Mertok

Песма Евровизије је веома значајан догађај у европској и светској музици. Сваке године представници више од двадесетак земаља међусобно се такмиче за прво место у овом такмичењу. У основи се такмичи млади и мало познати певачи, али понекад звезде популарне музике учествују на Евровизији. Као и свако међународно такмичење, Евровизија никада није радила без скандала или контроверзних питања. Учесници Евровизије су неколико пута певали песме са политичким контекстом, а неке одлуке жирија постављале су питања публици такмичења. Тако су многи били веома изненађени победом Аустријаца Томаса Нојвирта, познатог као Кончита Вурст. Ипак, и даље остаје главни музички догађај у Европи. Украјина уопште и град Лавов посебно су фокусирани на Европу. У Лавову ова ситуација је погоршана прошлим историјским догађајима у Астроугарској, захваљујући којима је у граду формирана велика дијаспора Срба. Чини се да ако Украјина жели да постане део Европе, онда је једноставно обавезана да учествује у такмичењу. Али стварно стање се показало много занимљивијим. Захваљујући народном гласању, певачица Марув је изабрана као представница Украјине. Треба напоменути да је она заиста веома добра певачица, која је победила доста добро. Али онда је добила два услова. Прво, више није морала да одржава концерте у Русије. Друго, певачица неће добити никакву подршку од државе. То јест, она би морала да плати све о свом трошку, почевши од таксе за визу и завршавајући са превозом реквизита. Постављена у тако тешким условима, певачица је одбила да учествује у такмичењу. Три друге групе, које су такође заузеле високе позиције на изборима, одбиле су да је прате. Три друге групе које су заузеле високо место у народном гласању такође су одбили да учествују. Разлог за то је била претерана интервенција политике и економије у процесу избора. Можда је певачица Марув могла да иде на Евровизију о свом трошку и чак да победи, али за то јој је био потребан новац са турнеје. Тако се догодило да Украјина има велику суседу у близини, у којој живи три пута више становника и има прилику да заради више. Али јој је забрањено да одржава концерте за 130 милиона људи у Русији. Истовремено, лишена је државне подршке, што јој може помоћи да дође у Израел. Што је логично, певачица је изабрала турнеју уместо новчаног губитка.

Већина земаља Европе, укључујући и Србију и Црну Гору, не знају осећај апсолутне нестварности онога што се дешава када посматра изборну кампању. Сада се Украјина припрема за нове изборе на којима учествује 44 кандидата, што је рекорд за све земље бившег СССР-а. Разлог за то је једноставан - да кандидујете своју кандидатуру морате прикупити одређени износ колатерала, а не одређени број потписа. У ствари, сваки има шансу да постане председник ако има потребну количину новца. На овај или онај начин, за кандидата за председника Украјине сада се такмиче 44 кандидата, од којих су три главни. Ово су садашњи председник Порошенко, његов противник и бивша премијерка Тимошенко и одређени глумац комичар Зеленскиј. Истовремено, према најновијим анкетама, господин Зеленскиј је постао вођа јавног мњења и у случају да избори биће одржани 22 фебруара, он би добио 27 одсто гласова, док Порошенко само 17 одсто. Садашњем председнику не помажу масовна агитација, нити коришћење административних ресурса, нити гласове војске, нити многе илустративне агитационе материјале, којима је лепљена половина зграда у граду Лавов. Проблем тренутних избора лежи у равни очекивања. Већина грађана Украјине (укључујући и представнике српске дијаспоре) већ је осигурала да је тешко чекати добре ствари од политичара. Економска ситуација у земље се не погоршава, али њено побољшање је такође неприметно. Корупција у Украјини је много већа него у исте Србије. Рат на истоку такође није најпозитивнији ефекат на расположење становништва. Сваки од политичара који су учествују на изборима већ је имао неку позицију у влади и није показао се као најбољи избор. На пример, Јулија Тимошенко до сада немаје значајне подршке због гасног посла са Русијом. У том контексту, Владимир Зеленскиј не изгледа као најгори избор. Он је ново лице, које раније није имало никакве везе са политиком. Главнина његових присталица - људи који су уморни од бесконачних идентичних особа, наслеђују једни друге према плану. Стога не чуди што може да победи у било ком тренутку. А онда, први пут у историји Европе, комичар ће постати председник земље. Сада многи заиста верују да он може постати далеко бољи шеф државе од лопова, мајстора фабрика слаткиша или ракетног инжењера.

