Jump to content

mirko1929

Члан
  • Број садржаја

    1037
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Број дана (победа)

    9

Everything posted by mirko1929

  1. Историја као да се понавља. Мени се чини да је људскоправаштво постала нова званична религија (прајд замењује литије), а хришћанство сада иде пут паганизма (паган значи сељак, увреда која означава неког ко је рустичан и неук). Хришћанство данас ишчезава на сличан начин као јелинизам у четвртом и петом веку. Сви који су нешто припадају новој религији, а они који се држе старе имају низак друштвени статус и представљени су као ретроградни елемент. Закони временом постају такви да се припадници старе вере дискриминишу, а на крају ће бити и немогуће остати припадник старе религије (јер ће цена постајати све већа и већа). Па добро, то је нормално. Велике империје су увек покушавале да се покоре међусобно. Проблем с НАТО-ом је што је он с нестанком Варшавског пакта изгубио сврху постојања. Сад је практично канцер.
  2. Имају, ако су у питању доктринарни комунисти, а не политички опортунисти. Циљеви се нису променили уопште: цео свет да буде једна држава, да се укину породица и приватна својина, итд. Они то нису никада видели као злостављање света. Америчком народу је то вечито било презентовано као идемо да спречимо геноцид. Tо модерно руско позивање на комунизам није идеолошко, већ патриотско (победили смо немце, блаблабла, па се поносимо тиме). То му дође ко кад хрвати славе Олују. Природно је да се човек дичи победом над непријатељем. Модерне САД су вероватно најмарксистичкија земља на свету тренутно, упркос томе што су нпр. кинези и вијетнамци и даље званично комунисти. Чак и Северна Кореја, која је најкомунистичкија земља на свету, се одрекла марксизма. Jедино се још у САД озбиљно труби о структурама моћи и тлачењу oбесправљених и то користи за континуирано уочавање нових обесправљених група.
  3. Не бих рекао. Нису више осамдесете. Комунисти више нису у Кремљу, већ у Белој Кући. И код америчке деснице је присутна (по мени врло болесна, поготово за једног американца) путинофилија исто као и међ српским националистима (који би ваљда требало да буду српски, а не руски националисти, али не би се рекло по њиховом наступу). Такође, чак и они који нису путинофили, или су чак отворено русофобни, генерално су се уморили од разних хитлерова и ратова. Као и у причи о дечаку који је викао вук, америчка јавност је сада већ огуглала на ратнохушачку пропаганду коју Стејт Дипартмент спроводи (а уз то, свака интервенција досад је погоршала ствари). Америчка војска разматра поновно увођење присилне мобилизације, будући да нема довољан број регрута последњих година (испоставља се да је увођење дугиних боја у војску негативно утицало на мотивисаност потенцијалнних кандидата за војну службу). Неки чак отворено прижељкују сепаратизам и грађански рат.
  4. Фора је у томе што упркос свему РКЦ у Немачкој није никада била богатија, а пара врти ди бургија неће... Јасно да је да се свуда где је црква у спрези с државом црква морално компромитована (погледај само протестанте по Британији и Скандинавији, тамо сада само расколници нису у дугиним бојама). Где су хришћани најјачи? Парадоксално, тамо где никада нису били у спрези с државом, у бајбл белт државама САД.
  5. Расположење зависи од понашања и погледа на свет и ствари једнако као што нездрава исхрана и физичка неактивност утичу на развијање неких болести.
  6. У чколе се иде због папира, не због знања. То ја нисам схватао током мог школовања и пошто нисам схватао, то је било бескрајни извор фрустрација за мене. Толико времена улaжeш, а ништа не научиш!
  7. Не можеш да кажеш да је здраво и нормално да нпр. човек иде 30 година у школу. Мени се чини да је бесциљност велики узрок деликвенције код тинејџера. Њима је очигледна бесмисленост школе, а присиљени су да је похађају. Неко оде у деликвенцију, ко је склонији игрању по правилима оде у лимбо. Психолошки гледано, то је горе него бити роб што је било у нека ранија времена. Људи имају потребу да раде конкретне ствари, а не да испуњавају испразне формалности.
  8. Па лепо бесциљност. То што одрађује неке ствари не значи да су то њени циљеви. То је пуко испуњавање очекивања. Већина људи су у лимбу. Често то је управо из тог разлога што им се живот свео на испуњавање низа формалности.
  9. Мени се чини да је то врло лако решити. Удаш се, родиш петоро деце, и воила! Одмах ћеш добити дугорочне циљеве. Jeсте да ово није популарно решење у данашње време, али је свакако врло ефективно.
  10. Нема то никакве вере с малодушношћу, него с бесциљношћу. У време пре индустријске револуције, кад су се људи свакодневно борили за голи опстанак, они нису имали таквих проблема да не знају шта хоће од живота. Било им је врло јасно шта хоће. Oдговор је, наравно, кору 'леба. Ни о чему другом нису ни могли да размишљају.
  11. Tако исто треба и сада да живиш. Веровала или не, ниси нимало сазрела, него си се још више инфантилизовала у међувремену. Одбијаш да одрастеш, одбијаш да прихватиш стварност. Запитај се: ко си бре ти да ти неко дугује било шта? Замисли, замисли то, могла си никада да не будеш зачета, да не добијеш ни секунде, а добила си много више од тога, и упркос томе, иако не знаш ни шта ћеш с тим што већ имаш, кукаш како ти то није доста?!?
  12. Шта ти то уопште значи промашен живот? Шта је важно? Шта је неважно? Оно што је једном човеку на живот и смрт битно, други ни не зна да постоји.
