Jump to content

The Godfather

Члан
  • Број садржаја

    2013
  • На ЖРУ од

  • Последња посета

  • Број дана (победа)

    6

Репутација активности

  1. Свиђа ми се
    The Godfather је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Саопштење за јавност Светог Архијерејског Синода: Црквено-школска општина и припадајућа јој парохија привремено се поверавају на духовно старање и управљање Патријарху српском Г. Порфирију   
    Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве, у седници одржаној 21. децембра 2021. године, на основу одлуке са овогодишњег заседања Светог Архијерејског Сабора, донео је одлуку којом се, у циљу превазилажења проблема насталих у Црквено-школској општини Светог Саве у Њујорку, као и васпостављања црквеног поретка и јединства међу тамошњим парохијанима, ова Црквено-школска општина и припадајућа јој парохија привремено поверавају на духовно старање и управљање Његовој Светости Патријарху српском Г. Порфирију до нормализације прилика у поменутој Црквено-школској општини.


    из Канцеларије Светог Архијерејског Синода
  2. Свиђа ми се
    The Godfather је реаговао/ла на Поуке.орг инфо за a Странице, Зоран Ђуровић: „Чиста“ енергија, екологија и манипулације   
    Свети Григорије Синаит једном приликом рече: Не постоји ствар на свету толико света и савршена коју би Бог могао створити, а да је човек својом перверзијом не би могао упропастити. Можда и би, ако би је створио ван човековог домашаја, али у овом свету је то чак и Свемогућем немогуће. Свечеву сентенцу би неуки могао прочитати као да он негира Божију свемогућност, која је за нас постала аксиом, а интелигентан би се замислио шта нам поручује.
    Књига Постања нам у првој глави говори да је Бог створио овај свет као веома добар. Створио је и један ограђени врт – Рај – у који је увео Човека да га обрађује и чува. Из отачке егзегезе знаћемо да је тај Рај ова земља. И који би хришћанин данас могао рећи да не треба да чувамо ову планету? Ниједан. Нигде нема проблема? Не би се рекло, јер како описа неко историју математике: у почетку су бројали овце, а онда су се ствари закомпликовале.
    Опет: ко би имао шта против аутомобила који нема никакву емисију штетних гасова или буке? Нико. Међутим, сви знамо да се до „чисте“ енергије долази преко нечисте (чврста, гасовита и течна горива). Сви то знамо, али идеолози чисте енергије прећуткују њен „нечисти“ део. Чиста енергија иде у пакету са нечистом. Но, иако се то зна, парола о чистој енергији се уредно користи, јер се рачуна са већином коју сачињава непросвећена маса. Тако свака добра идеја може да буде первертирана, изопачена. Наиме, већина не зна протагонисте или мотиве који стоје иза реченог. Зато нас неће изненадити да неко гура из себичних интереса једну причу у коју уопште не верује. Фамозан је пример двојице америчких конгресмена, који су били најрадикалнији гониоци геј популације, а ухапшени су – сваки понаособ – за опсцене хомосексуалне публичне чинове!
    Секуларна рука моћи је увек била укрштана и у Цркви. Тактике ратовања су и у њој биле присутне, јер да није тако, не би постојали расколи. Дакле, да не замишљамо новогодишње балоне и лилихипе. Проблем који сада испливава и у оквиру СПЦ је покушај да се она увуче у „блато“ политике, боље речено, у политиканство. И онда бива осуђивана ако се не одазива на та прозивања. То је оно о хуманистичким вредностима које нико не би негирао. Популизам је изузетно јако оружје, али које погубљује слабе који падну на њега. Сетимо се Наполеонове  Француске, Хитлерове Немачке, Павелићеве НДХ… Ту смо имали vox populi, али се показало да не важи да је то увек и vox dei. Бергман је тапшао Хитлеру. Максенције обећа Ромејима гратис жито и ослобођавање од пореза, али нису знали да то важи само за патриције. То је било прећутано. Тако се и сада прећуткује ко финансира ове који се боре за заштиту грађана у Србији. Ко манипулише са нашом екологијом.
    Свака тема је добра за дељење народа. Републиканци и демократе у САД се деле по питању екологије. Не улазећи у расправу, кажем само да је земља претрпела неколико ледених доба, без да је било „прљаве“ човекове технологије. Короне ће бити и за време демократа и за време републиканаца. Нас питају шта је став Цркве о вакцинацији? Није безначајно питање, али може бити и небезазлено. Јер, тиме пудите паству; ако кажете: вакцина је јединоспасавајућа, избацујете из Цркве невакцисане, и обратно. СПЦ је оставила то на савест сваког човека. Ово пак не треба схватити као линију мањег отпора (да би се имала лукративна добит), него као излазак у сусрет и слабима и јакима.
    Патријарх каза да одговори бивају јасни онима који се везују за Христа у Цркви његовој. Додао бих: не онима који верују вуцима у јагњећем руну (cf. Мт 7 , 15).
     
  3. Свиђа ми се
    The Godfather је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Саопштење за јавност Светог Архијерејског Синода   
    Свети Архијерејски Синод је, под председништвом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, у Патријаршији српској у Београду, од 7. до 10. новембра текуће године, приступио извршењу обавезујућих одлука Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве које се односе на новоформиране корпорације у Сједињеним Америчким Државама, Православни богословски факултет Светога Саве у Либертивилу и Црквено-школску општину Светога Саве у Њујорку.

     
    Седницама су, поред чланова Светог Архијерејског Синода, присуствовали и Њихова Преосвештенства епископи новограчаничко-средњезападноамерички г. Лонгин, канадски г. Митрофан, западноамерички г. Максим, источноамерички г. Иринеј и буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило, као и чланови Комисије Светог Архијерејског Синода за разматрање наведених питања: Њихова Преосвештенства епископи бачки г. Иринеј и шумадијски г. Јован, као и протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, протојереј Владан Симић, протонамесник Мирослав Чолаковић, те господа правници Срђан Тодоровић, Мирослав Николић и Милан Андрић.
    Свети Архијерејски Сабор је 29. маја 2021. године донео једногласну одлуку којом су „Устав, Општа правила и Уредбе, Једнообразна правила и уредбе за парохије у црквено-школским општинама Српских православних епархија у Сједињеним Америчким Државама“ стављене ван снаге, са обавезом да се новоформиране корпорације и друге новоформиране структуре црквене управе наших епархија на тлу америчког континента врате на стање пре 2017. године, изузев у оним тачкама где то практично није неопходно или могуће. Свети Архијерејски Синод је задужен да, у сарадњи са нашим архијерејима у Новом свету, спроведе ову одлуку.
    Свети Архијерејски Синод је, по проучењу обимне документације која се тиче црквено-правног и правног статуса новоформираних корпорација, донео одговарајуће одлуке, а епископима г. Лонгину, г. Максиму и г. Иринеју ставио у дужност да их спроведу по изричитим упутствима и налозима Светог Архијерејског Синода у року од два месеца. Стручни тим Светог Архијерејског Синода је утврдио да у правном систему САД не постоји ниједна правна препрека за спровођење донетих одлука. На тај начин, црквена имовина у САД, која је 2017. године пренета на новоформиране корпорације, биће враћена у редовни црквено-правни статус и представљаће искључиву и неотуђиву имовину Српске Православне Цркве на простору САД. Црквеном имовином у САД ће се убудуће управљати, без индивидуалног права на отуђење или оптерећење било које врсте, искључиво у складу са свештеним канонима Православне Цркве и Уставом Српске Православне Цркве, а под непосредним надзором Светог Архијерејског Синода.
    Разматрано је и питање статуса и мисије Православног богословског факултета Светог Саве у Либертивилу као једине високошколске богословске установе Српске Православне Цркве на америчком континенту. Једнодушно је закључено да Богословски факултет треба да настави своју духовну и просветну мисију у складу са Уставом Српске Православне Цркве, односно на исти начин као и остале богословске установе Српске Православне Цркве, а под духовним покровитељством Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија. У наредном периоду ће бити размотрени и Светом Архијерејском Синоду поднети на одобрење предлози за унапређење рада на Богословском факултету у Либертивилу.
    Свети Архијерејски Сабор је 28. маја 2021. године донео одлуку којом је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије умољен да, у координацији са Светим Архијерејским Синодом, помогне Епископу источноамеричком г. Иринеју „у превазилажењу проблема који су настали у Црквено-школској општини Светог Саве у Њујорку, у циљу васпостављања црквеног поретка и јединства међу тамошњим парохијанима“.
    Свети Архијерејски Синод се, ради извршења обавезујуће саборске одлуке, упознао са обимном документацијом и проблемима у Црквено-школској општини у Њујорку, а посебно са питањем обнове њујоршке цркве Светога Саве, која је изгорела у пожару на Васкрс 2016. године. Са жаљењем је примљена вест да, ни после пет година од пожара и новчаних средстава уложених у обнову, храм Светога Саве у Њујорку није оспособљен ни за богослужења на велике празнике. Неопходно је да се, без одлагања, међу њујоршке Србе што пре врате мир, поверење и јединство и да се у братској љубави обнови црква која је посвећена нашем духовном оцу Светоме Сави. Свети Архијерејски Синод ће, придржавајући се одлуке Светог Архијерејског Сабора, благовремено донети одлуку о најцелисходнијем конкретном начину решавања свих ових питања и о томе ће обавестити црквену и укупну јавност.
    Призивајући благослов Божји на наше верне духовне синове и кћери у Америци, упућујемо им очинске поздраве са позивом да, као и до сада, ревносно чувају своју православну веру, светиње, српски идентитет и завете предака, а посебно јединство наше Светосавске Цркве.
     
    Из Канцеларије Светог Архијерејског Синода
  4. Свиђа ми се
    The Godfather је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Епископ бачки др Иринеј: Живи језик живог народа надживеће декрете!   
    Ауторски текст Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја, објављен у Новостима.

