Jump to content

Ćiriličar

Члан
  • Број садржаја

    4123
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Број дана (победа)

    47

Everything posted by Ćiriličar

  1. Да, али то је логика животиња а не хришћана. То је логика Ханса који живи дебелим цревом и пенисом, а можда се осећа и као ХансИЦА, мачка, или шта већ, и за њега/њу/ или-шта-је-већ-без-обзира-на-пенис-ако-га-није-одрезао историја почиње од онда када је напунио 18 година.
  2. А што се тиче аутошовинизма...када се на руском двору говорио француски - стигао је Наполеон са војском. Кад се на руском двору говорио немачки - стигла је револуција а потом Немци. И на крају, кад се искомлексирани руски народ понео за енглеском музиком и енгелским језиком - стиглу су Англосаксонци (данас у Украјини). Владала је опша помама за "Лондром" од стране Руса '90-их на овам. Почев од тајкуна до обичног света. Ми Срби смо мали и ту смо на раскршћу, на Балкану - тако да некако и можемо да се правдамо - Руси не! Не могу се похвалити неком мудрошћу великом.
  3. Zdravo društvo bolesnih ljudi Veliki broj autentičnih ljudskih emocija sve češće se tretira kao bolest. Socijalno nezadovoljstvo se potiskuje, proglašava za poremećaj i neprilagođenost, a potom suzbija lekovima Tekst je prvi put objavljen u novembru 2007. godine u dnevnom listu Politika Decembra 1987. godine, tačno pre 20 godina, u SAD je odobrena upotreba „prozaka”, revolucionarnog antidepresiva čija pojava obeležava početak nove epohe u farmaceutskoj industriji. „Prozak” je najpoznatiji iz serije „magičnih” lekova koji obećavaju da će „izlečiti” depresiju, a da pri tome neće dovesti do zavisnosti. Pojava ovog leka se poklapa sa trijumfom neoliberalne misli i označava početak diskretnog savezništva neoliberalne ideologije, s jedne, i farmakologije, s druge strane. Nekih godinu i po dana posle pojave „prozaka”, američki politički teoretičar Frensis Fukujama objavio je svoj poznati esej „Kraj istorije?”. Neoliberalna misao time je proglasila kraj ideoloških borbi, pobedu kapitalizma i trijumf neoliberalne države. Kako se radi o idealnom obliku ljudskog organizovanja (tako misli Fukujama), kako se više nema šta popravljati, istorija je završena. Svet je ušao u zonu savršenstva, bar kada je o sistemu i državi reč. Otuda, svi psihički problemi i nezadovoljstva kroz koja čovek može prolaziti – depresija, tuga, strahovi – samo su bolesti (ili korektnije, poremećaji) i biohemijskog su porekla. „Mi imamo lek” Moćne farmaceutske kompanije, deo medicinskog establišmenta i deo medija, indirektno sugerišu da na psihičke probleme ne utiče loša stvarnost, obesmišljeni život, raspad porodice, ili egzistencijalna nesigurnost koju sistem kreira. Sve je mnogo jednostavnije – problemi su u vezi sa hemijom mozga i poremećajem u funkcionisanju supstance (moždanog prenosnika) koja se zove serotonin. Farmaceutska industrija tako šalje agresivnu i jasnu poruku – sa svetom je sve u redu, sa vama i vašom biohemijom nije – a mi imamo lek. Ova poruka se sjajno uklopila u proces „proizvodnje” novih dijagnoza u psihijatriji, sa kulminacijom u periodu između 1980. i 1994. godine, kada je došlo do višestrukog povećanja novootkrivenih poremećaja. Farmaceutska industrija nije propustila da ovakve trendove pretvori u profit. Novac i lekovi, ilustracija (Foto: Pixabay) Naravno, farmakologija nije izmislila bolesti. Psihičkih oboljenja i poremećaja zaista ima mnogo, i oni svakako zahtevaju i lečenje i lekove. Problem nastaje primenom olake dijagnostike i brzih rešenja. Veliki broj graničnih slučajeva se odmah podvodi pod bolest i sve veći broj ljudi se usmerava ka lekovima. Pri tome, stvara se i lažna slika o magičnoj moći lekova koji nude efikasno lečenje i trajno izlečenje, a farmaceutske kuće ulažu ogroman napor kako