ekdikos_apomahis

Чуо сам од многих да Владика Стефан помаже и да је помогао многим људима где год је до сад био, једном речју он је човек који  није себичан, такве људе наћи данас је права реткост, даће све од себе да помоге другима... и спреман увек да саслуша да чује људе ако му се обрате...И уз то вл. Стефан је заиста један природан, неизвешачен човек... није играч као на пример што је Фергусон или Мурињо... он каже јасно без околишања, отазања тако и тако ствари стоје и то је то....изузетно ценим такве људе...
Вероватно/сигурно, бањалучки зидар се сад радује и тајно каже у срцу своме исто онако као што то зилоти говоре.... једном приликом кад су  зидара питали у БГ за мишњење о тада архимандриту Стефану Шарићу, зидар је одговорио незнам тог човека....
Нажалост добро, истина, правда, поштени људи који крваво раде у овом свету у коме ми живимо немају велике шансе.... остаје нам једино да се надамо  и да чекамо небески Јерусалим, где ће вечна правда бити испуњена према сваком и свима....
Многе ствари могу да разумем... читам и размишљам о многим стварима.... али једина ствар коју не могу никако да разумем чак ни издалека да приступим томе а то је:
Зашто је Господ неба и земље створио овакава свет у коме живимо и зашто се све издешавало како јесте до сад кроз људску историју... крст, распеће Христово... толико патње... старадање недужних, толико неправде....  често се питам зар није постојао неки други сценарио, нека друга опција за неки други свет/планету кад је Господ Саваот стварао свет, а не да буде све овако како јесте....
“Тада одговори Господ Јову из вихора и рече: ..... Опаши се сада као човјек; ја ћу те питати, а ти ми казуј. Гдје си ти био кад ја оснивах земљу? кажи, ако си разуман. Ко јој је одредио мјере? знаш ли? или ко је растегао уже преко ње? На чем су подножја њезина углављена? или ко јој је метнуо камен угаони? Кад пјеваху заједно звијезде јутарње и сви синови Божји кликоваху. Или ко је затворио море вратима кад као из утробе изиде? Кад га одјех облаком и пових тамом; Кад поставих за њ уредбу своју и метнух му пријеворнице и врата; И рекох: довде ћеш долазити, а даље нећеш, и ту ће се устављати поносити валови твоји. Јеси ли свога вијека заповједио јутру…. А Господ опет одговарајући Јову из вихора рече: Опаши се сада као човјек; ја ћу те питати, а ти ми казуј. Хоћеш ли ти уништити мој суд? хоћеш ли мене осудити да би себе оправдао?” (Књига о Јову 38-39)

и том случају ми тек звучи дегутантно кад теологу кажеш: где си струко. ?

мислим да нико од здравствених радника није одушевљен тим иритантним називом. ? 
Богу хвала на томе, надам се да се и "струка"  причешћивала поред полиције и политичара.  
 

Aman zaman, jel možete vi, čika Dragane, da bar jedanput, okrivite prave krivce...bar jedanput...
Страшно ми је што скоро нико не вреднује чињеницу да је владика Стефан Шарић од првог до последњег дана, неуморно, по 12 сати дневно, ишао са волонтерима и носио хуманитарну помоћ, теглио кесе с брашном, тетрапаке млијека и картоне уља, посећивао бабе итд, радио милион ствари које већина нас не ради, укључујући првог мене. То медијски нико није испратио нити писао о томе. Није уопште занимљиво. Ја први уопште нисам ни знао да Спц даје неку помоћ, било коме. Чим је добио прве симптоме отишао је у болницу, тестирао се, није се крио, заражавао друге, и сад је тамо и у тешкој је ситуацији. Укратко, понашао се најодговорније могуће, био волонтер и одговорни грађанин, али ипак вирус не бира. Да смо у Енглеској или Америци, он би био херој, припадник елите и више класе који се бацио у борбу, сви би рекли како њихови попови храбро страдају са народом, не боје се, а наши се возају у џиповима. Овако пошто је Србин, по несрећи још и из Републике Српске, те поврх свега ипак се ради о СПЦ, а ми смо колективно жртве самопрезира, он је у нашим медијима само "сарадник Патријарха који је можда заразио још неке."
M.FACEBOOK.COM Страшно ми је што скоро нико не вреднује чињеницу да је...  

