marija

Протомајстор је добро приметио, лепо би било да се на неки начин упознамо ( не знам да пребацим пост, мислим да то само модератори могу па се надам да ће то и учинити)
Марија је само никнејм winter
Превалих 45-годину,удовица, мајка једног мушког детета од 12 лета, законски старатељ својим оболелим родитељима, обичан мирјанин који је Бога открио у 3-ој години свог живота( сплетом несрећно-срећних околности), која стално запиткује и што више зна све више схвата како мало зна winter
Ех, да сам мушко узела бих ник Анатолиј

#
tatističar je čovek koji pati od kompleksa srednje vrednosti.
#
Revolucija je narodna igra s pevanjem i pucanjem.
#
Kaligula jeste prvi postavio konja za senatora, ali i mi konja za trku imamo.
#
Kada je zavedena diktatura proletarijata, diktator je pao u nemilost.
#
Čovek bez uniforme je kao slon bez čarapa.
#
Ko s đavolom tikve sadi, ne pripada više individualnom sektoru.
#
Ne verujem da prirodne katastrofe mogu uništiti svet. Ja verujem u nauku.
#
Revolucija - to je ono pravo. Osvežava, a ne goji.
#
Pobeda je čista kao suza, jer mrtva usta ne govore.
#
Nas put je zaista autentičan. Nikome ne pada na pamet da ide njime.
#
Jugoslavija izlazi na Jadransko more. Retko, ali izlazi.
#
Iza nas su velika dela koja će pokolenja pokušati da otplate.
#
Temelji jesu klimavi, ali ostatak građevine puca od čvrstine.
#
Moja zemlja se ne zadužuje bez velike nužde.
#
Sve je glasniji apel da čuvamo šume. Stanje je znači opet kritično.
#
I protivnik je počeo da nam pomaže kada je shvatio šta gradimo.
#
Vidici unutrašnjih organa sežu do rebara.
#
Lažno svedočenje je krivično delo, jer predstavlja mešanje u rad pravosudnih organa.
#
Braća umeju tako da se oslone jedni na druge, da to očas pređe granicu fizičke izdržljivosti.
#
Oni koji se uvlače moraju da znaju dokle mogu da idu.
#
Revolucija teče kao pesma. Svaki čas nas iznenade dobro poznati refreni.
#
Svi smo mi u duši komunisti, a to košta.
#
lasa na vlasti naučno je dokazala da živimo u besklasnom društvu.
#
Kako će država odumreti uz ovako zdravo rukovodstvo?
#
I treba da nas vode oni koji su najviše lutali. Oni najbolje poznaju teren.
#
Vladajuća piramida ima široku bazu da bi mumije s vremena na vreme protegle noge.
#
Živim spomenicima cela zemlja je postolje.
#
Na greškama se uči, naročito ako ih slavimo kao praznike.
#
Preterali su sa prevaspitavanjem. Umesto crvene dobili su modru osobu.
#
Čovek je naše najveće bogatstvo a mi bogatstva čuvamo pod ključem.
#
Imao je tako veliku dušu da je hiljade ljudi nosio na njoj.
#
Ne postoji mogućnost otvorenog preloma, naša organizacija garantuje diskreciju u radu.
#
Za one koji se slabo snalaze u knjigama, uvedene su knjižice.

