Света_Матрона

Ово са календаром је интересантно и сигурно није случајно. Када се одржавао Сабор на Криту једна од тема је требао да буде и календар који реално представља, уз додељивање аутокефалија, највећи проблем за јединство, тј саборност у православљу. О томе је писао и поп Ђаковац у неком раду са извештајем са овог Сабора, а неко је овде поставио па сам прочитао. Међутим о календару се на критском Сабору уопште није дискутовало, као ни о начину додела аутокефалија, а каснији догађаји показују да је то било зато што то одговара фанариотима и Вартоломејевим неопапским амбицијама да се угуши саборност и он буде први међу неједнаким. Из праксе унијаћења под РК Патријарх Вартоломеј је схватио да Словенима, тј највише Русима и Србима које он жели како је рекао да доведе у ред јер су нижи од Грка у погледу вере, је стари календар јако битан и ако га не дира има бољи пролаз да спроведе своје намере, а то је да га признамо за неопапу и да дели аутокефалије у својој канцеларији, да не кажем јаз,,, не сме се. Зато он у Украјини не мења календар, а сад видимо слично је и у Аустрији где су Срби огромна већина. Значи, као што код папе могу да се носе браде и држи стари календар само признај папу и терај.

Неко се брине за углед Бартове канцеларије? Докон поп и јариће крсти. А Патриајрх Вартоломеј је сам држи као да је излапели деда, све умуљано и неуредно. Канцеларија нашег Патријарха се зато блиста, свака ситница је на свом месту. Што и приличи канцеларији за Главу цркве која има 800 година историје.

Мени се чини да је овај модератор из мешаног брака и нешто му је тесно када се пише само ћирилицом, па зато користи и ћирилицу и латиницу да би било цивилизовано и политички коректно. Али како би рекао Патријарх Павле морамо имати много више љубави за нашу браћу из мешовитих бракова.

у реду је то што си се вратио, али можеш барем ћирилицом да пишеш да сви разумемо

Значи Васељенски може да назива друге који нису Грци верницима другог реда, а ми не можемо његову канцеларију са прљавим и изгужваним теписима одакле брише триста година историје да зовемо јазбина

у чему је проблем? До сада је било у реду.

које јел јазбина?

Патријарх Вартоломеј је из своје јазбине отпутовао у Давос на форум већином неолиберала, да држи предавање о екологији. Вероватно је и узео неки грант на ту тему Тамо је конференцијска такса око 625000$ по особи. Има и позивница, али ме не би чудило да му је неко од илумината и платио да дође или краљ чоколаде Порошенко или технички председник северне МАкедоније Заев мада су њему тражили само 100000$. Patriarch Bartholomew attends elite Davos World Economic Forum ORTHOCHRISTIAN.COM The annual event gathers the world’s key players in business, politics, academia, and charity, as well as celebrities, to find solutions to the world’s major problems, and to work out...

ти као Миторполит али он није ни задужио униформу, али зар то није срамота да ђетићи прескоче војску?

Лав ортодоксије: теолог, аскетика, антиекуменист отац Георгије Металинос Грчкa као заробљеник Запада Грчка је дуги низ година била под контролом Запада, који покушава прикрити своју окупацију, стварајући код Грка лажни утисак да су им савезници. Истовремено, политичко вођство земље у основи испуњава функцију викара према страним силама у Грчкој. Дух европеизације неизбежно је повезан са дефетизмом пред Западом и провинцијализмом. Наши национални лидери (независно од својих идеолошких пруга) не само да презиру културно и историјско наслеђе сопствене државе, већ се тога чак и стиде. Наравно, са таквим ставом нису у стању да се боре за свој народ и очување његовог националног и верског идентитета. Запад се и свети, остварујући свој вишевековни сан да уништи наш народ. Сву нашу наду уложили смо у земаљски просперитет, а Господ је допустио да се тиме разочарамо и кроз то пробудимо. Заборавили смо Бога наших очева и поверовали у апсолутне материјалне вредности. Нисмо просто посадили прозор у Европу; отворили смо сва врата наших срца и душа западу. In memoriam, Protpresbyter George Metallinos. “A Lion of Orthodoxy”: Theologian, Ascetic, Antiecumenist ORTHOCHRISTIAN.COM On December 19, 2019, the theologian, historian, and pastor, Protopresbyter George Metallinos departed to the Lord. “Warrior of Christ”, “lion of Orthodoxy”, “universal teacher”, “general of the...

