Поуке.орг - инфо

Изазов глобалне пандемије вируса класификованог као COVID-19 и увођење ванредног стања које је нарушило динамику црквеног живота потпуно је преусмерило пажњу православних хришћана са свих других питања. То се јасно осећа у проповедима, посланицама, писаној речи, интернет простору. При свему томе, небивала појава да (православни) доктори богословских наука у наше време говоре и пишу о могућности преноса заразе путем Светог Причешћа, подстакла ме је да се укључим у дискусију која се већ неко време води.      За почетак, сложићемо се да је сасвим очекивано да људи који нису хришћани поставе поменуту тезу – сличних оспоравања свагда је било и биће. Додуше, с тим у вези питања (себи и другима) постављају и (мало)верни, поготово они који тек улазе у литургијско окриље Цркве и почињу да граде духовно искуство. Морам признати да су и мене лично сличне недоумице мислено дуго испитивале у време када сам крајем бурних деведесетих пошао за Христом. Добро се сећам колико ми је у то време један текст о. Лазара Милина, чувеног професора апологетике, помогао да одагнам искушавајуће помисли.    Потражио сам ових дана опет тај текст, који је под називом „Да ли је причешће заразно? – пита један читалац” објављен у књизи Разговори о вери са професорима и успео да га добијем у скенираном облику. Желео сам да се још једном присетим речи које је чувени српски прота написао у лику једног од саговорника замишљеног дијалога. И већ на самом почетку наишао сам на реченицу коју бих потписао безрезервно, у којој се каже „да је чиста противност сваком здравом [подвлачење наше – О. С.] разуму бојати се заразе од Онога који је извор здравља и живота”. У време када сам први пут читао тај текст, није ми био познат ниједан теолошки чланак, студија или било шта слично од стране неког доктора богословских наука који би био реакција са супротном тврдњом, премда је разних заразних болести око нас и тада итекако било. Напротив, постојао је неписани консензус, бар међу православнима.   У последње две седмице у којима је глобална пандемија у јеку одједном се појавио један број чланака и медијских написа у којима доктори богословских наука посредно или непосредно говоре о могућности заразе путем редовне литургијске употребе Светог Причешћа. Додатну конфузију је унела пракса Московске патријаршије у погледу дезинфиковања кашичице после сваког причасника. Пре било какве разраде ове теме, поставио бих неколико сасвим умесних питања за размишљање. Зашто се све ове године нису појавили слични текстови академских богослова на ту исту тему и са тим истим ставом, или, пак, праксе „стерилизације” кашичица у време разних пандемија грипа? Нису ли се и раније појављивали озбиљни, па и смртоноснији вируси, који су се преносили капљичним путем? Уосталом, зар кроз цео 20. век не знамо макар пет тешких болести које се преносе путем пљувачке? Откуда, дакле, то да се тек сада у савременим академским теолошким круговима појављују овакви ставови?   Мислим да се одговор на претходна питања у суштинском смислу налази у врсти богословља које, нажалост, у последњој деценији преузима примат у ономе што можемо назвати академским (православним) богословским дискурсом. Њега на првом месту карактерише рационалистички приступ, либерални дух и потреба да се богословски ставови ускладе са научним теоријама. Друга његова карактеристика је примат енергије разума у односу на енергију ума када је реч о формирању богословског израза, што је последица раздвајања академског богословља од вековног благодатног опита Цркве. То је, као последицу, довело до тоталне пометње у методу доношења богословских закључака јер када облагодаћени ум престаје да буде „епископ” онда епископско својство преотима разум, иако је његова права улога да буде „ђакон” и да уобличава опит ума у појмовне представе и изразе. И трећа карактеристика ове врсте богословља у наше време је везана за занемаривање вековног подвижничког етоса, који треба да је саставни део литургијског живота и неопходан је предуслов за исправно богословстовање. То је главни разлог због кога данас имамо хиперпродукцију „богослова” са цигаретом у једној, а пивском флашом у другој руци.    Занимљиво је, притом, да је управо та врста академског богословља са презиром одбацила апологетику управо под оптужбом за рационализам и удаљеност од аутентичног литургијског доживљаја Христа. Ту, руку на срце, несумњиво има простора за критику, но као што видимо, постоје и изузеци. Тако се у поменутом тексту о. Лазара Милина опитан став Цркве када је Причешће у питању (хришћански емпиризам) сасвим јасно ставља испред претензија разума (философског рационализма), док се у исто време логика у доношењу закључака не одбацује (јер је хришћанска вера словесна), али се одређују и њене јасне границе (јер много тога у нашој вери надвисује могућности спознаје разумом). Другим речима речено, ако је човек спреман да се смири пред сведочанством и благодатним опитом Цркве, онда његов разум заиста функционише као здрав, дејствујући као „ђакон”, а не као самозвани „епископ”.   Још нешто је важно нагласити када је реч о савременом академском богословском дискурсу, који се, очигледно, све више удаљује од благодатног искуства Цркве (част изузецима, којих је увек било и биће). Наиме, у његовом изразу наилазимо на термине и концепте који су веома важни, али су најчешће лишени оне специфичне „соли” (уп. Мк 9, 50) која се тако лако може препознаје и осећа док се читају отачки текстови. Примера ради, у антрополошким разматрањима већине савремених академских богослова термин личност је незаобилазан, док се истовремено изразито ретко повезује са „скривеним човеком срца” (1Пет 3, 4) и потребом да се лик узведе до подобија кроз процес очишћења, просвећења и обожења, да би се формирала истинска, аутентична личност – светитељска. И термин заједница се исто тако често помиње, али се зато у траговима (ако уопште) наглашава позив за постизањем молитвене заједнице ума и срца, којом се достиже антрополошка дубина која нам је по богомданим капацитетима назначена. И узвишени термин љубав стално провејава, али углавном без нагласка на томе да је права љубав плод очишћења од страсти, те да је оно што тако често називамо љубављу углавном заоденуто страшћу самољубља. И тако даље, и тако редом, могло би се о свему овоме писати надугачко. У том погледу, суштинска одлика академских богословских трендова који су доминантни данас јесте да су дубоко антиисихастички – термин ”православни будизам” неформално је скован управо у тим круговима, да би се посредно (и погрдно) указало на недостатак паламитске богословске синтезе уколико се она не „обогати” новим богословским приступом, који у наше време показује своје право лице.    Својевремено, када је покренут тзв. „дарвинистички” спор међу српским богословима, написао сам поруку једном свом дугогодишњем пријатељу (иначе професору Богословског факултета) и рекао му да сам мишљења да ће због оваквог тренда у академском богословљу следећа полемика бити везана за оспоравање нечега везаног за Свето Причешће. Разлог таквог става сам извео на чисто логичан начин (ово је додатни прилог томе да нисам противник логике, већ да јој тражим одговарајуће место у односу на умно делање). Наиме, свима којима је упитна историјска реалност Првог Адама, несумњиво ће бити спорне и неке реалности везане за Другог Адама. Из неког разлога, у то време сам био убеђен да ће се врло брзо појавити ставови у којима ће се, на овај или онај начин, оспоравати реалност Тела и Крви Господње (по угледу на протестантизам), али сам омашио, но ипак јесте дошло до оспоравања нечега у вези са Причешћем јер су се (посредно или непосредно) појавили ставови међу неким докторима богословских наука да се редовном литургијском употребом Причешћа може добити зараза.    Из неких текстова се могао извести закључак да је теза о могућности заразе Светим Причешћем страна древним оцима јер у њихово време медицина није била на данашњем нивоу. Зашто је онда таква теза страна светитељима 20. века, којима су итекако била позната достигнућа савремене медицине и начини преноса инфекција? Замислимо, само за тренутак, да су се данашњи ставови неких доктора богословских наука о могућности заразе Светим Причешћем појавили у време Светог Јована Кронштатског, свештеника који је као ретко који живео светотајински. Каквим би речима ова буктиња Духа Светог отписала, узевши у обзир његово искуство (не само када је реч о толиким болесницима, већ и у погледу њега самог)? Или шта би им одговорио његов имењак, светило Шангаја и Сан Франциска, који је пред више сведока једном приликом у своја уста узео причешће које је испљувала болесница заражена беснилом? Како ли би тек одговорили Свети Антим Хиоски или отац Хризантос Кутцулогианакис, који су у наше време причешћивали лепрозне и туберкулозне, а после причешћа свих тих болесника употребљавали Свете Дарове? Шта ли би, уосталом, рекао Николај Жички и Јустин Ћелијски? То можемо само да претпоставимо, али са приличном извесношћу. Било како било, узносећи свој ум према ликовима ових духовних колосâ, ми који смо духовни патуљци можемо само рећи: Господе, дометни нам вере! (Лк 17, 5).    Но не морамо тражити светитеље да нам директно одговоре и да нас охрабре – довољно је да се обратимо болничким свештеницима. Тако у време док пишем овај текст, руски свештеник (и лекар по професији), о. Алексеј Тимаков, који је причаслен при храму Светог Николаја у оквиру Центру за борбу са туберкулозом, говори о томе како све ове године редовно причешћује људе при том Центру, не питајући који је заражен, а који је оздравио, да би на крају сам употребио Дарове. Вели прота: „Добро схватам шта су вирусне и инфекцијске болести и како се оне преносе. И уколико би било могуће заразити се кроз Свете Дарове, ја бих се онда сигурно заразио, и не само ја”.   Но ако се Оци Цркве нису бавили темом да ли Причешће може бити заразно, итекако јесу писали о томе колико је Причешће благотворно, уколико се прима достојно. Довољно је са пажњом читати молитве пре Причешћа које су они саставили, у њима све пише. С тим у вези, занимљиво је да се у једном од текстова који су објављени ових дана на ту тему износи став да се учење о томе да је Свето Причешће нешто што дарује телесно и душевно здравље не може наћи у текстовима ранохришћанских писаца, те да се развија касније. Но православне хришћане не занима када су се појавили први светоотачки текстови који су актуелизовали ту тему (нека се тиме баве историчари), већ како и шта о њој говоре. А ако кренемо логиком доминације историјског трага коришћеног у рационалистичком кључу, лако можемо завршити са закључцима до којих су дошли протестанти, одбацујући Свето Предање (уместо да се врате у окриље Цркве) и пренаглашавајући закључке свог разума (уместо да са поверењем прихвате опит облагодаћених умова Цркве). Теза да је потребно вратити се некаквом првобитном постојању Цркве и одбацити „историјске наносе” каснијих векова у својој суштини и јесте протестантска, и веома је близу еклисиолошке јереси, будући да имплицира суштински недостатак животу Цркве – исте оне Цркве у којој се пуноћа благодатног дејства Духа Светога све ове векове излива и непрестано рађа Светитеље. Додуше, појаву разних „наноса” у свакодневном црквеном животу нико не спори (било их је и у апостолском периоду, ка коме протестанти теже), но они оптерећују спољашњу страну црквеног живота, чију суштину и данас одликује непатворена православна вера и очуван метод исцељења човековог ума.     Није лако одржати се у ово време смутњи. Исто тако, није лако не упирати прстом ни у кога (у свом тексту намерно нисам никога хтео поименице да прозовем), поред толико хетеродоксних ставова који су изнети у јавности. Ипак, није ни све тако црно као што изгледа. Уколико се погледа стање на васељенском нивоу, можемо рећи да је српски народ добио велику духовну утеху кроз саопштење Светог Архијерејског Синода и неких својих архијереја и свештеника. Држећи се средњег, царског пута, наша Црква је успела да очува веру у Светињу и да истовремено изнесе трезвен, друштвено одговоран став према околностима које налажу да се уваже и препоруке здравствених радника у свему осталом.    Охрабрују нас и предањски богословски ставови архијереја других помесних Цркава, поготово став митрополита месогејског Николаја, који се огласио међу првима у овом погледу и чији текст су пренели наши црквени медији. Слично томе, охрабрује и став митрополита нафпактоса Јеротеја, који је у својој архипастирској беседи недавно отворено поручио својој пастви да, поводом тренутне пандемије, треба да се придржавамо свих стручних савета здравствених радника и државе, али да истовремено у погледу Светог Причешћа одржимо оно у шта хришћани верују вековима, а то је да оно не може бити извор заразе. „Верни хришћани се не плаше Светог Причешћа јер га сматрају за лек који не преноси болести, као што је то показано у прошлим временима у небројеним случајевима свештеника који су причешћивали лепрозне и људе по болницама заражене озбиљним болестима, а сами нису постајали болесни”, вели митрополит. И додаје да они који не верују у силу Светог Причешћа не треба ни да му приступају. Огласио се пре неколико дана и митрополит едески Јоил, наводећи да је противник увођења различитих кашичица јер и вера и историјско искуство Цркве држе до тога да Свето Причешће не преноси заразу.    У једном интерјвуу свој став је недавно изнео и митрополит пергамски Јован, човек веома популаран у српским академским богословским круговима. Богословљу (тачније: богословском систему) уваженог митрополита имам шта да приговорим (неке теме сам отворио на почетку овог текста у погледу садржаја терминâ који су код њега доминанти), но неке његове ставове из поменутог интервјуа доживљавам као потпуно предањске. Тако митрополит Јован наглашава да је Причешће лек бесмртности и да оно не може бити опасност, те да он сам не би имао ништа против тога да се причести заједничком кашичицом. Додуше, због могућности саблазни оних који су слаби у вери и оних ван Цркве, пергамски размишља о томе да се Црква врати древнијим начинима причешћивања, због чега није у потпуности на линији коју су јасно повукла претходно наведена три грчка митрополита, но у суштинском смислу теме о којој говоримо, потпуно подржава њихов став о Светом Причешћу као таквом.    На крају, опет бих се присетио текста проте Лазара Милина, неправедно запостављеног професора који је у далеко теже време од данашњег укрштао копља са атеистима, комунистима и секташима. На крају поменутог текста у виду дијалога, атеиста предлаже вернику да направе експеримент, тако што би свештенику довео једног болесника од тешке заразне болести да га овај причести, па да после тога свештеник употреби Причешће као што је то чинио увек у својој пракси када би причешћивао вернике, укључујући и оне који имају неку заразну болест. А верник одговара: „После толиких милијарди причасника од којих сваки представља један нехотични експеримент, мени није потребан још један хотимични, изазивачки”.    Ето где би било право искушавање и изазивање Бога: у предлогу који данас чујемо не само од неверујућих људи, него и од неких доктора богословских наука, који (посредно или непосредно) позивају да се изврши бактериолошка и вирусолошка анализа кашичице за Причешће и Светих Дарова, да би се тиме тобоже нешто доказало.    Браћо драга, било да сте доктори медицинских или богословских наука: зар заиста мислите да се божанске тајне дају сместити у епрувете?   Презвитер Оливер Суботић
View full Странице