Aleksandar Šmeman: Dva pristupa hrišćanstvu
Postoje dva različita pristupa hrisćnstvu. Jedan je koji se sastoji u nasem neprestanom "Amin" Bogu - " I Bog vide da je to dobro", Amin " I evo javljam vam radost veliku" sa početka Jevandelja po Luki I drugi sa kraja tog istog jevandelja " I oni se vratiše u Jerusalem sa radošcu velikom I bejahu stalno zajedno, u hramu, hvaleći I blagosiljajući Boga- Amin"
Dakle s'jedne strane Blagodarenje a sa druge tu je ono neprestano; "nepadaj u iskušenje"
Vekovima je crkva čuvala nerazdvojno ova dva suštinska aspekta iste stvarnosti ali kada je ova dvodelna stvarnost počela da puca, počeo je da puca I čovekov razum I ljudi su počeli da se opredeljuju ili za put Utopisma (lažnog raja u svetu) ili put eskapizma (pobeguljstva od sveta)
Desilo se to u 17 veku prvo kao reakcija na srednjovekovnu pesimističku ideju hrisćanstva a posle u 18 I 19 veku je otkriven "istorijski progres" sve veći I veći sve bolji I bolji - ideja o "raspevanom sutra" Svi ti Hegeli, Silinzi I napokon Marksisti I ostali bili su zapravo a da to nisu ni znali unutar kruga hrisćanskog videnja sveta. Premda su negirali Boga, za njih je istorija I dalje bila ne samo puko kretanje već kretanje ka Apsolutu. Za jedne je Apsolut bio odsustvo zubobolje, drugi su ga videli kao jednakost I pravdu, treći kao svetski mir, četvrti. Cinenjica je da su svi oni projektovali svoje Utopije u budućnost, a to je ustvari (poreklom) hrisćanska ideja koja je "sišla sa uma"
Isto se može reći I za greh. Iz istih biblijskih hrisćanskih izvora I uvida dolazi izvitopereno misljenje da je Zlo posledica neznanja. I do dana današnjeg pogledajte mitologiju američkog državnog obrazovanja o tome da ?ce obrazovanje iskoreniti svako zlo. Ako pričate o seksu sa trogodišnjom devojčicom onda ona posle neće imati strahovite traume kroz koje smo mi prošli. Obrazovanjem će se navodno čovek osloboditi od greha. No hrisćansko shvatanje greha je izloženo u opisu Prvorodnog greha Adama I Eve I oličeno u đavolu. A đavo u nikakvom slučaju nije neka neznalica jer on je Lucifer- nosilac lažne svetlosti. On je onaj koji, i ako poseduje sve saznanje o Bogu, ipak kaže "Ne" Bogu!
Sa druge strane imamo bekstvo od sveta koje leži u ideji da je zlo apsolutno. Sa takvim stanjem uma čovek shvata da nemože vise da živi u društvu koje je palo I zlo. I jednostavno mora se osloboditi od njega - pobeći, ne mešati se vise sa ovim Svetom.
Utopija I bekstvo od sveta su ukorenjeni u našoj Judeo hrisćanskoj kulturi tako da su mnogi hrisćani kapitulirali ili pred Utopijom (lažnoga raja u svetu) ili pred Bekstvom od sveta. I upravo tu dolazimo do prave tragedije. Potreban nam je utopizam? Moramo da se pokajemo, ali zasto? Trebamo se mobilisati u svakom mogućem aktivizmu ?
Reč teologija izvornio znači "slovljene o Bogu" ali danas ona može da znači I "slovljenje o seksu ili kontracepciji" I kao reakcija na takav razvoj događaja mnogi su hrišćani kapitulirali u utopizmu.
Istovremeno svedoci smo prave najezde Eskapizma ( begstva od sveta ) koji se danas javlja na mnoge načine - ljudi okreću leda svetu I odaju se svemu I svačemu. To se desava I u našoj crkvi , ima njih koji su otkrili "Ikonu" ili raspravljaju o liturgiskim praksama rane, srednje I novije crkve. Ima njih koji tvrde " to nije pravilno jer se u trećem veku u istočnom Egiptu!!!" Treći vek u istočnom Egiptu u Mesapotamiji bilo drugde samo da to nebude u čikagu Njujorku ili Parizu.
Prva je istina - Sve je dobro. Grčki oci vele : " da se nisi usudio da je đavo zao po sebi. On je zao po svome ponašanju, ali je bio dobar po svojoj prvostvorenoj prirodi" U suprotnom pasćes u dualizam ekstrema "dobar Bog" I "zao Bog" avo je stvoren kao najsavršsenije stvorenje Božije, I upravo je zato pavši postao, toliko moc˙an u zlu.
Druga istina. Ovaj svet je "pali svet" Ne samo zbog jednog malog prekrsaja - čuvene Edenske jabuke ( zašto bas jabuke - niko to nezna) Svet ja pao zato što je odbacio dobrost božiju zato što je pre svega odbacio boga koji je dobrota. Prema tome nisu pale samo neke stvari nego je pao u celini. Nije naprimer - vanbračna ljubav pala gledano prema bračnoj ljubavi - pala ljubav niti je konjak gledano prema soku od paradajeza palo piće nego je -"Celi svet pali svet" Brak je -pali brak, paradajez sok je pao a ne samo konjak! Sve je palo. Najbolja religija jeste palija od svih palih stvari!!! A to je zato sto religija zamenjuje radovanje Bogu kapitulacijama : koliko sveća, koliko novca, koliko pravila, koliko zapovesti, koliko svetih tajni, koliko ? koliko ? sve je palo sve je pomračeno .. I ovde pravi hrisćani bi rekli: " Da svet je oboleo, svet je izvitoperen, suštinski unakažen grehom, Ali on još uvek peva o slavi božijoj ! On je još uvek kadar da primi Boga !!!
Treća istina : "Svet ja spašen" ali on je spašen ne da bi se njemu garantovao uspeh da bi se garantovala "raspevana budućnost". Spasenje se dešava sada, upravo ovde !!! To je hrisćanska eskatologija da svakoga dana ponavljamo " I da dođe carstvo tvoje". A I ono dolazi Sada.
Čuvena francuska uzreka "Metro, posao, krevet " jeste upravo ono sto je spaseno jer spasenje neznači zamenu svih tih neizbeznih stvari nekakvim smislenim poslovima jer svaki posao koji ima dva ponedeljka u životu je besmisleni I postaje ugnjetački. Spasenje znači upravo ono što je apostol Sveti Jovan napisao u svojoj poslanici : "što smo čuli, što smo videli očima svojim, što sagledasmo I ruke naše opipaše, o Logosu života; I Život nam se javi..". I to je poruka koju mnogi hrisćani nisu mogli da podnesu ni da shvate jer je bila preteška za njih. Mnogo je lakše imati svoju "religijicu" prošlosti sadašnjosti I budućnosti religijicu zapovesti I recepata koja tvrdi da bog nije zavoleo svet već sve dobre stvari u njemu. Da je zavoleo ljude koji idu u crkvu, koji daju priloge ( mada to čine I poreski obveznici) Naprotiv spasenje znaci da je Carstvo Božije koje će doći već došlo, da je posredi nas.
Ovo iskustvo Carstva Božijeg drži skupa ono što bih nazvao " trojednom intuicijom" o tome da je svet "stvoren, pali I spasen"
Ima ljudi koji kažu da nemogu da podnesu besmisleni život, vožnje metroom, spavanje, doručke, restorane I tome slicno a ja im odgovaram : ? Nije mogao ni Hristos. Zato je umro na Krstu ?. A apostol Pavle je rekao : Ako, dakle, jedete, ako li pijete, ako li što drugo činite, sve na slavu Bžiju činite. ? čak I čitati Wall Street Journal u slavu Božiju ? Da, naravno da možete. Slava božija je gde god čovek želi da ona bude.
Mi hrisćani ne treba da pravimo izbor izmedu Utopije (u svetu-blagosloven je nas svet) ili bekstva od sveta, I nije da prodajemo religiju kao valijum, kao Svetu Valijumsku pilulu. Pravi izazov pred nama je da obnovimo ono sto se naziva iskustvom fundamentalne hrisćanske eskatologije.
Kakav god da je onaj svet (carstvo nebesko, Raj, a mi neznamo ništa o njemu) taj onaj svet se pre svega otkriva već ovde I već sada. Nigde drugde, već upravo ovde. Ako to neshvatimo danas, nećemo shvatiti to nikada. Ako nismo u stanju da otkrijemo Carstvo Božije u Čikagu, na Tajms skveru, Parizu I drugde, nećemo biti u stanju da ga otkrijemo nigde drugde. Ako mislite da će te ga naći u transilvaniji, idite tamo pod uslovom da ste dovoljno bogati. I shvatićete da izmedu tog "tamo" I ovog "ovde" nema nikakve razlike.
Sociolog Piter Berger- kritikujući modernu ideju da je Raj uvek negde daleko od Menhetena, daleko od fabrika, svagda negde daleko u seoskim zajednicama Severnog Vermonta, tamo gde se još uvek mesi hleb, rekao : "Izvinite dame I gospodo, ali kada Bog govori o simbolu svoga carstva, to je uvek- grad, a ne mala seoska farma u Vermontu. '" I videh sveti grad, Novi Jerusalim, kako silazi sa nebesa". A jerusalem je naravno grad.
Nasa vera je zasnovana na dva osnovna otkrivenja : Bog je toliko zavoleo svet I pali svet je na tajanstven, mistički nacin spasen.
Mi smo ljudi hrisćanske tradicije I kulture I tu ne govorim o katedrali u Šartru ili Notrdamu niti o uzvišenoj religijskoj poeziji. Govorim o jedinstvenoj kulturi koja je dala kao svoj plod ljude poput Dantea, šekspira ili Dostojevskog o veri u kojoj je sve što pokušavam da kažem izraženo na savrsen način; Postoji stvarno zlo I postoji stvarno dobro. Postoji svet koji je dostojan ljubavi I postoji svet koji je dostojan mržnje. Postoji vertikalna I horizontalna dimenzija života čovekovog. Ništa u tom životu nije polovično. Kada je tu radost onda je radost potpuna. Kada je tuga onda je tuga potpuna. Život čovekov se nemože svesti na psihološke priče I tome slične stvari. Svedočim vam ne samo o onome ušta verujem, već I o iskustvu spašenja koje se zbiva ovde I sada. A ta vera I to iskustvo će raskrinkati kao jeresi kako utopizam tako I eskapizam.
Nije na crkvi Hristovoj da da garantuje da će sve biti bolje jer je to utopizam a sa druge strane moramo isključiti I eskapizam pogubeljstvo od sveta kao izdaju prema bogu koji je toliko zavoleo svet.
Čovek je postao čovek ne zato sto je izmislio točak, ma koliko taj točak bio bitan. Ni zato sto je Homo Sapiens, niti zato sto je otkrio Aristotelovsku logiku. čovek je postao ono sto jeste- čovek, kada je postao Homo Adoratus, čovek koji blagodari, a to je covek koji ne govori Bogu: "Ja imam pravo na to. Moje ustavno pravo je da uvek imam ovo ili ono" , već je to čovek koji blagodareći Bogu iznenada klikće; "Nebesa I zemlja su prepuni slave Tvoje !"
O kada bi smo se samo vratili iz našega posrnuća, iz naše palosti, iz naše duhovne obolelosti, iz jeftinog optimizma na širinu duhovnog kiseonika onog kosmičkog blagodarenja koje predstavlja našu meru I kontekst našeg istinskog bitovanja, koji preobrazava ono čuveno "metro posao krevet !" Onda bi smo mogli to u sebi da obnovimo. Pa sve je tu I ništa nam zato ne nedostaje ! Kada bi smo to obnovili mi tada, više nebismo bili samo pasivni sledbenici u narastajućoj polarizaciji Utopizma I Eskapizma, već bi smo postali aktivni učesnici u neprestanom procesu spasenja sveta, sveta koji je Bog stvorio, sveta koji je pao I sveta koji je spasen kroz Hrista I one koji veruju u spasenje.
http://www.egliseorthodoxeserbe.org/

