Владимир Владимирович Цар1

Испоставило се да је Вучић дао најтачније прогнозе.
Па не није. Човек све организовао, потплатио, наравно да је знао. Он се буди и дају му да чита анкете и онда иде код Хила на кафицу и агенду.
Вукадиновић Влах је потпуно небитна личност.  Ако он лаже шта рећи за Председника који једном годишње не слаже.
 

жалосно је ако оде због Рио Тинта, а не издаје Косова. Мада је то мало вероватно да ће уопште бити да ће се правити проблем са Рио Тинтом. Приоритет је Косово и када буде завршио са Косовом оно што му је задатак, само ће нестати, довешће другог.
У том смислу је и изјава Хила да што пре треба да се напарави влада.
http://www.nspm.rs/hronika/kristofer-hil-od-vlade-srbije-ocekujem-da-bude-formirana-americi-sa-srbijom-predstoji-veliki-posao.-zso-mora-da-se-realizuje-srbija-da-ucestvuje-u-obnovi-ukrajine.html
Али ако мало боље размислимо треба веровати у Господа, тј треба имати смирење и слушати Цркву која је прошла 500 година под Турцима, фашисте, комунисте. Ако Црква ћути и прави се невешта и за њу је ова власт легитимна јер ју је народ изабрао, треба имати смирење.

Вучић: Циљ да се уклони траг постојања Србије и српског народа на КиМ
WWW.POLITIKA.RS Председник Србије Александар Вучић изјавио је данас да рушење међународног правног поретка даљим наоружавањем тзв. косовско-безбедносних снага, има за... Уместо да иде на Косово он даје овакве малоумне изјаве. Ко може да му забрани да као Патријарх оде у народ, нико. Али он неће. И то итраје још од Томе Коме коме су честитали на победи неколико сати пре него что су затворили кутије. И то сви гледају као у реду је, притисак сила

Ова власт је доведена из опозиције да преда све што смо имали на Косову и то ради са великим успехом већ десет година.
Зато је и опстала.
Изгубили смо и оно мало што смо имали.
Тренутно имамо једино да нас Председник уредно обавечтава како ће нас све истерати са Косова, а ми ћемо да гледамо и правимо експо у Сурчину.
 

Патријарх за Политику
СПЦ је изложена различитим врстама напада и негативних коментара од једног броја електронских и штампаних медија као и од активних, неко би могао рећи организованих, коментатора на друштвеним мрежама. Шта, по Вашем мишљењу, највише генерише овакве коментаре и ко их најчешће упућује?
Политичка суштина већине напада, како са леве тако и са десне стране политичког спектра, почива у чињеници да Црква одбија да узме активног учешћа у партијској борби, да се определи за ову или за ону страну, за једну или другу странку. Ми, на жалост, гледамо како се понекад епископи и свештеници уплићу у политику у ужем смислу те речи, односно у политичку утакмицу странака, што некима, који не разумеју не само место и улогу Цркве у друштву него саму суштину њене мисије у свету, изгледа смислено па чак и хвале вредно. Полазећи од чињенице да су се такви, различитим разлозима мотивисани, примери дешавали у даљој или ближој прошлости, поједини људи, неки без задњих мисли а други, бојим се из личних интереса, имају и шире утисак да је активни политички, па и партијски, ангажман свештенослужитеља Цркве, не само нешто што се од њих очекује, него су на исти и обавезни.
Такво је мишљење погрешно а таква очекивања беспредметна и јеванђелски неутемељена. Црква инсистира на томе да одбија да се активно укључи у политичку борбу и крене да заступа партијске и политичке интересе једног дела свог народа против другог дела свог народа из више подједнако важних разлога. Први је тај да су партије, како им и име говори, део целине, а Црква представља сабор, целину обједињеног народа Божијег. Она постоји да би обухватала и сабрала све делове у једну заједницу верних. При томе Црква не губи из вида чињеницу да њени чланови који су заинтересовани за политички живот припадају различитим партијама. Управо због тога је бављење, грубље али тачније речено – уплитање епископа и свештеника, који треба да буду духовни оци и пастири свима а не некима, у партијску политичку борбу не само неисправно, него и погрешно, и такво понашање представља грех своје врсте. Ова истина постаје још јаснија када узмемо у обзир феномен да су странке непостојане, флуидне, да мењају своје формате, да се једна дели у више, а више стапају у једну, и још сами припадници странака из једне прелазе у другу, те тако они који су до јуче били противници прелазе на исту страну, и обрнуто. Напросто, принципи странака, иако легитимни и за ту сферу живота разумљиви, јесу релативни, променљиви, припадају тренутку, док је Црква вечна, самим тим увек иста и непроменљива. Због тога партијски ангажман, било каква врста директног или индиректног подржавања било које политичке опције заправо је, народним језиком речено, напуштање сопствене њиве и бављење туђим послом.
У томе се открива и други разлог непомирљивости партијског политичког ангажмана свештенослужитеља олтара Христовог и суштине и улоге Цркве у историји. Њена улога је да даје смисао човековом постојању, и с ове и с оне стране гроба; да нуди спасење и вечни живот без обзира на историјске и политичке околности датог тренутка. Ту правила овог света не важе. Суштински задатак епископа и свештеника је да по сваку цену сведоче ову свету истину, а не да јавним опредељивањем за једну или другу страну маргинализују своје послање уносећи подозрења и раздор међу вернике. Црква је ту да обједињује а не да дели, да лечи поделе а не да их продубљује, да спречава а не да појачава сваку, па и политичку мржњу и нетрпљивост. То истовремено не значи да се Црква ни бави политиком у изворном смислу, политиком као начином живота, бригом за опште добро заједнице. Бави се и те како и обавезна је да се бави просветом, културом, вредностима које су обиликовале и обликују идентитет српског народа. Али и унапређењем квалитета свакодневног живота, макар код категорија које су угрожене. Трудимо се да помогнемо народу на Косову и Метохији, породицама са више деце, онима без сталних прихода… Знам добро да недовољно чинимо, али настојимо да чинимо систематски, да би сваког дана поделили више оброка, стипендирали више студената и ученика…
......
 
