Jump to content

Ćiriličar

Члан
  • Број садржаја

    4169
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Број дана (победа)

    49

Posts posted by Ćiriličar

  1. Шта је истина овде: Бокан једно, отац Јован друго?

     

    Отац Јован Пламенац: Само одрицањем од Вучића, као на крштењу, можемо до спасења!

    Вучић је продро и у Српску православну цркву убризгавајући у њу отров своје мисије.

     

    http://srbin.info/wp-content/uploads/2020/11/otac-Jovan-Plamenac-006-640x503-1.jpg

    Западњачки глобалистички монструми више неће да чекају Вучића да испуни преузету обавезу: гурнули су му папир о de iure признању Косова за државу под нос да га потпише (de facto је то признање одрадио поодавно, имплементацијом Бриселског и потписивањем Вашингтонског споразума, те игнорисањем Резолуције 1244 Савјета безбједности Уједињених нација). Њима Вучићеви ауто путеви, приче о економском тигру, лидерству у региону, дроновима над Копаоником, повишене борбене готовости, барикаде на Сјеверу Косова, најновији хит злато и et cetera циркуси уопште нијесу забавни.

    Није им довољно што је у Србији западњачка новопаганска глобалистичка идеологија имплементирана у медије, школство, социјалне установе, што је већ непромјенљива предсједница Владе јавна лезбијка, што су стране инвестиције у Србији у ствари инвестиције српским новцем из њихових кредита… Они хоће све. Хоће Косово, и са њим Србинов Косовски завјет. Хоће душу Србинову.

    *************************************

    Они су Вучића учинили српским Лујем XIV. Учинили га државом. Он је и Влада, и Скупштина, и Устав, многима у Србији, али и ван ње, и тата и мама, све и свја. Неће они да се бакћу институцијама. Треба им персона којој ће дати надинституционалну моћ. Њена моћ је – њихова. Та персона мора имати „капацитет“ за судско процесирање у случају да покуша да изигра испуњавање налога оних који су joj „удахнули“ моћ.

    Устав Вучићу не допушта да својим потписом од државе Србије одсјече дио њене територије. Али Устав Србије није устава. Он је – решето. Кроз то решето провлаче његов потпис којим би требало српски народ да остане без свог духовног исходишта Косова и Метохије. Био тај чин експлицитан или не, биће правно обавезујући.

    Вучић је одавно намамљен, и такав је, техником званом „демократски избори“, инсталиран на мјесто предсједника Србије. Ухватио се у коло са Ђаволом, прецијенивши сопствену лукавост. Сада се замка затегла. Цап-царап. И он се превија и цврчи као цријево на жару. Хвата се за партију, за Владу, за Скупштину…, али као да се у аутобусу умјесто за шипку држи за сопствени брк. И ногу би себи да одгризе, као оно лисица, да се ишчупа из ње али – не дају. Мораће своју кашу да покуса до краја. Још и да погребе ваган. Таква су правила у његових послодаваца. Мафијашки кодекс. (О томе је могао да му исприча Мило Ђукановић. Био је такође држава као и Вучић и у истој замци. И одрадио им што су тражили: одвојио је Црну Гору од Србије, признао Косово за државу, увео Црну Гору у НАТО… Више им није потребан. Ако успије штогод од своје слободе да купи, и то је то.)

    Нико не уцјењује Србију, нико јој не поставља ултиматуме да призна Косово за државу. Само су Вучићу издали налог да изврши своју обавезу према њима уз вјероватно посљедње упозорење да више немају стрпљења за његова врдања. Он и вриједни клесачи његове бисте то представљају нападом на Србију. Родољубље његових фанова је – вучићољубље.

    У страшном гријеху велеиздаје Вучић није сам. Он је као глава комете која вуче огроман, дуги реп. У том репу уз главу су они који су за њега везани што легалним што нелегалним крупним бенефитима. Низ реп се протежу остали који се каче на његову моћ: они који чине његову власт, од њених полуга до шрафова; власници и уредници медија са којих се он не скида као што се не скида ни сва та булумента његових удворица; они који или побочно заташкавају његова непочинства или их прећуткују, а у прилици су да на њих укажу; па и они који јавно говоре о његовим непочинствима не именујући њега као починиоца…, све до јан-хусовске невине простоте која прилаже свој нарамак дрва на ломачу српског народа, каквих су крцате легије његових гласача.

    Вучић је својеврстан лакмус папир духовног и моралног стања српског народа у ово вријеме. Он је усисао лакоме, слабокарактерне, бојажљиве…, одвојио је кукољ од жита. Прилијепили су му се поклоници бога Новца, славољубци, хедонисти…, сви који мигоље кроз земаљски живот избјегавајући личну жртву. Интелектуалци су посрнули, што подржавајући Вучића јавно или у институцијама у којима су упослени, што ћутањем на његово увлачење српског народа у пропаст. САНУ се дави у сопственој срамоти.

    Много је разлога због којих људи подржавају Вучића: од политичких до осјећаја стида оних којима је он или његов режим нешто помогао у животу ако му не узврате.

    Не треба нам пуно више прстију него нам их је Створитељ на рукама саздао да бисмо побројали српске интелектуалце који јавно показују на Вучића као онога који је spiritus movens не само губитка Косова и Метохије за Србију, него и културолошког, па и духовног урушавања српског народа, који се јавно одупиру вучићезацији Србије. Међу њима су људи које с поносом могу назвати својим пријатељима: водећи српски интелектуалац професор Мило Ломпар; професор међународног јавног права не у ‘ладовини Београда него на врелини Косовске Митровице Дејан Мировић; жена-чо’ек, генерални директор Центра за геостратешке студије, Драгана Трифковић; човјек чија је душа поезија, она оловна, као Србинов живот, Михаило Меденица; мој брат по путиру протојереј Саша Петровић, парох цркве Светог Николе у Омахи, у Небраски (САД)…

    Српска православна црква још од Светог Саве била је притка уз коју се из каљуге ропства, али и посрнућа својих вођа, уздизао српски народ. Српски народ опстао је на ангеоским крилима своје Цркве. Вучић је продро и у Српску православну цркву убризгавајући у њу отров своје мисије.

    Планине крупних српских ријечи су прекотрљане преко Косова и Метохије. Крупних, узвишених, али – јалових. Не дам из свога срца Косово, ори се по приредбама и кафанама. Али, не могу ја ријешити проблем Косова, то ће неко други.

    Косово неће спасити нико други него ја, и ти, и ти…, као што нико други неће сачувати српски народ од пропасти. Ђед и прађед погинули су за себе. Наравно, и за мене, али не као испуњење мог родољубља.

    Косово, себе, своју породицу и свој народ можемо спасити само личним непристајањем на пропаст, непристајањем из којег узраста лични отпор. До спасоносног отпора доћи ћемо једино кроз поправљање самог себе. Управо то – довођење себе у склад са јеванђељским вриједностима – је оно покајање на које ових дана призива и мој такође брат по путиру, пуно млађи од мене по годинама и исто толико старији по мудрости, професор протојереј-ставрофор Дарко Ђого.

    Покајање није флоскула, како се према њему обично односимо. Покајање је – живот хришћанина. Не постоји опште, заједничко покајање; постоји само лично покајање. Збир личних покајања чини народно покајање.

    Подсјетимо се, посебно ми у Цркви који тако и подучавамо, живот не завршава његовом земаљском кончином. Заиста, сушто у својој души ћемо изаћи пред Господа? Чиме ћемо своју душу откупити из ропства гријеха? Новцем, славом међу људима, положајем у друштву као и у Цркви…? Једино, искључиво, и само – дјелатним покајањем.

    И само одрицањем од Вучића и дјела његових, као на крштењу, можемо изаћи на пут спасења свога рода и отаџбине. Ма колико велика била жртва то одрицање…

    -----------------------------------

    А ево и Бокана о овоме:

     

     

  2. Како се каже оно? Са господом госпо'ски, са циганима цигански! Преведено: са НАТОМ (може само) натовски. Руси су пустили НАТО да дође у Одесу и Донбас, па колико ја знам много је ближе њима да ту дођу...могли су доћи мирно, са мало обеваштаног рада, мало више пара, мало агената, а сада морају преко својих лешева. И крвавије, и скупље и теже.

    Руси су фаце, ноншалантни...мислим, шта ће Србину Бока Которска, она треба неком црнцу у Бостону, а Срби...ма није бег циција. Исто тако и Руси....што би се они "баћкали" са неким тамо по Украјини...занимљиво да Амери не подцењују тако, него много "воле" и Украјину и Монтенегро...у различитим омерима.

    "Иди бре, пусти те Црногорце нек' иди, ионако су запосели пола БГ, који ће нам"...Јеремић се клебери к'о манијак са оним Рођаном, Рађаном, како се зваше...а држава се цепа....то су "домаћини"...исто је то са Украјином било, само мало другачије....сад нема куд даље....што се мора није тешко.

     

  3. Лењин у москви

    Moscow Canal. Monuments of Vladimir Lenin P5223418 2200.jpg

    Лењин у Подољску 50 км од Москве

     

    XXXL

     

    Сифиличар и крвник Русије - куда Русија може са тим да стигне? Никада и никуда!

    Још су трагови његовиз злодела по Русији....

     

  4. пре 5 минута, obi-wan рече

    Ovo uopste nema veze sa stvarnoscu. U pitanju je cela jedna velika zemlja, i jos i vise - jedan ceo jedan ogromni civilizacijski i kulturoloski prostor. U takvim razmerama - u razmerama naroda i kontinenata - sve je krajnje slozeno i potpuno neuporedivo sa ovakvim banalnim primerima pojedinaca siledzija.

    Ako cemo da trazimo gde je greska kod Rusa - u devedesetim je, pocev od Gorbacova, pa dalje.

    I upravo sad se ta greska ispravlja.

    Слажем се да сам банализовао, али чисто да мало "осветлим" то непрестано хвалисање - испада као да су Руси супемени. Ствар је још комликваније од тога што кажеш (сад сам контрадикторан свом првобитном банализовању, али није то баш ни банализовање у право смислу).

    То је чудан народ. Не ваља бити брз ни на пиштољу ни на језику, али нема народа који је попали све своје храмове и побио своје свештенство - Руси су ти т(ак)и! Покусали су револуцију '917., па што се не опамете. Онд аонај несрећни Горбачав, бре ЛАСКАЊЕМ су га придобили злотвори да растури империју онолику и одведе је у сиромаштво. Жена му била опседнута западом и искомлексирана. Онда Јељцин....и сад нова Русија, након свега....мења се, изменила се тотално, извадила се нархије, беде, понижења - све то стоји (Москва је најчистија и најуређенија метропола света - недвосмислено!)...али све нешто килаво. Бре Лењин, највећи крвник Русије је запосе све тргове и десетина хиљада улица по Русији! Не смеју име тргова да промене и улица, да их врате на предреволуционарне. Имена КРВНИКА су по рсуким улицама још увек.