Др Дарко Танасковић: О Патријарховој десетогодишњици 23. Јануар 2020 - 13:27 И тако, неуморно, пуних десет година, а при крају своје девете деценије живота! Увек благог осмеха, смирен, али стамен, зрачећи поуздањем и уливајући утеху и охрабрење... Човек је слабо биће, непоуздано је његово памћење, а слабо и кратко сећање! Ову искуствено потврђену истину на различите начине изразили су, и на њу упозорили, многи хришћански и нехришћански, човекољубиви мудраци и мислиоци, од античких времена до данас. Користан је, стога, сваки подухват чији плод људима помаже да савладају заборављање онога што не треба заборавити, јер није баш све достојно сећања и не може се све памтити. Има савремених филозофа који, чак, тврде да је заборављање за уравнотежени напредак човечанства подједнако значајно као и памћење, за шта наводе прилично уверљиве аргументе. Невоља је, међутим, у томе што читав низ моћних, планетарно делотворних чинилаца, поготово у модерно доба, ненамерно, а богме и намерно, доприноси људском заборављању онога чега бисмо се из прошлости морали сећати, а то значи и самозабораву, губљењу свести о ономе шта смо, одакле смо и куда идемо, како се изразио чувени француски биолог Жан Ростан. У историјској науци све чешће се јављају гледишта да није толико важно оно што се стварно догодило, већ, како се уврежило рећи, наши , често неподударни "наративи" о томе, на основу чега се почиње говорити и о "постисторијском" времену. Истовремено, они који нас понајвише убеђују у штетност "гледања уназад" и "робовања прошлости" и те како усрдно раде на произвођењу садашње и будуће историје у којој народима и државама, па и црквама, произвољно одређују место у складу са својим веома конкретним интересима и неретко опасним намерама. Укидањем сећања стварају се предуслови за произвољно и сврховито управљање будућношћу. Установљење праксе редовног објављивања Патријархових годишњака, као хроника онога што је Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски током једне календарске године чинио у разним областима свога пастирског и јавног деловања, било је хвале вредна и, већ се показало, корисна иницијатива против заборава. Колико ми је познато, сам патријарх Иринеј није био претерано одушевљен оваквим видом остављања трајних белега о својој служби, што више говори о његовој скромности и смерности, а никако о објективној вредности и, поготово, перспективној делотворности ових садржински и документарно исцрпних, драгоцених зборника података. Биће они трајно на располагању сваком духовно радозналом човеку, али не мање и проучаваоцима живота наше Цркве у садашњем времену и у савременом друштву. Структурисане кроз поглавља која обухватају свеколико неуморно и разуђено Патријархово ревновање у служби Цркве, а на ползу нашега народа и његовог достојанства међу другим народима, ови богато илустровани и изванредно графички опремљени томови већ творе својеврсну импозантну библиотеку. И у другим хришћанским црквама има примера оваквог летописног сведочења о деловању њихових поглавара, чиме Српска Православна Црква потврђује висок степен институционалне самосвести и друштвене одговорности, пре свега пред историјом. Колико је такво опредељење оправдано говоре, поред осталог, и тешкоће са којима су се у прикупљању материјала суочили они прегаоци који су радили на припремању овог обележавања десетогодишњице ступања патријарха Иринеја на трон српских патријараха. Много тога није забележено, снимљено или сачувано...Постојање Патријархових годишњака, уједно и годишњака матичног тока живота Српске Православне Цркве и њеног верничког народа, убудуће ће немерљиво олакшати освртање уназад, зарад сигурнијег корачања унапред, стазом која је све само не лака и без препрека, споља и изнутра. Почивши патријарх Павле, чији је патријарх Иринеј био блиски сапутник и сарадник, а од пре једне деценије и достојни настављач, једном приликом је поручио, и опоменуо: "Ми се често изговарамо: да смо се родили у неко сретније и боље време и ми бисмо били бољи. То је само изговор! Кад нас је поставио у ово време, Бог нам је дао снаге које су нам потребне да, уз Његову благодатну помоћ, ми издржимо, одолимо и извршимо своје задатке". А која су то била, у новијој историји, много боља и срећнија времена за Српску Православну Цркву, а самим тим и за њеног поглавара? Тешко је сетити се... Од племенитог и мудрог патријарха Павла и ова поучна мисао: "Међу вуковима опстати овци је тешко, али није немогуће, јер нам господ каже на који начин ми можемо и међу вуковима опстати као овце Његове. А то је – да будемо мудри као змије и