Изазов глобалне пандемије вируса класификованог као COVID-19 и увођење ванредног стања које је нарушило динамику црквеног живота потпуно је преусмерило пажњу православних хришћана са свих других питања. То се јасно осећа у проповедима, посланицама, писаној речи, интернет простору. При свему томе, небивала појава да (православни) доктори богословских наука у наше време говоре и пишу о могућности преноса заразе путем Светог Причешћа, подстакла ме је да се укључим у дискусију која се већ неко време води.      За почетак, сложићемо се да је сасвим очекивано да људи који нису хришћани поставе поменуту тезу – сличних оспоравања свагда је било и биће. Додуше, с тим у вези питања (себи и другима) постављају и (мало)верни, поготово они који тек улазе у литургијско окриље Цркве и почињу да граде духовно искуство. Морам признати да су и мене лично сличне недоумице мислено дуго испитивале у време када сам крајем бурних деведесетих пошао за Христом. Добро се сећам колико ми је у то време један текст о. Лазара Милина, чувеног професора апологетике, помогао да одагнам искушавајуће помисли.    Потражио сам ових дана опет тај текст, који је под називом „Да ли је причешће заразно? – пита један читалац” објављен у књизи Разговори о вери са професорима и успео да га добијем у скенираном облику. Желео сам да се још једном присетим речи које је чувени српски прота написао у лику једног од саговорника замишљеног дијалога. И већ на самом почетку наишао сам на реченицу коју бих потписао безрезервно, у којој се каже „да је чиста противност сваком здравом [подвлачење наше – О. С.] разуму бојати се заразе од Онога који је извор здравља и живота”. У време када сам први пут читао тај текст, није ми био познат ниједан теолошки чланак, студија или било шта слично од стране неког доктора богословских наука који би био реакција са супротном тврдњом, премда је разних заразних болести око нас и тада итекако било. Напротив, постојао је неписани консензус, бар међу православнима.   У последње две седмице у којима је глобална пандемија у јеку одједном се појавио један број чланака и медијских написа у којима доктори богословских наука посредно или непосредно говоре о могућности заразе путем редовне литургијске употребе Светог Причешћа. Додатну конфузију је унела пракса Московске патријаршије у погледу дезинфиковања кашичице после сваког причасника. Пре било какве разраде ове теме, поставио бих неколико сасвим умесних питања за размишљање. Зашто се све ове године нису појавили слични текстови академских богослова на ту исту тему и са тим истим ставом, или, пак, праксе „стерилизације” кашичица у време разних пандемија грипа? Нису ли се и раније појављивали озбиљни, па и смртоноснији вируси, који су се преносили капљичним путем? Уосталом, зар кроз цео 20. век не знамо макар пет тешких болести које се преносе путем пљувачке? Откуда, дакле, то да се тек сада у савременим академским теолошким круговима појављују овакви ставови?   Мислим да се одговор на претходна питања у суштинском смислу налази у врсти богословља које, нажалост, у последњој деценији преузима примат у ономе што можемо назвати академским (православним) богословским дискурсом. Њега на првом месту карактерише рационалистички приступ, либерални дух и потреба да се богословски ставови ускладе са научним теоријама. Друга његова карактеристика је примат енергије разума у односу на енергију ума када је реч о формирању богословског израза, што је последица раздвајања академског богословља од вековног благодатног опита Цркве. То је, као последицу, довело до тоталне пометње у методу доношења богословских закључака јер када облагодаћени ум престаје да буде „епископ” онда епископско својство преотима разум, иако је његова права улога да буде „ђакон” и да уобличава опит ума у појмовне представе и изразе. И трећа карактеристика ове врсте богословља у наше време је везана за занемаривање вековног подвижничког етоса, који треба да је саставни део литургијског живота и неопходан је предуслов за исправно богословстовање. То је главни разлог због кога данас имамо хиперпродукцију „богослова” са цигаретом у једној, а пивском флашом у другој руци.    Занимљиво је, притом, да је управо та врста академског богословља са презиром одбацила апологетику управо под оптужбом за рационализам и удаљеност од аутентичног литургијског доживљаја Христа. Ту, руку на срце, несумњиво има простора за критику, но као што видимо, постоје и изузеци. Тако се у поменутом тексту о. Лазара Милина опитан став Цркве када је Причешће у питању (хришћански емпиризам) сасвим јасно ставља испред претензија разума (философског рационализма), док се у исто време логика у доношењу закључака не одбацује (јер је хришћанска вера словесна), али се одређују и њене јасне границе (јер много тога у нашој вери надвисује могућности спознаје разумом). Другим речима речено, ако је човек спреман да се смири пред сведочанством и благодатним опитом Цркве, онда његов разум заиста функционише као здрав, дејствујући као „ђакон”, а не као самозвани „епископ”.   Још нешто је важно нагласити када је реч о савременом академском богословском дискурсу, који се, очигледно, све више удаљује од благодатног искуства Цркве (част изузецима, којих је увек било и биће). Наиме, у његовом изразу наилазимо на термине и концепте који су веома важни, али су најчешће лишени оне специфичне „соли” (уп. Мк 9, 50) која се тако лако може препознаје и осећа док се читају отачки текстови. Примера ради, у антрополошким разматрањима већине савремених академских богослова термин личност је незаобилазан, док се истовремено изразито ретко повезује са „скривеним човеком срца” (1Пет 3, 4) и потребом да се лик узведе до подобија кроз процес очишћења, просвећења и обожења, да би се формирала истинска, аутентична личност – светитељска. И термин заједница се исто тако често помиње, али се зато у траговима (ако уопште) наглашава позив за постизањем молитвене заједнице ума и срца, којом се достиже антрополошка дубина која нам је по богомданим капацитетима назначена. И узвишени термин љубав стално провејава, али углавном без нагласка на томе да је права љубав плод очишћења од страсти, те да је оно што тако често називамо љубављу углавном заоденуто страшћу самољубља. И тако даље, и тако редом, могло би се о свему овоме писати надугачко. У том погледу, суштинска одлика академских богословских трендова који су доминантни данас јесте да су дубоко антиисихастички – термин ”православни будизам” неформално је скован управо у тим круговима, да би се посредно (и погрдно) указало на недостатак паламитске богословске синтезе уколико се она не „обогати” новим богословским приступом, који у наше време показује своје право лице.    Својевремено, када је покренут тзв. „дарвинистички” спор међу српским богословима, написао сам поруку једном свом дугогодишњем пријатељу (иначе професору Богословског факултета) и рекао му да сам мишљења да ће због оваквог тренда у академском богословљу следећа полемика бити везана за оспоравање нечега везаног за Свето Причешће. Разлог таквог става сам извео на чисто логичан начин (ово је додатни прилог томе да нисам противник логике, већ да јој тражим одговарајуће место у односу на умно делање). Наиме, свима којима је упитна историјска реалност Првог Адама, несумњиво ће бити спорне и неке реалности везане за Другог Адама. Из неког разлога, у то време сам био убеђен да ће се врло брзо појавити ставови у којима ће се, на овај или онај начин, оспоравати реалност Тела и Крви Господње (по угледу на протестантизам), али сам омашио, но ипак јесте дошло до оспоравања нечега у вези са Причешћем јер су се (посредно или непосредно) појавили ставови међу неким докторима богословских наука да се редовном литургијском употребом Причешћа може добити зараза.    Из неких текстова се могао извести закључак да је теза о могућности заразе Светим Причешћем страна древним оцима јер у њихово време медицина није била на данашњем нивоу. Зашто је онда таква теза страна светитељима 20. века, којима су итекако била позната достигнућа савремене медицине и начини преноса инфекција? Замислимо, само за тренутак, да су се данашњи ставови неких доктора богословских наука о могућности заразе Светим Причешћем појавили у време Светог Јована Кронштатског, свештеника који је као ретко који живео светотајински. Каквим би речима ова буктиња Духа Светог отписала, узевши у обзир његово искуство (не само када је реч о толиким болесницима, већ и у погледу њега самог)? Или шта би им одговорио његов имењак, светило Шангаја и Сан Франциска, који је пред више сведока једном приликом у своја уста узео причешће које је испљувала болесница заражена беснилом? Како ли би тек одговорили Свети Антим Хиоски или отац Хризантос Кутцулогианакис, који су у наше време причешћивали лепрозне и туберкулозне, а после причешћа свих тих болесника употребљавали Свете Дарове? Шта ли би, уосталом, рекао Николај Жички и Јустин Ћелијски? То можемо само да претпоставимо, али са приличном извесношћу. Било како било, узносећи свој ум према ликовима ових духовних колосâ, ми који смо духовни патуљци можемо само рећи: Господе, дометни нам вере! (Лк 17, 5).    Но не морамо тражити светитеље да нам директно одговоре и да нас охрабре – довољно је да се обратимо болничким свештеницима. Тако у време док пишем овај текст, руски свештеник (и лекар по професији), о. Алексеј Тимаков, који је причаслен при храму Светог Николаја у оквиру Центру за борбу са туберкулозом, говори о томе како све ове године редовно причешћује људе при том Центру, не питајући који је заражен, а који је оздравио, да би на крају сам употребио Дарове. Вели прота: „Добро схватам шта су вирусне и инфекцијске болести и како се оне преносе. И уколико би било могуће заразити се кроз Свете Дарове, ја бих се онда сигурно заразио, и не само ја”.   Но ако се Оци Цркве нису бавили темом да ли Причешће може бити заразно, итекако јесу писали о томе колико је Причешће благотворно, уколико се прима достојно. Довољно је са пажњом читати молитве пре Причешћа које су они саставили, у њима све пише. С тим у вези, занимљиво је да се у једном од текстова који су објављени ових дана на ту тему износи став да се учење о томе да је Свето Причешће нешто што дарује телесно и душевно здравље не може наћи у текстовима ранохришћанских писаца, те да се развија касније. Но православне хришћане не занима када су се појавили први светоотачки текстови који су актуелизовали ту тему (нека се тиме баве историчари), већ како и шта о њој говоре. А ако кренемо логиком доминације историјског трага коришћеног у рационалистичком кључу, лако можемо завршити са закључцима до којих су дошли протестанти, одбацујући Свето Предање (уместо да се врате у окриље Цркве) и пренаглашавајући закључке свог разума (уместо да са поверењем прихвате опит облагодаћених умова Цркве). Теза да је потребно вратити се некаквом првобитном постојању Цркве и одбацити „историјске наносе” каснијих векова у својој суштини и јесте протестантска, и веома је близу еклисиолошке јереси, будући да имплицира суштински недостатак животу Цркве – исте оне Цркве у којој се пуноћа благодатног дејства Духа Светога све ове векове излива и непрестано рађа Светитеље. Додуше, појаву разних „наноса” у свакодневном црквеном животу нико не спори (било их је и у апостолском периоду, ка коме протестанти теже), но они оптерећују спољашњу страну црквеног живота, чију суштину и данас одликује непатворена православна вера и очуван метод исцељења човековог ума.     Није лако одржати се у ово време смутњи. Исто тако, није лако не упирати прстом ни у кога (у свом тексту намерно нисам никога хтео поименице да прозовем), поред толико хетеродоксних ставова који су изнети у јавности. Ипак, није ни све тако црно као што изгледа. Уколико се погледа стање на васељенском нивоу, можемо рећи да је српски народ добио велику духовну утеху кроз саопштење Светог Архијерејског Синода и неких својих архијереја и свештеника. Држећи се средњег, царског пута, наша Црква је успела да очува веру у Светињу и да истовремено изнесе трезвен, друштвено одговоран став према околностима које налажу да се уваже и препоруке здравствених радника у свему осталом.    Охрабрују нас и предањски богословски ставови архијереја других помесних Цркава, поготово став митрополита месогејског Николаја, који се огласио међу првима у овом погледу и чији текст су пренели наши црквени медији. Слично томе, охрабрује и став митрополита нафпактоса Јеротеја, који је у својој архипастирској беседи недавно отворено поручио својој пастви да, поводом тренутне пандемије, треба да се придржавамо свих стручних савета здравствених радника и државе, али да истовремено у погледу Светог Причешћа одржимо оно у шта хришћани верују вековима, а то је да оно не може бити извор заразе. „Верни хришћани се не плаше Светог Причешћа јер га сматрају за лек који не преноси болести, као што је то показано у прошлим временима у небројеним случајевима свештеника који су причешћивали лепрозне и људе по болницама заражене озбиљним болестима, а сами нису постајали болесни”, вели митрополит. И додаје да они који не верују у силу Светог Причешћа не треба ни да му приступају. Огласио се пре неколико дана и митрополит едески Јоил, наводећи да је противник увођења различитих кашичица јер и вера и историјско искуство Цркве држе до тога да Свето Причешће не преноси заразу.    У једном интерјвуу свој став је недавно изнео и митрополит пергамски Јован, човек веома популаран у српским академским богословским круговима. Богословљу (тачније: богословском систему) уваженог митрополита имам шта да приговорим (неке теме сам отворио на почетку овог текста у погледу садржаја терминâ који су код њега доминанти), но неке његове ставове из поменутог интервјуа доживљавам као потпуно предањске. Тако митрополит Јован наглашава да је Причешће лек бесмртности и да оно не може бити опасност, те да он сам не би имао ништа против тога да се причести заједничком кашичицом. Додуше, због могућности саблазни оних који су слаби у вери и оних ван Цркве, пергамски размишља о томе да се Црква врати древнијим начинима причешћивања, због чега није у потпуности на линији коју су јасно повукла претходно наведена три грчка митрополита, но у суштинском смислу теме о којој говоримо, потпуно подржава њихов став о Светом Причешћу као таквом.    На крају, опет бих се присетио текста проте Лазара Милина, неправедно запостављеног професора који је у далеко теже време од данашњег укрштао копља са атеистима, комунистима и секташима. На крају поменутог текста у виду дијалога, атеиста предлаже вернику да направе експеримент, тако што би свештенику довео једног болесника од тешке заразне болести да га овај причести, па да после тога свештеник употреби Причешће као што је то чинио увек у својој пракси када би причешћивао вернике, укључујући и оне који имају неку заразну болест. А верник одговара: „После толиких милијарди причасника од којих сваки представља један нехотични експеримент, мени није потребан још један хотимични, изазивачки”.    Ето где би било право искушавање и изазивање Бога: у предлогу који данас чујемо не само од неверујућих људи, него и од неких доктора богословских наука, који (посредно или непосредно) позивају да се изврши бактериолошка и вирусолошка анализа кашичице за Причешће и Светих Дарова, да би се тиме тобоже нешто доказало.    Браћо драга, било да сте доктори медицинских или богословских наука: зар заиста мислите да се божанске тајне дају сместити у епрувете?   Презвитер Оливер Суботић
View full Странице

