Син Утехе

Највише смо научили од Владикиног ћутања и љубави према служењу Литургије.
Његове последње речи " Исусе дај ми све што је потребно", су печат Његовог поверења у Христа, а нама путоказ ка Царству Небеском и поновном и вечном сусрету са нашим Оцем.
Вечан помен и блажене успомене драги Владико Хризостоме!
Ваша деца.

Највише смо научили од Владикиног ћутања и љубави према служењу Литургије.
Његове последње речи " Исусе дај ми све што је потребно", су печат Његовог поверења у Христа, а нама путоказ ка Царству Небеском и поновном и вечном сусрету са нашим Оцем.
Вечан помен и блажене успомене драги Владико Хризостоме!
Ваша деца.

Највише смо научили од Владикиног ћутања и љубави према служењу Литургије.
Његове последње речи " Исусе дај ми све што је потребно", су печат Његовог поверења у Христа, а нама путоказ ка Царству Небеском и поновном и вечном сусрету са нашим Оцем.
Вечан помен и блажене успомене драги Владико Хризостоме!
Ваша деца.

Највише смо научили од Владикиног ћутања и љубави према служењу Литургије.
Његове последње речи " Исусе дај ми све што је потребно", су печат Његовог поверења у Христа, а нама путоказ ка Царству Небеском и поновном и вечном сусрету са нашим Оцем.
Вечан помен и блажене успомене драги Владико Хризостоме!
Ваша деца.

Највише смо научили од Владикиног ћутања и љубави према служењу Литургије.
Његове последње речи " Исусе дај ми све што је потребно", су печат Његовог поверења у Христа, а нама путоказ ка Царству Небеском и поновном и вечном сусрету са нашим Оцем.
Вечан помен и блажене успомене драги Владико Хризостоме!
Ваша деца.

Највише смо научили од Владикиног ћутања и љубави према служењу Литургије.
Његове последње речи " Исусе дај ми све што је потребно", су печат Његовог поверења у Христа, а нама путоказ ка Царству Небеском и поновном и вечном сусрету са нашим Оцем.
Вечан помен и блажене успомене драги Владико Хризостоме!
Ваша деца.

Митрополит Галски, Астерикс и Обеликс! Да није овако јадно, могло би да прође као стрип или филм.

Митрополит Галски, Астерикс и Обеликс! Да није овако јадно, могло би да прође као стрип или филм.

Наш Председник не верује у Бога, и отуда је тај песимистичко-плашљиви став. Барем ми верујући морамо схватити да Његов поглед и не може бити другачији, пошто је он производ реалне ситуације на терену и односа снага, и свако ко размишља том логиком, мора доћи до таквог закључка и става. Дај Боже да брат Александар истински поверује и да дође до уверења и става да тамо где Бог хоће, побеђује се поредак природе! Помени Господе слугу свога Александра!

Наш Председник не верује у Бога, и отуда је тај песимистичко-плашљиви став. Барем ми верујући морамо схватити да Његов поглед и не може бити другачији, пошто је он производ реалне ситуације на терену и односа снага, и свако ко размишља том логиком, мора доћи до таквог закључка и става. Дај Боже да брат Александар истински поверује и да дође до уверења и става да тамо где Бог хоће, побеђује се поредак природе! Помени Господе слугу свога Александра!

Наш Председник не верује у Бога, и отуда је тај песимистичко-плашљиви став. Барем ми верујући морамо схватити да Његов поглед и не може бити другачији, пошто је он производ реалне ситуације на терену и односа снага, и свако ко размишља том логиком, мора доћи до таквог закључка и става. Дај Боже да брат Александар истински поверује и да дође до уверења и става да тамо где Бог хоће, побеђује се поредак природе! Помени Господе слугу свога Александра!

Наш Председник не верује у Бога, и отуда је тај песимистичко-плашљиви став. Барем ми верујући морамо схватити да Његов поглед и не може бити другачији, пошто је он производ реалне ситуације на терену и односа снага, и свако ко размишља том логиком, мора доћи до таквог закључка и става. Дај Боже да брат Александар истински поверује и да дође до уверења и става да тамо где Бог хоће, побеђује се поредак природе! Помени Господе слугу свога Александра!