bi sakrile njihove brojne i opasne neželjene efekte. Dete, do juče karakterisano kao „nemirno” ili „živo”, danas se može podvesti pod poremećaj ozbiljnog naziva – hiperaktivnost i deficit pažnje. Naravno, i za to postoji lek – „ritalin”. U SAD je tokom devedesetih broj korisnika ovog leka povećan za 700 procenata i premašio je cifru od četiri miliona. Kako se ne radi o infektivnoj bolesti, ovaj porast se ne može racionalno objasniti. Farmaceutska industrija tako dobija odane potrošače, a roditelji i škola drogiranu decu koja ih neće gnjaviti, zahtevati pažnju i stvarati probleme. Roditelji se mogu posvetiti najvažnijem od svih poslova – radu i zarađivanju. U novom konceptu roditeljstva – detetu kao da nisu potrebni ljubav, pažnja i vaspitanje – već lekovi i novac. Instrument konrole Pod uticajem istraživanja koja farmaceutska industrija finansira i populariše, sve više ljudi sebe podvodi pod neki od poremećaja, da bi zatim u lekovima tražili spas. Ako se pažljivije pogledate, nećete umaći nekoj od mnogobrojnih dijagnoza, koje zahtevaju makar lek, ako baš ne i lečenje. Da bi se ovakve ili slične poruke odaslale, najveće farmaceutske kompanije troše na marketinšku promociju iznose koji su gotovo jednaki vrednosti srpskog BDP-a. Sve ovo ne bi bilo moguće bez aktivnog učešća i podrške dela medicinske struke. Farmaceutska industrija je dovoljno vešta da takvu pomoć obezbedi. Kroz naručena i dobro plaćena istraživanja, kroz finansiranje stručnih putovanja, kroz sponzorstva za konferencije i kongrese itd. lako se pridobijaju poslušni eksperti. Korupcija je globalni fenomen, mada su stepeni suptilnosti različiti. Ilustracija (Foto: Pixabay) Sve ovo bi mogla biti samo ilustracija korporativne gramzivosti i neodgovornosti na koju danas, u duhu novog vremena, svako ima pravo. Nažalost, socijalne implikacije fenomena o kojima je ovde reč preozbiljne su i dalekosežne. Veliki broj autentičnih ljudskih emocija sve češće se tretira kao bolest. Socijalno nezadovoljstvo se potiskuje, proglašava za poremećaj i neprilagođenost, a potom suzbija lekovima. Farmakologija preti da postane, svesno ili nesvesno, efikasan instrument društvene kontrole, i neka vrsta biohemijskog gulaga. Današnja situacija pomalo podseća na vreme totalitarnih režima, koji su svoje protivnike proglašavali bolesnima i trpali u azile za umobolne. Na kraju istorije, ove metode postaju sve rafiniranije i dakako, sve „naučnije”. Ako sve ovo deprimira, možda su najbolji lek knjige Dostojevskog ili muzika Betovena. Da je „prozak” izmišljen koji vek ranije, možda bi ovim velikanima bilo bolje, ali bi svet bio uskraćen za dela koja su oni u svojoj „neadaptiranosti” stvorili. Ponekad nije loše kada spas malo okasni. Нови стандрад
  4. Увек су вукови клали јагањце...али је (неким чудом) увек више јагањаца него вукова! (Николај Жички, парафраза). Немци су један простачки, варварски народ. нанеилу су огромна зла човечанству. Језик им је прост и одвратан. За разлику од других неких језика који су сами по себи "песма", немачки језик кад пева звучи као чекић у рукама ковача гвожђа. Нешто мало су пробали са философијом и ту је изникол неколико идотчина чију филоЗофију би могао свести под "смућај-па-проли' ". Могу да убијају у руљи слабије, да кују гвожђе и праве аута и машине - мада и то им је наслеђе нацистичке машинерије и војне индустрије негдашње. Узгред, парадоксално је, али као неки вајни освајачи, уствари су велике полтрончине и сервилци. Под окупацијом су од '45-е од Амера, не смеју да прдну, и никада ничим нису показали да су слободарски народ. Како би били слободарски кад су варварски који тежи да осваја, пад га га заузде ћуте ко последње јајаре. То је тако са тим фашоидним народима, такви су и Орвати, од усташа кољача очас посла буду јајаре и вазали.