У Православној Цркви постоје неколико постова које смо дужни сви да постимо, и то:
1. Божићни пост У току овог поста, од 15. новембра до 17. децембра: понедељком, средом и петком постимо на води, уторком и четвртком на уљу, а суботом и недељом на риби; а од 18. до 24. децембра: понедељак, среда, петак на води, а уторак, четвртак, субота и недеља на уљу.
2. Велики (Часни) пост У току овог поста понедељком, уторком, средом, четвртком и петком постимо на води; суботом и недељом постимо на уљу, а на Благовести и на Цвети дозвољено је јести рибу.
3. Петровски пост У току овог поста понедељак, среда и петак се посте на води; уторак и четвртак на уљу; а субота и недеља на риби.
4. Госпоински пост У току овог поста понедељком, уторком, средом, четвртком и петком се пости на води, суботом и недељом на уљу, а риба се користи само на Свето Преображење Господње.
5. Среда и петак Преко целе године овим данима се у исхрани користи храна спремана на води.

НАЧИН ПОСТА
Под постом се подразумева уздржавање од извесне хране, претежно мрсне, и пића на извесно време. Постоје неколико степена поста:
када један пут у току дана узимамо храну без уља и вина, и то претежно не кувану, суву - тзв. сухоједење,
када узимамо храну, такође без уља и вина, више пута на дан али кувану у водом - тзв. пост на води,
када узимамо храну која је спремана са уљем, више пута у току дана. Код оваквог начина поста можемо користити вино и алкохолна пића, у одређеним количинама, ракове, лигње, шкољке и остале рептилије - ово је тзв. пост на уљу и вину, и
када узимамо храну која је спремана са рибом, такође више пута у току дана - тзв. пост на риби;
Значи за време поста се уздржавамо од употребе меса и месних прерађевина, млека и производа од млека и јаја, на за то одређено време.
(текстови преузети са Светосавља)

Ukratko, šta vrijedi imati mnogo i biti nešto, kad čovjek ne može da se oslobodi straha od sirotinje, ni niskosti u mislima, ni grubosti u riječima, ni nesigurnosti u postupcima, kad gorka i neumitna a nevidljiva bijeda prati čovjeka u stopu, a taj ljepši bolji i mirniji život izmiče se kao varljivo priviđenje.

Ivo Andrić

Na morskom dnu školjka se razbolela.

I sav svoj jad u biser je pretvorila.



Oton Župančič

Nije naš zadatak u tome da se približimo jedno drugom, kao što se ne sastaju ni sunce i mesec, ni more i kopno. Nas dvoje smo, prijatelju dragi, sunce i mesec, mi smo more i kopno. Naš cilj nije da se slijemo jedno s drugim već da saznamo jedno od drugoga i da jedan u drugom naučimo da vidimo i poštujemo ono što taj drugi jeste: naša suprotnost i dopuna.

Herman Hese

neko me zvao  
nije praznoslovlje kad neko priča mnogo, nego je praznoslovlje to da priča o nečemu što nema veze ni sa čim
mnogo je teško razgovarati jasno, sadržajno, u ljubavi a ne prosto po navici iznošenja reči
"Ne brinite, Duh Sveti će vas naučiti."  :smiley:
odgovaraš i razgovaraš  blagodaću a ne da odgovaraš iz svoje glave, svojom mišlju, iz svoje zlobe, iz svoje slabosti, iz svoje nemoći.
bilo da je pozitivan odnos, bilo da je negativan, potrebna je blagodat.
a usputno, što sam starija sve više sam asocijalna .gif' class='bbc_emoticon' alt='0510_music' />

ПРОПОВЕДИ
Проповеди Светога Јована Златоуста биле су тако силне, да се већ у његовим младим годинама, сматрало да већих проповедника није било. Цариград, који је тек израњао као велики центар, не само царске моћи, него и просвете и велики црквени центар, желео је да има све најбоље у себи. Све најбоље и од Цркве. Онда су због тога настојали да Светог Јована Златоустог просто увуку у Цариград, да он буде цариградски епископ. И тако се и догодило. Први царски министар одлучио је да доведе Светог Јована у Цариград и то је било 397.г., а 398.г. Златоусти је био хиротонисан за епископа Цариграда. Није био дуго епископ у Цариграду. Невероватно, - таква личност, која је и дан данас, после апостола, прва личност у Цркви, за веома кратко време, написао је највише и учинио је највише на ширењу речи Божије и успостављању Цркве Христове, односно, успостављању Царства небескога на земљи. Свети Јован је ступио у велике тешкоће зато што је био максималиста у својим хришћанским погледима и стремљењима. Наишао је на велики отпор у престоници. У сваком погледу наишао је на отпор, и усамом свештенству постојао је отпор, јер његов претходник није био тако ватрени проповедник речи Божије као он, па није успео да добро држи црквену дисциплину. Свети Јован Златоусти почео је да успоставља ред у Цркви, и у свештенству, у монаштву, али је такође за своју обавезу сматрао спасавање царскога пара, цара Аркадија и његове супруге царице Евдоксије и целог дворског племства и дворских службеника. Проповедати некоме да живи потпуно хришћански, да не живи двоструко, него потпуно јеванђелски, изазивало је отпор, и отпор је био веома тежак. Они који нису могли да живе јеванђелски живот и позив настојали су да уклоне Светог Јована Златоустога. Ја рекох да ћу тумачити његов лик. Ево, он већ сада почиње да наликује на Господа Исуса Христа. Они који нису Христа могли да слушају настојали су да га уклоне. Можда је довољно само да се подсетимо само оног догађаја када је Спаситељ исцелио оне бесомучне. Онда су људи, уместо да се диве чуду које је Христос учинио и да му захвале, молили Га да изиђе из њиховог краја, јер им је учинио штету, јер су свиње у које је истерао нечисте духове угинуле.
Највећи проповедник добио је непријатеље и у другим црквеним центрима. Свети Јован Златоусти хтео је да уведе ред, не само у Цариграду, него у целој Цркви Христовој, у целој Азији, на истоку, у Александрији. Неке монахе који су били протерани, он је примао милостивог срца, отворено и није дозвољавао да се неправедно прогони било ко. Чак је позвао у Константинопољ александријског епископа Теофила, оног истог који је њега хиротонисао у Цариграду 398.г., да поразговара са њим, не на суд, него да разјасне неке догађаје везане за њега и Александрију и ништа више од тога. Теофило је дошао у Цариград, и тада видимо велику разлику међу ондашњим предстојницима Цркава. Теофило је био човек попут многих које можемо често срести, углавном концентрисан на добре међуљудске односе, што је наравно добро, али он се више ослањао, не на јеванђелску тактику и дипломатију, него на световну. Дошавши у Цариград он је био покренут лошим намерама. Видео је да Свети Јован Златоуст не стоји баш добро код цара и царице, код представника двора, ни код својих свештеника и монаха. И уместо разговора са Светим Јованом Златоустом, он се потрудио да против њега подстакне све оно негативно у престоници, и у томе је успео. Особито је царски пар пристао на сарадњу са Теофилом. Теофило је окупио један велики сабор, дакле он узурпатор у престоници, окупио је сабор у једној палати која се звала Палата под храстом 403. године. Тај сабор је незаконито свргнуо Светог Јована Златоустог на основу оптужби, углавном двојице Златоустових свештених лица, од којих је један био ђакон.
КЛЕВЕТЕ
Двадесет девет клевета су подигли против њега, - опет видимо да он наликује на Господа Исуса Христа. Светог Јована Златоустог су, без икаква разлога, осудили и он је морао да напусти Цариград. Сав народ је био за њега. И овде се поново догађа оно што је било у Јеванђељу. Народ је препознао Христа у оно време, чак су се јеврејски прваци бунили и говорили: ко од нас фарисеја и представника народа верова у њега, него овај проклети народ који не разуме Писмо. Међутим, народ је добро знао. Није то био било који народ у Цариграду, био је то Божији народ. Свети Јован Златоусти је имао подршку оних најбољих. Није морао да иде из Цариграда јер су га бранили, међутим ради очувања реда у самој престоници, сам Свети Јован Златоусти повлачи се и иде у изгнанство, куда су га они упутили, у Витинију. Међутим, врло важно је поменути, Теофило је искористио прилику и сад он, све што је Свети Јован Златоуст учинио у својој Цркви нарушава. Оне којима је он давао епитимију, Теофило рехабилитује и даје им почасна места! Али Господ није оставио свога представника на земљи Светога Јована самога - земља се затресла страховито. Сви су схватили да је то негодовање Божијег промисла. Светог Јована су молбом вратили; цар га је молио, царица га је молила да се врати; вратио се. Међутим, Свети Јован Златоусти ни тада није хтео да користи политику у свом односу према цару и царици и према великашима. Давао је свакоме јеванђелски суд, и то отворено. Нису његови непријатељи мировали, иако је народ њега волео. На Божић те исте године 403., Божић у децембру, царски пар није дошао у Цркву, а идуће године, већ на Васкрс 404. Светом Јовану Златоустом је забрањено да служи Пасхалну Литургију, па је служио на отвореном простору и сав народ с њим.
Читајући страдања руске Цркве у време ропства атеистичког, сусрећемо сличне примере. Рецимо отац Димитрије Дудко, он, дошавши у храм на Васкрс, доживео је сличну судбину. Представници власти нису му дали одежде да служи. Слично овоме се догађало. Свети Јован Златоусти бива ухапшен те 404. године и полази на своје друго, најтеже прогонство. Упутио се ка Јерменији. Ја бих овде подсетио да је та област, ка Црном мору, била, уопште кроз историју, место где су слани у прогонство велики људи. Подсећамо, тамо је много касније, наш омиљени Љермонтов био протеран. Тамо су ишли честити људи Руси, које режим није волео, да ратују, да се тако искористи њихов живот и да заврше тамо свој живот. Тамо је пошао Свети Јован Златоусти, тамо ће касније поћи, после њега, други велики богослов и сведок Христов - Свети Максим Исповедник. Две године је Златоусти провео у прогонству. Да имамо више времена, навео бих врло важне детаље. Он је био болестан, физички слаб и изнемогао. Желудачне болести је имао. Више су га војници носили него што је ишао пешице. Када је дошао у Кесарију Василијеву, тамошњи епископ, који је иначе раније био обожавалац Светог Јована Златоустог, само због тога што је цео град са градоначелником изишао у сусрет Светом Златоусту да узме благослов од њега, само због тога, наредио је одмах, после првог дана, да Светог Златоуста морају истерати из града, да ту њему нема задржавања. Златоусти је умро идући на последње своје прогонство. Али и у смрти својој он је био славан, јер су му многи долазили, а његова популарност је сметала онима који га нису волели. Умро је у месту Команима на Крстовдан, 14. септембра године 407, дакле пре 1600 година.
http://www.pravoslavlje.rs/broj/982/tekst/zivot-i-delo-svetog-jovana-zlatoustog/