    Рат против фашизма и 26 милиона жртва се поистоветило у сећању са Лењином, револуционаром - треба време, да, огромне су то и страшне, адске и рајске последице....то је траума једне целе цивилизације, једне Империје и више, на десетине можда 100-ине народа...али баш због тога мора се бити опрезан и БЕЗкомпромисан када је у питању страдање тих народа и сама Русија.

    Питање Украјине се требало решавати помоћу "МЕКЕ моћи", а не пустити да ти власти народ неко потрује идологијама, напумпа оружјем и мржњом.

    О томе се ради. Оно што је Лењин радио '917. по Русији сад је НАТО урадио у Украјини - ИСТО ТО! Русија то није смела допустити. Није била кадра за дејствовање "меком моћи". Ако си Империја мораш да поседујеш и друге способности ван нуклераног оружја и тоовског меса. ТУ су пали Руси. Пали су и не види се подизање. Сад се због ситуације снаазе (на страну ратна дејства). Заказали су дебело на обевештајном, стратешком и пљу деловања без оружја, превентивно стварање утицаја.

  5. пре 17 минута, obi-wan рече

    Ne, nema to veze ni sa kakvom greskom. Ovo i ovako je, u stvari, bio jedini moguci izbor.

    Kako? Prosto je. Da su Rusi onda, pre 8 godina, kazali da je taj Minski ugovor prevara, zapadni bi mogli udobno da kazu "znaci vidite, Rusi su ti koji ne zele mir", sto je lako moglo da dovede do teze pocetne pozicije za rat. Takodje, Rusi su ovako, sto je daleko najvaznije u tom geopolitickom pogledu, stekli punu i trajnu podrsku velike vecine sveta, tj. prakticno svih koji ne zele da budu anglosaksonska radna kolonija.

    Ovih 8 godina nisu se samo zapadni spremali za rat, nego i Rusi, tj. narocito oni. Rezultate imamo pred sobom.

    Drugim recima - naravno da je svima bilo jasno da zapadni sve vreme apsolutno lazu, ne samo Rusima, to uopste nije bilo tesko da se vidi. Ali nije imalo drugog nacina da se dodje do pozicije za jedan pravedan i odbrambeni rat, jer je rat najmanje takticko pitanje (ovo na terenu), a mnogo vise stratesko (tj. civilizacijsko).

    Kako su mnogi vec na pocetku akcije primetili, ovo nije prosto rat za resurse ili nesto slicno, nego direktan civilizacijski sukob dva potpuno suprotna nacina razmisljanja, tj. rat sistema vrednosti i antivrednosti.

    Краће речено - по твом - (примера ради): ја сам зао човек и желим да те уништим; ти си јак и силан и мудар, и знаш моје намере, али пушташ да те ја лажем, убијам ти чељад, а истоврмено, фол, нешто се договарамо. Онда кад прође 8 година те моје тортуре и лажи, ти се расрдиш и кренемо у сукоб, јер, ето, комшијама је сада очигледно да сам ја зао а ти ниси?

    Људи нису глупи. Саудијци нису глупи, ако плаћају Америма рекет пола века, сигурно им је досадило да плаћају рекет. Тако и остали део света. Ништа значајније се у свету није променило по питању НАТОа. Пола века бомбардују, уништавају државе, подижу револуције братоубилачке како би завладали...све то зна остатак света. Ништа ново нису сазнали од 2014. - 2022. године.

    Једина исприка Руса може бити да нису били спремни војно и еконосмки за сукоб ове врсте и да су чекали! Са друге стране, сад зна цео свет, 2014. украјинска војска је била 100 пута слабија, русоФИЛСТВО 100 пута веће. И у чему је онда логига руског чекања 8 година?

    Руска рубља није расла док се гас продавао у доларима, него сада када су Централну банку извели из јарма ФЕДа! Ако  су се плашили да неће моћи да продају гас ЕУ - па не продају га сад, све су им гасоводе пресекли! Ако су се плашили изолације од Запада - имају је сада, све су изоловали од композитора, спортиста, авиона, енергената - тотално су изоловани.

    Шта је то БОЉЕ што су Руси дочекали 2022. у односу на 2014.? Светско мнење? Па нису кинески, индисјки и други лидери идиоти - знају они шта је НАТО и САД! ОСИМ тога, од 2014. до 2022. године имамо владавину Трампа, дакле период када апсолутно он није био спреман да улази у сукобе са Русима.

    И на крају: ако је Русија имала петљау да заштити Асада, да Обами, ратоборном, удари шамар и спречи интевенцију - па нема логике да нема ту петљу да штити СВОЈ народ у Донбасу?

    Дакле - СВИ аргументи, осим руске аљкавоси отпадају! И...НАТО се шири од 90-тих, па Југославију како су рокали, па на Мајдану снајперисти убијали народ прв-здрав на улици....аргументи које Путин сада износи су ПРОТИВ њега. Кад су то све знали, видели - па Јануковича је он спасавао, његови специјалци, легалног председника спасава, од пуча у Украјини и нада се чему? Похвалама за руски кавијар, шта ли?

    Русија је направила катастрофалне геополитичке потезе који да нису учињени, сигурно би умаљили крвопролиће данашње. Могли су се ушетати у Кијев за 2 дана. Покојни Лазански је говорио, а тада није НАТО био у Украјини да за 24 сата Руси излазе на Дњепар ако затреба. Нису изашли јер су дуго чекали и питање је хоће ли икад изаћи.

    Самим Украјинцима, ма како се осећали, боље би било да је дошла нека сила попут руске 'мирно", него да разоре целу државу па дођу. Вредности запада се знају деценијама. Ово што се сада дешава је катастрофа за све. Ово није никава "операција", ово је светски рат, у сваком случају рат Запада тзв. колективног са Русијом. Путинова стратегија "ако мораш да се бијеш удари први", овај пут НИЈЕ примењена - није он ударио први, него народ тамо гине 8 година.

    Замисли да неко Американце убија ван Америке? О чему причамо и лажемо се више...

    Руси нису ПРЕценили запад, и плашили се сукоба, па чекали, Руси су ПОДценили запад, ниси були свесни, понашали се ноншалантно на шта су ти људи спремни иако су свуда по свету имали доказе за то. Кад им је дошло на капију онда се, фол, пробудили и "мудро" чекали. Неће баш бити тако...изјаве Захарове су типа: "ја сам изненађен и увређен". Сад нема назада, сад је рад, сам Бог зна, до последњег КОГА!

    "Најјача" восјка света не може да освоји регион Донбаса? Утврђивали се? Па што си чекао да се утврде па онда нападаш? Где ти је била ФСБ ипред Москве ти роваре злотвори а ти шта? Гледаш словне грешке у захтевима за визе. Ово је последица ГЕНЕРАЛНО руског западоФИЛСТВА, не могу себи да признају да их запад неће. Кад више немају крд, врше отпор и то је то. Ужане гоолитичке и историјске омашке.

  6. пре 2 часа, Вилер Текс рече

    Зелени на валсти у Немачкој. Дакле Немачка власт отвара рудник угља!

    To је тај политичко-муљаторски фактор, али не можемо тако гледати ствари. Ови наши аутошовинисти што протествују јер им је жао природе - то им је само повод. Нажалост, добрим делом су у праву везано за те руднике и експолоатацију.

    пре 2 часа, Вилер Текс рече

    Вреди ово читати пре него што следећи пут Ћута, Видојковић и екипа позову на блокирање аутопутеве.

    Страшно у свему - али то је последица да смо окупирани, првенстварно монетарно, јер као и други Вучич је само наставио либерални капитаизам пеузет од ДОСа - страшно у свему је то да да држава води економију дуга. Пошто узима паре од зеленаша (ММФа) потписује 100-тине страница обавеза.

    Ми добијемо вест: Србија потписала са ММФом кредит од 2 милијарде. Од те 2 једна иде на камате, друга на неке пројекте, и субвенције. Али, ми смо сазнали један пасус, осталих 100 страница А4 формата су обавезе по уговору шта Србија мора да уради. А то су јавне финасије, плате, пензије, енергенти и остало - дакле зеленаши ти НАРЕЂУЈУ како МОРАШ да управљаш својом кућом. 99% власт прећути, и сакрије у дневнополитичка препуцавања. Показује председник слике шта је изграђено и сл.

     

    Јесте СНС изградио више од ДОСа, али то је све замајавање народа. То ти као кад би ти радио за 20 еура на дан, а уствари требао би да имаш 150 еура на дан. Жалиш се газди а газда ти каже: Бре, погледај оног у Македонији ради за 10 евра, шта 'оћеш ти? А за колико си радио за бившег газду - радио си за 10 евра, а ето ја ти дајем 20!

    То што ти нови газда (власт) даје 20 евра на дан, а стари газда давао 10 евра, уопште није показатељ да је нови газда добар - НЕ! Нови газда је МАЊЕ ЛОШ од старог. То је то и са Тинтом...држава НЕ СМЕ и да хоће НЕ СМЕ да оснује компанију и сама експлоатише властиту руду у властитој држави, у самој себи! Дакле, фактички, није власник својих сировина! Остало су нијансе - да ли Тинто или Кинези, или овај онај.

    НЕМА напретка никавог никуда, НИКУДА, са овим економским системом. Гледај слике Клиничког центра и моли Бога да те не одвезу тамо да умреш. То је то. Рудна богаства би МОРАЛА да се експлоатишу од државних компанија. Али ми се задуђимо код ММФа и дајлемо од тог кредита по 10 000 странцима да дођу да "инвестирају"...то су БОЛЕСНЕ ствари! Али, изгледа да другачије не можемо јер смо колинија...па Вучић весла ове са запада колико може. Боље он него кави Ђелић и факини.

  7. пре 34 минута, Ćiriličar рече

    И зато се може закључити да време пре и после пада никако не може бити исто, тиме ни само кретање (атома, планета и целе природе). Као што крвоток Адама није био исти пре и после пада, вероватно се ни земља није окретала исто после пада. Нити ће се окретати исто наступањем Цартва Божијег - ако се уопште буде (о)кретала.

    Па онда рече Адаму: Што си послушао жену и окусио с дрвета с ког сам ти забранио рекавши да не једеш с њега, земља да је проклета с тебе, с муком ћеш се од ње хранити до свог века; Трње и коров ће ти рађати, а ти ћеш јести зеље пољско; Са знојем лица свог јешћеш хлеб, докле се не вратиш у земљу од које си узет; јер си прах, и у прах ћеш се вратити (1 Мој. 3, 17-19).

    Јасно к'о дан да је дошло до преображаја целокупне природе...

  8. пре 6 часа, Bokisd рече

    Има оно да су анђели бестелесне природе и суштине, али када се погледа у односу на Бога који је једини изнад сваке телесности по Својој природи, онда испада и да анђели имају неку врсту 'телесности' иако немају материјално тело.