Изазов глобалне пандемије вируса класификованог као COVID-19 и увођење ванредног стања које је нарушило динамику црквеног живота потпуно је преусмерило пажњу православних хришћана са свих других питања. То се јасно осећа у проповедима, посланицама, писаној речи, интернет простору. При свему томе, небивала појава да (православни) доктори богословских наука у наше време говоре и пишу о могућности преноса заразе путем Светог Причешћа, подстакла ме је да се укључим у дискусију која се већ неко време води.      За почетак, сложићемо се да је сасвим очекивано да људи који нису хришћани поставе поменуту тезу – сличних оспоравања свагда је било и биће. Додуше, с тим у вези питања (себи и другима) постављају и (мало)верни, поготово они који тек улазе у литургијско окриље Цркве и почињу да граде духовно искуство. Морам признати да су и мене лично сличне недоумице мислено дуго испитивале у време када сам крајем бурних деведесетих пошао за Христом. Добро се сећам колико ми је у то време један текст о. Лазара Милина, чувеног професора апологетике, помогао да одагнам искушавајуће помисли.    Потражио сам ових дана опет тај текст, који је под називом „Да ли је причешће заразно? – пита један читалац” објављен у књизи Разговори о вери са професорима и успео да га добијем у скенираном облику. Желео сам да се још једном присетим речи које је чувени српски прота написао у лику једног од саговорника замишљеног дијалога. И већ на самом почетку наишао сам на реченицу коју бих потписао безрезервно, у којој се каже „да је чиста противност сваком здравом [подвлачење наше – О. С.] разуму бојати се заразе од Онога који је извор здравља и живота”. У време када сам први пут читао тај текст, није ми био познат ниједан теолошки чланак, студија или било шта слично од стране неког доктора богословских наука који би био реакција са супротном тврдњом, премда је разних заразних болести око нас и тада итекако било. Напротив, постојао је неписани консензус, бар међу православнима.   У последње две седмице у којима је глобална пандемија у јеку одједном се појавио један број чланака и медијских написа у којима доктори богословских наука посредно или непосредно говоре о могућности заразе путем редовне литургијске употребе Светог Причешћа. Додатну конфузију је унела пракса Московске патријаршије у погледу дезинфиковања кашичице после сваког причасника. Пре било какве разраде ове теме, поставио бих неколико сасвим умесних питања за размишљање. Зашто се све ове године нису појавили слични текстови академских богослова на ту исту тему и са тим истим ставом, или, пак, праксе „стерилизације” кашичица у време разних пандемија грипа? Нису ли се и раније појављивали озбиљни, па и смртоноснији вируси, који су се преносили капљичним путем? Уосталом, зар кроз цео 20. век не знамо макар пет тешких болести које се преносе путем пљувачке? Откуда, дакле, то да се тек сада у савременим академским теолошким круговима појављују овакви ставови?   Мислим да се одговор на претходна питања у суштинском смислу налази у врсти богословља које, нажалост, у последњој деценији преузима примат у ономе што можемо назвати академским (православним) богословским дискурсом. Њега на првом месту карактерише рационалистички приступ, либерални дух и потреба да се богословски ставови ускладе са научним теоријама. Друга његова карактеристика је примат енергије разума у односу на енергију ума када је реч о формирању богословског израза, што је последица раздвајања академског богословља од вековног благодатног опита Цркве. То је, као последицу, довело до тоталне пометње у методу доношења богословских закључака јер када облагодаћени ум престаје да буде „епископ” онда епископско својство преотима разум, иако је његова права улога да буде „ђакон” и да уобличава опит ума у појмовне представе и изразе. И трећа карактеристика ове врсте богословља у наше време је везана за занемаривање вековног подвижничког етоса, који треба да је саставни део литургијског живота и неопходан је предуслов за исправно богословстовање. То је главни разлог због кога данас имамо хиперпродукцију „богослова” са цигаретом у једној, а пивском флашом у другој руци.    Занимљиво је, притом, да је управо та врста академског богословља са презиром одбацила апологетику управо под оптужбом за рационализам и удаљеност од аутентичног литургијског доживљаја Христа. Ту, руку на срце, несумњиво има простора за критику, но као што видимо, постоје и изузеци. Тако се у поменутом тексту о. Лазара Милина опитан став Цркве када је Причешће у питању (хришћански емпиризам) сасвим јасно ставља испред претензија разума (философског рационализма), док се у исто време логика у доношењу закључака не одбацује (јер је хришћанска вера словесна), али се одређују и њене јасне границе (јер много тога у нашој вери надвисује могућности спознаје разумом). Другим речима речено, ако је човек спреман да се смири пред сведочанством и благодатним опитом Цркве, онда његов разум заиста функционише као здрав, дејствујући као „ђакон”, а не као самозвани „епископ”.   Још нешто је важно нагласити када је реч о савременом академском богословском дискурсу, који се, очигледно, све више удаљује од благодатног искуства Цркве (част изузецима, којих је увек било и биће). Наиме, у његовом изразу наилазимо на термине и концепте који су веома важни, али су најчешће лишени оне специфичне „соли” (уп. Мк 9, 50) која се тако лако може препознаје и осећа док се читају отачки текстови. Примера ради, у антрополошким разматрањима већине савремених академских богослова термин личност је незаобилазан, док се истовремено изразито ретко повезује са „скривеним човеком срца” (1Пет 3, 4) и потребом да се лик узведе до подобија кроз процес очишћења, просвећења и обожења, да би се формирала истинска, аутентична личност – светитељска. И термин заједница се исто тако често помиње, али се зато у траговима (ако уопште) наглашава позив за постизањем молитвене заједнице ума и срца, којом се достиже антрополошка дубина која нам је по богомданим капацитетима назначена. И узвишени термин љубав стално провејава, али углавном без нагласка на томе да је права љубав плод очишћења од страсти, те да је оно што тако често називамо љубављу углавном заоденуто страшћу самољубља. И тако даље, и тако редом, могло би се о свему овоме писати надугачко. У том погледу, суштинска одлика академских богословских трендова који су доминантни данас јесте да су дубоко антиисихастички – термин ”православни будизам” неформално је скован управо у тим круговима, да би се посредно (и погрдно) указало на недостатак паламитске богословске синтезе уколико се она не „обогати” новим богословским приступом, који у наше време показује своје право лице.    Својевремено, када је покренут тзв. „дарвинистички” спор међу српским богословима, написао сам поруку једном свом дугогодишњем пријатељу (иначе професору Богословског факултета) и рекао му да сам мишљења да ће због оваквог тренда у академском богословљу следећа полемика бити везана за оспоравање нечега везаног за Свето Причешће. Разлог таквог става сам извео на чисто логичан начин (ово је додатни прилог томе да нисам противник логике, већ да јој тражим одговарајуће место у односу на умно делање). Наиме, свима којима је упитна историјска реалност Првог Адама, несумњиво ће бити спорне и неке реалности везане за Другог Адама. Из неког разлога, у то време сам био убеђен да ће се врло брзо појавити ставови у којима ће се, на овај или онај начин, оспоравати реалност Тела и Крви Господње (по угледу на протестантизам), али сам омашио, но ипак јесте дошло до оспоравања нечега у вези са Причешћем јер су се (посредно или непосредно) појавили ставови међу неким докторима богословских наука да се редовном литургијском употребом Причешћа може добити зараза.    Из неких текстова се могао извести закључак да је теза о могућности заразе Светим Причешћем страна древним оцима јер у њихово време медицина није била на данашњем нивоу. Зашто је онда таква теза страна светитељима 20. века, којима су итекако била позната достигнућа савремене медицине и начини преноса инфекција? Замислимо, само за тренутак, да су се данашњи ставови неких доктора богословских наука о могућности заразе Светим Причешћем појавили у време Светог Јована Кронштатског, свештеника који је као ретко који живео светотајински. Каквим би речима ова буктиња Духа Светог отписала, узевши у обзир његово искуство (не само када је реч о толиким болесницима, већ и у погледу њега самог)? Или шта би им одговорио његов имењак, светило Шангаја и Сан Франциска, који је пред више сведока једном приликом у своја уста узео причешће које је испљувала болесница заражена беснилом? Како ли би тек одговорили Свети Антим Хиоски или отац Хризантос Кутцулогианакис, који су у наше време причешћивали лепрозне и туберкулозне, а после причешћа свих тих болесника употребљавали Свете Дарове? Шта ли би, уосталом, рекао Николај Жички и Јустин Ћелијски? То можемо само да претпоставимо, али са приличном извесношћу. Било како било, узносећи свој ум према ликовима ових духовних колосâ, ми који смо духовни патуљци можемо само рећи: Господе, дометни нам вере! (Лк 17, 5).    Но не морамо тражити светитеље да нам директно одговоре и да нас охрабре – довољно је да се обратимо болничким свештеницима. Тако у време док пишем овај текст, руски свештеник (и лекар по професији), о. Алексеј Тимаков, који је причаслен при храму Светог Николаја у оквиру Центру за борбу са туберкулозом, говори о томе како све ове године редовно причешћује људе при том Центру, не питајући који је заражен, а који је оздравио, да би на крају сам употребио Дарове. Вели прота: „Добро схватам шта су вирусне и инфекцијске болести и како се оне преносе. И уколико би било могуће заразити се кроз Свете Дарове, ја бих се онда сигурно заразио, и не само ја”.   Но ако се Оци Цркве нису бавили темом да ли Причешће може бити заразно, итекако јесу писали о томе колико је Причешће благотворно, уколико се прима достојно. Довољно је са пажњом читати молитве пре Причешћа које су они саставили, у њима све пише. С тим у вези, занимљиво је да се у једном од текстова који су објављени ових дана на ту тему износи став да се учење о томе да је Свето Причешће нешто што дарује телесно и душевно здравље не може наћи у текстовима ранохришћанских писаца, те да се развија касније. Но православне хришћане не занима када су се појавили први светоотачки текстови који су актуелизовали ту тему (нека се тиме баве историчари), већ како и шта о њој говоре. А ако кренемо логиком доминације историјског трага коришћеног у рационалистичком кључу, лако можемо завршити са закључцима до којих су дошли протестанти, одбацујући Свето Предање (уместо да се врате у окриље Цркве) и пренаглашавајући закључке свог разума (уместо да са поверењем прихвате опит облагодаћених умова Цркве). Теза да је потребно вратити се некаквом првобитном постојању Цркве и одбацити „историјске наносе” каснијих векова у својој суштини и јесте протестантска, и веома је близу еклисиолошке јереси, будући да имплицира суштински недостатак животу Цркве – исте оне Цркве у којој се пуноћа благодатног дејства Духа Светога све ове векове излива и непрестано рађа Светитеље. Додуше, појаву разних „наноса” у свакодневном црквеном животу нико не спори (било их је и у апостолском периоду, ка коме протестанти теже), но они оптерећују спољашњу страну црквеног живота, чију суштину и данас одликује непатворена православна вера и очуван метод исцељења човековог ума.     Није лако одржати се у ово време смутњи. Исто тако, није лако не упирати прстом ни у кога (у свом тексту намерно нисам никога хтео поименице да прозовем), поред толико хетеродоксних ставова који су изнети у јавности. Ипак, није ни све тако црно као што изгледа. Уколико се погледа стање на васељенском нивоу, можемо рећи да је српски народ добио велику духовну утеху кроз саопштење Светог Архијерејског Синода и неких својих архијереја и свештеника. Држећи се средњег, царског пута, наша Црква је успела да очува веру у Светињу и да истовремено изнесе трезвен, друштвено одговоран став према околностима које налажу да се уваже и препоруке здравствених радника у свему осталом.    Охрабрују нас и предањски богословски ставови архијереја других помесних Цркава, поготово став митрополита месогејског Николаја, који се огласио међу првима у овом погледу и чији текст су пренели наши црквени медији. Слично томе, охрабрује и став митрополита нафпактоса Јеротеја, који је у својој архипастирској беседи недавно отворено поручио својој пастви да, поводом тренутне пандемије, треба да се придржавамо свих стручних савета здравствених радника и државе, али да истовремено у погледу Светог Причешћа одржимо оно у шта хришћани верују вековима, а то је да оно не може бити извор заразе. „Верни хришћани се не плаше Светог Причешћа јер га сматрају за лек који не преноси болести, као што је то показано у прошлим временима у небројеним случајевима свештеника који су причешћивали лепрозне и људе по болницама заражене озбиљним болестима, а сами нису постајали болесни”, вели митрополит. И додаје да они који не верују у силу Светог Причешћа не треба ни да му приступају. Огласио се пре неколико дана и митрополит едески Јоил, наводећи да је противник увођења различитих кашичица јер и вера и историјско искуство Цркве држе до тога да Свето Причешће не преноси заразу.    У једном интерјвуу свој став је недавно изнео и митрополит пергамски Јован, човек веома популаран у српским академским богословским круговима. Богословљу (тачније: богословском систему) уваженог митрополита имам шта да приговорим (неке теме сам отворио на почетку овог текста у погледу садржаја терминâ који су код њега доминанти), но неке његове ставове из поменутог интервјуа доживљавам као потпуно предањске. Тако митрополит Јован наглашава да је Причешће лек бесмртности и да оно не може бити опасност, те да он сам не би имао ништа против тога да се причести заједничком кашичицом. Додуше, због могућности саблазни оних који су слаби у вери и оних ван Цркве, пергамски размишља о томе да се Црква врати древнијим начинима причешћивања, због чега није у потпуности на линији коју су јасно повукла претходно наведена три грчка митрополита, но у суштинском смислу теме о којој говоримо, потпуно подржава њихов став о Светом Причешћу као таквом.    На крају, опет бих се присетио текста проте Лазара Милина, неправедно запостављеног професора који је у далеко теже време од данашњег укрштао копља са атеистима, комунистима и секташима. На крају поменутог текста у виду дијалога, атеиста предлаже вернику да направе експеримент, тако што би свештенику довео једног болесника од тешке заразне болести да га овај причести, па да после тога свештеник употреби Причешће као што је то чинио увек у својој пракси када би причешћивао вернике, укључујући и оне који имају неку заразну болест. А верник одговара: „После толиких милијарди причасника од којих сваки представља један нехотични експеримент, мени није потребан још један хотимични, изазивачки”.    Ето где би било право искушавање и изазивање Бога: у предлогу који данас чујемо не само од неверујућих људи, него и од неких доктора богословских наука, који (посредно или непосредно) позивају да се изврши бактериолошка и вирусолошка анализа кашичице за Причешће и Светих Дарова, да би се тиме тобоже нешто доказало.    Браћо драга, било да сте доктори медицинских или богословских наука: зар заиста мислите да се божанске тајне дају сместити у епрувете?   Презвитер Оливер Суботић
View full Странице

