Итака

Родитељи сваком детету дају одређени скуп гена. У ствари, они одређују његов карактер и склоности. Када се дете роди, целокупно његово даље васпитање је баждарење и дотеривање онога што му је усадио Бог и родитељи.
Психологија разликује четири главна типа темперамента: сангвиник, колерик, флегматик и меланхолик. Не можете натерати активну особу да слика слике, јер он нема истрајност и квалитете које има смирена особа. Од меланхоличног човека не можете захтевати активност, а од колерика смиреност. Веома је добро када родитељи то разумеју и пазе на врлине и мане своје деце, развијају прве и исправљају друге. Лоше је ако су на ово равнодушни или покушавају да укалупљују дете у оно што би желели да виде, занемарујући његове природне карактеристике.
Дозволите ми да вам дам пример из нашег живота. Мој најстарији син је имао миран карактер, волео је да чита књиге и гледа филмове. Међутим, видео сам да му је као детету било тешко да комуницира са другом децом. Био је развијено дете, али је било проблема у комуникацији. Схватили смо да је то његов недостатак, који ће се утицати на његов каснији живот. Због тога је на породичном савету одлучено да се пошаље на спорт, односно у тимске спортове, где је комуникација веома јака. Бавио се кошарком. У почетку се само трудио, после шест месеци је постало лакше, после годину дана нисам препознао сина. Нисмо га сломили, само смо помогли да се исправи слаба страна.
Важно је да човек остане такав какав јесте, да не сломи своју природу и не дозволи другима да му то раде. Главна ствар је да научите да видите своје предности и слабости, развијете најбоље у себи и радите на својим недостацима.
Важно да заузмете место у животу које одговара вашем карактеру и склоностима. Млади људи често улазе у образовне установе не водећи рачуна о карактеристикама свог темперамента, због чега не уживају у животу и несрећни су јер раде нешто што им се не свиђа. Познавао сам једну мајку која је сањала да своју ћерку види као банкара и послала је да студира на одговарајућем универзитету. По својој личности девојчица би била одличан дечји лекар или васпитачица, али је на крају добила образовање које јој је било потпуно непотребно и ради нешто што јој се не допада. Не можете од тигра направити биљоједа, и обрнуто. Тако је и са особом. Свако од нас треба да изабере професију која одговара нашим склоностима и талентима.
Међутим, жеља да се остане онакав какав јесте може се посматрати и на други начин. Постоји напредак и назадовање. Човек не може да стоји мирно, он ће се или развити или се повући. С тим у вези, обично се присећамо јеванђељске параболе о талантима. Њена суштина је у томе да се оно што се прими мора умножити, човек је позван да се усавршава. Ја сам за то да свако од нас расте и ради на себи. Дарови које смо добили од рођења морамо развити, иначе ћемо се суочити са ћорсокаком. Не можете да стојите мирно и да се плашите да кренете напред. Особа се развија кроз активност.
Осим тога, нема потребе да лажете себе, прилагођавате се другима и покушавате да угодите свима. Немогуће је живети живот у којем ће вам бити пријатно са свима. Морате бити искрени, пре свега, према себи. Често људи носе маску, претварају се да су неко други, да би на крају заборавили ко су, шта су, шта заиста желе. Ово лицемерје.
Дакле, нема потребе да ломите своју природу и оно што вам је Богом својствено. С друге стране, не морате да стојите на једном месту, важно је да се развијате и да останете искрени према себи и другим људима.
протојереј Николај Марковски
https://gorlovka-eparhia.com.ua
 

Ако си за време поста престао да пијеш, пушиш и псујеш, све је то погрешно... А где си ти заиста? Ниси онакав као у Канону Андреја Критског?... Па зашто онда скачеш час овамо, час онамо? Живи макар неко време АУТЕНТИЧНО, ТО ЈЕСТ ОНАКАВ КАКАВ ЈЕСИ, ОСЛУШНИ ОНО ШТО ЈЕСИ, И ТО ЋЕ БИТИ ВЕЛИКО ОТКРОВЕЊЕ.
Други приступ о ком говори Христос гласи: „КАДА ПОСТИТЕ, НЕ БУДИТЕ КАО ПРАВОСЛАВНИ“ (само што је у преводу измењено, да не би звучало тако оштро). Тамо пише: „Не објављујте на фејсбуку вашу црну одећу, не облачите посебну одећу“. Знате, ми попови имамо посебне одежде да би сви схватили да постимо. А Христос каже: „Не треба вам све то, не треба да изгледате пред људима као они који посте“. Знате оно када каже: „Јер, помрачују лица своја…“, итд. Па, онда, све оне озбиљне фотографије, сви су тако озбиљни, читају Канон Андрије Критског, па се сликају, па избаце на фејсбук, а ми лајкујемо, лајкујемо, лајкујемо… Браво! Браво, баш као што пише у Јеванђељу по Матеју!... кад постимо нећемо се смејати, нећемо ходати у купаћем костиму. Изгледаћемо веома скромно, обући ћемо нешто посебно за пост… Ја, на пример, имам посебне одежде за пост, имам чак и посебан крст, да би сви схватили да постим. И чини нам се да је то исправније. Ми кажемо: „Господе, не разумеш се ти у духовни живот“. Постоје људи за које, једноставно, није могуће само унутарње делање, оно: „Затвори се у собу, помоли се Богу који је у тајности…“ За нас уопште не постоји Бог који је у тајности. Наш Бог је у црквама које се виде отприлике са неколико километра удаљености, ми правимо велике цркве. Какав је то Бог који је у тајности? Бог који је у тајности, то је нешто друго. Али, Христос силази међу нас и, иако то не пише у Јеванђељу, каже нам: „Може и другачије…“ А апостол Павле каже да „ко је слаб једе поврће“, као што смо малочас читали. Дакле, ко није слаб једе месо, а ко је слаб једе поврће. Али, то је онако, шала. Ми поступамо супротно, шта нас брига за апостола Павла… Ја мислим да је Божије становиште у томе да будемо искрени у ономе што чинимо. Ако смо се заиста „укаљали греховима“, као што се каже, онда се и кајемо. Ако се нисмо много укаљали, онда, онако – кајемо се, али не баш много. Најважније је да то буде искрено. Ако се напињемо да из себе исцедимо покајање за чисту десетку, онда је то напињање сувишно, и то је оно чега се треба одрећи у посту, та нека прекомерна тежња да достигнеш нешто другачије од онога што заправо јеси, то што покушаваш да достигнеш зацртану линију. Тада се човек претвара у нешто вештачко за самог себе, отуђује се од самог себе. Чак и ако иде ка бољем, ако је за време поста престао да пије, пуши и псује, све је то погрешно. Због чега? Зато што човек ствара вештачки објекат, алтернативно „ја“, алтер-его, и почиње да верује у њега, да верује да је то заиста он. А истински он стоји иза тог шаблона и убрзо не увиђа да је створио идеју самог себе и да се клања тој идеји, а сам себи остаје непознат. Има лошу икону себе – кајем се, грешник сам, пијем, пушим, псујем, и има добру икону – не пијем, не пушим, не псујем, клањам се Пресветој Богородици и молим се арханђелу Гаврилу. А где си ти заиста? Ниси онакав као у Канону Андрије Критског? Да, искрено, нисам. Ниси ни светац? Да, искрено, нисам. Па зашто онда скачеш, час овамо, час онамо? Живи макар неко време аутентично, то јест онакав какав јеси, ослушни оно што јеси, и то ће бити велико откровење.
Јер, Бог нас воли онакве какви јесмо, а не онакве какви се трудимо да будемо. И то је, вероватно, нешто највеће и најлепше што нам Бог открива.
Извор: Јутјуб-канал протојереја Вјачеслава Рубског, 26.2.2023.
Превод: Иван С. Недић и Јелена В. Недић

Речено ми је да oдем да причестим једног пацијента. Када сам стигао, видео сам веома мршавог момка. Усне, језик и уопште цела његова усна дупља, били су му прекривени ранама. Био сам тужан; био је млад човек, нисам хтео да га питам од чега болује, нисам хтео да му буде непријатно. Знао сам да је нешто озбиљно. Питао сам га како се зове и рекао му да се прекрсти пре него што се причести. У кратком дијалогу који смо водили, рекао ми је:
- Оче, ако је могуће, причести ме кашичицом за једнократну употребу.
Укочио сам се, узнемирио, објаснио му да се не плаши, јер прихвата самог Христа, Његово Тело и Крв, и ништа се неће десити. Он је одговорио:
- Због вас кажем, оче, јер је моја болест озбиљна и заразна.
Захвалио сам му се на бризи. Поновио сам му учење наше Цркве и рекао му да ми не прети опасност од његове болести. Затим се прекрстио и примио Свету Тајну из исте Свете Чаше и из исте Свете Кашике којом сам ја потрошио остатак.
Ово, наравно, није једини случај, али већина религиозних пацијената, посебно на интезивној нези са тешким болестима, су у скоро истој ситуацији. Обично, када идем да разговарам са пацијентом, видим усну шупљину која је тако деформисана и прљава, да од тога долази само смрад. Да бих га исповедио, морам да приђем његовом лицу, на веома блиску удаљеност. Његов дах, његова пљувачка, његов кашаљ у сваком тренутку могу ме заразити. Дневна рутина болничког свештеника укључује крв, урин, повраћање, микробе и аутоимуне болести. Моја одећа може бити умрљана његовом крвљу, али пацијент жели да се исповеди и причести, зато сам ја ту поред њега. То је моја дужност, моја служба. Дугих десет година ово је моја свакодневна рутина као болничког свештеника.
Сећам се пацијента са деменцијом, који је отворио уста, примио Светињу, али је одмах испљунуо. Мој бол је био неописив, погодио ме је право у срце, али, остао сам миран. У том тренутку он није знао шта ради. Морао сам да узмем и поједем оно што је испљунуо, јер то је био мој Христос. Није пацијент био крив, имао је деменцију. Тада сам био неискусан и нисам предвидео да пацијент може да реагује на овај начин.
У другом случају, позвали су ме рођаци пацијента којима су лекари рекли да ће сваког тренутка умрети. Отишао сам најбрже што сам могао на одељење интензивне неге да га причестим. Дискретно ми је пришао доктор и шапнуо ми на уво: „Оче, он има сиду.“ Прекрстио сам се, помолио, и припремио га, нисам имао избора. Желео сам да му дам лек бесмртности, Владара живота: „Причешћује се слуга Божији... на опроштење грехова и живот вечни“.
Током протеклих 10 година, јединица интензивне неге је постала мој други дом. Одлична сарадња са лекарима одељења интензивне неге сведочи о успешном споју вере и науке.
Много пута ми се десило да са Светом Чашом, у којој је Тело и Крв Христова, једноставно прекрстим оне за које мислим да не могу да се причесте. И за дивно чудо, видим из прве руке, међу многим сведоцима, како се здравље пацијената побољшава, и то у многим случајевима веома брзим темпом. Ми, болнички свештеници, доживљавамо чуда свакодневно у изобиљу. Успео сам да забележим сва искуства, која сам имао у Народној болници у Солуну. Не говорим вам теорије, описујем искуства која пре свега јачају нас који их доживљавамо!
Браћо и сестре, света тајна Евхаристије је сам Богочовек Исус Христос, Лекар душа и тела наших. То је учешће у божанском и васкрслом Телу, извор Живота, тајна љубави, исцељење природе, лек за патњу, зарастање душевних рана, помирење са смрћу, сусрет са ближњим, откривање себе. Све ово и много више је Евхаристија, о њој су боље сведочили оци Цркве, али она никако не може бити узрок преношења било које болести.
архим. Симеон Анастасијадис
https://zadrugata.com/2022/10/31/казаха-ми-да-отида-да-причастя-един-пац/
 