безазлени као голубови. Мудрост ће нас сачувати да не постанемо плен, да нас вуци не раскину, односно да нас непријатељи не онемогуће. А безазленост и доброта ће нас сачувати да ми не постанемо вуци". У временима која су, по много чему изазовна, тешка, па и вучја, патријарх Иринеј је доследно настојао да путем који је отворио и прокрчио Свети Сава, а после њега следило још 55 (44 патријарха) поглавара Српске Православне Цркве корача као самозатајни слуга Господњи, одговорни пастир свога (верничког) српског народа, са мудрошћу змије и безазленошћу голуба. Чинодејствовао је редовно, предводећи литургије и молитве, посећивао све крајеве земље Србије, походио Србе у расејању, одлазио у госте и примао их, домаће и стране, у Патријаршији, заиста отвореној за све, а посебно за помоћи и савета потребите, саветовао се са политичарима, јавним и културним посленицима, присуствовао разним културним и другим манифестацијама...био свуда и увек онде где је сматрао да му то његово позвање и послање налажу. И тако, неуморно, пуних десет година, а при крају своје девете деценије живота! Увек благог осмеха, смирен, али стамен, зрачећи поуздањем и уливајући утеху и охрабрење. На половини досад пређеног Патријарховог пута, академик Владета Јеротић је, над петим годишњаком, овако размишљао:"Већ довољно дуго, две хиљаде година, хришћани се препознају у људима по следећим карактеристичним особинама: ревност за хришћанску веру (без трунке фанатизма), што је случај са нашим Патријархом; неговање сталне молитве за мир у свету, за помирење сукобљених, и појединаца и народа; одржавање редовних литургијских поклоњења пред Господом, сведочећи тако, не само речима, већ и делом свакој Речи коју нам је Господ Исус Христос оставио. Чини ми се да не претерујем када кажем да се овим врлинама које хришћанска вера пружа сваком човеку као могућност и шансу, успешно приближио ( и даље приближава) српски Патријарх господин Иринеј". Премда неупоредиво мање позван од професора Јеротића за давање оваквих судова, слободан сам рећи да ми се, после десет година Патријархове службе на челу Српске Православне Цркве, чини да су се његова оцена и предвиђање показали умесни и тачни, у времену које је, бивало све изазовније и смутније, а никако лакше и ведрије. Усудио бих се да додам и једно своје скромно запажање. Како се околности у којима патријарх Иринеј пастирски, јавно и национално делује усложњавају, а муњоносни и градоносни облаци над хоризонтима превославља гомилају, као да се све видљивије пројављује Патријархова врлина смерности и смиреноумља. Смерност ( грчки ταπείνωσις), што се обично преводи као "понизност", али, рекло би се, није баш исто што и латински humilitas, a ни скрушеност или самопознање, већ, према тумачењу светог Јована Лествичника (525-608 по Христу), "духовна поука самога Христа, коју удостојени људи духовно примају у ризницу своје душе, и која се обичним речима не да изразити" (Лествица, 997). Није, верујем, тешко сложити се да је смерност, чак и слободније схваћена од овог строгог и речима неисказивног исихастичког поимања, међу особинама којима је, просечно, савремени човек најоскуднији, што у пуној мери важи и за нас Србе. Није, стога, изненађење склоност да се нечија смерност узима за слабост и несигурност. Ни патријарх Иринеј није таквих замерки поштеђен, особито у временима кад је за многе, како се изразио наш непрежаљени Радован Биговић, "политика постала једина метафизика", а у светлу запажања Владете Јеротића, да "мада је однос Цркве и Државе у свим временима, као и данас, био и остао сложен и често противречан, примере релативно усклађених односа Државе и Цркве у Србији данас покушава да покаже као реалну могућност наш патријарх господин Иринеј". Додао бих, најзад, још нешто из закључног дела Лествице (Глава VII): "Добар војсковођа треба јасно да зна положај и место свакога потчињеног. Јер, можда има таквих који се боре у групи, неки се боре заједно са војсковођом испред осталих бораца, а неки издвојено, сами, који треба да буду одређени за борбу у безмолвију. Не може крманош сам, без сарадње морнара, спасти брод. Ни лекар не може излечити болесника, ако му се претходно сам болесник не обрати са пуним поверењем, показујући му ране и молећи га за лек". Патријархови годишњаци, као веродостојни документи самопрегорног пастирског деловања и уроњености у народ и његов стварни живот, делују, и ваља се надати да ће бити доживљени и прихваћени, као алманаси светосавске саборности, без које православним Србима будућност у Цркви и ван Цркве прети сумрачним неизвесностима. др Дарко Танасковић

