Έξαποστειλάριον

У житију светог Петра Александријског забиљежена је епизода с лажним покајањем јересијарха Арија, гдје му се у сну јавља  Христос као младић који покушава да сакрије своју нагост јер му је бијела хаљина поцијепана од врха до дна. На упит Светитеља: „Ко ти, Спасе, ризу раздра?“, Сâм Христос одговара: „Раздра ми је безумни Арије јер одваја људе моје од мене.“ Ова сцена је ушла у црквену иконографију, па се Арије приказује управо као онај који цијепа хаљину Христову, док је истовремено у химнографији Арије увијек означен као безумник. Наравно, Арије је био помрачен и безуман из перспективе вјечности и Цркве, док је многим својим савременицима био несумњиво драг и симпатичан, будући талентован, просвећен и елоквентан, велики мудрац, а имао је и групу од седамсто обожаватељки које су ишле Александријом и пјевале популарне пјесме које је он писао.     На сличан начин, данас, 1700 година послије аријанске кризе, нагост црквеног тијела и цијепање Христове ризе поново постаје актуелно. Наиме, свједоци смо агресивне медијске кампање против Српске Цркве у цјелини, а особито против Патријарха и Синода, у којој је Црква приказана као једини и намјерни ширитељ заразе коронавируса, а вјерници као самоубице. Без обзира на то што Патријарх и синодски старци сами већ недјељама молитвено тихују и живе у потпуној изолацији, како и налаже државни закон и њихова лична монашка вокација, без обзира на то што вјерници не учествују у богослужењима, сви заједно се свакодневно оптужују, вријеђају и блате. Кривице, наравно, нема, те она није исказана, осим уопштене, сад већ и уобичајене, оптужбе за мрачњаштво, затуцаност, прогон и инквизицију.   У доба када сама Свјетска здравствена организација и неприкосновена неопаганска лажна богиња Наука збуњено и свакодневно дају опречне информације и упутства, данас потирући оно у шта су се јуче заклињали, појединци од Српске Православне Цркве, првенствено од Синода и Патријарха, очекују да двомиленијумску црквену праксу прилагођавају на дневној бази у складу „са здравим разумом и научним резултатима“. Наравно, ти заговорници разума и науке прећуткују чињеницу да сама богиња Наука није рекла јасно да ли је, на примјер, добро градити такозвани колективни имунитет крда или се залагати за потпуни lock down.  Да ли маске штите од вируса или га, заправо, шире, као и рукавице? Да ли су бројеви који се објављују заиста тачни и истинити?  Но, то није ни битно, корона је само привремени изговор и средство, тема је много старија и већа, могло би се рећи чак „прежде вјеков и от свјета“, а то је цијепање ризе и нагост Цркве.   Управо због тога што корона уопште није тема, великобрижници за јавно здравље од државе не очекују да она не мијења своју политику и стратегију преко ноћи, иако Наука сваки дан има неко ново упутство. Међутим, они истовремено очекују и бескомпромисно захтијевају да Црква редовно и преко ноћи мијења не само своју праксу него и живу вјеру, а све с циљем не би ли била модерна и прогресивна. Мало је позната чињеница да се, на примјер, грчка држава одлучила за потпуну забрану богослужења, након сазнања да у самом Синоду Грчке Цркве постоје значајна неслагања око приступа и праксе у вези с проблематиком која је настала појавом и ширењем вируса. С друге стране, Синод Српске Православне Цркве једногласно је подржао и учинио све што је свака од државâ у којима странствује Српска Православна Црква затражила од вјерских заједница. Свештенству су дате јасне инструкције, а вјерни народ је на вријеме обавијештен. Управо због овог благоразумног става Синода, државе нису биле присиљене да намећу посебне забране. Стога у већини епархијâ Српске Православне Цркве богослужења нису прекинута, иако, у складу са државним прописима, нису масовна. Вјерном народу који је под великим притиском и стресом због саме изолације, којој се не види крај, и због економског цунамија, који је на видику, значајну утјеху и подршку представља управо чињеница да се његови предстојатељи, епископи, свештеници и монаси непрестано моле за све људе и сав свијет, у својим капелама, домовима и манастирима, те да сама Литургија није престала да се служи, будући да огромна већина није у могућности да на њој лично и физички учествује и тиме оприсутњује Тијело Христово.   