  5. Колико је све ово жалосно и апсурдно...све хришћани и теолози, и све таблете и ово и оно, и акатисти и активности и туц-муц, нико жив ни речи да се промене погледи на живот и сам човек измени - а што је, уствари, срж покајања. Доктор да реши то, Бог да реши то сви то да реше, а ја прав-"здрав" и жртва...ај, ај, ај...
  6. Србија водећа земља у Европи по потрошњи седатива WWW.POLITIKA.RS Србија је водећа земља у Европи по потрошњи седатива, скреће пажњу специјалиста психијатрије др Милутин Костић Србија водећа земља у Европи по потрошњи седатива
  7. Ćiriličar

    Владимир Путин

    Таџикистаници н аграђевини зараде 100 000 месечно, физикалци. Няня-гувернантка 80 000 — 100 000 руб. Москва, полный рабочий день, опыт работы от 3 лет, образование любое Эксперт Персонал 1 отзыв 1 вакансия Мальчику 8 лет срочно требуется няня-гувернантка. График работы 6/1, или 5/2 с проживанием в отдельной комнате. м. Чертановская + дача на выходные и летом. Требования: Желательно знание английского языка. Обязанности: Полный уход, сопровождение в школу, контроль за выполнением домашних заданий, сопровождение на секции и кружки.(ребенок занимается хоккеем). Условия: З/п от 100000 руб.+ питание. Да чуваш децу, имаш посебну собу (у Москви соба кошта 500 евра, 30 000 р.) имаш собу и храну и 1700 евра. Цуре за сат чувања деце узимају 10 евра, које раде на сат, можеш је узети пар сати.
  8. Ćiriličar

    Владимир Путин

    То су глупости. Зарплата Врача в Москве за 2022 год, средняя зарплата в Москве | ГородРабот.ру GORODRABOT.RU Сколько зарабатывает Врач в Москве? Статистика рынка труда 2022 года в Москве на ГородРабот.ру. Уровень средних зарплат по профессиям и отраслям. «Врач» Мы проанализировали 9 млн вакансий 150К компаний 140+ источников вакансии 2800 населённых пунктов Зарплата в сентябре 2022 50 000 медианная 87 738 средняя 100 000 модальная ак мы считали? Мы считаем среднюю, медианную и модальную зарплаты на основе российских вакансий. Наша статистика показывает предложения работодателей, а не реальные зарплаты, которые получают работники с учётом премий, надбавок и переработок. Мы включаем в расчёты все вакансии с любым типом занятости: стажировка, вахта, временная работа, полная занятость. За 90 000 рубаља у Москви сад можеш купити 1600 евра. Значи да специјалисти имају 2 000, да начелници клиника имају 3-4 000 евра. Додаш томе да СВИ имају станове државне, да имају 600% јефтинији бензин а сада и гас, струју и комуналије. Да имају градски превоз буд-зашта, да жене у Русији иду у пензиу са 55 година! И милион других повољности. Дакле боље је имати свој властити стан, без кредита и кирије и 1500-2000 евра у Москви него 5 000 евра у Берлину, Стокхолму и сл.
