ekdikos_apomahis

Напад је најбоља одбрана, илити класична замена теза! Какве везе имају моје мишљење о Плаштаници и Светом Причешћу са тим што си ти показао основно незнање из области за коју си се школовао, да не кажем да си испао глуп?! Да се послужим твојим речником - ниђе везе!
Да се вратимо на почетак. Ти си написао следеће:
Ја сам се на твоју глупост (болдовану) надовезао без жеље да се надгорњавам са тобом, већ да само исправим твоју грешку, твоје незнање. Ево шта сам ја написао:
И ти, онда, уместо да или,
а) искулираш мој пост и правиш се као да га ниси ни видео/прочитао
б) смирено признаш да си направио крешку
одговараш овако, крајње лицемерно и фарисејски:
Твоје ”нека је и тако” није и не може да буде признање грешке, јер да си смирено хтео да признаш да си испао глуп, не би написао ”нека је и тако” и одмах додао ”у олтару је све време”, већ би реченицу формулисао на други начин. Јер, твоје ”нека је и тако, у олтару је све време” буквално значи прикривање грешке, то јест прелазак са главног (твог елементарног непознавања богослужбеног поретка о којем си имао да учиш на часовима Литургике) на споредно (месту где Плаштаница пребива остатак године, након што од Васкрса до Спасовдана борави на Часној Трпези). А то је, већ, својеврсни безобразлук. Ако се питаш зашто, одговор је врло прост. Јер, ти си тај који мери количину мозга (грамажу) код оних са чијим се мишљењем не слажеш, да не кажем да на опоненте гледаш са презиром, са висине, охоло... Јер, ако већ касније признајеш да ти и не познајеш баш све елементе богослужбног поретка...
...како можеш на теми о Корона вирусу да кажеш за српског генрала (Божидара Делића) да је неписмен? А човек је, за разлику од тебе, завршио високе војне школе, дуго година је био нижи, па потом виши официр, а почетак рата са НАТО-алијансом затекао га је на положају команданта једног батаљона, смештеног на Космету. А ти, онако како волиш себе да представљаш, испаде већи војни стручњак од њега? Сиц!
А да си смирен, и да имаш срце богољубиво и човекољубиво, и то је упитно. Јер да их заиста имаш не би написао ово:
Толико је твоје смирење и признавање незнања да се одмах надовезујеш на то ”шта маса попова у твом окружењу не зна”. Где ти ту видиш елементе човекољубља и богољубља, да си кадар да (макар) прикријеш њихово незнање и срамоту? 
Драги брате Оливере, време је да почнеш заиста да употребљаваш мозак и промишљаш пуно, пуно, пре него што ћеш за некога да кажеш да је неписмен и безмозгаш. То ти је мој братски савет, од срца! А да си само мало пажљивије прочитао мој одговор Бокију, у вези Плаштанице, укапирао би како је Плаштаница (и Свето Причешће) за мене велика светиња, коју бих без двоумљења целивао на Велики Петак, све и да знам да су је пре мене целивали све сами коронаши, илити људи заражени корона вирусом. Исто важи и за Свето Причешће. Ја се само молим Богу да ме удостоји да сутра, и у Пасхалној ноћи, пронађем Цркву где ћу моћи то и да урадим - да целивам Плаштаницу и причестим се.
Свако добро у Господу ти желим!
Т.Т.

ако некоме нешто није јасно:
 