Са великом тугом и вером у васкрсење у Царству небеском, обавештавамо јавност да се у протеклој ноћи у КБЦ „Драгиша Мишовић“ у Београду упокојио наш драги духовни отац, Преосвећени Епископ ваљевски Г. Милутин, након краће болести изазване корона вирусом, саопштила је Епархија ваљевска.

   
У спомен на новопрестављеног Епископа Милутина: 
Уместо воштанице - у спомен на блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина (Кнежевића)

Животопис блаженоуснулог епископа ваљевског Милутина

Гостовање блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина у емисији "Духовници"

Интервју блаженопочившег Епископа Милутина објављен у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије, 2011. Године
Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: О молитви
Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: О светим Тајнама

Последња архипастирска беседа блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина (Кнежевића)
Радио "Источник": Блаженопочивши Епископ Милутин – пастир очију подигнутих ка Небу

Радио Слово љубве: "Реч пастира" - у спомен на блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина
Повезане вести:
Епископ шабачки Лаврентије администратор Епархије ваљевске
У нашем времену личност владике Милутина остаће упамћена по једном скромном, ненаметљивом и богоугодном постојању!

Обраћање Епископа Силуана поводом упокојења Епископа ваљевског Милутина
   
Епископ зворничко-тузлански Фотије служио помен Епископу ваљевском Милутину
Епископ нишки Арсеније служио помен новопрестављеном Епископу ваљевском Милутину
Епископ Атанасије служио помен блаженопочившем Епископу ваљевском Милутину
У свим храмовима Епархије ваљевске служен помен блаженопочившем Епископу Милутину

 

Вечан ти спомен, достојни блаженства и незаборавни владико Милутине!     Животопис блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина (Кнежевића)   Епископ Милутин је рођен 10. јануара 1949. године у селу Мијачи, надомак Ваљева, од оца Милорада и мајке Цвете (рођ. Петровић). На крштењу добија име Михаило, а ову Свету тајну прима у манастиру Пустиња, знаменитој православној светињи за коју је био изузетно везан. Основношколско образовање стекао је у селу Поћута. Са 14 година одлази у манастир Каона где је 26. октобра 1963. године од тадашњег Епископа шабачко – ваљевског Јована (Велимировића) примио монашки постриг у манастиру Петковица, добивши име Милутин по владару из светородне лозе Немањића, једом од највећих ктитора у хришћанској историји. Сутрадан, на празник Свете Петке, у истом манастиру рукоположен је у чин ђакона, а на Митровдан у Осечини у чин јеромонаха.
  Године 1967. одлази у монашку школу манастира Острог. Успешно је завршава, враћа се у манастир Каона, где постаје намесник и парох. Средњошколско образовање стекао је у Богословији „Свети Сава“ у Београду. Студије отпочиње на Православном богословском факултету у Београду да би, након завршене прве године, отишао у Сједињене америчке државе на ПБФ „Свети Сава“ у Либертвилу, где је са успехом дипломирао. Шест месеци обављао је дужност секретара Епархије канадске, а наредних шест пароха у Нијагари. Потом се враћа у Каону на место настојатеља манастира. Заједно са манастирским братством, својим ангажовањем допринео је свеколиком напретку светиње каонске.

Године 1979. поклонио се Гробу Христовом у Јерусалиму. Чином синђела, Епископ Јован (Велимировић) одликовао га је 1981., а протосинђела 1987. године. Наследник Владике Јована на трону Епархије шабачко – ваљевске, Епископ Лаврентије (Трифуновић) 1994. године унапређује га у чин игумана, а 1998. у чин архимандрита. Старешина каонске обитељи постаје 1996. године, када му Владика Лаврентије на старање поверава и манастир Лелић, који тиме на кратко постаје метох Каоне.
    Дужност архијерејског намесника посавотамнавског обрављао је од 1999. до 2003. године, када постаје архијерејски заменик, када бива изабран за Епископа аустралијско – новозеландског. Након три и по године службовања на „петом континенту“, одлуком Светог Архијерејског Сабора СПЦ, враћа се у завичај, на трон Епархије ваљевске, поново васпостављене након 200 година.