Иако сви имамо тенденцију да мислимо да су свијет и памет настали тек од нас, Црква нас непрестано подсјећа да то није тако. Црква је, као Савез Бога и људи, опстала још од Старога Завјета управо јер се није свакодневно мијењала. Ово није први пут и није прва епидемија с којом се Црква срела и потпуно је сулудо мислити да Црква нема историјско искуство и начине како да се носи с епидемијом. Црква није несигурна и неодлучна; Српска Црква је потпуно свјесна свога Тијела, народа, и зна ко се причешћује, колико пута се причешћује, како се причешћује и, посебно, како је народ схватио упозорења везана за Причешће. Свети Синод је имао веома тежак задатак да пронађе баланс између јавног здравља, које је императив, и духовних опасности и саблазни, које могу да настану. Брзоплето позивање на праксу и искуства неких других помјесних Православних Цркава, које су у доба короне увеле извјесне обичаје и праксе које подсјећају на унијатске, попут кропљења, или умакања евхаристијског Хљеба, или сепаратне пластичне кашичице и тако даље, не одговарају духовним потребама и ритму Српске Цркве. Ти други народи, можда, нису имали у толикој мјери болна историјска искуства с римокатолицима и унијатством и немају толико велики психолошки отклон и духовни отпор латинствујућим обичајима као Срби.  У том смислу, сви нетражени савјети и хистерисања по овом питању која су дошла и споља и изнутра била су крајње контрапродуктивна, а представљала су дио једне антицрквене кампање.   Нажалост, у ту кампању укључили су се и неки угледни чланови Цркве, поједини свештеници и професори Богословског факултета и други, неки свјесно, а неки несвјесно. У пометњи која је настала појединци су покушали да реализују и своје приватне агенде и обрачуне. Шта је прави мотив свега, сазнаћемо онда кад нам то не буде битно. Ипак, црквено памћење нас подсјећа на то да је Арије желио да буде епископ послије свога епископа Петра или, како то наш народ каже, да буде везир послије везира. То је та аријанска логика, која је схватљива, разумска и људска, практична и питка, али која представља „умовања и мудровања изнад саборног ума Цркве“, како је лијепо недавно примјећено у једном документу.   С једне стране, по људској слабости, ови посљедњи унутарцрквени сукоби у доба короне многима дају ситно и подсмјешљиво задовољство. У принципу, међутим, ипак остаје несумњива чињеница да се Христова риза неповратно цијепа и да се саблазна нагост црквеног тијела открива пред свијетом, који у злу лежи.   Да ли се ико од актера посљедње кампање упитао како вјерни народ гледа на све ово? На квазитеолошка препирања око кашичица и цјеливања иконâ, на могућност заразе преко самог уласка у храм и тако даље? Да ли ће се нека наша слабија у вјери браћа икад више хтјети причестити? Да ли ће народ хтјети да цјелива и дарива свете иконе, да долази у храмове једном када све ово прође? Да ли ће ово сумануто разоткривање нагости Цркве и докона схоластичка препирања о природи евхаристијских дарова имати не само духовне и практичне него, рецимо, и економске посљедице по Цркву? Хоће ли, на крају свега, они који иду у храмове бити перципирани као лудаци и фанатици, мрачњаци и затуцани? Ко ће на крају ићи у цркву?   Осим тога, лично ми је потпуно блиско и разумљиво разочарење у крутост и хладноћу црквене администрације, неприлагођеност процедурâ правилима 21. вијека, те силу људског елемента и неријетко неправедност људског фактора у Цркви. Вјерујем да је то сваки вјерник искусио и с тим проблемом свако може лако да се идентификује. Међутим, потпуно ми је несхватљиво да је неком требало двадесет година да то увиди. Има ли ту лицемјерја, кога су иначе пуна уста и новине ових дана?   