НОВИ САД, 15. АПРИЛА /СРНА/ - Секретар епархије бачке Српске православне цркве /СПЦ/, протојереј Владан Симић потврдио је, да ће сви храмови те епархије бити отворени за православне вјернике, те да ће у њима бити вршена богослужања и за Васкрс, упркос полицијском часу који ће у то вријеме бити на снази.
„Сви храмови епархије бачке биће отворени за вернике и богослужења ће бити нормално обављана, од сутра, Великог четвртка до Vаскрсног уторка 22. априла, иако ће у то време бити на снази полицијски час“, рекао је Симић у изјави за Срну.
Црква је првог дана ступања на снагу мера чији је циљ спречавање ширења епидемије корона вируса замолила своје вернике да их до краја поштују. Сугерисали смо им да у храмове долазе са маскама и рукавицама. Дакле, учинли смо све са наше стране, али храмове не можемо затворити, јер би то било и против Бога и вере“.
 Подсјетио је, да је Синод учтиво тражио укидање забране кретања у времену од пет до десет часова ујутро на Васкрс, али да није било разумјевања државних органа:
 „Нисмо добили тих пет сати, и Црква на ту одлуку државних органа не може, нити жели утицати. Црква међутим, неће, нити може затварати своје храмове, или забрањивати верницима, да долазе на богослужења у време полицијског часа. Црква је духовна потреба и великог броја пензионера, родитеља са децом с посебним потребама, али и свих других верника, који не могу замислити један дан без цркве“.
 Навео је да је држава већ учинила неке уступке у вријеме епидемије, попут оног за извођење кућних љубимаца у шетњу:
 "Нажалост, молбу наше цркве, да нам да тих само пет часова на Васкрс, држава није услишила и ми нећемо улазити у разоге томе", рекао је на крају Владан Симић.

У РСрпској је полицијски час од Петка поподне (мислим од 15 или 17) до Суботе 05 ујутро. Онда поново од Суботе, па цео Васкрс до понедељка ујутро.
Дакле оставили су Велику Суботу и понедељак...."само" су Васкрс забранили...ма како да је то, ипак су гледали макар мало да на Велику Суботу и у понедељак народ мож' да оде.
Ма шта мислили, и ту се види ипак неки обзир...
Нису увређени као вакцинолог Кон и његов Шеф...а, вала, и свели су Србију и односе ка Србима ка комуњарске пословође та "теком" (=свеска) где се пишу "осмице" (=8 сатаи рада, надница). Прави шефови...изгрдите лепо као стоку ако не може да ти испере мозак и упрегне те ко стоку, нема зуцања...
И оне гњиде из САНУ - нити су какви научници, нити их ко цитира у свету, само примају дебеле плате у комфору, па сад се одједаред оглашавају....
Занимљиво, све у фону Бошка Јакшића, све исти трубачи...куку и леле. Замисли ти, о'кле право манитијашима да они нешто траже...каква дрскост.

На спасење причешће и то из златне кашичице како Бог заповеда. На многаја љета за Владику Игнатија кога су многи прозивали за новотарије, али се показао као чувар типика.

Ових дана Вучић, Чеда, Јеремић...политичари и тзв. струка-лекари се убише се да нама верницима растумаче смисао Хришћанства и Празника. 
Благо нама са толиким теолозима 

Не разумем, зато сам и питао друге.
Зашто стално сви спинују са тим својим, мојим, вашим, породичним домом, као супституцијом цркве (=Свети храм, дом Господњи, дом хлеба, Божији дом, кућа молитве, богомоља)? Испашће да су Витлејем, Горњица, Голгота, Гроб Господњи, Гроб Мајке Божије, Света Софија, Жича, Студеница, Хиландар, Газиместан, или Острог мање битни од неког тамо астала на Дедињу за којим седи председник са својом најновијом породицом и туца се јајима? 
Страшно је докле смо ми дошли.

Блаженнейший митрополит Онуфрий рассказал, как будут совершаться Пасхальные богослужения в храмах Украинской Православной Церкви / Православие.Ru
PRAVOSLAVIE.RU 14 апреля 2020 года Блаженнейший митрополит... Украјина...тамо неће бити полицијског часа. Србијо, стиди се...
 
 
 