Онда се поставља једно просто питање: зашто у условима ванредног стања када је проглашена епидемија ради грађевина? Ако се стално апелује на све да избегавају контакте и седе кући, и затвара се већина фирми из скоро свих делатности, зашто се дозвољава овако високоризична активност?
Исто питање важи и за фабрике типа Јуре, које запошљавају хиљаде људи који раде у халама у блиском контакту.

Protiv Amerike pa sve i da vanzemaljci napadnu. 

јасно, него ја бурно реагујем када чујем реч "струка" 

Tamo se razgovara na ozbiljne teme, nema lovackih prica. 

I da se uvede obavezna "kazna" tj. odšteta. Vakcinišeš se protiv gripa i razboliš se, ležiš dve-tri nedelje na bolovanju - odšteta, za početak 100 000€. Vakcinišeš se protiv korone i razboliš se, odšteta 300 000€ - Ako umreš, odšteta milionče. Pa da vidimo....... 
Pa ja sam na ovoj temi objavio članak da se Silvio Berluskoni prošle godine nije vakcinisao protiv gripa, i osto živ čovek,  tako ga je savetovao njegov lični doktor, taj članak niko nije ni pomiriso, niti ljekar sa našeg foruma...... Sada će početi "rat" zbog vakcine, jer samo one donose profit, čitaj bogatstvo, od tableta je slaba vajda, zaradi se toliko da se pokriju troškovi, hteo sam reći živi solidno

RATKO DMITROVIĆ: Mogu li Srbi da prežive bitku o kojoj se ne priča?
Tako je, obratite pažnju, uoči dolaska Rolingstonsa u Beograd, jedan od poklonika ove engleske grupe, fan religijskog tipa, inače samozvani srpski publicista, napisao da nakon Džegerove svirke u Beogradu, u Srbiji ništa više neće biti isto. Šta u Srbiji nije isto nakon Rolingstonsa? Ne znam koji dan beše kad su svirali, uzmimo nedelja, pa šta to u ponedeljak u Beogradu, Apatinu, Surdulici, Čačku… nije bilo isto. Ili u sredu, ili mesec, godinu kasnije?
Tako je i ovih dana. Kad koroni zavrnemo šiju, vele srpski futuristi, ovde ništa više neće biti isto. Majstori, sve će, na žalost, da bude na svom mestu, sve isto kao što je bilo pre virusa.
 

