Frenkii

Теби је РТС Факултет. Страшно.

Админе одговори ми на питање на ком факултету вас уче да Милош Обилић није постојао и да ли је академик у праву?
Прилично се силно понашаш.

Наша? Милош Обилић је постојао и управљао једним делом Србије. Његова фреска се налази у манастиру Хиландару. Јесу ли Албанци насликали и у Хиландару? 
Шта је за тебе званична историја? Наведи ауторе и дела?

Питам се да ли сам промашио тему и земљу. Сад реци да је и академик у праву. Косово није наше јел?

Наша? Милош Обилић је постојао и управљао једним делом Србије. Његова фреска се налази у манастиру Хиландару. Јесу ли Албанци насликали и у Хиландару? 
Шта је за тебе званична историја? Наведи ауторе и дела?

Tanja Mandić - Davne, 1987. godine na Novogodišnjem... | Facebook
M.FACEBOOK.COM Davne, 1987. godine na Novogodišnjem koncertu u Bečkoj filharmoniji pod dirigentskom palicom fon Karejana po...  

Odlicno pitanje. Uvek sam se pitao da li svestenici i episkopi imaju duhovne oce? Smatram da svi treba da imaju sa kim da se posavetuju, misao moze da oprelesti. Pomisao?.

Није спорно да морам да се лечим. Имам пуно тога што морам да исправљам. И, за Вашу информацију, имам опитног архипопа који ме усмерава и лечи. Само, питам се добронамерно, имате ли Ви кога да Вас духовно усмерава и лечи?

Наравнп. Потпуна слобода је тек у Царству Божјем.

Свети Августин каже да је моћи не грешити делимична слобода, а да је не моћи грешити потпуна слобода.

Слажем се. Јесте грех и покушао сам да објасним како лично схватам зашто је то грех. Мислим да чак и са медицинске тачке гледишта може да представља проблем (мада је психолози оцењују као здраву) ако пређе у зависност. Коначно, свака телесна навика која овлада човеком јесте грех - управо зато што га поробљава. Грех ти узима слободу и у томе је његова највећа погубност. А и подмукао је (што није чудо, јер га је измислио отац сваке подмуклости). Подмукао је јер на почетку изгледа као слобода - а заправо ти слободу узима.

Уосталом, и онима који још увек живе са телом, свети Дарови се дају кроз тело, али они најпре одлазе у природу душе, а затим, преко душе, прелазе у тело. Указујући на то, блажени апостол Павле каже: „Ко се сједини са Господом, један је дух с Њим“, јер то јединство и тај спој најпре се у души остварује.     2. Јер, тамо је превасходно човек, тамо је и освећење које се стиче врлинама и човечанском ревношћу, тамо је и склоност ка греху, тамо је и оно чему је потребно исцељење које часни Дарови пружају. Све што се у телу збива, то долази од душе; као што је тело упрљано лукавим помислима које произлазе из срца, тако и освећење телу отуда долази – како од врлине тако и од светих Тајни. Но, на неке људе наилазе телесне слабости којима је узрок неморал душе. То је Спаситељ хтео да покаже кад је исцељујући душу болеснога, односно ослобађајући је од греха, подигао оно раслабљено тело.   3. Према томе, ако душа, да би примила освећење, нема потребе за телом, него тело има више потребе за душом, онда какву већу корист могу стећи оне душе које заједничаре у телу од оних душа које су од тела ослобођене, и то само зато што ове прве посматрају свештеника и примају Дарове од њега? И ове друге, наравно, имају вечнога Свештеника, Који је све то ради њих, и Који предаје Дарове и онима живима који се истински причешћују. Јер, не причешћују се истински сви они којима свештеник предаје Дарове, него само они којима Дарове предаје Сам Христос. Наиме, свештеник даје свима онима који приступе, а Христос само онима који су достојни Причешћа. Из овога је јасно да је само Спаситељ Тај Који за душе верних савршава свету Тајну и Који освећује живе и упокојене.   4. Из свега што је речено, може се видети једно: све што се на свештеној служби савршава, подједнако припада и живима и упокојенима. Јер, и средства којима се стиче освећење, будући да су то душевна добра, припадају и једнима и другима; једно исто је оно што прво бива освећено и што је нарочито блиско освећењу, а један је и Свештеник Који освећује. Само једно постоји код оних који живе у телу а што упокојени немају: то је да се чини као да се и недостојни причешћују светим Даровима јер Дарове устима примају. Дотле нико од упокојених не може ни приступити ако је неприпремљен, јер Причешће приличи само онима који су га достојни. То живима не доноси освећење, него им, напротив, доноси највећу казну. Према томе, нема ни говора да телесност представља предност за живе.   5. Из још једног разлога очито је да причешћивање оних душа светим Даровима не само што је могуће без икакве препреке, већ је и неопходно. Јер, кад би постојало нешто друго да развесели душе и да их тамо упокоји, то би представљало награду за чистоту достојних душа, ионе не би имале потребе за Даровима са ове Трпезе. Овако, међутим, оно што душама које се тамо налазе, пружа сваки ужитак и блаженство – па било да то назовеш рајем, или наручјем Авраамовим, или местима ослобођеним сваке туге и сваког бола, местима светлим и цветним, местима покоја, или да то назовеш самим Царством небеским – то није ништа друго него ова Чаша и овај Хлеб.   6. Све ово остварује Посредник, Који је као наш претеча ступио у Светињу над светињама, једини Путовођа ка Оцу, једино Сунце душа; Њега сада у том обличју, које је Сам пожелео, могу видети и Њиме се причестити они који су телом спутани, а тада ће се појавити без покривала и тада ћемо се Њиме причешћивати непосредно; тада ћемо „Га видети као што јесте“, тада ће као труп сабрати око себе орлове, и „посадиће их, и приступиће те ће им служити“, тада ће заблистати на облацима, а због Њега „ће се праведници засијати као сунце“. А они који не буду сједињени са Њим, као што часна Трпеза зна да сједини, не могу тамо пронаћи упокојење нити могу стећи какво добро – ни мало ни велико.   Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије"   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
View full Странице

U pravu si. Potrebno je biti covek. kad hoces mozes. Mudra izreka - da ne bi poleteo previsoko vracaj se uvek pocetku.

Uf, veoma komplikovano pitanje, stvarno, imam dobrog drugara koji ima firmu relativno veliku i jaku, vozim za njega (i njega) .... i zajedno smo u crkvi.... i imam iskustva iz prve ruke o tome da li moze i kako se moze biti hriscanin privatnik.
Moze nekako, ali je vrlo, vrlo tesko. I, ne treba traziti nesto mnogo, koliko moze u datim situacijama i to je to'. Biti fer prema ljudima, placati koliko se vise moze, i ciniti dobra dela opet koliko se vise moze.

Ја никада не бих била приватник, ако радницима не бих могла да обезбедим 13 плату, слободан викенд, топли оброк, превоз, летовање и зимовање  у сопственим одмаралиштима, пакетиће за Нову и Божић и наравно милион бонуса плус . Венчање, крштење деце итд, што у радосним што у тешким ситуацијама. 

https://www.facebook.com/photo/?fbid=1271191829933433