Александар Милојков

Прсо човек. У дубокој је прелести. Нека га Бог сачува. И њега о ове несретнике што му долазе. Е и због оваквих ствари, веронаука је насушна потреба.

Његово васкрсло Тело је Црква. 

Не, родитељ је онај који је родио. Ово друго је једна особина коју родитељи, углавном, имају - добар родитељ. Међутим, васпитавање, одгајање, извођење на пут јесу обавезе родитеља према свом детету, али то није нужно одређење родитеља. Јер, може да одгаја и бака и тетка и стрина, усвојитељ итд. Онда би свако од њих био родитељ дотичном детету. Не, они су само мили, драги и добри сродници или старатељи. Родитељи су отац и мајка. И заиста не треба допустити да нам се појмови уништвају (кроз релативизацијум уопштавање и сл.) Јер, уништавање појмова је ништа друго него испирање мозга.

То је тешко разумљив канон у нашој Помесној Цркви.

Нека људи виде о каквом се јаду и демонској гордости ту ради. Грубе и острашћене речи и никакви аргументи. Кидање речи из контекста, извртање реченог. Сатанизам на делу. За њих није потребан никакав др или мр, може их раскринкати ђак трећег разреда основне школе који слуша веронауку. Они нису само расколници већ и прави јеретици и секташи.

Ја имам поуздану информацију (нећу да откријем извор ) да је свештеник којег помињу заправо професор у школи која је и организатор (предаје верску наставу). Његова реакција је, дакле, реакција радника школе организатора. Сад, потпуно ми је нелогично и контрадикторно. Атеисти тврде да су добили званичну дзволу учешћа а организатори, запсолени у школи, то не знају. Па још, следи избацивање са сајма од стране директора. Неко ту дебело фолира и мува. Ко, не знам.

Свети Григорије Богослов:
 
Можемо, такође, да истражујемо и ову ствар и (овај) догмат, који многи превиђају, а мени је врло испитљив. Наиме, коме је и зашто изливена крв (Христова) за нас, велика и славна (крв) Бога и Архијереја и Жртве? Јер смо били држани од лукавога (ђавола), продани под грех, и у замену смо добили уживање зла. Ако ли откуп бива не другоме него ономе који држи (заробљеног), тражим (да дознам) коме је она принета и ради којег узрока? Ако ли је лукавоме (ђаволу), авај! каква увреда! - јер није да само од Бога, него и самога Бога добија разбојник као откуп, и тако (прими) већу плату од његове тираније, због чега је праведно било да и нас поштеди. Ако ли пак Оцу (приноси жртву крви), као прво: како (и зашто)? Јер нисмо од Њега (=Оца) били држани. А друго, који је разлог да крв Јединороднога угађа Оцу, који није прихватио ни Исака приношенога од оца (Аврама), него је заменио жртву, давши овна уместо (сина као) разумне жртве. Јасно је, дакле, да (жртву) прима Отац, не тражећи је, нити потребујући, него ради домостроја (спасења нашег) и зато што је требало да се човек освешта људском природом Бога...

Муфтија Јусуфспахић на фејсбуку:
 
"Нека се Милостиви Бог смилује души нашем савернику и суграђанину рахметли Мирзи Ганићу, а његовим унесрећени родитељима да буде у помоћи у стрпљењу. Млади Мирза је преселио на ахирет у Сирији. Верујем да је врбован од стране оних који своју децу нису послали у Сирију, већ су их ушушкали, јер наше деце имају на претек. Сви наши грађани треба да знају да тамо нема нашег рата, било на једној или на другој страни. 
Као родитељи морамо повести рачуна о својој деци. 
Као Исламска заједница треба да се одупремо свим узроцима слабљења, који леже у удаљавању од суштинског извора, и у удаљавању од своје домовине. 
Овдашња сиријска деца су и даље овде са својим родитељима. Зашто би наша деца, наша омладина, одлазила тамо да буде топовско месо у сукобу чији је циљ само да се људска крв, а нарочито крв муслима, пролије, са обе стране, за рачун великих немуслиманских сила? 
Србија треба да завлада својом територијом, својим границама, и својим грађанима, којима би у оваквим случајевима, требало да пропише одговарајуће казне." 
Свако од муслима бораца, који искрено оно што је исправно, желе себи, могу бити борци мировних снага у склопу Војске Србије или Босне, чији су грађани.