Piše: Ratko Dmitrović
Među desetinama “dosetki”, verbalnih stereotipa kojima se služe srpski javni delatnici, novinari, analitičari…postoji jedna rečenica, često je čujemo, koja glasi: “Posle ovoga u Srbiji ništa više neće biti isto”.
Svašta mogu da izdržim, naviklo se, ali kad neko izgovori citirano, želudac mi proradi. Ne postoji ništa besmislenije od ove rečenice. Upotrebljava se, valjda, u želji da određeni događaj, proces, dobije dodatnu vrednost, značaj, ko zna šta. Tako je, obratite pažnju, uoči dolaska Rolingstonsa u Beograd, jedan od poklonika ove engleske grupe, fan religijskog tipa, inače samozvani srpski publicista, napisao da nakon Džegerove svirke u Beogradu, u Srbiji ništa više neće biti isto. Šta u Srbiji nije isto nakon Rolingstonsa? Ne znam koji dan beše kad su svirali, uzmimo nedelja, pa šta to u ponedeljak u Beogradu, Apatinu, Surdulici, Čačku… nije bilo isto. Ili u sredu, ili mesec, godinu kasnije?
Tako je i ovih dana. Kad koroni zavrnemo šiju, vele srpski futuristi, ovde ništa više neće biti isto. Majstori, sve će, na žalost, da bude na svom mestu, sve isto kao što je bilo pre virusa.
Ovde se ništa ne menja, niti će, i zato Srbi tonu u živi pesak, odavno potpuno nesvesni da im se to događa.
Ostavimo politiku, ona je kod Srba, kao i u većem delu sveta, ista; u miru i nemiru, pre i posle velikih događaja, ratova, pandemija, odlazaka u svemir, poplava, seoba, ona je univerzalna disciplina, a promenjiva je (dugoročno) u meri količine i snage kulture koja joj se suprostavlja.
Tvrdim li ja to da nas, kao naciju, samo kultura može da spase? Da, samo kultura. U najširem smislu tog pojma.
Sve dođe i prođe. Samo su mene večne, ali šta posle? Koje su naše vrednosne vertikale? Šta nam je sveto, bilo, jeste i zanavek?
Koje istinske junake nismo izvrgli ruglu?
Imamo li ličnost čiji su život i delo za sve nas neupitni?
Na koga, na šta se osloniti kad svi fizički oslonci popucaju?
Sećamo li se, odajemo li poštu, poklanim precima? Ali, to nije kultura, već čujem! Itekako, to je kultura sećanja, na njoj sve počiva.
Proteklih decenija, tamo od, gle paradoksa, uvođenja višestranačja, skidali smo ciglu po ciglu iz stubova na kojima trajemo. Dodirujemo ledinu. Vidimo sve manje, jer smo sve niže.
Pa nije valjda ona, komunistička, država bila bolja? U mnogočemu jeste, u ovome svakako. Neuporedivo bolja; veliki romani, književnost uopšte, nezaboravne predstave, kult pozorišta, festivali, slikarstvo, filmska, televizijska, književna kritika, časopisi za kulturu, monografije, polemike, filozofske rasprave, umovi pred kojima su otvarane sve granice i sva vrata. Znalo se šta valja a šta ne valja. Ovo drugo nije prelazilo prag kuće samozvanog umetnika ili je bila podzemna pop-kultura. Za seoske vašare i drumska svratišta. Ali, bilo je ideološkog đubreta umotanog u formu pripovetke, romana, filma… Da, bilo je, ali se znalo da je đubre, i znalo se ko i zašto to đubre iznosi na trpezu.
Šta se danas zna? S kojom i kakvom umetnošću, u kakvoj kulturi, odrastaju naša deca, čime se hrani naša omladina, ovi koji će, po zakonu prirode, sutra preuzeti volan i menjač države Srbije?
Ko od njih sluša Dragana Stojnića, Nadu Knežević, Lolu Novaković, Arsena Dedića…? Čuli su, pretpostavljam, za Cuneta Gojkovića, a znaju li bar pet pesama koje je snimio? Znaju li ko je bio Sava Jeremić? Aleksandar Šišić?
Čitaju li Dučića, Rakića, Ilića, Pandurevića?