Активно сте подржали залагање велике групе стручњака и највиших институција које се баве српским језиком да се не дозволи озакоњење родно сензитивног језика, указујући да таква законска решења утичу и на перцепцију стварности и традиционалних односа, осим што представљају насиље над српским језиком. Да ли сте, у међувремену, добили неки одговор државних институција у вези са Вашим позивима? 
На жалост нисам добио никакав одговор. У сваком појавном облику проблем Закона за  који се интересујете је фундаменталан. За почетак, са државно-правне стране, Закон је противуставан. То је оцена многих  правника,  експерата које смо консултовали, али што је најважније то је оцена  Секретаријата  за законодавство Републике Србије. Ако народни посланици гласају и, свесно или несвесно, изгласају противуставан Закон једном, ко  гарантује да неће то урадити још који пут. Питање родно сензитивног језика, како је дефинисано у Закону је  екстремно насилна и најрадикалнија реформа српског  језика од Вука, до данас. Прави језички масакр, назван џендеризација српској језика. То је незабележена дискриминација огромне већине грађана; читаве наше националне заједнице у Србији.
 На жалост то није  једини, а чини ми се ни највећи проблем са тим противуставним Законом. Предвиђено је да то буде кровни, свеобухватни закон, платформа за имплементацију тзв. Истамбулске декларације, тако да ће, законски бити афирмисана могућност да  нпр. адолесценти мењују пол, хормнима или хируршки. Законом  се уводи обавеза да у свим областима и занимањима, без обзира на специфичности, тежину и слично, ради једнак број мушкараца и жена. Уз то силна бирократија од предузећа до сваке установе  треба да прати и кажњава свако одступање  од примене. Наравно да жене и њихова права, од овог Закона, неће имати никакву корист.
Не желим, поготово у ово празнично време, да већ постојећој глобалној атмосфери стрепње и забринутости придодајем нове тешке боје, али овде се не ради о утисцима, него о начину постојања, о животу, о вери у Христа, мојој личној, и о вери  читавог народа, читаве Цркве, тако да немам право да не подигнем глас упозорења, онолико колико буде потребно. Црква неће издати саму себе.
 
 
 
 
 