„Велика радост и утеха је бити у близини два горостаса, Светог Владике Николаја и Аве Јустина. Ту су славни Ненадовићи, Војвода Живојин Мишић. На нама је да будемо достојни потомци и да нас се они не постиде пред Богом, а ми пред њима“ рекао је Владика Милутин приликом устоличења на Светој Литургији, коју је служило више архијереја СПЦ у Храму Васкрсења Христовог, саборној ваљевској цркви на ушћу Градца у Колубару.

Током његовог столовања у Епархији ваљевској саграђено је и обновљено више храмова, постигнут највећи одзив за верску наставу међу свим епархијама СПЦ, изузетно развијена милосрдна активност епархијских братстава и сестринстава, унапређен рад црквених гласила, оrганизовано мноштво молитвених свечаности које су сабрале православни народ из целог света и много тога другог. Владику Милутина красила је неизмерна љубав према својим епархиотима, којима је подарио мудре поуке у својим проповедима.     У блаженом уснућу подај, Господе, вјечни покој уснулом служитељу Твоме, Милутину архијереју и учини му вечни помен.
View full Странице

Изазов глобалне пандемије вируса класификованог као COVID-19 и увођење ванредног стања које је нарушило динамику црквеног живота потпуно је преусмерило пажњу православних хришћана са свих других питања. То се јасно осећа у проповедима, посланицама, писаној речи, интернет простору. При свему томе, небивала појава да (православни) доктори богословских наука у наше време говоре и пишу о могућности преноса заразе путем Светог Причешћа, подстакла ме је да се укључим у дискусију која се већ неко време води.      За почетак, сложићемо се да је сасвим очекивано да људи који нису хришћани поставе поменуту тезу – сличних оспоравања свагда је било и биће. Додуше, с тим у вези питања (себи и другима) постављају и (мало)верни, поготово они који тек улазе у литургијско окриље Цркве и почињу да граде духовно искуство. Морам признати да су и мене лично сличне недоумице мислено дуго испитивале у време када сам крајем бурних деведесетих пошао за Христом. Добро се сећам колико ми је у то време један текст о. Лазара Милина, чувеног професора апологетике, помогао да одагнам искушавајуће помисли.    Потражио сам ових дана опет тај текст, који је под називом „Да ли је причешће заразно? – пита један читалац” објављен у књизи Разговори о вери са професорима и успео да га добијем у скенираном облику. Желео сам да се још једном присетим речи које је чувени српски прота написао у лику једног од саговорника замишљеног дијалога. И већ на самом почетку наишао сам на реченицу коју бих потписао безрезервно, у којој се каже „да је чиста противност сваком здравом [подвлачење наше – О. С.] разуму бојати се заразе од Онога који је извор здравља и живота”. У време када сам први пут читао тај текст, није ми био познат ниједан теолошки чланак, студија или било шта слично од стране неког доктора богословских наука који би био реакција са супротном тврдњом, премда је разних заразних болести око нас и тада итекако било. Напротив, постојао је неписани консензус, бар међу православнима.   У последње две седмице у којима је глобална пандемија у јеку одједном се појавио један број чланака и медијских написа у којима доктори богословских наука посредно или непосредно говоре о могућности заразе путем редовне литургијске употребе Светог Причешћа. Додатну конфузију је унела пракса Московске патријаршије у погледу дезинфиковања кашичице после сваког причасника. Пре било какве разраде ове теме, поставио бих неколико сасвим умесних питања за размишљање. Зашто се све ове године нису појавили слични текстови академских богослова на ту исту тему и са тим истим ставом, или, пак, праксе „стерилизације” кашичица у време разних пандемија грипа? Нису ли се и раније појављивали озбиљни, па и смртоноснији вируси, који су се преносили капљичним путем? Уосталом, зар кроз цео 20. век не знамо макар пет тешких болести које се преносе путем пљувачке? Откуда, дакле, то да се тек сада у савременим академским теолошким круговима појављују овакви ставови?   Мислим да се одговор на претходна питања у суштинском смислу налази у врсти богословља које, нажалост, у последњој деценији преузима примат у ономе што можемо назвати академским (православним) богословским дискурсом. Њега на првом месту карактерише рационалистички приступ, либерални дух и потреба да се богословски ставови ускладе са научним теоријама. Друга његова карактеристика је примат енергије разума у односу на енергију ума када је реч о формирању богословског израза, што је последица раздвајања академског богословља од вековног благодатног опита Цркве. То је, као последицу, довело до тоталне пометње у методу доношења богословских закључака јер када облагодаћени ум престаје да буде „епископ” онда епископско својство преотима разум, иако је његова права улога да буде „ђакон” и да уобличава опит ума у појмовне представе и изразе. И трећа карактеристика ове врсте богословља у наше време је везана за занемаривање вековног подвижничког етоса, који треба да је саставни део литургијског живота и неопходан је предуслов за исправно богословстовање. То је главни разлог због кога данас имамо хиперпродукцију „богослова” са цигаретом у једној, а пивском флашом у другој руци.    Занимљиво је, притом, да је управо та врста академског богословља са презиром одбацила апологетику управо под оптужбом за рационализам и удаљеност од аутентичног литургијског доживљаја Христа. Ту, руку на срце, несумњиво има простора за критику, но као што видимо, постоје и изузеци. Тако се у поменутом тексту о. Лазара Милина опитан став Цркве када је Причешће у питању (хришћански емпиризам) сасвим јасно ставља испред претензија разума (философског рационализма), док се у исто време логика у доношењу закључака не одбацује (јер је хришћанска вера словесна), али се одређују и њене јасне границе (јер много тога у нашој вери надвисује могућности спознаје разумом). Другим речима речено, ако је човек спреман да се смири пред сведочанством и благодатним опитом Цркве, онда његов разум заиста функционише као здрав, дејствујући као „ђакон”, а не као самозвани „епископ”.   Још нешто је важно нагласити када је реч о савременом академском богословском дискурсу, који се, очигледно, све више удаљује од благодатног искуства Цркве (част изузецима, којих је увек било и биће). Наиме, у његовом изразу наилазимо на термине и концепте који су веома важни, али су најчешће лишени оне специфичне „соли” (уп. Мк 9, 50) која се тако лако може препознаје и осећа док се читају отачки текстови. Примера ради, у антрополошким разматрањима већине савремених академских богослова термин личност је незаобилазан, док се истовремено изразито ретко повезује са „скривеним човеком срца” (1Пет 3, 4) и потребом да се лик узведе до подобија кроз процес очишћења, просвећења и обожења, да би се формирала истинска, аутентична личност – светитељска. И термин заједница се исто тако често помиње, али се зато у траговима (ако уопште) наглашава позив за постизањем молитвене заједнице ума и срца, којом се достиже антрополошка дубина која нам је по богомданим капацитетима назначена. И узвишени термин љубав стално провејава, али углавном без нагласка на томе да је права љубав плод очишћења од страсти, те да је оно што тако често називамо љубављу углавном заоденуто страшћу самољубља. И тако даље, и тако редом, могло би се о свему овоме писати надугачко. У том погледу, суштинска одлика академских богословских трендова који су доминантни данас јесте да су дубоко антиисихастички – термин ”православни будизам” неформално је скован управо у тим круговима, да би се посредно (и погрдно) указало на недостатак паламитске богословске синтезе уколико се она не „обогати” новим богословским приступом, који у наше време показује своје право лице.    Својевремено, када је покренут тзв. „дарвинистички” спор међу српским богословима, написао сам поруку једном свом дугогодишњем пријатељу (иначе професору Богословског факултета) и рекао му да сам мишљења да ће због оваквог тренда у академском богословљу следећа полемика бити везана за оспоравање нечега везаног за Свето Причешће. Разлог таквог става сам извео на чисто логичан начин (ово је додатни прилог томе да нисам противник логике, већ да јој тражим одговарајуће место у односу на умно делање). Наиме, свима којима је упитна историјска реалност Првог Адама, несумњиво ће бити спорне и неке реалности везане за Другог Адама. Из неког разлога, у то време сам био убеђен да ће се врло брзо појавити ставови у којима ће се, на овај или онај начин, оспоравати реалност Тела и Крви Господње (по угледу на протестантизам), али сам омашио, но ипак јесте дошло до оспоравања нечега у вези са Причешћем јер су се (посредно или непосредно) појавили ставови међу неким докторима богословских наука да се редовном литургијском употребом Причешћа може добити зараза.    Из неких текстова се могао извести закључак да је теза о могућности заразе Светим Причешћем страна древним оцима јер у њихово време медицина није била на данашњем нивоу. Зашто је онда таква теза страна светитељима 20. века, којима су итекако била позната достигнућа савремене медицине и начини преноса инфекција? Замислимо, само за тренутак, да су се данашњи ставови неких доктора богословских наука о могућности заразе Светим Причешћем појавили у време Светог Јована Кронштатског, свештеника који је као ретко који живео светотајински. Каквим би речима ова буктиња Духа Светог отписала, узевши у обзир његово искуство (не само када је реч о толиким болесницима, већ и у погледу њега самог)? Или шта би им одговорио његов имењак, светило Шангаја и Сан Франциска, који је пред више сведока једном приликом у своја уста узео причешће које је испљувала болесница заражена беснилом? Како ли би тек одговорили Свети Антим Хиоски или отац Хризантос Кутцулогианакис, који су у наше време причешћивали лепрозне и туберкулозне, а после причешћа свих тих болесника употребљавали Свете Дарове? Шта ли би, уосталом, рекао Николај Жички и Јустин Ћелијски? То можемо само да претпоставимо, али са приличном извесношћу. Било како било, узносећи свој ум према ликовима ових духовних колосâ, ми који смо духовни патуљци можемо само рећи: Господе, дометни нам вере! (Лк 17, 5).    Но не морамо тражити светитеље да нам директно одговоре и да нас охрабре – довољно је да се обратимо болничким свештеницима. Тако у време док пишем овај текст, руски свештеник (и лекар по професији), о. Алексеј Тимаков, који је причаслен при храму Светог Николаја у оквиру Центру за борбу са туберкулозом, говори о томе како све ове године редовно причешћује људе при том Центру, не питајући који је заражен, а који је оздравио, да би на крају сам употребио Дарове. Вели прота: „Добро схватам шта су вирусне и инфекцијске болести и како се оне преносе. И уколико би било могуће заразити се кроз Свете Дарове, ја бих се онда сигурно заразио, и не само ја”.   Но ако се Оци Цркве нису бавили темом да ли Причешће може бити заразно, итекако јесу писали о томе колико је Причешће благотворно, уколико се прима достојно. Довољно је са пажњом читати молитве пре Причешћа које су они саставили, у њима све пише. С тим у вези, занимљиво је да се у једном од текстова који су објављени ових дана на ту тему износи став да се учење о томе да је Свето Причешће нешто што дарује телесно и душевно здравље не може наћи у текстовима ранохришћанских писаца, те да се развија касније. Но православне хришћане не занима када су се појавили први светоотачки текстови који су актуелизовали ту тему (нека се тиме баве историчари), већ како и шта о њој говоре. А ако кренемо логиком доминације историјског трага коришћеног у рационалистичком кључу, лако можемо завршити са закључцима до којих су дошли протестанти, одбацујући Свето Предање (уместо да се врате у окриље Цркве) и пренаглашавајући закључке свог разума (уместо да са поверењем прихвате опит облагодаћених умова Цркве). Теза да је потребно вратити се некаквом првобитном постојању Цркве и одбацити „историјске наносе” каснијих векова у својој суштини и јесте протестантска, и веома је близу еклисиолошке јереси, будући да имплицира суштински недостатак животу Цркве – исте оне Цркве у којој се пуноћа благодатног дејства Духа Светога све ове векове излива и непрестано рађа Светитеље. Додуше, појаву разних „наноса” у свакодневном црквеном животу нико не спори (било их је и у апостолском периоду, ка коме протестанти теже), но они оптерећују спољашњу страну црквеног живота, чију суштину и данас одликује непатворена православна вера и очуван метод исцељења човековог ума.     Није лако одржати се у ово време смутњи. Исто тако, није лако не упирати прстом ни у кога (у свом тексту намерно нисам никога хтео поименице да прозовем), поред толико хетеродоксних ставова који су изнети у јавности. Ипак, није ни све тако црно као што изгледа. Уколико се погледа стање на васељенском нивоу, можемо рећи да је српски народ добио велику духовну утеху кроз саопштење Светог Архијерејског Синода и неких својих архијереја и свештеника. Држећи се средњег, царског пута, наша Црква је успела да очува веру у Светињу и да истовремено изнесе трезвен, друштвено одговоран став према околностима које налажу да се уваже и препоруке здравствених радника у свему осталом.    Охрабрују нас и предањски богословски ставови архијереја других помесних Цркава, поготово став митрополита месогејског Николаја, који се огласио међу првима у овом погледу и чији текст су пренели наши црквени медији. Слично томе, охрабрује и став митрополита нафпактоса Јеротеја, који је у својој архипастирској беседи недавно отворено поручио својој пастви да, поводом тренутне пандемије, треба да се придржавамо свих стручних савета здравствених радника и државе, али да истовремено у погледу Светог Причешћа одржимо оно у шта хришћани верују вековима, а то је да оно не може бити извор заразе. „Верни хришћани се не плаше Светог Причешћа јер га сматрају за лек који не преноси болести, као што је то показано у прошлим временима у небројеним случајевима свештеника који су причешћивали лепрозне и људе по болницама заражене озбиљним болестима, а сами нису постајали болесни”, вели митрополит. И додаје да они који не верују у силу Светог Причешћа не треба ни да му приступају. Огласио се пре неколико дана и митрополит едески Јоил, наводећи да је противник увођења различитих кашичица јер и вера и историјско искуство Цркве држе до тога да Свето Причешће не преноси заразу.    У једном интерјвуу свој став је недавно изнео и митрополит пергамски Јован, човек веома популаран у српским академским богословским круговима. Богословљу (тачније: богословском систему) уваженог митрополита имам шта да приговорим (неке теме сам отворио на почетку овог текста у погледу садржаја терминâ који су код њега доминанти), но неке његове ставове из поменутог интервјуа доживљавам као потпуно предањске. Тако митрополит Јован наглашава да је Причешће лек бесмртности и да оно не може бити опасност, те да он сам не би имао ништа против тога да се причести заједничком кашичицом. Додуше, због могућности саблазни оних који су слаби у вери и оних ван Цркве, пергамски размишља о томе да се Црква врати древнијим начинима причешћивања, због чега није у потпуности на линији коју су јасно повукла претходно наведена три грчка митрополита, но у суштинском смислу теме о којој говоримо, потпуно подржава њихов став о Светом Причешћу као таквом.    На крају, опет бих се присетио текста проте Лазара Милина, неправедно запостављеног професора који је у далеко теже време од данашњег укрштао копља са атеистима, комунистима и секташима. На крају поменутог текста у виду дијалога, атеиста предлаже вернику да направе експеримент, тако што би свештенику довео једног болесника од тешке заразне болести да га овај причести, па да после тога свештеник употреби Причешће као што је то чинио увек у својој пракси када би причешћивао вернике, укључујући и оне који имају неку заразну болест. А верник одговара: „После толиких милијарди причасника од којих сваки представља један нехотични експеримент, мени није потребан још један хотимични, изазивачки”.    Ето где би било право искушавање и изазивање Бога: у предлогу који данас чујемо не само од неверујућих људи, него и од неких доктора богословских наука, који (посредно или непосредно) позивају да се изврши бактериолошка и вирусолошка анализа кашичице за Причешће и Светих Дарова, да би се тиме тобоже нешто доказало.    Браћо драга, било да сте доктори медицинских или богословских наука: зар заиста мислите да се божанске тајне дају сместити у епрувете?   Презвитер Оливер Суботић
View full Странице