  13. There is something to be said here about the word "depression," which has almost entirely eliminated the word and even the concept of unhappiness from modern life. Of the thousands of patients I have seen, only two or three have ever claimed to be unhappy: all the rest have said that they were depressed. This semantic shift is deeply significant, for it implies that dissatisfaction with life is itself pathological, a medical condition, which it is the responsibility of the doctor to alleviate by medical means. Everyone has a right to health; depression is unhealthy; therefore everyone has a right to be happy (the opposite of being depressed). This idea in turn implies that one's state of mind, or one's mood, is or should be independent of the way that one lives one's life, a belief that must deprive human existence of all meaning, radically disconnecting reward from conduct. A ridiculous pas de deux between doctor and patient ensues: the patient pretends to be ill, and the doctor pretends to cure him. In the process, the patient is willfully blinded to the conduct that inevitably causes his misery in the first place. I have therefore come to see that one of the most important tasks of the doctor today is the disavowal of his own power and responsibility. The patient's notion that he is ill stands in the way of his understanding of the situation, without which moral change cannot take place. The doctor who pretends to treat is an obstacle to this change, blinding rather than enlightening. The Frivolity of Evil
  14. Штагод да је разлог, мораш да изазовеш себе, иначе ћеш каскати у месту. Човек напредује кроз оно што му је тешко. Нпр. ниједан бодибилдер није напредовао тако што је дизао тегове који му ниси били тешки, него и кад му тренутна тежина постане лака он мора да повећава тежину док му поново не постане тешка да би остварио напредак. Тако да, штагод да ти је изговор („они ће се забринути“ или нешто друго, сасвим је свеједно), небитно је, мораш да пређеш преко тога и урадиш оно што треба да се уради.
  15. А Ја ћу учинити да отврдне срце фараону, те ћу умножити знаке Своје и чудеса Своја у земљи мисирској.
  16. док се они још нису родили, нити учинили што добро или зло, да би остало онако како је Бог по свом избору одредио, да не зависи од дела него од онога који позива, њој је речено: "Старији ће служити млађему", као што је написано: "Јакова сам волео, а Исава сам мрзео". Шта ћемо дакле, рећи? Да није то неправда с Божије стране? Далеко од тога. Јер Мојсију говори: "Смиловаћу се на онога према коме имам милости, и сажалићу се на онога према коме имам сажаљења" Стога, дакле, не зависи од онога који хоће, нити од онога који трчи, него од милостивога Бога. Јер Писмо говори фараону: "Баш зато те подигох, да на теби покажем своју силу, и да се моје име разгласи по свој земљи". Тако, дакле, смилује се на кога хоће, и учини окорелим - кога хоће.
  17. Некима не даје. Њих је предодредио за пропаст.
  18. Човек као такав није способан за добро, него само за зло. Било чему добром што уради претходи благодат, тако да то није његова него Божија заслуга.
  19. Aко живот нема вредност по себи, онда нема вредност уопште. А гледе тога да ли је важан важан за будући, па баш и није. Штавише, врло је штетан по будући, због грехова. Као што рекох, најбоље је да одмах по крштењу паднеш мртав и тако чист (уместо духовно губав и сакат) одеш пред Бога. Покушавам да те наведем да схватиш да је све битно, и да ништа није небитно. Да пролазне ствари имају вредност (видиш на примеру парадокса дијамант-вода). Да ништа није узалуд, чак и ако је трајало само тренутак (морали су да се испуне читави еони да би се остварио тај тренутак).
  20. Па рекла си да је све пролазно небитно, а пошто је живот пролазан, то значи да је и он, по теби, небитан. широка су врата и простран пут који води у пропаст, и много их је који њиме улазе
  21. To просто није тачно. Црква је, кад је имала моћ да то ради, спаљивала јеретике на ломачи (а понекад нису ни стизали до ломаче већ су умирали од мучења, нпр. од бичевања оловним шибама). Али, ако је све безвредно, и живот небитан, и притом коцка с 99.999% шансе да завршиш у вечним мукама... Која корист уопште може да се има, ако је све небитно и трулеж? И зашто се уопште трудити ако је све узалуд?
  22. Добро, зашто онда да не задавимо сваку бебу одмах након крштења? Ако је све безвредно и живот небитан, зашто онда не слати људе директно у рај, зашто их пуштати да ризикују изложеност греху и вечним мукама? Овако би прескакали Долину Плача и одлазили право y Царство. Ако је то ко што ти причаш, онда је убедљиво најбоље што можеш да учиниш за некога то да га убијеш тик по завршетку чина његовог крштења.
  23. Хм. Можда грешим, али може ли бити да су у питању изговори, пре зато што је теби тешко да превалиш и немаш храбрости, него што се бринеш за њих. Ако их стварно поштујеш, зар не мислиш да заслужују истину? Па ко ти брани да бринеш и о непролазним стварима (Бог, логика, математика)? Само кажем да никако ниси у праву, и да је пролазност суштински небитна. То што је нешто пролазно не значи да је безвредно, или безначајно (јер један тренутак афирмише васцело постојање). На пример, сви људи су трулежни. Ако не бринеш о трулежи, значи да су ти, у првом плану, најпре људи небитни, а затим и све остало. Како онда може да ти буде добро? Замисли мајка да каже за дете ма баш ме брига, нећу да је волим, ионако ће некад да цркне, те стога моја љубав нема никакву вредност!? Шта је онда следеће у таквом болесном резону? Ма нећу ни да је храним, кад ће већ да цркне, нека онда цркне одмах. Ма бре нек поцрка све. Нека цркнем и ја! То ти је тај резон. С таквим резоном не може човеку ни да буде како треба.
×
×
  • Креирај ново...