Патријарх за Политику
СПЦ је изложена различитим врстама напада и негативних коментара од једног броја електронских и штампаних медија као и од активних, неко би могао рећи организованих, коментатора на друштвеним мрежама. Шта, по Вашем мишљењу, највише генерише овакве коментаре и ко их најчешће упућује?
Политичка суштина већине напада, како са леве тако и са десне стране политичког спектра, почива у чињеници да Црква одбија да узме активног учешћа у партијској борби, да се определи за ову или за ону страну, за једну или другу странку. Ми, на жалост, гледамо како се понекад епископи и свештеници уплићу у политику у ужем смислу те речи, односно у политичку утакмицу странака, што некима, који не разумеју не само место и улогу Цркве у друштву него саму суштину њене мисије у свету, изгледа смислено па чак и хвале вредно. Полазећи од чињенице да су се такви, различитим разлозима мотивисани, примери дешавали у даљој или ближој прошлости, поједини људи, неки без задњих мисли а други, бојим се из личних интереса, имају и шире утисак да је активни политички, па и партијски, ангажман свештенослужитеља Цркве, не само нешто што се од њих очекује, него су на исти и обавезни.
Такво је мишљење погрешно а таква очекивања беспредметна и јеванђелски неутемељена. Црква инсистира на томе да одбија да се активно укључи у политичку борбу и крене да заступа партијске и политичке интересе једног дела свог народа против другог дела свог народа из више подједнако важних разлога. Први је тај да су партије, како им и име говори, део целине, а Црква представља сабор, целину обједињеног народа Божијег. Она постоји да би обухватала и сабрала све делове у једну заједницу верних. При томе Црква не губи из вида чињеницу да њени чланови који су заинтересовани за политички живот припадају различитим партијама. Управо због тога је бављење, грубље али тачније речено – уплитање епископа и свештеника, који треба да буду духовни оци и пастири свима а не некима, у партијску политичку борбу не само неисправно, него и погрешно, и такво понашање представља грех своје врсте. Ова истина постаје још јаснија када узмемо у обзир феномен да су странке непостојане, флуидне, да мењају своје формате, да се једна дели у више, а више стапају у једну, и још сами припадници странака из једне прелазе у другу, те тако они који су до јуче били противници прелазе на исту страну, и обрнуто. Напросто, принципи странака, иако легитимни и за ту сферу живота разумљиви, јесу релативни, променљиви, припадају тренутку, док је Црква вечна, самим тим увек иста и непроменљива. Због тога партијски ангажман, било каква врста директног или индиректног подржавања било које политичке опције заправо је, народним језиком речено, напуштање сопствене њиве и бављење туђим послом.
У томе се открива и други разлог непомирљивости партијског политичког ангажмана свештенослужитеља олтара Христовог и суштине и улоге Цркве у историји. Њена улога је да даје смисао човековом постојању, и с ове и с оне стране гроба; да нуди спасење и вечни живот без обзира на историјске и политичке околности датог тренутка. Ту правила овог света не важе. Суштински задатак епископа и свештеника је да по сваку цену сведоче ову свету истину, а не да јавним опредељивањем за једну или другу страну маргинализују своје послање уносећи подозрења и раздор међу вернике. Црква је ту да обједињује а не да дели, да лечи поделе а не да их продубљује, да спречава а не да појачава сваку, па и политичку мржњу и нетрпљивост. То истовремено не значи да се Црква ни бави политиком у изворном смислу, политиком као начином живота, бригом за опште добро заједнице. Бави се и те како и обавезна је да се бави просветом, културом, вредностима које су обиликовале и обликују идентитет српског народа. Али и унапређењем квалитета свакодневног живота, макар код категорија које су угрожене. Трудимо се да помогнемо народу на Косову и Метохији, породицама са више деце, онима без сталних прихода… Знам добро да недовољно чинимо, али настојимо да чинимо систематски, да би сваког дана поделили више оброка, стипендирали више студената и ученика…
......
 
Активно сте подржали залагање велике групе стручњака и највиших институција које се баве српским језиком да се не дозволи озакоњење родно сензитивног језика, указујући да таква законска решења утичу и на перцепцију стварности и традиционалних односа, осим што представљају насиље над српским језиком. Да ли сте, у међувремену, добили неки одговор државних институција у вези са Вашим позивима? 
На жалост нисам добио никакав одговор. У сваком појавном облику проблем Закона за  који се интересујете је фундаменталан. За почетак, са државно-правне стране, Закон је противуставан. То је оцена многих  правника,  експерата које смо консултовали, али што је најважније то је оцена  Секретаријата  за законодавство Републике Србије. Ако народни посланици гласају и, свесно или несвесно, изгласају противуставан Закон једном, ко  гарантује да неће то урадити још који пут. Питање родно сензитивног језика, како је дефинисано у Закону је  екстремно насилна и најрадикалнија реформа српског  језика од Вука, до данас. Прави језички масакр, назван џендеризација српској језика. То је незабележена дискриминација огромне већине грађана; читаве наше националне заједнице у Србији.
 На жалост то није  једини, а чини ми се ни највећи проблем са тим противуставним Законом. Предвиђено је да то буде кровни, свеобухватни закон, платформа за имплементацију тзв. Истамбулске декларације, тако да ће, законски бити афирмисана могућност да  нпр. адолесценти мењују пол, хормнима или хируршки. Законом  се уводи обавеза да у свим областима и занимањима, без обзира на специфичности, тежину и слично, ради једнак број мушкараца и жена. Уз то силна бирократија од предузећа до сваке установе  треба да прати и кажњава свако одступање  од примене. Наравно да жене и њихова права, од овог Закона, неће имати никакву корист.
Не желим, поготово у ово празнично време, да већ постојећој глобалној атмосфери стрепње и забринутости придодајем нове тешке боје, али овде се не ради о утисцима, него о начину постојања, о животу, о вери у Христа, мојој личној, и о вери  читавог народа, читаве Цркве, тако да немам право да не подигнем глас упозорења, онолико колико буде потребно. Црква неће издати саму себе.
 