Уосталом, да ли је могуће Цркву посматрати само као систем, као несторијанску реалност, или нас халкидонски догмат обавезује да гледамо мало даље и дубље и да увиђамо несливено и нераздјељиво, непромјењиво и неразлучиво дејство Духа Светога у „систему“? Да ли је лицемјерно нападати „систем“ који ти је омогућио, управо зато што је такав какав је, напредак и каријеру какву никад и нигдје другдје не би могао да имаш? Какав је систем, како функционише, које су му предности и мане, обично схвате сви до прве Светосавске академије у богословији, а не у зрелом добу. Изузев ако су све знали, само су ћутали јер им је доносило корист? Оно што знамо јесте да се систем мијења изнутра, а не споља, и зато, ако волимо Цркву, мијењаћемо неке ствари у њој изнутра, прво мијењајући себе.   С друге стране, неоспорна је чињеница да је у Цркви увијек било прогона потпуно невиних и праведних људи. То је слабост и неминовност људског елемента унутар Цркве. Многи праведници који су прогоњени неријетко су бивали још за живота враћани на црквена звања и почаствовани. Многи су прослављени и као светитељи управо јер су стрпљиво и без роптања подносили људске прогоне. То је испуњење Божије правде и несумњиви дах Духа Светога у Цркви. Насупрот њима, већина оних који су одлазили уз попму и буку неријетко су завршавали као расколници и јеретици, па макар по некој логици наизглед били и у праву, али никада се нису враћали у јединство Цркве. Ово су основни постулати хришћанског живота и понашања. Они представљају сами темељ наше вјере, наше историјско памћење и хришћански етос. Ако нисмо у стању то да прихватимо, не можемо се звати хришћанима.   На концу свега, наше личне историје нису битне никоме осим нама самима. Чврсто вјерујемо да нас Бог наш неће оставити и да нико од нас пропасти неће. Осим тога, како Бог воли да се шали, кад нас људи одбаце, неријетко нам бива далеко и много боље него што смо сами себи мислили и жељели. Сваког чуда – три дана доста. Све ће проћи и све ће се заборавити и потпуно је небитно да ли нас је неко опањкао, осрамотио или понизио. Ако смо хришћани, ми ћемо опростити и надаћемо се да ће се наши непријатељи покајати.   Међутим, нагост Христова неће се заборавити, ни на овом ни на оном свијету, јер она изазива саблазан, неспокој и невјеру међу оним најмањима у Цркви. Нагост Христова, која је ових дана многе саблазнила, камен је воденични који неке вуче у амбис. Управо зато, Промислом и допуштењем Божијим, од злосретног аријанства нам је остао само један мозаик у Равени, који приказује нагога Христа, на нашу трајну саблазан и на вјечно упозорење да не раздиремо ризу Христову!   Дејан Мачковић   Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Овај опис лажних патриота, које је за сва времена прозрео велики Владислав Петковић Дис, актуелизован је у ове наше дане. И док епидемија COVID-19 у Србији јењава и сви се надамо што скоријој нормализацији живота, мрачне душе медијски поробљене Србије све више разјапљују своје чељусти и крвожедно насрћу на Цркву Божју, њене епископе, свештенство и народ. Ова епидемија им је добродошла као одскочна даска за напад и коначни обрачун са својим највећим противником – српским народом, што је немогуће извести док се год чује црквено звоно и глас Српске Православне Цркве.     У тој борби, лишеној сваке етике, па и оне назовиновинарске, не бирају се средства. Исмевају се најсветије Тајне Цркве, православна вера и хришћански етос који су дубоко укорењени у сваком православном Србину. Принцип двоструких аршина и унапред написаних вести и режираних догађаја су постали наша свакодневица. Док се са једне стране неколицина лекара – као да осим њих на планети нема других лекара и другачијих мишљења – проглашава ,,струком” и затим јој се додају прерогативи врховне власти, са друге стране Црква Божја и верни народ се путем медијâ проглашавају назадним друштвеним фактором који шири заразу, а истовремено привилегованим слојем друштва. Свештеници се додатно оптужују да раде за проценат од сваке сахране, како залаја један политички циркусант сорошевског типа и титоистички конвертит. Оно што су медији радили у процесу обмањивања јавности у такозваним случајевима Маркале и Рачак сада је достигло свој врхунац у свакодневном клеветању Српске Православне Цркве. Најпре су је нападали јер је тобоже у превише добрим односима са државом (властима), а сада