Дан после прослављања Светог Апостола Варнаве-Сина утехе, упокојио се наш О. Варнава.Вечан спомен и блажене успомене драги Оче! 

БАБА ЗА ДЕДУ, ДЕДА ЗА РЕПУ…


 
   Одакле толика ескалација насиља мушкараца према женама, третирање жена као да су ствари, и одакле толика надменост, ароганција, дрскост, заузимање " мушког" става, и безобразлук, код жена? Обе ове појаве израстају из истог корена- НЕСИГУРНОСТИ, који се грана у страх, а страх у насиље, злостављање..

    Мушкарци желе да буду ауторитет и ослонац женама, као што је и природно, али у пракси видимо да то често покушавају на силу, или на   други, погрешан начин. Неки желе да имају "традиционалне" бракове, а под тим сматрају да жене требају да буду као робиње, слепо послушне, пошто су они, јелте, глава куће. Такав став не може  задовољити ни мужа ни жену. Он, будући деспотског  ауторитета, мисли да никада није довољно поштован, постаје сумњичав, љубоморан, уцењује је децом, одузимањем егзистенције,  истеривањем на улицу и често прибегава насиљу. А жени  је наметнути ауторитет  бреме,  које носи зато што мора, а незадовољство које  непрестано расте,  резултира прељубом, напуштањем мужа или мазохистичким трпљењем- "Док нас смрт не растави".
   Други опет мисле да ће женама бити ауторитет и ослонац, тако што ће их купити новцем, и  обасипати скупим поклонима. Такви мушкарци, гледају на жене које су  уз њих,  као на нешто ,(ретко као на некога-личност, равну себи),  што ће им подићи вредност, лепо ићи уз њих, и чиме ће се моћи хвалити.   У суштини третирају их  као ствари, које се не разликују много од  њихових аутомобила, који такође, често " пеглају" несигурност власника. Као што каже песма  “Дивљина” групе Београдски Синдикат:  "Док обрћу се репа, ти само буди лепа, јер не види се дно, мог дубоког џепа."
Када би се видело дно џепа, настала би опасна паника!
Несигурност мушкараца код нас се пројављује у одговору на  питање:  "Када ћеш се женити?!"  " Како да се женим, када немам пара-Која, и како ће ме гледати?" Као да је он банкомат,а не живи човек!? Али у поређењу са оваквим несигурним мушкарцем, банкомат је поуздан и сигуран, и ради како му је задато. Једино је изгледа,  човеку побрљавио софтвер, па не ради како треба!?
   Напомињем, да не желим да од овога текста, правим исцрпну студију о типовима мушкараца,  жена, и  личности, него наводим карактеристичне типови за окружење, и менталитет у којем живимо.
   Све више се промовише снажна, успешна и независна жена. Да ли је таква жена довољна самој себи? Често можемо чути: " Не желим бити ничија робиња, нити желим да ме неко поседује, и уцењује тиме што ће ме држати у финансијској зависности"!  У суштини, она је у праву, зато што је њен став настао  као протест, против извитопереног става мушкарца, али порађа, другу крајност.  Наиме,  таква жена, у овом, суровом свету,  мора да заузме став мушкарца, и да се користећи сва могућа средства,  пробија кроз живот, што резултира тиме да мушкарци, будући несигурни, не смеју да им приђу, боје се, и осећају се  инфериорни, не схватајући,  да је такав став жена настао такође из несигурности, и њеног порода-страха, и осталих страсти.
   Изгледа да су у нашем друштву поприлично замењене улоге.  Због чега се то дешава? 
По самој природи ствари, мушкарац, своју сигурност и стабилност црпи од Бога, који је једини, прави, сигуран и стабилан ауторитет. И док се год држи близине Божије, односно, док живи у љубави, и љубављу  Божијом,  мушкарац је "причасник" , Господње сигурности, стабилности и ауторитета, а жена то непогрешиво осећа и прихвата као најприродније стање.
    Само у овој ситуацији, мушкарац, иако је ауторитет жени, није супериоран, нити је жена, која је "потчињена' ауторитету мушкарца,  инфериорна.
    Ауторитет, и сигурност, рађају се из жртве. Мушкарац који се безрезервно даје и труди , стиче ауторитет, без жеље да га наметне, а из ауторитета произилазе, сигурност и стабилност.
   Многи ће мислити да је овако нешто немогуће постићи, али, Богу је све могуће! Позвани смо на вежбање, подвиг( Двиг-ход, кретање, успињање), ка Богу, који је савршен, а да је то могуће, говори и Сам Христос, позивајући нас: "Будите савршени, као што је савршен и Отац Ваш Небески" !
   Зато, држимо се за Христа, жене за нас, па као и у причи: " Баба за деду, деда за репу..."  И ишчупаће нас Господ из замки овога света, и дати Вечно Царство у заједници са Свима Светима! Амин.