 
 
 
 

Патријарх за Политику
СПЦ је изложена различитим врстама напада и негативних коментара од једног броја електронских и штампаних медија као и од активних, неко би могао рећи организованих, коментатора на друштвеним мрежама. Шта, по Вашем мишљењу, највише генерише овакве коментаре и ко их најчешће упућује?
Политичка суштина већине напада, како са леве тако и са десне стране политичког спектра, почива у чињеници да Црква одбија да узме активног учешћа у партијској борби, да се определи за ову или за ону страну, за једну или другу странку. Ми, на жалост, гледамо како се понекад епископи и свештеници уплићу у политику у ужем смислу те речи, односно у политичку утакмицу странака, што некима, који не разумеју не само место и улогу Цркве у друштву него саму суштину њене мисије у свету, изгледа смислено па чак и хвале вредно. Полазећи од чињенице да су се такви, различитим разлозима мотивисани, примери дешавали у даљој или ближој прошлости, поједини људи, неки без задњих мисли а други, бојим се из личних интереса, имају и шире утисак да је активни политички, па и партијски, ангажман свештенослужитеља Цркве, не само нешто што се од њих очекује, него су на исти и обавезни.
Такво је мишљење погрешно а таква очекивања беспредметна и јеванђелски неутемељена. Црква инсистира на томе да одбија да се активно укључи у политичку борбу и крене да заступа партијске и политичке интересе једног дела свог народа против другог дела свог народа из више подједнако важних разлога. Први је тај да су партије, како им и име говори, део целине, а Црква представља сабор, целину обједињеног народа Божијег. Она постоји да би обухватала и сабрала све делове у једну заједницу верних. При томе Црква не губи из вида чињеницу да њени чланови који су заинтересовани за политички живот припадају различитим партијама. Управо због тога је бављење, грубље али тачније речено – уплитање епископа и свештеника, који треба да буду духовни оци и пастири свима а не некима, у партијску политичку борбу не само неисправно, него и погрешно, и такво понашање представља грех своје врсте. Ова истина постаје још јаснија када узмемо у обзир феномен да су странке непостојане, флуидне, да мењају своје формате, да се једна дели у више, а више стапају у једну, и још сами припадници странака из једне прелазе у другу, те тако они који су до јуче били противници прелазе на исту страну, и обрнуто. Напросто, принципи странака, иако легитимни и за ту сферу живота разумљиви, јесу релативни, променљиви, припадају тренутку, док је Црква вечна, самим тим увек иста и непроменљива. Због тога партијски ангажман, било каква врста директног или индиректног подржавања било које политичке опције заправо је, народним језиком речено, напуштање сопствене њиве и бављење туђим послом.
У томе се открива и други разлог непомирљивости партијског политичког ангажмана свештенослужитеља олтара Христовог и суштине и улоге Цркве у историји. Њена улога је да даје смисао човековом постојању, и с ове и с оне стране гроба; да нуди спасење и вечни живот без обзира на историјске и политичке околности датог тренутка. Ту правила овог света не важе. Суштински задатак епископа и свештеника је да по сваку цену сведоче ову свету истину, а не да јавним опредељивањем за једну или другу страну маргинализују своје послање уносећи подозрења и раздор међу вернике. Црква је ту да обједињује а не да дели, да лечи поделе а не да их продубљује, да спречава а не да појачава сваку, па и политичку мржњу и нетрпљивост. То истовремено не значи да се Црква ни бави политиком у изворном смислу, политиком као начином живота, бригом за опште добро заједнице. Бави се и те како и обавезна је да се бави просветом, културом, вредностима које су обиликовале и обликују идентитет српског народа. Али и унапређењем квалитета свакодневног живота, макар код категорија које су угрожене. Трудимо се да помогнемо народу на Косову и Метохији, породицама са више деце, онима без сталних прихода… Знам добро да недовољно чинимо, али настојимо да чинимо систематски, да би сваког дана поделили више оброка, стипендирали више студената и ученика…
......
 