  9. Писмо Крлежи које се од јавности крило шест деценија Писмо Антонија Тодоровића одговор је на Крлежине записе од 1916 до 1933. године у којима је Србе назвао „ушљиви балкански цигани“ и „багром за вешала“ Мирослав Крлежа Антоније Тодоровић Шарпланинац (1880 — 1970), је био српски учитељ, национални представник Срба у Османском царству и члан четничке организације у Старој Србији, данашњој Македонији, почетком 20. века, а јавности је мало знано да је 1954. године упутио писмо Мирославу Крлежи, због којег је робијо три године. Писмо је на објављивање чекало скоро пуних шест деценија, а и кад је објављено није имало посебног одјека у јавности. Пре него што дамо шта је написао Тодоровић, ево још неколико биографских података о овом занимљивом човеку. Родио се у Призрену у занатлијско-трговачкој породици. Завршио је Призренску богословију 1897, а исте године постао је учитељ у српској школи у Велесу, потом у Битољу, да би 1904. постао учитељ у српској грађанској школи у Куманову. Формирањем српске четничке организације постаје члан и водећа личност њеног одбора у Куманову. Када је комитет ВМРО-а убио српског проту Атанасија Петровића Ташка 14. јануара 1905. у Куманову одбор српске организације решио је да за освету убије егзархијског, односно бугарашког проту Александра на дан четрдосетодневног помена Ташку, а главни организатор убиства био је Тодоровић. Иако је накратко био у опасности да буде ухапшен, Тодоровић је избегао затварање, али је већ 1906. морао да побегне у Србију, јер је у хартијама погинулих српских четника на Челопеку нађено његово име. У Турску се враћа након Младотурске револуције и постаје посланик за Криву Паланку и околину Прве скупштине Срба у Османском царству. Након младотурског преврата до 1912. био је управитељ српских школа за Кривопаланачку казу. Био је народни посланик у привременом народном представништву СХС 1921. године. После Првог светског рата добио је место школског надзорника у Призрену. Своје политичко деловање Тодоровић је наставио као као један од присталица Јаше Продановића и Републиканске странке. Набрајајући чланове Републиканске странке који су били блиски са Равногорским покретом др Драгољуб Јовановић је додао: „Са Дражом је био повезан и велики Србин из Призрена Анта Тодоровић. Умро је у Београду у 91 години живота. А сада ево писмо аустријском фелдвебелу Мирославу Крлежи из 1954. године: „Господине Крлежа, У четвртом броју „Републике“, часописа за књижевност и уметност, за месец април 1954. године, штампали сте Ваше записе из година 1916, 1919, 1920, 1921. и 1933. године. У заглављу „Година 1919“, под насловом „Смјена на јасеновачкој станици“, на страни 277, кажете: „Беч гладује, Аустрије нема, руља завладала светом, рат су добили ови балкански цигани, какова ли срамота!“ На истој страни на дну кажете: „Дер шварц Георг (Карађорђе, моја прим.) игра данас на међународној рулети и добио је главни згодитак. Београдској господи иде карта, тко би то могао да повјерује? Греј, Лојд Џорџ, Поенкаре, Клемансо, Вилсон, све су то београдски асови. А тко је нас побједио? Ови ушљиви балкански цигани, који читаве дане жваћу лук и пљуцкају по апсанама, ова неписмена багра за вјешала, тој данас Европа вјерује и дала јој је у руке некакве барјаке. Но Алзо сјавус. Гут шаун мраус“. Пошто се ове гадне рјечи г. Крлежа, односе на српски народ, јер је он једини од Балканских народа тада ратовао против Аустрије, дужност Вам је да одговорите јавности: 1. Да ли су те речи израз Вашег духа и мишљења о српској војсци, што ће рећи о српском народу, или Ваше средине у којој сте били и чули их? 2. Ако нису израз Ваших мисли и осећања, зашто их не ставите као туђе под знаке навода, или зашто се бар једном реченицом не оградите? 3. Кад питате: „Тко нас је победио?“, чим употребљавате личну заменицу у првом лицу множине, „нас“, види се да и себе убрајате у побеђене, само није јасно кога сматрате са Вама још побјеђеним, да ли све аустријске поданике или само Хрвате, или сте пак мислили на аустријску војску у којој сте Ви били фелдвебел? 4. Зашто Ви ове записе нисте штампали пре овога рата, него тек после 35 година, а то сте могли бар у времену пре шестојануарског режима. 5. Шта би било г. Крлежа, кад би један српски књижевник сео и написао један роман о злочинима почињеним од хрватских усташа над Србима у овом рату и генералисао то као дело целог хрватског народа? 