Jump to content

mirko1929

Члан
  • Број садржаја

    923
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Број дана (победа)

    8

Everything posted by mirko1929

  1. Штагод да је разлог, мораш да изазовеш себе, иначе ћеш каскати у месту. Човек напредује кроз оно што му је тешко. Нпр. ниједан бодибилдер није напредовао тако што је дизао тегове који му ниси били тешки, него и кад му тренутна тежина постане лака он мора да повећава тежину док му поново не постане тешка да би остварио напредак. Тако да, штагод да ти је изговор („они ће се забринути“ или нешто друго, сасвим је свеједно), небитно је, мораш да пређеш преко тога и урадиш оно што треба да се уради.
  2. А Ја ћу учинити да отврдне срце фараону, те ћу умножити знаке Своје и чудеса Своја у земљи мисирској.
  3. док се они још нису родили, нити учинили што добро или зло, да би остало онако како је Бог по свом избору одредио, да не зависи од дела него од онога који позива, њој је речено: "Старији ће служити млађему", као што је написано: "Јакова сам волео, а Исава сам мрзео". Шта ћемо дакле, рећи? Да није то неправда с Божије стране? Далеко од тога. Јер Мојсију говори: "Смиловаћу се на онога према коме имам милости, и сажалићу се на онога према коме имам сажаљења" Стога, дакле, не зависи од онога који хоће, нити од онога који трчи, него од милостивога Бога. Јер Писмо говори фараону: "Баш зато те подигох, да на теби покажем своју силу, и да се моје име разгласи по свој земљи". Тако, дакле, смилује се на кога хоће, и учини окорелим - кога хоће.
  4. Некима не даје. Њих је предодредио за пропаст.
  5. Човек као такав није способан за добро, него само за зло. Било чему добром што уради претходи благодат, тако да то није његова него Божија заслуга.
  6. Aко живот нема вредност по себи, онда нема вредност уопште. А гледе тога да ли је важан важан за будући, па баш и није. Штавише, врло је штетан по будући, због грехова. Као што рекох, најбоље је да одмах по крштењу паднеш мртав и тако чист (уместо духовно губав и сакат) одеш пред Бога. Покушавам да те наведем да схватиш да је све битно, и да ништа није небитно. Да пролазне ствари имају вредност (видиш на примеру парадокса дијамант-вода). Да ништа није узалуд, чак и ако је трајало само тренутак (морали су да се испуне читави еони да би се остварио тај тренутак).
  7. Па рекла си да је све пролазно небитно, а пошто је живот пролазан, то значи да је и он, по теби, небитан. широка су врата и простран пут који води у пропаст, и много их је који њиме улазе
  8. To просто није тачно. Црква је, кад је имала моћ да то ради, спаљивала јеретике на ломачи (а понекад нису ни стизали до ломаче већ су умирали од мучења, нпр. од бичевања оловним шибама). Али, ако је све безвредно, и живот небитан, и притом коцка с 99.999% шансе да завршиш у вечним мукама... Која корист уопште може да се има, ако је све небитно и трулеж? И зашто се уопште трудити ако је све узалуд?
  9. Добро, зашто онда да не задавимо сваку бебу одмах након крштења? Ако је све безвредно и живот небитан, зашто онда не слати људе директно у рај, зашто их пуштати да ризикују изложеност греху и вечним мукама? Овако би прескакали Долину Плача и одлазили право y Царство. Ако је то ко што ти причаш, онда је убедљиво најбоље што можеш да учиниш за некога то да га убијеш тик по завршетку чина његовог крштења.