Последњи пут видех га у суботу, на семинару и на Светој Литургији у Цркви Светог Јована Владимира. Били смо заједно на Светој Гори, пењали се на врх Атоса, причестили се тамо...
 
Почивај у миру, брате...

Митрополитово писмо говори о суштини хришћанске антропологије. Слобода која се не заснива на прихватању нужности и природне датости (нагона). Није питање оправдања у властитој природи, већ у слободној вољи која држи властиту природу у постојању, усмеравајући је као одређеном циљу и смислу. Зато прича да је хомосексуалност природна (у смислу да постоје одређени биохемиски процеси који нечији сексуални нагон условљавају као хомосексуални) није оправдање да је она и нормална (са хришаћнске тачке гледишта). Робовање нагонима (=нужности) је губитак слободе, а губитак слободе је промашај и димензија грешног и смртног битисања. То је поента свега - усмeрити вољу ка истинитом смислу, а за хришћане је то Христос, његова воља и његов етос. Наравно, ово важи само за оне који то слободно прихватају. Можда овом митрополитовом писму недостајо само једна јеванђеоска реченица: Ко има уши да чује, нека чује.

Добро неко рече, није чудо што је стена пала, то је редовна појава на таквим местима. Чудо је што нико није страдао. Паде ми на памет и она рупа од авионске бомбе (стоји и данас), коју су Немци бацили у Другом светском рату, а која се зарила у стену али није експлодирала, па она колица са бебом која су се сурвала у провалију, распала се у комаде а дете остало неповређено... па и моја ћерка која је, имајући тада само две године, певала Оче наш и Свети Боже, сама од себе, како се ближила манастиру, на запрепашћење мог присутног кума... Слава му и милост, шта друго да кажем. Велика је то светиња. Не ваља што је ми својим понашањем и опхођењем скрнавимо.

Лупета глупости. Нема појма о хришћанском богословљу. Не разликује суштину и личност. Јеси чуо да је лануо како хришћани уче да су личност+личност+личност=једна личност. Једна је суштина а три су личности. Али, то њима не вреди говорити. Нити имају појма шта значи јединство суштине, нити шта значи личност. Плотски љиди плотско мисле.

И шта са овим? Шта је спорно у томе што верници остављају прилог манастиру? То им тамо нико не тражи. Рецимо, крштење је на Острогу потпуно бесплатно. Све је (што се дара тиче) на добровољној бази. Био сам тамо неколико пута. То је заиста чудо. На сваком кораку, у свакој пукотини стене вире новчићи које народ оставља. Док сам чекао у реду разгледао сам - динари, еври, аустралијски долари, швајцарски франци, босанске марке.... Очигледно, прилози манастиру су запали за око онима који су распродали и проћердали све што је ЦГ имала па би сада мало да се офајде и од Светог Василија (мафијашка структура на власти у ЦГ), пошто више немају шта да пљачкају.

Артемити ће одмах бити бановани, без упозорења. А лако их је препознати, по пљувању епископа.

Владика Атанасије Јевтић о Исламу:
 
"Алах, не само Хомеинијев, него и Мухамедов, нема ништа да нам пружи, јер тај господин се никада и никоме није открио, ни истински јавио, нити намерава да се у вечности открије и јави, појави. Он нити говори, нити има шта да каже, или да нам понуди. Не само да се такав Бог не интересује за нас, него и сва наша верност њему - ислам и значи верност - коначно нас оставља оштећене и губитнике, као што и каже један стих из Корана. Један велики српски писац, муслиман српског порекла, Меша Селимовић, рекао је: "Човек је са Алахом увек у губитку" (Дервиш и смрт). Како великом трагедијом одишу ове речи! Како је несрећан такав Алахов човек! Његов Алах, ако уопште постоји, није Бог Библије, Историје, Откривења, Човека. Озбиљно сумњам у било какве Мухамедове везе са библијском традицијом, не само у исламску везу са Исавом, или са Исмаилом, да имају икакве корене. У сваком случају, овај исламски Бог Алах нема ништа да нам саопшти и пружи, дарује и подели са нама, - што све има велике и директне антрополошке последице, да кажем и социолошке. Има и социолошке, али пре свега антрополошке последице."