Šta im znače imena Svete Vukovića ili Dragiše Nedovića? Koje su pesme njihove mladosti? I da li su to pesme? Da li je, ovo što slušaju, muzika? Ovo što im se u ogromnim količinama servira sa važnih ekrana.
Jedna od definicija kulture kaže da je to stvaralaštvo retkih, odabranih, ljudi sa božanskom česticom. Umetnici stvaraju ono što drugi ne mogu, ne znaju, nije im dato.
Svako može da stvara ovo što danas u Srbiji tretiramo kao savremenu muziku. Svako, bez izuzetka. Tu ne treba talenat, niti ga ko traži. To je kompjutersko i glasovno zavijanje. Tekstove piše ko hoće, ko ima vremena i volje.
Ali, nije to glavni problem. Muka dolazi otuda što su diletanti, ambiciozni a netalentovani, preuzeli ne samo muzičku kulturu, već kulturu Srba uopšte. Kapa dole pred izuzecima ali oni su na margini, po hodnicima, u polumraku. Pred kamerama, na pozornicama, uglavnom su ovi što pojma nemaju ni o čemu, počev od padeža. Njihova skala vrednosti je broj pregleda na društvenim mrežama, količina plastike u gubicama i grudima i udaljenost destinacija sa kojih šalju slike, razgaćeni i preplanuli.
Snimamo filmove i televizijske serijale po uzoru na ono što dolazi iz inostranstva. Samo su toponimi i imena drugačiji. Nekoliko žanrovskih šablona, sa unapred poznatim raspletom. Gde smo mi? Naša istorija, velikani? Mali ljudi, naši, prepoznatljivi u prvom kadru?
Šta je danas srpska književnost? Ko su perjanice? Talenat je proteran, nepoželjan. Talentovanom može pasti na pamet da se pozabavi nacionalnom temom. Dominiraju po medijima, i niko im ništa ne može, niti sme, ovi što zapišavaju svaki srpski predznak a vazdižu evropejstvo i jugoslovenstvo. Mera literarnog “talenta” u Srbiji odavno je politički stav autora. Taj stav je poznat; “Srbija je kriva za sve. Srbi su razbili Jugoslaviju. Srbija mora da prođe kroz katarzu. Srbija je faktor nestabilnosti na Balkanu”. Ko ovo ponavlja, ništa mu drugo ne treba. Kakav crni talenat?
Ko još u Srbiji uči mlade da je slikarstvo, gle čuda, slika; pejzaž, portret, mrtva priroda. Da su vajari oni koji zaista vajaju, oblikuju kamen, glinu. U ovom domenu umetnosti odavno su primat uzeli (nimalo slučajno, dato im je) sastavljači instalacija. To je srpska savremena umetnost; stare palete, vodovodne cevi, felne točkova, wc-šolje, žive svinje, bodljikava žica, lanci na kojima vise kosturi. Ko misli da je ovo obično sranje, taj je u problemu, posebno ako to i kaže.
Cilj je da se u Srbima ubije osećaj za lepo. Za umetnost. Za spas.
Kakav boljitak očekujemo kad 95 odsto naše dece i omladine zna ko su Jeca, Kija, Ceca, Luna, Maja, Buba Koreli, …ali pojma nemaju ko je Milunka Savić. O prvima znaju sve, o Milunki ne znaju ništa.
U Srbiji, putem mas-medija, prostitutke drže predavanja o moralu, one su idoli naše dece. One su na naslovnim stranama, po zidovima dečjih soba.
U Srbiji je odavno sramota, i priličan rizik, spominjati nacionalnu prošlost, ličnosti sa kojima bi se ponosila svaka nacija.
U Srbiji je stvorena atmosfera u kojoj je, blago rečeno, neprimereno deklarisati se kao Srbin. Antisrbizam postaje ideologija.
Znamo li šta se krije iza imena Deževa i gde je to?
U Srbiji odavno, puni novca i raznih privilegija, žive spodobe čija je osnovna delatnost silovanje svake nacionalne ideje.
I kažete da posle korona virusa ništa više u Srbiji neće biti isto. Sve će ostati isto, dragi moji, jer neko je odavno shvatio da se presudan udarac Srbima može zadati samo na polju kulture.
Znači, nema spasa. Ima, ali to je druga, teška i složena tema.
 