    Тако ово за анђеле и 'телесност' можда може аналогно и за време да се посматра, за Бога као апсолутно безвременог не постоји време, али за нас као створене, иако ћемо да будемо богови по благодати, ипак постоји за нас неко 'време'. 

    Да...тако некеко ми (незнавени) једино можемо и да (са)гледамо...лепо речено...само да додам у вези анђела...то њихово "тело" - иако су духови (мада у доносу на Бога Духа, уствари нису духови него су 'телесни') - јесте баш зато што не могу бити свудаприсутни, људским терминима - не распростиру се, него се крећу. Од тачке А до тачке Б морају да се крећу! И управо немогућност распростирања, НЕсвеприсутност, чини да морају имати неку врсту 'тела".

    Зато је кретање толико важно и неодвојиво од времена. Зато велики Св. Максим говори о "вечнокрећућем мировању" у есхатону - створено, баш зато што је створено, што нема само по себи извор живота (Динамику - велико Д - Живот), као такво, безживотно, не може да се креће/живи, нити да буде свудаприсутно без Бога Који у то створено удахњује Живот - динамику/кретање.

    Кретање, време и смрт су неодвојиви од створеног, као што су: НЕкретање/свудаприсутност/свепристуност, вечност и Живот неодвојиви од нествпреног Бога -Творца.

    И зато се може закључити да време пре и после пада никако не може бити исто, тиме ни само кретање (атома, планета и целе природе). Као што крвоток Адама није био исти пре и после пада, вероватно се ни земља није окретала исто после пада. Нити ће се окретати исто наступањем Цартва Божијег - ако се уопште буде (о)кретала.

    Јер ће, како Светац рече, "вечнокрећући се мировати"! Не верујем да се у Цартву Божијем снег чисти багерима и да требају вунене чарапе!

  9. Пошто сам изнео овде нека властита наглабања, незнање и са страхом површно сагледавање ствари које су за мене лично небитне, али су сигурно важне у контесту времена...да кажем, само, о калнадру.

    Најважније и најгоре око календар је подела. Опет је форма постала суштина и узрок подела. Све то показује да се хришћани не могу договорити ни око чега и само настају дубље и дубље поделе. Лично мислим да ће се православље даље делити, са једне стране, а са друге ће се обједињавати и то око Руске ПЦ, јер видимо су секуларне геополитичке ствари постале и црквене. Увек су биле али сад је православље на удару, тагетирано од војне алијансе, од светских моћника који језде на сатанским идеологијама...тако да у том контесту биће јако важно ко и када слави Божић и по ком календару.

    Неки дан сам честитао Божић једном другу Хрвату, католику који је заљубљен у православље и сматра га истинском вером, али је католик...пази шта прича и у кругу уже породице. Написах му: "Срећан Празник, Христос се роди"! Одговири: "Хвала, али Божић је тек за 2 тједна"! :)

    Узгред...шокантно је колико је наивно било од стране православаца да се оките онаквим екуменистиким заносом...потпуно смо промашили одговор историјском трентку. У време када простестани уводе жене у свештенство, када се хомосексулизам натура у "свештенство" и бракове, када неке православне катедре раде директно за НАТО, када је само православље означено као непријатељ западне цивилизације...имаати на богословском факултету катедру (дакле узети скоро 5-10% теолошког програма) за екуменско богословље, водити разговоре о стварима које су Оци давно разрешили (измишљати толу воду) и доказивати недоказнима...заиста је бесмислено. Потпун промашај. И тако, уместо оптимизма да се неке заједнице врате у православље, имамо дубљу разградњу католичког и протестанстког света и бруталан, опасан, дугорочан РАСКОЛ, нови раскол у правослаљу.

    Почетком 11. века  је римска катедра отишла у раскол,  а крајем 20. века константинопољска - она која је била највећи заговорник екуменизма. Дакле 2, по части, првенственујуће катедре хришћанске, древне, су у расколу! И...обе славе Божић по истом календару....можда календар и није баш небитна ствар?

  10. пре 7 часа, Bokisd рече

    Што може да значи да ће бити могућа нека перцепција времена јер ако се може "видети" временски бескрај онда ваљда то значи да постоји и неко време у неком облику.

    По Св. Максиму стање обожења је "вечнокрећуће мировање"....то је оно што сам покушао описати како ја то гледам...да се Бог не креће јер је свуда присутан, тиме за Њега нема времена...."вечнокрећуће мировање" је на неки начин свеприсутност али по благодати, не по природи...ако тако могу да кажем....дакле нека "нижа" опција са стоврене, али обожене по благодати а не по природи...тешке ствари....него мени је некако...просто мислим да време мора "поседовати" у себи фактор смрти, тј. смрт је узрочник времена...поред тварности...а тварност је сама по себи присуство смрти или индиректна или директна присутност смрти.

  11. пре 23 минута, Bokisd рече

    тј. мерењу времена, нисам у томе шта је то време као појам и идеја и слично, то си ме и пито зар не.

    Пит'о сам горе за старост света...ту мислимо исто.

    Али сам доле "развез'о" мало дубље - чисто моје размишљање - причамо о времну, мерењу, календару а превиђамо, остављамо по страни основно о времену: шта је време?; чему време?; време пре и после пада?; време у случају да није било пада у процесу Адамовог "успећа" од иконе ка подобију и до тог есхатона који би се дестио?; је ли време пре и после пада исто?; однос времена и кретања (атома, планета, сунца, месеца) и сл..

    Време као мерна јединица, само по себи је бесмислено ако се не сагледава у тим контестима смрти/спасења, или односа са вечношћу.

    Каже се да током Анафоре вечност "продире" у време...зато се време и треба сагледавати, по мени, не као неко мерење нечега. Секуларни свет има ту меру да се органиује, више пара и погаче и сл., али време нас све шиба канџијом смрти (и другим малим корбачима, свакодневним). Мало сам набацао неке своје мисли...али јако ми је чудно да већина вас, овде расправљате о календару, мерењима и сл., а ова важна питања само заобиђете.

    Поновићу: сматрам да је време директно или индиректно присуство.

  12. пре 9 минута, Bokisd рече

    Време је постојало и од првог дана

    Да, није вченост, некакво је време...али ко каже да се земља окретала истом брзином и сл.? Или је ли време само то да се смењује дан и ноћ? Шта је мера времена? Мада, изгледа да смена дана и ноћи јесу показатељ времена, али шта је смисао времена? Па смрт! То ћто се смењују дан и ноћ не знаи ништа ако те "мера" не мери ништа? Ако се сунце и месец смењују вечно, и ја и ти ћемо вечно да присуствујемо тим менама, и вечно нећеемо да старимо и умиремо...да ли то неко време онда?

    Ако се ствар банализује онда се да закључити: Нествори је у вечности, све створено МОРА да постоји у врмену, јер јестворено НЕодрживо без Творца. Смрт је неминовност твари или потенциално осутно-присутна све дотле док се твар не обожи, или директно присутне смрти ако се твар одвоји од Творца као што се десило.

    Дакле време и смрт су неодвојиви, све до обожења/есхатона када се улази у вечну, бесмртну, заједницу са Оним Који (вечито) Јесте. Тиме је веровато и време пре и после пада сасвим различито као и сви физики закони који утичу на време (ма како га ми формулисали/схватили).

  13. пре 10 часа, Јанко рече

    Најважније од свега сада је

    Христос се роди!

    Ваистину се роди (страда, васкрсе, вазнесе се и опет ће доћи)!

     

    пре 10 часа, Јанко рече

    ако питаш за људске термине времена, онда сам за милионе људских година ПРЕ првог човека.

    Хм...још "само" да разрешимо релацију времана и пада, то јест те "људске термине времена". По мени, некако ми се чини да је време један од (много нераздељивих) фактора који су се драстично променили након Адамовог пада. Уз то,  је време у уској релацији са кретањем, кретањем уопште, атома, планета, свемирских тела, целокупним кретањем унутар физичких закона.

    Засигурно да ти физички закони нису исти пре и после пада, тиме и кретање (уопште) и време не могу бити исти. Као што ће се при наступању Царства Божијег све Преобразити, не само људи, тако се све преобразило и приликом пада, не само Адам и Ева. И управо време је "део" тог "жалца смрти" који је "убо" Адама, али и целокупну природу.

    Кад говорим о кретању, уопше, било чега/свега - живот, уствари је нека врста кретања, динамика, међутим Бог нема потребу да се креће, он свуда ЈЕСТЕ, свеприсутан је, док човек као твар мора да се креће јер није свудаприсутан, тако да, засигурно је човек у различитим стањима пр еи после пада, тиме и веме и кретање је сасвим разичито пре и после пада.

    Исто тако, пошто Адам "није био готов", него иконичан са назначењем да узраста ка обожењу, и то да би се Господ оваплотио и да није било пада, значи да моћемо говорити о неким 3 (трима) временима која су уткана у стварање: време пре пада, време после пада, време БЕЗ пада али пре есхатона.

    Есхатолошко, пак, "време" - није ли вечност? Нећемо ли сви тада бити, ако Бог да, по благодати "они који јесу" у заједници са Оним Који Јесте? Дакле, безвремени!

  14. пре 6 часа, Hadzi Vladimir Petrovic рече

    Pa nije jasno ni to šta jeste vrjeme

    Ја овако гледам на ствар (мала дигресија са календара и Нових година, јер то је форма у односу на главна питања):

    • Бог је Онај који јесте (Мојсију: Ја сам Онај који јесте/јесам) - вечита садашњост. Постоји кретање, динамика, код створених бића, док се сам Бог "распростире" - свудаприсутан је и иако је сав "динамика"/Живот Он се не креће, свуда и увек јесте!
    • За разлику од Адама који не може бити и у тачки А и у тачки Б (просторно), Бог може бити свуда.
    • У Рају није било времена јер је Рај, све са физичким и духовним законима, оприсутњен самим Богом, и не само то, Бога држи у постојању и то тако да није "активиран" план Б - Пад, смрт и "плата за грех".
    • Створена бића се крећу од тачке А ка тачки Б, и не могу се "распростирати", бити присутни на 2 места. Али упркос томе су у вечности јер су уз Бога.
    • Само Адамово назначење "од иконе ка подобију" јесте духовно кретање које је праћено и физичким кретањем - Адам НИЈЕ дух, ни анђели нису духови у правом смислу речи, ни Адам ни анђели немају својство СВЕприсутности - дакле крећу се се.
    • Наступањем пада - наступа време! Време је, по мени, - присутво смрти! Присуство пролазности - одсуство вечности! У Рају ние било времена него вечност.
    • При доласку Господа, при великом "Преображењу", наступању есхатона - нестаће времеа као што га није ни било.

    Дакле, време је присуство смрти/пролазности/пропадања - и последица је пада и греха. Доласком есхатона, нестаје смрти и пропадања, а тиме нестаје и времена.