Активно сте подржали залагање велике групе стручњака и највиших институција које се баве српским језиком да се не дозволи озакоњење родно сензитивног језика, указујући да таква законска решења утичу и на перцепцију стварности и традиционалних односа, осим што представљају насиље над српским језиком. Да ли сте, у међувремену, добили неки одговор државних институција у вези са Вашим позивима? 
На жалост нисам добио никакав одговор. У сваком појавном облику проблем Закона за  који се интересујете је фундаменталан. За почетак, са државно-правне стране, Закон је противуставан. То је оцена многих  правника,  експерата које смо консултовали, али што је најважније то је оцена  Секретаријата  за законодавство Републике Србије. Ако народни посланици гласају и, свесно или несвесно, изгласају противуставан Закон једном, ко  гарантује да неће то урадити још који пут. Питање родно сензитивног језика, како је дефинисано у Закону је  екстремно насилна и најрадикалнија реформа српског  језика од Вука, до данас. Прави језички масакр, назван џендеризација српској језика. То је незабележена дискриминација огромне већине грађана; читаве наше националне заједнице у Србији.
 На жалост то није  једини, а чини ми се ни највећи проблем са тим противуставним Законом. Предвиђено је да то буде кровни, свеобухватни закон, платформа за имплементацију тзв. Истамбулске декларације, тако да ће, законски бити афирмисана могућност да  нпр. адолесценти мењују пол, хормнима или хируршки. Законом  се уводи обавеза да у свим областима и занимањима, без обзира на специфичности, тежину и слично, ради једнак број мушкараца и жена. Уз то силна бирократија од предузећа до сваке установе  треба да прати и кажњава свако одступање  од примене. Наравно да жене и њихова права, од овог Закона, неће имати никакву корист.
Не желим, поготово у ово празнично време, да већ постојећој глобалној атмосфери стрепње и забринутости придодајем нове тешке боје, али овде се не ради о утисцима, него о начину постојања, о животу, о вери у Христа, мојој личној, и о вери  читавог народа, читаве Цркве, тако да немам право да не подигнем глас упозорења, онолико колико буде потребно. Црква неће издати саму себе.
 
 
 
 
 

Пламичак воштанице за Србољуба Живановића – великог човека и научника
Објављено 05/01/2024 Ако постоји цели један космос у овоземаљском животу, онда можемо рећи да је садржан у животу недавно преминулог академика.
Академик Живановић је животно путовање започео у Сарајеву, у којем је, врло брзо, као дечак, осетио зло фашизма, чије је злочине, кроз целоживотни и непоновљиви научни рад, осветљавао светлошћу истине.
Сведочимо: кроз космос овоземаљског живота – од Сарајева, места рођења и изгнанства, до Лондона, места упокојења – почивши Србољуб Живановић је несебично умножавао пребогате дарове којима га је Господ обдарио, умножавао их је због истине и правде и ради смираја свих оних чије је страдање као научник посведочио и доказао. А сведочио је, још као дечак, о прогону Срба из Сарајева, из којег су 1941. и 1942. године у Јасеновац одведени многи, међу којима су били свети Петар, митрополит дабробосански, и свети старац Вукашин Мандрапа.
Данас, када нас покушавају „научити“ како смо и колико страдали у Јасеновцу и када безуспешно покушавају да кроје историју по мери неописивог безумља, које, сâмо по себи, представља пораз за човека, дело академика Живановића је свима нама водиља и стална опомена.
Откада је 1964. године као млади антрополог крочио на јасеновачка стратишта, академик Живановић је свој живот посветио истини и само истини, ослобађајућој у оној мери коју су својим сведочењима изнели ретки преживели и у оној мери у којој су својим костима сведочили уморени Срби.
Данас, када појединци злонамерно намећу наратив да није било научног приступа страдањима у Јасеновцу, академик Живановић је неко пред којим би сви такви наративи требало да занеме.
Од дана прогонства из Сарајева због свога српског идентитета до прогонства због истине о јасеновачком страдању, коју је научно увео у поратни југословенски свет, академик  Живановић је постао „неподобан” јер је непобитна истина коју је износио била многима, који су на геноциду над српским народом градили своје каријере, њихов камен спотицања.
Његов рад није био само наука него управо цели космос, ненадмашна мисија сведочења о онима који страдаше Христа ради. Иако је објављивање његових научних сазнања заустављено оног трена када је потврђена њихова тачност, млади антрополог се није сагнуо пред силама неистине него је путем истине ишао све до краја свога овоземног живота. Тим путем ишао је онако како је ишао и свети Вукашин који је непосредно пред своје погубљење у Јасеновцу, мучен најстрашнијим мукама, рекао своме џелату: „Само ти, дијете, ради свој посао!” Академик Живановић је помогао да се сазна какав су „посао“ обављали јасеновачки злочинци.
Овим пламичком воштанице, у време када очекујемо Рођење Спаситеља света и Даваоца смисла  радости и жалости, весеља и страдања, опраштамо се са академиком Живановићем, што нам показује символику животног путовања човека који је оставио печат истине о незамисливим размерама страдања нашег народа.
Оливера Јовановић,
главни и одговорни уредник
Православља, новина Српске Патријаршије