  10. Хм. Можда грешим, али може ли бити да су у питању изговори, пре зато што је теби тешко да превалиш и немаш храбрости, него што се бринеш за њих. Ако их стварно поштујеш, зар не мислиш да заслужују истину? Па ко ти брани да бринеш и о непролазним стварима (Бог, логика, математика)? Само кажем да никако ниси у праву, и да је пролазност суштински небитна. То што је нешто пролазно не значи да је безвредно, или безначајно (јер један тренутак афирмише васцело постојање). На пример, сви људи су трулежни. Ако не бринеш о трулежи, значи да су ти, у првом плану, најпре људи небитни, а затим и све остало. Како онда може да ти буде добро? Замисли мајка да каже за дете ма баш ме брига, нећу да је волим, ионако ће некад да цркне, те стога моја љубав нема никакву вредност!? Шта је онда следеће у таквом болесном резону? Ма нећу ни да је храним, кад ће већ да цркне, нека онда цркне одмах. Ма бре нек поцрка све. Нека цркнем и ја! То ти је тај резон. С таквим резоном не може човеку ни да буде како треба.
  11. Па шта? Пролазност је небитна. Није неопходна трајност да би нешто имало вредност. Ствари имају вредност зато што их ми ценимо, а не зато што објективно имају неку вредност. Објективна вредност не постоји. Постоји само субјективно и у датом тренутку. Зато овде и сада дијаманти вреде више од пијаће воде, али онај ко би некада скапавао од жеђи насред Сахаре би тада дао све дијаманте света за само гутљај воде. Ниче је рекао: Није никако најважније питање у томе да ли смо собом задовољни, него да ли смо уопште ичим задовољни. Ако се претпостави да кажемо ДА једноме јединоме тренутку, онда смо тиме рекли ДА не само себи, него целоме животу. Јер ништа не стоји за себе, ни у нама нити у стварима: и када наша душа затрепери и забруји као струна од среће само један једини пут, биле су неопходне читаве вечности да се то збуде — и цела вечност била је у томе једноме јединоме тренутку нашега ДА оправдана, искупљена, потврђена и одобрена.
  12. Потпуно искрен да будем, то је огромна грешка. Најгоре што човек може да уради јесте да се затвори сам са собом, и својим мислима. Треба бити апсолутно отворен с онима којима верујеш (па чак не нужно ни с онима којима верујеш, понекад ти било ко може рећи нешто паметно, што ће те извући из рупе), јербо су две главе паметније од једне, а оно што ми умишљамо да је нешто страшно, смак света, можда само илузија коју смо сами себи створили и коју би неко други могао да нам развеје.
  13. Епикур је рекао: Ништа није довољно ономе коме довољно није ништа. Знаш како, највећи је проблем људи да увиде своју заблуду. Јер свако ради оно што је убеђен да треба, и онда када се деси нешто што не треба, тешко је повезати изрочно-последичну везу. „Како је могуће да је ово произишло из тога? Па урадио сам све како је требало!“ Болне ствари су неретко твоје тело, које покушава да ти каже да нешто радиш погрешно. У случају ватре, када те пецне ти склониш руку. Исто тако треба и у осталим сферама живота. Међутим, уместо да помере руку, у многим сферама живота људи се „нашприцају“ метафоричког морфијума како би могли да наставе да држе „руку“ у „ватри“ јер су убеђени да тако треба.
  14. И то је проблем -- живе за друге, не за себе. Само у овом случају за скроз погрешне друге. За људе до којих им није стало, штавише које можда чак и мрзе. Уместо да удесе свој живот тако да њима буде потаман, они удешавају свој живот тако да се прикажу савршени у туђим очима. А све из зависти. Пустили су да им завист води живот.
  15. Да, често је у питању заправо мањак егоизма. Превелика оптерећеност својим обавезама и дужностима [према другима]. Људи који имају IDGAF приступ животу нису депресивни.