На трећу недељу после Васкрса у цркви се чита одељак из Јеванђеља по Јовану у коме се говори о томе како је Христос исцелио раслабљенога. Јеванђелист Јован пише: “Потом беше празник јудејски, и изиђе Исус у Јерусалим. А у Јерусалиму код Овчијих врата постоји бања која се на јеврејском зове Витезда, и има пет тремова. У њима лежаше велико мноштво болесника, слепих, хромих, сухих, који чекаху да се вода заталаса. Јер анђео Господњи повремено силажаше и узбуркаваше воду; и који би први ушао пошто се узбурка вода, оздравио би, ма од какве болести боловао. А онде беше неки човек који тридесет и осам година беше болестан. Кад Исус виде овога где лежи, и разуме да је већ много година болестан, рече му: Хоћеш ли да будеш здрав? Одговори му болесник: Да, Господе, немам човека да ме спусти у бању када се узбурка вода; а док ја дођем, други сиђе пре мене. Рече му Исус: Устани, узми одар свој и ходи. И одмах оздрави човек, и узе одар свој и хођаше…”(Јован 5, 1-9).
Тако гласи јеванђелска прича о раслабљеном. И многи чувши ову причи кажу себи: ето, опет неко невероватно чудо које не може имати и нема никакве везе са нашим свакодневним животом, интересима, потребама и захтевима. Но, ослушнимо и удубимо се у оно што Јеванђеље говори и схватићемо да се савремени човек, по правилу, вара у погледу те детиње једноставности Јеванђеља и краткоће јеванђелских прича. Савременом човеку се чини да истина о њему самом и његовом животу мора бити сложена и опширна, зато што је и он сам сложен. Но, непролазна сила Јеванђеља и јесте управо у томе што оно све своди на оно најважније, на оно што је прво и основно – на добро и зло, таму и светлост, човека и Бога, живот и смрт. Ако се, пак, усредсредимо и удубимо у Јеванђеље, али не само умом, већ и свецелим својим бићем, схватићемо да је у Јеванђељу – на крају крајева – реч увек реч о оном најважнијем. Јер свака сложеност живота је увек заснована на једноставности вечних питања: добра и зла, живота и смрти, Бога и човека.
Шта је вечно и непролазно у причи о раслабљеном? У средишту ове приче тако очигледно стоје речи које је раслабљени, болесни човек упутио Христу: “Немам човека”. То је заиста вапај онога ко је на својој кожи осетио страшну силу људкога егоизма. Свако за себе. Свако брине само о себи. И сви људи нису ништа друго до мноштво слепих, болесних, сухих и узетих, и сви они чекају да се “узбурка вода”, сви они очекују помоћ, саосећање, исцељење, утеху. Али… сваки од њих очекује помоћ само за себе. И када се узбурка вода, сваки се гура напред, заборављајући потпуно на друге.
У јеванђелској перспективи ова бања јесте слика света, слика људског друштва, символ самог устројства људске свести. Наравно, у свету је увек могуће наћи много примера превазилажења егоизма, много примера доброте и самопожртвовања. Но, чак и онда када – споља гледано – човек савлада свој егоизма, он и даље изнутра остаје заробљеник „себе“ и „својега“. Ако не себе, онда своје породице и својих: јер кошуља је телу ближа од капута. Ако, то није породица, онда је то свој народ. Ако, то није свој народ онда је то своја класа, или своја партија. Увек, то “своје”, обавезно “своје”! И то “своје” се увек супротставља ”туђем” које се, логично, увек схвата као непожљно и непријатељско. Кажу да је тако устројен свет и да се ту једноставно ништа не може променити. Зар је могуће, одговарамо, да је то последња, објективна и научна истина о човеку и човечанству? Зар је могуће да је у крајњем исходу све у свету засновано на индивидуалном или колективном егоизму, да све живи егоизмом? Капитализам је, кажу, зло зато што је – егоизам. И зато га треба срушити у име комунизма. Али, ни комунизам ништа друго и не ради осим што пропагира “своје”: своју идеологију, свој поглед на свет, своју класу, своју партију, то јест – своје и себе против сваког несвога и другога… Изгледа да нема излаза из тог „порочног круга егоизма“. И људи су се – и сами то не примећујући – навикли на живот у свету потпуно отрованом егоизмом. Крв, мржња, страх и – у најбољем случају – равнодушност. Навика таквог живота нас постепено савладава и ми временом престајемо да осећамо ужас егоизма као ужас… Двадесетих година овога века један младић, готово дечак, извршио је самоубиство и за собом оставио опроштајну поруку у којој је писало: “Нећу да живим у свету у коме свако сваког вара…”. Тај младић се, нажалост, угушио у егоизму света, није издржао.
О томе говори јеванђелска прича о раслабљеном. И сви ти болесни, сухи – сви су они болесни првенствено од неизлечивог егоизма који их нагони да завапију: “Немам човека!”. Нема човека! А то значи да човек почиње тамо где је побеђен егоизам. То значи да је човек, пре свега, лице окренуто ка другом човеку и очи које са саосећањем и љубављу гледају у очи другог човека. То значи да је човек – љубав према другом, састрадање са другим, помоћ другоме човеку.
Јеванђеље даље говори: тај нови и истински човек јављен нам је у Христу и дошао нам је у Христу. Христос долази усамљеном и напаћеном човеку не као неко туђ, већ као свој, долази да би прихватио страдање човеково као своје страдање, да би прихватио живот човеков као свој живот, да би помогао човеку и да би га исцелио. “Хоћеш ли да будеш здрав?”. То није питање онога ко хоће нешто неком да наметне, да некога у нешто убеди или да некога потчини себи. То је питање истинске љубави и, стога, истинскога саосећања. Нажалост и “религиозност”, такође, може постати егоизам, може постати занетост самим собом и својим. Но, важно је схватити да таква религиозност – ма колико се она представљала као некакво Хришћанство – није Хришћанство… Јер истинско Хришћанство је свецело у пробоју кроз страшне бедеме егоизма, у „пробоју ка љубави“ коју је – по речима апостола Павла – “Бог излио у наша срца”. И то је Његова нова и вечна заповест. То је то о чему говори све наше Јеванћеље, сва наша хришћанска вера…
https://spc.rs/недеља-раслабљеног/
 

Да ли си икада помислио да твоја "љубазност" може бити твој затвор? То би могла бити велика лаж твог живота. Не, смири се, не мислим да си лош човек или лицемер. Само желим да размислиш, да ли си стварно толико „добар“ или си веома психички злостављан?
Да ли си толико „добар“ зато што желиш или зато што си научио да ћеш, ако не урадиш оно што тражи отац, мајка, брат, муж, пријатељ итд., доживети одбацивање, одсуство љубави и неприхватање? Да ли си добар или се плашиш одбијања? Да ли си у себи идентификовао своју жељу са одбијањем?
Био сам један од таквих, који не могу да живе ако не задовоље неког другог. Другим речима, више сам волео да нестанем, да избришем своје жеље и снове, све док „други“ није незадовољан.
Тако сам живео годинама. Постојао сам само да би другима било добро. Зато сам увек био "добар дечко", добар пријатељ, муж, свештеник. Питање је да ли сам био добар према себи? Да ли сам себе волео? Да ли сам себе слушао? Јесам ли разговарао са собом? Како можеш истински волети неког другог ако не волиш себе?
И баш зато што сам се удаљио од себе, од центра свог бића и својих жеља, да би сви остали били добро, једна болест је следила другу. Када ми не говоримо, то чини наше тело. „Болести су приче наших душа“.
Дакле, питање које постављам је, да ли се често губимо у својој „доброти“? Да ли је наша „доброта“ наша болест?
Ниси ти Спаситељ света, него Христос. Христос не жели да мрзиш себе, да би волео другог, већ да волиш и поштујеш другога као себе самог, другог, који је свет, лик самога Бога.
Не, ниси ти крив за лоше психичко стање друге особе. Ниси ти крив што неко није јео ни спавао, што се неко разболео или умро. Престани да се осећаш кривим за све и свакога.
Престани да се осећаш као да мораш да удовољиш свима да би постојао, да би се смирио, да би се осећао достојним.
Твоја вредност се не изражава тиме да свима кажеш „да“, када свакога оправдаваш, јер се плашиш одбијања.
Христос воли оно што ти јеси, жртвовао се за оно што можеш постати, он жели твоју истину, чисту и дефинисану, без замућености и токсичности страха и кривице.
Ниси ти достојан само када болесно и са кривицом служиш другом, већ и када волиш себе и то поделиш. Кад волиш слободно и светло, радосно и васкрсло.
Љубав је и када кажеш„не“.
Престани да умирујеш одрасле бебе које јадно плачу свуда око тебе. Пусти их да расту и ти расти са њима.
о. Хараламбос Пападопулос
https://www.facebook.com/p.libyos/?ref=page_internal
 