Ratko Dmitrović
INTERMAGAZIN

И СНС ботова.

Gospode Isuse Hriste, Ti si došao u ovaj svijet kao dijete, a iako si istiniti Bog, živio si u poslušnosti svojim zemaljskim roditeljima. Daj da Tvoje čedo Konstantin bodro podnese teret koji mu je nametnut i da bude poslušno onima koje si Ti predvidio da se o njemu brinu. Molimo Te molistivo: pogledaj na njega i u Svojoj neizmjernoj ljubavi olakšaj mu patnju. O, Gospode Bože naš, pošalji Svog svetog anđela da ga izliječi da bi dostigao punoću života i služio Ti u vjeri i zahvalnosti u srcu i daruj da postane nasljednik Tvoga Nebeskog Carstva. Jer si Ti, Hriste Gospode naš, ljekar duše i tijela i Tebi slavu uznosimo sa Ocem i Svetim Duhom, sada, svagda i u vjekove vjekova. Amin!

@ekdikos_apomahis 
В Киевской духовной академии подтвержден коронавирус у 16 студентов и 3 преподавателей
INTERFAX.COM.UA В Киевской духовной академии и семинарии обнаружили 19 случаев заражения коронавирусом, сообщает...  

Moj savet je da se uopšte ne obraća pažnja na ove priče   Svako iz kriznog štaba ima svoju priču. U stvari, često jedan iz štaba više puta u toku dana promeni sopstvenu priču.
Kon danas potpuno drugu varijantu vrti, da će tek posle 1. maja doći do "krucijalnih odluka" (šta god da su zamislili pod tim).

Inače, isti je Kurz kao onomad inostrani ministar Austrije lobijirao da se ukine Srpska, vidi Dayton 2.
Ako smo demokratija, onda valjda trebamo da znamo šta ugovori sadržavaju a ne da se drže tajno. Pa nije vlada Vučić dobila mandat da sklapa tajne ugovore i da ih krije od naroda i građana. 

А Европљани, с друге стране, генерално преклињу владе да им уведу што више рестрикција. Ја то стварно не контам, леба ми.
Ево, на пример, јуче холандски министар здравља рекао да они неће дати званичну ни препоруку, а ни наредбу да сви морају да носе маске. Разлог је то што нема довољно заштитне опреме за медицинско особље. И то је заиста рационална одлука у тим условима. Иако се поставља добро питање како је могуће да до сада нису набавили тако просте и јефтине ствари, ал то је друга и компликована тема која има везе и са Кином.
На фејсбуку по разним овим експат групама кренули да скиче како холандска влада ради све супротно од осталих јер су Немци, ови или они увели обавезне маске. Па ко им брани да носе маске? Нек их набаве или направе, ако мисле да треба и нека их носе. Уосталом, видим да неки људи, нарочито старији и понеки млађи, и носе. Понашају се као деца која не смеју ништа сама да предузму док им мама (држава) не дозволи. Ови реднеци што протестују тамо по америкама су можда ваки и наки, ал брате, боље то, него да спаднеш на сенку од људи ко многи Европљани што су и да будеш неспособан да размишљаш за себе и да доносиш одлуке. Реално гледано, парадокс демократије је да људи који не могу ништа да одлуче без политичара уопште имају право гласа.