     

     

  15. On 4.1.2023. at 17:55, Hadzi Vladimir Petrovic рече

    Treba prije svega razmotriti šta je to vrijeme, da li ga i kako pad Adamov oblikuje, jer kaže vladika Ignjatije, vrjeme je zlo sve će nas pobiti, odnosno sve nas vodi u smrt, ili na koji način se kretanje podviga i duhovno uzdizanje mjeri, jer i to su kretnje 

    Ноје живео скоро 'иљаду година а Аврам око 100 - шта се десило у међувремену, шта мислиш како је дошло до скраћења тог времена? Је л' се земља брже почела окретати и у којој релацији то иде са људским животом?

    А и маш и оно како ће Господ у последње дане убрзати време где се изричито наводи да је то да би људи лакше поднели страдање. Једно се може закључити - за све људе важи неко "колективно" правило везано за релацију са временом (понедељци и четврци се смењују за све по неком истом циклусу, мада анђели сваком по на 'осе узимају душу) - међутим скраћење животне доби од Ноја да Аврама/Исака као да је текло по неком другачијем плану - као да није исто кад, рецимо данас умре неко од 100 година еко од 10 у исти дан.

    Или да кажем - да ли се земља од пада окреће истом брзином, тј. да ли фитички закони мењани? Да ли је Ноје проживео десетак пута више дана и ноћи од Аврама, или су живели у различитим временима?

    Прича се о календару и нису решене фундаменталније ствари - старост света, као и то "да нас време све по(у)би(ја)"...

     

  16. У име Оца и Сина и Светога Духа, ја, слуга Божији Стефан Урош, праунук светога господина Симеона и унук првовенчанога краља Стефана, син великога краља Уроша, и краљ свих српских земаља и поморских, сазидах овај храм у име светих праведника и предака Христових Јоакима и Ане, 6822. године, 22. индикта (за наведену годину одговарајући би био 12. индикт). И све што приложих овоме светом храму и у хрисовуљу уписах. Ко ли ово измени, нека је проклет од Бога и од мене грешнога, амин! + Сазида се, пак, овај храм трудом архимандрита и протосинђела игумана Јована.

     

    natpis-1.jpg

    natpis-2.jpg

     

    Итд.

     

    MANASTIRSTUDENICA.RS

    годишњица упокојења једног од студеничких ктитора – седам векова (1321-2021) Ктиторски натпис краља Милутина исклесан је на четири мермерне плоче...

     

  17. Свега, дакле, кољена од Авраама до Давида, кољена четрнаест, а од Давида до сеобе вавилонске кољена четрнаест, и од сеобе вавилонске до Христа, кољена четрнаест (Мт 1, 17).

    Знамо отприлике колико је Ноје живео, па кад се скратио животни век - Аврам/Исак - и то се приближно зна -, затим имамо на неким нашим манастирима уписане године од стварања света - како онда да буде земља стара милијерде милијарди додин(ица)? Колико је, уствари, стара земља? 6-7 000 г., или 10/20/45 и кусур милијарди колико су научници "израчунали"?

    Не могу се бројати кољена, али неће бити ни да је милијаде милијарди...

  18.  

    Може ли се говорити о томе да је овај поступак Цариградске Патријаршије био један од узрокâ садашњег крвопролића у Украјини?

    Може, али само веома условно.

     

    DST_33931-scaled.jpg

     

    Српска Православна Црква је сачувала, а не „продала и предалаˮ своје немањићке светиње

    Према деценијској традицији нашег листа, у сусрет Божићу, Његово Преосвештенство Епископ бачки др Иринеј (Буловић), у разговору с Милорадом Вучелићем, коментарише и промишља неке од најсудбоноснијих савремених проблема и најважнијих питања чије ће решавање утицати на будућност српског народа, али не мање и на судбину наше планете. Прилике драматичније него протеклих година усмериле су и овај разговор: живимо стварност тешког рата и озбиљних претњи да је могуће продубљивање ратних сукоба чији би токови могли да учине упитним човеков опстанак.

    1. Ваше Преосвештенство, очигледно је да је у неким центрима планетарне моћи осмишљен план разбијања Православља. Судећи по збивањима у Украјини, тај план се увелико остварује. Пред сâм рат створена је од двеју украјинских расколничких групација такозвана Православна Црква Украјине којој је Цариградска Патријаршија доделила спорну аутокефалност. Може ли се говорити о томе да је овај поступак Цариградске Патријаршије био један од узрокâ садашњег крвопролића у Украјини?

    Може, али само веома условно. Немогуће је, наиме, поверовати да је Цариградска Патријаршија желела садашње крвопролиће у Украјини када је, на неканонски начин, стварала своју цркволику, али никако и црквену, параструктуру у Украјини, заобилазећи постојећу већинску канонску Цркву коју је до дана спровођења своје одлуке и сама признавала, а суштински је признаје и сада јер се не усуђује да је прогласи неканонском и непостојећом. Тако је настао невероватан канонски оксиморон: Патријаршија која претендује на своју јурисдикцију над укупном православном дијаспором на свим континентима позивајући се на канонско начело да у истом граду, односно на истој широј територији, не могу паралелно вршити јурисдикцију два епископа, у пракси поступа дијаметрално супротно начелу и поретку које заступа – у град и област са једним, постојећим и општепризнатим епископом, поставља другог, паралелног, а уз то непокајаног и безблагодатног расколника. Цариградска Патријаршија је притом све време знала колико је постмајданска украјинска власт, пројектована као најрадикалнија антируска гарнитура у директној служби НАТО-а и политичког „Запада”, не само заинтересована за трансформацију расколничких групација у својеврсну државну Цркву него и максимално активна у прогону реалне канонске Цркве (шиканирање свештенства, отимање храмова и насилна „пререгистрација” парохијâ, терор над верницима…). Ако ништа друго, за читаво време своје неславне владавине Порошенко није, такорећи, избијао са обалâ Босфора! Никоме – а најмање врху Велике Христове Цркве у Цариграду – није била потребна посебна проницљивост како би схватио да ће антицрквено и антируско гоњење у условима рата између Русије и колективног Запада на тлу несрећне Украјине бити много жешће него што је било пре избијања сукоба.

    Тај државни терор доживљава свој врхунац управо ових последњих дана, а илуструје га не само светогрдни разбојнички упад полицајаца и „безбедњакâ” у највећу светињу Украјине и читавог руског православног света, Кијево–печерску лавру, него и стављање ван закона канонске Украјинске Православне Цркве и претња да ће је „проевропски” и „демократски” опредељена украјинска држава једноставно забранити, ако не и укинути, не говорећи, наравно, „ако Бог дâ”. На све то, подразумева се, врли заступници демократије и људских – а међу њима и верских – права и слобода с обе стране Атлантика мудро ћуте јер, по њима, у Кијеву се витешки (!) бране њихове „вредности” и њихови „идеали” док је диктатура, кажу, била и остала трајно својство Кремља. O tempora, o mores!

    Jaвности је делимично познато да су многи посредно, а неки – као Светејши Патријарх московски Кирил, многи теолози из Грчке и из других јелинофоних Цркава, али и из наше помесне Цркве, и угледни верујући интелектуалци – непосредно, благовремено и отворено, пре него што је врх Цариградске Патријаршије донео своју не само спорну него и противканонску одлуку о проглашењу аутокефалности такозване Православне Цркве Украјине, указивали на широки спектар различитих пагубних последица до којих може доћи. Последице на које је указивано тицале су се, како већ рекох, унутрашње ситуације у самој Украјини, које су убрзо и наступиле: отимање храмова од канонске Цркве, шиканирања, притисци и тако даље. Указивано је на то да је пут којим смо се надали да Фанар неће кренути одвео још болнијем цепању Цркве у Украјини, још дубљем расколу… Исто тако, указивано је на последице на свеправославном плану, пре свега на нарушавање односа међу помесним Црквама, које је, сви то знамо, закономерно наступило. И сâм сам, будући да Његову Светост патријарха Вартоломеја познајем дуги низ година, заправо деценијама, њему лично, као и другим цариградским архијерејима и теолозима, без околишења говорио о могућим последицама попуштања политичким утицајима, или пак недовољног познавања дубинских димензија проблематике Православља у Украјини, апеловао да се на сваки начин избегне мешање у витално канонско подручје Руске Цркве. Говорено је и да Православна Црква на свим нивоима – од епархијског, па преко помесног и све до васељенског – мора бити организована и мора се њоме управљати на начелу саборности и да нас само такав начин живота и управљања чини веродостојним, аутентичним, у савременом свету, првенствено пред римокатолицима. Али нажалост, ни аргументи многих, као ни аргументи свештених канона и искуство прошлих векова, у крајњој линији ни Свето Предање Цркве Истока, нису узети у обзир.

    Дакле, сви који су упозоравали врх Цариградске Цркве имали су у виду како црквене последице тако и унутрашња трвења, чак до братоубилачког насиља у Украјини. Али није се могло предвидети да ће сукоби међу православнима – без обзира на то што су били или иницирани или, по избијању, додатно подстицани од стране неправославних, па и отворено антихришћанских сила, унутрашњих и, још више, спољашњих – бити искоришћени као пролог и мизансцен за међудржавни сукоб, са милионима избеглицâ, уништавањем градова, десетинама хиљадâ жртава међу војницима обеју страна, убијеним и рањеним цивилима…

    Овакав трагични развој догађајâ јесте резултат светских процеса кудикамо сложенијих и далекосежнијих него што су затровани односи између Русије и Украјине (пројекат Анти-Русија, државни прогон свега руског у Украјини, нарочито Цркве, руског језика и културе, дугогодишњи терор над руским и рускојезичним становништвом Донбаса, одбијање НАТО-а да Украјина буде неутрална тампон-зона и његова намера да изиђе на границе Русије и тако даље). Верујем да сви ми, у свим Православним Црквама, треба да осећамо исту састрадалну љубав према једнима и другима и да се непрестано молимо да Господ мира што скорије врати мир међу браћу и да нипошто не учествујемо у пропаганди оних сила које декларативно јесу за мир, али га „промовишу” тако што шаљу све више оружја у Украјину и тако раде на томе да рат што дуже потраје…

    2. Ситуација у Српској Православној Цркви, у хришћанском свету и у свету уопште одавно није била изазовнија. Шта су, по Вашем мишљењу, основне теме с којима бисмо се еклисиолошки – дакле према духу и учењу Цркве морали суочити, како на основу канонског прeдања тако и на основу највише духовне врлине, расуђивања, која би нам помогла да одвојимо дневну политику од, условно да кажемо, „онтологије Тела Христовог?

    Нема тема које не припадају Цркви уколико их сагледавамо на начин на који сте Ви закључили постављено ми питање. То значи: уколико их сагледавамо и меримо Христом, Његовим учењем, Његовим чудесним Рођењем које ћемо ускоро прославити, Његовим животом и чудесима која је чинио, а највише Његовим Крстом и Васкрсењем. У том смислу, Црква не прихвата никакве рестрикције: о нечему, кажу, она може да говори и даје свој суд, а о нечем не може, јер је ту, тобоже, надлежна само „струка” и аналогна јој „наука”, страначка политика или нешто слично.