Бог свима шаље своју љубав. Али они који Га одбацују, они који Га не желе, они који су живели себично и аутономно, опонашајући ђавола, доживљавају ову „комбинацију=опроштај“ са Богом као пакао, ову Његову љубав као осуду, ову Његову светлост као огањ. Морамо схватити да су пакао и рај, пропаст и спасење из наше перспективе, а не из Божје перспективе. Бог је исти заувек и нуди Себе свима, даје Себе свима. Поставља се, дакле, питање: како можемо у овим годинама колико живимо овде на земљи, обликовати своје биће да после смрти живимо у Богу, у Његовим енергијама.
Бог је љубав. Велика је хула покушати доказати да Бог има страсти као и ми; да је ту наша световна правда, наша освета. И све ово говоримо зато што многи хришћани чине ову парадоксалну ствар - у име Христово анатемишу, у име Христово хуле и спремни су да друге разапну. У име Истине заправо служе лажи, а у име љубави чине безакоња пуна злобе и мржње.
Изгледа да нам се допада правни начин размишљања и постојања. Али ова правда стоји изнад гроба љубави. Кад мушкарци говоре о правима и дужностима, о наградама и казнама, нема љубави, она је мртва. Када мужеви и жене говоре о правима међу собом, нема љубави, ни између пријатеља, ни између других људи.
Господ у параболи о Суду, у којој нам описује свој Други долазак, има улогу пастира. Одваја овце од коза, јер ни овце као да не знају куда ће, ни козе. Спашени су збуњени својим спасењем, а други - својим уништењем. Сви су збуњени. Како сам се спасио? Како сам доспео у пакао? Јер и једни и други мисле да су живели не радећи ништа посебно. Сходно томе, нити смо учинили нешто посебно добро, нити смо учинили нешто посебно зло.
Зато Господ описује ову Своју „присилну“ интервенцију, да би ове две категорије људи одвојио једне од других. Оне који су волели и оне који нису волели и остали су у најбољем случају у држању закона. Јер, чувар закона заправо није дужан да посећује затвор (да ли те закон обавезује?), нити да иде да помогне болеснима, нити да нахрани гладне, нити да утеши напаћене, нити да загрли рањене. Али ко има љубав, он то чини слободно без икаквог закона који му то дефинише. Напротив, тако му говори овај неписани закон љубави, који надјачава сваки други закон.
Да ли ће, дакле, неко рећи да је довољно волети и ништа друго не радити? Одговорићемо потврдно. Али шта значи љубав? Хоћу ли волети оне који воле мене? То ништа не значи.
Треба да волим свакога и све. Да ли знате шта то значи? То значи да прво волим Бога, дакле живим како Он хоће. Зато желим оно што Бог жели. Не само да желим да не живим грешно, већ не живим грешно, него живим држећи Његову реч. Волети Бога значи да не могу замислити ниједан аспект свог живота без Њега. Свуда и увек Га тражим, непрестано се молим, са Њим комуницирам. Једем Га и пијем Га често као највећи спој љубави који може постојати. Ја дишем и постојим само да Га славим. То значи волети Бога.
Шта значи волети ближњег? Да постане одмор за другога, мир, његова подршка, а не препрека у његовом животу, не разлог за роптање и малодушност, бригу и искушење. Волети другог значи увек му опраштати без резерве. Да претрпим све до краја, да будем спреман да се разапнем за њега - не за своје дете или за било ког вољеног, већ и за свог непријатеља, оног који ми чини неправду, оног који ме вређа или удара.
Јер ако волите на овај начин, оно што радите биће “христовско”, живот ће вам мирисати на Христа а смрт на васкрсење.
Само избегавање зла Господ не хвали. Равнодушност је за осуду. Питање је чињења добра, практичног интереса за ближњег, ма ко он био.
Христос жели да сви постанемо једно кроз Њега, па нам је дао све „алатке“ да Му помогнемо у овом циљу. Јер без наше воље Христос нас не може учинити Својима.
Неопходно је да схватимо да наше спасење није ствар појединца, већ отварање нашег срца за друге. Колико год да сте „морални и врлински“, ако се ваше срце не смекша, ако се не прошири да све прими, онда нећете моћи да осетите Његову љубав, јер Његова љубав је доовољна за све и нико није сувишан.
Срце тражи од нас Господа и нашу свету Цркву. Оно подсећа на Судњу недељу, јер заборављамо да смо као хришћани позвани да живимо као Христос, односно срцем. . . А авва Памво рече: „Ко има срце може се спасти“.
архим. Павел Пападопулос
https://pavelpapadopulos.wordpress.com/2022/02/14/този-който-има-сърце-може-да-се-спаси/
 

Избацићу, драги моји, један лаконски слоган. И молио бих све вас, мушкарце и жене, да обратите пажњу на њега и реагујете. Мото је: Изгледајте као хероји! Јер живимо у тешким временима. Ви изгледате као хероји! А кад кажем хероји, на шта мислим?
Свет има један језик, ми хришћани имамо други; један је речник света, другачији је речник Бога.
Херој светским језиком је онај ко се храбро бори у оружју, брани отаџбину, побеђује и тријумфује, а захвална земља му подиже споменик.
У језику Божијем, у језику вере, јунак добија друго значење, добија дубину и ширину, своди се на виши и духовнији ниво.
Херој овде није онај који једноставно побеђује спољашње непријатеље, већ онај који побеђује три велика непријатеља човека: тело, свет и ђавола.
Највећа победа је победити своје страсти. Како су наши преци говорили, највиша победа је „победити себе“, победити своје лоше ја.
У том смислу, хришћански борац је херој. И као што је војник наоружан оружјем, одбрамбеним и офанзивним, тако је хришћанин онај кога привлачи јунаштво светости; јер је јунак једнак свецу, а светац је једнак јунаку, највиша врста јунаштва је светост. Дакле, ко хоће да постане херој светости, мора бити наоружан светим оружјем.
А једно од овог оружја, које хришћанин мора да има, је стрпљење!
Када култисти, атеисти и неверујући чују ову реч, они се ругају и исмевају хришћанство, јер оно у свом речнику укључује стрпљење. Али немојмо бити под утицајем њиховог мишљења.
Јеванђеље стрпљење сврстава међу прве врлине, сматра га основним. Оптужитељи кажу: Нема стрпљења, нећемо стрпљења и кротости; ми проповедамо побуну, тврдњу, сукоб, насиље; то је једини начин којим ће свет кренути напред...
Шта ми морамо да одговоримо, драги моји? Одговарамо да стрпљење није слабост робова, како кажу. То је моћ слободних и истински херојских душа.
То је издржљивост душе у суочавању са недаћама, која чини да се не тргне пред искушењима и препрекама, већ их све прескочи и изађе као победник.
Стрпљење, у комбинацији са упорношћу, води до успеха.
Трпљење је врлина коју је препоручио Господ када је рекао: „Ко истраје, на крају ће се спасти“ (Мт. 10, 22; 24, 13).
Па, изгледајте као хероји са оружјем стрпљења. Без стрпљења се ништа не постиже...
Ако се упоредимо у стрпљењу са мултиатлетским Јовом видећемо, драги моји, да смо нестрпљива генерација.
Млади желе све спремно и без одлагања. Уопште немају стрпљења. Мала деца, размажена, лупају по столу и траже шта им се свиђа. А мајка, лоша учитељица, даје им шта год траже, уместо да их научи да ограниче своје захтеве. И дошли смо до тога да посматрамо самоубиства деце и младих. Зашто? Зато што у детињству нису навикли на вежбање стрпљења.
Управо зато што недостаје стрпљења, пољуљана је и породица. Некада су жене биле јунаци, а данас оне не трпе свог човека. Јер, жена украшена стрпљењем осваја мушкарца, а нестрпљењем, љутњом и свађама кућу разбија. Озбиљан узрок развода данас је недостатак стрпљења, којег наравно и мушкарац мора имати.
Због тога сам, драги моји, изговорио паролу „Изгледајте као хероји!...“, која важи и на ширем плану.
Ми смо, као што сам рекао, у тешким временима. Светом владају себични интереси.
Угрожена је и наша Црква, наше православље, споља и изнутра.
Споља, од атеиста и неверника, од учитеља који предају материјализам, од радија и телевизије који се ругају побожности, од новина и часописа који поткопавају веру.
Изнутра је поткопавају недостојни клирици и првосвештеници који издају светиње и верне.
Али, ви децо Цркве, изгледате као хероји!
Идите у цркву, читајте Библију, причешћујте се, идите на ходочашћа. И не само то. Донесите херојску одлуку да се потрудите да задобијете трпљење светих.
Докле год има таквих бораца, будите сигурни, неверници и безбожници неће победити; победиће Црква, победиће Христос; њега, децо, хвалите и величајте заувек; амин.
 
Епископ Августинос Кантиотоу
Надахнуте беседе православне исповести и светоотачко дисање,
публикације „Ортходокос Кипсели“, Солун 2011.
https://www.vimaorthodoxias.gr/eipan/aygoystinos-kantiotis-i-megalytera-niki-einai-na-nikisei-kaneis-ta-pathi-toy/#
 

Пустите људе да причају – они ће увек причати и коментарисати. Не живимо да бисмо стекли добро име. Христос је разапет као разбојник. Они су били огорчени на Безгрешног, па зар неће бити огорчени и на вас? Говорили су против Христа и Блажене Дјеве Марије, па неће ли и против вас?
Није важно шта свет мисли о вама. Трудиш се да будеш „истинољубив“ у животу, да имаш чисту савест да ниси погрешио, да ниси повредио, да ниси осудио, да ниси мрзео, да ниси преварио, да ниси клеветао, да се ниси светио, ниси понизио, ниси се ругао, ниси злостављао (а ако си све ово урадио, плакао си и покајао се); понудио си подршку, изашао си из своје зоне комфора ради другог, слушао си, загрлио, опраштао, служио, жртвовао, волео.
Нека свет говори. Волите људе чак и ако они (тј. свет) желе да причају о вама. Људи увек оштро суде, не зато што су они праведни, а ви грешни, већ зато што свет увек тражи жртву, увек тражи људе за окривљавање да би задовољио своју бедну егоцентричност. А то је вероватно највећа болест, највећи духовни рак на целом свету.
Онај ко се бави животима других показује да нема снаге, храбрости и мушкости да се избори са сопственим грешкама, ранама и мраком. Зато стално тражи нове жртве за коментарисање и осуду, обмањујући тако сопствено „кукавички ја“, да је наводно бољи од других, да је „светији“ од њих, моралнији и достојнији. Зато се меша у животе других, јер му је живот испуњен досадом и бедом, комплексима и несигурношћу. Али немојте упасти у ову замку. Немојте имитирати нешто тако деструктивно. Гледајте на свој живот поштено. Видите ко сте не покушавајући да се сакријете иза туђих грешака, иза живота познатих и непознатих. Не упадајте у замку губљења времена анализирајући туђе животе.Ви сте одговорни за свој живот, бићете срећни ако сами поправите свој живот, имаћете мир ако прихватите ко сте за друге, а ко су други за вас. Људи ће увек олако говорити, али ти ћути, праштај и воли. Не причај него живи. Живи овај дар Божији, живие га у духу захвалности, пуни љубави за живот. Ништа мање од тога.
Они који тако олако коментаришу са злобом и страшћу су углавном људи који су се прогласили судијама Универзума, налазећи смисао не у животу него у смрти, налазећи радост не у љубави већ у зависти. Ако знате ко сте, онда никакве речи не могу утицати на вас. Шта год други каже, неће ти ући у срце; јер знаш ко си, прво си видео своју таму, али и светлост коју имаш у себи. Не плашите се себе, ви сте га упознали. Зато је важно да научите ко сте и прихватите оно што јесте. Ово је мера предострожности. Да знате своје добре и лоше стране. Тада речи људи неће утицати на вас.
Ако познајете особу која је опседнута туђим животима и склона радозналости, осуђивању, клеветама и гневу, која лако оговара и деградира људске животе, клоните се њега и молите се за њега јер је лукав и није Божији човек.
архим. Павел Пападопулос