     
    У последње време наши медији су препуни тематике из наслова овога скромног пригодног текста, а у јавном политичком дискурсу, од теоретских расправа до муњевитог доношења закона којима се, наводно праведно, демократски и у духу "европских вредности", уклања дискриминација женског пола, односно "рода", и обезбеђује "родна равноправност" међу половима, односно "родовима" или, још новосрпскије, "џендерима", и то на свим нивоима, укључујући и језичку норму.
    Последњим аспектом овог - по нашем мишљењу вештачког и излишног - питања позабавићемо се у наставку, а за почетак само констатујемо: после свих језичких реформи и интервенција у области језика, од Вука Караџића до наших дана, у пракси се намеће и спроводи нова радикална реформа и арбитрарна трансформација српског језика. Она није резултат спонтаног, природног језичког развоја, него недомишљеног и зато непромишљеног усвајања идеолошке матрице савремене западне, махом дехристијанизоване или постхришћанске културе и цивилизације.
    Реч је о новој идеологизацији језичког феномена, без којег не постоји човек као логосно или словесно биће, а коју можемо означити као "џендеризацију" језика. Притом се она у свету врши више-мање насилно, па тако и наш споменути закон, односно, са онтолошког и етичког становишта, озакоњено безакоње, прети казнама и глобама оним грађанима који одбију да се изражавају у складу са правилима џендерског новоговора. Скупштинска гласачка машина није, разуме се, домислила да тако "озакоњује" невиђену дискриминацију огромне већине наших грађана, па и читаве једне националне заједнице у Србији, не марећи ни за наш Устав, а камоли за многовековну језичку традицију, и уопште не схватајући да је сваки језик својеврстан живи организам који се развија на основу сопствених дубинских токова и унутрашњих законитости тако да је сваки покушај утеривања језика у идеолошке и политичке калупе унапред осуђен на неуспех.
    Дужан сам читаоцима да овде отворим мисаону заграду и објасним шта хоћу да кажем када спомињем и дискриминацију читавог једног етноса у нашој отаџбини. Ту, наиме, мислим на наше суграђане мађарске народности. У њиховој граматици и говорној пракси не постоји појам мушког, женског и средњег граматичког рода. Следствено, Мађари, ма колико били лојални грађани Србије, морају да крше фамозни закон и сви, сваки дан, могу да буду кривично гоњени као преступници закона. Они, просто-напросто, не могу да уз именице "ловац", "судија", "социолог" и друге на "-лог" направе и "родно коректне" именице "ловкиња", "суткиња" или "судијка", "социолошкиња" и друге "-олошкиње", недавно измишљене. Овде би неко могао да приговори како се закон односи само на грађане који говоре српским језиком. Такав приговор, међутим, био би само лош и лукав изговор. Јер, у свакој нормалној и уређеној земљи сваки закон важи за све њене грађане. Људи изнад закона и ван закона постоје једино у недемократским и тоталитарним државама.
    Али да видимо шта је заправо садржај кључних речи овог дискурса! Прво: шта значи "род" илити модерни "џендер"? Традиционално, "род" и "пол" су синоними: имамо "мушки род" и "женски род", то јест особе мушког пола и женског пола, уз напомену да реч "род" има и друга, шира значења. Оба термина имају, међутим, веома неодређено, флуидно значење у светском и домаћем новоговору: ту не фигурирају само два пола и рода, него их има сијасет, ваљда много више него што има нијанси у дугиним бојама, да се изразимо фигуративно. Друго: шта је у ствари дискриминација? То је изворно латинска реч и значи најпре разликовање, а онда раздвајање, из чега се затим изводи и значење ускраћивање или ограничавање нечијих права. Као што се да запазити, примарно значење је позитивно, а тек оно изведено, секундарно, јесте негативно. Другим речима, разликовати једно од другог или у мислима одвајати једно од другог и није дискриминација у смислу који јој се придаје данас, код нас и у свету. Неприхватљива је, дакле, само она дискриминација којом се оправдава оспоравање другог и његових права у корист првог. Овде долазимо до наизглед парадоксалног, али сасвим исправног закључка: иако је разликовање и појмовно раздвајање људи, ствари и појава, према одређеним мерилима, у моралном смислу адијафорон или неутрално, раздвајање онога што је органски и суштински једно и јединствено, без обзира на одређене посебности, ипак нас незадрживо води у праву, негативну дискриминацију и укидање толико хваљене и жељене "родне" и сваке друге равноправности, што ће рећи једнакости пред законом.
    Управо је то случај са агресивним пропагирањем "родне идеологије" и изгласавањем закона којим се тобоже штити равноправност и елиминише дискриминација, а у ствари се, уместо могуће или пак реалне неравноправности и дискриминације мањинских социјалних група од стране већинског друштвеног корпуса, на мала врата уводи неравноправност и дискриминација већине за рачун мањине или чак за рачун потпуно минорних кругова, оних у статусу статистичке грешке. Писац ових редова је, штавише, склон да мисли да нова, "џендерска" идеологија и пратећи закони дискриминишу све одреда, и већину и мањину. Јер, и већину и мањину приморава да се деле и отуђују једни од других и да говоре непостојећим језиком. Већ "свети" 8. март као "празник жена" био је небивали акт дискриминације и понижавања "женског рода", те благословене половине или, можда, натполовичне већине у човечанству. Прећутана, али подразумевана порука тога псеудопразника, барем по нашем мњењу, јесте порука: ви жене имајте 8. март као милостињу или, ако тако више волите, као утешну награду, а сви остали дани у години су и убудуће наши као што су и досад били.
    Ову "удицу" је "женски род", нажалост, мање-више "прогутао". Ујдурма са "родним" новоговором и тобожњом законском заштитом "родне равноправности" само је, по нашем мишљењу, димна завеса и камуфлажа. Порука је она осмомартовска: ево вам језичка играчка да се забављате, а у реалном животу ће вам послодавац и убудуће говорити: "Бирај: или трудноћа или посао", да не набрајамо даље податке о положају многих наших сестара или, ако хоћете, наше браће женског пола, оних што треба да имају илузију о свом све повољнијем положају, и то захваљујућиџендер-идеологији "врлог новог света" и законодавној генијалности посланик (и "посланица", иако посланица значи писмо) у српском парламенту.
    Последње што бисмо желели да постигнемо овим текстом јесте апологија некадашњег патријархалног друштва или његових данашњих рудимената, рецидива и трагова, да и не говоримо о отворено маскулиноцентричном концепту неких заједница и друштава. Напомињемо: историјски је неистинито и интелектуално непоштено приписивати патријархалном устројству друштва, код нас и шире, утицај хришћанског, посебно православног, погледа на свет и живот. Напротив! Савремена "родна" идеологија је неизлечиво неправедна и назадна у поређењу са изворном библијском и хришћанском антропологијом. Аутор ових редака види, штавише, у библијском учењу о људском бићу као једном бићу у два издања, мушком и женском, једини прави духовни лек против епидемије духовног вируса "џендер". Будући да данас ни наши верници, нажалост, не читају много Свето Писмо, а "џендеровке" и "џендеровци" га читају још много мање, под претпоставком, наравно, да га уопште и читају, нека нам буде допуштено да читаоце укратко подсетимо на основне елементе библијског и црквеног поимања теме којом се овде бавимо.
    На самом почетку прве библијске књиге, Књиге постања, говори се и о стварању човека. Бог ствара човека "по обличју својему" (Пост. 1, 26 - 27), али га ствара као "мушко и женско" (1, 27), као "човека и човечицу" (2, 23), као човека и човековог "друга (тачнији превод: помагача, сапутницу) према њему" (2, 18 и 20), при чему израз према њему указује на природну једнакост мушкарца и жене, како овај израз тумаче Прокопије из Газе, писац из 5-6. века, и наш познати теолог, епископ Атанасије (Јевтић, +2021). Последица пак природне једнакости мушкарца и жене јесте упућеност једног на друго, а из ње следи реалност брака и породице: човек ће се "приљубити жени својој" и њих двоје ће се сјединити "у једно тело" (2, 24; ср. I Кор.6, 16 и Еф. 5, 30 - 31), то јест уједно двоједино биће, у нераскидиву заједницу љубави. Другим речима, Бог је створио човека као мушкарца и жену да би се они остварили као муж и жена. Овај став старозаветног писца наводи, развија и аутентично тумачи сам Господ Исус Христос: "Нисте ли читали да је њих Творац од почетка створио као мушко и женско? Због тога ће оставити човек оца својега и мајку, и приљубиће се жени својој, и биће двоје једно тело, тако да нису више двоје него једно тело. А што је Бог саставио, човек да не раставља" (Мат. 19, 4 - 6; овде није згорег напоменути да је управо растављање једно од основних значења именице дискриминација). Јединство мужа и жене не укида, наравно, њихову природну посебност и личносну другост или различитост. И обрнуто: посебност, другост, различитост, самосвојност, не само што није препрека јединству него је његов предуслов. Јединство није јединцата датост једног и јединог већ јединство између једног и другог. Према томе, муж и жена су истовремено и у једнакој мери двоје и једно - двоје у узајамном личносном прожимању (перихорези), а једно по природи и по природним даровима и способностима. Ову јеванђелску истину на ненадмашан начин илуструје и објашњава свети апостол Павле кад упоређује однос мужа и жене са односом Христа и Цркве (види Еф. 5, 31 - 32), с разлогом зване и Невеста Христова (види Откр. 21, 2 и 9). Христа и Цркву истовремено и у једнакој мери и разликујемо и поистовећујемо. На то нас упућује и Павлова слика Христа као Главе Цркве (Еф. 1, 22; 5, 23 и 30; Кол. 1, 18), а Цркве као Тела Христовог (I Кор. 12, 27; Еф. 1, 23; 5, 23 и 30). Главу и Тело разликујемо, али смо притом свесни да их не можемо раздвојити (латински discriminare) јер су онтолошки једно: глава без тела постаје лобања, а тело без главе - леш. Све ово значи да ниједно посебно својство, као што су национална припадност ("нема Јудејина ни Јелина", "нема варварина и Скита"), социјални статус ("нема роба ни слободнога") и биолошка разлика полова ("нема рода мушког и женског"), не може да наруши - а камоли да поништи - суштинско, егзистенцијално, органско, нераздељиво јединство хришћана, па и људи уопште ("јер сте сви ви један човек у Христу Исусу", односно Христос је "све и у свима" (Гал. 3, 28 и Кол. 3, 10 - 11).
    Где, дакле, у оваквој визији човека и људске заједнице остаје места за дискриминацију? Чему толико инсистирање на различитости полова? Чему, уместо разликовања, упорно језичко и свако друго раздвајање "родова", да не кажемо баш "џендер"? Чему наметање вештачког и извештаченог, боље рећи непостојећег и измишљеног, језика и речника лажне родне равноправности? Зар су мушкарци и жене две засебне биолошке врсте, а не два, по својој природи истоветна начина постојања људских бића, уз уважавање биолошко-социјалних особености? Зар је нама, јаднијем Србљима, најпретежнији, најпречи и најпрешнији посао да јуримо за сваким декадентним и, у крајњој анализи, не само антихришћанским већ и античовечним западњачким "трендом" (на презреном, али незаменљивом старинском - не застарелом - српском језику стремљењем)? Зар ресорна министарка (с обзиром на значење речи министарка у Нушићевој комедији "Госпођа министарка" боље би јој било да се назива хрватским квалификативом министрица, пошто непостојано а постоји само у номинативу, а не у свим падежима) није у стању да схвати да лансирање оваквог квазипроблема и аналогног закона представља и дангубу, и луксуз, и пуцањ упразно, па и грех, у времену у којем смо суочени са изазовима и искушењима каква смо ретко кад у историји имали? Притом "од та посла нема ич", како кажу наши добри сељаци у неким деловима Србије. Декретима, забранама, противуставним "решењима", претњама и идеолошким "кетманима" неће бити покорен ни програмиран живи језик једног још увек живог народа. Уз веру, културу и историјско памћење, језик је један од важних елемената нашег идентитета. Он ће надживети и овај "закон", усмерен, вољно или невољно, против српског народа, његове традиције и самосвести, а посебно против његовог језика.
     
    Епископ бачки Иринеј
  5. Свиђа ми се
    The Godfather је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Епископ бачки Иринеј: О вакцинацији   
    Део из Божићног интервјуа са Епископом бачким г. Иринејем, 6. 1. 2021.

     
    Поменули сте вакцине. У последњих неколико седмица почели су да стижу први контигенти вакцина, како са Истока тако и са Запада, у нашу државу. Какав је став Српске Православне Цркве по питању вакцинације која следи у наредном периоду? Видимо да су у народу доста популарне различите теорије. Неки их називају теоријама завере. Многи се, од оних који износе такве теорије, позивају на ауторитет СПЦ. Можемо ли од вас чути: Постоји ли јасно изречен став по том питању?
     
    – Дефинисан и службени став не постоји. Проблем је потпуно нов. А друго, истини за вољу, Црква није организација која има неку гвоздену дисциплину и где свако мора да поступа на исти начин. Црква је простор слободе и за своје чланове, а и за остале. Зато је и могућно да имамо ово шаролико стање да су неки за Цркву, други су против, трећи не знају ни сами за шта су и тако даље. Тако да лично не верујем, да ће постојати неки обавезујући став. Него, једноставно, чињенице које се буду у међувремену појавиле произвешће код већег или мањег броја верника одређене одлуке. Ми не можемо никоме наметнути као одлуку да мора да се вакцинише.
     
    – Неће ни држава то чинити?
     
    – Неће ни држава то чинити, а Црква још мање. Чак и кад би држава то чинила Црква не би. С друге стране ми не можемо прихватити ни став неких људи који кажу: „Нипошто вакцина. То је ђавоље средство, ђавоља работа и томе слично.“ Још ништа не знамо. Видећемо. Да може бити злоуботреба, бојим се да може. Савремена технолошка средства су таква да се може све злоупотребити, па и вакцина. А друго, по себи морамо и то знати, да ниједна вакцина није потпуно поуздана; поготово у овим тешким случајевима и да код неких људи, из разлога које ни медицинари не разумеју, а камоли ја или неко други изван медицинске струке, може да произведе неке отежавајуће околности и нека нежељена дејства. О свему томе тешко је знати и казати било шта унапред. Тако да, мало сте ме изненадили овим питањем. Нисам о њему до сад размишљао. Ово је први пут да сам са собом разговарам, а уједно и са вама и са гледаоцима. Дакле, мислим да ће став Цркве бити такав да, узимајући у обзир све расположиве податке, сваки хришћанин православни одлучи за себе слободно и одговорно да ли хоће или неће да се вакцинише.
     
    * Интервју је преузет са званичног портала Радио-телевизије Војводине
     
    Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  6. Љут
    The Godfather је реаговао/ла на Поуке.орг инфо за a Странице, Фејсбук цензурише текстове Митрополита Порфирија   
    Фејсбук је приватна копманија која има своју политику пословања. Посебено је актуелно скидање неподобних српских аутора са ове друштвене мреже. Пре две године цензурисана је страница меморијалног центра „Доња Градина“, пошто је писање о зверствина учињеним у Јасеновцу окаректерсано као говор мржње. Сада су се духовне беседе Митрополита Загребачко-љубљанског нашле на мети цензора из Фејсбука.

  7. Радостан
    The Godfather је реаговао/ла на Zoran Đurović за a Странице, Зоран Ђуровић: Да ли су могли грешити Свети Оци?   
    Линк целог текста: https://djuroviczoran.wordpress.com/повратак-оцима-после-повратка-оцима/
     
    Августин: Novum Testamentum in Vetere latet, Vetus in Novo patet. Нови Завет је сакривен у Старом, Стари се у Новом раскрива. Questionum in Heptateuchum libri septem, 2, 73
  8. Свиђа ми се
    The Godfather је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Саопштење за јавност из Кабинета Патријарха српског   
    Поводом разних тумачења у појединим медијима у вези са саопштењем Кабинета Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, објављеним 7. јула 2020. године, овим путем потврђујемо аутентичност саопштења и веродостојност свих навода у наведеном саопштењу. Надамо се да ће овиме бити стављена тачка на наведену излишну тему.  
     