је нападају јер тобоже не поштује одлуке те исте државе (власти) пошто се, гле чуда, служба Божја непрекидно врши, храмови су отворени и народ долази да се моли Богу. У јавности је са разних страна већ доста тога речено и изнето је мноштво аргумената који јасно показују да за ,,струку” ниједан затворени простор (мега-маркети, апотеке, продавнице, хале производних погона и слично) није потенцијални узрок ширења заразе, осим светих храмова. Али, вероватно им ни свети храмови не би били проблем да није у питању православна вера јер је за Православну Цркву централни и суштински догађај сједињење са Самим Христом Господом кроз свето Причешће. Е, ту за ,,струку” настаје проблем! Зато народ бива онемогућен да долази на Литургију. Не због затвореног простора, јер ми можемо служити и ван храмова, са прописаним размаком између верника и свим осталим превентивним мерама, али не можемо се одрећи светог Причешћа, које за ,,струку” није ништа више од ритуалне употребе обичног хлеба и вина из једне чаше и једног есцајга! То је истина и то се мора рећи ради Истине.   Али да људи из ,,струке” и свега што иде са њом и уз њу не би били исувише уплетени у проблем са Црквом – јер то, на њихову жалост, још увек није препоручљив метод, а и политички је веома клизав и рискантан терен пошто  у Србији има 95% верника – ту су медији да одраде свој прљави посао. Мрачне душе су ту на домаћем терену, што се види из њиховог нескривеног задовољства и елана са којим насрћу на све што је свето. Све се окреће наглавачке, па Црква, која проповеда Живот и победу Живота над смрћу, бива оптужена да угрожава животе људи и здравље читаве нације. Зато све насловне странице безмало свих портала и штампаних медија преплављују лудачки наслови: Skandalozni snimak: u doba epidemije korona virusa u Novom Sadu se pričešćuju istom kašikom; Kašičica bezumlja; Bajka o pravoslavnim lizačima kašika; Kad SPC organizuje korona partije; Pa vi ližite istu kašičicu! Vladika Stefan dobio koronu; и тако даље, и томе слично, све са вулгарним поднасловима и оптуживањeм Српске Православне Цркве за кршење закона, подривање државе и чињење акта биолошког тероризма! Али ту, нажалост, није крај. За сада је врхунац иживљавања медијâ над Црквом оркестрирана кампања против два епископа и неколико свештеника. Не водећи рачуна о било каквом поштовању људског достојанства и основних људских права, посебно права на заштиту личних података и приватности, и без трунке емпатије према онима који су, као и толико других грађана Србије, заражени вирусом корона, медијски жреци епископе и свештенство медијски разапињу и развлаче пред јавношћу као узрочнике свега лошег што нам се дешава. Да ствар буде немилосрднија, све храмове по већим градовима Србије непрестано опседају новинари-репортери да као хијене и лешинари уграбе свој плен и зараде своје сребрнике неком фотографијом верног народа и свештеника и лажним громопуцатељним насловом изнад ње. Телевизија N1 (CNN) и њена сестра близнакиња Nova, у свом удруженом злочиначком подухвату против Српске Православне Цркве и српског народа, емитовале су у свом дневнику прилог у којем су се на потпуно необјективан, неистинит и најтенденциознији могући начин (све супротно новинарској етици правих новинара) обрушиле на блаженопочившег епископа ваљевског Милутина, срамно га оптужујући да је позивао народ да поступа противно мерама Владе у борби против епидемије, тобоже тврдећи да вирус не може заразити онога ко верује и Богу се моли. Свој прљави посао су завршили констатацијом да је епископ Милутин петнаест дана после тога преминуо у КБЦ-у у Београду од вируса корона, додајући, онако успут, непотпун податак о времену његовог служења свете Литургије у ваљевском храму Васкрсења Господњег. Наиме, он је служио свету Литиргију 15. марта у јутарњим часовима, а одлука о проглашењу ванредног стања је објављена истога дана у вечерњим часовима. Како је могао позивати на непоштовање мерâ Владе Србије које још нису ни биле донете? Већ 17. марта, владика Милутин је донео одлуку о обустављању освештавања васкршњих водица и примени свих превентивних мера. Али пошто