6. Вама је познато г. Крлежа, да је маршал Тито, на путу за Грчку положио венац жртвама из српског народа у том рату, на острву Вису. Питам Вас да ли су и те жртве „ушљиви цигани“? 7. Сматрате ли Ви г. Крлежа да оваквим књижевним радом убијате ратнички дух код деце и унучади оних хероја из Првог светског рата, када их називате „ушљивим циганима“ и „багром за вјешала“? 8. Ви сте г. Крлежа сигурно прочитали књигу г. Владимира Дедијера, „Јосип Броз Тито“ у којој на страни 81, под примједбом Дедијер износи статистичке податке о жртвама Првог светског рата, а то су подаци извучени из архиве Конференције мира у Версају. По тим подацима, Србија је у Првом светском рату дала 1,247.000 жртава, то јест, 28% од њеног целокупног становништва. Сем тога, г. Дедијер цитира и Мошу Пијаде, да му је причао, да је из његова разреда, из гимназије, отишло у рат 32 његова класна друга, а да је погинуло 24. Питам Вас г. Крлежа, јесу ли оних 1,247.000 жртава, у коју цифру улазе и 24 друга Моше Пијаде, а на чијим костима је сазидана Југославија – „ушљиви цигани“? А сад, г. Крлежа, ако нисте знали, потрудићу се да Вам изнесем једно, том Вашем мишљењу потпуно супротно мишљење целог тадашњег културног света и то не само савезника Србије, већ и њених противника. Немачки цар Виљем, који је у своје време био персонификација тадашњег империјализма и противника Србије, рекао је о српском народу: „Штета што тај мали народ није мој савезник“. Нови бечки „Греие Прессе“ најдушманскији лист против Србије и српског народа, писао је 1918. године о српском народу: „Остаће загонетка, како су остаци српске војске, који су се спасили испред Макензенове армије, могли доцније оспособити за борбу. То је доказ да српски војник спада у најжилавије ратнике које је видео светски пожар“. Келнске новине од 1918. године у чланку „Психологија повлачења“, пишу: „Мало војника се тукло онако како се тукао српски војник. Он је умирао тамо где му је било наређено да се држи“. Немачки лист „Годлисхе Рундсхау“, од 1917. године, пише: „Војска малене краљевине Србије представљала је у почетку рата нешто најбоље што је икада једна мала, у културном погледу у многоме назадна држава, могла створити на војничком пољу. Одлично организована, обучена, са великим и скорашњим (1912) ратним искуством, јединствена и одушевљена за народну идеју велике Србије, храбра са пожртвовањем и поуздањем у победу – таква је убојна сила ушла у рат. Она се борила са беспримерним пожртвовањем и силном упорношћу, па чак и при пропадању китила је славом своје заставе. Српски војник био је достојан противник и српска се војска у повољним приликама могла често показати као надмоћна. Правичност, чак према иначе мрском непријатељу, захтева да се то јавно потврди“. Кемал Ататурк, иако је Турска у Првом светском рату била на противничкој страни Србије, када је 1919. године примио отправника нашег посланства у Турској, Трајана Живковића, рекао му је: „Срећан сам што примам представника најхрабријег народа на свету – Срба, који потамнеше славу старе Спарте“. Велики син грчког народа, Венизелос, када је на улицама Атине спазио српског војника у униформи, пришао му је и рекао: „Овај је војник достигао славу наших дедова Спартанаца. Угледајмо се на њега, ако хоћемо да будемо достојни потомци наших предака“. Француски државник Луј Барту, 1916. године, на прослави Светог Саве на Сорбони, рекао је: „Крилатица француске револуције: слобода, братство и једнакост није била крилатица само за француски народ, већ за цео свет. Она је наелектрисала народе целога света. Пример за то нам пружа српски народ који је у борби за слободу бацио на жртву и имовину и животе. Француска неће закључити мир док не осигура егзистенцију и врати слободу српском народу, који је у средњем веку играо међу народима света културну улогу и имао свога великог културног мисионара Св. Саву још у XИИИ веку, кога на данашњи дан прослављамо“. Руски научник Мељуков, том приликом о Св. Сави је рекао између осталоги ово: „Мајка Русија неће ставити мач у корице док не врати слободу најмлађем детету, али зато и најмилијем детету словенске породице – Србији“. Јапански професор медицинског факултета у Токију, за време Првог светског рата шеф мисије јапанског црвеног крста у Паризу, рекао је у свом говору о Св. Сави и ово: „До овога рата ми Јапанци уживали смо глас војника са најјачим ратничким