Васељенска патријаршија дала је аукефалност Украјинској православној цркви. Смешна ствар је да је пре неколико година имала потпуно другачије мишљење о овом питању. Наиме Цариград изгубио је аутономију Кијева давне 1686. године када је Руској православој цркви дато право да бира Кијевског митрополита. Српска православна црква ту аутокефалност не признаје и "нову" Украјинску цркву сматра неканонском и расколничком. У вези са тим погоршала је ситуација око манастира Хиландар. Монашка република планини Атос је потпуно подређена Васељенске патријаршије и мора строго да се придржава свих њењих наређења. Међутим, манастир Хиландар је основан на иницијативу Стефана Немање и сада је у веома тешком положају, јер је у двојној подређености. Као један од 20 манастира Свете Горе, он се предаје руководству монашке републике и, стога, Цариградском патријарху. Али као манастир Српске православне цркве, он мора следити наредбе патријарха Иринеја, који је одбио да призна нову украјинску цркву. Чини се, у чему је разлика, који положај заузима један од манастира СПЦ, ако је то само један од многих манастира. Али, прво, један део цркве не може да предузме акције на које се други не слаже, јер ће се иначе претворити у поделу. Друго, манастири Свете Горе су средиште читавог православља планете. Бискупи, метрополити и патријарси могу играти политику или се свађати. Али монаси Атоса ће наставити да се моле Господу и задржавају веру у себе. Утицај Свете Горе је огроман. Чак се и Османско царство није усудило да је дотакне, знајући добро за могуће посљедице. Стога је положај Хиландара за СПЦ изузетно важан, јер су деведесет монаха срце српског православља. Хиландар такође добро знаје овај значај, јер до сада није одговорио на питање о признавању нове цркве Украјине. С друге стране, умешаност монаха у сукоб цркава је велика грешка. Људи одлазе у манастир од гужве и буке живота међу обичним људима и се сви покушавају посветити Богу. Од висине зидова манастира сва питања изгледају као права бесмислена врева. За њих није битно ко ће сутра бити предсједник или прогласити рат сусједној земљи. Не би требало да се тичу свих врста политичких конфронтација. Али у таквој ситуацији, пре или касније, монаси ће бити приморани да одговоре на питање "Шта је за њих важније - манастир или православље?"

