milos2000

Вероватно сви они који се не слажу са српском црковном политиком у Македонији си „етнофилетисти који се оглашавају на Форуму“. Они који не разумеју шта су канони и шта је Црква. Они који не разумеју да српска црковна присутност у Македонији је невина и света и нема везе са политиком, а искључиво са канонима.
Канони су водиља и Грчке православне цркве кад произноси официајлни став да „употреба речи Македонија у било ком облику“ је и црковно питање. Баш бих волео да ме неко просветли по којим то канонима Православне цркве чисто политичка ствар - име суседне земље - је и црковно питање?
Грчка православна црква, која се противи употреби речи Македонија у било ком облику у имену Македоније, очекује да влада, која предводи разговоре о спору са именом, разуме забринутост Цркве. Црква, наиме сматра, да то није само национално, већ и црквено питање и да о томе имају права да се изјашњавају.
http://www.politika.rs/scc/clanak/396230/Pregovori-o-imenu-Makedonije-u-zavrsnoj-fazi-strah-i-od-mogucih-nemira

Јака нека Логосна логика. У цркви која није црква, на литургији која није литургија, рукоположи се свештеник који није свештеник, зато што je све то само „амбалажа“. Али ипак је могуће да тај свешеник постане свештеник „по содржини“ (кад се „покаје“) тако што би се post factum литургија прогласила за литургију у цркви која није била црква! What?!
 Колико је само арогнације потребно да би неко себе сматрао поседником критеријума да би одлучивао шта је црква, а шта није. Цело православље на Криту није успео да се договори по том питању, али за неког је врло лако самог себе прогласити носиоцем истине и светлине и поставити се на месту самог Судије.

Као прво, нисам причао о крштењу, него о рукоположењу. Крштење може да изврши и лаик (у ванредним околностима, рецимо ако беба умире). Рукоположење - НЕ може. То је повезано са Литургијом, а Литургија са Еухаристијом. Без Цркве нема ни једно ни друго.
Видим да твоја Логосна еклисиологија допушта благодатно свештенство кој јеретика. Видим да сум вам јеретици ближи него „екипа из мпц“ (заборављајући да се ради за цјели један народ).
У веци са покајањем, безгрешни, реко бих само:  А зашто видиш трун у оку брата свог, а брвна у оку свом не осјећаш? (Мт 7, 3)

Проблематика је прилично јасна, а примедба није површна, зато што и тврдња владике да Црква, која га ја родила и дала му свештеничко достојанство, није више Црква, није уопште једноставна, али је тешка и безобразна.
Ја себе не сматрам интелигентним, али логика је једноставна:
1. Не може се бити рукоположен за свештеника у нешто што није Црква. Изван Цркве не постоји рукоположење (или постоји?)
2. Ако Македонска црква, где је Давид био рукоположен, није Црква, онда он није ни свештеник, а камоли владика.

"МПЦ, још увек, у суштини, није православна црква". Ако није православна, онда каква је то црква? Или то значи да уопште није црква? А како онда мудри владика да објасни то што је његова мајка и газдрарица Српска црква признала његово свештеничко рукоположење? Ако није црква, по његовој логици, онда би и оџа у СПЦ могао директно постати владика!

„Не може се избећи утисак – а има и непосредних сведочења из саме Бугарске Цркве – да је читав подухват мотивисан политичким, државно-националним циљевима... Притом њих, наравно, Црква са својим канонима, устројством и поретком, савршено не занима. Њихова је намера да чисто црквени проблем реше политичким насиљем и са политичким циљем.“
Па свакако! Преосвећени владика Иринеј само брани „Цркву са својим канонима, устројство и поретком“. То нема везе са политиком. Ту не постоји никакав „политички циљ“. Стварање ПОА није „подухват мотивисан политичким, државно-националним циљевима“ у туђој држави, то није инквизиторски него канонски подухват спасавање душе одметнутих шизматика. То што се пола века цео један народ против негове воље садистички држи у инквизиторским ланцима као резултат свете злоупотребе светих канона за спровођење чисто политичких циљева није „политичко насиље“. Насиље увек врши неко други. То је само брига и чиста љубав ка светим канонима Цркве. Владика се у својој бризи и љубави чак и „боји“ да не дође до нове поделе међу онима који “припадају расколничким црквеним структурама“. Која фарса! Мислим да би и фарисеји позавидели таквом лицемерју!
 „Бојим се, напротив, да се иде ка новим поделама међу верницима, не толико међу онима из канонске Охридске Архиепископије колико међу онима који, из незнања или под утицајем пропаганде, припадају расколничким црквеним структурама.“

