Frenkii

Свака част. За травку на усне и певуши, ал тихо да не растераш рибе.

ma samo sam bezdušna..ali se ne smejem...otkud ti to

Лујко...вадиш се сад ха?
 
Не блефира нико, причамо Фреки....тема је и озбиљна и болна....важно је да се не ПОДсмејавамо, а ако се насмејемо и осмехнемо...то је лековито...и за депресивне, не само за нас. Није то лоше...комуникација на форуму није баш лака...а ми још тежи и ето белаја. 
 

Просто питање?
Зашто је форум хостован код Американаца - GoDaddy.com

Uf teška tema... Čini mi se da uopšte od ljudi ne treba mnogo očekivati...

Зато су потребни искрени пастири,људи који желе да помогну, да саслушају, да се посвете...помоле и предају се Творцу а не свом егу. Боже дај!

Зато су потребни искрени пастири,људи који желе да помогну, да саслушају, да се посвете...помоле и предају се Творцу а не свом егу. Боже дај!

СПЦ треба - дрско користим овај глагол, али га користм свесно - да оснује манастир, са великим имањем, да има опитног духовника у њему, да има пратеће објекте, мало одвојене али при манастиру, да ангажује црквене психологе и психатре, и да оснује неку врсту "Земље живих" за ментално оболеле.
То да уради, за неколико година би било познато можда и у целом свету, али то морају да раде озбиљни људи, и да изнад тога буде споособан епископ који надзире.
И ту би било и духовне просвете, и мало медикамената али и мотике...
Ту би Дух Свети деловао.

Нису грех, наравно. Све како си написао.
Најближима Господ даје снагу да носе заједно тај крст.  На концу, једно велико смирење. Страдање пут ка Христу, смирење прихватање страдалничког пута.

Нису грех, наравно. Све како си написао.
Најближима Господ даје снагу да носе заједно тај крст.  На концу, једно велико смирење. Страдање пут ка Христу, смирење прихватање страдалничког пута.

Mentalne bolesti nisu greh i to mora biti jasno.
Problem kod ovih vrsta bolesti je to da čitave porodice stradaju, pa se ponekad i desi kako se sami članovi porodice izgube i zamišljaju kako je svo izlečenje samo na bolesnome.
To jednostavno nije tako, već je bitno da bolesni ima podršku i taj krst najbliži moraju da ponesu. Teško je znam, ali jedino tako je moguće i očekivati neki dar od Gospoda i bolesnog držati u remisiji što je moguće duže. Tu ljubav tog Dara od Boga osete posle svi.

Колико сам читао од депресије углавном обољевају повишено или претерано осетљиви људи, кажем то као лаик који је нешто прочитао а и сам преживео. 
И када повучеш паралелу својих речи са текстом теме, добије се чињеница да стање тих "гордих до сржи, бездушних и пијаних људи" није добро, да живе своју лажну срећу и да није искључиво да ће их то ако не предузму нешто, уништити на неки други начин.

