telom Stefana Prvovenčanog, bogata biblioteka i priznata monaška škola. Krajem 19. veka u Crnoj reci je otvorena prva osnovna škola za srpsku decu u Ibarskom Kolašinu. Potom je manastir zapusteo. Poslednju veliku kako duhovnu, tako i ekonomsku obnovu, doživeo je 1979. godine po dolasku ¬ na mesto igumana ¬ sadašnjeg episkopa raško¬prizrenskog Artemija. Od tada kod monaha, koje još i nazivaju čuvarima moštiju Svetog Petra Koriškog, neprestano se, različitim povodima, sliva reka ljudi. Najviše je onih kojima je potrebna duhovna pomoć i isceljenje, kao i onih koji veruju u čuda. A čuda su, vekovi to dokazuju, u manastiru Crna reka ¬ moguća!

Subota, 22. jul 2006.

Iz Vikse smo krenuli u pola osam, preko Ardatova u Divjevo, ženski manastir, koji je skoro potpuno obnovljen. Ove godine proslavili su 180 godina od osnivanja Serafimo-Divjejevskog Trojickog ženskog manastira, koji pripada eparhiji Nižnjeg Novgoroda. Grad Sarov je udaljen približno trideset kilometara. Pored manastira prolazi reka Lomovka. Ovo mesto predstavlja jednu od najvećih svetinja Ruske pravoslavne crkve. Po mojoj proceni, i danas ga poseti nekoliko hiljada “palomnika” (hodočasnika). Jedna “matuška” (monahinja) reče da je tako svakog dana. Jedan od najzaslužnijih ljudi za osnivanje ove svetinje jeste monah Serafim Sarovski, po kome je manastir i dobio ime. Saborni hram građen je od 1848. do 1875. i mene je “porazio svojom veličinom i krasotom”, kako je napisao S. V. Bulgakov.
U pravoslavnom kalendaru za 2006. godinu, u izdanju Serafimo-Divjejevskog manastira, stoji da je “1842. godine bilo 125 monahinja”. A sin Karamzinov piše da je godine 1861. u manastiru bilo pet stotina kaluđerica. Oko 1900. tu je živelo blizu dve hiljade monahinja. Manastirski život počeo je da se obnavlja 1991. godine, a danas živi 45 monahinja. Sagrađena je i srednja škola. Godine 1927. boljševici su proterali monahinje, a manastir zatvorili. Matuška igumanija Sergija (Konkova): “1991. stigla sam u manastir sa nekoliko monahinja. Na Trojickom saboru Serafimo-Divjejeskoga manastira nije bilo prozora. U zdanju zvonika (kolokolni) nalazila se škola traktorista i večernja škola. Kazanski hram bio je skladište za povrće. Na teritoriji manastira nalazila se zgrada milicije, srednja škola. Trojicki sabor obnovljen je 1997, Preobraženski sabor 1998, trapezni hram Aleksandra Nevskog 2000. godine, Kazanski hram 2004, Sveta Kanavka 2004. To je danas najveći ženski manastir u Rusiji.” Ona je u novembru 1991. u ovaj manastir stigla iz Rige. Propisi u crkvi se strogo poštuju. Žene, ako nose kratke suknje ili farmerke, pre ulaska u crkvu dobiju “jubku” i moraju glavu da pokriju maramom. I moja kćerka Draga, razume se, nije bila izuzetak. Pokazali su nam i Sarov. Stigli smo do kapije grada i dalje se ne sme. U pitanju je “zatvoreni grad”. Domaćini mi rekoše da takvih gradova ima nekoliko na Uralu i Dalekom istoku. Sarov je nuklearni i raketni istraživački centar. Po povratku, posetili smo selo Ilev. Leži uz prelepo jezero, “prud”. Ovde se održavaju godišnja takmičenja u ribolovu. U selu je golema crkva, od koje su ostali samo zidovi. Groblje im je u šumi, to prvi put vidim. Izgleda neobično, a opet prirodno i lepo. Razgovarao sam sa jednom seljankom koja mi reče da je zadovoljna: “Istina, pod Brežnjevom se bolje živelo nego pod Gorbačovim i Jeljcinom, ali je sada, pod Putinom, dobro“. Jedino se žali da u selu nema mladih. Otišli su u gradove. Vratili smo se u Viksu preko sela Nariškino. Svuda se vide ostaci kolhoza. Zgrade su napuštene, propale, a ponegde su ostali još samo zidovi.
http://www.srpskapolitika.com/Tekstovi/Komentari/2006/197.html

Macor na prodaju.    STROGO NA KILO!!!

http://bp3.blogger.com/_cstQjgwJK0o/Rz8LSimYymI/AAAAAAAAB2Q/pMZDFVdHcRU/s320/MU%C5%