    Из Кабинета Патријарха српског   Извор: Инфо-служба СПЦ
  9. Свиђа ми се
    The Godfather је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Портал Поуке.орг: Честитка поводом тридесетогодишњице архијерејске службе Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја (Буловића)   
    Поводом 30 година од хиротоније Епископа новосадског и бачког г. др Иринеја уредништво портала Поуке.орг упућује речи молитвене честитке:      Господ Исус Христос – Пастиреначалник (Јн. 10, 14) у архијерејско служење призвао је Преосвећеног Владику Иринеја у временима нарочито изазовним не само за Српску Цркву, већ и за Православну Цркву по свој Васељени. Пуних тридесет година тихо, молитвено, са пуно жртвене и христолике љубави предстојатељ Цркве Божије у Епархији бачкој проповеда и својим богоугодним животом сведочи реч љубави Божије. Носећи архијерејски омофор владика Иринеј носи бреме једног времена, достојно води верни народ путем који су пропутиле велике и свете личности из рода нашега.   Молимо се Господу нашем, Човекољубцу и истинском Дародавцу свих добара, да Његовом Преосвештенству Епископу новосадском и бачком г. др Иринеју подари крепко здравље, испуњено духовним даровима, с молитвеним жељама да послужи Светој Цркви Православној на многаја и благаја љета.   На крају прилога у част преданог и плодоносног тридесетогодишњег архипастирског служења Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког г. др Иринеја, „опет и много путаˮ са поштовањем и љубављу срдачно понављамо:   Преосвештеном и високодостојном  Господину Иринеју, Божијом милошћу Православном Епископу новосадском и бачком, сомборском, сегединском и јегарском. Подај Господе дуг и миран живот, здравље и спасење, победу над непријатељима и сачувај га на многе године!   Долгоденствуј, Преосвештени Владико, на многа и блага лета!
  10. Свиђа ми се
    The Godfather је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Патријарх Иринеј: Да се што чешће причешћујемо, јер Причешће је жива вода!   
    „Ми немамо довољно људских језика да искажемо значај и важност Свете Тајне Причешћа“ истакао је Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј у беседи у Светој Архијерејској Литургији служеној у недељу Самарјанке, 17. маја 2020. године.   Звучни запис беседе   „Ми се кроз Свету Тајну Причешћа сједињујемо са Богом јер смо и најсличнији Богу“, рекао је патријарх Иринеј и додао, „да смо сми ми слика и прилика и икона Божија и, то треба да знамо“. Када то знамо онда треба да водимо рачуна о томе како живимо: „да ли је наш живот достојан лика Божијега“. О томе треба често да размишљамо и да се Богу молимо да нас Он води Његовим светим путем који води у вечни живот.   У данашњем Светом Јеванђељу чули смо једну занимљиву причу између Господа Исуса Христа и жене Самарјанке. Из њиховог разговора видели смо да је жена остала зачуђена на Господње речи о „живој води“ рекао је Патријарх Иринеј. Тада јој Господ открива велику тајну да је „жива вода“ вода која води у живот вечни. Она је „Реч Божија, то је благодат Божија, то је истина Божија, то је наша вера у Бога, то је жива вода која нас води у живот вечни“, додао је Патријарх Иринеј.   Његовој Светости Патријарху Иринеју саслуживали су јереји Владимир Левићанин и Желимир Продановић и ђакони: Радомир Врућинић и Дарко Радовановић.     Извор: Радио Слово љубве
  11. Свиђа ми се
    The Godfather је реаговао/ла на Поуке.орг инфо за a Странице, Саопштење Декана Православног богословског факултета   
    Саопштење Декана Православног богословског факултета      У дневном листу „Данас“ (број 8263, стр. 8), од 14. маја 2020. године, објављен је чланак под насловом „Никога не присиљавамо да буде део Универзитета“. У оквиру овога текста цитиран је и део саопштења које је на седници Сената Универзитета у Београду, одржаној 13. маја 2020. године, изговорила госпођа ректор проф. др Иванка Поповић, а које се односило на Православни богословски факултет. Отуда сматрамо легитимним и неопходним да, у својству декана Православног богословског факултета Универзитета у Београду, реагујемо у вези са изреченом информацијом.   Дакле, лично смо узели учешћа у наведеној седници Савета Универзитета, јављајући се за реч поводом поменуте теме, иако дискусија у овом случају није била предвиђена. Разлог нашег реаговања, како том приликом, тако и у овом случају, искључиво је утврђивање и истицање истине.   Наслов објављеног текста довољно говори за себе, али је истовремено могуће поставити следеће питање: да ли је одлука о преиспитивању статуса припадности Православног богословског факултета Универзитету у Београду у надлежности ректора, Сената или некога другог, чије ингеренције овде неко жели противзаконито да присвоји? Али, овога пута то нећемо коментарисати.   Изјава ректора проф. Поповић је у основи контрадикторна. Први део изјаве ректора, према тексту чланка, гласи да је просветна инспекција „непобитно утврдила да избор чланова Савета ПБФ није био у складу са важећим Статутом Факултета“. У наредној реченици парафразиране су њене речи на следећи начин: „... да извештај просветне инспекције још није закључен...“   У складу са тим, намеће се једноставан закључак – ако је нешто непобитно утврђено, шта ту још треба закључити. Такође, овом приликом могуће је поставити и следеће питање: која је, заправо, информација тачна, прва или друга? Пошто су различите, обе не могу истовремено бити тачне и истините. Овде је очигледно реч о стварању конфузије везане за ситуацију на Православном богословском факултету, само не знамо из ког разлога или шта стоји у позадини свега. Да ли је у питању притисак на просветну инспекцију, која још није завршила свој посао на Православном богословском факултету прекинут због ванредног стања, или свесно и намерно довођење у заблуду уважених чланова Сената који треба да се изјасне поводом верификације мандата декана Православног богословског факултета, по свему судећи у наредном периоду?   Управо због тога и пре свега ради истине, огласили смо се на седници Сената, само што наша изјава није верно пренета у наведеном чланку, већ потпуно произвољно. Веродостојност наше изјаве могу потврдити и остали чланови Сената који су учествовали у седници, а она је гласила: „Хвала вам што се ово покренули. Такву информацију коју сте Ви изнели, ја немам од Министарства. Петог марта из Министарства просвете била је Комисија која је прегледала сву документацију и, према усменом сведочанству, све је ту било како је потребно. Али, због ових проблема у којима смо се нашли - Ковида и ванредног стања, ми тај Записник никада нисмо добили. Сам тај процес који траје месец дана, како је предвиђено за Инспекцију, није завршен, јер је прекинут због ванредног стања. Тако да смо ми и хтели да ових дана ово питање поново покренемо са Министарством, али Вас молим, јер је овај рок, који је веома кратак да бисмо ми то завршили, да се ипак ово питање одложи бар до почетка јуна да бисмо могли, ако заиста желимо, да га решимо на обострано задовољство. Јер, ми себе као Богословски факултет видимо у оквирима универзитетске заједнице Београда и Србије.“   Уз дубоко уважавање ректора др Иванке Поповић, ово нисмо могли да не приметимо и зато смо одлучили да то поделимо са јавношћу, која је већ упозната са дешавањима на Православном богословском факултету у Београду. Сматрамо да овакве изјаве ректора не доприносе превазилажењу проблема на конструктиван и толерантан начин, како то госпођа Поповић заступа, а у суштини настоји да неистинама или непровереним информацијама постигне неки други циљ.   Приликом давања оваквих и сличних изјава у вези са осетљивим темама треба бити прецизан и тачан, нарочито када је реч о некоме ко се обраћа са тако одговорне позиције као што је место ректора Универзитета и председавајућег седницом Сената.   Осим тога, не треба занемарити и чињеницу да се оваквим изјавама шаље негативна порука првенствено студентима, садашњим и будућим, јер се они тиме узнемирују и доводе у заблуду. Следствено, они сами могу поставити логично питање: шта ће бити са њиховим даљим студијама, а самим тим и њиховим статусом, дипломама и многим другим сегментима њихових академских права, односно проблемима који произилазе из претходно реченога?   Новинар дневног листа „Данас“ очигледно се није потрудио да пажљиво провери веродостојност исказа госпође ректора, што је могао учинити уз помоћ више извора у складу са уобичајеним процесом истраживачког новинарства, како би јавности предочио тачне и истините информације. Стога и не треба да чуди заглавље овог новинског Извештаја, односно реченица која претходи наслову и којом је најављен чланак, а која гласи: „Просветна инспекција утврдила да је Савет Православног богословског факултета нелегално изабран, саопштено на седници Сената Универзитета у Београду“, што је апсолутно неистинито и недобронамерно тврђење. Et cognoscetis veritatem, et veritas liberabit vos!    у Београду 15. мај 2020. године   проф. др Зоран Ранковић Декан Православног богословског факултета     Извор: Инфо-служба СПЦ
  12. Свиђа ми се
    The Godfather је реаговао/ла на Поуке.орг инфо за a Странице, Анализа организованог писања шаблонских коментара против СПЦ   
    Мрежна агресија на свест православаца и мрежни напади на СПЦ су директни напади: и на тебе, и мене, и моју и твоју породицу. Наравно да о томе нико не сме да ћути.
    Србија према последњем попису из 2011. године има 84,59% православаца и то са тенденцијом раста.
    Српска православна црква као једина вера у региону чији верници нису пристајали на окупацију, као и једина вера у региону која није била на страни нацист,а нити је благосиљала геноциде као што су чинили католици и муслимани у Првом и Другом светском рату. Као таква, претња је за сваког окупатора. Због тога се непријатељи боре против ње већ неколико векова. Данас у доба социјалних мрежа сведоци смо гомиле лажних вести искључиво против Српске православне цркве као једине бране окупацији.
    Циљ ових агресивних лажних изјава су млади јер 98% младих се информише преко друштвених мрежа попут Инстаграма, Фејсбука, Твитера и Јутјуба. Ту они постају лак плен за различите стратегије манипулације.
    Према неким подацима, 2% корисника ствара 60% коментара на одређеним медијима. Приближно исти проценти су и на свим осталим друштвеним мрежама. Намеће се логично питање ко то има снаге, времена, новца и других ресурса да ствара све те мимове, статусе, сличице, видео клипове, лажне исповести против Српске православне цркве као и коментаре, одговоре на коментаре...? Јасно је да то нису појединци.
    Само у месецу марту 2020. године анализом коментара на само једном медију смо нашли преко 3000 шаблонских коментара сличне садржине, истог начина писања, који отворено покушавају да нанесу штету православљу у Србији.
    Анализпм неколико хиљада коментара против СПЦ помоћу форензичке дијалектике и „text-mininga“ долазимо до закључка да већину негативних коментара под разним именима пишу исте особе. Пар особа стоји иза безбројних профила. Одаје их употреба истих фраза, исти стил писања, шаблонски коментари и вредносни систем, као и основно непознавање историје и православља што њихове преваре чини очигледним. Типичан пример лажног представљања и покушаја дискредитовања СПЦ почиње реченицама:
    • „ Ја сам верник АЛИ“, где реч „АЛИ“ искључује све оно пре ње.
    • „Католици то боље раде.“
    • „СПЦ је злочиначка организација.“
    • „Средњи век„ или „Верници су примитивни !
    • „СПЦ је пуна мржње“ - при том писци шаблонских коментара показују забрињавајућ ниво мржње.
    • „Попови лопови“- крилатица из доба комунизма која је имала за циљ да дискредитује СПЦ преко свештених лица.
    • „Вернике треба хапсити.“
    • „Попове треба хапсити.“
    • „Православна џамахирија.“
    • „Народ је глуп.“
    Циљ ових коментара и одговора на коментаре као и мимова је - бихевиористички метод којим се младима намеће насилно став да си „глуп, примитиван, злочинац, лопов„ ако си верник. Тако да се преко притиска околине која је већ због слабог карактера упала у анти-српски навратив приморава слабе јединке да напусте православну веру.
    Алати коришћени за проналажење, сортирање и анализу података:
    Scrapinghub, RStudio, Google Cloud Natural Language
    У прилогу фајл са коментарима као и основним подацима.
    https://drive.google.com/file/d/1QmwHdoLAuZ9ISTcbQxT3H4uR2nJzcDmg/view?usp=drivesdk
    https://drive.google.com/file/d/1QiZN7-f3wMAKGhYVLgX7B9S3OSnDhzPX/view?usp=drivesdk
  13. Свиђа ми се
    The Godfather је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Јеромонах Петар (Драгојловић): Набујала река благодати Духа Светога излила се на Црну Гору!   
    Игуман Петар Драгојловић у интервјуу за "Видовдан" је говорио о актуелним догађајима у Црној Гори, о њиховом узроку и могућим последицама.     *Оче Петре, као монах који сте дуго година живели у Црној Гори како коментаришете ново и потпуно специфично „догађање народа“ у нама суседној и братској држави? Да ли Вас је изненадила оволика бројност људи на Литијама и такво јединство између свештенства и верног народа у Црној Гори у одбрани СПЦ од насртаја црногорског режима?   Можда ћу изгледати мало нескроман али желим рећи да ме ова духовна револуција хришћанске љубави у Црној Гори уопште није изненадила. Сви који ме добро знају у Црној Гори су ми живи сведоци да сам још пре 20 година упорно говорио и понављао да ће доћи до овако великог сучељавања између однарођеног, антисрпског и антихришћанског режима у Црној Гори са Стубом и Тврђавом Истине – Црквом Христовом.    То се просто осећало у Црној Гори све време. Ни бројност, једнодушност и масовност Литија ме уопште не чуди. Толико је у Црној Гори новокрштених душа које су са огромним ентузијазмом и благодатним полетом ушле у Лађу Спасења; толико обновљених светих манастира и светих храмова; толики раст броја свештеника, монаха и верника; толико христијанизованих породица које са децом иду на Свете Литургије; толико пуних светих цркава сваке недеље; толико причешћених и исповеђених људи …    Све је то у Црној Гори било тако очигледно и благодатно опипљиво још одавно и стога ме уопште не чуди ова река људи која од Бара до Пљеваља тече Црном Гором само са једном идејом и једном јасном намером – не дамо светиње! Та набујала река благодати Духа Светога коју је сами Бог Својом бескрајном љубављу излио на Црну Гору, пре свега мученичком крвљу и мученичким молитвама хиљада хришћана који су пострадали у Црној Гори, посебно у временима Другог светског рата, осећала се да струји у народу.    То вам је као она прича из Јеванђеља када домаћица замеси хлеб и стави квасац у три копање брашна док све не ускисне и не узрасте тј. када Бог Отац, кроз свог Јединородног Сина Господа Исуса Христа, у Небеском Квасцу Духа Светога, у Цркви Својој, васкрсне душу једног народа заједно са његовим телом и његовим духом. Или када се сва три дела душе верног народа Црне Горе – умни, срдачни и вољни – удруже у одбрани светиње Српске Цркве и вере православне. На првом месту бих дакле подвукао да све што се дешава у Црној Гори ових месецi јесте дело Бога Живога, Који је у значајној мери озарио срца, умове и воље њених становника.    У Црној Гори се догодио народ, али народ Божији, кроз директну интервенцију Духа Светога. Свакако, огромну заслугу у том духовном васкрсењу Црне Горе носи и наш угледни и велики Митрополит Црногорско-приморски Г. Амфилохије. Тридесет пуних година је митрополит Амфилохије са својим свештенством и духовном децом полако, мудро, упорно и темељно, квасцем Христове науке заквашивао душу народа Црне Горе, и тесто народне душе је нарасло и прерасло сву приземну и безбожну плиткост црногорског режима и земаљских подељености.    Оно се сада још боље подиже и завршно пече на жеравици најновијих искушења која су му силом наметнута али и Промислом Божијим одређена. Пред најновијим великим искушењима верни народ Црне Горе, са својим епископима и свештенством, сигурно се неће повући или нестати.    Пре ће бити, а то је сада свима који макар донекле имају развијене духовне очи потпуно јасно, да ће са друштвене сцене Црне Горе ускоро нестати сви они који усвајањем безаконог закона о „Слободи вероисповести“, пљују на Небо, устају на своје свете српске претке и покушавају да огреховљеним људским шакама зауставе силовити ветар благодати Духа Светога и олују љубави Божије. Олују љубави Господње пред којом су сви злонамерни, трапави и бесмислени покушају црногорског режима само као суви јесењи лист који неумитно пада у блато тамног и срамног дела историје.   *Чини се како време тече да Литије у Црној Гори добијају на броју а да верни народ не само да не посустаје, како се црногорски режим надао, већ све одлучније и масовније излази на мирне и молитвене протесте против дрског безакоња државне врхушке Црне Горе. Како процењујете будуће догађаје и начин разрешења кризе која дрма Црну Гору?   Не бих рекао да је ово криза Црне Горе већ је ово величанствено васкрсење Црне Горе. Ово је криза само однарођеног црногорског режима који је после намештеног и покраденог референдума 2006. године, силу на срамоту одвојио две српске сестре – Србију и Црну Гору, и који је после срамног признања тзв. Косова и уласка у НАТО пакт, препунио чашу својих безакоња са усвајањем богоборачког закона којим жели да велики део имовине СПЦ у Црној Гори национализује и прогласи државном.    Осионост и безумност у потезима које чини црногорски ненародни режим показује да му је крај близу јер је још у Старом Завету написано – осионост долази пред погибао. Самоубилачка упорност једног човека – Мила Ђукановића као и безумна и слепа партијска послушност његових партијских сеиза у врху црногорског режима, јасно сведоче о једној хипокризији властољубиве свести која је слепа код очију и глува код ушију.    Стање се може врло лако решити али само и једино поштовањем Устава и у клупама Скупштине Црне Горе, која је у глуво доба ноћи, по мери једног духовно подивљалог човека, изгласала срамни богоборачки закон. Тамо, у Скупштини Црне Горе, закон треба и укинути или пак суштински променити, тако да осмовековна Светосавска СПЦ у Црној Гори добије сва права која јој и по Божијим и по људским законима припадају. Иста она права која су добили припадници Римокатоличке цркве или исламске и јеврејске верске заједнице. Нико нема право да национализује оно што је вековима имовина Божија тј. имовина канонске Цркве Христове.   Ма како се та Црква званично звала кроз историју и ма у каквом се она канонском статусу налазила кроз разне историјске периоде, она је од времена светога Саве Немањића увек била канонска и међународно свепризната. У супротном, ненародни црногорски режим ће сигурно стићи праведни гнев Божији а човек који је све то покренуо завршиће на отпаду историје, са најсрамнијом духовном стигмом коју ће понети у вечност – да буде нови Јуда Искариотски који је са кољем и војницима изашао против Кротког и Благог Господа Исуса Христа и Његове Цркве која мирно и молитвено тражи само једно – Правду Божију.    Надамо се сви да ће разум победити али у исто време мало и зебемо да ће један духовно потамњени човек, пред крај свог политичког живота, покушати можда и насиљем одговорити на мирне Литије оних који у борби против лика и духа звери из преисподње носе Божије песме на уснама и свете иконе на грудима.   *Подмукли ударац на СПЦ у Црној Гори изазвао је много шире духовно буђење и покренуо дух свесрпског јединства и свеопштих српских Литија од Бања Луке до Врања и од Новог Сада до Пријепоља. Да ли је Црна Гора као вековна Српска Спарта сада постала иницијална каписла новог српског интегрализма?   Свакако. То је несумњиво. Није свети Петар Цетињски, Митрополит Црногорски, Приморски и Скендеријски, тек тако писао својим Црногорцима и Брђанима – у нама српско срце куца и српска крвца врије. Није тај духовни горостас са Цетиња тек тако и случајно још почетком 19. века предлагао стварање уједињене српске државе.    Није свети Петар Цетињски случајно бодрио Карађорђа поред чијег храста се ми овде у Манастиру Пиносава, у Карађорђевој Шумадији, сваки дан молимо Богу. Није случајно свети Петар Цетињски у својим песмама државу Србију називао мајком милом. Није случајно да је свети Петар Цетињски још 1779. године писао да он жели да Митролит Црногорски увек зависи од Пећког Патријарха у Србији. Није свети Петар Цетињски слуачајно писао архимандриту Пивског манастира Арсенију Гаговићу – ми смо Срби такви. То је у суштини исто оно што непрестано, потпуно оправдано и стално понавља и наш Свјатјејши Српски Патријарх Иринеј – Ми смо један народ!    Ништа се дакле под капом небеском не дешава случајно и све је прожето бескрајно дубоким нитима Промисла Божијег. Не може држава на чијој је територији 1113. године рођен родоначелник најсветије српске династије – Свети Симеон Немања Мироточиви, бити легло антисрпске хистерије, јер то не жели и не дозвољава огромна већина верног народа Црне Горе. Ма како се људи у Црној Гори тренутно национално изјашњавали.    Ова хришћанска прича са Литија је много јача, много моћнија, много дубља, много небеснија и много укорењенија у духовном бићу Црне Горе од некаквих скоројевићких дукљанско-монтенегринских фалсификата и трагикомичних ДПС партијских програма. Нема тог човека у Црној Гори који ће изаћи на мегдан Господу Исусу Христу, Његовој Цркви Божијој, Њеном верном народу и Његовим непобедивим свецима – светоме Немањи, светоме Сави, светоме Николају Жичком, светоме Василију Остршком, светом Арсенију Ждребаоничком, светом Стефану Штиљановићу, светом Петру Цетињском, светоме Лазару Косовском, светоме Станку Острошком, светом Симеону Дајбабском, светом Јоаникију Липовцу, светоме Душану Радовићу, а да ће остати здрав у памети и да неће завршити као и Јуда.    Како једном приликом лепо рече прота Гојко Перовић – врата покајања су за све отворена, али што више државне власти Црне Горе буду чекале, отворених врата ће бити све мање. Дај Боже да у врху црногорског режима схвате да им време неумитно цури те да се духовно на време отрезне. Макар у последњу уру – што би рекли моји некадашњи суграђани Цетињани.     Извор: Видовдан
  14. Волим
    The Godfather је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Патријарх отпутовао у Сједињене Америчке Државе   
    Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј боравиће од 27. фебруара до 5. марта 2020. године у Сједињеним Америчким Државама.     Његова Светост Патријарх ће 29. фебруара 2020. године у Клирвотеру, Флорида, председавати Црквеним сабором Српске Православне Цркве у Северној и Јужној Америци. Такође, Патријарх ће посетити парохије наше Цркве у Мајамију, Вашингтону и Њујорку. Са Његовом Светошћу отпутовао је члан Светог Архијерејског Синода, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован, а у њиховој пратњи се налази протођакон др Дамјан Божић.     Извор: Инфо-служба СПЦ
  15. Свиђа ми се
    The Godfather је реаговао/ла на Поуке.орг инфо за a Странице, Обраћање Епископа Митрофана и Епископа Кирила у вези са Ванредним црквеним сабором у Клирвотеру   
    E Бр 48/20
    25. фебруар 2020
    Милтон – Торонто
     