духом. Овога пута, морамо признати да нам је српски војник то првенство одузео. Не замерите господо Срби што смо на то мало и љубоморни“. Када је на истој прослави почео да говори амбасадор Белгије, речима: „Србијо сестро по судбини“, чуо се јецај у сали Сорбоне. Када смо 1915. године били на Албанској обали и када су савезници решавали да нас спасавају, велики син француског народа Бријан, тада је у француском парламенту изговорио ове речи: „Када би само један једини Србин апеловао на Француску да га спаси, јер неће да буде роб, дужност би Француске била да упути своју флоту и спаси га. А овде није случај о једном једином, већ о више од стотине хиљада хероја тога по броју малог али по духу великог народа српског. „Вив ла Сербие“ заорило се у парламенту и на тај начин је изгласана одлука о нашем спасавању. На крају, г. Крлежа, да Вас подсетим и на оно што Вам је добро познато, а то је 27. март 1941. године, који је дело једино српског народа у Југославији, и то целога народа, без обзира на његову тадашњу партијско-политичку подвојеност. Тога дана је српски народ сам себе драговољно разапео на крст искључиво из моралних побуда са паролом: „Боље гроб него роб!“. Питам Вас г. Крлежа, који је то још народ у Европи исто учинио? Може ли то дело да уради један народ и то презрени, кога Ви називате „ушљивим циганима“, и јавност би интересовало једино то, да кажете које су Вас побуде руководиле да то учините и дате у штампу такву погрду српском народу. А сада г. Крлежа, осврћем се на Ваше речи: „Неписмена багра за вјешала“. Зар Ви као књижевник и академик, не знате за највеће духовно благо српског народа – Српску народну поезију, и зар не знате да су поједини књижевни ауторитети западних народа као браћа Грим и Гете, морали учити српски да би могли да студирају то наше духовно благо које је створио аналфабет. Зар Вам није позната генијална фигура Вука Караџића, који је као самоук дао свом народу најсавршенију азбуку и створио му књижевни језик? Зар Вам није позната, такође, генијална фигура мислиоца и песника Његоша? Питам Вас јесу ли и они „ушљиви цигани“? Потребно је г. Крлежа да знате и ово: једном приликом Трумбић је причао када је био у посјети код Клемансоа (државника Француске) са италијанским државником Сонином – када се повео разговор по питању „Лондонског уговора“ (Уступање Далмације Италији за њезин улазак у рат на страни савезника), по којем је цела Далмација до реке Цетине требало да припадне Италији. Сонино је рекао да савезници хоће да поцепају Лондонски уговор који су потписали. На то је Клемансо одговорио: „Лондонски уговор поцепао је српски војник који је стигао из Солуна у Сплит и Љубљану пре него Ваш војник, иако Вам је то било на домаку“. А, г. Крлежа, тај српски војник који је усиљеним маршем стигао од Солуна до Далмације и Љубљане и допринео да се Далмација припоји Хрватској, односно, Југославији, не тражи хвалу, али се није надао да ће га један син хрватског народа и то књижевник назвати „багром за вјешање“ и „ушљивим циганином“. Осим тога, да ли сте се г. Крлежа упитали откуда то да зе време последње окупације Хитлер наплаћиваше контрибуцију само од Србије, а она његова зверска наредба – „за једног убијеног Немца, 100 југословена“, извршавала се само у Србији? Да ли се случајно и Хитлер није сложио са Вама да је српски народ „ушљиви циганин“ и да га треба истребити? Да завршим ово моје отворено писмо речима: Не заборавите г. Крлежа да Вам српски народ неће заборавити ову нанету му увреду, јер сте и пре извесног времена пљували по београдском гробљу (Ваша полемика са Левантићем), а сад пак пљујете на милион и више гробова хероја српског народа, хероја из Првог светског рата расејаних на три континента света. Сем тога, неће Вам се заборавити, неће се заборавити ни злотвору Павелићу и његовим усташама на више стотина хиљада гробова које су овога рата српском народу створили. Загреб, 1954. године“ Због овог писма Антоније Тодоровић је, мада већ увелико у осмој деценији живота, био осуђен и одлежао три године затвора. Писмо је у папирима свога оца пронашао писац Павле Бабац, а да угледа светлост дана заслужан је његов син Душан. Извор: Тамо далеко, IN4S
  10. Ја сам се вакцинисао Спутником, верујем само руској, кинеској и кубанској вакцини. Остало је мућка 1000%. Као што је, вероватно, и сам вирус мућка (=биолошко оружје нечије за рад неких интереса).