    Примерâ има много. Покушавали су, за време проглашене епидемије вируса корона, да нам одузму право да се причешћујемо, чак и да идемо у храм на службу Божју. Српска Црква се томе одупрла док неке друге помесне Цркве нису имале снаге да и под таквим притиском сведоче јеванђелску истину, Христово учење. Недавно су неки покушали и да Цркви одузму право да укаже на то шта је светиња брака и породице, а кроз то су заправо покушали да Цркви одузму право да исповеда хришћанску веру. И ту се Црква снажно одупрла, а десетине хиљада верникâ је стало у одбрану богоданог природног начина живота, у одбрану светиње брака и породице. Даље, покушали су – штавише, и даље покушавају – да Цркви одузму право да укаже на то да накарадној „џендер-идеологији” није место у школском систему. И ту су људи Цркве, верници, аутентични интелектуалци, учинили оно што је нужно за свој народ, за своју децу, па верујем да ће, и поред притисака, из школских уџбеника и из читавог система образовања и васпитања бити елиминисана та идеологија. Даље, многи сматрају да Црква, коју иначе доживљавају само као најмасовнију невладину организацију, нема право да учествује у заштити елементарних права свог верног народа, као, например, права на опстанак и безбедност на Косову и Метохији, права да без страха и зазора, претњи и забранâ, користи своје народно име и писмо у Хрватској и тако даље.

    Поменућу још неке универзалне теме и проблеме како бих нагласио да по природи ствари не постоји ништа под капом небеском, ништа што је створено и стварносно, а да не може или не треба да буде брига Цркве. Зашто је то тако? Зато што је Бог и створио свет да би он постао Црква, заједница љубави између Бога и човека као круне божанског стваралаштва и заједница љубави међу људима. Та заједница уједно обухвата, кроз човека, све што је створено: бића и ствари, живу и неживу природу. Сав свет, макрокосмос и микрокосмос, треба да буде у Царству небеском, боље рећи да буде Царство Божје. Ако је тако, како онда Црква да прихвати да се не стара за своју децу и за творевину Божју? Ту спадају и социјални, политички, медицински, културни и други проблеми. Њима духовна димензија претходи и стога је Црква дужна да се њима бави и на плану теорије и у практичном животу. Неки наши теолози често користе термин академска теологија, а мени се чини да би код појединих исправнији био назив кабинетска теологија, лишена животних сокова и органске везе са животом и спасењем. Толико је данас проблемâ и изазовâ у свету, у нашем народу такође, које је нужно размотрити и богословски и интердисциплинарно. Теме које сам поменуо сматрам суштински важним. Оне се не тичу питањâ друштвених назора и приземне политике, поготову не оне дневне, партијске и партократске, него су, баш како сте рекли, у питању онтолошка, суштинска, питања, вере и живота.

    Пред савременим светом, што значи и пред Црквом, налази се претешко питање рата и мира, као и употребе оружја за масовно уништавање. Следе питања биоетике и изазови биоетичке технологије, која се примењује или је на путу да се примењује у пракси: стварање живота у лабораторијама; генетске конструкције ради одређивања пола детета; стварање гена који ће, наводно, искључити болест; клонирање човека и других сисара; заустављање старења (!), производња биолошких компјутера… Сусрећемо се, заправо се убрзано сударамо, са читавим комплексом питања везаних за вештачку интелигенцију и промену начина живота људског рода. Прво и главно питање јесте питање људске слободе, однос понуде коју намеће компјутерски алгоритам и слободе избора, од куповине кошуље до избора брачног друга. Многа занимања ће, хтели ми то или не, преузети роботи или компјутерски програми: управљање возилима и саобраћајем у целини; снабдевање водом, струјом и грејањем; запошљавање и управљање радним процесима; контрола личних докумената и путних исправа и још много тога. Све су ово теме с којима се морамо суочити у духу Јеванђеља и по учењу Цркве, а сав њихов спектар се своди на питање свих питања: да ли ћемо изабрати Христа или Антихриста? Да ли ћемо остати слободне и одговорне личности, боголика словесна бића, или ћемо, по Платоновој шаљивој дефиницији, бити пуки двоношци без крилâ? Да ли ће човечанство бити велика породица у Дому Божјем или збир бројева (не личности!), како је туробно предвиђао генијални Замјатин пре тачно сто година у свом футуристичком роману „Ми”? Или ће оно бити орвеловска „животињска фарма”, на којој су све „свиње” међусобно једнаке и равноправне, с тим што су неке мало више једнаке и равноправне? Православни хришћани и други који у Христа верују, као и сви људи који верују у Бога и Његову правду, знају какав ће бити коначни исход – тријумф Добра над Злом. Али с ким бити, са Богом или са противбожним силама, питање је сад, питање је свагда.

    3. Пре давања аутокефалности такозваној Православној Цркви Украјине, Цариградска Патријаршија је повукла Томос из 1686. године којим је Кијевска митрополија припојена Московској Патријаршији. Познаваоци канонског права сматрају да је тај поступак Цариградске Патријаршије нелегалан, и већина Православних Цркава га није признала. Овом поступку обрадовале су се неке организације које себе називају Православним Црквама, као што су такозване Црногорска Православна Црква и Хрватска Православна Црква. Може ли се замислити тренутак да Цариградска Патријаршија почне делити Томосе о независности таквим Црквама?

    У години додељивања фиктивне аутокефалије непостојећој Цркви у Украјини, тачније двема на силу и привремено обједињеним безблагодатним расколничким групацијама, уз игнорисање канонске и једине постојеће Цркве у Украјини, у свим званичним документима како Цариградске Патријаршије тако и свих осталих помесних Православних Цркава Кијевска митрополија са свим својим суфраганим епископијама наведена је као аутономна или самоуправна црквена област у саставу Московске Патријаршије. И гле чуда: упркос томе, Цариградска Патријаршија после пуних триста тридесет и три године званичног прихватања и, потом, ћутања волшебно открива да њен сопствени званични канонски акт из 1686. године није био исправан и валидан и да је Кијев, и не знајући то, чак и не слутећи то, цело време заправо био у јурисдикцији Цариграда, због чега је он, наводно, властан и надлежан да коначно, у складу са својим наводним ексклузивним правима и привилегијама, мериторно дефинише канонски статус Цркве у Украјини, која, узгред буди речено, 1686. године није постојала ни у теoрији ни у пракси (постојала је само Кијевска митрополија, мали део данашње Украјине, док у савременој Украјини постоји стотинак канонских епархија).

    Тај поступак црквеног Цариграда је већина Православних Цркава или изричито или прећутно доживела као нелегалан, погрешан и бременит опасностима по јединство Православља, па зато и даље признаје канонског митрополита кијевског и све Украјине Онуфрија, а игнорише грађанина Сергеја Думенка („митрополита Епифанија”). Наша помесна Црква, Српска и Светосавска, поштује вековни канонски поредак Православне Цркве и придржава га се, жали због настале дубоке духовне и канонске кризе у Православљу и молитвено се нада да ће она бити превазиђена. Дај Боже да се то деси што пре! Велика Христова Црква у Константинопољу показује, додуше, тенденцију да своју јурисдикцију прошири на целокупну православну дијаспору на свим континентима и да интервенише у унутрашњем животу аутокефалних Цркава, али сматрам – штавише, уверен сам – да такве карикатуралне псеудоцрквене организације као што су оне које сте споменули и друге, њима сличне, неће бити кандидоване за признавање, акамоли за неки Томос о самосталности, иако о томе маштају.

    4. Сведоци смо збивања у Украјини када специјалне украјинске државне службе упадају у православне манастире Украјинске Православне Цркве Московске Патријаршије, као што је древна Кијевско-печерска лавра и још неке цркве и богословије, где врше преметачину оптужујући их да су шпијунски центри који раде за руску војску. Компромитујући материјали за украјинске полицијске службе су све књиге штампане на руском језику, па чак и божићне и ускршње посланице патријарха Кирила. Дошло се до тога да се на просторима које контролише украјинска држава служба Божја може служити само на украјинском језику. Могу ли се такви примери наћи у прошлости?

    Не, нигде и никада.

    5. Такву логику „Православне Цркве Украјине” прихватиле су и неке псеудоцрквене организације створене на канонском простору Српске Православне Цркве, као што је, пре свега, такозвана „Црногорска Православна Црква”. Ова организација не признаје српски језик и ћирилицу, у својим општењима користи црногорски и хрватски језик и „црногорску” или хрватску латиницу. Може ли се догодити да дође дан када ће се такве организације, уз подршку снажних полицијских служби, заложити за забрану богослужења на српском језику и коришћења ћирилице?

    Не верујем да се тако нешто може догодити, било у Црној Гори било игде. У Црној Гори је Православље већ однело, хвала Богу, историјску победу над државним пројектом стварања и наметања морбидне монтенегринске секте, створене регистрацијом у полицијској станици на Цетињу. И српски народ у Црној Гори – у којој постоји јединствени феномен да се два рођена брата национално различито изјашњавају, један као Србин, а други као Црногорац – доживљава своју ренесансу и свој тријумфални повратак на јавну сцену, што је већ постало и ноћна и дневна мора за новокомпоновано „дукљанство” и „монтенегринство”.

    Отужан је и тужан феномен Црне Горе: некрштени атеиста, „генералисимус” Мило, оснива „Цркву”, али своје унуче не крштава у њој – јер зна да његова творевина није никаква Црква – него га на крштење носи чак у Стамбол, где, реда ради, пали свећу, али се не осењује знаком часнога крста, што је и добро пошто крст њему ништа и не значи. Али Милова епоха је заувек прошла, по Божјој и људској правди. Узгред буди речено, ја Мила познајем из времена Жуте Греде, кад он није био Србин него великосрбин. Кад је лагао себе и друге, тада или доцније, било би добро да сâм саопшти јавности, али мислим да то неће учинити.

    6. Цариградска и Московска Патријаршија су у трагичном сукобу, који се продубио и јурисдикцијским сукобом Москве са Александријом у Африци, што је, опет, последица чињенице да је Александријска Патријаршија, на трагу Фанара, признала легитимност украјинских расколника. Колико је ова ситуација бременита опасностима по јединство Цркве од Истока?

    Не мање од ситуације проузроковане претходним одлукама Фанара.

    7. Под огромним притиском кијевског режима, Украјинска Православна Црква Московске Патријаршије престала је да помиње патријарха Кирила и донела одлуку о коначној „аутокефализацији“, запечаћену одлуком о самосталном варењу мира за крштење. И ово је канонски проблематичан поступак. Колико је реч о политици, а колико о питањима саборности и Цркве уопште?