    СВЕТОМ АРХИЈЕРЕЈСКОМ СИНОДУ
    СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
    Б Е О Г Р А Д
     
    Поводом објаве текста под насловом ’’У одбрану истине и јединства Српске Православне Цркве’’, који је објављен на званичној интернет страници Српске Православне Цркве за Северну, Средњу, и Јужну Америку, у понедељак
    24. фебруара т.г. желимо да изнесемо следеће примедбе:
    1. На службеној страници Српске Православне Цркве за Северну, Средњу, и Јужну Америку не смеју се објављивати овакви, и текстови који се директно тичу живота Цркве, без претходног саветовања са свим члановима Епископског
    Савета? Нама је познато да Епископ Кирило, као ни ми, нисмо консултовани у вези са истим. Добили смо информацију да ни Владика Лонгин није консултован.
    2. Исто тако у вези са писмом Епископског Савета Е.С. бр 1/20 од 15. фебруара т.г., такође објављеног на званичној интернет страници Српске Православне Цркве за Северну, Средњу, и Јужну Америку, најмање двојица од петорице
    Епископа нису консултовани.
    3. Свети Архијерејски Синод позивао је Епископе из САД да пониште све одлуке Сабора и да о томе обавесте Свети Архијерејски Синод, што није учињено све до седнице Епископског и Централног Савета, 30. новембра/1. децембра 2019. Намеће се питање зашто се чекало пола године да се Епископи из САД, и неки чланови Централног Савета, огласе директно јавности путем интернет страница сада пред сами ванредни Сабор, а не Светом Архијерејском Синоду са објашњењима благовремено?
    4. И поред прихватања одлука Светог Архијерејског Синода да се нови устав за Епархије у САД поништи, исти је месецима био на званичној интернет страници једне од Епархија у САД, све до пре две седмице. Већи проблем је у томе што руководство црквених тела у САД, по најновијим саопштењима, даје до знања да су у најгорем случају погрешили само у процедури, али да је суштина мењања устава у складу са одлуком Светог Архијерејског Сабора, па и наводним ранијим одлукама Епископског Савета из 2015, и 2017 године. Цитира се као ауторитативан текст пароха вашингтонског који убеђује читаоце у исправност непостојећег процеса – ’’арондације устава’’, па још на основу одлуке СА Сабора.
    5. Инсинуација да смо ми, док смо били Епископ источноамерички, у децембру 2015.године дали нашу сагласност за било какву реорганизацију Српске Православне Цркве за Северну, Средњу, и Јужну Америку, а камо ли по питању
    регистровања имовине је нетачна. У истом смислу, Његово Високопресвештенство Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије, администратор Епархије буеносаjреске и јужноамеричке, као ни његов наследник Његово Преосвештенство Епископ Г. Кирило, нису учествовали у одлукама те природе.
    6. На против, 4. јануара 2017., тројица Епископа из САД су одржала седницу без нашег знања, као ни знања Митрополита Амфилохија, у Либертивилу где су донели одлуке у вези са регистрацијом нових корпорација. Одлуке те седнице су цитиране у свим формативним документима нових корпорација као одлуке Епископског Савета, а ми смо о том састанку сазнали из докумената корпорације тек у јесен 2019.
    7. Постојање тих једночланих корпорација, а поготово тзв. ’’Serbian Orthodox Dioceses in the USA’’ је сасвим случајно испливало на видело као последица конфузије која је настала после Црквеног сабора, јула 2019. Ако је то све било
    транспарентно, као што саопштења говоре, зашто се то није изнело ни пред Епископски савет, ни пред Централни савет, а камо ли пред Свети Архијерејски Синод раније?
    8. По нашим сазнањима од учесника, нови устав ’’Српских Православних Епархија у САД’’, подељен је појединим члановима Сабора уз образложење да је то коначна верзија. Тако смо чули и у записнику седнице Централног савета, која је одржана уочи јулског ’’крњег’’ Сабора. Опет напомињемо да је, у најмању руку, комплетно заобиђен чл.33 Устава Српске Православне Цркве за Северну и Јужну Америку, којим се налаже следеће: ’’одредбе овог Устава могу бити
    измењене и допуњене само на редовном или ванредном заседању Црквеног сабора, трочетвртинском већином гласова присутних делегата, уз сагласност Епископског Савета. Измене и допуне овог Устава потврђује Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве’’. Две Епархије, које чине кворум тога Сабора
    нису биле ни позване.
    9. Саопштења наводе да су сви ови подухвати, јавни попут јулског Сабора, или нетранспарентни попут правне реорганизације, имали за циљ да заштите Српску Православну Цркву од легалног ризика или одговорности. Ми, због
    непоштовања постојећих одредаба важећег Устава смо управо сада изложени већем ризику него икада пре.
    10. Конкретан пример тога да је Епархија канадска изложена ризику након ових немилих промена потврђује Статут Епархије канадске који гласи:’’ Српска православна епархија у Канади управља се на основу одредаба Устава СПЦ у
    Северној и Јужној Америци, одредаба 8.1 и одредаба овог Статута’’.
    11. У вези са радом ванредног Црквеног сабора ми смо већ упутили своје примедбе Председнику Епископског савета Његовом Преосвештенству Епископу новограчаничко-средњезападноамеричком Г. Лонгину. Усмено смо добили
    сагласност да се дневни ред може променити јер је додељено веома кратко време за сам рад ванредног Сабора, док ће већи део Сабора бити посвећен регистрацији, и оброцима, а не времену за дискусију.
    12. Овде морамо рећи и то да је и Епископски и Централни Савет у Чикагу 30. нов. - 1 дец. протекао у апологетским тоновима којима су наша браћа архијереји у САД образлагали исправност својих ставова и дејстава у вези ”новог устава за САД”. Тек на инсистирање епископа Митрофана и епископа Кирила а и уз смиреност и одлучност епископа Лонгина (као председавајућег Епископског савета) усвојен је став да се морају извршити све одлуке Светог Синода које су нам свима добро познате.
    13. Могуће је да преко интернет страница има злонамерних напада на нашу браћу архијереје из САД, који су последица још незацељених рана од претходних раскола, и које смо и ми осудили у саопштењу са Централног савета у децембру
    прошле године. Али то није разлог да се a priori одбацује свака критика њиховог рада, нарочито око ”крњег” Сабора у Чикагу у јулу месецу прошле године. Подсећамо браћу Архијереје из САД да је критика Сабора из јула прошле године
    дошла са највишег места - од Светог Синода наше Цркве (и од готово свих архијереја с којима смо имали прилике да разговарамо на ту тему), а не од неких како се каже у поменутом тексту злонамерних људи са неидентификованих
    интернет адреса.
    14. Из тог разлога испада помало парадоксално да су наша браћа Архијереји из САД пристала да се сазове Црквено-народни Сабор на Флориди, где треба да се пониште све њихове одлуке са ”крњег” Сабора из Чикага, од јула месеца прошле године, и истовремено да наступају на том Сабору са најновијим текстовима који су усмерени на потврду и оправдање њиховог досадашњег рада. Још је парадоксалније да се стално понавља тврдња да на ’’крњем’’ Сабору у Чикагу ”није донета никаква одлука”? Тиме се вређа основна интелектуална висина тела и архијереја наше Цркве као и еминентних стручњака из области права који су већ више пута образложили неуставну позадину ”крњег” сабора из Чикага од јула прошле године. По свему судећи показује се да наша браћа Архијереји из САД (изузев надамо се епископа Лонгина), не прихватају одлуке Светог Синода наше Цркве, а још мање уважавају мишљења епископа Митрофана и епископа Кирила и понашају се као посебно тело, као што један од браће рече у јучерашњем интервјуу у више наврата: неки ”епископски савет у САД” који нема благослов нити Светог Синода нити Светог Сабора наше Цркве! Питамо се: да ли се у свему овоме огледа њихова борба за Истину и за јединство наше Свете Српске Православне Цркве?!
     