  11. Не машим, ја сам тебе разумео, ниси ти мене. Парт 2: не верујем им ја када, тобож, испитују нешто и сл. Конкретно то за Фајзера, мислим да ЕУ мало покушава да удара контру САД јер су окупирани. Никавим извештајима и испитивањима њиховим не верујем. Кад кажу истину, кажу је ради неке будуће лажи и манипулације. О томе ти говорим. Знали су они јако добро шта није испитивано. То ти је систем добар-лош полицајац. Као кад гледаш америчке филмове типа неко у војсци наравио злочин, и онда суђења и драме, и онда победи "деморкатија" и "правда".
  12. @Вилер Текс Ништа им ја не верујем! Да почну да деле по 10 000 евра нарору не бих им веровао. У ЕУ влада лаж као идеологија. У ЕУ је "ако су аргументи на твојој страни, утолико горе за аргументе". Сам видиш да раде против себе и доживљавају психолошке оргазме. Уствари протов свог народа. Мислим да свет није имао ово у својој историји да руководства дежава раде против сопствених народа. Осим, наравно, у отвореним диктатрама. Пошто за неке елите границе немају смисао него моћ и новац ово су сада глобални фашисти. Погледај само ко је еве на челу држава са огромном моћи - и сви трубе у једну трубу лажи.
  13. ПеСе: Пошто у Русији живи можда 100тињак и више разних народа, све монотеситичке религије, гради се нови св. поредак, тако да сам сигуран да птр. Кирили и Путин имају великог удела о овим видовим скупова. Осим тога, сам знаш да Русија активно ради на сарадњи са муслиманским светом...тако да...ово је чиста политика.
  14. Англиканци су били направили заокрет захваљујући нашем Николају, биле основане комисије, скенирало се где су разлике и шта може да се уради да се врате правој вери....нажалосто дош'о рат, и остало после, сад су уместо повратка правој вери отишли у аут скроз. Види Боки, ово друго...напорно ми је...мешаш контесте....скроз! Само 2 ствари: 1. Једно су ти разговри међу хришћанима где се говри о првеству, вери, не би ли се како приближили ставови. 2. Ово везе нема са тим, ово су више политички него верски разговори. Нема овде скоро ништа што има за циљ неко уједначавање онога што се никад неће уједначити - догме и сл. Овде се ради суживоту на земљи не о некој верско-сотериолопкој претензији типа "ајмо да видимо како ћамо зједно у Рај" - не! Е сад, тупити и анализирати свеку реч без основне суштин, то је мало... ДРУГА је ствар ако се овакви сусрети користе за неке тамне циљеве неких лоших чика - мада то је за мене претеривање. Ово и не сматрам "екуменстичким" скупом....политика чиста.
  15. Нико жив више кешом не плаћа. У ЕУропи многе радње не примају кеш. Свакоме је лакше да стисне картицу или телефон на тастер него да носа прљаве нованице по џеповима. Тако да је глагол "биће" у погрешном облику - дигитални нован је већ ту. Банке кад дају кредите треба д аимају само 10% новца, а 90% је "ваздух"...ако имаш новац и хоћеш кеш мораш да наручиш. Ограничени су лимити вађења кеша из банкомата и сл. Тако да можда вероватно 90% и више свих транскација иде дигитално међу појединцима, а фирме, банке, државе - то се подразумева. Једна влада? Па сад се води рат да не буде једна влада. Једна религија? Јако тешко. Кад би сви пристали, муслимани неће. То су параноје...биће ово биће оно. Тежњи има, али "што је баби мило...". И...чим неки деклеративни православац види попа или владику са неким имамом или бискупом одмах "једна влада", "издаја вере" и те пароле....па шта треба да се кољу народи стално. Ако имаш другу веру не значи да треба да живиш у бункеру без другугих народа и вера. Од кад је света и века тако је било и биће....
  16. Проп'о је ФСБ са својим неспособностима и катастрофалним пропустима које раде последњу деценију... Основана комисија? Па зар не могу институције система да реше случај ако га већ нису предупредили? Од процене ФСБа да ће Украјинци дочекати Русе са цвећем имамо да им врше диверзије на стратепшким објектима и убијају људе по Москви. Страшно!
