Kormak

Сваки од нас се бар једном сусрео са Јутјубом. Многи људи улазе у њу бар једном дневно да би гледали забавне видео о животињама, "live streaming" видео али приручнике о томе како нешто користити. Садржи информације за забаву, новости, па чак и савете о куповини нових јела. Али нико не воли да размишља о једној страни овог сајта, наиме о њеној потенцијалној опасности. Разлози за то су врло једноставни. Главни центри овог сајта се налазе у САД. Они се не налазе у Француској или Немачкој наиме у САД. Пошто управо Вашингтон покушава да одреди целокупну међународну политику, онда ће садржај сајта бити регулисан у складу са његовим интересима. И због тога, ништа неће спречити администрацију Јутјуба да избрише или блокира било који налог на основу "садржаја супротног политици сајта као што се недавно десило са водеосима играча у Pokemon GO, који су били блокирани због грешака вештачке интелигенције. Или, напротив, на сваки могући начин подржати друге канале, чак и ако су материјали објављени на њима у супротности са политикама појединих земаља. Сходно томе, ми ћемо бити приморани да погледамо шта америчка влада жели. Штавише, администрација локације има веома интересантну политику приступа информације. Приступ контроверзном садржају може бити блокиран на захтев суда или другог посебног органа једне од земаља. Међутим, забрана важи само на територији ове земље. То јест, ако је видео који отпужује Срба у геноциду у Сребреници забрањено у Србији, онда у Црној Гори овај видео се може видети без икаквих проблема, осим можда узраста. Јутјуб, попут телевизије, попут радија, може бити елемент пропаганде, само на много глобалном нивоу. Ако нам РТС рећи шта жели предсједник Србије, онда ће Јутјуб рећи шта предсједник САД жели. Нико не забрањује спровођење контра-пропаганде, али треба имати на уму да администрација сајта има све могућности да уклони ваш канал и блокира видео, што га чини алатом за глобалну контролу информација. Пропаганда ради веома вешто. Сваки од нас може одабрати видео за сваки укус. Они су представљени на такав начин да утичу на најширу могућу публику. За свакога од нас - младог или старог, либералног или конзервативног - постоје посебни видео који ће објаснити шта је погрешно у руководству Србије и како то поправити. Међутим, у овој ситуацији постоји један велики плус. Сваки бира за себе које видео да гледа. Свето је право сваке особе да бира између видеа са мачкама и видеа са политиком. Али када гледате видео са политиком, треба схватити да сте ви сами направили тај избор. И дозволите себи да будете увучени у пропагандну орбиту. Уместо да седи са вољеном особом и смеје се још једном доказу да мачке су течне.

Аутокефалија Украјинске православне цркве се све више приближава, а за неке ће то бити победа, признање независности и велика предност у предстојећим председничким изборима. Међутим, пре скоро једног века, у 1924. године, слична ситуација се одвијала у Пољској и то је довело до прогона цркве која је добила аутокефалију и још већу поделу. Пољска православна црква добија аутоцефалију Историја Православне цркве у Пољској почиње у 10. веку, када је основана прва епархија у источним регионима. Пошто је владајућа елита Пољске била под утицајем католика, вековима је православље угњетавано, али је заштитило изворну веру, стварајући нове манастире и братства. После поделе Пољске у 18. веку, део њене територије пао је под надлежност Руске православне цркве. После рестаурације уједињене пољске државе 1918. године направљен је покушај да се створи независну пољску православну цркву на територији Западне Белорусије и Волинској области Украјине. Године 1923. Дионизиј (Валедински) је постао митрополит цркве. Његов главни циљ била је заштита православља у Пољској, у позадини притиска власти да успоставе контролу над црквом, и сукобом између совјетске владе и московске патријаршије, што би могло лако довести до укидања цркве. Када је у новембру 1923. године из затвора пуштен московски патријарх Тикхон, Дионизије му се обратио петицијом за аутокефалију. У очекивању одговора, пољски синод је одлучио да припреми кризам током Великог поста 1924. То је изазвало озбиљну реакцију Москве, која је донела озбиљне примедбе. Совјетска влада је такође оптужила пољске власти да се мешају у црквене послове, а касније патријарх Тикхон одбија да одобри аутоцефалију. То је довело до тога да се Дионизиј окренуо цариградском патријарху. Ову апелу подржала је Варшава, која је желела да православна црква на њеној територији не пошаље Москви. Патријарх Цариградски Грегориј VII 