Sukob sa caricom
Carica otme od jedne sirote žene vinograd, i ta se žena obrati patrijarhu da se zauzme za njenu stvar. Patrijarh ode u dvor da se objasni sa caricom, ali se ona uvredi zbog onog što joj je Jovan kazao pa naredi da se patrijarh istera iz dvora. Uskoro dođe Krstovdan, i kad je carica htela da uđe u crkvu da se moli Bogu, vratar je, po patrijarhovom naređenju, ne htede pustiti u crkvu. Carica se naljuti i smisli da se osveti patrijarhu.
I tada je, kao i svagda, bilo sveštenika i vladika koji su zavideli Jovanovoj slavi, pa ih carica lako pobuni, i oni se sastanu i optuže patrijarha da strogo kažnjava neispravne sveštenike, da je jedno dete krstio posle podne, da se kod kuće ne moli Bogu, da caricu Jevdoksiju naziva Jezaveljom, ženom porocnog cara Ahava i slično. Patrijarh se četiri puta nije odazvao pozivu ovog odbora da se opravda, zato što je smatrao da je odgovoran samo Vaseljenskom Saboru, te ga ovaj odbor osudi na lišenje arhijerejskog čina i da ga car kazni zato što je vređao caricu. Kad je Jovan čuo za ovu osudu, rekao je: "Crkva Hristova niti je samnom započeta, niti će samnom završiti". Po carevoj naredbi, Jovana pošalju u zatočenje.
Kada građani Carigrada saznaše da je Jovan poslat u zatočenje, podigoše veliku bunu, a utom se u Carigradu desi i zemljotres koji mnogi smatraše kaznom za takvo postupanje sa svetiteljem, pa sama carica bi prinuđena pisati patrijarhu i moliti ga da se vrati.
Doček Jovanov u Carigradu bio je veličanstven: mnoštvo sveta izašlo je lađama da ga dočeka, i klicanjem ga dopratiše do crkve Svetih Apostola.
No, nije prošlo ni dva meseca, a Jovan se ponovo sukobi sa caricom. Jovan je u crkvi prekorevao one koji su držali pozorišne predstave pred caričinom statuom i ometali bogosluženje u obližnjoj crkvi. Kada je Jovan, na Usekovanje, držao u crkvi govor, više puta je ponavljao reči: "Opet Irodijada besni!" i "Opet ište Jovanovu glavu", a carica držeci da nju pod Irodijadom podrazumeva, sakupi opet onaj isti crkveni odbor, koji Jovana, kao i pre, osudi na zatočenje.
U največoj tišini i pod stražom, Jovana pošalju u gradić Kukus u Armeniji, gde je proveo tri godine. Jovan, međutim, ne beše prekinuo veze sa Carigradom i vrlo često se dopisivao s prijateljima, zbog čega car naredi da se Jovan odvede u zatočenje na samu granicu carstva, u gradić Pitijunt, nedaleko od Crnog mora. Dva vojnika, koji su ga sprovodili, dobili su zadatak da ga usput muče i zlostavljaju, ne bi li na putu i skončao. Po najvećoj pripeči, gladan i žedan, morao je stari patrijarh ići pešice i gologlav, te stiže do mesta Komana, gde svrati u jednu crkvicu da se pomoli Bogu i tu se od umora i napora razboli. Vojnici ga međutim počeše goniti i dalje, ali kad su videli da više ne može ići, ostave ga na miru.
Jovan se obuče u arhijerejsko odelo, pričesti se i umre. Ovo se dogodilo na Krstovdan, 14. septembra 407. godine, u 62. godini njegova života.