Какав НАТО, ЕУ, Сорош...нас је један жгољави Кон по систему "или они мантијаи или ја" превеслао, а толики смо "исповедници", и наравно преЦедник који мора бити на позицији "нај" па таман даје и у негативи...још су држали часове теологије по перс-шуљионицама...Бугари имају мање умрлих од вируса, имају мање ригорозне мере и Борисов говори да му не пада на памет да затвара храмове...
Није ни чудо, јер док је сав планетарни свет, ако не у храму, оно и код телевизора, наш прецедник се хвали (коме се хвали кад све друге куди, јер је једини) како он недељом ради.
Недељеом се буде у храму...па и они који не буду некако "славе" ту Божију заповест да се након 6 дана рада...али прецедник мора 7!
Страшно је то, али нека буде Синоду поука са ким има посла...јер то је менталитет да помаже другоме како он мисли да треба, то поприма обрисе патологије...може цео БГ у кордоне да стави да обезбеди шаку хомосексуалаца (немам ић против њих) али не може хришћанима да обезбеди пар сати....куку на кога смо спали.
Треба свако ко је крштен да на сваки начин након овога буде против таквог председника. Не усмислу немира, него у смислу политичких убеђења - СВАКИ крштен човек треба да одрекне свој глас председнику државе који на МОЛБУ Патријаха и Синода НЕЋЕ да обезбеди народу да оде у миру пар сати само, и буде на најважнијем му верском обреду (да искористим тај офуцани израз).
СВИ крштени Срби треба да одрекну глас Александру Вучићу након овога. ЈЕР технички је изводљиво да народ оде на Службу и да се испоштују мере заштите уз готово минималан ризик!
СВИ треба да му одрекну глас за век векова као лидеру народа!
Ето, ја сам непрестано бранио легалистички став, али и ово је легализам - ни за најмрснији сендвич, ни за каву демагогију, ни за каву фунцију - ко је крштен после вога треба да му одркне глас као лидеру народа! Из простог разлога јер је МОГА технички да то обезбеди!
 

Čuveni srpski hirurg, lekar Kliničkog centra u Nišu dr Miodrag Lazić, preminuo je danas od posledica korona virusa. Osećajući da će izgubti bitku, on je, kako navodi njegova prijateljica, ostavio oproštajnu poruku i zamolio je da prenese njegove poslednje reči.
Poruku koju je ona objavila na društvenim mrežama prenosimo u celosti:
"Danas nas je napustio prim. dr Miodrag Lazić, hirurg, veliki čovek, moj veliki prijatelj, učitelj, drugi otac. Zamolio me je da prenesem njegove poslednje reči:
 
 
- Otišao sam časno i pošteno. Kao direktor UC dva meseca pred penziju, stajao sam ispred svojih ljudi, dragih doktora i sestara. Stajao sam na prvoj liniji, nisam se krio, naprotiv bio sam ispred svih znajući da sa svim svojim bolestima i godinama imam veliki rizik, ali čast i ponos mi nije dozvoljavao da se sklonim. Takav sam bio na Krajiškom ratištu godinu dana, na Sarajevskom ratištu 4 godine, za vreme nato bombardovanja.
Neću da odem tiho, hoću da odem onako kakav sam bio čitav život, a to znaju moji prijatelji, kolege, porodica.
Svi su mi govorili da se sklonim, ali ja to sebi nikad ne bih oprostio. Moji voljeni Krajišnici, prijatelji iz Republike Srpske za koje sam živa legenda zauvek iskreno će plakati svi jer su uvek verovali da sam neuništiv.
Koliko sam ovih dana dobio poruka podrške. Volim vas zauvek. Moji unuci i unuka Mila ostaju bez dede, ćerke i sin da ne tuguju nego samo napred.
Budite ponosni na mene. Drage moje kolege, Marija, Boki, Brale, Kando, Suncica i Macan, drage moje seste koje ste mi uvek verovale, zbogom.
 
Voljenoj Ani, ratnom drugu i ženi poruka: budi hrabra i čvrsta zbog dece i unuka, a gore na onoj strani, jednoga dana bićemo ponovo zajedno.
U Nišu mojim prijateljima poseban pozdrav.
Poslednja mi je želja da me ispratite pesmom "Marš na Drinu".
Doktor Laza, hirurg napaćenog srpskog naroda."
 
БЛИЦ

Da, nije prestajalo sluzenje, i uvek je bilo raznih ljudi, svestenika, monaha, episkopa, koji su vernima nastavili da pruzaju blagodat crkve kroz sluzbe i molitve i liturgiju i pricesce. Jer ne treba zaboraviti da je obolelima na smrt trebala ispovest i pricesce kako bi u dusevnom miru otisli na onaj svet. Pa i jedna sv.Marija Egipatska se ispovedila i pricestila pre kraja svog zivota....itd,...
 

@ekdikos_apomahis Кажу и да је Толстој хтео да се покаје, али да није дочекао.