https://bigorski.org.mk/slova/pouchni/lugjeto-sekogash-kje-zboruvaat/
 

Као што Христос грли све људе, тако и мајка Црква грли сваког човека који жели да се сретне са Христом.
Нико од нас, браћо моја, нема право да омета било кога ко жели да упозна Христа. А ово говорим зато што много пута својим понашањем ми „добри хришћани“, морални, чисте и добре главе породице, праведни професионалци, лако, као фарисеји тражимо казну за грешника, тражимо његово одбацивање опседнути светском правдом. А све то зато што ми сами нисмо разумели зашто је Христос дошао и шта је учинио, шта је Његова Црква и како смо ми позвани да живимо да бисмо ушли у Царство Божије.
Остајемо на површини ствари. Као фарисеји, који су се држали закона, али су били одвратни у очима Божијим, тако се и ми много пута држимо закона, површине хришћанског живота и док мислимо да смо у реду са Богом, много пута живимо против Христа и Цркве.
Црквено искуство смо претворили у плитку религиозност, а духовни живот ограничавамо на поштовање неких правила и заповести и ништа више. Уклањамо из живота стрпљење, толеранцију према другима, одбацујемо снисходљивост и разумевање, праштање и солидарност.
Много пута чујем овe антихристовe речи које изговарају „добри хришћани“: „Оче, ја сам у праву и добар сам, захтевам од других да буду другачији и да оду одакле су дошли“.
Какав си ти хришћанин када то тражиш од других? Ко си ти да осуђујеш друге? Ко си ти да тако једноставно и лако одбијаш друге?
Замислите, браћо моја, да је Христос имао ово резоновање. Авај за нас. Јер, пред Христом смо сви криви. Пред Његовом чистотом сви смо прљави, пред Његовом безгрешношћу сви смо грешни. Па о каквој се правди усуђујемо да причамо?
Хоћемо ли правду? (размислимо боље) Зар милост није боља? Желимо ли казну или опроштај? Хоћемо ли шамаре или загрљаје?
Немојте се заваравати браћо моја. Као што нам је потребан опроштај од Бога, као што од Бога тражимо милост, снисходљивост, толеранцију и разумевање за своје грешке и страсти (али и од људи), тако треба да поступамо и према другима. Иначе, све наше врлине, наш морални живот, ништа не вреде.
Спасење долази кроз друге, запамтимо то. Нема спасења у нашој аутономији и нашој индивидуалности.
Да ли желите да будете спасени? Христос нас и данас пита. Ако желите, онда спасите брата свога, волите га, подржите га, олакшајте му бол, будите му рај, не упадајте у његов живот спремни да га разапнете (иначе за његово добро) већ будите  спремни да са њим пређете пут, чак иако живи далеко од јеванђелске речи.
Нека свако живи како хоће, верује у шта хоће. Није ваша ствар да га осуђујете. Ваше је да га волите, да се молите за њега, да му својим примером покажете Небо. Али, не прстом, него својим животом.
Христос није ништа наговестио Закхеју. Само је отишао до њега и јео са њим. Показао му је да га воли и да је ту за њега када су сви други били против њега. Тако га је освојио, довео до покајања и учинио га Својим.
архимандрит Павлос Пападопулос
https://www.vimaorthodoxias.gr/eipan/archim-paylos-papadopoylos-menoyme-stin-epifaneia-ton-pragmaton-opos-oi-farisaioi-poy-tiroysan-ton-nomo-alla/#
 

Атанасије
Кад год је падао у ватру
Зарицао се да више неће;
Почињао би једва чујним
Монашким гласом;
Али слушајући од себе
Изношене и излизане фразе;
Почињао је да се нервира
И подиже глас;
И како је подизао глас
Подизао је и своју мисао;
То га је бодрило
Да говори све гласније;
И кад би висином гласа
Упалио светла у мозгу;
Повезао вијуге
И заждио сваку ћелијицу;
И мисао му је достизала врхунац
А из уста сукљао небески пламен;
Како је говорио тако је и писао
Почињао је мирно распредајући;
Закукуљену и замумуљену
Староставну повесницу;
Али би му брзо сврцнуло
Да скрене са стазе утаптане;
И сјури се у фусноту
Да изурла себе;
Препознајући у данашњем времену
Старозаветне људе и догађаје.
Матија Бећковић
https://mitropolija.com/2023/03/04/matija-beckovic-atanasije/
 

У име Оца и Сина и Светога Духа!
На прагу Великог поста сваке године читамо једно исто, где Бог говори: „Ако ви праштате прегрешења људима, онда и Бог вама прашта, ако не праштате, ни Бог вама не прашта“, а на крају тог одломка, ако мало даље прочитамо, појашњава: „Светиљка телу је око. Ако је око твоје тамно, све ће бити тамно, а ако је око светло, све ће бити светло“. Можеш да видиш овај свет очима Бога који се на тебе љути због тога што се ти љутиш на другог. Постоје људи који живе у таквом свету, њихов Бог се увек љути. Зашто? Зато што се они увек на неког љуте. Они се љуте, а Бог иде за њима, каже: „Љутиш се на њега, не прашташ му? Значи, ни ја теби нећу праштати“. Ми Богу можемо да кажемо: „Али, он је први почео!“ Као у вртићу… Бог нам то предлаже као једну могућност. И схватамо да су праштање и непраштање – на шта ја увек скрећем пажњу – међусобно повезани. Ако кажемо да нешто треба опростити, ми рађамо свет у којем постоји прекршај, тај прекршај рађа потребу за нашим снисхођењем и онда ми великодушно праштамо. Али, ми нисмо бесконачни. Зато ћемо опростити сто четрдесет пет пута, али ћемо сто четрдесет шести пут рећи: „Ама, докле више!“ И то ће бити крај наше игре праштања. Покушавамо да идемо за Богом, а претварамо се у огорченог човека. И видимо из историје Цркве да су они који су себе називали следбеницима Праштајућег слали у пакао и анатемисали све који нису мислили као они. Зашто им нису опростили? Зато што опраштање није могуће, то је погрешан пут. Али, Бог нам даје и ту могућност. Он каже: „Светиљка телу је око“. Дакле, око сија и, као светла на аутомобилу, види шта види. Ако је око светло, све је светло, а ако вам се светло покварило, свуда је мрачно дрвеће и мрачни пешаци који претрчавају мрачни пут.
Други приступ о ком говори Христос гласи: „Када постите, не будите као православни“ (само што је у преводу измењено, да не би звучало тако оштро). Тамо пише: „Не објављујте на фејсбуку вашу црну одећу, не облачите посебну одећу“. Знате, ми попови имамо посебне одежде да би сви схватили да постимо. А Христос каже: „Не треба вам све то, не треба да изгледате пред људима као они који посте“. Знате оно када каже: „Јер, помрачују лица своја…“, итд. Па, онда, све оне озбиљне фотографије, сви су тако озбиљни, читају Канон Андрије Критског, па се сликају, па избаце на фејсбук, а ми лајкујемо, лајкујемо, лајкујемо… Браво! Браво, баш као што пише у Јеванђељу по Матеју! Међутим, Христос овде није сасвим у праву… Људима је то потребно, веома многи људи не могу ни да замисле истинско унутарње делање. Знате, кад риба гризе мамац, онда се и пловак мрда. Ми желимо да то буде и изнутра и споља, чини нам се да је тако хармоничније: кад постимо нећемо се смејати, нећемо ходати у купаћем костиму. Изгледаћемо веома скромно, обући ћемо нешто посебно за пост… Ја, на пример, имам посебне одежде за пост, имам чак и посебан крст, да би сви схватили да постим. И чини нам се да је то исправније. Ми кажемо: „Господе, не разумеш се ти у духовни живот“. Постоје људи за које, једноставно, није могуће само унутарње делање, оно: „Затвори се у собу, помоли се Богу који је у тајности…“ За нас уопште не постоји Бог који је у тајности. Наш Бог је у црквама које се виде отприлике са километра удаљености, ми правимо велике цркве. Какав је то Бог који је у тајности? Бог који је у тајности, то је нешто друго. Али, Христос силази међу нас и, иако то не пише у Јеванђељу, каже нам: „Може и другачије…“ А апостол Павле каже да „ко је слаб једе поврће“, као што смо малочас читали. Дакле, ко није слаб једе месо, а ко је слаб једе поврће. Али, то је онако, шала. Ми поступамо супротно, шта нас брига за апостола Павла…
Мислим да је суштина у оку. Све решава твој поглед. Како будеш видео пост, тако ће ти и изгледати, тако ћеш га и проживети и доживети, такву ће ти корист донети. Неко ће имати користи од тога што не једе, и хвала Богу. Некоме ће користити то што иде у црној одећи, што чита Канон и претвара се да разуме о чему је реч… Неко ће поступати тако, и хвала Богу. Он на то тако гледа, па тако и доживљава. Други човек ће гледати другачије и доживљавати другачије, као „слободу у Христу“ и сличне либералне приче…
Ја мислим да је Божије становиште у томе да будемо искрени у ономе што чинимо. Ако смо се заиста „укаљали греховима“, као што се каже, онда се и кајемо. Ако се нисмо много укаљали, онда, онако – кајемо се, али не баш много. Најважније је да то буде искрено. Ако се напињемо да из себе исцедимо покајање за чисту десетку, онда је то напињање сувишно, и то је оно чега се треба одрећи у посту, та нека прекомерна тежња да достигнеш нешто другачије од онога што заправо јеси, то што покушаваш да достигнеш зацртану линију. Тада се човек претвара у нешто вештачко за самог себе, отуђује се од самог себе. Чак и ако иде ка бољем, ако је за време поста престао да пије, пуши и псује, све је то погрешно. Због чега? Зато што човек ствара вештачки објекат, алтернативно „ја“, алтер-его, и почиње да верује у њега, да верује да је то заиста он. А истински он стоји иза тог шаблона и убрзо не увиђа да је створио идеју самог себе и да се клања тој идеји, а сам себи остаје непознат. Има лошу икону себе – кајем се, грешник сам, пијем, пушим, псујем, и има добру икону – не пијем, не пушим, не псујем, клањам се Пресветој Богородици и молим се арханђелу Гаврилу. А где си ти заиста? Ниси онакав као у Канону Андрије Критског? Да, искрено, нисам. Ниси ни светац? Да, искрено, нисам. Па зашто онда скачеш, час овамо, час онамо? Живи макар неко време аутентично, то јест онакав какав јеси, ослушни оно што јеси, и то ће бити велико откровење.
Јер, Бог нас воли онакве какви јесмо, а не онакве какви се трудимо да будемо. И то је, вероватно, нешто највеће и најлепше што нам Бог открива.
https://teologija.net/iskreni-u-onome-sto-cinimo/?fbclid=IwAR1KEGlx5XoOWHJ1-tXsuHsGKrrFL7bAzD-QXhhWFugv_MAB8koQvHzDT4M
 