БАБА ЗА ДЕДУ, ДЕДА ЗА РЕПУ…


 
   Одакле толика ескалација насиља мушкараца према женама, третирање жена као да су ствари, и одакле толика надменост, ароганција, дрскост, заузимање " мушког" става, и безобразлук, код жена? Обе ове појаве израстају из истог корена- НЕСИГУРНОСТИ, који се грана у страх, а страх у насиље, злостављање..

    Мушкарци желе да буду ауторитет и ослонац женама, као што је и природно, али у пракси видимо да то често покушавају на силу, или на   други, погрешан начин. Неки желе да имају "традиционалне" бракове, а под тим сматрају да жене требају да буду као робиње, слепо послушне, пошто су они, јелте, глава куће. Такав став не може  задовољити ни мужа ни жену. Он, будући деспотског  ауторитета, мисли да никада није довољно поштован, постаје сумњичав, љубоморан, уцењује је децом, одузимањем егзистенције,  истеривањем на улицу и често прибегава насиљу. А жени  је наметнути ауторитет  бреме,  које носи зато што мора, а незадовољство које  непрестано расте,  резултира прељубом, напуштањем мужа или мазохистичким трпљењем- "Док нас смрт не растави".
   Други опет мисле да ће женама бити ауторитет и ослонац, тако што ће их купити новцем, и  обасипати скупим поклонима. Такви мушкарци, гледају на жене које су  уз њих,  као на нешто ,(ретко као на некога-личност, равну себи),  што ће им подићи вредност, лепо ићи уз њих, и чиме ће се моћи хвалити.   У суштини третирају их  као ствари, које се не разликују много од  њихових аутомобила, који такође, често " пеглају" несигурност власника. Као што каже песма  “Дивљина” групе Београдски Синдикат:  "Док обрћу се репа, ти само буди лепа, јер не види се дно, мог дубоког џепа."
Када би се видело дно џепа, настала би опасна паника!
Несигурност мушкараца код нас се пројављује у одговору на  питање:  "Када ћеш се женити?!"  " Како да се женим, када немам пара-Која, и како ће ме гледати?" Као да је он банкомат,а не живи човек!? Али у поређењу са оваквим несигурним мушкарцем, банкомат је поуздан и сигуран, и ради како му је задато. Једино је изгледа,  човеку побрљавио софтвер, па не ради како треба!?
   Напомињем, да не желим да од овога текста, правим исцрпну студију о типовима мушкараца,  жена, и  личности, него наводим карактеристичне типови за окружење, и менталитет у којем живимо.
   Све више се промовише снажна, успешна и независна жена. Да ли је таква жена довољна самој себи? Често можемо чути: " Не желим бити ничија робиња, нити желим да ме неко поседује, и уцењује тиме што ће ме држати у финансијској зависности"!  У суштини, она је у праву, зато што је њен став настао  као протест, против извитопереног става мушкарца, али порађа, другу крајност.  Наиме,  таква жена, у овом, суровом свету,  мора да заузме став мушкарца, и да се користећи сва могућа средства,  пробија кроз живот, што резултира тиме да мушкарци, будући несигурни, не смеју да им приђу, боје се, и осећају се  инфериорни, не схватајући,  да је такав став жена настао такође из несигурности, и њеног порода-страха, и осталих страсти.
   Изгледа да су у нашем друштву поприлично замењене улоге.  Због чега се то дешава? 
По самој природи ствари, мушкарац, своју сигурност и стабилност црпи од Бога, који је једини, прави, сигуран и стабилан ауторитет. И док се год држи близине Божије, односно, док живи у љубави, и љубављу  Божијом,  мушкарац је "причасник" , Господње сигурности, стабилности и ауторитета, а жена то непогрешиво осећа и прихвата као најприродније стање.
    Само у овој ситуацији, мушкарац, иако је ауторитет жени, није супериоран, нити је жена, која је "потчињена' ауторитету мушкарца,  инфериорна.
    Ауторитет, и сигурност, рађају се из жртве. Мушкарац који се безрезервно даје и труди , стиче ауторитет, без жеље да га наметне, а из ауторитета произилазе, сигурност и стабилност.
   Многи ће мислити да је овако нешто немогуће постићи, али, Богу је све могуће! Позвани смо на вежбање, подвиг( Двиг-ход, кретање, успињање), ка Богу, који је савршен, а да је то могуће, говори и Сам Христос, позивајући нас: "Будите савршени, као што је савршен и Отац Ваш Небески" !
   Зато, држимо се за Христа, жене за нас, па као и у причи: " Баба за деду, деда за репу..."  И ишчупаће нас Господ из замки овога света, и дати Вечно Царство у заједници са Свима Светима! Амин.