    Светом Архијерејском Синоду одани,
    ЕПИСКОП КАНАДСКИ МИТРОФАН
    ЕПИСКОП БУЕНОСАЈРЕСКИ И ЈУЖНОЦЕНТРАЛНОАМЕРИЧКИ КИРИЛО
     
     
    ***
     
    пдф Е Бр 48 2020 Канада (3).pdf
  16. Свиђа ми се
    The Godfather је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Благословен који долази у име Господње!   
    Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије боравиће у званичној посети Митрополији црногорско-приморској од 27. до 29. Фебруара.     Животопис Блажењејшег Митрополита кијевског и све Украјине Онуфрија   Благословен који долази у име Господње: Митрополит кијевски Онуфрије сјутра вече долази у Црну Гору и предводи литију у Подгорици!   Отац Гојко Перовић: Добро дошао Блажењејши Митрополите Светога Кијева!   Прота Дарко Ђого о личности Митрополита кијевског Онуфрија: Живи Светом гором и животом подвижника!   Филм о Митрополиту Онуфрију, поглавару Украјинске православне цркве   Митрополит Онуфрије послао писмо подршке СПЦ у Црној Гори
  17. Волим
  18. Волим
    The Godfather је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Састанак са Митрополитом волоколамским Иларионом   
    Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио је 18. фебруара 2020. године у Патријаршији српској у Београду Високопресвећеног Митрополита волоколамског г. Илариона, председника Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије.      Састанку су присуствовали чланови Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, Преосвећена господа Епископи бачки Иринеј, шумадијски Јован и крушевачки Давид, као и Високопреосвећена господа Митрополити црногорско-приморски Амфилохије и загребачко-љубљански Порфирије.     Извор: Инфо-служба СПЦ
  19. Волим
    The Godfather је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, У крипти Спомен-храма Светог Саве представљена књига "У шта верују хришћани" Митрополита волоколамског Илариона (Алфејева)   
    Савремени катихизис исписан на три стотине страница (са фотографијама) и у 66 целина под насловом У шта верују православни хришћани, аутора Митрополита волоколамског Илариона у издању Подворја Српске Патријаршије у Москви и издавачке куће „Православац“ из Шапца, представљен је 17. фебруара 2020. године у крипти храма Светог Саве на Врачару. Књигу је превео Епископ моравички Антоније.     О катихизису Митрополита волоколамског др Илариона, председника Одељења за спољне црквене послове Московске Патријаршије, који једноставном методом и савременим језиком дозиђује јеванђељски и светоотачки темељ православне вере, говорили су: Епископ бачки др Иринеј, доцент Православног богословског факултета Универзитета у Београду јереј др Зоран Деврња, као и аутор. Био је то јединствен празник књиге, речи и богословске мисли.   Интелектуалној позорности представљена је књига уваженог госта и искреног пријатеља српског народа, митрополита Илариона, који је ових дана у братској посети Његовој Светости Патријарху српском Иринеју и Српској Православној Цркви.   „Доласком у нашу средину Високопреосвећени Митрополит г. Иларион није само гост, већ је на известан начин и домаћин, будући да је носилац почасног доктората највеће и најрепрезентативније високообразовне и научне институције, Универзитета у Београду, на предлог Наставничког већа Православног богословског факултета као највише образовне институције наше помесне Цркве. У том смислу, увек када посећујете, драги Владико, Србију и Београд, и када долазите на наш Факултет, на наш Универзитет и у посету нашој Цркви, Ви долазите својима, у своју кућу, где целосно припадате својим обимним и високореферентним и највише вреднованим богословским и научним стваралаштвом,“ казао је доцент др Зоран Деврња и додао:   „Књига У шта верују хришћани представља успешан покушај нашег Митрополита да своју далеко обимнију и садржајнију студију из области догматског богословља у форми сажетих објашњења, тема и питања који искрсавају у свакодневном духовном искуству верујућих, учини доступном и терминолошки појмовном приступачном и разумљивом сваком модерном, просечно верујућем, члану Цркве како у Русији тако и у Србији или било којој савременој држави и савременом друштву данас.“   Књига има карактер поступног приручника намењеног сваком ко је заинтересован да се упозна са темељним истинама хришћанског веровања и облицима живљења по тој вери, следи логику откривењске хронологије.   Епископ бачки г. Иринеј је у надахнутом слову о самом госту, митрополиту Илариону, који је многе своје богословске теме уз све своје обавезе на задивљујући начин обрадио и приказао, изучио и објавио, али на начин који је за нас данас једини могући и спасоносни, казивао о његовој књизи У шта верују хришћани.   „Ми морамо бити, ако желимо спасење себи и свету, верни светом предању, али то не значи ни у ком случају одустати од богословског истраживања и знања,“ казао је Преосвећени Владика и додао: „С друге стране, имамо искушење тзв. научне теологије. То је један нови, хибридни плод, нажалост, присутан и овде код нас у овом граду, нажалост и код нас на Богословском факултету, где се сматра да је богословље делатност интелектуална, научна и истраживачка, да је за њега надлежан Универзитет, а не Црква. Заборавља се да богословља нема без и ван Цркве, и не само то (пошто ће сутра наш гост на нашем Факултету о томе говорити) – нема га без личног и саборног опита...“   „Ми сада имамо проблем да велики број људи чезне за Христом, чезне за Богом, чезне за Истином Божјом, осећа да му је живот празан без Бога, али не зна како да се сретне са живим Богом. Да би се то десило, неопходна је поучна реч Цркве, неопходна је потврда Јеванђеља, јер и у време када је Господ Христос био на земљи, није било довољно што је Он као личност Богочовечанска сведочио о себи и што је о Њему сведочио истовремено Отац небески, Дух Свети и пророци Старога завета, него је било неопходно да и Његови ученици, Апостоли, сведоче о Њему. То је неопходно и данас. И ми данас, какви год да смо слаби, маловерни, морамо бити апостоли Христови у малом“, казао је Владика бачки Иринеј.   О катихизису митрополита Илариона може се рећи да је свесни и својеврсни дијалог са образованим савременим младим човеком који је свесно и несвесно жедан и гладан Бога, и зато наслов књиге У шта верују хришћани нуди одговор на питање У кога верују хришћани.   „Катихизис митрополита Илариона, сажет и разумљив, истовремено аутентичан, неће бити недоступан само неком најједноставнијем нашем вернику; биће много драгоценији нашем образованом, али још увек до хришћанства недораслом младом човеку“, истакао је владика Иринеј.   Слово митрополита Илариона     Ваша Преосвештенства, драги оци и драга браћо и сестре. Пре свега хтео бих да изразим искрену радост што сам по благослову Патријарха московског и све Русије г. Кирила и на позив Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја имао могућност да опет посетим мом срцу драгу српску земљу.   Пре почетка ове презентације књиге имао сам могућност да врло детаљно погледам ток радова у горњем делу храму, где се наши изванредни мајстори, мозаичари из Русије, труде да украсе куполу храма. Имао сам могућност да се на грађевинарском лифту подигнем скроз до горе до врха, одакле сам видео куполу, поткуполни простор, пандатифе. Више пута сам у животу имао прилике да учествујем и у живописању храмова и рестаурацији храмова, и трудио сам се да увек искористим могућност да лифтом одем скроз до горе, јер кад буду уклоњене скеле, оно што је горе можете да видите једино одоздо. Тако нећете видети с којом брижљивошћу су мозаичари стављали сваки камичак да он по величини и по боји одговара својим суседним каменчићима. И сетио сам се како смо започињали овај пројекат, како је било тешко у почетку наћи мајсторе који би остварили овај грандиозни пројекат и средства за његову реализацију. И да будем искрен, када смо започињали, мислио сам да ће овај пројекат да траје 30 година. Али сад сам видео да мозаичарски радови у великој мери иду ка завршници. И веома ме је обрадовало то што ћемо врло брзо видети овај велелепни храм благоустројен и благоукрашен не само споља него и изнутра. И то ће бити не само изузетни споменик хришћанског грађевинарства и архитектуре, него и хришћанске ликовне уметности. Саграђен у славу Божју, он ће сваком да говори у славу Божју. И јако сам срећан што Руска Црква и руска држава дају свој допринос украшавању овог величанственог храма. И срећан сам што имам ту част да учествујем у овом пројекту.   Данас Српска Православна Црква пролази кроз период тешких искушења. И та искушења су задесила Српску Православну Цркву у суседној земљи, у Црној Гори. Данас се у Црној Гори понавља прича која се пре годину дана дешавала у Украјини. У Украјини је тадашњи председник одлучио да створи нову цркву. Он је умислио да лично може да створи Цркву и да ће му стварање нове Цркве независно од Руске Православне Цркве помоћи у предизборној трци. Међутим, у својој предизборној трци је претрпео жесток пораз. Али успео је да својом делатношћу много оштети Цркву. Данас се нешто слично догађа у Црној Гори, где су власти усвојиле дискриминаторски закон који омогућује да се цркве (богослужбени објекти) одузимају од канонске Српске Цркве и дају коме било. Власт се окренула против свог народа и народ је изашао на улице. И ми видимо у Црној Гори на хиљаде и десетине хиљада људи који излазе на улице да подрже своју Цркву.   Хтео бих све вас да уверим да ће у овој светој племенитој борби Руска Православна Црква бити уз Српску Православну Цркву. И хтео бих свима вама да пожелим да се што пре заврши овај тешки налет искушења која захвата Православну Цркву  у различитим земљама. Прво су та искушења почела на канонском простору Руске Православне Цркве, а сада су прешла на канонски простор Српске Православне Цркве. Властодршци покушавају да управљају Црквом и да стварају Цркву по свом нахођењу. Али Цркву је створио сам Господ Бог. А чувар Цркве је црквени народ. Управо је тај народ данас изашао на улице.   Нећу много говорити о овој књизи пошто је проф. Зоран Деврња врло детаљно изложио њену садржину, на чему сам му ја веома захвалан, а мој драги сабрат владика Иринеј је изложио којој врсти читалаца ова књига може бити занимљива.   Хтео бих да захвалим владици Антонију, представнику Српске Православне Цркве при Московској Патријаршији, који је иницирао издање ове књиге на српском језику и лично је превео. Књига је написана за широку круг читалаца, а не само за стручњаке у области богословије.   Написао сам више књига великог обима који су намењене управо богословима. Али увек кад се латим писања књиге, увек се трудим да пре свега одговорим на нека питања сам себи. И никад не записујем на папиру оне мисли које нисам до краја разјаснио. Трудим се да и на најсложенија богословска питања говорим максимално једноставно. У овој књизи дотичем се основних богословских истина на којима се темељи православно богословље. Када обичном човеку говориш о догматима, он мисли да је то нешто круто, залеђено, нешто што је од њега далеко. А ја се трудим да у својој књизи покажем да су догмати оно на чему се темељи Црква. Слично као што се купола у овом издању темељи на овим стубовима. А спомен-храм Светог Саве почива на темељу који у укопан дубоко у земљу. Исто тако Црква почива на догматима. Они могу бити не претерано приметни, али ако се губи тај догматски темељ, онда се читаво здање руши. И човек који се не разуме најбоље у догмате, тешко може да схвати зашто постоји Црква и на чему се држи.   Наше православно богослужење је цело испуњено догматским истинама. Када служимо у храму свету Литургију или јутарње или вечерње богослужење, богослужбени текстови су препуни догматских истина. И ако се не познају и не воле догмати, онда је веома тешко разумети и волети православно богослужење. Али како ја то казујем у својој књизи, сами догмати нису некакви изуми богослова. Догмати се нису рађали у главама некаквих професора који су седели за столом са пером или оловком у руци, или за компјутерима - догмати су оно што је испочетка положено у сам темељ и у само срце Цркве. Задатак богослова свих епоха био је да те догмате формулишу и пренесу другима на језик који је њима приступачан. И веома често су Оци Цркве формулисали догматске истине као одговор на јереси који су се појављивале. Навешћу само један пример, а њих има много. У 4. и 5. веку много се дискутовало о томе како се у Господу Исусу Христу сједињује божанска и човечанска природа. И онда је један од богослова 4. века по имену Аполинарије измислио следећу теорију: да је Исус Христос имао људско тело, а да су његова душа и ум били божански. И, наизглед, шта је лоше у таквом објашњењу?   Али оштар богословски ум Светог Григорија Богослова је у томе препознао опасну заблуду. Рекао је: како то, ако Господ Исус Христос није имао људски ум и људску душу, како је онда дошло до спасења човека. И он је формулисао принцип који је ушао у основу свеправославне христологије и целог православног учења о спасењу:  оно што није преузето, то није исцељено. Ако је Господ Исус Христос преузео од нас људско тело, а његова душа, дух и ум су остали божански, значи да је само наше тело спасено. Не, каже Свети Григорије Богослов, он је преузео целу људску природу, и дух и душу и тело.   А зашто је то за нас важно? Зато што је он преузео на себе наше људско тело, наш ум и нашу душу. Тај догмат се директно односи на наше лично спасење и на нашу личну судбину у вечности. Навео сам само један пример, а њих има јако много. И није то тако лако све објаснити савременом човеку, јер савремени човек живи о другим појмовима и размишља о другим категоријама. Зато је задатак савременог богослова да свете древне истине које су формулисане на древном језику пренесе савременом човеку. И треба пренети то тако да савремени човек не само то разуме, него да га то прожме и да то заволи.   Дубоко сам убеђен да православно богословље треба да буде не само исправно, него и надахнуто. И хтео бих преко ове књиге да пренесем читаоцу макар делић тог надахнућа које сам осетио не само када сам писао књигу него када сам упознавао са догматским богословљем преко дела Светих отаца. Надам да ће због тога не само у Русији, него и у Србији наћи свој круг читалаца.   Хоћу да свима вама пожелим Божју помоћ у вашим напорима и вашој служби. Нека Господ чува Србију, српски народ и Српску Православну Цркву! И знајте да су Русија и Руска Црква са вама!   Гости на представљању књиге     Представљању књиге присуствовали су Преосвећена господа Епископи: зворничко-тузлански Фотије, крушевачки Давид, ремезијански Стефан и мохачки Исихије, архимандрит Јован (Радосављевић), београдски архијерејски намесници, свештеномонаштво Архиепископије београдско-карловачке и других епархија, старешина руске Светоторојичине цркве на Ташмајдану протојереј Виталиј Тарасјев; помоћник директора Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Марко Николић, представници Амбасаде Руске Федерације, декан Православног богословског факутлета Универзитета у Београду др Зоран Ранковић, професори и студенти тог Факултета, главни и одговорни уредник Информативне службе Српске Православне Цркве протођакон Радомир Ракић, верни народ, личности из јавног и културног живота, представници медија. За представљање књиге У шта верују православни хришћани Митрополита волоколамског Илариона владало је велико интересовање, тако да је крипта заветног храма српског народа била испуњена до последњег места.   Модератор програма била је драмска уметница Јасминка Стојиљковић, док је духовне композиције извео Хор Светог Саве под диригентском управом др Катарине Станковић. Публика је, између осталог, уживала у музичком извођењу Молитве Богородице Дјево коју је компоновао митрополит Иларион.   Зорица Зец     Извор: Инфо-служба СПЦ
  20. Волим
    The Godfather је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Света блажена Ксенија Петроградска   
    Блажена Ксенија Петроградска је још за живота и током XIX-XX века била поштована као брза помоћница и чудотворка. Ради спасења и љубави према ближњима, она је узела на себе подвиг јуродивости. За своје подвиге, молитве, постове, странствовања и са смирењем претпљене поруге, Блажена је добила од Бога дар прозорљивости и чудотворства. Њена капела на Смоленском гробљу је препуна благодарности људи за учињена чуда по њеном молитвеном заступништву.     Блажена Ксенија Петроградска: Зимска гошћа     У јуну 1988. на Помесном Сабору Руске Православне Цркве блажена Ксенија Петроградска је канонизована.   Блажена Ксенија је рођена између 1719. и 1730. године и свој спасоносни подвиг носила је у Петрограду (садашњи Санкт-Петербург). Ксенијин муж, Андреј Фјодорович Петров, био је појац дворског хора. Ништа није познато о детињству и младости Блажене Ксеније, а народно сећање је сачувало само то што је везано за сам почетак њеног јуродивог подвига – изненадна смрт мужа који је умро без хришћанског покајања.   Потресена тим страшним догађајем, двадесетшестогодишња удовица је одлучила да отпочне најтежи хришћански подвиг – да се прави безумна, како би, приневши оно најдрагоценије у човеку – разум, умолила Створитеља за помиловање изненадно преминулог супруга. Ксенија се одрекла свих световних блага – свог звања и богатства, и више од тога – саме себе. Оставила је своје име, и узевши име свог супруга, прошла са њим цео свој крсни пут, приносећи на олтар Божији дарове спасоносне љубави према ближњем.   Када је на дан погреба свог мужа Ксенија обукла његову одећу: прслук, кафтан, панталоне и качкет, и тако одевена кренула у погребну поворку, родбина и њени пријатељи бејаху помислили да јој је смрт Андреја Фјодоровича помрачила разум. Сви су се били веома сажалили на њу. А Ксенија их је, као она која је изгубила разум, тешила говорећи: „Андреј Фјодорович није умро, већ се оваплотио у мене, Ксенију, која је давно умрла“ Тако је започело њено лутање улицама Петрограда.   Кућу, коју је наследила након смрти мужа, одлучила је да поклони Параскеви Антоновој, која је изнајмљивала код ње собицу, сав свој иметак да раздели сиротињи, а новац да однесе у цркву за покој душе „слушкиње Божије Ксеније“.   Дознавши за такву њену одлуку, рођаци њеног мужа замолише управу, да не дозволи Ксенији да у безумљу раздели сву своју имовину. Међутим, након одговарајућег испитивања беше изведен закључак да је она потпуно здрава и да има право да располаже својом имовином како сама жели.   Након тога, Блажена Ксенија је разделила све што је имала и изашла само у једном мужевљевом оделу на улицу, упутивши се у подвижничко странствовање. Изложена свакојаким оптужбама и подсмесима, по читаве дане – зими и лети, по жези и мразу, лутала је Петроградом. Њена чудна одећа и неразумљив говор, њена кротост и незлобивост изазивали су подсмех злих људи, посебно несташних дечака који јој се ругаху. Али је Блажена Ксенија, непрестано се молећи, беспоговорно носила свој спасоносни подвиг.   То време везано је за почетак градње нове камене цркве на Смоленском гробљу. Подигнута грађевина је била већ веома висока, па су зидари морали најпре да подигну цигле на скелу, па тек онда да граде. Блажена Ксенија је одлучила да тајно помаже градитељима. Ноћима, без обзира на временске прилике, подизала је циглу и слагала је на скелу. Радници би се изјутра веома чудили ономе што се дешавало. Најзад су одлучили да сазнају ко је тај невидљиви помоћник, и дошавши на градилиште током ноћи, установили су да је то читавом Петрограду добро позната „безумна“ Ксенија.   Мало по мало, најосетљивији хришћани су почели да примећују да Ксенија није само глупа просјакиња, већ да носи у себи нешто посебно. Милостињу коју су јој давали, она није узимала од свакога, већ само од добрих и срдачних људи. Увек узимајући само копејку, она је одмах давала сиромасима сличним њој.   Када се мужевљево одело на њој с временом већ било искрзало, она је почела да се облачи и зими и лети у бедне рите, а на босим, и од мраза натеченим ногама, носила је исцепане ципеле. Многи су јој нудили топлу одећу и обућу, али Блажена није хтела ништа да узме, и наизменично је облачила или црвену блузу и зелену сукњу, или зелену блузу и црвену сукњу.   