Изазов глобалне пандемије вируса класификованог као COVID-19 и увођење ванредног стања које је нарушило динамику црквеног живота потпуно је преусмерило пажњу православних хришћана са свих других питања. То се јасно осећа у проповедима, посланицама, писаној речи, интернет простору. При свему томе, небивала појава да (православни) доктори богословских наука у наше време говоре и пишу о могућности преноса заразе путем Светог Причешћа, подстакла ме је да се укључим у дискусију која се већ неко време води.      За почетак, сложићемо се да је сасвим очекивано да људи који нису хришћани поставе поменуту тезу – сличних оспоравања свагда је било и биће. Додуше, с тим у вези питања (себи и другима) постављају и (мало)верни, поготово они који тек улазе у литургијско окриље Цркве и почињу да граде духовно искуство. Морам признати да су и мене лично сличне недоумице мислено дуго испитивале у време када сам крајем бурних деведесетих пошао за Христом. Добро се сећам колико ми је у то време један текст о. Лазара Милина, чувеног професора апологетике, помогао да одагнам искушавајуће помисли.    Потражио сам ових дана опет тај текст, који је под називом „Да ли је причешће заразно? – пита један читалац” објављен у књизи Разговори о вери са професорима и успео да га добијем у скенираном облику. Желео сам да се још једном присетим речи које је чувени српски прота написао у лику једног од саговорника замишљеног дијалога. И већ на самом почетку наишао сам на реченицу коју бих потписао безрезервно, у којој се каже „да је чиста противност сваком здравом [подвлачење наше – О. С.] разуму бојати се заразе од Онога који је извор здравља и живота”. У време када сам први пут читао тај текст, није ми био познат ниједан теолошки чланак, студија или било шта слично од стране неког доктора богословских наука који би био реакција са супротном тврдњом, премда је разних заразних болести око нас и тада итекако било. Напротив, постојао је неписани консензус, бар међу православнима.   У последње две седмице у којима је глобална пандемија у јеку одједном се појавио један број чланака и медијских написа у којима доктори богословских наука посредно или непосредно говоре о могућности заразе путем редовне литургијске употребе Светог Причешћа. Додатну конфузију је унела пракса Московске патријаршије у погледу дезинфиковања кашичице после сваког причасника. Пре било какве разраде ове теме, поставио бих неколико сасвим умесних питања за размишљање. Зашто се све ове године нису појавили слични текстови академских богослова на ту исту тему и са тим истим ставом, или, пак, праксе „стерилизације” кашичица у време разних пандемија грипа? Нису ли се и раније појављивали озбиљни, па и смртоноснији вируси, који су се преносили капљичним путем? Уосталом, зар кроз цео 20. век не знамо макар пет тешких болести које се преносе путем пљувачке? Откуда, дакле, то да се тек сада у савременим академским теолошким круговима појављују овакви ставови?   Мислим да се одговор на претходна питања у суштинском смислу налази у врсти богословља које, нажалост, у последњој деценији преузима примат у ономе што можемо назвати академским (православним) богословским дискурсом. Њега на првом месту карактерише рационалистички приступ, либерални дух и потреба да се богословски ставови ускладе са научним теоријама. Друга његова карактеристика је примат енергије разума у односу на енергију ума када је реч о формирању богословског израза, што је последица раздвајања академског богословља од вековног благодатног опита Цркве. То је, као последицу, довело до тоталне пометње у методу доношења богословских закључака јер када облагодаћени ум престаје да буде „епископ” онда епископско својство преотима разум, иако је његова права улога да буде „ђакон” и да уобличава опит ума у појмовне представе и изразе. И трећа карактеристика ове врсте богословља у наше време је везана за занемаривање вековног подвижничког етоса, који треба да је саставни део литургијског живота и неопходан је предуслов за исправно богословстовање. То је главни разлог због кога данас имамо хиперпродукцију „богослова” са цигаретом у једној, а пивском флашом у другој руци.    Занимљиво је, притом, да је управо та врста академског богословља са презиром одбацила апологетику управо под оптужбом за рационализам и удаљеност од аутентичног литургијског доживљаја Христа. Ту, руку на срце, несумњиво има простора за критику, но као што видимо, постоје и изузеци. Тако се у поменутом тексту о. Лазара Милина опитан став Цркве када је Причешће у питању (хришћански емпиризам) сасвим јасно ставља испред претензија разума (философског рационализма), док се у исто време логика у доношењу закључака не одбацује (јер је хришћанска вера словесна), али се одређују и њене јасне границе (јер много тога у нашој вери надвисује могућности спознаје разумом). Другим речима речено, ако је човек спреман да се смири пред сведочанством и благодатним опитом Цркве, онда његов разум заиста функционише као здрав, дејствујући као „ђакон”, а не као самозвани „епископ”.   Још нешто је важно нагласити када је реч о савременом академском богословском дискурсу, који се, очигледно, све више удаљује од благодатног искуства Цркве (част изузецима, којих је увек било и биће). Наиме, у његовом изразу наилазимо на термине и концепте који су веома важни, али су најчешће лишени оне специфичне „соли” (уп. Мк 9, 50) која се тако лако може препознаје и осећа док се читају отачки текстови. Примера ради, у антрополошким разматрањима већине савремених академских богослова термин личност је незаобилазан, док се истовремено изразито ретко повезује са „скривеним човеком срца” (1Пет 3, 4) и потребом да се лик узведе до подобија кроз процес очишћења, просвећења и обожења, да би се формирала истинска, аутентична личност – светитељска. И термин заједница се исто тако често помиње, али се зато у траговима (ако уопште) наглашава позив за постизањем молитвене заједнице ума и срца, којом се достиже антрополошка дубина која нам је по богомданим капацитетима назначена. И узвишени термин љубав стално провејава, али углавном без нагласка на томе да је права љубав плод очишћења од страсти, те да је оно што тако често називамо љубављу углавном заоденуто страшћу самољубља. И тако даље, и тако редом, могло би се о свему овоме писати надугачко. У том погледу, суштинска одлика академских богословских трендова који су доминантни данас јесте да су дубоко антиисихастички – термин ”православни будизам” неформално је скован управо у тим круговима, да би се посредно (и погрдно) указало на недостатак паламитске богословске синтезе уколико се она не „обогати” новим богословским приступом, који у наше време показује своје право лице.    Својевремено, када је покренут тзв. „дарвинистички” спор међу српским богословима, написао сам поруку једном свом дугогодишњем пријатељу (иначе професору Богословског факултета) и рекао му да сам мишљења да ће због оваквог тренда у академском богословљу следећа полемика бити везана за оспоравање нечега везаног за Свето Причешће. Разлог таквог става сам извео на чисто логичан начин (ово је додатни прилог томе да нисам противник логике, већ да јој тражим одговарајуће место у односу на умно делање). Наиме, свима којима је упитна историјска реалност Првог Адама, несумњиво ће бити спорне и неке реалности везане за Другог Адама. Из неког разлога, у то време сам био убеђен да ће се врло брзо појавити ставови у којима ће се, на овај или онај начин, оспоравати реалност Тела и Крви Господње (по угледу на протестантизам), али сам омашио, но ипак јесте дошло до оспоравања нечега у вези са Причешћем јер су се (посредно или непосредно) појавили ставови међу неким докторима богословских наука да се редовном литургијском употребом Причешћа може добити зараза.    Из неких текстова се могао извести закључак да је теза о могућности заразе Светим Причешћем страна древним оцима јер у њихово време медицина није била на данашњем нивоу. Зашто је онда таква теза страна светитељима 20. века, којима су итекако била позната достигнућа савремене медицине и начини преноса инфекција? Замислимо, само за тренутак, да су се данашњи ставови неких доктора богословских наука о могућности заразе Светим Причешћем појавили у време Светог Јована Кронштатског, свештеника који је као ретко који живео светотајински. Каквим би речима ова буктиња Духа Светог отписала, узевши у обзир његово искуство (не само када је реч о толиким болесницима, већ и у погледу њега самог)? Или шта би им одговорио његов имењак, светило Шангаја и Сан Франциска, који је пред више сведока једном приликом у своја уста узео причешће које је испљувала болесница заражена беснилом? Како ли би тек одговорили Свети Антим Хиоски или отац Хризантос Кутцулогианакис, који су у наше време причешћивали лепрозне и туберкулозне, а после причешћа свих тих болесника употребљавали Свете Дарове? Шта ли би, уосталом, рекао Николај Жички и Јустин Ћелијски? То можемо само да претпоставимо, али са приличном извесношћу. Било како било, узносећи свој ум према ликовима ових духовних колосâ, ми који смо духовни патуљци можемо само рећи: Господе, дометни нам вере! (Лк 17, 5).    Но не морамо тражити светитеље да нам директно одговоре и да нас охрабре – довољно је да се обратимо болничким свештеницима. Тако у време док пишем овај текст, руски свештеник (и лекар по професији), о. Алексеј Тимаков, који је причаслен при храму Светог Николаја у оквиру Центру за борбу са туберкулозом, говори о томе како све ове године редовно причешћује људе при том Центру, не питајући који је заражен, а који је оздравио, да би на крају сам употребио Дарове. Вели прота: „Добро схватам шта су вирусне и инфекцијске болести и како се оне преносе. И уколико би било могуће заразити се кроз Свете Дарове, ја бих се онда сигурно заразио, и не само ја”.   Но ако се Оци Цркве нису бавили темом да ли Причешће може бити заразно, итекако јесу писали о томе колико је Причешће благотворно, уколико се прима достојно. Довољно је са пажњом читати молитве пре Причешћа које су они саставили, у њима све пише. С тим у вези, занимљиво је да се у једном од текстова који су објављени ових дана на ту тему износи став да се учење о томе да је Свето Причешће нешто што дарује телесно и душевно здравље не може наћи у текстовима ранохришћанских писаца, те да се развија касније. Но православне хришћане не занима када су се појавили први светоотачки текстови који су актуелизовали ту тему (нека се тиме баве историчари), већ како и шта о њој говоре. А ако кренемо логиком доминације историјског трага коришћеног у рационалистичком кључу, лако можемо завршити са закључцима до којих су дошли протестанти, одбацујући Свето Предање (уместо да се врате у окриље Цркве) и пренаглашавајући закључке свог разума (уместо да са поверењем прихвате опит облагодаћених умова Цркве). Теза да је потребно вратити се некаквом првобитном постојању Цркве и одбацити „историјске наносе” каснијих векова у својој суштини и јесте протестантска, и веома је близу еклисиолошке јереси, будући да имплицира суштински недостатак животу Цркве – исте оне Цркве у којој се пуноћа благодатног дејства Духа Светога све ове векове излива и непрестано рађа Светитеље. Додуше, појаву разних „наноса” у свакодневном црквеном животу нико не спори (било их је и у апостолском периоду, ка коме протестанти теже), но они оптерећују спољашњу страну црквеног живота, чију суштину и данас одликује непатворена православна вера и очуван метод исцељења човековог ума.     Није лако одржати се у ово време смутњи. Исто тако, није лако не упирати прстом ни у кога (у свом тексту намерно нисам никога хтео поименице да прозовем), поред толико хетеродоксних ставова који су изнети у јавности. Ипак, није ни све тако црно као што изгледа. Уколико се погледа стање на васељенском нивоу, можемо рећи да је српски народ добио велику духовну утеху кроз саопштење Светог Архијерејског Синода и неких својих архијереја и свештеника. Држећи се средњег, царског пута, наша Црква је успела да очува веру у Светињу и да истовремено изнесе трезвен, друштвено одговоран став према околностима које налажу да се уваже и препоруке здравствених радника у свему осталом.    Охрабрују нас и предањски богословски ставови архијереја других помесних Цркава, поготово став митрополита месогејског Николаја, који се огласио међу првима у овом погледу и чији текст су пренели наши црквени медији. Слично томе, охрабрује и став митрополита нафпактоса Јеротеја, који је у својој архипастирској беседи недавно отворено поручио својој пастви да, поводом тренутне пандемије, треба да се придржавамо свих стручних савета здравствених радника и државе, али да истовремено у погледу Светог Причешћа одржимо оно у шта хришћани верују вековима, а то је да оно не може бити извор заразе. „Верни хришћани се не плаше Светог Причешћа јер га сматрају за лек који не преноси болести, као што је то показано у прошлим временима у небројеним случајевима свештеника који су причешћивали лепрозне и људе по болницама заражене озбиљним болестима, а сами нису постајали болесни”, вели митрополит. И додаје да они који не верују у силу Светог Причешћа не треба ни да му приступају. Огласио се пре неколико дана и митрополит едески Јоил, наводећи да је противник увођења различитих кашичица јер и вера и историјско искуство Цркве држе до тога да Свето Причешће не преноси заразу.    У једном интерјвуу свој став је недавно изнео и митрополит пергамски Јован, човек веома популаран у српским академским богословским круговима. Богословљу (тачније: богословском систему) уваженог митрополита имам шта да приговорим (неке теме сам отворио на почетку овог текста у погледу садржаја терминâ који су код њега доминанти), но неке његове ставове из поменутог интервјуа доживљавам као потпуно предањске. Тако митрополит Јован наглашава да је Причешће лек бесмртности и да оно не може бити опасност, те да он сам не би имао ништа против тога да се причести заједничком кашичицом. Додуше, због могућности саблазни оних који су слаби у вери и оних ван Цркве, пергамски размишља о томе да се Црква врати древнијим начинима причешћивања, због чега није у потпуности на линији коју су јасно повукла претходно наведена три грчка митрополита, но у суштинском смислу теме о којој говоримо, потпуно подржава њихов став о Светом Причешћу као таквом.    На крају, опет бих се присетио текста проте Лазара Милина, неправедно запостављеног професора који је у далеко теже време од данашњег укрштао копља са атеистима, комунистима и секташима. На крају поменутог текста у виду дијалога, атеиста предлаже вернику да направе експеримент, тако што би свештенику довео једног болесника од тешке заразне болести да га овај причести, па да после тога свештеник употреби Причешће као што је то чинио увек у својој пракси када би причешћивао вернике, укључујући и оне који имају неку заразну болест. А верник одговара: „После толиких милијарди причасника од којих сваки представља један нехотични експеримент, мени није потребан још један хотимични, изазивачки”.    Ето где би било право искушавање и изазивање Бога: у предлогу који данас чујемо не само од неверујућих људи, него и од неких доктора богословских наука, који (посредно или непосредно) позивају да се изврши бактериолошка и вирусолошка анализа кашичице за Причешће и Светих Дарова, да би се тиме тобоже нешто доказало.    Браћо драга, било да сте доктори медицинских или богословских наука: зар заиста мислите да се божанске тајне дају сместити у епрувете?   Презвитер Оливер Суботић
View full Странице