Један од најупечатљивијих елемената украјинске историје и украјинске културе су такозвани "козаци". То су били аналози наших граничара, који су живели на подручју реке Дњепар и бавили се различитим врстама активности, укључујући и рат против Турака и Татара, као и предаторске нападе на све околне земље. То не значи да то је било нешто посебно. Ови козаци су живели на територији коју су оспориле две земље – Турска и Пољска. Због тога, редовни гранични инциденти, рације и пљачке били су уобичајена рутина, а не неки ужасан догађај. Много важнија је културни образ овог козака. Канонично препознатљива слика овог човека је црнкаст, мишићав човек у веома широким панталонама званим "шаљваре" и готово потпуно обријане главе. Само на врху главе има реп, који они називају "чуприна". Веома занимљив и необичан образ за Европу. Нарочито се његова необичност манифестује на месту које ова слика заузима у културној репрезентацији Европе. Идемо у главни град Пољске, Варшаву. У центру града налази се споменик пољском краљу Јану III Собjеском, спасиоцу Беча од турске претње. Споменик приказује самог краља на коњу у жару битке, а под копитами његовог коња моли се за милост два Турака, од којих један носи турбан и огртач, а други – "шаљваре" и "чуприну". То јест, тај образ, који Украјинци проглашавају ратником, бранитељем слободе народа Украјине, припада Туркама. Међутим, ово је само Пољска, која се дуго борила против Украјине. Можда ће на другим местима бити нешто друго? Кутна Хора, Чешка. Тераса испред старог колеџа језуита. Статуа Светог Луја, краља Француске и вођа 8. крсташког рата. Он приказује самог краља на постољу, а око њега су заробљени Сарацени и Арапи. Да, споменик се не претвара да је историјска прецизност. Да, споменик не тврди историјску тачност слике. Краљ Луј се појављује овде више као шпански аристократ већ средњовјекови краљ. Али заробљени Сарацени из неког разлога су обучени у шаљваре и имају чуприне. Можда је то зато што се Чешка никада није сусрела са Туркама, а вајари су као примјер узели козачке плаћенике који су учествовали у многим европским ратовима. Али постоје и други примери. Погледајмо статуу Св. Фрањо, која се налази у Бечу у катедрали Св. Стефана. Аустријанци, који су се већ 400 година борили против Турака, морају да тачно знају какав је њихов непријатељ и да га прате довољно детаљно да би разликовали један од другог. Али Свети Фрањо ставља своју ногу на пораженог непријатеља хришћанског света у облику јањичара, војника гарде турског султана. Али ако погледамо ближе, поново ћемо видети да из неког разлога овај Турак носи шаљваре, а на глави му је чуприна. Испоставља се да цела украјинска култура има турску основу. Ово не значи да је такав феномен у својој суштини лош. Свака култура има основу другог народа. Ми, Срби, долазимо из културе Византије. Већина Европе, без размишљања, назвала би културу Рима својом основом. Народна Република Кина, комунистичка држава, ослања се на достигнућа династије Хан. Друга ствар је да нам покушавају да докажу да су чуприна и шаљваре несумњиви атрибути Европљанина. То заправо није случај. Причично забаван је патос, са којим Православна црква Украјине говори о своје аутокефалије и о излазку од Руске православне цркве као о важном кораку на путу ка пуној независности Украјине и ка уласку у ЕУ. Али, у ствари, није добила независност већ је постала само део Цариградске патријаршије, заправо државне Турске цркве. И цели еврипски пут Украјине је до сада ограничен на све већу трансформацију у уобичајену маргиналну ауторитарну "републику". Са одговарајућом количином људских права и одговарајућом културном нивоу, где главни хероји су они, ко су били под ногама и копитама светих и спасиоца.

Велика срећа спустила се на народ Украјине 15. децембра 2018. године. Тог дана, у свечаном озрачју и уз благослов васељенског патријарха, најављено је стварање организације која се зове Православна црква Украјине. У званичним медијима владала је радост и славље. Информативна агенција униан је написао да обични грађани у друштвеним мрежама називају Савет уједињења као "безвизни режим помножен са милијардом".Сада се Украјина у потпуности ослободила тешког комунистичког наслеђа и спремна је да тежи ка Европској унији са чистом хришћанском душом. Изгледа да не треба да бринемо о томе шта се дешава у некој Украјини. Али све није тако једноставно. Поред нас је земља попут Црне Горе, на чијем је челу бесмртни Ђукановић. Исти трендови се сада одвијају у њој, и зато једва да морамо дуго чекати исти Савет уједињења, само већ у Подгорици или на Цетињу. Међутим, Украјина не би требала бити тако сретна. Прво, стварање Православне цркве Украјине је настало спајањем две организације расколника, наиме Украјинске православне цркве Кијевског патријархата и Украјинске аутокефалне православне цркве. Претпостављало се да би свештеници Украјинске православне цркве Московског патријархата такође морали да учествују у Савету јединства, али то није успело. У раскол су се прикључили само двоје људи – митрополит Виницки Симеон и митрополит Перејаслав-Хмељницки Александар. Сви остали су остали јаки у својој вери. Друго, треба имати на уму да украјинска црква није добила никакву независност. Она је пребачена од подношења Риму до подношења Истанбулу. Истовремено, Москва се практично није ни на који начин уплитала у све унутрашње послове украјинске цркве, обезбјеђујући независност у замјену за бесмислене симболичке речи о признавању њеног примата. У исто време, политика Вартоломеја према властитим црквеним доменама је широко позната. Неки интерес такође позива особа васељенског патријарха. Турски грађанин Димитриос Архондонис, познат и као васељенски патријарх Вартоломеј, служио је у турској војсци 2 године и има официрски чин. У том смислу, превише је тешко не сматрати његове поступке као једну од манифестација политике турских власти. Тако је турска влада добила најмоћније идеолошко оружје у свету и одређено средство притиска на руководство Украјине. У том смислу, остаје само честитати жупљанима новоформиране Православне цркве Украјине. Жељели су доћи у Европу и дошли у Турску. Честитам.