Ево погледао сам. Али на страну тај Њемац, сад ми је јасно зашто се споримо. Ти би опет у оквиру те љекарске струке нешто да докажеш, а ја кажем просту ствар, та струка је само валидна у оквиру савременог и највећим дијелом обезбоженог друштва и ту је чак и неопходна данас, али ту је крај те приче. Црква је нешто друго и Њене препоруке немају и не могу имати никакве везе с том струком. Глухо било, да нам љекари преписују рецепте (начин) спасења.

Sveti Jovan Kronštatski kaže: „Gospod voli i više sluša molitve kada nismo sami i ne molimo se samo u svoje ime i samo za sebe, nego zajedno i za sve zajedno."

1. Епидемија није толико страшна, зато:
1.1. идемо у цркву да испоштујемо Бога, јер страх Божији превладава лични страх
1.2. власти немају страха, знају шта раде и бахате се
1.3. иду редовно ТВ преноси богослужења, прес конференција и уручивања респиратора
2 Епидемија је заиста страшна и зато:
2.1. уплашени се усрдно молимо код кућа, а клирици у храму (ако су живи). 
2.2. власти су погубиле конце и траже молитвену помоћ од Бога, клира и верног народа. 
2.3. нема ТВ преноса јер су сви камермани... 

Струке која је кљаста и кад су познате болести у питању, а кад наиђу непознате, онда се то и најбоље види, па тако тумарају. Али немамо друге љекаре у том контексту, друштва и свијета.

Djogo je u Republici Srpskoj.. Kroz pismo se obraća svetovnim vlastima RSa, Srbije i Crne Gore. 
Gdje ti u objavi ovog apela vidiš napad na SNS?? 

Уважени представницима свих нивоа власти у Републици Србији, Републици Српској, Црној Гори и Федерацији Босне и Херцеговине,
Драге даме и уважена господо,
Обраћам Вам се овим јавним апелом као човјек који је бар један дио живота и не мало душе посветио црквама и манастирима који се налазе на територији заједнице која вам је у политичком процесу повјерена на управљање. Као онај ко се родио или сродио са православним људима на територијама које имате обавезу и част да надзирете и доносите одговарајуће одлуке.
У претходном периоду се намјерно нисам јавно оглашавао, иако су бројни медији то од мене тражили готово свакодневно схватајући озбиљност ситуације као и држаћи се начела да је и добра, па и лоша управа у оваквим ситуацијама боља од расула и самовоље. То не бих чинио ни сада када не бисмо дошли до једне границе унутар које, из перспективе мене лично али и многобројних православних Хришћана углавном српске народности не постоји реална опасност да изнесене мјере опреза и пажње прерасту у потпуно обесмишљавање живота као таквог. У питању су најављене мјере увођења полицијског часа и мјере потпуне забране кретаља за вријеме Васкрса и дана непосредно прије и у току празновања тог Празника Суштине Хришћанске вјере.
Нећу вас напомињати да смо сви у овом нашем друштву - укључујући и православне Хришћане - подносили тешко мјере које су неопходне. Заједничка је то мука, свачија. И брига и забринутост и немогућност да сахраните и оплачете драге у присуству вољених и немогућност да их се опет сјетите. Много шта. Заједно смо све то прошли и пролазимо и пролазићемо и даље. Свачија је то жртва. Сви смо се помало повукли да бисмо покушали да не видимо код нас претужне и потсне сцене из Италије, Шпаније, Сједињених Америчких Држава. Али морам да скренем пажњу да постоји једна граница када ће мјере укинути живот сам. Оно што чини његов смисао.
Знам да питање о смислу живота данас не стоји нити у једном уставу. Да "одвојеност Цркве од државе" значи да се држава и не брине да нама да неки смисао. Али, видите: држава бар не смије да нам брани да у оквиру наших уставних права - која су права загарантована уставом сваке модерне државе - ми тражимо и налазимо Смисао. Ја сада немам намјеру да држим час вјеронауке. Па, ипак, морам да вам напоменем: празник Христовог Васкрсења за нас Хришћане није тек један празник. Није "нерадни дан". Није прилика за роштиљање. Није прилика да причамо о свему и свачему осим о Христу. Христово Васкрсење за нас јесте Све. Да, буквално СВЕ. Када ујутро, рано, у 5 часова, свештеник први пут ускликне "Христос воскресе!" и ми му одговоримо "Ваистину воскресе!" - наш живот добија смисао, наше трагедије утјеху, наши неопојани преци опијело, наша нерођена дјеца прву молитву, наша земља благослов. Ви, наравно, не морате у то да вјерујете. Али вас молим да имате разумијевања да ни ми којима то јесте смисао живота не можемо а да га не живимо.
Постоји у ДеЕгзиперијевом Малом Принцу она епизода о краљу. Молим вас, као сестре и браћу - прочитајте је! Не може власт заповиједати оно што човјек не може да испуни. Питајте мало - можда први пут са искреном знатижељом - оне из ваших структура, Вама нижеподређене, из ваших парија начелнике општина, и људе који нису изгубили додир са стварношћу шта мисле о најавама. Има још људи, дивних, који ће вам рећи да ћете и њих натјерати да крше неиспуњиве законе. Прочитајте Дјела Апостолска, а ако не њих - бар Антигону. "зар мислиш да закони твоји људски могу укинути божанске - та ти си смртан створ"... Постоји једна граница преко које се не може. Умираћемо у тишини - треба тако, живјећемо на дистанци - треба тако, али да не будемо на Васркрс на Литургији свих Литургија, да не будемо на Литургији самој, мајци свих Литургија - ко то може тражити од нас?
Зато и немојте. Ако морате радити што морате радити, имајте разума бар да јутро од 5 часова до 9 у недјељу не буде полицијски час. Ево, као и досада, трудићемо се да у свему будемо добар пријатељ вашим напорима. Али у то доба нико не роштиља, нико не окупља родбину. У то доба само Хришћани славе побједу Живота над Смрћу. И да не вјерујете (ваше право, свакако), пустите Нас.
Нешто мора бити битно и у овом стању. Све се може електронски. Али литургија не може. Она може да се гледа у немогућности, али сви знамо да она тражи и присуство вјерног народа. И сами знате да не може све електронски. Сваки дан гледамо како се састајете у кризним штабовима, на конференцијама за штампу. Неки од тих сусрета са мелем за душу, неки потпуно непродуктивни и панични. Али ако је вама неопходно да нам кажете пред камерама и да се крећете, да сес састајете и гледате лицем к лицу - и нама је то неопходно.Не тражимо слободу да правимо сабрања (вашаре, тефериче, панађуре). Има тога и било је ту неукуса и претјериваа и мимо овога. Не тражимо литије. Тражимо Смисао. Литургију.
Желим вам од Бога здравље и за све вас се Богу молим. Послушајте. Не стављајте пред човјека оно што он не може носити. Јер проблем овог свијета као и проблем овог вијека није Црква и Литургија већ неодговорност као таква.
Богочовјек вам страдали и Васкрсли био на помоћи
Свештеник Дарко Ристов Ђого
Фоча
...
https://www.facebook.com/10157396620708333