невероватно ово постаје прави циркус. Ако се то повеже са оним што је Митрополит јуче рекао за ђетићке новине Стандард , а што преноси Политика још је горе него што на први поглед изгледа. Каква аутокефалија, они су за мало били патријаршија У свему ђетићи морају да буду најбољи, испред Србије, да није њих било ни Србије не би било било Амфилохије истиче да је Митрополија била самостална од укидања Пећке Партијаршије 1766. године, те да се у прошлости звала аутокефалном, зато што је била једина епархија која је без прекида постојала и која је сачувала самосталност Пећке Патријаршије. Указао је да је била једина епархија Пећке партијаршије која је без прекида остала до данашњег дана, а да су Београдска и Карловачка настајале и мењале се. „Једина која је остала самостална и сачувала самосталност Пећке партијаршије јесте Митрополија црногорско приморска. Звала се у то време аутокефална, јер је у то време стварала државу. Она није прихватала одлуку Цариграда, којом је поништена Пећка партијаршија. Митрополија је једина остала без прекида, а то је касније потврдио руски Синод рукополажући епископе црногорске који нису тражили да буду рукоположени од Цариграда, него су тражили од Русије да им се рукополажу епископи све до Митрофана Бана 1920. године, што не знају незналице и они васпитани на брозовори, на лењинизму и марксизму”, рекао је Амфилохије. Политика Online - Амфилохије: Желимо темељни уговор попут оног са католичком црквом и Исламском заједницом WWW.POLITIKA.RS Митрополит црногорско-приморски Амфилохије изјавио је да ће евентуалне преговоре о темељном уговору који се тиче црквене имовине у Црној Гори власт водити са њим, а не са...