МИ - ГЛАС ИЗ НАРОДА Саопштење покрета МИ - ГЛАС ИЗ НАРОДА поводом протеста у Београду и одлуке Владе Србије о слободи кретања за сва возила са тзв. Косова
26.12.2023.

1. Недавне оцене званичника Руске Федерације додатно утврђују наше сумње и тврдње да се последњих дана на београдским улицама одвијао покушај ”мајданизације”, односно стране инструментализације легитимних протеста људи незадовољних изборним процесом или резултатима. Сматрамо да је овај вид манипулације заправо спречио већу масовност протеста. Многи у Србији су оправдано незадовољни многим стварима везаним за управљање државом, лошом економском ситуацијом, катастрофалном политиком према Косову и Метохији, као и самим изборним процесом. Међутим, исто тако сматрамо да се још више незадовољних није одазвало јер највећи број људи не жели да се њихово оправдано незадовољство разним стварима користи у неке друге сврхе – или од стране домаћих актера најодговорнијих за лошу ситуацију у Србији, или страних, махом западних актера чији је главни циљ дестабилизација Србије и даље распарчавање српског простора.
2. Одлука Владе Србије да омогући ”слободу кретања” за сва возила са тзв. Косова, дакле возила са РКС таблицама, представља још један корак у систематском институционалном одрицању од Косова и Метохије које спроводе СНС и СПС од доласка на власт 2012. године. Од потписивања Споразума о интегрисаном управљању границом, преко првог и другог Бриселског споразума, последичног гашења институција државе Србије на КиМ и грубог утеривања Срба са севера КиМ у институције лажне државе Косово, давања позивног броја, па све до тихе предаје електроенергетског система и општина на северу и, сада, одустајања од ”статусно неутралних” таблица – СНС и СПС саучествују у добровољном државном одрицању територије Косова и Метохије које нема преседана у нашој историји. Један од главних разлога нашег окупљања у покрету МИ - ГЛАС ИЗ НАРОДА био је и остао став да су Косово и Метохија неотуђиви део државе Србије и да смо решени да зауставимо противуставну, противисторијску и противнародну политику садашњих власти према КиМ.
3. Не можемо а да не приметимо синхронизацију између протеста прозападне опозиције, митинга СНС и последњих чинова одрицања од КиМ. Баш у време првих протеста после ужасних масакара који су се десили почетком маја у ОШ Владислав Рибникар и у Младеновцу, разбојници Аљбина Куртија су окупирали 3 општине на северу КиМ – користећи између осталог и вакуум настао после одлуке Српске листе да се повуче из ”институција” лажне државе на северу КиМ, које су још од 2013. својим учешћем легитимизовали. Неколико седмица касније, током великог митинга СНС у Београду – баш када је за потребе митинга са КиМ довезено више хиљада Срба – окупирана је и општина Северна Митровица, чиме је заокружена терористичка окупација севера КиМ. Тог истог севера КиМ који је био неосвојива тврђава за приштинске сецесионисте и терористе све до доласка коалиције СНС-СПС на власт 2012. године. Не верујемо у случајности у политици. По трећи пут у последњих пола године дешавају се чинови додатног одрицања од КиМ и његовог удаљавања од Србије у исто време када на београдским улицама митингују или власт или прозападна опозиција. Зато покрет МИ - ГЛАС ИЗ НАРОДА остаје чврст у свом ставу да неће у коалицију ни са влашћу ни са прозападном опозицијом, ни у републици ни у Београду. И једни и други раде против интереса државе, онако како ми схватамо државу, само на различите начине.

МИ - ГЛАС ИЗ НАРОДА Саопштење покрета МИ - ГЛАС ИЗ НАРОДА поводом протеста у Београду и одлуке Владе Србије о слободи кретања за сва возила са тзв. Косова
26.12.2023.