13. новембра 1924. године дао је Томос аутокефалности православне цркве у Пољској, која која је од тада названа "Пољска Аутокефална Православна црква". Дежа Ву Вратимо се данас и погледамо случај са аутокефалијом Украјине. Ми лако можемо наћи сличности. Држава тражи независност своје цркве из Русије и окреће се у Константинопољ. Патријарх даје Томос. Москва га не препознаје. Чак је и разлог одлуке Екуменског Патријарха исти. Пре сто година Константинопољ је тврдио да пренос Кијевске метрополе (део тога била је Пољска) у надлежност Московског патријархата је одвијен супротно канонском закону. Највероватније, Томос за Украјину биће заснован на истом аргументу. Ипак, ова два случаја се разликују. Прво, апел за пољску аутокефалију је послат уз сагласност свештенства и народа. Три бискупа који се нису сложили са одлуком Синода напустили су земљу и стога није било раздвајања унутар цркве. Истовремено, Украјина је сада на ивици рата између присталица Украјинске православне цркве Кијевског Патријархата и Украјинске православне цркве Московског Патријархата. Слање неколико стотина независних свештеника у нашем времену је у принципу немогуће без великог скандала. Друго, пољски хијерархови 1924. били су канонички уређени, за разлику од украјинских. Поред тога, у тој години још није постојала процедура за доделу црквене независности, коју је требало пратити. Сада постоји консензус према којем је једнострана декларација аутокефалије немогућа. Међутим, Константинопољ игнорише ове чињенице. Да ли је Томос донио резултате? Не баш. Напротив, одлука патријарха Грегорија имала је негативне посљедице. До 1924. године, православно становништво Пољске уживало је заштиту совјетске владе, иако слабу. Сада је Пољска Аутокефална Православна црква подвргнута бруталном прогону од стране католика. Многи православни цркви заробили су католици, десетак од љих су срушени. Да ли ће се ова судбина десити у Украјини? Треба напоменути да су у 1924. године мотиви патријарха Грегорија били не само црквени. Према архивским документима, пољски дипломати су давали великодушне поклоне патријарху и неким хијерархима, једноставно купујући аутокефалију. Нажалост, новац је локомотива у политици, а за званични Кијев (као за Варшаву пре сто година), Томос је чиста политика. На овај или онај начин, након година борбе, пољско православље се вратило у надлежност московског патријарха. Када је Совјетски Савез повукао политичку контролу над Пољском 1948. године, Пољска православна црква одустала је од Томоса 1924. године. Уместо тога, примила је Томос из Московске патријаршије. Шта је остварила пољска православна хијерархија? Они су стекли независност, али је донео још више насиља и изазвао раздор у већ мукотрпном православљу. Да ли Константинопољ сматра да је то пример за аутокефалију Украјинске православне цркве? Патријарх Вартоломеј треба двапут размислити. Ако Пољска у 1924. био је буре барута, онда модерни Украјина је атомска бомба, спремна да експлодира у сваком тренутку. Извор - Veterans Today

У уторак, 20. марта 2018. године, чланови опозиционе странке "Самоопредељење" Албина Курти бацили су сузавац у згради Скупштине Косова. То је било учињено током расправе у парламенту о нацрту закона о питању споразума о граници са Републиком Црном Гором, због чега процес гласања о овом питању је био фрустриран. Реч је о територији од 30 квадратних километара, шта је спорна између Црне Горе и тзв. "Републике Косово". Ово смеће је произашло из разлике између два издања мапа Устава 1974. године којим је дефинисана граница између тадашњих Савезних република Србије и Црне Горе. Према првом издању мапа, ова територија је административно била део аутономне покрајине Косово и Метохија Савезне Републике Србије, али у другом издању је постала део територије Савезне Републике Црне Горе. Иако су обе земље били у оквиру једне државе, ово питање није било дискутовано, али излазак Црне Горе из државног савеза и самопроглашивање независности од стране тзв. "Републике Косово" одмах поставили ово питање као главни проблем у односима између две земље. Странка "Самоопредељење", коју је предводио Албин Курти, формирана је на територији такозване "Републике Косово" 12. јуна 2005. године, чак и пре проглашења независности. Главне идеје странке су даље ширење независности покрајине, укидање било каквих контаката са Владом Србије у вези са статусом региона и приближавање Албанији, у циљу уједињења две земље у оквиру једне државе. На парламентарним изборима 2017. године, ова странка освојила је 19 од 120 места у Скупштини Косова, чиме је постала