    Престанак помињања московског патријарха, под огромним притиском кијевског режима, како с правом подсећате, психолошки и етички је сасвим разумљив. Али томе не треба, чини ми се, придавати претерани значај. Православна Црква у Украјини, у Русији и широм православнога света, остаје у јединству вере и поретка, а то је једино меродавно. Мироварење не мења ствар: историјски и канонски, свака епархија има право на мироварење, акамоли свака аутокефална Црква.

    8. Очигледно је да је, после смрти митрополита Амфилохија, верни народ Црне Горе снажно стао иза митрополита Јоаникија и епископа Методија. Како гледате на садашње верске прилике у Црној Гори?

    И претходних година смо разговарали о духовном буђењу и исцељењу народа у Црној Гори, после скоро осам деценија насиља које је трпео од властодржаца, чији циљ је био да радикално измене или, тачније, да пониште идентитет српског народа Црне Горе и да обезбоже све Црногорце, и Србе и не-Србе. Тај сурови инжењеринг се, нажалост, догађао свуда, а не само у некадашњој Српској Спарти, у исто време док смо ми Срби – гласније од свих, а можда и једини, као да су нам везане и очи и уши – певали: „Од Вардара па до Триглава, од Ђердапа па до Јадрана…”

    Пошто је данас у Црној Гори не мало оних који тврде да јесу оно што нису и да нису оно што јесу, иако су њихови ближи или даљи преци за то што су били и главу на пањ стављали, видимо да је сурови инжењеринг, утемељен на „пасјим гробљима” и на десетинама хиљадâ побијених, имао доста успеха. „Страх животу каља образ често”, говори Његошев владика Данило. Наш патријарх врло добро разуме људске слабости и страхове. Зато је, беседећи у Подгорици пред десетинама хиљада верникâ уочи устоличења новог митрополита црногорско-приморског, у братски загрљај позвао и ону нашу браћу која нас не признаје за браћу. Тај позив патријарх Порфирије често понавља и он стоји и данас. Колико је значајна патријархова одлука да он и митрополит Јоаникије не подлегну бруталним притисцима и опасним претњама (али ни „добронамерним” сугестијама „пријатељâ”) да се Јоаникијево устоличење обави у Подгорици, а не у Цетињском манастиру, каква је древна пракса и одлука Сабора, од тог 5. септембра 2021. до данас често нас подсећају они који не мисле добро ни српском народу ни Српској Цркви.

    Такви су се оглашавали са Цетиња и из Подгорице, као и из београдског „круга двојке”, затим из Сарајева, али је, гле, убедљиво највише беса и отровне мржње према патријарху Порфирију и митрополиту Јоаникију, због њихове мужевне одлучности, дошло из Загреба. Чак су, више од хрватских ратних ветерана и екстремних „католичких“ интелектуалаца, бес показивали такозвани слободоумни левичари. Да не изостане, у једном од својих уобичајених неспутаних излива „хришћанске љубави” према српском народу и Српској Православној Цркви, о устоличењу на Цетињу огласио се и донедавни „корифеј екуменског дијалога Цркве у Хрвата”, сисачки бискуп Владо Кошић. Биће да је неуспех намере да се осујети један уобичајени црквени чин, практикован ко зна колико пута у историји, открио да је у хрватској политици, – левој или десној, свеједно, – када је реч о Србима као народу, о Српској Цркви и држави, тешко пронаћи разлику. Црну Гору су до 5. септембра 2021. и једни и други доживљавали као хрватско „задње двориште”.

    Али шта да радимо? Све има свој крај, па и повијесни снови о „Црвеној Хрватској до Валоне”. После свега, ситуација у Црној Гори је кристално јасна: огромна већина народа је уз Светосавску Цркву. Наш народ, премда није имао прилику да учи катихизис и да се верски образује, боље и од понеког свештеника разуме да целосно припада Цркви, богочовечанској Заједници слободних личности, крштених у име Оца и Сина и Светога Духа. Стога је народ, када је била угрожена црквена имовина, знајући да је то истовремено напад на национални српски идентитет, а не мање и на духовни (православни) идентитет оних Црногораца који не желе да се декларишу као Срби, бранио црквену имовину одлучније него сопствену.

    Надам се да ће се процес стабилизације приликâ наставити. Добар знак је потписивање Темељног уговора између црногорске државе и Српске Православне Цркве. После неславне улоге епизодисте, бившег премијера Кривокапића, следећи премијер Црне Горе, Дритан Абазовић, законски је, упркос претњама, изједначио већинску Српску Православану Цркву са другим Црквама и верским заједницама које су већ имале регулисан однос са државом. Од тренутка сусрета и разговора са њим приликом његове посете Патријарху српском сматрам га не само часним човеком и одговорним државником „старога кова” него и својим пријатељем, због чега и овом приликом призивам на њега благослов Божји (bekim или, како некад научих, „шњетен бол”). Још је доста посла остало, например враћање верске наставе, али верујем да ће моја браћа архијереји Јоаникије и Методије у нормалнијим друштвеним околностима много лакше него до сада остваривати права Цркве.

    9. Какви су односи с Македонском Православном Црквом – Охридском Архиепископијом, са архиепископом Стефаном на челу, којој је Српска Црква недавно признала аутокефалност? Како се остварују договори које су постигле две Цркве?

    Односи  су, хвала Богу, не добри него братски. Суштински, егзистенцијално, духовно, ми смо били, јесмо и бићемо једна Црква. После васпостављања евхаристијског и канонског јединства са Мајком Црквом, у нашем случају са Српском Црквом (она је, напомињем, у времену пре Светога Саве била у саставу Охридске Архиепископије), а тиме и са васељенским Православљем, имамо следећу – површински необичну, али суштински једино могућу – ситуацију: формално, две Цркве су се међусобно удаљиле (јер је аутономна постала аутокефална), а садржајно, егзистенцијално, зближиле су се и ујединиле више него икада пре. Када су наша браћа у Северној Македонији схватила и прихватила да Српска Патријаршија не тера инат по питању аутокефалности коју су тако дуго и жарко прижељкивали, па ње ради и на стазу раскола ступили, али да им је услов свих услова на путу ка том циљу да га морају остварити искључиво на канонски исправан начин, вративши се у легитимни, од Српске Цркве дати им 1959. године статус најшире црквене аутономије у њеном оквиру. Чим су тако поступили, Српска Црква им је, без условљавања и одуговлачења, благословила не само повратак из раскола у јединство него и одавно жељену аутокефалију. Та наша браћа су се уверила да Српска Црква није против њих него за њих и да није против њихове аутокефалије (уосталом, ионако су вековима били самостална, мада не и формално аутокефална, Црква) уколико она доприноси успешнијем духовном и пастирско-сотириолошком деловању у народу и за народ. На крају крајева, црквеноправни статус неке Цркве нема утицаја на онтолошку чињеницу да све помесне Цркве сачињавају једну саборну Цркву.

    Иначе, разлика између аутокефалног и широко схваћеног аутономног статуса у самој ствари је минимална: у првом случају првојерарх или предстојатељ помиње на богослужењу све православне предстојатеље Цркава, а у другом само свог непосредно надлежног предстојатеља; исто тако, у првом случају избор предстојатеља не подразумева обавезну формалну потврду надлежног аутокефалног предстојатеља, а у другом подразумева, што се у пракси своди на исто јер потврда изостаје једино тада када би био изабран догматски или морално неприхватљив кандидат или кандидат иза којега стоје ванцрквени фактори, тојест силе овога света, политичке или неке друге. Укратко речено, аутокефалија не значи неки додатни суштински елеменат у бићу једне помесне Цркве, неко особито онтолошко својство, неку нову nota Ecclesiae,  него значи систем организовања и узајамности великих црквених области ради што ефективнијег остваривања примарног задатка Цркве, спасења људи или, другим речима, пуноће њиховог аутентичног  духовног живота, достојног човека као боголиког и богочежњивог бића.

    Аутокефалија је, строго узевши, историјска категорија. Јавила се доста касно, после периода примене митрополитанског система у устројству Цркве, и развијала се постепено. У најранијој фази хришћанске историје, ваља нагласити, свака локална Црква са епископом на челу (данас је зовемо епископијом или епархијом) била је потпуно самостална (данас кажемо аутокефална), али увек и обавезно у јединству са свим осталим месним Црквама. Током векова, не заборавимо, неке аутокефалије су нестајале, а нове настајале. У свим тим менама и променама, међутим, основно устројство Цркве, подробно документовано већ на страницама Новог Завета, што ће рећи од самог настанка новозаветне Цркве, Цркве Христове, увек је остајало исто и неизмењиво: то је епископално устројство (неки га називају и епископоцентричним). Систем саборне повезаности и узајамног прожимања самосталних (аутокефалних) Цркава, већих или мањих, богословски или еклисиолошки кудикамо је аутентичнији од монархистичког или пирамидалног устројства, у којем нема међусобно равноправних патријараха и где, уместо саборности и првенства части, влада начело првенства власти, са папом на врху „пирамиде” и са свима осталима испод њега. У Православљу епископе бирају и постављају сабори, а у католицизму један човек. Даље, код нас први по рангу епископ значи први у сабору једнаких (primus inter pares), а не први in absoluto.

    Поштења ради, треба истаћи да савремено римокатоличко богословље, изучавајући библијске и светоотачке изворе, а делимично и под утицајем православне теологије, све више открива целисходност и преимућства начела саборности у црквеним структурама, и то на свим нивоима, од парохије до папе и Римске курије. Код нас православних пак, на чудан ентропијски начин, учестала је терминологија и реторика која неодољиво подсећа на терминологију и реторику првог ватиканског концила (1870): те „ја имам посебна права”, те „ја имам привилегије”, те „ја имам специјална овлашћења”, и тако даље и томе слично. Оно што се, као плод таквог менталитета, – који се запатио негде више, негде мање, – дешава у савременом Православљу (трвења, надгорњавања, размирице, сукоби – све до раскола међу појединим помесним Црквама) не служи нам на част и ставља под знак питања нашу веродостојност пред инославним хришћанима,  који су толико очекивали од нас у домену сведочења о саборности, сведочења не само речју већ и делом. Што пре смиримо себе, што пре разапнемо себе свету и умремо за високоумље и гордољубље, за самопреузношење и аутоидолопоклонство, то пре ће Христос, Господ свега и суверени Господар историје, али и страдални Слуга Господњи и добровољни Слуга свих нас, Његове „мале браће”, поново узвисити нас до Себе и до Своје крсноваскрсне славе. И да закључим: систем саборног јединства сестринских аутокефалних Цркава је најбољи могући систем, али кад га у дело спроводе духовно незрели и недорасли људи, онда он, захваљујући њима, у пракси постаје најгори могући систем. Нека се свако од нас потруди да он не буде најгори него најбољи систем, што уствари јесте!

    10. Докле се, после давања аутокефалности МПЦ од стране СПЦ, дошло с потпуним регулисањем канонског статуса црквене организације у Северној Македонији? Пошто су постојале извесне критике везане за недовољно разјашњен канонски темељ признања МПЦ, шта бисте Ви, као вишедеценијски учесник преговарачког процеса, могли о томе да кажете?