1. Недавне оцене званичника Руске Федерације додатно утврђују наше сумње и тврдње да се последњих дана на београдским улицама одвијао покушај ”мајданизације”, односно стране инструментализације легитимних протеста људи незадовољних изборним процесом или резултатима. Сматрамо да је овај вид манипулације заправо спречио већу масовност протеста. Многи у Србији су оправдано незадовољни многим стварима везаним за управљање државом, лошом економском ситуацијом, катастрофалном политиком према Косову и Метохији, као и самим изборним процесом. Међутим, исто тако сматрамо да се још више незадовољних није одазвало јер највећи број људи не жели да се њихово оправдано незадовољство разним стварима користи у неке друге сврхе – или од стране домаћих актера најодговорнијих за лошу ситуацију у Србији, или страних, махом западних актера чији је главни циљ дестабилизација Србије и даље распарчавање српског простора.
2. Одлука Владе Србије да омогући ”слободу кретања” за сва возила са тзв. Косова, дакле возила са РКС таблицама, представља још један корак у систематском институционалном одрицању од Косова и Метохије које спроводе СНС и СПС од доласка на власт 2012. године. Од потписивања Споразума о интегрисаном управљању границом, преко првог и другог Бриселског споразума, последичног гашења институција државе Србије на КиМ и грубог утеривања Срба са севера КиМ у институције лажне државе Косово, давања позивног броја, па све до тихе предаје електроенергетског система и општина на северу и, сада, одустајања од ”статусно неутралних” таблица – СНС и СПС саучествују у добровољном државном одрицању територије Косова и Метохије које нема преседана у нашој историји. Један од главних разлога нашег окупљања у покрету МИ - ГЛАС ИЗ НАРОДА био је и остао став да су Косово и Метохија неотуђиви део државе Србије и да смо решени да зауставимо противуставну, противисторијску и противнародну политику садашњих власти према КиМ.
3. Не можемо а да не приметимо синхронизацију између протеста прозападне опозиције, митинга СНС и последњих чинова одрицања од КиМ. Баш у време првих протеста после ужасних масакара који су се десили почетком маја у ОШ Владислав Рибникар и у Младеновцу, разбојници Аљбина Куртија су окупирали 3 општине на северу КиМ – користећи између осталог и вакуум настао после одлуке Српске листе да се повуче из ”институција” лажне државе на северу КиМ, које су још од 2013. својим учешћем легитимизовали. Неколико седмица касније, током великог митинга СНС у Београду – баш када је за потребе митинга са КиМ довезено више хиљада Срба – окупирана је и општина Северна Митровица, чиме је заокружена терористичка окупација севера КиМ. Тог истог севера КиМ који је био неосвојива тврђава за приштинске сецесионисте и терористе све до доласка коалиције СНС-СПС на власт 2012. године. Не верујемо у случајности у политици. По трећи пут у последњих пола године дешавају се чинови додатног одрицања од КиМ и његовог удаљавања од Србије у исто време када на београдским улицама митингују или власт или прозападна опозиција. Зато покрет МИ - ГЛАС ИЗ НАРОДА остаје чврст у свом ставу да неће у коалицију ни са влашћу ни са прозападном опозицијом, ни у републици ни у Београду. И једни и други раде против интереса државе, онако како ми схватамо државу, само на различите начине.

Јел он рекао раније на конференцији, да ће ући у власт ако ови крену да руше државу на улици?

Из беседе владике Фотија на Св. Николаја
 
Ја пишем неке песме и неке детаље хватам. Ево на пример, сада се сећам да сам ових дана писао да долази време да ће се у свету гласати за једног човека. Сви смо последњих дана били преоптерећени гласањем, партијама, партијском психологијом која уништава народе, а посебно наш српски народ. Али ће и то проћи и доћи ће време да се гласа за једнога у читавом свету. Зашто о томе треба писати? Зато да се људи припреме, да знају, да наши Срби знају, а и сви други народи. Јер тај један један, који буде, биће заправо тај који ће се прогласити да је Бог у историји и Црква ће га назвати Антихрист. Дакле ка томе времену ми идемо. А нисмо довољно припремљени, зато Црква треба да говори народу те можда некада скривене ствари, али јако битне ствари. Јер се оне тичу нашег живота овде и нашег живота у вечности. Као у време комунизма, ко је био у том периоду зна, било је старих људи који су говорили: “Дете немој узимати црвену књижицу”. Неко од ових старијих зна шта је значило узети црвену књижицу. То је значило одвојити се од традиције, од Цркве, од свога народа, од свега и постати други и другачији човек, са другим вредностима. Тако долазе и данас ”црвене књижице” друге врсте и то ће бити знак издаје или предаје свега онога што ми имамо уствари као традицију. А наша традиција јесте уствари Света Литургија, наша традиција јесте Свето Причешће. Наша традиција јесте заједница са Богом, наша богослужења и ово што смо данас доживели.
 