Kol`ko sam ukapirao, 2009. godine je zamalo uhapsen zbog afere sa Novartisovim vakcinama; ta afera je bila svuda po svetu, ne samo kod nas. Dakle, da - jos kako je trebao da ide na sud. I nekako se izvuce; a neka zenska, iz te ekipe onda, je bila uhapsena. Ne znam tacno sta je dalje bilo.
Inace, te 2009. godine Kon je isto sirio paniku oko H1N1 epidemije, i isto pricao da ne sme ni na ulicu da se izadje.
A bas tog aprila, u jeku epidemije, bese sahrana pocivseg patrijarha Pavla...
...

Ево управо дођох из једног познатог маркета, брат брату унутра нас преко 30так купаца и брат брату бар још 15так радника, значи око 50 људи. Ломљава, крш, не можеш се мимоићи са људима, сударања, растојање? ма важи... Али нормално је, неизвесно је, не зна се кад ће полицијски час, иде празник, људи хоће да се обезбеде и без икакве осуде то је реално и нормално.
Шта је онда проблем да слична бројка људи на Васкрс борави напољу на раздаљини једних о других и како је сад то невероватан ризик, а ово није?

Тебра, јеси попио, види се.
Зато ти и расуђивање "штуца". Идемо овако, алгоритам:
 
Ако си спреман ТИ да умреш за Христа, дођи.
Крај тебе ће бити онај који је такође спреман да умре за Христа.
Који се плаши, тај неће доћи.
Не маскирај свој страх од смрти човекољубљем, није лепо ни према Христу, ни према ближњима.
Ево, дођи са мном и загрлићу те као брата.
Или се ипак плашиш да ћу те загрлити, због вируса?
Онда, ај` на почетак...