  17. @Bokisd Nemam kad, ali odgovoricu ti....slazem se - dobro si primetio - pozitivnu konotaciju "dopustanja razlicitosti", vazne nijanse. A sam sam piso isto to sta i kako Bog dopusta. Do citanja.... PS Vi ste, vidim, bolje to ispratili, ali ovde treba videti ima li ili nema povezanosti sa tim dogadjajima...jer, mozda je RPC i Putin, u kontestu nove ruske doktrine, geopoliticke, imalo svoje prste ovde u Kazahstanu. Pisemo se kad dokolim...i...samo lud moze odricati potrebu da posebno hriscani i muslimani saradjuju n apolju suzivota, posebno danas u globalnom svetu gde je mesanje ljudi na jednom prostoru sve izrazenije...mira i suzivota radi. Gde su granice? E to je drugo pitanje.
  18. Па бре Боки где се ово тврди?
  19. САМО о овој тачки причам(о): -Пре пада су били Адам и Ева и није било ни порода, никавог плурализма, раса, подељених језика. Културе у овом контесту су јако несмотрено овде убачене, али обраћа се СВЕТУ па има смисла. - Циљ стварања није био да Адам (про)падне, него да ураста (ок иконе ка подобију), међутим пад је ПРЕДВИЂЕН У СТВАРАЊУ, зато је адам добио "плату за грех"...и то се и десило. Подразумева се да је пад по Божијем допуштењу, то допуштење је укалкулисано и пре стварања као "план Б" за спасење. Дакле у ТОМ конесту је ово написано "израз Божије мудрости у стварању". -Ова реченица маааало, малкице вуче на исламску теологију, али је скоро неминовна да би се задовољило и хришћанство и ислма. Тако је она удовољила исламском учењу, а није нарушила хришћанско. Други део: -Бог јесте допустио верску разноликост јер све што се деси деси се по божијем допуштењу! Ако Бог нешто не допушта, а деси се, значи да Он није кадар то да спречи. То што Он допусти не знаћи да је његова воља и да је то корисно човеку. А верска разноликост је човеково лутање по недођији и тражење Бога. Ништа ја нисма помешао, ови сусрети НИСУ сетериолошког карактера, већ чисто имају за циљ помагању (политици) у што је могуће бољем и мирнијем суживоту. Они чак нису ни верског карактера у правом смислу речи... Они се набоље могу окарактерисати - беше ли оно Плавле Галатима шише (?), о Луди Галати, ако се већ свађате, гледајте да се не истребите. То ти је то, о луди људи, ако сте већ подељени у 100 раса, вера, полова, и сл., памети се призивајте овако и овако. Комликујете ствари...скоро НИЧЕГА ту нема религијсог, као у екуменистичким сусретима мећу 'ришћанима који су постали јако упитни и бесмислени (и неће их ни бити за дуго).
  20. Тимотију посланица прва св. апостола Павла, глава 2 1. Молим, дакле, пре свега да се чине искања, молитве, мољења, захваљивања за све људе, @Вилер Текс И за Украјинце, фашисте, Зленског, непријатење Русије, јер: "За све грехе људске кајем се пред Тобом, Многомилостиви. Гле, семе свих грехова налази се у крви мојој! Својим напором и Твојом милошћу ја угушујем тај зли усев дан и ноћ. Да не ниче кукољ но чиста пшеница на њиви Господњој. Кајем се за све брижне... Кајем се за све болесне... Кајем се за невернике... За све богохулнике... Кајем се за све човекоубице, што убијају туђ живот, да би свој сачували. Опрости им, Многомилостиви, јер не знају шта раде. Јер не знају, да нема два живота у васиони но један, и да нема два човека но један. Ах, како су мртви они, који одсеку пола срца! Кајем се за кривоклетнике... За све пљачкаше браће своје... За све гордељиве и поносите... За све пјане и прождрљиве плачем и уздишем... За све браколомне... За све многоглагољиве... За све рушиоце суседног огњишта и суседног мира кајем се и уздишем, јер проклетство навукоше на себе и на свој народ. За сва лажна уста, за све мутне очи, за сва горопадна срца, за све ненасите утробе, за све мрачне умове, за сву злу вољу, за све ружне помисли, за сва убитачна сећања, -кајем се, плачем и уздишем. За сву историју људи од Адама до мене грешнога кајем се, јер сва је историја у крви мојој. Јер сам ја у Адаму и Адам у мени. За све светове, крупне и ситне, што не дрхте пред страшним присуством Твојим, плачем и вапијем: Владико Многомилостиви, помилуј и спаси ме".
×
×
  • Креирај ново...