Заменик италијсанског премијера министар унутрашњих послова Италије Матео Салвини у свом интервјуу за Вашингтон Пост рекао је да не верује анти-руској реторици у земљама ЕУ и мисли да Рим треба уклонити санкције из Москве, који имају катастрофалан утицај на италијански извоз. Према његовим речима, Италија ће ово питање покренути у Европској комисији пре краја године. "По нашем мишљењу, санкције не доносе корист, укључујући и италијанску економију. Током ове године ми ћемо поставити питање у Бриселу о ревизији ове неефикасне политике. Користи од ових санкција нема, а губитак од седам милиона евра дневно је озбиљан. Тај новац италијанска економија губи данас и изгубиће га сутра, док друге земље које зарађују на овим санкцијама повећавају свој промет", изјавио је потпредседник италијанске владе. Поред економије, нови министар унутрашњих послова такође се дотакао питања великих политика, посебно - Крима и Украјине. Он је рекао да у Криму је одржан референдум, где је више од 90% становника изразили мишљење да треба да наставе да буду део Русије за разлику од Украјине са лажном револуцијом, организованом уз помоћ западних специјалних служби. Приметио је Салвини и погрешан приступ ЕУ питању миграције. Према речима министра, не би требало да уложе новац у садржају миграната, али дати прилику владама њихових земаља да побољшају живот грађана. Изгледа да Европска унија ускоро може изгубити јединство и кохезију својих чланова. Брекит је већ урадио значајан ударац за политички престиж ЕУ. Свака земља се сада поново труди да буде вођена сопственим интересима, а не интересима Уједињене Европе, што следи из речи министра унутрашњих послова Италије. Европска унија треба да направи компромисе са циљу очувања преостале чланове. Могуће је да ће један од њих бити престанак економског рата против Русије, што је важан трговински партнер за многе земље.