Невероватно колико покварено леви заводи људе! Једна крајност,као што кажеш,као да си пас,кажу ти шта и  како да радиш,као највећем глупандеру, а са друге стране оно МОЈ,ЛИЧНО МОЈ,у преводу,ја сам цар, посебан- сујета и гордост до неба?
Стварно је средњи пут...
Хвала на љубави и коментару Тексе!
Никола

Питање је колико су озбиљни? Знате и сами како су гордост и сујета танани. Колико је потребно рада на себи и сталног смиравања да не полетимо и умислимо да смо баш ми спасиоци света. Много је велика одговорност,а ми често не схватамо да је то дар (уз наш труд, наравно) а не наш посед.
Поздрав из Чачка!
Никола
?

Питање је колико су озбиљни? Знате и сами како су гордост и сујета танани. Колико је потребно рада на себи и сталног смиравања да не полетимо и умислимо да смо баш ми спасиоци света. Много је велика одговорност,а ми често не схватамо да је то дар (уз наш труд, наравно) а не наш посед.
Поздрав из Чачка!
Никола
?

Хвала што сте прочитали текст!?
Текст је настао спонтано, нема циљне групе којој је упућена, и нисам имао намеру да студиозно развијам тему,нити да премошћавам јазове. А што се тиче љубави као смисла живота, тешко да има смисла без Христа, пошто су пролазност и смртност карактеристике које сваку такву љубав ограничавају. А ако изгубимо љубав неколико пута, уморићемо се и помислити да је и љубав бесмислена због тога што и субјекти и објекти умиру и нестају.
Но,нека свако изабере... Ко хоће,нека узме свој Крст и крене замном..
Срдачан поздрав из Чачка! 
Никола