 
Владика Фотије: Наша традиција јесте света Литургија и заједница са Богом - Српска Православна Црква
SPC.RS Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије служио је 19. децембра 2023. године, на...  

која екипа. Радиш прековрмено за снедвич.

одакле уопчте тај проблем то никада није било да долазе аутобусима да гласају из РС. На Сајам.
И онда крећу проблеми. Јуче су добијали сигурно  Београд, а данас долазе Босанци  чта они траже у Србији. 
 
 

Па види та уста као бабун, и она се брине за децу

Ово је пре седам година, пре бруке са Дарвином на БТФ. Овај Андреј је удаљен са факултета, а овакве радионице су збарањене на БТФ ако их не одобри Патријарх као надлежни епископ. Лично их је Патријарх Иринеј укинуо, тј да могу да буду само са благословом Владике.
Овако нешто данас не би прошло на БТФ.
Исто је и за ове разне објаве, расправе које су даване без благослова Владика и тога више нема.
 

Бокан је дечко само за хонорар Има и прстен ко ТитоДијаманти, брилијанти.
 

и ти 
пријатељу ти си ствартно СНС. Ко Вас дира

Наравно да Недић није био издајник. Осим ако ниси скојевац или тако неки идеолошки лудак.
Уместо што лепиш етикете, учи мало историју па кад завириш у књиге онда пиши. Ето ти тема за размишљање, како је Недић доспео на место на коме је био, и шта би се десило да то место није прихватио и колико је Срба из усташких канџи избавио. 
А то што је неко цинкарио, вуче се као опште место.
Видиш, ти си убеђен да сам ја члан странке, нека те живи у том убеђењу. Али дај простора сумњи у своје помисли и закључке. Жив био.

Поштен човек, али промашен начисто. Водитељ му у емисији каже помаже Бог он одговара са добар дан и тако више пута. Нека му његова народна странка. 

@kopitar
Он има за циљ да што више одврати од православља, јер иде његовим путем тако карикатурално.

Свети Теофан Затворник:
Мисли за сваки дан у години
Чувши о делима Христа Спаситеља, Ирод је говорио: Јована ја посекох; али ко је тај? И настојаше да га види (Лк.9,9). Желео је да га види и тражаше прилику, али се не удостоји, јер је тражио из пусте љубопитљивости, а не ради вере и спасења. Љyбопитљивост је голицање ума. Њој није драга истина него новост, посебно атрактивна новост. Због тога се она често не задовољава самом истином, већ у њој тражи нешто посебно. Измисливши га, она се на њему зауставља и друге привлачи њему. Истина се оставља позади, а напред се ставља лична досетка. У наше дане тако практикује немачки ум. Немци су опседнути жељом за измишљањем. Сву област истине Божије као маглом су прекрили својим досеткама. Узмите догмате, учење о наравствености, историју, реч Божију – све су тако претрпали досеткама, да се до истине Божије тешко може доћи. А, уствари, баш те досетке њих интересују, као и оне који су једне настројености са њима. Истина Божија је проста! Зар ће горди ум да се занима са њом? Он ће радије своје да измисли. То је атрактивно, иако пусто и слабо као замка од паучине. Да је тако, можете се уверити на новим теоријама о постанку света. Оне личе на бунцање спавача или пијанца. А како се само чине добрим својим проналазачима! Колико се ту само губи снаге и времена – и све узалуд! Међутим, дело се извршило веома просто: Рече и постаде, заповеди и сазда се. Боље решење од овог нико неће измислити.

да се учланимо сви у СНС 

да се учланимо сви у СНС 

То се и данас дешава. Само мислим да није у толикој мери, пошто већ имамо искуства. И за председника Милошевића се причало "амерички човек" и да управља свиме. А испоставило се да није тако и да не управља свиме.
Мало је конструктивне критике, углавном се виче, прети и пљује.
На покушај аргументоване расправе, следи етикета "бот", која те апсолутно дехуманизује. И ту етикету ти залепе ни мање ни више - браћа из Цркве. Гледао сам снимак петог октобра пре неки дан, монах у првим редовима, гуслар, све Срби. 
Више молитве, мање вике. Ја сам за то.