Пост је одрицање од мрсне хране, злих помисли, лоших сећања.
То је једна јако лоша дефиниција поста.
Дакле, немојмо говорити о посту као негацији, није важно шта пост није. Рецимо шта пост јесте.
Јачање воље. Сагледавање и осмишљавање себе, својих мисли, жеља, поступака. Стицање храбрости да признамо и поправимо своје недостатке. Окретање ка Богу. Молитва, права, искрена, она која нагони на плач, па на осмех. Сусрет са ближњим. Сусрет са онима који ће нам тек постати ближњи. Тихо жртвовање себе зарад другог и Господа. Проналажење нових лепота самог живљења. Радовање свом крсту. Захвалност Господу за парче хлеба на длану, за близину вољених, захвалност за могућност да другима будемо узданица. Захвалност Господу на Њему Самом и на нама самима.
То је тек део онога шта је пост.
Није, дакле, толико важно прочитати има ли у кексу млеко у праху, питајмо се има ли нас пред лицем Божијим.
Не паничимо ако смо заборавили, па постили на уљу, кад је требало постити на води, паничимо ако смо човека повредили или заборавили.
Можемо ми мерити минуте пре поноћи, у које бисмо појели рибљу паштету пре сутрашњег Причешћа, али не можемо измерити своје дане на земљи и шансе које су пред нама.
Пост је загледање у те шансе, понирање у себе, и дружење са Христом и светима. Ето светих свуда око нас, скупљају се сваке недеље пред Путиром.
Не причајмо како се одричемо овога или онога, јер су та “одрицања” тако споредна да их не треба ни помињати. Пост је пут задобијања благодати, освајања врлина, Богаћења и проналажења себе.
Нека нам је срећан и Богом благословен почетак поста!
 
https://petrovgrad.org/verski-zivot-srp/отац-иван-мучалов-шта-пост-јесте/
 

Ево нас пред почетком часног и светог поста, који чини нашу духовну и телесну припрему за дочек великог предстојећег празника.
Пост и молитва, који увек иду заједно као очишћење душе и тела, чине убојито оружје за прогонство демона из наших живота. Сам Господ нам је рекао: „Овај се род – демонски, изгони само постом и молитвом.“
Стога је Света Црква и увела у наш хришћански живот четири подужа аскетска (подвижничка) поста – са појачаном молитвом, као нарочите периоде прогонства демона из наших живота, духовних и телесних исцељења наших.
Међутим, истински хришћанин је човек непрестаног поста, у смислу свог свагдашњег молитвеног општења са Господом и уздржања и чувања себе: од греха, од порока, од страсти сваке врсте, од свега штетног по душу и тело његово. Он свагда живи у пуном јединству са свечистим – са безгрешним Христом; односно у складу са својим заветом датим на Крштењу – преко кума или лично, у дану када се „у Христа обукосмо“, када чланови Цркве – „удови“ Тела Христовог постадосмо. А што је заправо, сам смисао и циљ, сам тзв. „програм“ наших крштења: обесмртити себе – живећи у пуноћи јединства са безгрешним и бесмртним Христом, победником греха и смрти. Односно, постати „светим“, како нас управо и називају Свето Писмо и Света Литургија. Јер, управо је „светост“ то што се може назвати „програмом“, односно смислом и циљем наших крштења и нашег свецелог хришћанског живота у Цркви Христовој.
Но човек не може сам по себи постати „свет“, без самога извора светости и светлости, без свог пуног јединства са Христом Свесветим у Светој Тајни Причешћа Њиме. Јер, по слову саме Литургије: Христос је тај који „освећује оне који се причешћују“, односно чини „светима“ оне који му прилазе са истинским „горењем срца“, са својим истинским покајањем и љубавним страхопоштовањем.
Стога и гласи светолитургијски возглас пред давањем Св. Причешћа свима нама: „Пазимо, Светиње светима!“. Јер управо се причешћивањем Телом и Крвљу Христовом достиже та пуноћа и врхунац нашег освећења, нашег обесмрћујућег јединства са Свесветим Христом. Будући да тиме и ми бивамо „светима“, сателесни и сукрвни Свесветоме Христу. Али тиме истовремено, постајемо сукрвни и једни другима, сви са истим Телом и Крвљу Христовом у себи; чиме бивамо и сама Црква Христова, живо Тело Богочовека Христа, једно и јединствено Тело Његово.
„Примите, једите, ово је Тело моје, које се за вас ломи на отпуштење грехова!“ – гласи свељубавна заповест Христова на свакој Светој Литургији – Тајној Вечери Његовој.
А за Чашу рече: „Пијте из ње сви (сви који сте у цркви, а не појединци): ово је Крв моја Новога Завета, која се за вас и за многе пролива на отпуштење грехова!“
Дакле, „за отпуштење грехова“, а не за „праведност“ или „достојност“ нашу. Јер „нема човека без греха“ – каже реч Светога Писма. Он је тај – који нас својом невином и искупљујућом жртвом принетом за нас, удостојава Светог Причешћа Њиме Безгрешним, те тако и ми бивамо „свети“.
И још Господ рече: „Ако не једете Тело моје, и не пијете Крви моје, немате живота у себи.“ Немамо светост, немамо истинског вечног живота у себи. Ако дакле не поштујемо и не користимо се том Његовом невином, свељубавном жртвом за „отпуштење“ наших грехова, нема нам спасења, нема живота вечнога.
Стога и заповедају свети канони: да ако се ко не причести из неоправданих разлога за више од три недеље, да буде „одлучен“ од Цркве; јер такав се самоизопштио из Цркве. У њему више не струји крвоток вечнога живота, те постаје мртав за Цркву – која је живо Тело Христово. Исто, као и кад не једемо телесну храну, тело ће умрети за пар дана или недеља. И само својим темељним и свецелим покајањем, повратком Оцу Небеском, можемо се вратити из смрти у живот.
„Хришћанине, живи тако, како би сваког дана могао да се причестиш“ – учи нас Свети Јован Златоуст. Непрестано живи врлинским, исправним хришћанским животом. Тим пре, што не знамо дана и часа када ћемо изаћи пред лице Господње.
Светом Причешћу дакле, треба редовно приступати, и у посном и у мрсном периоду. Али увек са пуном „вером и љубављу“, са највећим својим – љубавним страхопоштовањем и покајањем пред Господом, са дубоким осећањем своје недостојности и грешности, и наравно: уз свој претходни евхаристијски – односно светопричасни пост, а не било како.
А у чему се састоји тај светопричасни, односно  е в х а р и с т и ј с к и     п о с т ?
Када је реч о телесној страни поста, евхаристијски пост је сасвим кратак, али тотални пост. Не једе се ништа од ране вечери до сутрашњег примања Светог Причешћа (минимално шест сати ако је Литургија у рано јутро), тако да се добро изгладни, осим ако се мора узети лек са водом, или ако је ко тежи болесник, породиља, мало дете, и сл.
Међутим, у суштинском смислу, а што је далеко много важније, то је пре свега:  д у х о в н и   п о с т . То је потпуно  б д е њ е   н а д    с о б о м . То је стражење над свим својим речима, над свим својим делима и поступцима, над свим својим мислима, над свим својим чулима, над целим својим бићем. Строго чување себе од грешних жеља и грешних дела, од разних страсти и порока, од грешних мисли и помисли – блудних и свих других; од грешних забава, псовки, свађе, пушења, пијанчења; од празнословља, оговарања, осуђивања, неумесних шала и разговора; имати одвојену брачну постељу у тим данима, и сл.
Истовремено, евхаристијски пост је једно велико: с а м о и с п и т и в а њ е   с е б е . Духовна смотра над собом. „Нека човек испитује себе, и тако нека једе од тога Хлеба и пије из Чаше (Светог Причешћа)“ – учи нас свети Апостол. Треба извршити пун увид у своја сагрешења, у своју духовну ругобу, у грешну страну свога живота. Имати, нелажно покајање за сва своја сагрешења, хотимична и нехотимична, а по потреби – и саму  и с п о в е с т  пред свештеником. Исповест – како својих крупнијих грехова, тако и својих ситнијих сагрешења – ако се нисмо скоро исповедили. При чему, исповест не сме бити празна. Она мора да буде праћена истинским покајањем за своја конкретна и лична, а не туђа сагрешења. И никако да буде само испуњење некакве – тобож увек обавезне макар и голе форме, за примање Светог Причешћа. Јер то би само био грех више: бламирање – и Свете Исповести и Светог Причешћа. Исто као што је грех више исповедати се у току саме Свете Литургије.  Јер то је заправо ометање Свете Литургије, као самог Чина Св. Причешћа, и искључивање себе из ње.
Но, још више од реченог, евхаристијски пост ставља у први план  п р а ш т а њ е . Тражење опроштаја од свих и свакога, али и давати га свима око себе, без обзира на односе других према нама. Мир и помирење и са Богом и са људима. Не можемо се причешћивати са гневом, са мржњом и злом у себи, макар колико телесно постили, а да нам то не буде „на Суд и осуду“. Недопустиво је причестити се у стању своје озлојеђености и гнева, као и у случају ако имамо какав тежак неисповеђени и епитимијом неокајани – не „разрешени“ грех, или неопроштене увреде. Људи који се усуде да приступе Светој Чаши у таквом стању, сами себе подвргавају Суду Божијем, „јер који недостојно једе и пије, Суд себи једе и пије“ – опомиње нас свети Апостол. Не могу се спајати светлост и тама, јер то једно друго искључује.
И такође, не смемо се причешћивати без   м о л и т в е н е   п р и п р е м е;  молећи се да нас Господ удостоји Светог Причешћа. Без својих, како домаћих (келијиних)  „молитава пред Свето Причешће“ (из Молитвеника), тако по могућству и без вечерњих и јутарњих богослужења у храму која претходе Светом Причешћу; а при којима је најприкладније обавити и саму Свету Тајну Исповести. А нарочито се не смемо причешћивати без учешћа у самој Светој Литургији, као врховном чину наше припреме за Свето Причешће.
Овај дакле, евхаристијско-светопричасни пост, који чини припрему за Свето Причешће, и који се као такав упражњава пред сваким причешћивањем и у посном и у мрсном периоду, неизоставно се додаје и самим великим аскетским постовима у данима када се причешћујемо. Те не треба мешати ове две врсте и улоге постова и правити забуну.
А што се тиче саме наше „достојности“ или „недостојности“ честог (али исто тако и ретког причешћивања), односно наше спремности или неспремности за исто, на шта се многи неаргументовано изговарају због свога немара и неодговорности духовне, немојмо да нас ђаво – непријатељ нашег спасења вара у томе, и удаљује од перманентног живота са Христом и у Христу. Свети авва Јустин Ћелијски, који се сваког дана причешћивао и у посном и у мрсном периоду, каже о томе следеће: „Достојан је ко је свестан своје свегрешности и Спасове чудесне безгрешности. Достојан је ко је у своме покајничком расположењу жеравично свестан своје недостојности, и сву наду полаже у Спасову свемилост, свељубав и свепраштање.“
Да. Тако свети оци виде себе пред Светим Причешћем.
Нека је благословен пост свакоме ко се спасава, и нека је благословен сваки који ово казивање о посту и Светом Причешћу умножи и другима дарује, ради спасења и свога и њиховога!
протојереј-ставрофор Милосав Радојевић
Извор: Радио "Слово љубве"