друга по величини опозициона странка (након демократске "ЛА коалиције" која је освојила 27 места). Присталице странке "Самоопредељење" не доносе било какве уступке и договоре о националним и територијалним питањима. Стога споразум о граници, који је потписан још у 2015. години, сматра се нелегитимним, јер Црногорци морају да добију "део првобитних албанских територија". Треба напоменути да још недавно премијер тзв. "Републике Косова" Рамуш Харадинај разговарао је са потпуно истим ставом. Међутим, реалност потребе компромиса довела је до наставка дискусије о нацрту у Скупштини. Многе државе на свету, укључујући иу Европи, постоје у условима територијалних потраживања од стране одређених суседа. Живописан примјер за то је Хрватска и Србија, са обе стране од којих је формирана земља, слободна од дипломатског признања, као резултат дугих територијалних спорова. Међутим, то је гранични споразум који је услов не само за пријем "Републике Косово" као кандидата за чланство у ЕУ, већ и за могућност безвизног уласка грађана на територију Шенгенског простора. Ова прилика је велика потреба за Косово са двомилионским становништвом, које наставља да расте, и бројем незапослених око 25%. С друге стране, процес је отежан изразито националистичком реториком већине странака. Били су проведени бројни скупови и протести бивших ветерана, који захтевају од владе да одбије "концесије територија". Влада је присиљена да слуша својих оружаних гласача. Неограничена било каквим политичким конвенцијама, опозиција наставља да користи помоћ акција попут бацања сузаваца у згради парламента да заради политичке поене и будуће гласова нових бирача. Међутим, владајућа коалиција ипак је нашла снагу да доведе доведе до свог логичког закључка. У среду, 21. марта, 2018, предлог закона о демаркацији границе је био усвојен. Извор - [url= https://glasbalkana.com/?p=156538]Глас Балкана[/url]

Северна Кореја је провела неколико деценија како би поседовала нуклеарно оружје. Упркос присуству непријатељских суседа на јужној граници, Пјонгјанг је до 2018. године постао једна од држава са којима су чланови међународне заједнице морају узети у обзир. Традиционално, Северна Кореја се посматра на међународној арени као један од отпадничких режима, стално усред економске кризе, који се суочила са великим несташицама хране. Северна Кореја је више изгледала као Зимбабве, која постоји само кроз вољу Цветске програме за храну, која тамо шаље десетине тона хране. Међутим, у деведесетим годинама, покренут је севернокорејски нуклеарни програм који се одмах сусрео оштрим протестима међународне заједнице. Покушај да се примора руководство Северне Кореје да напусти своје намере 11. маја 1993. године стекао форму резолуције Савета безбедности УН бр 825, који је изражен у захтеву да се ДНРК врати у споразум о неширењу нуклеарног оружја. Као одговор на ово потраживање, Пјонгјанг је почео тренинге ракете Родонг-1 у ноћи 29. и 30. маја исте године. Тек 14. октобра 2006. године усвојена је Резолуција Савјета безбједности УН бр. 1718, која је по први пут успоставила трговинске и економске ограничења против ДНРК. Тринаест резолуција о Северној Кореји усвојени су за период од 1993. до 2017. године, што ограничава продају оружја, опреме, резервних делова и компонената њима, муницији, аутомобила, хране и ограничене продаје нафте и нафтних производа. Развој нуклеарног оружја је био настављен, све док 2017. године Ким Џонг Ун није најавио да ДПРК има не само бојеве главе већ и ракете који су способни да стигне до америчке обале. То је довело до велике политичке кризе која је обухватила Белу кућу и довела до бројних кампања носилаца авиона до обала Корејског полуострва. Истовремено, треба напоменути да је све ово гурање са оружјем је много корисније за САД већ за ДНРК. Вашингтону је потребно очување корејског сукоба у замрзнутој фази, јер то омогућава да одржи основу за присуство америчких оружаних снага на територији Јужне Кореје и Јапана. Тако храбри амерички маринци штите Сеул и Токио од комунистичке претње. Међутим, доступност нуклеарног оружја у Северној Кореји драматично мења ситуацију. У овим условима, Пјонгјанг добија не само оружје за самоодбрану од могуће америчке агресије, већ и предмет преговарања. Северна Кореја је већ најавила да је спремна да напусти своје нуклеарно оружје, под условом безбедности земље од спољних претњи, што мисли пуну демилитаризацију полуострва и повлачење Американаца из војне базе у Јужној Кореји и Јапану. Треба ми кажу да америчка влада неће ангажовати у дијалогу са државом, која је укључена у листу