се истина не уклапа у унапред смишљени пројекат телевизије N1 и уређивачку политику, како већ лепо рече Зоран Ћирјаковић, сатника Натослава Ћосића и његових интернет-постројби на челу са Динком (Сабахудином) Грухоњићем, није објављена ни вест да је Епархија ваљевска по хоспитализацији владике Милутина издала званично Саопштење са свим потребним информацијама и демантовала медијске нападе овог типа. Исто тако, ниједан од медијâ није ни поменуо реакцију ваљевског свештенства на челу са архијерејским замеником владике Милутина оцем Филипом Јаковљевићем који је на Велики Петак одржао беседу и на прикладан начин одговорио на овај напад са телевизијских екрана и портала N(DH)1 иNova (NDH2) (З. Ћирјаковић). Ништа од тога се у Србији и у њеном медијском мраку, који треба да осветле ове ,,независне” телевизије и остали самопрокламовани ,,самостални” медији, није могло чути.   Незаситим медијским хијенама и њиховим богоборним газдама ни то није било довољно да утоле жеђ и нахране звер у себи него су, још агресивније, насрнули на епископа ремезијанског г. Стефана, викара Светејшег Патријарха српског г. Иринеја, и на његове сараднике, јер је и он позитиван на вирус корона. Зарежали су и залајали са скоро свих телевизијских екрана и интренет-портала, као и преко штампаних медија, плазећи своје погане језике на свету Литургију коју је владика Стефан служио у Храму Светог Саве на Врачару. Засиктале су аспиде и на верни народ који се причешћивао на Васкрс и на Онога Којим су се причестили и са Којим су се сјединили. И данас ликују и радују се што се епископ разболео и хитају да све своје клевете спакују и сервирају целој Србији као тобожњи доказ својих лажи. Радују се ,,истинољупци” и ,,душебрижници”, а читава Србија ћути. Неми су државни повереници за информације од јавног значаја, за заштиту података о личности, за равноправност и за заштиту права пацијената, као и други надлежни органи попут заштитника грађана. Гробна тишина захватила је невладин сектор и јавне личности, а владика Стефан је остављен да се из болесничке постеље брани сâм. А он ћути, не брани се, јер хришћанин се не брани када га лажно оптужују и не тражи милост од оних који га гоне. Његово је да ћути и трпи, а наше је да као његова сабраћа кажемо истину. Нигде у Србији се не може пронаћи вест да је владика Стефан, као викар Патријарха и настојатељ Спомен-храма Светог Саве на Врачару, од првог дана епидемије у Србији, неуморно и са љубављу био активан на пословима хуманитарне помоћи онима којима је највише потребна. Не штедећи себе, по читав дан је, заједно са браћом која долазе у овај заветни свесрпски храм, утоварао и разносио пакете са основним животним намирницама, средствима за дезинфекцију и личну хигијену. Нигде у Србији се не може чути нити ће нам такозвани јавни сервис и (не)зависни медији јавити да је посећивао старе и болесне, оне који живе сами, оне које нема ко да упита за здравље и да ли им је шта потребно. Нико неће објавити ни да је владика Стефан од почетка епидемије помагао свима, за разлику од већине људи у Србији која седи и чека да све ово прође. Седео би можда и потписник ових редака да у одбрану на делу показане љубави владике Стефана према Богу и роду није пошао један наш брат на свом Facebook профилу, чиме је пробудио многе верујуће људе и указао на страдање владике Стефана и читаве Цркве.   И поред свакодневног добротоворног рада и помагања свима којима је помоћ потребна, владика Стефан је налазио времена да свуда и на сваком месту и јавно преко телевизије Храм и других медија, свакоме препоручи да се поштују све мере ,,струке”, па чак и оне најтеже које се тичу доласка верникâ у свете храмове, због чега су га неки осуђивали као исувише сервилног према држави. И не само то! Када је осетио прве симптоме, желећи да заштити друге, одмах се јавио лекарима и сада се бори са овом опаком болешћу. Показао је човекољубље. Показао је богољубље. Показао је лојалност држави. Једном речју: био је максимално одговоран према Богу и према ближњима. А како му се Србија захвалила? Добио је срамне насловне странице, мржњу, клевете, увреде, гажење људског достојанства и основних људских права. И не само то! Добио је и громогласно ћутање свих оних који су – ако не по савести, онда по закону – дужни да одбране његова права.    