Свети Јован Златоусти (344-407): задивљујућа смерност

На трећој страни Писма из Калкуте је цитиран одломак из проповеди Св. Јована Златоустог који нас подсећа на нераскидиве везе између Евхаристије и солидарноси са најсиромашнијима:
„Желиш да одаш почаст телу Спаситеља? Исти онај који је рекао: Ово је тело моје, такође је рекао: Огладњех, и не дадосте ми да једем. Кад не учинисте једноме од ових најмањих, ни мени не учинисте. Зато одај почаст Христу делећи своје имање са сиромашнима.“ (Свети Јован Хризостом, Хомилија 50 на Матеја.)
Ко је био човек кога су источни Хришћани назвали „Златоусти“ због дара да песнички изрази молитву? Који су погледи на његов живот и дан данас охрабрење за нас?
Живот Јованов је имао три јаке смернице: изванредну способност да објасни Благу вест Христа, страствено и на језику културе свога времена; јако наглашавање друштвених последица Јеванђеља; и труд да учини молитву лепом преносећи теолошко размишљање кроз песничку форму.
Јован Златоусти је рођен у Антиохији, данашњој Турској, у аристократској породици. Под јаким утицајем вере своје мајке, изучавао је Свето Писмо и био усмераван учитељима Антиохијске школе, који су желели да преведу Библијску мисао грчким појмовима без да се изгуби оригинални смисао.
Када је могао да напусти мајку, која је желела да га задржи крај себе као „кућног монаха,“ отишао је у планину и започео је живот повучен у молитву изван људског друштва. Уследила је затим криза савести: да ли је неопходно побећи од проблема друштва како би остао чист и привржен Јеванђељу, или је требало отићи у свет и преносити љубав Христа, „пријатеља људи,“ како је волео да каже?
На крају је одлучио да се врати из потпуне одсечености од света, вративши се у Антиохију где је рукоположен 386. године. Постао је чувен због своје способности да повеже садржину Библије са животом и питањима обичних људи. Понекада би причао и два сата без прекида, охрабрен клицањем и пљеском оних који су га слушали. Као одговор на раскош и дангубу имућних, наглашавао је значај свакодневних ствари, рада, потребу да се ослободе робови; позвао је на поделу индивидуалног и заједничког (чак је планирао да искорени беду у Антиохији). Солидарност, више од дела чисте савести, за њега је био завет, знак стварног присуства Христа у нашем свету. Често помињујући Исусове речи: „Кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте,“ закључио је да је сиромашан човек „други Христос“ и да се „света тајна причести“ мора наставити „међу народом“ “светом тајном брата.”
Преко своје воље, Јован је изабран 397. године за Архиепископа престонице Источног царства, због свог говорничког талента. У Цариграду, брижљив према људима, умножио је болнице и пријемне центре, преносећи Добру вест по селима, чак и Готима који су се населили у овим крајевима.
Заузео је веома храбре политичке ставове, супротстављајући се министру који је желео да укине право на азил, а затим га штитећи од одмазде, када је обешчашћен желео да побегне у базилику. Покушао је да учини више свештенство скромнијим и да подсети царски суд захтевима Јеванђеља.
То је било превише за његове непријатеље, који су се удружили и протерали га у Јерменију 404. године. Тамо је остао три године у кућном притвору. Чак и његови истомишљеници, његови бројни посетиоци, од којих многи из Антиохије, бринули су противничке снаге, које су га протерале још даље, до обала Црног мора. Препешачио је огроман пут. У Комани, потпуно исцрпљен, спремио се да умре, обукавши белу одећу, причестио се, и моливши се за све око себе предао је свој дух говорећи: „Слава Богу за све.“
Питања којима Јованов живот одјекује у вашем личном животу:
- Његов позив му није увек дозвољавао да испуни жељу своје мајке: да ли ја понека морам да идем против онога што људи очекују од мене?
- Узевши у обзир „свету тајну брата“: какво место у мом животу имају други људи и њихове потребе?
- Коначно је доживео своје монашко предање у сред друштва: какву ја обавезу имам у друштву? Које је место Хришћанима данас у политичком животу у друштву? Да ли је некад неопходно, у име вере у Христа, одупрети се властима или тренутним трендовима?

Nikada ne pljuj u bunar iz kog si nekada pio vodu

al si ti mator  danas se kaže - ko pre devojci - njegovo dete :P

zaljubljenost je stanje, ljubav je odluka,  kad zaljubljenost prođe tek onda vidimo da li ima ili nema ljubavi.
Brak je zajedničko sazrevanje, velika odgovornost, brak je učenje u dvoje gde se moraju praviti kompromisi, gde jedna strana upotpunjuje drugu. gde se oba partnera trude da budu "jedno" na korist onog drugog a u slavu Hrista ( pošto nisi vernik vinstone zanemari ovo u slavu Hrista poklon )
”Brak je kao duboki bunar, pun bistre pijaće vode. Možeš da spuštaš u njega vedro I vadiš vodu celog života i nikad ga nećeš isprazniti. Uvek ceš vaditi bistru i svežu vodu.”
Odeljak koji se nalazi u Efescima je posebno dubok kada se radi o uspešnom Biblijskom braku. "Žene da se pokoravaju svojim muževim kao Gospodu, jer muž je ženina glava kao što je i Hristos glava Crkve, on kao Spasitelj svoga tela " (Efescima 5:22-23). "Muževi, volite svoje žene − kao što je i Hristos zavoleo crkvu i samog sebe predao za nju" (Efescima 5:25). "Tako su i muževi dužni da vole svoje žene kao svoja telesa. Ko voli svoju ženu− samog sebe voli. Jer niko nikada nije omrznuo svoje telo, nego ga hrani i greje −kao i Hristos Crkvu" (Efescima 5:28-29). "Zato će čovek ostaviti oca i majku i prionuće uz ženu svoju, i biće dvoje jedno telo" (Efescima 5:31).

Свечани сусрет хиландарских монаха са питомцима Војне академије из Београда
23. јун 2009 - 15:25

Први епитроп Царске Лавре Немањића манастира Хиландара, јеромонах Методије је у гостопримници уприличио свечани сусрет са питомцима Војне академије који су први пут у новијој историји у организованој посети овом средишту српске духовности. О. Методије је истакао велики значај који братство манастира Хиландара придаје припадницима српске војске, поготово питомцима војношколских установа. Пренео је велико задовољство браће монаха због доласка питомаца у Хиландар. Потврдио је да ће Немањићка задужбина на Светој Гори и надаље широм отворити врата питомцима и старешинама војних школа наше војске и тиме допринети развоју личности и врлина ових младих људи.

Ђакон Јован Бабић је, у име Преосвећеног Владике Г. Атанасија (Раките), председника Катихетског одбора Архиепископије београдско-карловачке, званично захвалио о. Методију на немерљивом доприносу хришћанском васпитању и образовању будућих српских официра и предао му захвалницу Катихетског одбора Архиепископије београдско-карловачке са потписом Преосвећеног Епископа Атанасија.
Заменик начелника Одсека за цивилно-војну сарадњу Војне академије, г. капетан фрегате Светозар Василески је рекао да га веома радује чињеница да се и у Војсци Србије озбиљније покренуо процес достизања највиших светских стандарда у погледу остваривања верских права и слобода од којих је могућност учествовања у васпитно-образовним активностима свакако једна од најважнијих. У име начелника Војне академије, генерал-мајора мр Видосава Ковачевића уручио је јеромонаху Методију књигу "Српска војска".
Овај мали свечани пријем је прерастао у вече духовних разговора. Питомци Војне академије су показали завидан ниво образовања и културе разговора тиме што су веома смисленим и озбиљним питањима подстакли хиландарске монахе да неколико сати отворено разговарају са њима о свим недоумицама које имају у погледу хришћанског усавршавања. На крају је о. Методије као добар домаћин уручио монографије Хиландара г. капетану фрегате Василеском са молбом да једну преда г. Министру одбране а другу Начелнику Војне академије. Сваком питомцу је уручио по једну књигу са благословом Свете Царске Лавре Немањића.
Ови дивни младићи су следећег јутра испунили простор под куполама хиландарске цркве како би се торжественом Литургијом опростили од својих домаћина, хиландарских монаха. На њихова места су пристигле њихове колеге питомци млађих година студија.
ђакон Јован Бабић
    * Архиепископија београдско-карловачка