земаља спонзори тероризма? Осим тога, један од разлога за разрешење бившег државног секретара Рекса Тилерсона био је његов дипломатски став о решавању проблема на корејском полуострву. Доналд Трумп јавно је изразио забринутост због Тилерсоновог превише лаког приступа у раду на овом питању. Повлачење америчких војника аутоматски ће значити зближавање између северног и јужног режима који схватају погубну природу поделе некадашње уједињене Кореје. Под овим условима режим Ким Џонг Уна не изгледа као крвави комунисти, већ политички зрели и разумни партнери, који су спремни за компромис. Потенцијално велике количине нуклеарног оружја недвосмислено воде их у чин регионалних сила, чија се мишљења морају узети у обзир и не могу се игнорисати. Јер свако занемаривање њихових ставова може довести до још једног тестирања ракете који подрива кредибилитет и корисност присуства америчких снага у Јужној Кореји и Јапану. Извор - Глас Балкана

У грчкој дијаспори у Америци поново се чују гласови о могућој оставци Архиепископа америчког Димитрија. Посебно, о том много пише редовни дописник The National Herald Теодор Калмукос. У грчкој дијаспори у Америци поново се чују гласови о могућој оставци Архиепископа америчког Димитрија. Посебно, о том много пише редовни дописник The National Herald Теодор Калмукос. Треба истаћи да су се сличне публикације, занимљиво од истог аутора, биле објављиване и у априлу 2010 године. Тада су Егзарха Васељенског Патријарха оптуживали због игнорисања насталих проблема и по питању правне надлежности Палестинских православних парохија у САД и могућности њиховог прикључења Православној цркви Америке, ради учешћа на Епископској Скупштини Северне и Централне Америке. Раније, на заседању Сталне конференције канонских епископа Америке 2009 године, француски Митрополит Емануел у име Васељенског Патријарха је рекао да Православна црква Америке треба да учествује на гласању на заседањима Епископске скупштине Северне и Централне Америке. И поред најаве Васељенске патријаршије да ће учествовати на заседању, епископ Православне цркве Америке из Мексика није дошао. Упркос свему по изворима г.Калмукоса, када је Архиепископ Димитрије позвао Поглавара треће по величини православне епархије Америке Митрополита Јона са својим епископима на Скупштину, Васељенски Патријарх се наљутио, Речено је да је Потлавар грчко-америчке архиепископије, назвао прикључење списку делегације ПЦА грешком, међутим, тадашњи директор спољних црквених послова ГАА Марк Ареј, је дао другачије објашњење. Страх Васељенског Патријарха због зближавања ГАА и ПЦА је потпуно разумљиво из разлога што већина његових прихода долази из САД. Ако се ГАА и ПЦА уједине и изађу из састава Константинопољске цркве, Патријарх би се лишио средстава за живот. Везано с овим, Патријарх Вартоломеј је наводно дао јасан сигнал, не позивати ПЦА на Скупштину, а Архиепископ Димитрије га је послушао. У овом случају горе поменута изјава Митрополита Емануела, остаје неразумљива. Можда је она дата због тренутних интереса и не одражава праву позицију Патријарха или његову активност у том правцу. Оправдано се поставља питање дали је Патријархова забрана позивања ПЦА на Скупштину била на месту. Ако је истина ово последње, онда, је ли могће искључити могућност, да је Марк Ареј намерно обмануо свог Поглавара, шаљући позив Митрополиту Јону, смишљајући неку причу која би оцрнила Архиепископа Димитрија. У вези са овим у јануару 2010 г. десио се још један покушај дискредитације Егзарха Васељенског Патријарха у Америци.Наводно он је без основе и мирне душе одбио да прими у Академију Св.Василија двоје сирочади из Конга. У званичном саопштењу ГАА је наведене опгужбе одбацила. По наводима текста у The National Herald, Патријарх Вартоломеј је сазвао састанак, на којем је присуствовао тадашњи генерални секретар Св.Синода, архимандрит Елпидофор Ламбриниадис, један од главних претендената на место Поглавара ГАА и ред других јерарха из Турске. Објављено је да је већина присутних била против тога да Васељенски Патријарх подржи америчког Архиепископа, да се и сам Патријарх Вартоломеј, позитивно изјаснио о оптужби Митрополита Теолиптоса против Архиепископа Димитрија и да је Његова Светост под утицајем угледних верника Америчке Архиепископије, била принуђена да да одговарајућу изјаву. Такође у издању The National Herald у априлу 2010 г. пише да је и сам Поглавар ГАА за свог наследника, желео Митрополита Питсбуршког Саву Зембиљаса а "неформални архиепископ" о.