Васкршња посланица Епископа браничевског, 2020

ИГНАТИЈЕ
милошћу Божјом
православни епископ
пожаревачко-браничевски
високопречасном и пречасном свештенству, монаштву и народу Божјем
богоспасаване Епархије браничевске
ХРИСТОС ВАСКРСЕ!
ЗАИСТА ВАСКРСЕ!
Драга браћо и сестре у Христу Господу, мир вам и љубав и радост од Бога Оца кроз Сина у Духу Светом.
Обраћам вам се поводом највећег црквеног празника, Васкрсења Христовог из мртвих, пре свега са жељом да поделим са вама празничну радост овог догађаја на овај начин, кад већ не можемо литургијски. Овом приликом такође бих желео да подсетим и себе и вас на неколико важних ствари везаних за нашу веру и наш живот у Христу у контексту Празника над празницима, а које нам могу бити од користи, посебно у ове дане страха од смртоносне болести која влада светом и туге за онима који су преминули.
На основу учења Цркве, Бог је све створио, што се види и не види, из не-бића, са циљем да његова творевина буде причасник његовог вечног живота (свети Атанасије Велики). По речима светог Максима Исповедника, који понавља речи апостола Павла (Кол 1, 16), Бог је све створио са циљем да се сједини с његовим Сином, тј. ради Тајне Христове и то кроз долазак Сина у свет и његово сједињење са човеком. Свет је створен из не-бића и његова суштина је пропадљива. Да би живео, мора да је у јединству са Богом који је нестворен и једини има бесмртност. Зато је Бог Отац све створио кроз Христа али и у Христу и за Христа. Христос или Тајна Христова је, по речима светог Максима, почетак, средина и крај у односу на историју света и његово постојање. Христос је почетак, јер преко њега у Духу Бог Отац све ствара; средина, јер је он, поставши човек, сјединио створену природу у себи с божанском и постао је посредник између Бога Оца и света; и крај, јер је циљ свега створеног да се сједини с Христом посредством Духа и да тако буде све у свему Бог (уп. 1Кор 15, 28). Другим речима, узрок и почетак стварања и постојања света, као и његов крај, јесте будуће Царство Божје.
Сходно томе историја нашег постојања почиње од краја, извире из будућег Царства Божјег. Хришћанско и црквено схватање времена које је догађање, указује на то да оно извире из будућности и тече према нама и тако се будуће Царство открива најпре стварањем света и човека. Стварање човека на крају стварања, као посредника између Бога и целокупне творевине, прва је слика будућег Царства Божјег. То је по речима св. Максима сенка будућег Царства.
У догађајима који су се збили у новије време, доласком Сина Божјег у свет као човека и све оно што је у вези са његовим животом и делатношћу, а пре свега са његовим васкрсењем из мртвих, а које описује Нови Завет, Царство Божје се појављује јасније, као икона, јер је дошло много ближе. Дошао је Цар, Господ наш Исус Христос, да посредује између творевине и Бога Оца, којом приликом је и нас позвао да се сјединимо с Њим, и да се на тај начин оствари првобитни план Божји о творевини, тј. да се оствари Царство Божје. Новозаветни догађаји, дакле, откривају будуће Царство у икони.
Када Царство Божје ускоро сасвим дође у сили и слави са другим доласком Васкрслог Христа, тј. у пуноћи, тада ће Господ сабрати све народе и целу васељену око себе (уп. Мт 24-25). Тада радости нашој и радости целе васељене неће бити краја! Тада ће се испунити циљ стварања света и воља Божја да сва бића буду причасници вечног живота у Његовом Сину. Из ове перспективе посматрајући целокупну историју, можемо да разумемо и речи св. Максима Исповедника који каже: „Стари Завет је сенка, Нови Завет је икона, а будући век је истина“. Да бисмо могли боље да разумемо долазак будућег Царства у историју, као и речи св. Максима Исповедника, навешћемо један пример.
Долазак будућег Царства у историју слично је човеку који нам долази, а кога ми жељно ишчекујемо да нам дође. Ако претпоставимо да се долазећем човеку извор светлости налази иза леђа, онда оно што прво долази до нас и што видимо, јесте његова сенка. Што нам се више приближава, све јасније назиремо његов лик. Када коначно дође до нас и загрлимо га, тада га осетимо и спознамо у целости, свим нашим чулима, видом, пипањем, слушањем, што у нама изазива неописиву радост. Слично овоме је и долазак будућег Царства Божјег у историју. Најпре као сенка, затим као икона и на крају ће доћи у пуноћи. Дакле, Царство Божје се поступно остварује у историји, док је историја виђена из ове библијске перспективе јединствена, а њен развој почиње од краја и иде ка почетку, почиње из не-бића и иде ка бићу, а не обрнуто, како на историју гледају други. Зашто је важно нагласити овакво виђење историје, односно доласка Царства?
Ако историју посматрамо као ону која се развија од почетка, тј. од прошлости ка будућности и крају, као што то већина људи схвата, онда се истина налази на почетку. Што више време тече, све смо даље од истине и на крају она нестаје. Библијска историја, насупрот овој, расте и постаје све реалнија док не узрасте у „меру раста Христовог“, да се послужимо речима св. апостола Павла. Зато што Царство Божје као истинито постојање долази и ствара историју која је истинито постојање. Дакле, на основу хришћанског виђења историје, Царство Божје се најпре открива у самом стварању и постојању света и човека. Господ је све створио и непрестано ствара из не-бића са циљем да свет живи вечно. То је дар Божји, а не наша заслуга. Нисмо постојали пре него што смо створени, већ нам је Бог из љубави даровао постојање.