Vreme je krivo za sve...
Skoro celo jutro pokušavam da odagnam osećaj nostalgije i čežnje koji me prati od sinoć.Kao da nije dovoljna samo nostalgija koja zna da nas izaziva da učinimo i nerazumne postupke, već se na nju nadovezala i čežnja.
Upravo pročitah zmajčekov post, koji mi izazva suzu u oku, pa još jedan post” zašto se lažno pretstavljam” i eto opet imam neodoljivu potrebu da pišem.
Često me pitaju kako mogu voleti nekoga koga nisam videla dugih 8 godina, ko mi je naneo svojim delima toliko bola i tuge?
Ponekad postoji  ogromna razlika između čovekovih dela i njegovog duha.Ne možemo suditi  samo po telu, ustvari uopšte ne možemo suditi, ne bismo smeli suditi i osuđivati, ali ipak to stalno radimo, bez obzira koliko se trudili da izbegnemo sve to.
Čovek je biće sklono grehu, i često ponavlja svoj greh.
Ono što mene vrlo često zbunjuje to je zašto ljudi stvari koje mogu biti jednostavne čine komlikovanim?
zašto jednostavno, kada može komlikovano?
Pitam se šta smo to izgubili u vremenima koja su došla.
Zašto smo skloni da povređujemo ljude, kako one koje znamo, tako i one koje ne poznajemo.
Svako od nas ima svoju muku i svoj bol.
Naša Reč je ono što nas čini ljudima i ono što nas razlikuje od životinje.
Naša reč je ono što nas čini neljudima.
Reč jeste vrlo važna.
Ali ljudi često mešaju Reč koja je izgovorena sa Rečju koja nije izgovorena.
Koristimo svoje reči da bismo imali pokriće pred sobom i pred drugima, da bismo obmanuli, dodvorili se, da bismo uvredili, ponizili, ulili lažnu nadu.
Pred svima možemo imati pokriće i opravdanje, sem pred sobom i pred Bogom.
Jer svaka naša  Reč ostaje zapisana u vremenu i nečijem srcu.ž
Reč je gora od mača.
Reč može da stvori rane strašnije nego mač.
Čak smo i Ljubav pretvorili u reč. Ne u Reč već u reč.
Reč jeste Ljubav.
rečju je stvoreno sve.
Ali čovek koristi reči da bi uništio.
Igra reči.Igra sa sobom i drugima.
Zavaraj, prevari, obmani
Da li zaista poenta celog života samo u tome ko će koga obmanuti i prevariti, kao što reče neko za koga sam smatrala da mi je prijatelj.
Ne znam.
Ponekad mislim da ne razumem svet, kao ni da svet ne razume mene.
Bolje da prekinem, jer kako rekoh, vreme je krivo za sve.

Vrt duše
U svakom od nas postoji predivan cvetni vrt - vrt duše.
Tu možemo uživati u mirisu svakog cveta i otkriti istinsku lepotu i bezgraničnu slobodu svog unutrašnjeg "ja".
Sa svakom lekcijom koju naučimo od života, vrt naše duše raste i blista.
Na kraju, mir, svetlost i miris–sreća naših pojedinačnih vrtova proširiće se na sve četiri strane sveta.
Ali čovek je zapustio svoj vrt.
Cvetovi Ljubavi, Samilosti, Praštanja polako venu u tami.
Čovek više nema vremena  za svoj vrt.
Ali čovek ne bi bio čovek kada  mu ne bi zasmetao tuđi uređen vrt.
I zato  on gazi, uništava i širi tamu  u tuđem vrtu.
Tamo gde je pozvan kao prijatelj.
Sa osmehom.
Da oseti opojni miris cvetova duše.
Da uživa u blagodatnom svetlu ljubavi.
Šta učiniti?
Treba li zatvoriti kapije svog vrta?

свакога дана се ослобађамо  и свакога дана ту исту слободу губимо да бисмо еј поново пронашли, и у томе је чар, изнова и изнова проналазити своју слободу

пронашла сам у  старим дечјим новинама  две своје песме објавлјенје давне 1978 год( ал сам матора) када сам имала 14 година
лепо ја кажем одувек сам била стара, рођена сам стара 0110_hahaha.gif' class='bbc_emoticon' alt='klapklap' />
Odlazim noćas iz ovog grada
Negde daleko u susret  sreći
Gde vetar njiše ljiljan života
Gde me nikada nećš  pronaći
Poneću osmeh i tužne oči
I tvoje ruke u mojoj kosi
Poneću radost i svoje snove
Negde daleko u susret sreći.
Odlazim noćas iz ovog grada
čeka me ptica što tužno peva
čeka me polje mirisa cvetnih
čeka me neko ko lepo mašta
Ko postoji u mome snu
Noćima sedim, proklinjem zvezde
Zašto su skupa dok mesec beži
Da li me mrziš što mnogo pričam
Što lažem zoru zaspalu u snegu.
Noć je daleko, umorna stojim
Gledam u istok ljubeći sunce
istinom svojom
Gorak je ukus poraza moga
Volim te još makаr u snu
/ својевремено су објавлјене на Блогоју /

Kada se se probudiš iz sna nemoj me prestati voleti.
Udahni i tada mali deo moje duše. Nemoj poput vetra
koji te nosi beskrajnim lutanjima tvoga bića da nestaneš, bez i jednog traga.
Ne mogu sama nositi nemire koji me prate.
Ogledalo tvoje ljubavi je sva moja želja, jedino ogledalo u kome mogu videti sebe.
Uz tebe. Kraj tebe. Ne želim te vezati za sebe.
Samo budi tu.kao reč.Kao pesma.Kao nada.Kao čežnja.
Bojim se da zauvek ostanem, zarobljena u snovima gde sam te
srela,
Voli me svojim umom i kada nisam kraj tebe.Voli me i kada okrećem leđa i pravim se da mi nije stalo.
Nanesi ljubav kao sliku na unutrašnju stranu mojih kapaka da nikada više ne moram oči otvoriti.
Ostavi mi samo jedan mali deo slobode. I u njemu ćeš biti ti.