    Статус Цркве у Северној Македонији је канонски потпуно и исправно регулисан. Испуњена су два главна услова: није прошла теза да Српска Православна Црква мора, једноставно, да призна пуч, односно самопроглашену аутокефалност (1967), а, са друге стране, она је на делу показала да јој приоритет представљају јединство Цркве и спасење душа и савести око два милиона верникâ, а не било какви парцијални интереси. „Извесне критике везане за недовољно разјашњен канонски темељ признања МПЦ”, које спомињете, немају основа ни у црквеном праву ни у еклисиологији уопште. Оне сведоче искључиво о ставовима и мишљењима једног броја наших интелектуалаца, већином добронамерних, али не и богословски компетентних, с тим што су добар део њих махом декларативни хришћани, а не хришћани-практиканти, при чему један део њих врло ретко и улази у храм, али ипак сматра да може да дели лекције Патријарху српском, па и Сабору у целини. Бићу колико отворен толико и брутално искрен: они који су писали отворено писмо Светом Архијерејском Сабору Српске Православне Цркве и поручивали му на шта има, а на шта нема право, показали су само једно – да мало шта знају о природи и мисији Цркве.

    Примедба да је Српска Православна Црква „предала и продала” своје немањићке светиње на Југу представља, просто-напросто, подметачину: у Томосу о аутокефалији се јасно и гласно каже да Српска Православна Црква „уступа на коришћење” своје историјско наслеђе новој аутокефалној Цркви. Sapienti sat (паметноме доста)! Осим свега осталога, самозвани критичари превиђају чињеницу да Српска Православна Црква није имала доступа својим јужним епархијама од 1941. године па до недавно, најпре због бугарске окупације, а затим због Брозове „македонске” идеолошко-полицијске теорије и праксе. Данас и сви српски архијереји, почев од Његове Светости Патријарха, имају доступа свакој светињи у Северној Македонији – донемањићкој, немањићкој и постнемањићкој – и сви архијереји из Северне Македоније имају доступа свим српским светињама широм света. Мало ли је? Кад већ поменух јурисдикције, да ли је било нормалније и, пре свега, душекорисније да сама Српска Православна Црква, претходно обезбедивши повратак браће у канонски поредак и јединство после пуних педесет и пет година пребивања у расколу који нису сами створили него га наследили од својих претходника, на канонски начин реше једно болно питање из сопствене јурисдикцијске надлежности или да пасивно чека да га решава и по своме реши неки други црквени центар, а да ми о томе једног лепог јутра сазнамо из медијâ? У таквом случају би наши критичари, сасвим сигурно, тврдили да је наша Црква „предала” или „продала” не само нешто своје него и саму себе, у целости и без остатка.

    Уствари, статус једне помесне Цркве јесте ствар свеправославног консензуса и прихватања, али се притом полази од Мајке Цркве, у конкретном случају од наше Цркве. То је канонска норма и историјска пракса. Њу препознајемо из историје свих новијих аутокефалних Цркава (Руске, Српске, Бугарске, Румунске, Пољске, Чешко-словачке, Албанске): свака је добила аутокефалију иницијативом своје Цркве Мајке, а то је Велика Христова Црква у Цариграду, чијој јурисдикцији су пре тога припадале, а следила је рецепција од стране осталих Православних Цркава. Тачно тако смо и ми поступили: иницијално смо дали аутокефалију, а затим обавестили све – по рангу или по диптисима, од Цариграда до Тиране и Прага, односно Прешова – на даљи поступак. Ово је и у складу са свеправославно усвојеним документом о начину стицања аутокефалије (изостали су, нажалост, испод њега потписи, из тривијалних разлога). Тренутна ситуација је оваква: практично све помесне Цркве су успоставиле литургијско и канонско општење са новоформираном Црквом, неке су је већ признале и као аутокефалну, неке то одлажу док се не постигне сагласност о њеном званичном имену, а Бугарска Црква је нашла соломонско решење признајући јој аутокефални статус и уопштено име „Црква у Северној Македонији” (дакле, ни „Македонска” ни „Охридска”). Наша Црква оставља питање имена отвореним и прихватиће свако име које буде плод општег договора и сагласја, а дотле прихвата име којим сестринска Црква сама себе именује, име „Македонска Православна Црква  – Охридска Архиепископија”. Надам се, драги пријатељу, да сам овим одговором макар донекле разјаснио канонску утемељеност приступа Српске Православне Цркве овом колико комплексном и сложеном толико и важном питању.

    11. Смутна времена, у којима српски народ живи више од три деценије, разарајуће делују на душевни живот појединацâ и породицâ. У последње време учестали су злочини, кад отац насрће на сина, а син на оца, брат на брата, а брачни другови кидишу једни на друге. Како наша Црква гледа на таква збивања? Има ли начина да се утиче на такве догађаје?

    Ви говорите о насиљу у породици, али оно је само део и варијетет са палете насиља које смо, у највећој мери, увезли или које је индуковано код нас док смо се трудили да пратимо цивилизацијски развој савременог западног света: вршњачко насиље међу младима, сексуално насиље, душевно или психичко насиље, насиље које као медиј има друштвене мреже, мобинг…, фундаменталистичко религијско насиље којег има и на подручју на коме живи наш народ, и тако даље и тако даље. Уз разорне ратове и оружане сукобе, светске вести нам јављају и о масовним егзекуцијама на универзитетима, у богомољама и клубовима, као и на јавним местима, тако да се чини да живимо у цивилизацији насиља.

    Речи из Књиге постања: „…Да начинимо човека по својему обличју, као што смо ми” (Пост. 1, 26) и „…тада погледа Бог све што је створио и гле, добро беше веома…” (Пост. 1, 31) указују нам на то да је човек целосно, неподељено, створен за то да се угледа на Тројичног Бога, да живи за љубав, заједницу и хармонију, а не да чини насиље. У својој природи човек нема тамне стране, а насиље, без обзира на то колико се понавља и колико је масовно и ужасно, последица је човековог пада у грех, дакле инцидент. Већ на наредним странама Књиге постања читамо о последицама грехопада, о првом злочину у историји, о насиљу у породици (братоубиству), а свети деспот Стефан Лазаревић, у Слову љубве, првога злочинца у историји човечанства прецизно дијагностикује речима: „Каин, љубави туђ…” Хришћански философ Лешек Колаковски каже да је насиље део културе, а не људске природе. Описујући пало људско биће, Достојевски, речима Ивана Карамазова, каже да, од свих других живих бића, једино човек користи насиље из задовољства и жеље да види другога како пати и да „производи зло као што пчела производи мед”.

    Ако, окрећући се  данашњем тренутку, занемаримо чињеницу да је насиље код појединца и у породици, масовно дошло као последица разобрученог безакоња у великим револуцијама, – француској, октобарској и потоњим комунистичким, – данашња ескалација је природни наставак и плод либералног капитализма, који на свим нивоима живи под максимом уништи конкуренцију, односно живи објављивањем рата свих против свих, Хобсовом паролом: bellum omnium contra omnes. То што насиље – па и породично насиље, на које посебно указујете – није наш него глобални феномен, плод постхришћанског доба, односно либералног капитализма, а по томе нисмо ни најгори у свету, – нас не теши него обавезује и нас и читаво друштво (Цркву, државу и све одговорне чиниоце) да свако делује у домену своје одговорности.

    Црква, првенствено се обраћајући онима који исповедају Христа Господа и сматрају себе православним хришћанима, поручује да је сваки насилни чин додатна рана на телу Христовом. Црква увек има на уму истину да  ниједан човек није дошао на свет да чини зло и да свако и увек има прилику и довољно времена да се покаје, да се преобрати и да чини добро, ради којег је и призван из небића у биће. Од покајаног разбојника, распетог на крсту поред Господа Христа, много је примера из Светога Писма и из житијâ светих да су од насилникâ, па често и тешких злочинацâ, постајали истински покајници и богоугодници. Хришћани, а посебно свештеници, морају бити спремни да што снажније и доследније личним примером сведоче Јеванђеље Христово и да пруже помоћ и утеху жртвама насиља. А пошто су свештеници у сталном контакту са народом, треба, кад год је то могуће, да препознају потенцијално насиље и да, заједно са социјалним службама, делују превентивно.

    За спречавање ескалације насиља највеће могућности има, свакако, држава, са својим просветним, социјалним, медицинским и безбедносним службама, али и са могућностима да буде прекинута промоција насиља у медијима, а да се уместо силеџијâ, који су преко  појединих телевизијских програма гости многих домова по двадесет и четири часа дневно, афирмишу позитивни примери и човекољубиве делатности. Сигурно је да, у том смислу, на руку афирмацији насиља иде посредно и постојећи рестриктивни однос према верској настави у школи. Иначе, дванаестогодишњи наставни план и програм верске наставе треба да код ученика развија љубав и хармоничан однос са свим људима и са природом. Истичући чињеницу да је у последње две године у Србији убијено више од четрдесет жена, а за последњих десет година њих око три стотине, поручујем, in bona fide, црквеним и јавним службама, као и медијима, да сви морамо да се успротивимо релативизацији овог проблема јер би његово прихватање или толерисање значило да смо насиље прихватили као такозвану нову нормалност.

    12. Живимо у времену интернета и друштвених мрежа, на којима се може чути и видети много вредних садржаја, али и много бизарних, отровних и непримерених. У времену смо, исто тако, у коме се, захваљујући модерним средствима информисања, лаж може врло лако „продати” за истину, када се „нечастиве силе” више него икада раније могу размахнути.

    На који се начин верујући народ може одбранити од таквих пошасти, односно подстицаја свесно ствараних да му негативно преобликују свест?

    Како се данас могу сачувати православне душе?

    Питање утицаја интернета је веома комплексно. Зато мој одговор неће моћи да обухвати све аспекте нити да одговори на сва питања, почев од питања колики утицај имају алгоритми на генералну обавештеност корисника, у погледу самих вести и потрошње, па све до утицаја на емоције, и тако даље. Ипак, првенствено морамо имати у виду да је интернет медиј и да све интернетске варијанте – портали, сајтови, блогови, друштвене мреже, подкасти и остало – имају природу медијâ. У свету традиционалних медија (штампа, радио, телевизија) ипак постоје одређена правила, као и државни регулатори или условно независна регулаторна тела, затим новинарска и струковна удружења, са кодексима понашања и судовима части. На интернету, који обједињује све писане, звучне и визуелне форме, тога нема. Не постоји регулатор него се сви на тржишту боре за посећеност, а самим тим за маркетинг, односно за рекламе, за утицај, за потенцијалне гласаче, за освајање неке друштвене функције. Притом служе једним друштвеним интересима или групама на уштрб других. Несумњиво је да примат у односу на колико-толико регулисане традиционалне медије, који играју по како-тако важећим правилима, великом брзином преузимају интернетски медији, који у борби за опстанак не бирају средства: ту има свега – од теоријâ завере, порнографије, такозваних fake news, лажних реклама (чак и за лекове!) и тенденциозних полуистина до оних садржаја које ми сами производимо и приказујемо на друштвеним мрежама, а који и на глобалном нивоу и на нивоима појединих држава и области по бројности имају првенство. Зато се као тачно може прихватити мишљење да све оно што једно друштво преко медијских кућа, државних установа, компанијâ, невладиних организација и појединаца објави на интернету представља прилично верну слику оних вредности које то друштво усваја и слику пута којим се упутило.