Александар Карлуцос подржавао је кандидатуру Митрополита Француског Емануела. Велики значај, Васељенском Патријарху блиског протопрезвитера Александра у ГАА тумаче чињеницом да је он одиграо важну улогу приликом избора претходног Поглавара Америчке Архиепископије, Архиепископа Спиридона. Ево и сада се, против Поглавара Америчке Ариепископије чују оптужбе о нерешавању насушних проблема и довођења Архиепископије до банкротства. Чак је Архиепископ Димитрије био принуђен да смени са дужности извршног директора, одговорног за административно финансијска питања у ГАА последњих 19 година, Џерија Димитриа. Њега још оптужују да није водио рачуна о функционисању фонда "Leadership 100 Архиепископ Јаков". Наводно, тиме није обезбедио правилно руковођење фондом од стране цркве и тиме лишио Васељенског Патријарха планираних финансијских средстава. Овде се сада јавља једно интересантно питање, ко је стајао иза одлуке о издвајању Leadership 100, 1998, године у посебну НКО? Архиепископ Спиридон? Патријарх Вартоломеј? Занимљиво је, што је преговоре о промени статуса фонда, са једним од његових оснивача, Мајклом Џахарисом, (премино 2016 г.) водио онај исти о.Марк Ареј,који је касније постао извршни директор фонда The Hellenic Initiative. И ко су сада чланови извршног комитета Leadership 100? То су Џорџ Цандикос, за чију оставку,са позиције подпредседника Архиепархијалног Савета, се залаже, Марк Ареј а такође и Димитриос Логофетис и Мајк Манатос, људи повезани са Патријархом Вартоломејем. Важну улогу у привлачењу донација у фонд игра о.Александар Карцулос. Зашто он то ради, можда како се наводи, што средства неће бити коришћена у интересу цркве? Има ли заиста основе тврдити да Архиепископ Димитрије занемарује своје обавезе. Ако заиста, угледни верници, из ГАА могу утицати на одлуке Васељенског Патријарха, како се може тражити одговорност изабраног Поглавара Архиепископије, за негатвне последице деловања "јерарха из сенке? Грчки олигархијски лоби у ГАА, који се појавио много пре устоличења Архиепископа Димитрија, судећи по мишљењу о.Александра Карлцоса, од веће је користи Патријарху Вартоломеју, него самом америчком Егзарху. Марк Ареј и Александар Карлуцос, који стоје иза садашње кампање против Поглавара ГАА и желе да на његово место поставе Митрополита Емануела, су у ствари људи Патријарха Вартоломеја, са којим их веже заинтересованост за финансијска питања, а не људи Архиепископа Димитрија. Невоља је утоме, што су "јерарси из сенке"изгубили интерес за духовни живот а црквени живот подређују својим политичким, етничким и финансијским циљевима. А ако је ово тако, онда, наиме, њих и треба питати за финансијске резултате. На крају крајева, што Поглавару треба да буде важније, административна или духовна питања? Да ли је само он одговоран за усвојеним од Еперхијалног Синода решењем у финансијској области и за одлуке људи изабраних на одговарајуће дужности? Истовремено, Патријарх Вартоломеј је незадовољан чак и са тим што Амерички Егзарх сматра да је неопходно доставити решење Његове Светлости о ревизији списка кандидата за митрополитска места, Конгресу свештенства и верника. Произилази да је сва кривица Поглавара ГАА као председника Епархијалног Синода у томе што се није подчињавао уобичајеном моделу управљања Патријарха Вартоломеја. Али, ми живимо у демократској земљи, са потпуно другачијим стандардима управљања, што је различито од начина управљања у источним деспотовинама. Важно је напоменути да се Марк Ареј и његово окружење, залажу за велику чистку у ГАА. Овај, који са позиције рашчињеног свештеника, хтео би да смени потпредседника Архиепископског Савета Џорџа Сандикоса, финансијског директора о.Сема Баруди, еп.Андониса, еп.Саву, еп.Алексиоса, председника грчког колеџа Св.Крста о.Кристофера Метрополуса, објицу архиепископских ђакона, скоро свие запослене у канцеларији за односе са јавношћу. Ово је то што чека ГАА у случају да се Патријарх Вартоломеј определи за оставку Архиепископа Димитрија... У овом случају један од малобројних изузетака био би Џери Димитриу, којег би Марк Ареј оставио на свом месту, упркос неким компромитујућим фактима против њега. Ово је само потврда да је одлука осмени Џ.Дмитриуа, донешена од стране Архиепископа Димитрија, била стварно оправдана! Интересантно је за шта је он заиста крив? Мождаје као прво због мањка 8,5 милиона долара у буџету ГАА? У овом случају претпоставке г.Калмукоса из 2009 се нису обистиниле. Већ је прошло више од седам година од тада а Архиепископ Дмитрије је још увек на челу ГАА. Остаје да се и сада надамо да шпекулације које се воде против изабраног Поглавара ГАА, неће произвести по Цркву жалосне последице. View full Странице