Дању је Ксенија, као безумна лутала по граду, а ноћу је, склањајући се од људских очију, одлазила ван града, у поље, где је проводила време у молитви, наизменично метанишући на све четири стране света. У пољу је, према њеним речима, присуство Божије било „видљивије“.   Убрзо је окружење почелао да обраћа пажњу на то, да се у њеним речима и делима често крије дубоки смисао. Примећивали су да, ако је Ксенија од неког нешто тражила, то беше знак да му помаже и спасава га од невоље и беде која ће га задесити, и обратно, ако је некоме нешто давала, тога је у скорије време очекивала велика радост.   Касније, када је Блажена почела важити за прозорљиву, појављивала се на улицама и пијацама града, како би јој сви који су је знали нудили своје услуге. Упадајући у реч један другом, молили су „Андреја Фјодоровича“ да узме нешто или макар да окуси од понуђених производа, јер беше тад у народу веровање – узме ли Ксенија нешто од домаћина, његова трговина ће постати веома успешна.   Угледавши је, мајке са децом журиле су јој у сусрет да их благослови или само да помилује дете по глави, уверене, да ће га само један додир Блажене одмах исцелити.   Својом великом смиреношћу, подвигом духовног и физичког сиромаштва, љубављу и молитвама за ближње, Ксенија је стекла благодатни дар прозорљивости. Тим је својим даром она многима помагала у уређивању живота и спасењу душа.   Познат је случај када се Блажена Ксенија побринула за добробит и спасење, тада још нерођеног детета. Као дугогодишња познаница, дошла је код Параскеве Антонове, којој је била поклонила своју кућу, и рекла јој: „Ето, ти ту седиш и ушиваш чарапе, а не знаш да ти је Бог сина послао! Иди што пре на Смоленско гробље“. Иако силно збуњена том бесмислицом, Параскева је ипак послушала Блажену и отишла. На гробљу је видела гомилу света, а када је мало ближе пришла, сазнала је и то да је неки кочијаш оборио трудну жену. Ту пак, на земљи жена је родила дечака и испустила душу. Сви су се питали ко је она и има ли родбине, али нису успели да сазнају. Видевши у том догађају Божију промисао, Параскева је дечака узела к себи, усвојила га и однеговала у свој строгости хришћанског живота. Син је мајку веома поштовао и пазио до дубоке старости, а Параскева је захваљивала Богу и слушкињи Божјој Ксенији за њену заповест да дечака узме за сина.   Блажена Ксенија је живела скоро четрдесет и пет година у јуродивом подвигу, па се може закључити да је предала своју душу Господу почетком деветнаестог века.   Света угодница Божија сахрањена је на Смоленском гробљу у Петрограду, где је својевремено помагала градњу цркве, подигнуту у име иконе Смоленске Мајке Божије.   Од дана упокојења Блажене прошло је око два века, али чуда учињена молитвама угоднице не бледе, нити народно сећање на њу ишчезава.   Године 1902 над гробницом Блажене Ксеније сазидана је нова капела са мраморним иконостасом и надгробним спомеником. Она је увек била отворена за служење помена, који се нигде толико често нису служили као на гробу Блажене Ксеније.   Данас је капела рестаурирана и поново отворена за приступ и молитве.   Нека би дао Господ молитвама блажене Ксеније своју милост и благослов свима онима који с вером и љубављу притичу њеном небеском заступништву. Амин.   Тропар, глас 7 Одбацивши таштину овог света, узела си на себе крст бездомног боготражитељства, ниси се плашила дубоког бола и немаштине, нити оних што ти се ругаше, јер си познала љубав Христову. И сада наслађујући се овом љубављу на небесима, Ксенија Блажена и божански мудра, моли се за спасење душа наших.   Кондак, Глас 3. Данас светло ликује град светог Петра, јер мноштво оних који су тужни и који се у твоје молитвено заступништво уздају, свеблажена Ксенија, налазе утеху, јер си Ти граду овом похвала и утврђење.     Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  21. Свиђа ми се
    The Godfather је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Владика Јован: Господ жели да се спасе човекова душа, али исто тако жели да се спасе и спасава и тело и све што је створио!   
    Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован началствовао је литургијским Сабрањем у храму Светог Јоаникија Девичког у крагујевачком насељу Бресница. У приношењу Бескрвне Жртве од свих и за све као и молитвеном прослављању празника Часних верига светог Апостола Петра као и спомена светог Ромила Раваничког. Епископу су саслуживали протопрезвитер Саша Антонијевић, презвитер Милош Ђурић као и протођакон Иван Гашић. Певницом је руководио протопрезвитер Драгослав Милован.   Звучни запис беседе   Владика се обратио окупљеним верницима протумачивши прочитано зачало Јовановог Јеванђеља у коме Господ три пута пита апостола Петра да ли га воли (Јн 21, 15-25). На самом почетку своје беседе владика је подсетио окупљене вернике на позадину овог дијалога Господа и апостола Петра. Наиме, приликом хватања Господа нашег, апостол Петар се три пута одриче Христа, тј. одриче да Га познаје. Управо из тог разлога Господ издваја Петра и три пута га пита да ли га воли, управо знајући да Га се Петар три пута одрекао. На крају њиховог дијалога Господ поручује Петру: “Напасај овце моје”. Владика Јован је поручио: “Шта значе ове речи? Господ говори Петру да се стара о овцама.    А те овце су народ које му је Господ предао да брине о њима и да руководи њиховим спасењем. Када је апостол Петар видео вука, он уместо да чува овце, уплашио се и у том страху изгубио веру. Он који је био стамен и самоуверен, који је говорио да се никада неће одрећи Христа и да ће и страдати за Христа, губи веру и бежи остављајући овце. Након тога Петар се покајао, јер нам Јеванђеље сведочи да је Петар сео и плакао. И управо познавајући своју веру, али и одрицање од Христа, Петар одговара Господу: “Господе ти знаш да те волим”. На овај начин Петар исповеда и своју љубав и веру, али и свој пад и грех и постаје свестан да се не може уздати само у себе, већ да се мора уздати у Господа. Христос воли јаке и стамене људе у вери, у вери у Бога.    Господ воли људе који држе заповести Христове, а пре свега оне који држе прву заповест, а то је вера у Бога. Вера је основ нашег знања, надања, постојања и нашег ишчекивања.”. У наставку своје беседе владика нас је подсетио да потпуно уздање и сигурност у себе нису хришћанске одлике, будући да је човекова природа огреховљена, али Христос долази да би ту природу обожио, узвео ка Оцу и спасао. Господ жели да се спасе човекова душа, али исто тако жели да се спасе и спасава и тело и све што је створио.    Али је за наше спасење неопходна безусловна вера. Владика је такође подсетио окупљене христоносце на јеванђељску перикопу која сведочи о Христовом ходању по води, а где такође апостол Петар исповеда прво своју веру, а затим и своју сумњу услед страха од валова. И ми данас у нашем животу који је као море, врло често постајемо маловерни када као валови наиђу муке и невоље. Не постајемо неверни до краја, већ маловерни. Наша вера слаби и губимо поверење у Господа. И тада је неопходно да се као и апостол Петар покајемо и кроз покајање повратимо своју веру, али и благослов и благодат коју у паду губимо.     Извор: Епархија шумадијска
  22. Свиђа ми се
    The Godfather је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Свети Макарије Велики: O нашем васкрсењу   
    У тугама, у страдањима, у трпљењу, у вери, сакривена су обећања, и слава, и поседовање небеских добара, као што је плод сакривен у баченом у земљу пшеничном зрну, или у дрвету које, када се калеми, подноси извесну повреду или понижење. И тада се показује да одећа има лепоту, и славу и многоструки плод, као што вели и Апостол: „Кроз многе невоље ваља нам ући у Царство небеско­" (Да. 14, 22). И Господ вели: „Трпљењем својим спасавајте душе своје" (Лк. 21, 19). И опет: „У свету ћете имати невољу" (Јн. 16, 33).   Јер је потребан труд, ревност, трезвеност, велика пажња, ватреност и истрајност у молитви Господу, да бисмо се могли избавити од жеља за земаљским, да бисмо могли избећи замке и мреже сласти, олује света, налете злих духова, и тачно дознати са каквом су трезвеношћу и живахношћу вере и љубави светитељи још овде стицали небеску ризницу, тј. силу Духа у душама својим, која је залог Царства. Јер, блажени Апостол Павле, изражавајући се о тој небеској ризници, тј. о благодати Духа, и описујући прекомерне невоље, и у исто време показујући шта сваки треба да иште и шта да стекне, вели: „Јер, знамо да, када се земаљска наша кућа тела разори, имамо зграду од Бога, кућу нерукотворену, вечну на небесима" ( II . Кор. 5, 1).     Треба, дакле, сваки да се подвизава и труди помоћу свих врлина да стекне ону кућу и да верује да се она стиче овде. Јер, ако се разори наша кућа тела, ми имамо другу кућу, у којој би наставала душа наша. „Да се обучени, не голи нађемо" ( II Кор. 5, 3), тј. не голи од општења и заједнице са Духом Светим, у Којем се једино може одмарати верна душа. Зато они који су у истини и сили хришћани, чврсто се надају и радују излазећи из тела, јер имају ону кућу нерукотворену, а кућа је ова - с и л а Духа која обитава у њима. Ако се разори кућа тела, они се не плаше, јер имају небеску кућу Духа, и ону нетрулежну славу, која ће у Дан васкрсења и прославити кућу тела, као што Апостол каже: ,,Онај Који је подигао Христа из мртвих, оживеће и смртна телеса наша Духом Својим Који живи у нама" (Рим. 8, 11). И још: „Да се и живот Исусов јави на смртном телу нашем" ( II Кор. 4, 11). И још: ,,Да живот, вели, прождере оно што је смртно" ( II Кор. 5, 4).   Подвизавајмо се, дакле, вером и добродетељним животом овде, да бисмо стекли ону одећу, да се не бисмо ми, обучени у тело, o нда голи нашли, јер иначе неће бити тада ничега што ће у онај Дан прославити тело наше. Јер, сваки, уколико се вером и марљивошћу удостоји да постане заједничар Духа Светога, утолико ће се и тело његово прославити у онај Дан. Оно што је сада душа сабрала унутра у себе, тада ће се открити и показати ван тела. Као што дрвета после зиме, када их изнутра загреје невидљива моћ сунца и ветрова, израстају и производе из себе као Одећу - лишће, цветове, плодове, а тако исто у то време из недара земље ниче пољско цвеће, и њима се покрива и o блачи земља, и трава као љиљани, за које Господ рече: „Ни Соломон у слави својој не обуче се као један од њих" (Мт. 6, 29).   Тако је за све богољубиве душе, тј. за праве хришћане, први месец - Ксантик, звани Април, који је дан Васкрсења, у који се силом Сунца Правде изводи изнутра слава Духа Светога, што покрива и заодева тела светих, она слава коју су имали унутра у душама сакривену. Јер, што душа сада има у себи, тада ће се то испољити на телу. Овај је месец, велим, први међу месецима годишњим. Он доноси радост свој твари. Он, раскрављујући земљу, облачи гола дрвета. Он доноси радост свима животињама. Он показује веселост свима. Он је за хришћане први месец Ксантик, тј. време васкрсења, у које ће се тела њихова прославити неисказаном светлошћу, која је још од сада у њима скривена, тј. силом Духа, Који ће им тада бити одећа, храна, пиће, весеље, радост, мир, украс, живот вечни. Јер, ће тада за њих Дух Божанства, Кога су се још од сад удостојили примити, постати целокупном лепотом светлости и небеске красоте.   Блажени Мојсије славом Духа, која је покривала лице његово, у које нико од људи није могао да гледа, показао нам је пример како ће се при васкрсењу праведних прославити тела светих оном славом коју се још сада удостојавају душе светих и верних имати унутра у себи, у унутарњем човеку. Јер је речено: „Ми који откривеним лицем (тј. унутарњим човеком) гледамо славу Господа и, преображавамо се у то исто обличје из славе у славу" ( II Кор. 3, 18). Исто тако речено је за Мојсија: „Четрдесет дана и четрдесет ноћи хлеба не једе и воде не пи"(11 Мојс. 34, 28). Немогуће би било телесној природи да толико живи без хлеба, да се није хранила духовном храном, а овом храном још се сада душе светих невидљиво хране од Духа.   Треба, дакле, сваки од нас да се подвизава, да се труди, да упражњава све врлине, да верује и моли Господа да му унутарњи човек још сад постане учесник те славе, и да душа постане заједничар Духа, да бисмо, очистивши себе од мрље порока, и при васкрсењу имали у шта обући своја тела нага, да бисмо чиме имали покрити срамоту њихову, да бисмо их имали чиме оживотворити и на векове упокојити у Царству небеском, јер ће, као што вели св. Писмо, Христос сићи са неба и васкрснути сва племена Адамова, све од века уснуле, и разделиће их на два дела, и оне који имају Његов знак (тј. печат Духа), назвавши их Својима, поставиће с десне стране Себе. Јер, вели, „овце Моје слушају глас Мој" (Јн. 10 27) и „знам Своје и Моје мене знају" (Јн. 14). И тада ће се њихова тела за добра дела обући божанском славом, и биће испуњени славом Духа, коју су још овде имали у душама. И тако ћемо, прослављени божанском светошћу и узнесени на небеса на сусрет Господу, као што је писано „свагда с Господом бити" ( I Сол. 4, 17), царујући с Њим у бескрајне векове векова.   А да ли ће при васкрсењу васкрснути сви делови тела? Богу је све лако, тако је и обећао. Но, људској немоћи и разуму ово изгледа као немогуће. Јер, као што је Бог, узевши прах и земљу, начинио природу тела као неку другу природу, несличну земљи, и начинио много врста твари, као што су - коса, кожа, кости и жиле, и као год што игла, бачена у огањ, мења боју и претвара се у огањ, али се природа гвожђа не уништава, него остаје, тако ће и при васкрсењу тела васкрснути, и „длака неће пропасти", као што је писано (Лк. 21, 18), и све ће постати светлозрачно, све ће се у светлост и огањ погрузити и претворити, али не растворити се, као што неки говоре, и постати огањ, тако да не остане пређашња природа. Јер, Петар остаје Петар, и Павле - Павле, и Филип - Филип; сваки, испунивши се Духом, остаје у својој сопственој природи и суштини. А ако речеш да се природа растворила, онда више нема Петра или Павла, већ у свему и свуда Бог, и нити они који одлазе у Геену осећају казну, нити они који одлазе у Царство осећају доброчинство.   Замисли башту која има разноврсна родна дрвета - ту су крушка, јабука и виноград са родом и лишћем. Но, деси се да се и башта и сва дрвета и лишће претворе и промене у другу природу, и све пређашње постане светлозрачно. Тако ће се и људи изменити при васкрсењу и сви ће чланови тела њиховог постати свети и светлозрачни. Зато људи Божији треба да припреме себе за борбу и подвиг. Као што храбар младић на ударце који му се наносе одговара ударцима и издржава борбу, тако и хришћани треба да подносе невоље, и спољашње и унутрашње борбе, да би, подносећи ударце, побеђивали трпљењем. Где је Дух Свети, тамо као сенка прати гоњење и борба. Видиш како су Пророци, мада је у њима дејствовао Дух, увек били гоњени од својих сународника. Видиш како је Господ, Који је Пут и Истина, био гоњен не од другог народа, него од Својих, од Свога сопственог племена Израиљевог био гоњен и распет. Исто тако и Апостоли, јер је од времена крста Дух Утешитељ прешао и уселио се у хришћане.   Као што многи светилници, напуњени једним уљем, не дају често исту светлост, тако и дарови по различитим добрим делима имају различно светљење благога Духа. Или, као што у граду у коме живе многи становници, који употребљавају један исти хлеб и једну исту воду, једни су - мужеви, други одојчад, једни - деца, а други - старци, и међу њима је велика разлика и несличност... тако размишљај да ће и, при васкрсењу мртвих, они који васкрсну, различитом славом бити прослављени и означени по вредности добрих дела, по заједници Духа Божјег, који је још овде обитавао у њима. То значе речи Апостолове „звезда се од звезде разликује у слави".   Свака душа која се овде ревношћу и вером, по сили и несумњивости благодати, удостојила да се потпуно обуче у Христа, и која се сјединила са небеском светлошћу пречистога Лика, сада се у суштини поучава у познању небеских тајни; а у велики Дан васкрсења, и тело њено, прослављено тим истим небеским Ликом славе, и, као што је писано, узнесено на небеса ( I Сол. 4, 17), и удостојено да постане сличнолико телу славе Његове, имаће вечно и сунаследно са Христом Царство...   Боголики образ Духа, који је још сада као утиснут у душе Светих, учиниће и тело њихово по спољашњости боголиким и небеским, а покривало светскога духа, које покрива душе порочних и грешних, и које је гордошћу страсти учинио - авај мени! - и сам ум помраченим и бестидним, показаће се и тело по спољашњости помраченим и испуњеним сваким срамом.  
    Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  23. Волим
    The Godfather је реаговао/ла на Поуке.орг - инфо за a Странице, Патријарх српски примио Амбасадора Руске Федерације   
    Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио је 24. јануара 2020. године у Патријаршији српској у Београду Његову Екселенцију Александра Боцана Харченка, амбасадора Руске Федерације у Републици Србији.     Извор: Инфо-служба СПЦ
  24. Свиђа ми се
    The Godfather је реаговао/ла на Иван Ц. за a Странице, Митрополит Амфилохије: И Србија је моја кућа, не води се прљава кампања против мене, а добра и складна комуникација Вучића и патријарха Иринеја је на добро Србије!   
    Зашто се у Србији води кампања против Вас?
    Не бих рекао да се води нека нарочита кампања против мене, поготово би такво нешто било тешко везати за Србију. Србија, са Београдом, Косовом, ваљевским крајем, Банатом и многим другим областима у којима сам провео значајан дио живота, и за чије сам светиње везан – то је моја кућа. Увијек била, и данас је. И још увијек често и радо тамо одлазим и интензивно сарађујем не само са његовом светошћу и Светим синодом као миторполит СПЦ, него и са другим духовним и добрим људима. Пратим њихов рад, и они прате и подржавају службу у цркви. Уколико тренутно имам размимоилажење са дијелом политичког врха Србије, то никад не доживљавам лично. Сви се ми трудимо, у мјери наших могућности, да радимо за добробит народа и наше помјесне цркве (поготово тамо на Косову и Метохији).
    А као што видите, свака власт, и она у Београду и ова овдје у Подгорици, не подносе лако критички став, и највише им одговара кад их сви тапшу по рамену и све им одобравају док су на власти, а кад сиђу са власти питају се: ко бјеху они? Моја је дужност да говорим истину, ради Бога и ради спасења људи, па и њиховог спасења, па и по цијену да се то некоме од властодржаца не свиди. А опет, не пада ми на памет да мислим да сам само ја у праву. Све што ми у цркви радимо, прије или касније, мора проћи кроз суд саборности…
    Шта мислите ко стоји иза тога – само Александар Вучић који контролише медије на чијим сте насловним странама или и дио СПЦ?
    Као што већ рекох, не видим да се ради о организованој кампањи. Нарочито не кад је ријеч о цркви у Београду. Ми владике и свештеници знамо често да се мимоиђемо око важних питања, па и да полемишемо међусобно и отворено, како су то некада, уосталом, радили и апостоли Христови. Па и “међу светима има понека горка ријеч”, како каже стара пословица. Само ми све то једни другима кажемо отворено на нашим архијерејским сабрањима. И увијек је то у служби црквеног напретка и мисије саме цркве, а не неко надгорњавање сујета. Отуда, не видим мјеста, нити препознајем било какве кампање, ни у моју корист, ни против мене.
    Можете ли нам отворено рећи: шта мислите ко је патријарх у Београду – Иринеј или Вучић?
    Цио свијет знаде и кристално је јасно: патријарх је његова светост г. Иринеј. Он се, очигледно, доста добро разумије и складно комуницира са србијанским предсједником. Ја се надам да је то на добро државе Србије и на напредак српске помјесне цркве.
    Осим тога, није у реду, да те и такве двије титуле стављамо у исту раван. Предсједник Републике је институција која постоји посљедњих неколико деценија (прије њега је био предсједник партије или Комитета, па прије тога краљ…итд), док је патријарх за нашу помјесну цркву, нешто што траје од средине 14. вијека. Ако томе додамо колики је значај патријарха српског (пећког) за цркву у Црној Гори, и уопште црногорску историју, онда не бих никада упоређивао важност те институције са предсједником било које државе, па била она Србија или Црна Гора.
     