Са великом тугом и вером у васкрсење у Царству небеском, обавештавамо јавност да се у протеклој ноћи у КБЦ „Драгиша Мишовић“ у Београду упокојио наш драги духовни отац, Преосвећени Епископ ваљевски Г. Милутин, након краће болести изазване корона вирусом, саопштила је Епархија ваљевска.

   
У спомен на новопрестављеног Епископа Милутина: 
Уместо воштанице - у спомен на блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина (Кнежевића)

Животопис блаженоуснулог епископа ваљевског Милутина

Гостовање блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина у емисији "Духовници"

Интервју блаженопочившег Епископа Милутина објављен у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије, 2011. Године
Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: О молитви
Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: О светим Тајнама

Последња архипастирска беседа блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина (Кнежевића)
Радио "Источник": Блаженопочивши Епископ Милутин – пастир очију подигнутих ка Небу

Радио Слово љубве: "Реч пастира" - у спомен на блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина
Повезане вести:
Епископ шабачки Лаврентије администратор Епархије ваљевске
У нашем времену личност владике Милутина остаће упамћена по једном скромном, ненаметљивом и богоугодном постојању!

Обраћање Епископа Силуана поводом упокојења Епископа ваљевског Милутина
   
Епископ зворничко-тузлански Фотије служио помен Епископу ваљевском Милутину
Епископ нишки Арсеније служио помен новопрестављеном Епископу ваљевском Милутину
Епископ Атанасије служио помен блаженопочившем Епископу ваљевском Милутину
У свим храмовима Епархије ваљевске служен помен блаженопочившем Епископу Милутину

 

Вечан ти спомен, достојни блаженства и незаборавни владико Милутине!     Животопис блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина (Кнежевића)   Епископ Милутин је рођен 10. јануара 1949. године у селу Мијачи, надомак Ваљева, од оца Милорада и мајке Цвете (рођ. Петровић). На крштењу добија име Михаило, а ову Свету тајну прима у манастиру Пустиња, знаменитој православној светињи за коју је био изузетно везан. Основношколско образовање стекао је у селу Поћута. Са 14 година одлази у манастир Каона где је 26. октобра 1963. године од тадашњег Епископа шабачко – ваљевског Јована (Велимировића) примио монашки постриг у манастиру Петковица, добивши име Милутин по владару из светородне лозе Немањића, једом од највећих ктитора у хришћанској историји. Сутрадан, на празник Свете Петке, у истом манастиру рукоположен је у чин ђакона, а на Митровдан у Осечини у чин јеромонаха.
  Године 1967. одлази у монашку школу манастира Острог. Успешно је завршава, враћа се у манастир Каона, где постаје намесник и парох. Средњошколско образовање стекао је у Богословији „Свети Сава“ у Београду. Студије отпочиње на Православном богословском факултету у Београду да би, након завршене прве године, отишао у Сједињене америчке државе на ПБФ „Свети Сава“ у Либертвилу, где је са успехом дипломирао. Шест месеци обављао је дужност секретара Епархије канадске, а наредних шест пароха у Нијагари. Потом се враћа у Каону на место настојатеља манастира. Заједно са манастирским братством, својим ангажовањем допринео је свеколиком напретку светиње каонске.

Године 1979. поклонио се Гробу Христовом у Јерусалиму. Чином синђела, Епископ Јован (Велимировић) одликовао га је 1981., а протосинђела 1987. године. Наследник Владике Јована на трону Епархије шабачко – ваљевске, Епископ Лаврентије (Трифуновић) 1994. године унапређује га у чин игумана, а 1998. у чин архимандрита. Старешина каонске обитељи постаје 1996. године, када му Владика Лаврентије на старање поверава и манастир Лелић, који тиме на кратко постаје метох Каоне.
    Дужност архијерејског намесника посавотамнавског обрављао је од 1999. до 2003. године, када постаје архијерејски заменик, када бива изабран за Епископа аустралијско – новозеландског. Након три и по године службовања на „петом континенту“, одлуком Светог Архијерејског Сабора СПЦ, враћа се у завичај, на трон Епархије ваљевске, поново васпостављене након 200 година.

„Велика радост и утеха је бити у близини два горостаса, Светог Владике Николаја и Аве Јустина. Ту су славни Ненадовићи, Војвода Живојин Мишић. На нама је да будемо достојни потомци и да нас се они не постиде пред Богом, а ми пред њима“ рекао је Владика Милутин приликом устоличења на Светој Литургији, коју је служило више архијереја СПЦ у Храму Васкрсења Христовог, саборној ваљевској цркви на ушћу Градца у Колубару.

Током његовог столовања у Епархији ваљевској саграђено је и обновљено више храмова, постигнут највећи одзив за верску наставу међу свим епархијама СПЦ, изузетно развијена милосрдна активност епархијских братстава и сестринстава, унапређен рад црквених гласила, оrганизовано мноштво молитвених свечаности које су сабрале православни народ из целог света и много тога другог. Владику Милутина красила је неизмерна љубав према својим епархиотима, којима је подарио мудре поуке у својим проповедима.     У блаженом уснућу подај, Господе, вјечни покој уснулом служитељу Твоме, Милутину архијереју и учини му вечни помен.
View full Странице

Са великом тугом и вером у васкрсење у Царству небеском, обавештавамо јавност да се у протеклој ноћи у КБЦ „Драгиша Мишовић“ у Београду упокојио наш драги духовни отац, Преосвећени Епископ ваљевски Г. Милутин, након краће болести изазване корона вирусом, саопштила је Епархија ваљевска.

   
У спомен на новопрестављеног Епископа Милутина: 
Уместо воштанице - у спомен на блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина (Кнежевића)

Животопис блаженоуснулог епископа ваљевског Милутина

Гостовање блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина у емисији "Духовници"

Интервју блаженопочившег Епископа Милутина објављен у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије, 2011. Године
Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: О молитви
Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: О светим Тајнама

Последња архипастирска беседа блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина (Кнежевића)
Радио "Источник": Блаженопочивши Епископ Милутин – пастир очију подигнутих ка Небу

Радио Слово љубве: "Реч пастира" - у спомен на блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина
Повезане вести:
Епископ шабачки Лаврентије администратор Епархије ваљевске
У нашем времену личност владике Милутина остаће упамћена по једном скромном, ненаметљивом и богоугодном постојању!