Када се вирусом заразе лекари који су на првој линији одбране, а неки, нажалост, положе и свој живот лечећи друге, ,,струка” одмах изговара чаробне речи да су се заразили у приватном контакту ван здравственог система. Разуме се да они то не чине због лекарâ него због себе и своје евентуалне одговорности. За сваки случај, лицемерно се ограђују од колегâ и сервирају их медијима за дневну дозу линча, без потпуних информација и свих података, а неки су и претили људима  кривичним пријавама у тренутку док су се ови борили за живот и, нажалост, потом изгубили битку. Али када је Црква у питању и када се зарази епископ или свештеници, који су такође вршили своје дужности, нема ,,струке” да макар каже основну истину да је неопходно најпре испитати ствар и да је вероватно оболели заражен приликом пружања помоћи својим ближњима и других приватних контаката ван храма и свете Литургије. Не, тада се примењује други аршин и на конференцијама за медије се појављују маскоте ,,струке” које своје изјаве почињу већ излизаном поштапалицом: Нисам теолог, али… Као да је потребно да наглашавају да нису теолози када се и на први поглед види да са Црквом немају никакве додирне тачке јер, као што сам навео, за њих је свето Причешће обична закуска са истим „есцајгом” за све. Али такви свезнајући нетеолози не презају од држања лекције из веронауке Патријарху, Светом Синоду и епископима да је љубав према ближњем императив за сваког хришћанина, а притом не знају да се љубав и брига за ближње највише пројављује у светој Литургији, без које Црква не постоји. Због тога неки од њих имају дрскости и да кажу да их је дубоко погодила молба Светог Синода да се верницима дозволи долазак у храмове на Васкрс јер се струка бори за живот, а народ би требало сâм да закључи да, следствено томе, Црква сеје смрт по Србији. Како би другачије и могло бити за оне који не виде разлику између Васкрса и, на пример, Првог маја? За њих је непразновање овог првог само избегавање једног колективног кркања, како се благоизволело изразити једно од заштитних лица ,,струке”. До Првог маја има још неколико дана, мада је већ најављена забрана кретања и за тај дан, али нам ипак остаје да видимо како ће се ствар даље развијати јер смо навикли да нам ,,струка” прво препоручи путовање ван земље, а кроз неколико дана затвори границе, или да дозволи шетњу кућних љубимаца у време Литургије, а верницима забрани одлазак у храмове. Не треба се чудити ако се дозволи предстојећи првомајски крканлук у ограниченим количинама и са одређеним мерама опреза, као својеврсни бал под маскама, пошто ,,струка” још од младости ране много боље познаје првомајске благодети него васкршњу радост. Зато је могуће очекивати убрзано смањење броја позитивних на COVID-19, али ни то ,,струка” не може рећи са сигурношћу, пошто се у Кини празник рада слави другачије него код нас, па се чекају додатна упутства. Са друге стране, ако је ,,кинески вирус” мутирао и прилагодио се нашим приликама и ако прати ,,истинољубиве” НАТО-медије, могуће је да ће и сâм схватити да за Први мај треба мало да се одмори како би сакупио довољно снаге да се огласи још барем за Ђурђевдан и тако Србе спасе од још једног незаситог конзумирања славских ђаконија. Сасвим је сигурно да ће ,,струка”, ако све буде по плану, за „маршалов” рођендан дозволити окупљање поклоникâ лика и дела ,,највећег сина наших народа”, ако не баш традиционално на стадиону ЈНА, онда бар у „Кући цвећа”, али без обавезне социјалне (!) дистанце јер би то сасвим онемогућило поклонике да развију козарачко коло, што би била бласфемија своје врсте.   Било како било, нашу васкршњу радост није нам дао свет, па је тако свет не може ни одузети, чак ни уз помоћ ,,струке”. А што се тиче медијâ, односно мрачних душа са почетка овог текста, које као звери насрћу на наш народ и Цркву, позајмићу мисао дивног архимандрита Михаила из манастира Јовања код мог родног Ваљева: ,,Гледају да нам сасеку корење, да нас сатру! Али они греше мислећи да је нама корење у земљи. Ми смо наопако насађени, нама је корење на небу!”   