    Да не останемо неправедни, можете ли процијенити чија паства боље слуша, Ваша или Ђукановићева?
    Израз ”боље” бих овдје везао за слободну вољу људи који припадају заједницама чији смо поглавари – црногорски предсједник и ја. У том смислу, мислим да су хришћани бољи и оданији својој заједници, јер су за њу везани дубоком вјером и вјерношћу живом Богу и слободном вољом. А при том, нијесу уцијењени материјалним добрима ни запослењем, неком земаљском платом. Тако да процјењујем да су на бољи, односно квалитетнији, дубљи начин хришћани везани за цркву (не никако за мене лично као поглавара), него што су то симпатизери једне политике за неку партију. Претпостављам да је то била та паралела када сте поменули Ђукановића, пошто нечију оданост држави, нечије истинско родољубље не могу да повезујем са личношћу тренутачног предсједника државе.
    Е сад, ако израз “боље” значи неку слијепу послушност, бојим се да је ту политика у “предности” у односу на онај начин како се људи везују за цркву. Предрасуда је да је људима који вјерују у Бога страно промишљање, да они нијесу рационални и сл. Истина је потпуно другачија. Ако мало боље погледате – управо су припадницима политичких партија својствена слијепа и непромишљена оданост, више него вјерницима цркве.
    У једном Вашем саопштењу назвали сте Ђукановића другом, алудирајући на његову комунистичку прошлост. Како у том контексту гледате на Ђукановића који Вам је некада љубио руку и крст, кога сте водили код патријарха Павла, због кога су Вам данашњи фронтовци скандирали “Амфилохије Турчине”? Ђукановића кога сте подржали или макар одћутали у критичним политичким тренуцима у Црној Гори, попут сукоба са Булатовићем, у предреферендумском времену, а и без оштрих позива вјерника након признања Косова. Је ли то сад дефинитивно, како би народ рекао, пукла тиква и зашто?
    Никад га нијесам подржао, нити у њему и његовој политици видим нешто што би представљало, макар и посредно, интересе за цркву па ни за државу. Он је једно вријеме био познат и препознат као отпадник од политике Слободана Милошевића, политике која није донијела добра ни цркви, ни народу. Ни на крај памети ми није било да ће такав човјек стати на врх једне политике која је по тиранији и једноумљу изгледа гора од Милошевићеве. О томе свједочи разорена економија, продата имовина, суверенитет поклоњен странцима, и на крају овакав безумни закон. У вријеме сукоба са Булатовићем, Ђукановић се напросто показао политички вјештији од њега: користећи углед цркве први и посљедњи пут је дошао код ћивота Светог Петра, ложио бадњак (Цетињани му запамтили ”наложи га наопако”), тражио пријем код блаженог спомена патријарха Павла…
    Сад се види на шта је то искористио. То да ја као владика стојим на црквеном трону 30 година није необичан ни риједак случај у црквеној историји, али да лидер једне парламентарне демократије не силази са власти исто толико година – јесте преседан. Вјероватно га је тај преседан занио да умисли и да себе замисли као неког ко може “стварати или обнављати” цркве, без обзира на чињеницу што није ни крштен, и што је статус слободне цркве одавно регулисан тиме што је она створила Црну Гору и све што је истински вриједно у Црној Гори. Као таква, она поштује државу, не очекујући спасења од партија, па макар то био ДПС, јединствена секуларна партија у Европи која у свом програму има стварање “аутокефалне црногорске цркве”. Многи владари, прије њега, опијени земаљском влашћу и малим безначајним политичким побједама, умишљали су да су и сами виша бића. Да су неко ко може управљати историјом. И нијесу добро прошли. Ја се и даље молим Богу, иако сам одлучни противник његових политичких и идеолошких одлука, да се господин Ђукановић призове памети. Не да би и даље безакоњем законе доносио, него да сачува душу коју, као свако људско биће, има, да сачува свој образ и вјечно људско достојанство.
    Колико је сукоб око схватања Вучићеве политике према Косову подијелио СПЦ? Да ли то што га Ви оштро нападате, а Иринеј одликује, одражава раскол, јер је тешко на таквом нивоу ово бранити само разликом у мишљењима?
    Раскол је претешка ријеч. А у овом случају и нетачна. Питање Косова и опстанка цркве и народа тамо – није једноставно. Што се тиче става цркве и њеног Сабора о Косову – он је јединствен и кристално јасан. Ако сам добро схватио, и тај орден – који ја и даље сматрам непримјереним и коме сигурно није било мјесто на онаквој светковини – српски патријарх је уручио господину Вучићу у жељи да га опомене и обавеже, у погледу његових будућих поступака везаних за политику према Косову. Ја то тако схватам и у том смислу трудим се и покушавам да разумијем његову светост.
     