Богу су потребне пукотине да уђе у човека. Да би дошла благодат, човек треба да је напукао.
Све се крије у човековој жудњи да његов живот буде истинит. Црква је одговор на ову људску жеђ за савршенством коју толико тражи, а коју не види нигде око себе. И највише од свега, не види је у себи ни на лицима других.
Дакле, одувек постоји недостатак у нашим животима. Не налазимо оно што осећамо од малих ногу, да смо створени. Потреба за проналажењем апсолутне присутности је на чекању.
То је оно што Црква нуди, историјско тело Христово, које се оваплоћује у свету, са перспективом Царства небеског.
Црква је Божји одговор на људску муку, на вапај који је почео у нашем детињству. Потрага за другим који нам је толико потребан.
Увек тражимо тог другог. Целокупност присуства овог другог је Бог. Само Он може учинити да се остваримо као људска бића.
Али зато што смо у историји света и зато што егзистирамо на пропадљивом месту, укус Божији нема  апсолутност. Добијамо предукус, тренутке.
Спасење значи бити цео. То испуњење хришћани добијају у Цркви Христовој.
Христос је истина, живот. Дакле, Христос је спасење, односно завршетак.
Да ли тражимо Христа, Божје искуство и љубав, или су то на крају, оно што Бог даје, Његови дарови?
Огромна већина нема испред себе Христово лице као предмет љубави, ми не тугујемо за њим. Жудимо за добробити које нам пружа наш однос са Њим.
Када човек има чврсту љуштуру себичности и осећа се чуваром традиције, када жели да контролише Бога, да зна истину, то не оставља простора за улазак милости. Библија човека ставља испред његове личне одговорности. Човек има одговорност за историју, он има одговорност да открије  царство небеско у овом свету. Пре или касније, онај ко уђе у унутрашњост свог постојања и живи унутрашњим, духовним животом у Христу, откриће да је у њему дубок пад. Јасно је да је то слика Бога, али дах Божији је веома дубоко унутра. Потребно је много труда да би човек могао да види дубину унутрашњости, која је дах Божији, слика Божија. Зато у току нашег живота видимо да су наше жеље најчешће самодеструктивне. Дакле, ми бирамо у свом животу да ли ћемо да се предамо Христу. И ми то радимо зато што Га волимо, верујемо Му и знамо да постоји испуњење онога што „желим“. Ми бирамо слободу коју нам је Бог дао, да је претворимо у испуњавање Његових заповести. Аутономија човека се не поништава, већ улази у другу перспективу. Његова слобода се манифестује када поступамо у складу са заповестима Његовим.
Обично страсти нестану када их загрлите. То не значи да неко ужива у њима, али разуме да је та страст његова сопствена. Није  случајно дошла у његов живот. Страст је потреба која чека у нама и која је кренула погрешним путем. Радост је резултат односа, прво са Христом, друго са самим собом и треће са другим и стварима. Односно, радост долази у човека када почне да проналази квалитете и вредности. Радост је резултат начина живота. Задовољство није исто што и радост. За хришћане је радост дар Духа Светога.
Тешка ствар је бити срећан радошћу другог. Тешко нам је јер то премашује наше могућности. Да се дивимо отворено и слободно ономе што бисмо и ми желели да имамо.  Не постоји успешна особа која није доживела неуспех. Нема успеха који се није инкарнирао на неуспеху. Многи неуспеси нас воде ка успеху. Неуспех је стога кључни услов за успех. Ствар је у томе  да будемо верни ономе што радимо, да будемо аутентични.
о. Харалабос Пападопулос
facebook.com/p.libyos

Души која напусти овај свет потребна је нека намирница која ће је пратити на њеном дугом путу и бити улазница за Небо.
Ова залиха је Свето Причешће. Оно нас уводи у Царство Божије јер је оно „дар бесмртности и обећања вечног живота“. Најдрагоценија Крв Господња „је за спасење душа наших... Ова Крв се пролила и отворила нам небо“.
Сваки пут када верник присуствује Тајној вечери Господњој, он се причешћује опроштењем грехова и вечним животом. И он је можда изговорио златне речи: „Захваљујући овом Телу, надам се да ћу уживати у небесима и небеским добрима, бесмртном животу, наслеђу Анђела, сједињењу са Христом. Тумачећи речи Господње, „Ко једе мене, од мене ће живети“ (Јн. 6, 57), он каже: „Оно што је рекао Христос значи да онај ко једе тело Његово, кад умре, неће ни погинути нити отићи у пакао."
Свети Златоуст нас уверава да „оне који напуштају овај свет, примивши Свете Тајне чисте савести, прате свети Анђели и носе се са земље на небо, захваљујући светом Причешћу које су примили“.
Другом приликом, сам нам открива да, „ако напустимо овај живот причестивши се светим Телом и Крвљу Христовом, појавићемо се са великим поносом на прагу Неба, заштићени одасвуд као златним оружјем“.
Своје речи светитељи су својим примером потврдили. Свети Златоуст је завршио своје мучеништво причестивши се Светим Тајнама и изговоривши своју омиљену изреку: „Хвала Богу за све“.
 
https://www.vimaorthodoxias.gr/theologikos-logos-diafora/theia-koinonia-ena-eisitirio-gia-ton-paradeiso/#
 

На велики празник Богојављења сећамо се догађаја који  људска мудрост не може да замисли: Бог се јавио људима као Тројица, а Исус се први пут јавио као Христос Спаситељ.
Човек још увек није у стању да схвати и разуме сву величину и размере сведочанстава које је се одиграло.
Христос се није јавио људима у раскошним царским дворима и на препуним градским трговима, Он се јавио тихо у пустињи, на реци Јордану. И као да је грешник (али је био Једини Безгрешан) пришао Јовану са молбом да Га крсти. „Јер тако нам треба испунити сваку правду“ (Мт 3,15).
Бог се понизио пред човеком да би га узвисио.
У овом великом тренутку, несхватљивом људском уму, отворила су се небеса и зачуо се глас Очев: „Ово је Син мој љубљени који је по мојој вољи“ (Мт 5,17).
Отац наш Небески и Дух Свети сведочили су о Господу Исусу Христу као Превечном Сину Божијем. А о Њему сведочи и највећи од жена рођених: „И посвједочи Јован говорећи: Видио сам Духа гдје силази као голуб са неба и остаде на њему.  И ја га не знадох, али Онај који ме посла да крштавам водом он ми рече: На кога видиш да силази Дух и остаје на њему то је онај који крштава Духом Светим. И ја сам видио и засвједочио да је он Син Божији.“ (Јован 1, 32-34).
И Господ се крстио од Јована. Заронивши у реку Јордан, Христос је започео своју службу, дајући моћ водама да оперу људске грехе у тајни Крштења, припремајући људе за будуће Царство и покајање. „Покајте се, јер се приближило Царство небеско“ (Мт 4,17) – овим речима је Христос започео своју проповед.
Односно, прва реч откривеног Бога, Исуса Христа, упућена народу, била је: Покајте се!
У томе лежи сва дубина хришћанске вере. Без покајања нема ни вере ни спасења. И нема другог приступа Царству Небеском, него само да врелим сузама покајања опереш своју душу.
Ове спасоносне речи Самог Господа вапе нама који живимо данас. Важе за сваког од нас, подсећајући нас да се „Испунило се вријеме и приближило се Царство Божије“.
https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-bog-se-ponizio-pred-chovekom-da-bi-ga-uzvisio
 

Молитва као потцењена вредност
Када је реч о молитви, пре свега нам привлачи пажњу извесна неусклађеност молитвених пракси са класичним параметрима Бога. На тај недостатак указује и сам Христос. Зашто Богу говорити о својим потребама, ако “зна Отац ваш шта вам треба пре но што заиштете од њега “(Мт 6, 8)? Богу није потребан информативни део молитве; смисао није у ономе што се изговара, него у самом чину изговарања. Ми, међутим, у скоро свакој молитви набрајамо своје потребе или наручујемо хлеб насушни. Оптерећеност наших молитава тиме ствара утисак нечег сувишног.
Исто важи и за красноречивост молитава: “А када се молите, не празнословите као незнабошци, јер они мисле да ће за многе речи своје бити услишени. Не будите, дакле, слични њима” (Мт 6, 7–8), то јест не мислите да ћете елоквенцијом или изобиљем речи привући Бога, он се тиме не купује. Међутим, и поред тога, наше молитве су накинђурене гомилом реторизама, црквенословенизама и паралелизама. Ми се Богу чак ни не обраћамо на језику на ком размишљамо о њему, а већ то је почетак дволичности.
Господ у Јеванђељу истиче веома важне параметре молитве: Када се молиш Богу, не буди као лицемери који радо по синагогама и на раскршћу улица стоје и моле се да их виде људи. Заиста вам кажем: примили су плату своју. “А ти када се молиш, уђи у одају своју и, затворивши врата своја, помоли се Оцу своме који је у тајности: и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно” (Мт 6, 5–6). То значи да молитву не треба уклапати у одобравајући контекст. Фарисеји су се молили пред људима зато што се то сматрало знаком праведности. Али, ако ми за себе молитву сматрамо знаком праведности, опет се дешава исто: чин молитве нам пружа извесно задовољство. Исусов савет да се затворимо у собу супротан је социјалној афирмацији која молитву чини задовољством по себи. Психолошка плата (тј. корист) је сасвим довољан разлог за такву молитву. Но, и када смо “иза затворених врата” та формула се понавља: ја лично ценим и одобравам своје молитвено делање, ја лично сматрам да је то побожније и богоугодније него гледати телевизор. Тиме сам ухваћен у замку: изговарање молитве добија своје сопствено психолошко утемељење.
Начин да се изађе из ћорсокака јесте да се схвати апсурдност молитве. Ако Бог зна све “пре него што заиштемо од њега” (Мт 6, 8) и ако је “већи од срца нашег” (1Јн 3, 20), онда је молитва само наша потреба, а не елемент угађања Богу.
Ако не укинемо молитву као фактор рејтинга, као мерну јединицу побожности, упашћемо у исту замку у коју су упали фарисеји првог и свих наредних векова. Статусни значај молитве треба умањити или потпуно одбацити. Не смемо давати предност ономе ко се моли у односу на онога ко се не моли, чак ни у себи самима. У супротном, ма колико да затварам врата и у тајности се молим Оцу своме, моје вредновање себе ће се увек ушуњати и навести ме да се дивим својој побожности. Велики подвижници који су високо ценили молитву плаћали су за њу намерним и искреним самоунижавањем.
Кроз историју хришћанства молитва је прерасла у вредност по себи. Помоћу ње се мерила светост светих, кроз њу су се верници учили постулатима правоверја, њоме су изазиване емоције, у њој су препричавана житија светих, по текстовима молитава учило се читати и писати. Да би пружала задовољство уму и слуху, молитва је окићена логичким и реторичким пируетама, напевима, вишегласјем и пратњом. Најупечатљивији пример мешања молитве и исповедања верског учења је певање Симбола вере на литургији: он није молитва, али се хармонично доживљава на сличан начин, зато што и молитва на себи већ одавно носи немолитвени терет.
У наше време, када све има своју психолошку димензију, молитву је боље схватити као индивидуалну психолошку потребу: “Господе, знам да је глупо, али ево шта ћу ти рећи...” У томе се састоји неопходна јуродивост хришћанства: “Пошто, дакле, у премудрости Божијој свет мудрошћу не позна Бога, изволи се Богу да лудошћу проповеди спасе оне који верују” (1Кор 1, 21). Морамо да обезвредимо праксу молитве да нам њена важност као “бонуса” у духовном животу не би заклањала њен дубоки смисао.
 