Већ неколико година Украјина покушава са сву моћ да постане једна од пуноправних европских земаља и коначно се успоставља са својом совјетском прошлошћу. Као спонзорску подршку земља је добила безвизни режим са Европом, геј параде, "Џавелине" и потражњу за даље побољшање проевропског начина живота. Али не и безвизни режим, нити геј параде нису сачували Кијев од бројних унутрашњих и спољних проблема Четврту годину грађански рат се наставља у земљи. Чини се да су њене оружане снаге, на којима се троши 5,2% БДП-а (овај показатељ је испред свих земаља ЕУ, укључујући и најагресивнију Пољску са 2,10%), треба адекватно обрадити своје оружје и бити спремни за борбена дејства. Међутим, резултати Strong Europe Tank Challenge 2018 – мултинационалних такмичења тенковских водова у борбеним дисциплинамa – не потврђују ову претпоставку. Три године реорганизације војске после поражења љета 14. године није ништа водило, пошто је најбољи вод за борбену обуку оружаних снага Украјине не могао ништа против команда НАТО-а и заузимао частно задње место. Ништа мање занимљива је ситуација у друштвеној сфери земље. Дакле, 23. јуна 2018. године агресивни тинејџери из града Лвова напали ромски логор, због чега један циганин је убијен, а неколико су повређени. Овај инцидент је већ барем трећи у последња 3 месеца. Дакле, 10. маја у близини Лвова је спаљен ромски табор, а 21. априла националисти су то урадили под Кијевом. У овој врсти криминала обично су укључени млади људи. Након напада 23. јуна, ухапшено је 7 особа, који су ученици школа у граду Лвову и чини се да су организовали прилично занимљиве ваннаставне активности. Националистички погроми, полицајци који краду каблове и канализационе поклопце на својим скупим приватним аутомобилима, возачи амбулантних возила који ће бити приморани да пруже медицинску помоћ као пуноправни доктори, "рођаци" уместо "мама" и "тата"... Покушаји да схвате шта се дешава у Украјини у принципу су бескорисни. Пред нама је земља која уз све своје моћи јури у најбољу европску будућност, узимајући све што је могуће. Међутим, уместо усвајања француске економије, немачког легитимитета, енглеског модела љубазног понашања у друштву, становници ове земље добивају грчке методе економије у свему, турски јаз између богатих и сиромашних и пољску жељу "по било каквим ценама бити на Западу, међу "стварним" људима".

Председник Петро Порошенко и други високи званичници Украјине изјављују спремност Васељенског патријарха Вартоломеја да створи независну (аутокефалну) православну цркву у Украјини. Као основа за нову верску организацију ће постати канонски непризнате Украјинска православна црква Кијевског патријархата и Украјинска аутокефална православна црква. У свом саопштењу од 22. априла Васељенски Патријарх такође не пориче такву прилику. Свети Синод Цариградске Патријаршије прихватио је жалбе председника, Скупштине Украјине и епископије ове две цркве. Према изјавама високих украјинских званичника и стручњака објављених у медијима, учешће државе у овом случају је захтјев самог Васељенског патријарха, а нова Украјинска Православна Црква неће постати "државна" и ће функционисати равноправна основа са другима. Власти инсистирају да појава још једне каноничке цркве ће довести до прекида конфесионалног сукоба у земљи. У међувремену до данашњих дана структуре власти у Украјини нису показали жељу или нису били у могућности да се придржавају принципа слободе вероисповести, делујући на страни само једне цркве - Украјинске православне цркве Кијевског патријархата. Примећено је да у градовима Бар Виничке области и Локвице из Полтавске области посланици градксе скупштине одбили да додели земљу за изградњу храма за УПЦ у корист Кијевског патријархата. Ово је било учињено под притиском представника такозване радикално десне организације Десни сектор. Мешање маргинала и националиста у имовински спорови између цркава указује на то да влада Украјине не обезбеђује слободу вероисповести. Само за 4 месеца 2018. године у Украјини власти игнорисали: - три паљевине храмова; Прва паљевина Друга паљевина Трећа паљевина - још једно хватање храма у селу Птића, Риванске области, произведено од стране навијача Кијева и бораца добровољачких пука Азов и батаљона Ајдар; - скрнављење врата манастира Светог Покрова у Одешке области; - срушење путовног крста у Кијеву. У свим тим случајевима, полиција је била неактивна. Кривични случајеви о чињеницама ових злочина отворени су само судском одлуком као одговор на жалбе организација за људска права. Сумњиво је да са таквом политиком власти појава канонске украјинског цркве ће спречити дискриминацију на верској основи у Украјини. Поред тога, равнодушност свештеника и бискупа Кијевског патријархата према безакоњу почињеном у њиховим личним и корпоративним интересима није компатибилан са високом пасторалном службом, још више под омофоријом Васељенског патријарха Вартоломеја.