Међутим, као што ниједан дар који неком дарујемо из љубави не може бити насилан, онај који га прима и сам то треба да жели, тако и овај нама даровани живот и постојање од Бога потребује да га и ми слободно примимо. Ако нас неко на силу приморава да нешто будемо без нашег пристанка, макар то било и најбоље и најкорисније за нас, онда то није живот већ мучење. Господ није желео да тако буде са његовим даром постојања и живота, упућеног нама. Желео је да и ми, ако желимо, прихватимо тај дар слободно. Зато нас није створио бесмртним на самом почетку, већ нас је створио са жељом да будемо бесмртни ако то и ми желимо. Бесмртност ће нам даровати на крају, ако то и ми желимо. У том циљу даровао нам је слободу створивши нас по „лику и подобију своме“. Јер по речима св. Григорија Нисијског „Бог је слободно биће и нас је створио по икони својој као слободна бића“. Наша слобода је, дакле, везана пре свега за постојање, тј. да њоме остваримо живот вечни и нама и природи с којом смо сједињени.
Познато је да је први човек одбио да посредује између творевине и Бога и на тај начин је одбио да у заједници с Богом оствари првобитни план Божји, тј. Царство Божје. Последице оваквог израза слободе првог човека су многобројне али све оне завршавају у смрти. Целокупна природа и човек, тиме што је човек одбио да се сједини с Богом, остали су смртни и њихов живот је стално умирање. Међутим, и поред одбијања првог човека Адама, Бог није одустао од свог првобитног плана о остварењу Царства и вечног живота за творевину. Променио је само начин тог остварења. Син Божји је постао човек и он је тај посредник између целокупне творевине и Бога, тј. Христос је Нови Адам. Он је понео последице нашег одбијања заједнице с Богом на себи и умро је. Бог га је међутим, васкрсао из мртвих и тиме је показао да је Христос не само човек него јединородни његов Син и Бог и да кроз Васкрслог Христа и ми можемо, ако желимо, да уђемо у будуће Царство Божје и да живимо вечно. На који начин можемо да се сјединимо са Васкрслим Христом?
Ми можемо да се сјединимо са Васкрслим Христом једино у Литургији. Јер јављање Васкрслог Христа својим ученицима од почетка је било везано за Литургију (уп. Јн 20, 19; Лк 24). Посредством Св. Духа, кога је Христос после свог Вазнесења на небо послао својим ученицима у догађају Педесетнице (Духови), његови ученици су се сјединили са Христом до поистовећења с њим и тако је Васкрсли Христос остао присутан у историји али на други начин – као литургијска заједница (уп. Лк 24, 30-31). Светим Духом се и ми сједињујемо с Христом кроз Крштење, којим Дух гради литургијску заједницу и тако Господ наш присуствује међу нама и кроз нас у Литургији и као литургијска заједница: Христос је у литургијској заједници Један и Многи. Иако смо многи поистовећени са Христом кроз Крштење, опет нису многи Христоси, него један, каже св. Јован Златоусти. Дакле, ако желимо да будемо учесници вечног живота, потребно је, како каже Господ, „да се поново родимо одозго“, Духом Светим, тј. да се крстимо и да се сјединимо са Христом у Литургији. Јер природно рађање је рађање за смрт, док је рађање Духом рађање за вечни живот. То значи да постанемо чланови Литургије. Дух својом делатношћу гради заједницу са Христом, тј. гради литургијску заједницу, Цркву. Кроз Крштење ми се сједињујемо са Васкрслим Христом и улазимо у личну заједницу с Богом Оцем и на овај начин постајемо синови Божји по благодати и чланови будућег Царства. Васкрснувши Христа из мртвих Духом својим, Бог Отац је наговестио и наше васкрсење јер смо ми сједињени са његовим љубљеним Сином. Зато је Господ и нама рекао да се не бојимо јер и ако умремо живећемо. То ће се десити када Господ поново дође у сили и слави.
Ово наше учлањење у вечни живот будућег Царства подразумева и усвајање начина живота какав ће бити у њему. То је, наиме, једини истински живот и изван њега нема никаквог живота ни постојања. Основне карактеристике живота у Царству Божјем су слободна заједница са Христом и члановима Цркве, као и са свима људима, будући да су сви позвани да буду становници Царства, као и са целокупном природом коју је Бог створио. Јер све што постоји не може да постоји без заједнице с другим, на шта указује свет у целини својим начином постојања, а посебно Св. Литургија. Литургија обухвата сабрање и сједињење не само људи међу собом и са Господом Христом, већ и сједињење целокупне природе са Христом (хлеба, вина, воде, уља…) која постаје Тело Христово, тај исти Христос и извор и нашег живота. Отуда нас Господ упућује на љубав према другим људима, као и на љубав према њему, али и на бригу за његову творевину, уколико желимо вечно да живимо.
Дечице драга, још много тога могао бих вам говорити о нашој вери, повезано са нашим животом и нашим надањем на основу литургијског искуства Цркве, али за сада је довољно и ово. У ове дане, када ова опака болест односи наше миле и драге и привремено их дели од нас физички, нека нам једина утеха буде Васкрсење Господа нашег Исуса Христа из мртвих и сусрет с Њим у литургијском сабрању. Док Царство Божје не дође, остаје да верујемо и да ишчекујемо и да се надамо, и да своју веру и наду изражавамо кроз Литургију и литургијским начином живота; да љубимо једни друге, да чувамо његову творевину и да учествујемо у Св. Литургији кад то буде могуће, а надамо се ускоро, уносећи и дарове природе у њу.
Христос Васкрсе! Дођи Господе, Маран ата!
Ваш предстојатељ пред Господом
Епископ пожаревачко-браничевски
† Игнатије
Дано у Пожаревцу
Пред Васкрсење 2020. године