Ne znam da li su se drzali zastitnih mera, ali ako jesu koliko treba i moze,.... onda to brate, zar ne moze da se uzme analogno slicno kao za doktore i sestre koji lece bolesne ali se i pored mera zastita ipak dese slucajevi bolesti i kod njih.
Pa, takav im je posao, rizik je veliki, i medicinarima i svestenicima. Licno mislim da treba da budu svesni toga kada ulaze u tu pricu zbog svih stvari koje mogu da dodju.

Хвала на информацији. Ја се надам да ће усвојити молбу СПЦ и дозволити кретање.
Људи покушавају легално да добију дозволу да оду у храм. То није призивање страдања. Призивање страдања је да се надаш да не уведу па да једва чекаш како ће народ да кука на плаћене казне, то је призивање страдања али туђег страдања. Покажите бар једну "патетичну представу" да вам је жао што неће бити народа на службама страсне седмице.
 

Муслимани немају црквену организацију и свештенство као посреднике и имају другачије молитвено правило које могу да обаве сами код куће.

@ana čarnojević  (онда, кад је тако, да мало радосно тугујемо...знао сам ја да си ти фаца, волиш најчудније, најдубље и најлепште штиво написано у српској (нецрквеној) књижевности...прескочићу оне "шкаљиве"...цитате...не знам само који би, кад је све лепо...тужно, али пркосно и пуно наде, пуно ироније ка злу)
Kad beše peti dan, trebalo je dete krstiti u ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Pođoše, dakle, po snegu i vihoru u saonicama. Kažu ni suzu pustio nisam. Na Tisi su nas vijali vuci, a led je poĉeo pod nama dapršti. Krstili su me negde daleko, u nekoj staroj grĉkoj, cincarskoj, crkvi. Mati mi plakaše. Otmena jedna plemenita dama, što je trebala da me drži u vodi, nije došla. Možda je uplašiše vuci. I tako, jer ĉekati se nije moglo, uzeše jednog pravo-slavnog ĉoveka, crkvenjaka, po imenu Božura. I on, suzan zbog poĉasti, što ga iznenada stiže, držaše dete, pod vodu svetu i plakaše, jer nije imao ni prebijene pare, da dete dariva.
(...)
Bolesti su bile moji najljepši doživljaji. Obla-ĉili su me u belo i metali me u prozor; a ljudisu zastajali i gledali me. O, šta sve nisu ĉinili sa mnom. A i majke se sećam samo kao kroza san. Ona je bila mlada i lepa udovica. O, i meni je mnogo ĉega žao. Sećam se, sedela mi je na poste-lji i pevala mi pesme u kojima se jednako klalo i ubijalo, a sela su gorela. O, koliko sam zbog toga vriskao. Sutradan bih bežao od kuće. Skrivao sam se ispod bedema, tamo među zelenim barama, kraj kojih je trava bila žuta i gusta. Ležao sam dugo kraj njih i vadio žabe zelene, šarene, sa rumenim oĉima. Sećam se tih oĉiju rumenih, žutih, tajans-tvenih i kako sam ih dugo zagledao. One su mi drhtale na dlanu, a ja sam im, ležeći u travi, dugo, dugo gledao u oĉi rumene i žute.Sećam se zvonika. Crkve su naše u mom zaviĉaju prazne i prašne. Veliko, staro zvono crk-veno brujalo je nadamnom; a ja sam kao mali miš ĉuĉao na gredama i gledao unezvereno oko sebe. Tuga me je rano našla. Niko me nije pitao kud idem i niko me nije doĉekivao kad sam se vraćao kući.
(...)
A mi smo nosili svilene ĉarape i cele dane provodili po ulici i kafanama. Hteli smo da spasemo svet–mi, slovenski đaci. Ko zna? Možda će jednom sve nestati u umetnosti, koja neće reći ni ša hoće, ni šta znaĉi ono što kaže. Možda će nestati govor, i pisanje, i odrešivanje; da je ovo smrt, a ovo ljubav, a ovo proleće; a ovo muzika. Ko zna? Ah, sećam se: tada sam se u pis-mima potpisivao»siromah Jorik«, a majka mi je po ceo dan išla po komšilucima i pitala šta je to Jorik. E, tako se živilo pre rata. Ah, bio sam mlad i imao samtako lepa, vitka, bela krila i pleća.