У Новом Саду, 23. априла 2020.   Протојереј Владан Симић     Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Епископ Иринеј: „Апелујем на све надлежне, да макар за Васкрс, Празник над празницима, можемо директно, а не само преко малих екрана или радио-таласа, да пратимо свету Литургију. Надамо се да ће епидемија почети да попушта, али да ћемо и ми имати довољно одговорности, зрелости, а и разумевања од стране наших државних власти, да макар тај први дан Васкрса прославимо нешто достојније и потпуније него што смо приморани да славимо данас и претходних данаˮ.    Звучни запис беседе   Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки г. Иринеј служио је свету архијерејску Литургију на празник Уласка Господа Исуса Христа у Јерусалим, 12. априла 2020. године, у Светогеоргијевском храму у Новом Саду. Владици Иринеју су саслуживали: Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије, свештеници и ђакони Саборног храма.   Беседећи по прочитаном јеванђелском одељку, Епископ бачки је казао да жалимо данас што људи широм света страдају и да се молимо да Господ што пре уклони ово што је, по допуштењу Његовом, снашло данашњи свет.   Ваља знати, иако не бива све по вољи Божјој, не бива ништа без воље Његове. Нешто бива по благовољењу, како кажемо у Цркви, а нешто по допуштењу Божјем. Разлога за то увек има: нису то само наши појединачни греси, преступи нагомилани, који изазивају неку опомену или казну Божју, него је то погрешни правац, погрешно усмерење читавога света. Уместо да се свет духовно уздиже ка Небу, ка Богу, данашњи свет се затворио у себе. Људи су тако организовали свој живот као да им Бог није ни потребан, као да ће својим привременим уживањем овде на земљи, заменити и надоместити Царство небеско. То се не дешава, на земљи нема Раја. Сваки људски живот на земљи завршава се на једнак начин, а болести и заразе, као што је данашња, у још страшнијем облику прате целу историју. Данас барем, захваљујући напретку медицине, пожртвовању оних који лече своје ближње, много је мање жртава него што их је некада било. Ми имамо – управо у име Христове љубави – дужност да помогнемо данас својим ближњима, да пазимо једни на друге, да ова упутства и препоруке које нам дају и савремена медицина и државни органи, о пажњи на своје здравље које је дар љубави Божје, треба поштовати, истакао је владика Иринеј.   Такође, Епископ бачки је навео да управо верници наше Цркве, па и верници других историјских Цркава, по највећма поштују упутства лекара и државних институција.   Доказ тога је и овај наш данашњи малобројни молитвени скуп или литургијско сабрање. Ја изражавам наду и молим се Господу, апелујем на све надлежне, да макар за Васкрс, Празник над празницима – све друге ћемо некако прилагодити времену ограничења кретања и премештати време одржавања богослужења, али за Васкрс требало би да будемо у много већем броју сабрани, паралелно држећи се свих упутстава: довољног растојања, и веома малог броја људи у храму, с тим да већина људи буде ван храма, на прописаној удаљености један од другога – можемо директно, а не само преко малих екрана или радио-таласа, да пратимо свету Литургију. Литургија претпоставља не само интелектуално него живо, органско учешће у њој. Богу се молимо на сваком месту, то јесте истина, али сва та молитва лична, саборна, која год, појединачно или у заједницама и групама, никада не може собом заменити свету Литургију, која је врхунски дар Христове љубави Цркви и свету. Надамо се да ће епидемија почети да попушта, како нас уверавају стручњаци, али да ћемо и ми имати довољно одговорности, зрелости, а и разумевања од стране наших државних власти, да макар тај први дан Васкрса, као највећи и најважнији Празник у читавој литургијској години, прославимо макар нешто достојније и потпуније него што смо приморани да славимо данас и претходних дана. Наравно, Господ ће показати – све понајвише зависи од Њега. Ми се надамо да кроз нашу искрену веру, кроз наше искрено покајање за све оно чиме смо љубав Божју презрели, уместо да на њој будемо вечно благодарни, да ће и то проћи и да ћемо из ове кризе – која је више духовна него телесна – изићи макар мало бољи него што смо били до сада. Нека Господ дарује да буде по дару љубави Његове све што нам следи, молитвама светих, и у складу са нашом неугасивом надом на љубав Његову, нагласио је владика Иринеј.   