Можда не замјерају, али се говори "Свака звјерка показује траг", "Сад се види ко је вјера, а ко не вјера ",  "Нек иду у шуму ", и да не набрајамо... Дакле наступају за извјесном дозом подозрења и ликовања, све оно што помену почетни коментар..
Колико видимо, имамо ситуацију да се у вријеме епидемије итекако водило рачуна, дезинфиковале су се кашикице, причешћивали болесни и здрави одвојено, све те ствари смо нашли у упутствима о чему Руси објавише обимно саопштење, и код нас су се појавили текстови,  дакле оци су оставили нека упутства, али џаба, не помаже, ревновање наше превазилази њихово снисхођење. 
 
Искрено мишљење, ко год је поступио и како год је поступио у приликама које су се десиле, добро је поступио и Бог ће од свега да учини добро. Само се бојим да у свим овим разликама како вјерујемо (да ли је кашикица стерилна или није, да ли се може пренијети преко кашикице или не може и да ли у томе учествује стање и достојност вјерника, и све теме које се отворише), не заборавимо да ми вјерујемо у Једну Свету Саборну и Апостолску Цркву и добро би било, колико је до нас да сачувамо саборност. И то је до нас, да љубав међу собом имамо, да би нас познао да смо Његови ученици.
 
 

To je tek posebna priča. Ovi sto bi svake nedelje da se pricescuju na bdeniju ih nikad nema. Zvao sam jednog da mi pomogne za pevnicom, kaže da mu je samo Liturgija zanimljiva. A ti Andrej poj dok ne promuknes sam. 

Ето, истовремено смо писали, али ти си то боље и лепше објаснио. И ја сам данас био на Литургији која се такође не пропушта, јер је успомена на ону прву. 

Васкрс је у ову недељу, ко воли Христа да дође у храм. Храм је дом верних, дом молитве и Божија кућа. Храм је светиња. Није да хоћу да подучавам нашег првог старину, али делује ми много уплашено. Не мислим на Страх Божији! 
Чуди да је некоме пало на памет да "помери" Празник над празницима, или да га служи без Лаоса Божијег. То не бива!
Да ли ће Срби-свечари померати свој Ђурђевдан? Не верујем.
Да жене и мондијалисти помере 8. март и 1. мај? Е, па неће моћи! 
Да моја жена помери годишњицу брака, или моја деца рођендане? Никако!
 
Не бива браћо и сестре да не дођемо у ову Свету недељу у свој дом, у свој храм - баш зато што нам бране!
 

Juce sam i ja zatrazio od teologa sa ovog foruma da pojasne ovo. Jer ja sam i dalje zbunjen