Иван Радовановићћ

Ја певам грла чиста као што дрво листа певам кроз лавеж паса као што пшеница класа певам, с груменом земље у шаци као што син пева о Мајци и молим анђеле дечицу бестелесну да ми услише и приме песму. Ово је моја једина и јеванђељска Земља-Мајка Моја кнегиња моја госпођа варошанка моја сељанка сторучица A око ње се дигла халабука и хајка ко да је вучица ко да је хајдучица. Нагрдише ми земљу оноћише ми дан затрнише ми сунце па се јежим и срдим Ољагаше ми име и презиме кућу и укућане ал ја се опет поносим што сам Србин! Кажу да сам дивљак и да нисам у праву што браним своју кућу свој крст и крсну славу A они мени у мојој рођеној Земљи ударају међе прекрајају тапије и печате црвеним воском прозоре, врата, капије. Трпају на моје плеће сво белосветско смеће и чекају да паднем да клекнем или бар да се згрбим али ја стојим ко крст ко Христово распеће и поносим се што сам Србин! Поносим, кажем али у мом поносу нема понижења према другима гордости ни поруге Кад би сви људи могли да се поносе оним што су не би нико имао разлог да мрзи друге. И само што понекад прошкргућем гневно не би ли ме чула планета уснула јер знам да нас чека проклето Лијевно ђе у њему бијели се кула! Моја Земља је иста онаква каква је увек била Душа јој ко лебац ко кисељак старински Сваког је Она тим лебом дочекала и почастила и испратила, с послацима онако домаћински. Само се више не слажемо са једном Божијом беседом Ко тебе каменом, ти њега лебом Променили смо мало и ми своју чобанску ћуд па сад ко нас лебом ми њега лебом, медом и вином а ко нас каменом ми њега каменчином И зато смо ево стали пред страшни суд. Поабаше ми рухо наружише ми лице Оковаше ми срце у ланац и катанац Успаваше ми пчеле и ућуткаше птице ал ја се опет поносим што сам Србин Балканац! И само што понекад арлаукнем гневно не би ли ме чула планета уснула јер нас опет чека проклето Лијевно ђе у њему бијели се кула! Самозвани миротворци што нас завадише црним тамњаном нам Земљу окадише. Душебрижници без душе и срца главешине, главоње и главосече без глава поборници за људска права и слободу поузимаше нам кључеве свих брава па чак и насушни хлеб ваздух и воду. Ђавољи синови и пасји синовци коров иштркљао из болесне клице среброљупци правдомрсци криводелци и други зликовци окривљују мене за своје кривице. Блате ме, брате Иво, за тројицу Муче ме као Малог Радојицу ко Старог Вујадина са обадва сина Оће да ме претворе у маково зрнце Крадљивци истине и сунчевог сјаја подмећу ми своја кукавичја јаја Тако постах нека напаст нечувена Напаствујем дневно три стотине жена печем белу децу, правим чак и Црнце Суде ми за своје грехе и злочине и за оно што они мени чине Господе, погледај озго из плавети и заштити ме од ових авети! Моји млади се чуде што се трујем и лечим песмом псовком инатом као и моји стари Шта бих ја друго са оволиком тугом Крив сам једино зато што не умем да клечим (осим да простиш пред женом кад радим неке ствари) A грешан што проћердах уз дерт и жал и севдах онако вашарски бећарски и ратарски свој стид косовски и понос кајмакчалански Aли то не схватају ни преци ни потомци голобради старци и брадати основци. Мој ђед је био домаћин човек у освит овог века Имао је вршалицу воденицу ваљалицу три лампека Мој отац је џамбасио бесне коње и каруце A ја имам само душу само ово лудо срце што ми прича у грудима о животу о људима што ми пева што ми плаче што се смеје што ме боли што ми бије непреболно као оно тешко звоно звоно цркве краља Петра на Опленцу у Тополи! И нећу да будем слуга ни жбир ни удворица ни паж Зато ми ставише на главу трнов венац срама A моја Земља је тек изашла из јама Моја краљица, обучена у пшеницу и раж Моја великомученица Србија укавежена попљувана и сама Aли ја знам да је све ово једна велика лаж и поносим се што сам Србин Србенда са Балкана!

Не бих се ја са теткицама зезао.

Значи професори, тачно сам знао.

Значи: не само што се туку флашама, него се још и коцкају - ужас!

Немој неко папу да ми дира.

Она Богословија коју би Свети Ава Јустин да је жив вероватно тако и називао, исто као што је београдску Патријаршију звао "она Патријаршија"

Она Богословија на коју владика Никанор не даје благослов за упис.

Она Богословија чији је декан, Боже опрости, Игњатије Мидић.

Она Богословија са које су избацили догматику Светог Аве Јустина, како би могли да уче искривљену догматику несветог јеретика Зизјуласа.

То је она Богословија на којој те уче да је душа смртна.

С' обзиром на то ко све их тамо учи и чему их све учи, уопште ме не би зачудило да је ово истина.