Види...такве ствари је недопустиво говорити људима. Само то ти могу рећи. Рећи: воле, багро, судијо, инквизиторе...шта већ, је мала маца за твоје речи. Али...нећу рећи да оне говоре о теби, не....сматраћу их неразумевањем, неспоразумом, афектом...свим по мало. Ипак, када све то буде, и неразумевање, и неспоразум и афекат, и тада долазио на: такве ствари се људима једноставно не говоре. А ти по свом...
Толико о томее. Везано за моју "осуду" људи о којима причамо. Иако то мало тако звучи, да кажемо две ствари:
1. Депресија је један вид очајања - да се не ватамо за речи сада и држимо контеста - дакле, небитно који сатдиј, колико дубока, не може се то вагат, депресија је ОБРНУТ проце љовековог усмерења, ако не то оно макар СТАГНАЦИЈА. Дакле угушило је нешто, нека сила, у чоовеку оне животне енергије стваралаштва, креативности, настројења и он је спречен, тренутно, да остварује нека своја назначења. Као таква она је промашај, грех!  Очајање је грех. А ми не судимо јер нисмо судије, али осуђујемо, детектујемо, дијагностицирамо, грех, болест - никада човека! То је довољно ко има уши...
2. Помињеш кривца? На ово би те човек требао упитати: јеси ти нормална бре? Али не питам те то. Него....набацаћу ти пар ствари да поразмисли:
а) Св. Јован Златосут, беше ли кад говори о свештенству, па каже да ће ИСКАТИ Бог душе парохијана из руку свептеника. Дакле има одговорност за њих.
б)Онда каже наш народ: "Нису деца крива, што су у будале била"! Или каже народ: "Неће ивер далеко од пања"
г) Каже Владика николај родитељима: Стараоци умишљају да су родитељи, нису него су стараоци....царска деца дата су вам на старање, тешко вама ако сагрешите. Дакле опет одговорност родитеља.
д) А зар да пишемо о комунизму, образовању, друптвеним уређењима, либерализму у протестаната, сада глобализму - СВЕТ то је допринело нечијој депресији.
Ето ти, Сања, "криваца"! Али, селе, ако ушемо у то, полудећемо. дакле када имамо испред себе болесног човека, ОВЕ ствари, ове кривце истинске, или правце, ми њему стављамо и говоримо накада као ОПРАВДАЊЕ, као разумевање, као подршка, као брат, сестра, друг - а онда прелазимо на личну раван. Јер ипак смо сви ми имали неке просторе деловања.
назовимо их социолошки и породични услови код два депресивна човека су небо и земља! Не мучи њих иста мука. Њихове муке су различите и све је различито...али манифестација, симтоматологија је скоро па иста. А последице су исте  човек је спутан, и човек пати! Бол болује. Душа јауче код многих. И ту долазимо до ЕГА! И тује сада квака, да ли за Фројдом или Светим Оцима!
Жено, човек мора уз нечију помоћ у мери у којој је свестан да дође до ПРЕМЉЕЊА. Да "зарони" у себе, и нема он шта да нађе у себи осим свога ЕГА у крањој мери. Опасно је "ронити у себе"...него полако, треба путеводитељ, добар психолог нормалан, или духовник да да смернице.
Некада, али опрезно и хемијски стимуланси...и сада ту долазио до медикамената а то је нови океан. Није душа цјеваница бре. Па ево ти морфиј, завијемо рану и ајмо. Који црни крвци...ради се о томе да ти људи само САМИ себи могу помоћи. Морају они да буду НОСИОЦИ свог излечења. Уз подршку, љубава, путовођење па ако треба, али јааако опрезноп и медикаменте!

Осећај чињења доброг дела чини те битним да си жив, да постојиш за добро.
Моја колегиница је дуго на тај начин проналазила бег од депресије, кад се разочарала у људе, помагала је животиње. Проналазила азиле за неудомљене и напуштене псе, коње, маце...Али увек је имала примарно некога о коме се брине. Толико добра душу би ти дала своју.
Да си здрав пријатељу. Бог ти помогао.

Наравно. Природа је дело Божије а молитва је реч Божија и наравно да смирују. Види ово пријатељу мој:
 

Тешка је та ситуација. У праву је Ћирило.
Још ако има и генетску предиспозицију, отешавајућа околност. Има лека, разумевање околине, молитва, Свети Дарови, подршка ближњег....

provociram  

Питали једног монаха како му не досади да буде сам?
А он им одговори:
 

Питали једног монаха како му не досади да буде сам?
А он им одговори:
 

Строга си сестро. Спусти лопту.

Питали једног монаха како му не досади да буде сам?
А он им одговори:
 

@Frenkii Исто као шетња и молитва разбистри ум. А иначе сам велики љубитељ природе и спортског риболова. Да видиш само како тек река пуна негативних јона ивуче из нас све позитивне набоје 

Само једна шетња уме толико да разбистри ум, а ако имамо срећу да је у друштву лековитог пријатеља, препородимо се и већина помисли нестане. Тренирати, није лако. Мени је један монах саветовао одсецање помисли и ја то испрва нисам схватао. што није сигурно,што није реално одсецај.