Не бих ишао тако далеко да се продао. И поп Ђого се препао када је прочитао шта је Митрполит написао о смаосталности па му је онда написао једну малу апологију. Није била лоша, слажем се са оним што је написао нарочито где му каже да нас мало одмори са смученим изјавама , само је неке ствари прескочио, да не пишемо поново шта.

мени је ту право сумњиво са митрполитовим еминентним ученицима као рецимо поп Гојко који је на челу битке за светиње, а тврди да је ЦГ већ имала самосталну Цркву признату од других црква. Али с друге стране имамо калуђере код Митрполита за пример као игуман Макарије савински који у овој ситуацији стоји иза митрполита. Са ђетиђима се не може бити сигуран 100%, једино ако знаш 100% где ће ветар да дува.

Све би то било лепо да Митрполитов ученик поп Гојко није изјавио и остао жив да је била аутономна или аутокефална, по њему није то ни битно, али је битно да је била призната од других црква до 1918. А Митрополит је ракао нешто што је поп Ђого прескочио, да се преговара С ЊИМ, где су ту остале Владике у Црној Гори? Свештенство у Бања Луци брига је Еп. Јефрема, у Сиднеју Еп. Силуана, у Никшићу Еп Јоаникија. У том смислу је свака епархија „самостална“. Значи Митрполит је само за Епархију Црногорску приморску, а то није Црна Гора цела иако је малена. Био је чланак како је потписан конкордат у Хрватској 2002 када је СПЦ Сабор поставио митрполта Јована да преговара. Нико Митрополита Амфилохија није ставио да преговара испред других Владикама из Црне Горе до он сам. То говори о њему, да мисли да је он ту први да се то подразумева због његових заслуга, али није тако у Цркви Христовој.

Успео сам себе да натерам да гледам препуцавање уображених ђеетића али се донекле исплатило и шта имамо од 19:34. Исто оно што је Митрполит јуче причао, али још каже да је била и призната од осталих Црква као независна до 1918 и остаде поп жив!. Једино што не зна да ли је била аутокефална или независна то није разјасни по научним показатељима Кога занима може да провери да не губи време на остали део где се разглаба да ли су Црногрци Срби итсл. И шта можемо да очекујемо када десна рука Митрполита који је цео дан с њим овако прича, да Црногорци и Срби нису једно исто, да је тамо Црква била независна или аутокефална до 1918?

такође у АЛО амбасадорка Велике Британије подржала Мила. Каже закон је екстра, само сада да се спроведе Ambasadorka stala uz Mila, sada počinje uništavanje Srba! - alo.rs WWW.ALO.RS Ambasadorka Velike Britanije u Crnoj Gori Alison Kemp izjavila je danas u razgovoru sa predsednikom Crne Gore Milom Ðukanovićem da je Podgorica apsolutno imala suvereno pravo...