Повод за писање ових редова је масовна појава људи који себе називају учитељима живота или лајф коучевима. Наиме они уче о томе како треба познати себе, бити позитиван у односу према себи, другима и целом свету, што је за похвалу,али такође говоре да ту позитиву требамо црпети из самих себе и нуде разне курсеве којима се постиже циљ.
Шта ако се разболимо од неизлечиве болести и постанемо свесни да ћемо умрети?
Где наћи смисао у граничним ситуацијама, када нам умре неко близак и када нам се сав живот обесмисли и када постанемо свесни да ту особу коју смо изгубили никада нећемо срести, видети и загрлити? Шта нам може тада испунити живот? Кажу да треба у себи да пронађемо позитивну енергију да би наставили даље. Коју позитивну енергију може мајка пронаћи у себи, када је сав њен живот и сва енергија умрла и нестала смрћу њеног детета!!?
Ово није хипотетичко питање него пастирско искуство са људима којима се ово десило.
Неко каже да је љубав смисао живота. Да ли љубав има смисла ако се све завршава смрћу,па и она сама нестајањем љубљенога?
Проблем је када у себи потражимо чврст ослонац, и када помислимо да смо га нашли,пре или касније увидимо колебљивост и крхкост тог ослонца, због саме нестабилности и пролазности људске природе. Уз то јављају се неизвесност и страх. Искуство нас учи да смо много пута у налету самоуверености и "сигурности" у унутрашњу снагу доживели промашаје и разочарења, из којих нам је требало много времена да се ишчупамо и кренемо  даље. Ми када донекле спознамо себе и увидимо колико имамо слабости и недостатака ( да не употребим теже речи), када видимо празнину свега онога што се људима који се не баве самоспознајом чини јако битним,као и пролазност живота,сводимо на минимум могућност да уопште постоји смисао живота, ресурс и позитива који не пресушују. Спознајемо сопствене недостатке и празнину, колебамо се и плашимо своје слабости и ништавности, а ни у ономе што је у свету не налазимо задовољење, ослонац и трајни смисао. Као печат на обе ствари долази пролазност=смрт, којом се завршава и обесмишљава сва наша " позитива" и сам живот.
   У свакодневном животу, срео сам се један на један са парохијанима различитих занимања,
Менаџерима, службеницима у банкама, психолозима.. који су обучени да друге саветују, како да се поставе у различитим кризним ситуацијама и што је интересантно ти њихови клијенти их доживљавају као својеврсне изворе позитивне енергије и спаситеље, који им тренутно дају наду и решење проблема. А ти исти људи, обучени "спаситељи и исцелитељи" нам говоре како су на ивици, да су исцрпљени и физички и психички,како немају више снаге да се боре  и да им је потребна помоћ!
Православно искуство нам говори да је Христос наша сила,сигурност,позитива и смисао. Он је у људском телу искусио све оно што нас сналази: умор,зној,сузе, крст и смрт, и да је то било само то, ми Православни Хришћани се не би ниучему разликовали од следбеника лајф коуча, пошто би  и наш и  њихов учитељ учили своје следбенике, док им се живот неби завршио смрћу, која би им  се наругала  и показала све бесмисленим, а њих и нас предала трајном забораву. Управо, главни услов да  наш живот има смисла и потреба за  позитивом, да волимо себе и друге,  је у могућност да будемо непролазни и вечни, а то је могуће једино победом над смрћу. А једини ко  је победио смрт је Христос Господ, Васкрснувши из мртвих.  Нажалост, и они који себе називају православнима, често постављају питање какве то има везе са нама? Син Божији је узео људско тело, постао човек,умро и Васкрсао, да би цео  род људски, од првог човека Адама,до последњег који ће се родити на земљи, могао да Васкрсне и тако победи смрт и бесмисао.
Све у свему, Јединоме истинском и бесмртном Лајф Коучу-Христу Господу, који је исти јуче и данас и сутра и вечно живи Логос и смисао живота наших, нека је слава у векове векова! 

View full Странице

Хвала на гостопримству! Што да се не изувам-краду ципеле?! ?

Питање је колико су озбиљни? Знате и сами како су гордост и сујета танани. Колико је потребно рада на себи и сталног смиравања да не полетимо и умислимо да смо баш ми спасиоци света. Много је велика одговорност,а ми често не схватамо да је то дар (уз наш труд, наравно) а не наш посед.
Поздрав из Чачка!
Никола
?

Хвала што сте прочитали текст!?
Текст је настао спонтано, нема циљне групе којој је упућена, и нисам имао намеру да студиозно развијам тему,нити да премошћавам јазове. А што се тиче љубави као смисла живота, тешко да има смисла без Христа, пошто су пролазност и смртност карактеристике које сваку такву љубав ограничавају. А ако изгубимо љубав неколико пута, уморићемо се и помислити да је и љубав бесмислена због тога што и субјекти и објекти умиру и нестају.
Но,нека свако изабере... Ко хоће,нека узме свој Крст и крене замном..
Срдачан поздрав из Чачка! 
Никола

Невероватно колико покварено леви заводи људе! Једна крајност,као што кажеш,као да си пас,кажу ти шта и  како да радиш,као највећем глупандеру, а са друге стране оно МОЈ,ЛИЧНО МОЈ,у преводу,ја сам цар, посебан- сујета и гордост до неба?
Стварно је средњи пут...
Хвала на љубави и коментару Тексе!
Никола