(...)
Kome ja ovo pišem? Mladićima, možda mom sinu bledom i napaćenom. A oko mene kulja velika ludorija rata, sve se lomi poda mnom i ja smešeći se gledam te rulje i idem od grada do grada. Rulje pustih žena, rulje hulja trgovaca, rulje radnika, rulje bolesnih i rulje mrtvih. Grdne gradove, šume i polja; tamne, hladne stanice. Decu i žene. Pijanu hrpu onih koji se sad bogate. Sve ja to vidim i gle-dam sa osmehom. Niti sam ĉiji, niti imam koga, ni brata, ni sluge, ni gospodara. Gledam tihe, plave, mokre proletnje ulice. Vitke rumene mostove u zalasku sunca, kad ih najviše volim, ai kad uvek idem. Oni me vide uvek veĉno vedrog, nekad retko umornog, skoro uvek nasmešenog, niĉijeg. Ni vere, ni mira, ni kućišta, nikad niĉega. Ja priĉam to tihim i mokrim, proletnjim ulicama, po vodama i gradovima žutim od jesenjeg sjaja o njoj vitkoj, bledoj, ĉistoj i maglovitoj, o njoj, o mladosti. Ko zna: kud i zašto me vodi, ja idem za njom. Njoj krvave šumarke, njoj mrtvace, njoj naša groblja, njoj moje zdravlje, njoj se klanjam, pred njom kle-ĉim jedinom dobrom i veĉnom. I moja ljubav pro-mišljena i ironiĉna već davno nije buĉna. Ah, sve je to tako smešno. Nemoćan sam, tužan i zamišljen. Ne daje mi se da živim. I ja sam se borio na Pont-Neuf-u. U vizijama belim i ja sam išao poguren sa carem preko berezinskih santi. U vizijama ludim ležao sam i ja do nogu Neronovih, kad je Rim goreo u moru žara a Rorrea sa vitkim strukom prolazila i kikotala se prijatelju, koji je sa zapenu-šenim ustima vikao ime Omira i peva omore u zalasku sunĉevom. Sedeo sam i ja sa ribarima i vukao se po pristaništima, gde se devojke nude tako jevtino, i, zaostao od sviju, i ja sam do kolena gacao po blagu i snegu kraj željezniĉkih koloseka, kroz mrke šume bez cvrkuta jedne ptice. Na šare-nim lađama sa ribarima sa Hiosa ja sam tiho kupao se u zori, koja je suzno dolazila i imala usta mirisna i jasna. U tamnim mećavama ja sam u vizijama sedeo nad Kamĉatkom i gledao kako se tromo krše bregovi i grme i tresu u hrpama, kao hiljade kostura i gomile ćelavih lubanja. Dušom mi je prošao Lakomisleni Balzak sa razbarušenom kosom i prohujao general Bolivarkrvav i mlad; a noću sam se vraćao kući i video decu po šestoro na jednom krevetu, u ritama po podovima vlažnim. Ležao sam u veĉeru maglovitom od jorgovana u zagrljaju jedne žene sa oĉima zamagljenim gleda-jući mora iza Splićanskog groblja. I tako me više ne vezuje ni za dobro ni za zlo. I tako sam se oslo-bodio svega. Ja držim moj mali život sav potrešen i uplašen u rukama, ĉudeći mu se, kao što drži crni evnuh prsten sultanije u rukama dok se ona kupa.

Знаш како, свако пројектује оно што је у њему...ја ако сам спао да ми Ненад Илић буде путовођа ко је Црква, лоше ми се пише...фала Богу, није, ни он ни неки Мићевићи.
Отац да има иоле смирења, не би митинговао ни против власти, камоли против Патријарха и Синода. На крају, да је и у праву, нити је једини који мислее као он, нити је највићи по Чину....онда је могао да мало и ћути, па да позвани говоре на тему.
Но Нова и нове и јесту за неке Оље Бећковић и сл. Чуди ме, баш зато, шта отац Ненад поста савест и држави и Цркви?