    Како сте доживјели разговор са премијером Марковићем? Јесте ли помислили да се ишта може промијенити? Да ли сте разговарали са премијером или потпредсједником партије која је програмски зацртала црногорску цркву?
    Отишао сам да разговарам са премијером, али нажалост, испоставило се, да сам тога дана преко пута себе имао само потпредсједника партије. Сва наша аргументација, све наше добронамјерне молбе имале су за циљ превазилажење разлика и подјела. Ми смо, као оштећена, угрожена (тим Предлогом закона) страна нудили компромисна рјешења. И што је посебно важно, дјеловало ми је да премијер разумије и да има намјеру да се потруди да се рјешење пронађе. Кад су, касније, у глуво доба ноћи, одбили наш амандман – амандман који је био саткан од поштовања закона и прописа ове државе – тада ми је постало јасно, да сам разговарао са потпредсједником партије, а не са државником.
    Господин Марковић је имао историјску прилику те ноћи, да искорачи из партијске сјенке, и да нам изађе у сусрет. Не нама као институцији, него толиким грађанима, православним вјерницима. Онако како је промишљао, рецимо, у вези са барским чемпресима, могао је и морао је да промисли и те ноћи. Али, очигледно потпредсјеник има предсједника, а предсједник се заноси некаквом “обновом цркве”, чиме најдиректније крши Устав ове земље и ради нешто што ниједан нормалан политичар у Европи не ради.
    Да ли сте икада имали понуду црногорских власти да одвојите Митрополију црногорско-приморску од Београдске патријаршије? Ако јесте, шта је заузврат нуђено?

    Нити сам је имао, нити бих икада био учесник таквих преговора. Некада, у средњем вијеку, када је хришћанство била вјера владара, па на неки начин и њихова политичка идеологија, дешавало се да државници учествују у уређењу црквеног поретка. Али ни тада се они нијесу једини питали, нити су они, ма како да су били побожни, наметали цркви своја рјешења. Не кажем да и међу њима није било људи који су вршили насиље над црквеним поретком, али то су биле ријетке историјске ситуације којима се црква увијек одупирала.
    Кад су у питању људи који воде секуларну државу, људи чија је званична опција грађанска идеологија, и који су прије свега декларисани атеисти, ја са њима могу и треба да сарађујем, морамо да се међусобно уважавамо. Али да они са мном праве државу, или ја са њима цркву – то је ван сваке памети!
    Начело секуларности, које је овдје уставна обавеза, најбоље штити и једну и другу страну од било каквих непромишљености, и сада и у будућим временима.
    По свему судећи, кључни проблеми са законом су у прелазним и завршним одредбама које се баве могућом ревизијом власништва над имовином. Да ли је тачно да сте управо уз прећутну сагласност ове власти од 2000. године укњижили највећи дио имовине која се сада води на Митрополију?
    То није тачно. Већина црквеног власништва – како црквене земље тако и црквених објеката – укњижено је у земљишне књиге, по закону ове или претходних држава, много прије тог времена о ком причате. А тада смо, прије двадесетак година укњижили један број црквених објекта, који су од претходне комунистичке власти били погрешно регистровани или неуписани, а било је јасно да се ради о објектима у нашој мирној и савјесној државини. Недостатак титулара био је проузрокован неуредним катастарским стањем у великом дијелу цијеле Црне Горе, а не неком специфичношћу тих црквених објеката.
    То укњижење није вршено ни уз чију “прећутну сагласност” и то је једна од највећих дезинформација које Влада лансира у јавност ових дана. Поменута укњижба је извршена по тада важећем закону и на тај начин се књижила имовина и других правних лица, па чак и државе. Код истих институција и по истом закону.
    Чак смо 2008. прошли читав један судски поступак пред Управним судом Црне Горе, баш на тему тих укњижења. Учесник тог поступка било је и Владино Министарство финансија. И добили смо правоснажне пресуде у корист Митрополије. Зато приче о неправилној укњижби цркава доживљавам као најгнуснију лаж, када та прича иде из Владе. А потом је здраво за готово преносе неупућени људи и медији.
    С обзиром на све изнесено, тврдим да је данас тешко наћи у Црној Гори документованију валидност укњижења од оне коју ми имамо баш за те објекте и имовину.
    Да ли је у том периоду и нека имовина прекњижена са Београдске патријаршије на Митрополију? У каквом је односу имовина коју потенцијално можете да изгубите овим законом са оном коју бисте потенцијално могли да добијете реституцијом коју тражите?
    Није било прекњижавања имовине са Београдске патријаршије на Митрополију. Када је питање односа између црквене имовине која је угрожена новим антизаконом и оне коју су конфисковали комунисти, могу рећи да их, осим заједничког поријекла, везује и исти злочин. Револуционарна памет која за једини аргумент има насиље. Ону су отели стари комунисти у име револуционарних идеала, а ову њихова идеолошка дјеца која нити знају шта је црква, нити је поштују, и који имају лажну представу о Православној цркви у Црној Гори, желећи да је подреде својим приватним и партијским интересима под фирмом државе и домовине.
    Домовина се брани поштовањем правног поретка, а ово што су сад изгласали управо је права бомба у правни поредак Црне Горе. А све у име заокружења, наводно, ”црногорског идентитета”. Као да желе да поруче да је пљачка – наш идентитет. Можда њихов, једног малог, уског круга људи на власти, али не и овог народа. Ако је то било државно, како је то од њихових претходника одузимано од цркве за државу?
    Они не схватају да је неко, за душу предака, за напредак, за покој…одлагао све што је имао и остављао, не поповима, не држави, не партијама…него Богу и цркви. И видим ја шта њих сврби. То што је неко тог Бога видио баш у цркви, међу иконама, свијећама, у молитвама – а не у државној каси, међу привилегијама и уцјенама. И сад би они да преиначе вољу давно упокојених људи, и да им учитају, уцртају како су они своје прилоге оставили држави, а не цркви као несебичној богочовјечанској заједници.

    Носите ли жал на представнике осталих вјерских заједница због тога што се нису солидарисали са Вама, изузме ли се учтиви предлог барског надбискупа да се о закону још мало поприча?
    Руку на срце, и римски папа, и барски надбискуп, као и представник Которске бискупије на скупштинском одбору – били су више него јасни. Тражили су да се дијалог продужи и примијетили да није добро што се у закон о вјерским слободама утрпавају имовинска питања. То је принципијелно и окосница наших приговора.
    И сад имате ситуацију да се у Црној Гори, закон који се тиче цркава, доноси мимо воље и препоруке тих истих цркава, односно двије најстарије традиционалне конфесије овдје, дискриминаторски манипулишући са њима склапањем темељних уговора супротно овом закону, који би морао да важи за све.
    Што се тиче других вјерских заједница, морам рећи да су ми на срцу изјаве неколико младих људи, који јесу политички активисти, али који су именом и презименом, као муслимани, повезали и истакли јасан људски и демократски принцип – “Ако нијесам спреман да браним цркву, како ћу онда сјутра бранити џамију”? А видите, ја лично сам учествовао у одбрани једне џамије у Београду, од безумног настраја неких младих људи…па онда свакако знам шта причам кад о томе говорим, као што је од нас награђени Златним ликом Петра Другог Ловћенског Тајновидца, Исо Махмутовић бранио цркву на Ловћену.
    Али, све су то презрели наши властодршци. Сама им се нудила опција да израде закон који би све људе ујединио. Међутим, изабрали су заваде и дискриминацију Српске православне цркве, најбројније у Црној Гори.
     
    (Вијести)
  25. Свиђа ми се
    The Godfather је реаговао/ла на Zoran Đurović за a Странице, Чтец Ведран Гагић: Апел Северномакедонаца патријарху Вартоломеју   
    Чтец Ведран Гагић: Апел Северномакедонаца патријарху Вартоломеју
     
    Поводом најновијег мешања Цариграда у унутрашње питање Српске Православне Цркве у Северној Македонији није лоше подсетити се на изјаву патријарха Цариграда у интервјуу за Политику од 21.02.2019.
    "...Васељенска патријаршија не намерава да измени Устав СПЦ, нити њене границе, уколико то не прати споразум и сарадња. Никада Васељенска патријаршија није прекорачила границе других цркава, сем једино уколико постоји односни захтев и већа црквена потреба..."

    Превод:
    1. Цариградска патријаршија сматра да МОЖЕ да мења чак и Устав и границе аутокефалних Цркава. Сматра да може да преправља већ додељене Томосе о аутокефалији, и да преиначује стогодишње одлуке. Уосталом, то су посведочили својим деловањем у Украјини. Сада само потврђују да то није једниствени случај него да је у питњау modus operandi садашњег патријарха Цариграда.
    2. Даље, ова изјава потврђује да цариградска патријаршија никада не прекорачује границе других цркава ОСИМ онда када цариградски патријарх одлучи да треба да их прекорачи.
    3. Судећи по најнонивијим збивањима, и изјавама Цариграда о питању Цркве у Северној Македонији, "односни захтев" из Северне Македоније је очигледно већ стигао, и "већа црквена потреба" ће највероватније ускоро бити медијиски проглашена ubi et orbi. (види тачке 1-3 испод)
    Уколико СПЦ пристане на уплитање Цариграда у наше унутрашње питање, направићемо силну грешку. На тај начин би се делимично легитимисали сви скорашњи упитни потези Цариграда и њихове све јасније космо-екслисиолшке претензије. Положај страдалне канонске Цркве у Украјини би се отежао, забио би се нож у леђа свима онима који одолевају притисцима да се црквена питања решавају по (гео)политичком диктату, и који настоје да деескалирају и зацеле садашњи раскол који је настао неканонским деловањем. И сами себи бисмо пуцали, не у ногу, него у стомак, јер би се притисци на нашу Цркву само појачали.
    Уколико СПЦ не пристане на уплитање Цариграда, уколико им културно одговоримо како смо разочарани њиховом одлуком да се мешају у наше унутрашње питање, без претходних консултација са нама, без нашег позива, и без нашег пристанка да они посредују у решавању овог проблема, и обавестимо их да настављамо у настојањима за проналазак решења са јерархијом у Северној Македонији по мандату Сабора наше Цркве, бићемо изложени медијском линчу. Односно врх Цркве, Патријарх и Синод, на првом месту биће изложен наставку медијског линча који траје још од прошлог СА Сабора након јасно израженог јединственог става наше јерархије по питању Украјине. Поред већ постојећих спинова на цео низ тема, кренуће медијски спин на тему Северне Македоније у три главна правца:
    1. Спиноваће се о томе како ми заоштравамо ситуацију са Цариградом, а Цариград само жели да помогне.
    2. Како смо неспособни да решимо македонски раскол и како нам ипак треба "Мајка" да нам реши проблем.
    3. Како смо немарни према спасењу милиона верника у Северној Македонији.
    Међутим, боље је бити нападнут правде ради, него бити похваљен неправде ради.
×
×
  • Креирај ново...