Молитвена чаура
У молитвеном познању Бога неизбежно се суочавамо са истим гносеолошким ограничењем као и наука: од тога колико је питање постављено на квалитетан начин зависе и резултати истраживања. Од спектра онога за шта се молимо зависи квалитет нашег духовног искуства.
Онај ко се моли за насушне и свакодневне ствари свакако ће остати на том нивоу односа са Богом; његово искуство се може описати овако: Бог је дао, Бог није дао, дао је, није дао... Хришћанин који је своје молитве посветио покајању за грехове добиће опроштај (или га неће добити) и тиме ће одредити ниво свог општења са Богом. Молитву би најбоље било сасвим ослободити од предметности – тада ћемо Богу изаћи у сусрет без повода, то јест зарад самог сусрета.
Молитве у којима тражимо помоћ или молимо за помиловање проистичу из осећања кривице и страха. Апостол разбија ту молитвену чауру: “не примисте духа ропства, да се опет бојите, него примисте Духа усиновљења, којим вичемо: Ава, Оче!” (Рим 8, 15). Молитва више није инструмент помоћу ког утичемо на Бога, већ синовска упућеност на Оца и братски поздрав (Јн 20, 17), када човек не умишља да је његова молитва некаква врлина, него све што се догађа (па и своју молитву) доживљава као загрљај (синергију) са Богом.
  Извор: Епархија шумадијска

Човек због своје прелести или лењости (или обоје у исто време) овако размишља: „Наравно, светитељи су „суперљуди“, „хероји духа“, а ја сам грешник. Никада нећу достићи њихов ниво светости. Дакле, не вреди ни покушавати." И спушта руке, правећи разлику између себе и светих. Они за њега не постају рођаци и људи који су му блиски, већ далека, попут планета из друге галаксије, бића.

„Између њих и нас постоје милиони километара и хиљаде светлосних година духовне удаљености“ – тако мисли човек. Али ово је у основи погрешан приступ. Зато што је то једнако духовној ампутацији. “Светост је недостижна, што значи да се не вреди трудити да се до ње дође. Лежаћу у својој мочвари, бити обесхрабрен и роптати, гајећи сопствену лењост.”

Али не. Светитељи су људи као и ми. Да, међу њима је било земаљских анђела – великих преподобних, схимника, подвижника. Али било је и блудника и прељубника који су се кајали. Било је чаробњака-сатаниста који су се покајали,

исправили и кренули путем Христовим (нпр. свештеномученик Кипријан). Било је и разбојника, убица, опет покајника (разборитог разбојника који је пошао за Господом нашим Исусом Христом у рај). Било је царева и светих племенитих кнезова који су морали да погубљују, и да се боре, и да доносе политички тешке одлуке. У мноштву светаца налазе се и многи ратници.
Дакле, међу светима је било много, потпуно различитих људи. Истих као што смо ти и ја. А Господ жели да и ми уђемо у саборни храм светих. Свето Писмо нам то говори.

Светост није само одређено стање. То је и рад на себи, који сваки хришћанин мора да учини, да се уз Божију помоћ постигне ово благодатно стање светости. Светитељи нас чекају да и ми уђемо у ову светост Божију, како се објављује на Литургији, када свештеник узноси свештене хлебове Тела Христовог: „Светиње светима“. Тело и Крв Христова намењени су нама који смо припремали тело своје постом, душу своју молитвом и Тајном Покајања, да би примили највећу светињу на земљи. И кроз Тајну Причешћа постајемо заједничари Божији и освештавамо се Његовом светошћу, примивши „благодат” (Јн. 1,16).

У ствари, цео наш живот је стицање светости. Сетимо се речи светог Серафима Саровског, које је рекао Мотовилову: “Живот православног хришћанина је стицање благодатних дарова Духа Светога.” А монах Јустин Ћелијски је написао -  ако си учитељ, онда буди свети учитељ, ако си тракториста, онда буди свети тракториста и тако даље.

Нећемо моћи да постанемо монах Серафим Саровски или праведни Јован Кронштатски. Не можемо постати ништа друго осим себе. Свако од нас има свој крст у простору и времену који су нам дати. И на њему морамо да разапнемо своје страсти и грехе, по речи божанског Павла: „А они који су Христови, разапеше тело са страстима и пожудама“ (Гал. 5, 24). И тада Господ живи са нама и у нама. Наш главни задатак је да постанемо свети у том јединственом и једином животу који је дат свакоме од нас. И за сваког од нас, у светлој светости благословеног раја, припремљено је обитавалиште, у које ћемо ући и живети, ако то будемо желели.

Размислите о Павловим речима - светитељи још нису достигли савршенство, јер  чекају нас. Да га достигну са нама. Трудите се да дођете до њих на славу Божију и на спасење душе своје. Сат откуцава. Време тече. Суд долази. Долази рај или пакао. Трудите се!

Сви свети, молите Бога за нас!


 
протојереј Андреј Чиженко

https://pravlife.org/sr/content/pogreshno-poshtovanje-svetaca-deo-2  

Много је речено и писано о негативној појави када неки свештенослужитељи своје шармантне маштарије одају као некакве духовне дарове, покушавајући да манипулишу другима у своју корист: духовну (задовољавање сопственог поноса, сујета) или материјалну. У сваком случају, такав хоће другог човека да приведе не Богу, већ себи. Хоће да га веже за себе, тако да зависи од њега. Oвде се, често прикривено, религија користи као оруђе за везивање.
Али, постоји и друга страна медаље ове појаве. Закон економије - потражња ствара понуду. Постоји  прилично велика потражња за инфантилношћу, отуда и понуда. Људи понекад сами желе да буду везани.
Свештеник треба да буде свештеник. Могућ је савет свештеника, могућа је молитва, али не и коначна одлука. Ако свештеник има одговоре на сва питања, онда треба бежати од њега, јер свако треба да се бави својим послом: агроном - биљкама, рачуновођа- финансијама, водоинсталатер - цевима, лекар - болестима, а свештеник - служењем Богу и духовним стварима.
Нико неће живети твој живот за тебе. И врло често се човек плаши да живи. Плаши се да остане сам са собом. Плаши се себе. Не воли себе. Не воли свој живот. Жели да се ухвати за некога и да му преда свој живот: нека мисли уместо мене, нека одлучује о свему уместо мене и да буде одговоран и за мене.
Разговарајући са људима, дошао сам до закључка да у осамдесет посто случајева проблем, а често и греси човека, леже у томе што човек не воли свој живот. Отуда често и блуд, и алкохолизам, и наркоманија, и малодушност, и раздраженост,и бес, као и многи други греси.
Али немој бити такав! Воли живот који ти је Бог дао. Воли живот насамо са Богом. Он дише поред тебе. Он живи поред тебе. Он те подржава. А свештеник је особа која ће те узети за руку и одвести ка Богу и рећи : „Ево га! Сада говори, комуницирај са својим Створитељем.”
Јер, свако ће на крају сам одговарати Свевишњем за своје поступке. И нико неће живети свој живот за другог. И ви (ви лично!) морате у свом животу размотрити Лице Бога Живога и научити да живите пред Његовим Лицем.
протојереј Андреј Чиженко
https://pravlife.org/sr/content/kako-se-osloboditi-duhovnog-infantilizma
 

Сретенска и Минска богословска академија од 14. до 15. марта 2023. године организују III Међународну научно-богословску конференцију „Бог – човек – свет“, која је ове године посвећена теми „Човек и васиона: трагање за хармонијом“, преноси Патриархия.ru.
На учешће су позвани црквени и световни научници, наставници богословских академија и богословија, богословских и световних универзитета. Сврха конференције је да изгради интеракцију између научника, теолога и филозофа у решавању актуелних хуманитарних проблема.
Планиране су следеће теме конференције:
сукоб човека и животне средине: теолошки, филозофски и научни аспекти; хармонија човечанства и васионеа: услови, средства, начини; узроци штете по животну средину: технолошки, друштвени, морални, духовни, други; еко-, техно-, био-, дигитални системи: изгледи за интеракцију природе и друштва; напредак и деградација човечанства: знаци, критеријуми, могућности, препреке; религија у глобализованом свету у светлу православне апологетике. За оне који не буду у могућности да присуствују лично, биће омогућено излагање на даљину преко Зоом платформе. Временско ограничење за говор: 20 минута на пленарној седници, 15 минута на секцијама.
Видео снимак извештаја биће постављен на сајту и на Јутјуб каналу Сретенске богословске академије.
Сви говорници ће добити сертификат о учешћу. На основу резултата конференције планирано је објављивање материјала.
Они који желе да учествују морају поднети пријаву организационом комитету конференције до 1. фебруара 2023. године на е-маил адресу: [email protected].
Услови за учешће на конференцији, попуњавање пријаве, детаљне информације о учешћу, као и контакти организатора објављени су на сајту Сретенске богословске академије.
https://mitropolija.com/2022/11/17/poziv-za-ucesce-na-medjunarodnu-naucno-bogoslovsku-konferenciju-bog-covek-svet/
 