Повод за писање ових редова је масовна појава људи који себе називају учитељима живота или лајф коучевима. Наиме они уче о томе како треба познати себе, бити позитиван у односу према себи, другима и целом свету, што је за похвалу,али такође говоре да ту позитиву требамо црпети из самих себе и нуде разне курсеве којима се постиже циљ.
Шта ако се разболимо од неизлечиве болести и постанемо свесни да ћемо умрети?
Где наћи смисао у граничним ситуацијама, када нам умре неко близак и када нам се сав живот обесмисли и када постанемо свесни да ту особу коју смо изгубили никада нећемо срести, видети и загрлити? Шта нам може тада испунити живот? Кажу да треба у себи да пронађемо позитивну енергију да би наставили даље. Коју позитивну енергију може мајка пронаћи у себи, када је сав њен живот и сва енергија умрла и нестала смрћу њеног детета!!?
Ово није хипотетичко питање него пастирско искуство са људима којима се ово десило.
Неко каже да је љубав смисао живота. Да ли љубав има смисла ако се све завршава смрћу,па и она сама нестајањем љубљенога?
Проблем је када у себи потражимо чврст ослонац, и када помислимо да смо га нашли,пре или касније увидимо колебљивост и крхкост тог ослонца, због саме нестабилности и пролазности људске природе. Уз то јављају се неизвесност и страх. Искуство нас учи да смо много пута у налету самоуверености и "сигурности" у унутрашњу снагу доживели промашаје и разочарења, из којих нам је требало много времена да се ишчупамо и кренемо  даље. Ми када донекле спознамо себе и увидимо колико имамо слабости и недостатака ( да не употребим теже речи), када видимо празнину свега онога што се људима који се не баве самоспознајом чини јако битним,као и пролазност живота,сводимо на минимум могућност да уопште постоји смисао живота, ресурс и позитива који не пресушују. Спознајемо сопствене недостатке и празнину, колебамо се и плашимо своје слабости и ништавности, а ни у ономе што је у свету не налазимо задовољење, ослонац и трајни смисао. Као печат на обе ствари долази пролазност=смрт, којом се завршава и обесмишљава сва наша " позитива" и сам живот.
   У свакодневном животу, срео сам се један на један са парохијанима различитих занимања,
Менаџерима, службеницима у банкама, психолозима.. који су обучени да друге саветују, како да се поставе у различитим кризним ситуацијама и што је интересантно ти њихови клијенти их доживљавају као својеврсне изворе позитивне енергије и спаситеље, који им тренутно дају наду и решење проблема. А ти исти људи, обучени "спаситељи и исцелитељи" нам говоре како су на ивици, да су исцрпљени и физички и психички,како немају више снаге да се боре  и да им је потребна помоћ!
Православно искуство нам говори да је Христос наша сила,сигурност,позитива и смисао. Он је у људском телу искусио све оно што нас сналази: умор,зној,сузе, крст и смрт, и да је то било само то, ми Православни Хришћани се не би ниучему разликовали од следбеника лајф коуча, пошто би  и наш и  њихов учитељ учили своје следбенике, док им се живот неби завршио смрћу, која би им  се наругала  и показала све бесмисленим, а њих и нас предала трајном забораву. Управо, главни услов да  наш живот има смисла и потреба за  позитивом, да волимо себе и друге,  је у могућност да будемо непролазни и вечни, а то је могуће једино победом над смрћу. А једини ко  је победио смрт је Христос Господ, Васкрснувши из мртвих.  Нажалост, и они који себе називају православнима, често постављају питање какве то има везе са нама? Син Божији је узео људско тело, постао човек,умро и Васкрсао, да би цео  род људски, од првог човека Адама,до последњег који ће се родити на земљи, могао да Васкрсне и тако победи смрт и бесмисао.
Све у свему, Јединоме истинском и бесмртном Лајф Коучу-Христу Господу, који је исти јуче и данас и сутра и вечно живи Логос и смисао живота наших, нека је слава у векове векова! 

View full Странице