Фанарски Митрополит Емануел пореди РЗЦ са украјинском сектом Након Литургије у Паризу Митрполит Емануел са фанара се обратио присутнима да објасни сличности између РЗЦ и украјинске секте. Митрополит каже да се Св. Јован Шангајски родио у расколу, постао епископ у расколу и да је умро у расколу. Онда наставља да га је МП признала и да је слично урадио васељенски, тј да ће из секте коју је он признао изаћи исто тако велики молитвенци пред престолом Господњим као што је био Св Јован. Son Éminence, le Métropolite Emmanuel de France en s’adressant à son Excellence, l’Archevêque Eustrate de Tchernigov et Niziv, à la fin de la divine liturgie ainsi que lors du déjeuner officiel, a évoqué la question de l’unité à partir de l’exemple de la relation d’une Église schismatique, l’Église orthodoxe russe hors frontières, avec le Patriarcat de Moscou pendant cent ans. L’Église russe n’a pas demandé pas la réordination de ses clercs. « L’union bénie de l’Église orthodoxe russe hors frontières avec le Patriarcat de Moscou a permis la restauration dans l’Église canonique de cette Église et de ses nombreuses âmes. Pendant près d’un siècle, cette Église se trouvait en état de schisme. Les évêques schismatiques ont ordonné d’autres évêques pendant trois ou quatre générations. Mais le moment était venu pour le Patriarcat de Moscou, par une simple signature, sans remettre en cause la succession apostolique de ces évêques et sans aucune hésitation, de les réintégrer en pleine communion au sein de l’Église russe en 2007. En effet, une figure de sainteté, comme saint Jean Maximovitch, qui était né dans le schisme, avait été ordonné évêque par des schismatiques et était mort schismatique, a été reconnu par le Patriarcat de Moscou comme saint et est aujourd’hui honoré comme saint par nous tous. L’Église d’Ukraine, cher frère, était également en situation de schisme, mais depuis bien moins d’années que l’Église orthodoxe russe hors frontières. Elle s’est toujours trouvée sur le territoire du Patriarcat œcuménique, recevant l’an dernier son autocéphalie de l’Église Mère de Constantinople, car tous les évêques et les clercs de cette Église dépendaient initialement du Patriarcat œcuménique qui a alors fait usage de son doit exclusif en tant qu’Église Mère. Nous regrettons seulement que, pour vous en particulier, le Patriarcat de Moscou n’ait pas accepté d’entrer en pleine communion avec vous. Nous espérons que cette situation change rapidement pour le bien de l’Église. Le Patriarcat œcuménique n’a pas hésité à affronter les nombreuses oppositions en vue du salut de ses frères ukrainiens. Il ne poursuivait aucun intérêt personnel, si ce n’est celui des orthodoxes du pays. Il ne cherche rien de plus que l’unité et la communion de la foi. Que le saint protomartyr et archidiacre Stéphane écoute nos prières en vue de l’élimination immédiate de toutes les barrières à l’unité et que les discriminations ethnophylétiques disparaissent». Divine liturgie en présence de plusieurs évêques à Paris - ΟΡΘΟΔΟΞΙΑ INFO ORTHODOXIA.INFO La divine liturgie a été célébrée en présence de plusieurs évêques en la cathédrale Saint-Stéphane à Paris en l’honneur de Stéphane, archidiacre et premier martyr dans l’histoire de l’Église. Son...

ако су већ правили епископски савет преко њега се обраћали до сада, не може одједном Митрополит да каже, пошто његов вековни непријатељ Вучић помене да се преговара са Београдом да се изнервира и да каже да се само са њим може преговарати. Па тако се није наивно понашао ни Владика Артемије па су га у Синоду експресно (с правом) сусендовали јер је био недорастао ситуацији. Није Митрополит изнад било ког епископа у Црној Гори!, а још је горе ако поче да даје конрадикторне изјаве. Тамо где је епископ тамо је Црква, али ово се односи и на остале епархије које су под чизмом Мила није његова цела Црна Гора.

Требало би звати Владику Атанасија на следећи Сабор да објасни како то мисле он и Митрполит Амфилохије за Карловачку Митрополију. који проблем имају с њом? Ако су могли Владику Максима да цеде око Светог Саве и аутокефалије и ово је случај за то. Ионако се Владика Атанасије буни да га не зову на Саборе

а Владика Атанасије милешвски или заборавио сам му име из Херцеговине Владика. Па и они су у том савету које је одредио Сабор да преговарају. око закона рституције? такође Владика Јоаникије па онај что су га тукли.

А ко није пријатељу,? тако ти је када имаш посла са ђетићима. Они само чекају да виде ко је јачи и онда се окрену на ту страну. зато је и Мило недодирљив јер је трнутно јак као земља. Сви смо збуњени, знач оно пословицу са лудаком и збуњеним Убацили нас архијереји у машину уместо да нас успокоје.

по Владици Атанасију они никада нису ни имали државу, нацију им дао Тито.а Мило да се врати својим коренима и то је то. Ко је луд овде, а ко није глуп?

зато је и Владика Атанасиеј ономад извређао карловачку митрполију. На све мора да се обрати пажња јер њих двојица се сваки дан чују телефоном по два пута и размењују мишљења. Али је проблем што им полтика слабо иде и Мило их испрескаче као козлић На крају може да им се деси да остннуу и без јарета и без пара. Пошто је све повезано јел зна неко зачштоо Митрполит није ичао у војску као и сваки нормална Србин и Црногорац? У оно време то је било немогуће., а и велика срамота Чак је и Драган Џајић задужио М48 и гулио пасуљ.