На празник Цвети, свету Литургију верни народ имао је могућност да слуша путем програма радио-станицâ Епархије бачке (Беседа, Славословље, Тавор и Благовесник), као и путем стриминга на интернет порталу Информативне службе Епархије бачке. Такође, Радио-телевизија Војводине омогућила је гледаоцима да прате директан пренос свете Литургије из Саборног храма у Новом Саду.     Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У суботу, 19. октобра текуће године, Патријарх цариградски Вартоломеј и Архиепископ атински Јероним служили су саборну архијерејску Литургију, уз саслужење више епископа и клирика, у древном храму Нерукотвореног образа Христовог у Солуну (Ахиропиитос).     Том приликом је Архиепископ атински, у својству председника Светог Синода у Атини (пошто Грчка Црква нема Предстојатеља јер јој Цариград никад није ни признао праву и пуну аутокефалију), практично признао такозвану Православну Цркву  Украјине, склепану од украјинских расколничких групација, без консултацијâ са канонском Црквом на челу са митрополитом Онуфријем, тиме што је лажни митрополит „кијевски и све Украјине” Епифаније Думенко помињан на светој Литургији као један од поглаварâ аутокефалних Православних Цркава, односно његово име је унето у диптихе Грчке Православне Цркве.   Овај поступак је последњи корак пред амбисом још дубљег и опаснијег раскола у васељенском Православљу. Јер, као што је Свети Синод Московске Патријаршије већ званично саопштио, признавање украјинских расколника као Цркве од стране Атине имаће за последицу брисање имена Архиепископа атинског из диптихâ  Руске Православне Цркве и прекид општења са свим архијерејима Грчке Православне Цркве који усвоје Архиепископов став и буду саслуживали са расколницима из Украјине који уствари немају никакав свештени чин нити уопште припадају Православној Цркви. Потписник ових редака, знајући колико одговорности, трезвености, расуђивања и стрпљења Московска Патријаршија показује откако је суочена са овим страшним изазовом, претпоставља да она своју – начелно донету и јавно саопштену – одлуку неће применити све дотле док Архиепископ атински Јероним не дозволи себи саслуживање са г. Думенком, лажним митрополитом кијевским. И иначе раскол није изазвала Руска Православна Црква него искључиво Цариградска Патријаршија, а за његово евентуално продубљивање и продужавање одговорност ће сносити и Јеладска Православна Црква као досад једина која је, после дужег опирања, „легла на руду” и поступила по инструкцијама Фанара, Вашингтона и Бог зна кога све још.   Још није касно: архиепископ Јероним има још маневарског простора да се заустави и да не допринесе још већем и тежем расколу у Православној Цркви. Никада, па ни сада, није сувишно подсетити себе и друге на светоотачку реч да грех и злочин раскола ни мученичка крв самих расколника не може спрати.   Ако се не тргне у последњи час, архиепископ Јероним ће поделити одговорност пред Богом, Црквом и историјом са патријархом Вартоломејем, који, нажалост, заборавља да је он у првом реду епископ Константинопоља, данас Истамбула, а да титула „васељенски патријарх” заправо означава првог  епископа византијске „васељене”, како је у званичној идеологији називана Ромејска или Источноримска Империја, а не „епископа све васељене”, односно планете Земље, како суштински гласи савремена новаторска и – рећи ћу без зазора – неправославна црквено-политичка идеологија Васељенске Патријаршије, Фанара или како већ ко воли да се изрази.   Став Српске Правосалвне Цркве, саборски формулисан, остаје неизмењен: непокајане украјинске расколнике не признајемо ни за припаднике Цркве, акамоли за нормалну аутокефалну Православну Цркву.   Епископ бачки Иринеј     Извор: Инфо-служба Епархије бачке