„Не може се избећи утисак – а има и непосредних сведочења из саме Бугарске Цркве – да је читав подухват мотивисан политичким, државно-националним циљевима... Притом њих, наравно, Црква са својим канонима, устројством и поретком, савршено не занима. Њихова је намера да чисто црквени проблем реше политичким насиљем и са политичким циљем.“
Па свакако! Преосвећени владика Иринеј само брани „Цркву са својим канонима, устројство и поретком“. То нема везе са политиком. Ту не постоји никакав „политички циљ“. Стварање ПОА није „подухват мотивисан политичким, државно-националним циљевима“ у туђој држави, то није инквизиторски него канонски подухват спасавање душе одметнутих шизматика. То што се пола века цео један народ против негове воље садистички држи у инквизиторским ланцима као резултат свете злоупотребе светих канона за спровођење чисто политичких циљева није „политичко насиље“. Насиље увек врши неко други. То је само брига и чиста љубав ка светим канонима Цркве. Владика се у својој бризи и љубави чак и „боји“ да не дође до нове поделе међу онима који “припадају расколничким црквеним структурама“. Која фарса! Мислим да би и фарисеји позавидели таквом лицемерју!
 „Бојим се, напротив, да се иде ка новим поделама међу верницима, не толико међу онима из канонске Охридске Архиепископије колико међу онима који, из незнања или под утицајем пропаганде, припадају расколничким црквеним структурама.“

Баш су пријатне те „катакомбе“. Релаксирана атмосфера и насмејана лица. Раскол, канони и шта још не, а глави разлог постојања антинародне црквене структуре није ни православље ни канони, него као што аутор текста лепо каже: некад је „српски народ био разбијен, требало је ограничити и српску цркву“ па „створен пројекат Македонске Православне Цркве, планиран и потпомогнут и раније од свештенства које се залагало за аутокефалност“. Сада, да би се тај разбијени народ ујединио, потребан је анти-пројекат и користи се црква као политичко средство. Народ тамо доле није важан. Важан је пројекат. И зашто се нико не пита зашто и које то „свештенство... од раније се залагало за аутокефалност“? И зашто народ не прихвата друго решење? Кога брига за тај народ, важан је пројекат, који нема везе ни са црквом, ни са канонима, а једино са политиком.

"МПЦ, још увек, у суштини, није православна црква". Ако није православна, онда каква је то црква? Или то значи да уопште није црква? А како онда мудри владика да објасни то што је његова мајка и газдрарица Српска црква признала његово свештеничко рукоположење? Ако није црква, по његовој логици, онда би и оџа у СПЦ могао директно постати владика!

Баш су пријатне те „катакомбе“. Релаксирана атмосфера и насмејана лица. Раскол, канони и шта још не, а глави разлог постојања антинародне црквене структуре није ни православље ни канони, него као што аутор текста лепо каже: некад је „српски народ био разбијен, требало је ограничити и српску цркву“ па „створен пројекат Македонске Православне Цркве, планиран и потпомогнут и раније од свештенства које се залагало за аутокефалност“. Сада, да би се тај разбијени народ ујединио, потребан је анти-пројекат и користи се црква као политичко средство. Народ тамо доле није важан. Важан је пројекат. И зашто се нико не пита зашто и које то „свештенство... од раније се залагало за аутокефалност“? И зашто народ не прихвата друго решење? Кога брига за тај народ, важан је пројекат, који нема везе ни са црквом, ни са канонима, а једино са политиком.