  16. Ако мене питаш, немој прибегавати хемији (фармакотерапији) никако и нипошто (мада мањак Д витамина, као и неких витамина из Б комплекса може изазвати психолошке тегобе, па чак и озбиљна неуролошка обољења, тако да слобоно можеш прибећи суплементима, наравно, опет у неким нормалним количинама, aли они нису опасни за разлику од лекова). Такође не сматрам да ће ти црква помоћи. Управо супротно, активан црквени живот ти само може помоћи да упадаш све дубље и дубље у разне патологије (јер по правилу онда почнеш да задајеш себи задатке и жеље које је немогуће испунити) и може од потпуно здравог човека направити неуротичну скрупулозну руину потпуно неспособну за живот (наравно, ово није нужно, али може врло лако да се деси). Али, унети ред и поредак, дисциплину у свој живот, то свакако! Суштински, неопходна је промена начина размишљања, и начина живота, као и животних вредности / погледа на свет и ствари. Сад, све ово је лако рећи, а тешко остварити. То мора човек сам са собом некако да сконта. Да му кврцне у глави. Да схвати да је у заблуди, да схвати да је оно за шта је сада убеђен да је смак света, да су све то заправо трице и кучине, крајње небитне ствари. На шта не можеш да утичеш, прихвати (увек зрело прихватај реалност), али бави се оним на шта можеш да утичеш. Све у свему, једино ти сам себи можеш помоћи.
  17. Мухамеданци барем поштују Исуса као пророка, док јевреји сматрају да је био непослушни клинац и зли волшебник. Добро, додуше имамо и проблем гностика, који су били хришћани, а они би рекли да су јудејско и мухамеданско божанство једно те исто, али да то није хришћански Бог Отац.
  18. Апсолутно никакве, баш као и Кришна. Да, значајан је из разлога што из њега видимо како су нехришћани перципирали хришћане. Управо је проблематика на коју сам се осврнуо та како припадници једне религије доживљавају божанства друге религије. И ту онда долази увек занимљиво питање, верују ли хришћани, јевреји, и муслимани у истог Бога?
  19. Занимљиво је то на који начин религије посматрају друге религије. Нпр. древни египћани су веровали да је јудејско божанство заправо њихов бог Сет (па се стога широм паганског света говорило да се у светињи над светињама клањају идолу магарца). Најстарије сачувано изображење распећа је са распетим магарцом. Многи модерни хиндуси верују да јудејско божанство један од њихових асура (упоредити са зороастријанским Ахура Мазда што му у преводу дође Господ Мудрости). Многи хришћани су веровали да су јелинска божанства демони. Платонистички философ Келс је у свом нападу на хришћане бранио традиционална јелинска божанства, представљајући их анђелима (популарна подела на монотеизам и политеизам је суштински погрешна, јелини су веровали у врховног Бога који је изнад свих богова, а ови богови које познајемо из митологије му дођу нешто ко анђели и демони). Подела је заправо била у томе што су се јелини позивали на предање, а хришћани на директно откровење. Келс је тако нападао хришћане да су они револуционари и побуњеници, новотари који руше древне обичаје како јелинске, тако и оне јудејске, на које се позивају. И заиста, хришћани су били прогресивци античког периода, па тако имамо хришћанског песника Пруденција који се руга сујеверју старих дека, што је нама данас незамисливо, будући да је хришћанство одавно постало конзервативно и предањско.
  20. Мени се чини да су то само флоскуле. Јавне личности када дају неке изјаве често дају изјаве које нису њихово право мишљење.
  21. Ако сте мислили да је хришћански пакао лош чекајте тек да видите будистички.
  22. Е, у Рају је ионако већ тесно. Знамо да је свети Кирил Александријски мрзео светог Јована Златоустог, а свети Теодорет Кирски је на вест о смрти светог Кирила Александријског прокоментарисао: Најзад, ево најзад, умро је тај зли човек! Његов oдлазак ће обрадовати живе, а огорчити мртве. Треба се плашити да нам га они, имајући муке с њим, не врате назад. Можда је потребно да његов гроб притиснемо што тежим каменом, како га поново не бисмо видели.
  23. mirko1929

    Ona se budi

    Hell hath no fury like a woman scorned!
×
×
  • Креирај ново...