– Многи сањају да нађу правог духовног оца – проницљивог старца…
– У духовном животу сањање је веома штетно. Катастрофално штетно. Јер многи људи, нажалост, након читања разних књига о „духовном“ почињу да сањају и покушавају да изграде цео свој живот према неким сопственим илузорним идејама. Ово је јако лоше. Духовни живот је стварност.
– Ако сам исповедник говори о решавању неких свакодневних питања, на пример, да ли вакцинисати децу или не...
„Није посао свештеника да вакцинише. Ако човек сам постави такво питање, чини ми се да је исправније одговорити: „Одлучите сами. То нема никакве везе са духовним животом.”
Људи могу да ми се обрате: „Оче, да ли да се оперишем или не?“ Како ја да знам? Јесам ли ја доктор? И плашим се кад неко од свештеника помисли да може нешто знати о овоме. Плашим се за таквог свештеника, и за човека који се  обратио овом свештенику.
Могу да разумем када питају духоносног старешину нивоа оца Јована Крестјанкина, који заиста може да зна од Бога нешто што другоме није познато.
Ја сам обичан свештеник, обичан човек, не знам, немам неке посебне духовне дарове. 
- Како разумети: он је добар исповедник ....?
Ако човек живи срећно, може да види мале плодове духовног живота, нема малодушности, ако осећа пуноћу у срцу, онда је ово исправно духовно руководство. Ако је човек после исповедника у сталном малодушју, у самокритици, у некој врсти потчињавања, онда нешто није у реду. Све се познаје по плодовима.
– Да ли треба да тражим исповедника код кога ћу се стално исповедати?
– Ако човек иде у исту парохију и члан је заједнице, причешћује се у овој заједници, не треба да трчи по другим црквама, јер је Евхаристија црквено-заједничка ствар, а он је, између осталог, заједно са свештеником, који служи ову Евхаристију, који проповеда, који парохију поставља на прави духовни колосек. Уосталом, служење свештеника не исказује се сталним давањем савета на исповести. Духовно руковођење парохијом врши свештеник кроз проповед, кроз молитву,  кроз организацију парохијског живота као заједничке службе.
А ово духовно вођство јако недостаје. Жива реч беседе, права интонација, отворена служба, разумевање онога што људи очекују од Цркве. Јер и сама Црква има пуноћу дарова Божијих.
– Може ли се исповедник бити  без директне комуникације?
- Можда. Рецимо у погледу духовног руковођења, митрополит сурошки Антоније је за мене имао огромну улогу. Нисам га лично познавао. Знам за  њега из његових беседа и књига. Одговоре на толика питања која су ме бринула нашао сам код владике Антонија у његовим беседама, у његовим речима, у његовим разговорима.
– Да резимирамо, колики је проценат слободе и послушности у духовном вођству? Где остаје лична воља, а где се човек потчињава вољи исповедника?
– У овом случају исповедник сам може да каже одређене ствари. Негде може да инсистира на нечему, ако је то заиста очигледно и тачно, а то сигурно зна из сопственог искуства. Он може дати  савет, а људи сами одлучују.
На пример, може ми прићи парохијанин кога дуго познајем: „Ево, оче, коначно сам нашао изабраницу живота и желимо да се венчамо. Кажем: „Знаш шта, можда не треба журити?“ Понекад чујем у одговору: „О, не, оче, ти не разумеш, све је тако супер код нас. "Па", кажем, "ако не разумем, онда ради како хоћеш." Али одбијам да венчам, јер мислим да немам право да преузмем одговорност тамо где сумњам. Ако имате другачије мишљење, и сигурни сте у своја осећања, молим вас учините шта желите, али без мене.
Генерално, у духовном руководству, свештеник не преузима одговорност за поступке друге особе. Он помаже особи. Може да их води, даје пример, усмерава. То не значи да прихвата одговорност за живот особе.  У супротном, то више није духовно вођство. А чак ни монашко послушање није пребацивање одговорности. Послушност није неодговорност.

Срце ми се стеже када видим људска створења у овом возу којим се крећемо вртоглавом брзином, испрепадана и несвесна куда иду, несвесна под којом заставом се бије ова битка за коју се, уосталом, нису ни опредељивали.
Човек не може да сачува људскост при оваквој брзини; ако живи попут аутомата биће докрајчен.
На путу смо, али не корачамо; налазимо се у неком превозном средству којим се крећемо без застоја, као да смо на некаквом огромном сплаву, или у неком васионском граду, каквих кажу да ће бити једнога дана.
Више се ништа не креће брзином човечјег хода; да ли ико од нас више корача полагано?
Али вртоглава брзина није само изван нас, она се пренела и на наш ум, који не престаје да емитује слике, те ради као када човек даљинским управљачем мења телевизијске канале и као да скаче са једног канала на други; а можда је убрзање захватило и наше срце, које већ бије ритмом журбе, не би ли све брзо прошло и нестало.
При вртоглавој брзини све делује застрашујуће и људи више не разговарају. Оно што једни другима казујемо више су шифре него речи, више је информација него новост.
Ишчезнуће разговора руши договор међу људима, а тиме и могућност да сопствени страх претворе у покретачку снагу која ће га победити и пружити им више слободе. Али озбиљан проблем је што у овој болесној цивилизацији не само да постоје експлоатација и сиромаштво, него и једна узрочно-последична духовна беда.
Страх је симптом нашег доба. Он је толики да бисмо, уколико мало загребемо по површини, могли да уочимо паником захваћене људе који живе руководећи се захтевношћу рада у великим градовима.
Захтевност је толика да човек живи по аутоматизму, баца се на посао а да претходно није имао могућност да изговори ни једно хоћу нити иједно нећу.
https://www.facebook.com/razbistravanje/
 

У људском разумевању, ово је делимично тачно, али у Божанском је таква идеја нетачна.
Љубав је строжа и виша од доброте. Она је непристрасна и нелицемерна. Љубав је највиша правда – Бог.
Бог је створио човека. И Он безусловно воли Своју творевину, Он је не сажаљева, затварајући очи на недостатке и несавршености, наиме, Он воли свом снагом Својом. А ова љубав је креативна. Изједначава недостатке и кривине, приближава их идеалу.
Љубав Створитеља се изражава у жељи за сталним усавршавањем Његове творевине, у постизању замишљене слике. Jер Господ сваког од нас води у ону врсту, стање, које одговара Његовој замисли о нама. Он се према сваком човеку односи као што се уметник односи према свом главном делу.
Нико осим Бога не зна шта је најбоље за нас. Он једини познаје нашу првобитну слику и трансформише нас, поравнавајући и исправљајући, сецкајући и подрезујући. И често су ове промене мучне и болне. Али они су потребни човеку, без њих ће његов живот изгубити смисао.
Већини људи је изузетно тешко да схвати ову стваралачку снагу – љубав самог Творца. Али само Божанска љубав доноси добро човеку, јер „не мисли на зло“ (1. Кор. 13:5). Дакле, то је љубав без икакве рачунице за личну корист. И само Бог то може. Он је Извор љубави.
https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-ljubav-je-strozha-i-visha-od-dobrote
 

Сваки пут када читам Библију, стичем утисак да je Бог често бираo људе, који нису били најбоља деца свог времена, да пошаљу поруку, да доврше план, да манифестују Његову славу.

Не само да су били грешници, јер смо сви ми грешници, већ су били и на маргинама друштва у коме су живели. Проститутке, сиромашни и презрени, сви непожељни у друштву били су блиски Њему. Не заборавимо да је једна од највећих оптужби, које су фарисеји упутили Христу, била да се дружи са свим маргинализованима.

У Јеванђељу Христос започиње разговор са једном таквом женом.  Упутити јавно речи жени, негде на пустом месту, то је био преседан. Али Христа није било брига шта људи говоре, нису га интересовала њихова веровања и схватања, њега је једино занимала Његова мисија.

Дакле, Христос игнорише ум света да би спасио постојање. Он то није урадио само тада. Он то увек ради. Да би вас приближио Себи, Он ће оставити по страни све оне који стоје на путу сусрета са Њим.

Ова жена је жедна и одлази у врелини поднева да сипа воду из Јаковљевог бунара. Изашла је када није било људи јер су је коментарисали, оптуживали и шамарали очима и речима. Речи често боле више од ножа.

Христос види њену жеђ, види оно што ми не видимо, да се иза таме њених грехова крије жеђ за истином и светлошћу. Будите опрезни, јер много пута у позадини наших грехова, грешака и неуспеха ми у ствари тражимо Бога. Тражимо савршенство, истину и светлост, али на погрешном месту и посебно на погрешан начин.

Христос види њену душу и зато јој се открива. Она се не држи чврсто својих грехова ни свог мрачног живота, зна да јој је срце светло. Зато је Он бира за своју мисионарку. И долазимо до нашег почетног питања. Зар није Христос могао да изабере скромне, достојанствене и моралне жене да им подари своју благодат ? Могао је, али  нешто му је ту сметало. Сметала му је њихова самодовољност. Лажна самодовољност врлине. То што су се осећале испуњено.  Где улази светлост када не дозвољавате да се виде ваше пукотине? Како доћи код лекара и прогласити се здравим?

Самарићанка је имала пукотине. Страсти, грех и злоба света су је исцрпели. Она је уморна, и тек када смо уморни од лажи света, можемо се одморити у наручју Христовом.

Христос је могао изабрати „скромну“ и „моралну“ даму да је претвори у своју мисионарку. Али није. Хтео је да се открије сила и слава Духа Светога. Односно, како Он наше страсти и слабости узима и претвара их у дарове и врлине, како блудницу чини чистом, разбојника исповедником, прогонитеља апостолом, болесног јаким, тамног светлим. Тада се наша рационалност разбија и ми узвикујемо - Како је велики Бог наш !

о. Хараламбос Пападопулос
facebook.com/p.libyos

Бол је структурни и основни елемент живота, aли у сваком од нас се јављају забринута питања када их доживимо - Зашто ја? Зашто мој народ? Бол је уобичајена судбина људи, али за неке је посебно тежак и зато је потребна снага и храброст човека и коначно, његова моћ да таму претвори у светлост, бол у духовно искупљење. Што се тиче бола, Библија нам каже да Бог не жели да човек пати и буде уништен. Он је увек близу нас и саосећа са нама.  Али, потребна нам је вера да бисмо то осетили. Бог нема никакве везе са стварањем бола. Он жели да нас преобрази и да нас учини  добрим.
Сам бол нема метафизички значај. Другим речима, он не мења оболелог. Са њим нико неће бити освештан. Али то је прилика за наш духовни развој. У свом животу морамо бити реални. На питање да ли желим да боли или не, одговор је да, патићу. Али, за коју вредност, за кога ћу патити? Вреди патити само због једне сврхе! Не смемо да се плашимо бола. Ако не патимо, нећемо научити да се суочавамо са потешкоћама и проблемима живота.
Ово је реалност живота. Постоје проблеми. Ништа није савршено. Дакле, бол је прилика за наш духовни развој. Бол нас негде води, али где? Где желимо да идемо? С друге стране, треба ли да тражимо све спремно и лако у животу? Одговор је не. Бог ћути, јер ћутање Божије хоће да нас преобрази, да нас подучи.
Наш свакодневни живот има своју лепоту. Ако очекујемо савршено, нећемо живети. Хајде да живимо тренутке. Чекајући савршенство, умрећемо несрећни. И да знате да нема правог односа без колебања и тензија. Чак и у нашем односу са самим Богом. Коначно, да бисмо  нешто примили, морамо бити спремни и да дајемо. Слушајмо, издржимо и делимо добро и лоше у животу! Јер бол је мистерија! Не можемо га разумети. Човек нема искуства и знања да открије истину. Само Бог све зна и једино решење за нас је апсолутно поверење у Њега!                      
о.Пападопулос       
http://plibyos.blogspot.com