Обавезно прочитати:
 
http://blog.b92.net/text/158/Velike-Lazi-veka/

И ја мислим да текстом провејавају више ирационалне емоције него аргументи. Нисам детаљно информисан у вези ове проблематике, али зна ли Марко шта у себи садржи библиотека Цркве? Садржи нешто што је опште благо. Нешто што је далеко изнад уско црквених ствари. Свидело се то неком или не, ЧИЊЕНИЦА је да је историја српског народа неодвојива од историје СПЦ. ЧИЊЕНИЦА је да је СПЦ, историјском судбином, сачувала највећи део тог општег блага, уљкучујући и саму свест о државности, свест о властитом идентитету. Свидеоло се то неком или не, ЧИЊЕНИЦА  је да је СПЦ неодвојиви део српске историје и идентитета (ово не значи да ко не верује није Србин). И они који нису верујући требају тако да је гледају - као на веома важан културни елеменат у историји властитог народа. Из тих разлога ће се, ако Бог да, и отворити нова библиотека. Не да би се ми делили на вернике и невернике, већ да би чувала то наше заједничко благо које је до сада сачувала. То благо је изнад нашег опредељења вере или невере, уколико нам је ова наша земља благо.

На ПБФ-у сам дипломирао. Завршио сам и мастер студије. Сада сам на докторским. Тај факултет доживљавам као своју кућу. Много га волим, јер је битно утицао на моју личност. Поносан сам на своје професоре, своје учитеље који су ме научили свему овоме што овде пишем.
Онај ко жели, заиста има од кога да научи на ПБФ-у. Онај ко жели да "мува", може да покуша, можда му чак некада и успе. Ја само питам: а шта ће са тим шестицама? Да буде поп? Па ако је "капарисао" да буде, биће и без завршеног факултета. Богословље се студира из једног разлога - зато што се воли. Још се сећам речи покојног професора Радована Биговића на почетку мојих студија. Говорио је да не очекујемо да нам богословље да славу и богатство. Напротив, богословље је Крст. Али, оно је надасве лепо, божанствено и ја се ни једног тренутка нисам покајао што сам кренуо у те воде. Нисам, иако сам се уверио да су речи професора Биговића истините. Нисам се најео овоземљаског хлеба. Са породицом живим скромно, јако скромно. Али, ја сам ипак радостан што сам теолог. Богословље је за мене живот и радост. Да се поново родим, опет бих уписао ПБФ.

Када сам постао литургијски активан, престао сам да пушим (има томе десетак година). Пре тога пушио сам 12 година, две паклице на дан. Покушавао сам да оставим више пута, али без успеха. Фалио ми је мотив. А онда...десила се Литургија, па Света Тајна Покајања, па Причешће... Никада више нисам запалио, мада су многи хтели да се кладе да ја никада нећу оставити ту ружну навику.