Leto Gospodnje 200...Mir, sklad, tišina.Samo je duša raspevana.Čuje se tiha pesma.Raduj se blažena.Raduj se jer razum, volja i osećanja se sastadoše, sakupiše se, i zagrliše, u novom pokajanju i novom životu, da nikada više ne budu rastavljeni.
Leto Gospodnje 200...Nebo bez oblaka, sparina i omorina guše, i miris vozova koji dolaze i odlaze.Nemir.Strah.Glas koji doziva? Ili opominje?
Prestoli, Serafimi, Sile, Vlasti ? Anđeli ili Arhanđeli?
Da li si tu, još uvek uz mene?
Sećanja.
Miris čežnje, i duh vere.Pričaju priču.Zavaraše me oči koje videše nevidljivo, te ne videh ono što je vidljivo.
Prepoznavanje, na prošlost ili budućnost?.
Tuđa tuga i bol se sudariše sa mojom tugom i boli.Uhvatiše se ukoštac, u borbu, za koju sam znala da nema kraja.Nisam mogla otići.
Neka bude volja Tvoja.I bi volja Tvoja.
I neka bi.
Nosimo u sebi lik predaka.I nosimo strasti predaka.Nije duša čovekova odelo koje se može skinuti, odbaciti, spaliti
.Svaki dan je novo pokajanje.Napred, i samo napred, sa sećanjem naLotovu ženu.Ne okreći se.
Zaboravi i oprosti.Oprosti sebi, oprosti drugima.
Odbaciš ljudsko biće koje si bio, i kada se najmanje nadaš ono te sačeka kao lik u ogledalu, srećan što padaš, pružajući ti ruku da te podigne.....
Gde si bio tada Anđele?Ili u svome bolu, od sopstvenog krika nisam mogla da Te čujem.
Znam da Gospod nikada neće dati veće iskušenje nego što možemo podneti.Za nauk.Za put.Da ne idemo prazne duše.I sa svakim dobrom koje dobijemo izbacujemo loše iz duše dok ne napravimo mesta.Za još više dobra.Dok jednog dana duša ne zasija.I postane laka, da je sa lakoćom nosimo.Sa radošću.I verom.Nadom.Ispunjenu Ljubavlju.
Tada će i put biti lak.
I tada ćemo sa lakoćom čupati trnje iz zemlje i čistiti svoj put.
I iz sebe.
Jer najteže je iščupati trn iz sopstvene duše.
Imali smo Predanje.Došao je Zakon.Dobili smo Ljubav.Najveću i nepresušnu.
Beskrajnu i besmrtnu.
Vreme mraka je prošlo.Borba je bila surova i iscrpljujuća.
Naučila sam.
Da moje srce peva
.Da nemam straha.
Da sam srećna kada dajem.
Jer od početka stvaranja Ti daješ.I kada uzimaš, tim činom nešto daješ.Uzimaš malo da bi dobili više.I kada uzimaš puno da bi dao malo. to malo je više od onog puno što si uzeo.
Da bi naučili, da bi razumeli.
Neka bude svetlost. I bi svetlost.
Oprostiti onima koji nemaju.
Bila sam voljena i volela sam
.Ali sposobnost voleti, i osećati ljubav je najveća blagodet koju si mi mogao dati.Jer sposobnost voljenja je suština našega duhovnog uspeća.Lepša nego osećanje da si voljen.
Sada znam i ono što nisam znala.
I šta treba dalje da tražim.
I gde da gledam.
I šta da osluškujem.
Jer rana koja se ne pokazuje, najteže se zaceljuje.
Pomozi Bože da se pomirim sa onim što ne mogu promeniti
daj mi Bože snage da promenim u životu ono što mogu
i daj mi Bože mudrosti da razlikujem to dvoje

Гостопримство Аврамово - мозаик Равена

A ja vam kažem da je život mrak, osim kad postoji žar,
a svaki je žar slep, osim kad postoji znanje,
a svako znanje je uzaludno, osim kad postoji rad,
a svaki je rad prazan, ako nema ljubavi,
a kad sa ljubavlju radite, tek onda se spajate
sa drugima, sa sobom i sa Bogom.* *Halil Džubran