    Нимало не занемарујући чињеницу да велики медији – који по правилу заступају интересе крупног капитала, моћних лобија и сличних чинилаца – у доброј мери креирају ставове и начин живота, ипак одговорност за садржаје на интернету, пре свега за парадигму и одраз стварности, имамо сви заједно. Првенствено држава има ту врсту одговорности зато што она и даље има на располагању средства и поседује капацитет да управља просветном и културном, а добрим делом и медијском политиком, да чува и изграђује идентитет друштва. Никакве сумње нема да, уколико држава те обавезе, због којих и постоји, не извршава, разни слојеви друштва ту много мање могу да помогну. Наша држава је, например, делимично допустила да српском просветом преко пројеката управљају невладине  организације, које, због циљева који немају везе са нашим народом, финансирају стране фондације. Исто тако је држава дозволила да, уместо образовне стратегије, разобручено тржиште одређује која ће компанија узети екстрапрофит од школских уџбеника. Тако је, нажалост, и са културном политиком и медијима. Заборавља се притом да нам ни привредни ни војни напредак неће много значити уколико престанемо да будемо оно што јесмо.

    У односу на интернет Црква, по мом скромном схватању, има двоструку обавезу. Прва је да васпитава своје вернике у погледу коришћења позитивних и душекорисних образовних, културних и уметничких садржаја. Друга, можда и важнија, јесте да се без одлагања, користећи не мале капацитете којима располаже, укључи у такозване нове медије. Они, наиме, пружају неслућене могућности за разноврсне и богате садржаје – за мисију, катихизацију, обавештавање црквене и укупне јавности о важним темама и за пласирање свих оних садржаја који су саобразни јеванђелском систему вредности, односно правих духовних и културних садржаја. Заиста је нужно да Црква, сада и убудуће, делује без опструкција које се јављају због компликоване процедуре за добијање дозволâ за емитовање програма,  без додатних улагања, несразмерних ефикасној мисији када се ради о аналогним класичним медијима и, с тим у вези, без ограничењâ у погледу зоне радиодифузног покривања и умрежавања. Имам у виду велике трошкове штампања часописâ који, по природи ствари, доносе садржаје већ објављене на интернету, затим недостатак уџбеника, а нарочито идеолошки мотивисану незакониту дискриминацију верске наставе и вероучитељâ у јавним школама.

    Наша Црква је позвана да надокнади кашњење у коришћењу традиционалних електронских медија. Тесла је, примера ради, пренос радио-сигнала на даљину представио свету на крају 19. столећа, а прве радио-станице у власништву Српске Православне Цркве су покренуте читав век касније, крајем двадесетог и почетком двадесет првог века. Црквена телевизија је такође покренута са закашњењем – онда када је већ било јасно да интернетски формати преузимају првенство и у погледу могућности дистрибуције и по питању економичности. Да закључим: доиста су се „нечастиве силе” у наше дане размахнуле, доиста брод наше Цркве и нашег народа запљускују опасни и бурни валови, али, упркос свему, Цркви, по речима Самога Христа, ни „врата пакла” неће одолети (Мат. 16, 18), а Господ нас увек чува благодаћу Својом. То нам је дато, али нам је уједно и задато да, са вером, надом и љубављу, чувамо сами себе и једни друге. Блаженопочивши патријарх Павле је говорио да Бог помаже кад има коме. То није била само духовита реч. Била је то превасходно духовна реч.

    13. Српска Православна Црква је недавно изабрала и устоличила више епископа који ће новом енергијом одговорити на изазове савременог света. Шта очекујете од њих?

    Апостоли су стајали пред Христом на дан Његовог Вазнесења и чули Његову последњу, за њих најважнију заповест: „Идите и научите све народе, крштавајући их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповедио. И ево, ја сам с вама у све дане до свршетка века” (Мат. 28, 19 – 20). Тако столећима, сваки епископ на дан рукоположења у архијерејски чин, стоји пред Христом и чује те исте речи, добија тај исти задатак. Та се сцена, у последње две године, десет пута поновила у Храму Светог Саве на Врачару. Десет нових српских архијереја креће одатле на пут изградње Цркве Христове. Махом је Архијерејски Сабор, вођен Духом Светим, изабрао млађе, у неким случајевима и веома младе свештеномонахе за епископе. Српска Црква врши своју мисију у различитим социјалним окружењима, и то не само на својој матичној канонској територији него и широм света, све до средишта њујоршког Менхетна и до аустралијског подземног града Купер Пиди, где је налазиште опала.

    Јасно је да су за тако разнолик социјални миље потребни различити дарови. Наши нови архијереји их поседују. Образовани су, богословље су учили не само у Београду него и у другим добрим православним богословским училиштима. Добро говоре и светске језике, тако да ће, када као викарни епископи Његове Светости Патријарха стекну довољно пастирског искуства, бити спремни да, у зависности од потребâ Цркве, преузму управљање епархијама. Они познају начин функционисања савременог света, нове социјалне односе, нове технологије, нове проблеме и искушења, тако да су кадри да свету пренесу јеванђелски систем вредности, јеванђелски етос, на начин да их свет и нови нараштаји разумеју, у духу мудре светоотачке максиме nove, sed non nova (на нови начин, али не и нови садржај). Да то, помоћу Божјом, постигну, свима њима молитвено желим.

    14. Шта сматрате најзначајнијом одлуком овогодишњег заседања Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве?

    Без и најмање сумње, одлуку о канонизацији – свечаном званичном проглашењу за свете – владике Иринеја (Ћирића), епископа бачког, Исповедника православне вере (1884 – 1955), и мученика бачких, пострадалих за време Хортијеве окупације Бачке, а нарочито за време злогласног погрома Срба, Јевреја и Цигана (данас званично: Ромâ) у Новом Саду, у Шајкашкој и у целој јужној Бачкој. Они, напомињем, нису мученички страдали, било на свом кућном прагу било под ледом Дунава и Тисе, само зато што су били Срби, па је требало „етнички очистити” окупирану Бачку (и „јужне крајеве” уопште) него  и зато што су исповедали тадашњим – а и садашњим – нацистима непоћудну веру, као што су и Јевреје и Цигане-Роме истребљивали не само на основу „расних закона” него, исто тако, и због њихове верске припадности. Побијено је петнаест православних свештеника, не само Срба (бар један од њих је био Словак!), а то процентуално није био мањи број него онај у злогласној чудовишној НДХ у исто време.

    Стога, ево, поред јасеновачких, медљанских, горњокарловачких, сурдуличких и других мученика, одсада прослављамо и свете бачке мученике, а сви они се и саборно прослављају на заједнички празник, на Видовдан, који, поред светога кнеза Лазара, косовског великомученика, и осталих који на пољу Косову,  „грдном судилишту”, принесоше себе на жртву „за крст часни и слободу златну”, обухвата и све потоње мученике из рода нашега.

    Свети мученици бачки и свети оче Иринеје Исповедниче, молите Бога за нас!

    Вама и свим уредницима, сарадницима и читаоцима Печата, нашег угледног недељника који доследно заступа светосавско српско становиште, желим благословен, честит и срећан празник Рођења Господа Исуса Христа, Спаситеља света, уз радосни божићни поздрав:

    Мир Божји, Христос се роди!

    Извор: Печат, 30. децембар 2022, стр. 6 – 16.

  19. пре 3 часа, Sun14861 рече

    Dodjite u BG to nema nigde u svetu

    Леп је БГ...али жалосно је што у свету, посебно за тзв. регион, важи реклама да БГ никад не спава, да су ту лепе (=лаке) жене, сплавви, журке и сл. То је још од ДОСоваца остало да је БГ отворен град посебно за хедонизам и његове мињђуше. И онај несрећни Сплићанин што се утопио...чак и Хрвати, упркос србомржњи, долазе у БГ на провод - секс, дрога и др.

     

     

  20. Познат ми је случај у једној епархији - жена је била образована, неки мастер (фломастер, убише се од мастера данас болоњских), хтела каријеру, а владика није дао попадијама да раде. Пукао је брак. Развела се, са колегом са после (!!!) добила дете. Није ли мало индикативно - хтела каријеру у упала у кревет другом са посла? Није валда то "промисао", или?

    Сад да ли би било боље да није радила а у срцу остала горчина не знам. Питање је: зар није знао поп пре женидбе и рукоположења какво је стање у епархији? Ако си попадија имаш валда и неке обавезе. Не кривим ја њу за развод, али постајеш попадији у епархији у којој се знају правила која је епископ успоставио - дакле "или се кслони, или се приклони". Друга је ствар сама проблематика која су овлештења епископа и да ли су она исправна.

    Како год....сви смо ми вајни хришћани неки, али хоћемо да терамо по своме. "Молимо се 'нека буде воља Твоја', а на сваком ћошкку спроводимо своју вољу....па то и јесте подвиг, имати смирења и сломити своју вољу, радити нешто што не желимо, и то што не желимо "преобразити" у нешто што желимо ради виших циљева.

    ЧАК ако и послушамо, није довољно, треба то прихватити у срцу. Оно што Павле каже да ако нам је дато да робујемо, чинимо то као да Христу служимо....сад кроз то се види колико је амбициозна жена спремна за улогу попадије. Искрено, свака жена, ако има децу, мужа, да су нормална времена, и боље јој је и лакше код куће да дом и породицу уређује. Али то су разбили капиталисти и феминисти.

    Ја бих пристао да будем са децом, перем, кувам и друго врло радо, уместо да служим и робијем капитализу за цркавицу у овом ропству. Седиш кући, имаш све, проводиш време са децом и благодариш Богу за мир, за хлеб насушни. Но јок, треба гладан да будеш да би благодарио за хлеб, треба трагедија да би био задовољан у малом. Незаситост свуда.

    ПС

    Лично сам за то да се поповима омогући други брак - по оној Павловом да ако удовица/удовац не може да се суздржи да се жени/удаје поново. Наш Владика Николај се залагао за други брак попова. Али Црква није кадра да се договори ни око чега, улази у веће расколе - нарвано, ондје где нема правила и поредка, настаје беспоредак и самовоља...од поадија до епископа. И имамо опши мали хаос. Шта ће поп, има децу умре млада жена, или га остави? Брак је много омаловажен, некако се то гледа као да си неки грех учинио, упао у слабост ако ниси калуђер. А видимо до шта католици доведоше целибат...у браку се остварује заједница и огледају слабост.

×
×
  • Креирај ново...