Да још мало дочарам оно што желим да објасним. Заиста, морамо да разбијамо предрасуде ако желимо да дођемо до истине.
Света браћа Кирило и Методије су у деветом веку дошли на ове наше, словенске просторе ради ширења хришћанства, крштавања Словена. Словени су тада били народ са језиком (словенским, тј. како ми то данас кажемо старословенским) али без писма. Света браћа су, у жељи да народ учи веру и богослужи на свом језику, створили словенско писмо. Затим, почели су да преводе Нови Завет и богослужбене књиге. Прва новозаветна књига коју су превели било је Јеванђеље по Јовану. Отуда, прве речи, које значе почетак наше словенске писмености су речи којима почиње Јеванђеље по Јовану. На грчком: Ин архи ин о Логос.., на старословенском је гласило: Искони бје Слово... на српском данас: У почетку беше Реч... Е сад, неко ће рећи: мисија Кирила и Методија је верска мисија, они су хришћански светитељи, што је опет ствар вере, итд. Све је то тачно. Међутим, Кирило и Методије имају и другу димензију. Они су важни да се славе међу свим Словенима јер са њима ЈЕСТЕ почела словенска писменост, Словени ЈЕСУ својим писмом проговорили захваљујући њима и наше прве речи ЈЕСУ: Искони бје Слово.
Слично стоји и са прославом Светог Саве. Он је заиста много више од верског проповедника и зачетника наше црквене аутокефалности. И за њега можемо рећи да је утврдио писменост међу Србима (тада се није ни знало писати ни учити писању ван Цркве и манастира). Књиге које су у то време најчешће превођене на наш језик (а то је значило управо описмењавање самог језика) јесу Псалтир (Псалми Давидови) и Лествица (Светог Јована Лествичника). Кроз те књиге су Срби научили, односно утемељили учење читања и писања. То ЈЕСУ наши писмени почеци, наши цивилизацијски корени. Можемо да идемо и даље, па да говоримо о Светом Сави као утемељитељу српске државности. Затим, о Светом Сави као инспирацији народне књижевности, уметности, културе. О Светом Сави као инспиратору и симболу наше слободе и жеље да се ослободимо ропског јарма (сетимо се устанка у Банату, устаничких барјака са ликом Светог Саве, те потоње одмазде Синан паше и спаљивања моштију Светитеља), итд... Зато је Свети Сава Слава свих нас којима је ова земља и људи који живе у њој светиња. Свима нама, дакле, који ценимо своју историју, своју слободу, своју отаџбину, своју културу, уметност, писменост - сви ми имамо разлога да прослављамо Савиндан. А за оне који су православни хришћани, за њих је поред свега овога Свети Сава и молитвеник пред престолом Живога Бога.

Јесте. Ако не у потпуности, оно сигурно постоје остаци озбиљног индивидуализма. Литургија се мора претворити у живот, односно, живот се мора претворити у Литургију.
Индивидуализам је погрешно схваћена личност. Односно, схватање да си сам себи довољан, што се тиче постојања и свега везаног за постојање. Односи, када је личност поистовећена са индивидуом, су у другом плану. Насупрот томе, бити личност значи бити конкретан али само у односу са другим. Други је онај који ти даје идентитет, конкретност. На тај начин постоји Бог, као заједница Три Личности, где се свака од Њих потврђује Другом Двојицом. Зато је опднос, заједништво, када је православно хришћанство у питању, од пресудног значаја - јер то значи живот. "Љуби Бога" и "Љуби ближњег свога" су две заповести о којим "висе сав Закон и Пророци", каже Господ. Но, љубав није психолошка категорија, како то ми обично схватамо. Иза те љубави крије се личност, подвиг, Крст, смирење, свака хришаћнска врлина којој нас Свети Оци уче. Дакле, хришћанске врлине нису идеје којима треба следовати, већ пројава истинитог живота, пројава личности. Зато је индивидуализам неспојив са хришћанском аскетиком. Отуда нема ни светости без Евхаристије - без припадања Народу Бижијем, Телу Христовом. Јер, бити свет значи бити личност, истинита личност.
Потрудите се да у своју литургијску заједницу унесете овакав етос, оно без чега нема хришћанства - осећај за другог, заједништво, општење. У томе, и само у томе, подвизавајте се, "носећи бремена једни другима". То је пут ка светости.

Када је превазилажење проблема филиокве-а у питању, основа свега је разликовање теологије (унутарбожански односи) и икономије (Бог према свету, творевини). Тако, филиокве је неисправан ако се говори у теолошком смислу: Свети Дух не може имати два узрока: Оца и Сина. Узрок је један и Сину и Духу Светоме, а то је Отац (Син се рађа од Оца, а Дух исходи од Оца).
У икономијском смислу, пак, у смислу деловања Бога према свету, ствари се посматрају овако: Отац све чини кроз Сина у Духу Светоме. Дакле, Дух Свети се заиста даје од Оца кроз Сина, како то Господ у Јеванђељу и каже: "Послаћу вам Духа који од Оца исходи." Овде се треба чувати да не помешамо теологију и икономију - дакле, "кроз Сина" односи се на давање Духа Светога свету. Онтолошко почело Духа Светога, као и онтолошко почело Сина, једно је - Отац.
П.С.
Енизе, ово и нису питања којима се баве бакице у Цркви. Ово је заиста висока теологија.