Православна, или, негде од почетка овог века чешће називана, српска православна црква, иако је имала разлога да манифестује према другим народима, хришћанским вероисповестима и религијама нетрпељивост, никад није постала фанатизована црква. Умногоме изједначена са историјском судбином српског народа, и његова православна црква стајала је као снажна и жилава одбрана пред сваком агресијом споља, било да је она била политичке или религијске природе. У православној Србији са веома ретким изузецима, бар од времена Косовске битке до данас, српска црква није никад била теократска, нити цезаро-папистичка. Вероватно да су у овој часној улози српске православне цркве и невољно (чак и парадоксално), помогли одбрамбени, а не нападачки ратови, као и релативна геополитичка маленост Србије. Мада се много шта изменило у психичком, па и карактером устројству српског човека самим тим и српског народа, а онда и његове цркве, од 1918. године до данас, не би требало да постоје, ни данас, убедљиви и оправдани разлози за појаву, према другим народима и религијама нетрпељивих или и фанатизованих, фундаменталистичких тежњи, унутар српског православља. Овакве тежње су се ипак појавиле, негде од 1989. године, најпре дискретно манифестоване у штампи, мањим и већим публикацијама, затим на радију и телевизији, да се све трагично заврши (иако овај процес није ни издалека завршен) у отворено ратном сукобу у Хрватској, Босни и Херцеговини, у коме преовлађује, бар по моме мишљењу, пре верски него национални чиниоци, иако се, наравно, ни ови не могу никако потценити.
Незахвално је и веома тешко процењивати неопходност или неизбежност разбуктавања верске нетолерантности међу народима и религијама у бившој Југославији, посебно манифестовање, православном српском народу, тако несвојствене нетрпељивости и мржње према другим вероисповестима и религијама на Балкану. Вишедеценијска комунистичка нетрпељивост, па и мржња према свему религијском у српском народу, као и неоправдано гушење свега националног у Срба, пре свега богатства српске традиције, несумњиво су допринели експлозији исте такве нетрпељивости и мржње, као израза дуго потискиване агресивне енергије у српском народу, овога пута испољене не према себи, већ према другим народима и њиховом верском опредељењу (иако опасност грађанског рата у Србији и даље лебди над нашим главама). Тако се на делу сурове праксе ратовања показао онај познати и од научника признати психолошки феномен, који је Ана Фројд назвала „идентификација са агресором“. Тачно према узгредној напомени једног нашег угледног интелектуалца, и то исказаној само у кругу неколицине људи (међу којима сам се и ја налазио) да „народ који на геноцид не одговори геноцидом, осуђен је на нови геноцид“, српски народ и његова црква, која још једном у историји није ни могла ни хтела да се огради од мишљења и поступања већинског српског народа, и с ове и с оне стране Дрине и Саве, осећајући се угроженим, реаговао је агресивно према агресивном противнику. Како би друкчије требало да реагује питаћемо се, српски народ или појединци у томе народу, на поновљено угрожавање самог његовог опстанка у Хрватској и Босни и Херцеговини, и то угрожени, можда у првом реду агресивном и фундаменталистичком претњом која долази од верског убеђења националних предводника у римокатоличкој Хрватској и муслиманском делу Босне и Херцеговине?[1] Да ли је „идентификација са агресором“ био једини адекватан начин реаговања једнога народа који је једва два или три пута у току читаве своје историје испољавао експанзивну агресију према другим народима, и то готово увек без успеха?
Када се говори о верској толеранцији на Западу, са циљем да се сагледа улога религија у различитим народима и друштвеним заједницама, као и да се преко утицаја религија смање разлике међу народима и успоставе мостови између различитих вероисповести унутар хришћанске религије, односно хришћанских народа, прећутно се прелази преко улоге и значаја националне толеранције, из простог и оправданог разлога што је у готово свим земљама Запада већ давно извршено одвајање државе од цркве и вере од нације. Верујући католик у Француској или Англиканац у Енглеској не мора да осећа никакву националну приврженост својој земљи, може чак да се понаша као убеђени пацифиста и да одбије учешће у рату који води његова земља. И обратно. Патриотски или и националистички расположен Француз, Енглез или Немац не мора уопште бити верујући човек, па је на његовој слободној одлуци да ли ће се у миру или у рату понашати национално, верски или просто људски хумано према другим народима, или неће.
Најновији догађаји на Балкану, на крају једног противречног и у неочекиваним догађајима богатог миленијума, још су једном показали, не само да нису нови, и да стотинама година „динамички стереотипи“ понављају један исти национално-верски балкански архетип (сетимо се само изванредне Андрићеве приче „Писмо из 1920. године“), већ и да се не могу ни разумети нити прихватити од стране већине оних водећих људи у Европи (поготово Америци) чија се историја, последњих неколико стотина година, или чак од времена њиховог примања хришћанства, кретала другим и другачијим колосецима. Да ли то значи да и онда када су бивши југословенски народи, активно суделујући у европским збивањима на пољима политике, науке, уметности или спорта, то чинили привидно, јер нас Балкан, наша коб, неумитно издваја из светског, или само западноевропског тока збивања, и увек изнова враћа у изолованост која нам није само од других наметнута, већ која нам припада, као и неким другим народима света, који спадају у тзв. закаснеле народе? Не бих се смео упуштати у разглабање сложеног питања о зрелости народа, њиховој објективно условљеној и субјективно узрокованој заосталости, или и регредирању у неповољним спољашњим приликама (нарочито у ратовима) на већ достигнуте и превазиђене ступњеве сазревања. Истакао бих поново веома жалосну, али изгледа неумитну чињеницу, да када се на Балкану говори о верској толеранцији, онда је немогуће не говорити и о националној, јер су национално и верско биће југословенских народа били и остали у једноме. У Европи је, као што смо малочас рекли, могуће говорити о верској трпељивости независно од националног бића народа, отуд ми се чини да је дијалог са Европом могућ само ако се наши, наравно, добронамерни европски саговорници темељно упознају са историјом балканских, и посебно српског народа. Наше тражење да нас европски народи боље упознају да би нас разумели, када и ми сами себе нисмо довољно упознали, може да зазвони смешно или надмено, па ипак оно је conditio sine qua non озбиљног верског дијалога са Европом.
Пре било којег озбиљнијег дијалога са Европом о верској толеранцији, требало би, и то што пре, поставити себи питање, није ли логичније и корисније да се верски дијалог најпре успостави између православних и римокатолика, а онда и са муслиманима на Балкану, како би се, позитивним утицајем религије успоставила бар сношљива равнотежа међу различитим народима Балкана који су случајем или Божијом Промишљу остављени да живе једни поред других, (чак један са другим кроз мешане бракове) вековима, све од њиховог доласка на Балкан у VI веку, а нарочито од када је извршена несрећна подела цркава 1054. године, и од времена када су Турци угазили са обе ноге у Балкан, и на разне начине на њему остали и до данашњег дана.
У закључку овог излагања вратио бих се и покушао да одговорим на питање оправданости и смисла неких фундаменталистичких струја унутар православне цркве, у првом реду руске, затим и српске. Руски православни религијски покрет у данашњој Русији, под именом „Памјат“, бар према информацијама које до мене стижу, искључив је фундаменталистички православни покрет који сматра да једини заступа правилно православну истину, одбијајући да прихвати као православне неке од познатих руских религиозних философа у XX веку, а који такође одбија сваки могући дијалог са римокатоличком црквом, исламом и јудаизмом, једном речи, заступа ону врсту фанатизма, добро познату у Русији кроз читаву њену историју, да се задржимо само на ововековним примерима Победоносцева, царског прокуратора и цензора религиозних, философских и књижевних дела до револуционарне Русије, или злогласног Жданова, сличног цензора и главосече интелектуалаца у Совјетској Русији. За овакве људе и покрете (религијске или политичке, мада се они у суштини мало разликују), Николај Берђајев (у раније спомињаном чланку) пише: „Исповедање било које екстремне ортодоксије, било ког тоталитарног система, увек значи жељу за припадањем кругу изабраних, кругу носилаца истинског учења. То ласка охолости и умишљености људи... Фанатик било које ортодоксије тражи само власт, а не истину... Фанатик познаје само идеју, али не познаје човека, не познаје човека ни онда када се бори за идеју човека.“
Што се тиче оних малобројних верника унутар српске православне цркве, међу којима је највише младих људи завидних интелектуалних способности (углавном окупљених око часописа „Светигора“, „Логос“, „Свечаник“, „Глас цркве“, „Свети кнез Лазар“), а који повремено показују знаке фундаменталистичког покрета међу српским православним интелектуалцима, рекао бих следеће: Иако је овај покрет мање настао спонтано, пре као реакција на фундаменталистичку, агресивну струју ислама у Босни, вођену такође пробраним исламским интелектуалцима, као и на вековима познату и већ пословичну борбеност и агресивну експанзивност римокатоличке цркве у Хрватској (у којој су се колико је мени познато, најугледнији римокатолички, хрватски интелектуалци, често супротно таквим истим православним и исламским интелектуалцима, ставили на страну умерене и либералне, не и традиционално фундаменталистичке хрватске цркве), као и реакције на истрајавању неких преживелих комунистичких или социјалистичких идеја данашњих српских властодржаца у односу на цркву – досадашњи рад младих српских православаца више је посвећен ( и тако то треба да остане) служби православног мисионарења међу многобројним младим Србима који траже помоћ, заштиту и разумевање српске православне цркве за свој данашњи тежак духовни, душевни и материјални положај, него што је овај покрет окренут према спољашњем непријатељу, када се, по правилу, пројектују сопствени несвесни конфликти који припадају царству Сенке у сложеном бићу човека и народа.
Мој је закључак, дакле, следећи: свака хришћанска активност, звала се она нешто проблематичним именом (недовољно и од мене у овом чланку дефинисана) фундаментализам или не, која тражи од појединца да на његовом путу од индивидуе до личности следи пут обожења који му је пут показао и оставио за сва времена Господ Исус Христос и његови апостоли, као и светоотачко предање, тежећи ка преумљењу (метаноји), са чврстом вером у Распетог и Васкрслог Христа и Духа Светог Кога Бог шаље, по својој благодати а не по заслузи људској, својим изабраним – корисна је за човека и преко њега, преображеног, за његову ужу и ширу околину. Оваква истинска хришћанска ревност, коју немамо довољно разлога да назовемо фундаменталистичком, остаје благодатна, под једним условом: да никога не суди, нити осуди, да ни према коме не испољи непријатељство и мржњу (од вербалног до оружаног испољавања), да остави Богу последњи суд, како нам је још у Старом завету Бог поручио. На нама је као православним хришћанима и српским православним хришћанима да непрестано негујемо благодат људски и уз Божију помоћ напредујемо у љубави према сваком живом бићу, све док Божија љубав не уђе потпуно у нас, што значи, док не истера сваки страх напоље (јер нас страх најчешће и тера да измештамо или премештамо свој грех на другог), и док љубав не учини од нас Божијег пријатеља (према речима Христовим у Јовановом Јеванђељу: „Више вас не називам слугама, јер слуга не зна шта ради господар његов; него сам вас назвао пријатељима“), који у радости пева химну Господу и свему што је Он створио. За мене нема никакве сумње да је оваквих хришћана одувек било мало, а сигурно је да ће их у будућности бити још мање, јер ће се на крају времена Христос још једном запитати: „Али Син човечији када дође, хоће ли наћи вјеру на земљи“ (Лука, 18, 8).
Наша је природна потреба, дужност и жеља да као просветљени православни хришћани ширимо Јованово хришћанство љубави – мање Петрову борбену ревност ecclesia militans и мање, пренаглашено интелектуалну, нека буде и умну ревност на протестантски начин виђеног Павла – пре свега у своме народу, а онда и у свету, поштујући до краја божанску слободу у сваком човеку, било које расе, народа и религије, у сталној нади да у вечности неће бити „Грка ни Јудеја, ни роба ни господара, мушко ни женско...“
[1] Није ли довољно познато из психологије и психопатологије, и појединца и народа, да се најжешћа агресија појављује из најјачег страха!
На Растку објављено: 2007-11-29