Обраћање Епископа Силуана поводом упокојења Епископа ваљевског Милутина
   
Епископ зворничко-тузлански Фотије служио помен Епископу ваљевском Милутину
Епископ нишки Арсеније служио помен новопрестављеном Епископу ваљевском Милутину
Епископ Атанасије служио помен блаженопочившем Епископу ваљевском Милутину
У свим храмовима Епархије ваљевске служен помен блаженопочившем Епископу Милутину

 

Вечан ти спомен, достојни блаженства и незаборавни владико Милутине!     Животопис блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина (Кнежевића)   Епископ Милутин је рођен 10. јануара 1949. године у селу Мијачи, надомак Ваљева, од оца Милорада и мајке Цвете (рођ. Петровић). На крштењу добија име Михаило, а ову Свету тајну прима у манастиру Пустиња, знаменитој православној светињи за коју је био изузетно везан. Основношколско образовање стекао је у селу Поћута. Са 14 година одлази у манастир Каона где је 26. октобра 1963. године од тадашњег Епископа шабачко – ваљевског Јована (Велимировића) примио монашки постриг у манастиру Петковица, добивши име Милутин по владару из светородне лозе Немањића, једом од највећих ктитора у хришћанској историји. Сутрадан, на празник Свете Петке, у истом манастиру рукоположен је у чин ђакона, а на Митровдан у Осечини у чин јеромонаха.
  Године 1967. одлази у монашку школу манастира Острог. Успешно је завршава, враћа се у манастир Каона, где постаје намесник и парох. Средњошколско образовање стекао је у Богословији „Свети Сава“ у Београду. Студије отпочиње на Православном богословском факултету у Београду да би, након завршене прве године, отишао у Сједињене америчке државе на ПБФ „Свети Сава“ у Либертвилу, где је са успехом дипломирао. Шест месеци обављао је дужност секретара Епархије канадске, а наредних шест пароха у Нијагари. Потом се враћа у Каону на место настојатеља манастира. Заједно са манастирским братством, својим ангажовањем допринео је свеколиком напретку светиње каонске.

Године 1979. поклонио се Гробу Христовом у Јерусалиму. Чином синђела, Епископ Јован (Велимировић) одликовао га је 1981., а протосинђела 1987. године. Наследник Владике Јована на трону Епархије шабачко – ваљевске, Епископ Лаврентије (Трифуновић) 1994. године унапређује га у чин игумана, а 1998. у чин архимандрита. Старешина каонске обитељи постаје 1996. године, када му Владика Лаврентије на старање поверава и манастир Лелић, који тиме на кратко постаје метох Каоне.
    Дужност архијерејског намесника посавотамнавског обрављао је од 1999. до 2003. године, када постаје архијерејски заменик, када бива изабран за Епископа аустралијско – новозеландског. Након три и по године службовања на „петом континенту“, одлуком Светог Архијерејског Сабора СПЦ, враћа се у завичај, на трон Епархије ваљевске, поново васпостављене након 200 година.

„Велика радост и утеха је бити у близини два горостаса, Светог Владике Николаја и Аве Јустина. Ту су славни Ненадовићи, Војвода Живојин Мишић. На нама је да будемо достојни потомци и да нас се они не постиде пред Богом, а ми пред њима“ рекао је Владика Милутин приликом устоличења на Светој Литургији, коју је служило више архијереја СПЦ у Храму Васкрсења Христовог, саборној ваљевској цркви на ушћу Градца у Колубару.

Током његовог столовања у Епархији ваљевској саграђено је и обновљено више храмова, постигнут највећи одзив за верску наставу међу свим епархијама СПЦ, изузетно развијена милосрдна активност епархијских братстава и сестринстава, унапређен рад црквених гласила, оrганизовано мноштво молитвених свечаности које су сабрале православни народ из целог света и много тога другог. Владику Милутина красила је неизмерна љубав према својим епархиотима, којима је подарио мудре поуке у својим проповедима.     У блаженом уснућу подај, Господе, вјечни покој уснулом служитељу Твоме, Милутину архијереју и учини му вечни помен.
View full Странице

Са великом тугом и вером у васкрсење у Царству небеском, обавештавамо јавност да се у протеклој ноћи у КБЦ „Драгиша Мишовић“ у Београду упокојио наш драги духовни отац, Преосвећени Епископ ваљевски Г. Милутин, након краће болести изазване корона вирусом, саопштила је Епархија ваљевска.

   
У спомен на новопрестављеног Епископа Милутина: 
Уместо воштанице - у спомен на блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина (Кнежевића)

Животопис блаженоуснулог епископа ваљевског Милутина

Гостовање блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина у емисији "Духовници"

Интервју блаженопочившег Епископа Милутина објављен у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије, 2011. Године
Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: О молитви
Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: О светим Тајнама

Последња архипастирска беседа блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина (Кнежевића)
Радио "Источник": Блаженопочивши Епископ Милутин – пастир очију подигнутих ка Небу

Радио Слово љубве: "Реч пастира" - у спомен на блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина
Повезане вести:
Епископ шабачки Лаврентије администратор Епархије ваљевске
У нашем времену личност владике Милутина остаће упамћена по једном скромном, ненаметљивом и богоугодном постојању!

Обраћање Епископа Силуана поводом упокојења Епископа ваљевског Милутина
   
Епископ зворничко-тузлански Фотије служио помен Епископу ваљевском Милутину
Епископ нишки Арсеније служио помен новопрестављеном Епископу ваљевском Милутину
Епископ Атанасије служио помен блаженопочившем Епископу ваљевском Милутину
У свим храмовима Епархије ваљевске служен помен блаженопочившем Епископу Милутину

 

Вечан ти спомен, достојни блаженства и незаборавни владико Милутине!     Животопис блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина (Кнежевића)   Епископ Милутин је рођен 10. јануара 1949. године у селу Мијачи, надомак Ваљева, од оца Милорада и мајке Цвете (рођ. Петровић). На крштењу добија име Михаило, а ову Свету тајну прима у манастиру Пустиња, знаменитој православној светињи за коју је био изузетно везан. Основношколско образовање стекао је у селу Поћута. Са 14 година одлази у манастир Каона где је 26. октобра 1963. године од тадашњег Епископа шабачко – ваљевског Јована (Велимировића) примио монашки постриг у манастиру Петковица, добивши име Милутин по владару из светородне лозе Немањића, једом од највећих ктитора у хришћанској историји. Сутрадан, на празник Свете Петке, у истом манастиру рукоположен је у чин ђакона, а на Митровдан у Осечини у чин јеромонаха.
  Године 1967. одлази у монашку школу манастира Острог. Успешно је завршава, враћа се у манастир Каона, где постаје намесник и парох. Средњошколско образовање стекао је у Богословији „Свети Сава“ у Београду. Студије отпочиње на Православном богословском факултету у Београду да би, након завршене прве године, отишао у Сједињене америчке државе на ПБФ „Свети Сава“ у Либертвилу, где је са успехом дипломирао. Шест месеци обављао је дужност секретара Епархије канадске, а наредних шест пароха у Нијагари. Потом се враћа у Каону на место настојатеља манастира. Заједно са манастирским братством, својим ангажовањем допринео је свеколиком напретку светиње каонске.

Године 1979. поклонио се Гробу Христовом у Јерусалиму. Чином синђела, Епископ Јован (Велимировић) одликовао га је 1981., а протосинђела 1987. године. Наследник Владике Јована на трону Епархије шабачко – ваљевске, Епископ Лаврентије (Трифуновић) 1994. године унапређује га у чин игумана, а 1998. у чин архимандрита. Старешина каонске обитељи постаје 1996. године, када му Владика Лаврентије на старање поверава и манастир Лелић, који тиме на кратко постаје метох Каоне.
    Дужност архијерејског намесника посавотамнавског обрављао је од 1999. до 2003. године, када постаје архијерејски заменик, када бива изабран за Епископа аустралијско – новозеландског. Након три и по године службовања на „петом континенту“, одлуком Светог Архијерејског Сабора СПЦ, враћа се у завичај, на трон Епархије ваљевске, поново васпостављене након 200 година.

„Велика радост и утеха је бити у близини два горостаса, Светог Владике Николаја и Аве Јустина. Ту су славни Ненадовићи, Војвода Живојин Мишић. На нама је да будемо достојни потомци и да нас се они не постиде пред Богом, а ми пред њима“ рекао је Владика Милутин приликом устоличења на Светој Литургији, коју је служило више архијереја СПЦ у Храму Васкрсења Христовог, саборној ваљевској цркви на ушћу Градца у Колубару.

Током његовог столовања у Епархији ваљевској саграђено је и обновљено више храмова, постигнут највећи одзив за верску наставу међу свим епархијама СПЦ, изузетно развијена милосрдна активност епархијских братстава и сестринстава, унапређен рад црквених гласила, оrганизовано мноштво молитвених свечаности које су сабрале православни народ из целог света и много тога другог. Владику Милутина красила је неизмерна љубав према својим епархиотима, којима је подарио мудре поуке у својим проповедима.     У блаженом уснућу подај, Господе, вјечни покој уснулом служитељу Твоме, Милутину архијереју и учини му вечни помен.
View full Странице

Са великом тугом и вером у васкрсење у Царству небеском, обавештавамо јавност да се у протеклој ноћи у КБЦ „Драгиша Мишовић“ у Београду упокојио наш драги духовни отац, Преосвећени Епископ ваљевски Г. Милутин, након краће болести изазване корона вирусом, саопштила је Епархија ваљевска.

   
У спомен на новопрестављеног Епископа Милутина: 
Уместо воштанице - у спомен на блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина (Кнежевића)

Животопис блаженоуснулог епископа ваљевског Милутина

Гостовање блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина у емисији "Духовници"

Интервју блаженопочившег Епископа Милутина објављен у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије, 2011. Године
Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: О молитви
Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: О светим Тајнама

Последња архипастирска беседа блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина (Кнежевића)
Радио "Источник": Блаженопочивши Епископ Милутин – пастир очију подигнутих ка Небу

Радио Слово љубве: "Реч пастира" - у спомен на блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина
Повезане вести:
Епископ шабачки Лаврентије администратор Епархије ваљевске
У нашем времену личност владике Милутина остаће упамћена по једном скромном, ненаметљивом и богоугодном постојању!

Обраћање Епископа Силуана поводом упокојења Епископа ваљевског Милутина
   
Епископ зворничко-тузлански Фотије служио помен Епископу ваљевском Милутину
Епископ нишки Арсеније служио помен новопрестављеном Епископу ваљевском Милутину
Епископ Атанасије служио помен блаженопочившем Епископу ваљевском Милутину
У свим храмовима Епархије ваљевске служен помен блаженопочившем Епископу Милутину

 

Вечан ти спомен, достојни блаженства и незаборавни владико Милутине!     Животопис блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина (Кнежевића)   Епископ Милутин је рођен 10. јануара 1949. године у селу Мијачи, надомак Ваљева, од оца Милорада и мајке Цвете (рођ. Петровић). На крштењу добија име Михаило, а ову Свету тајну прима у манастиру Пустиња, знаменитој православној светињи за коју је био изузетно везан. Основношколско образовање стекао је у селу Поћута. Са 14 година одлази у манастир Каона где је 26. октобра 1963. године од тадашњег Епископа шабачко – ваљевског Јована (Велимировића) примио монашки постриг у манастиру Петковица, добивши име Милутин по владару из светородне лозе Немањића, једом од највећих ктитора у хришћанској историји. Сутрадан, на празник Свете Петке, у истом манастиру рукоположен је у чин ђакона, а на Митровдан у Осечини у чин јеромонаха.
  Године 1967. одлази у монашку школу манастира Острог. Успешно је завршава, враћа се у манастир Каона, где постаје намесник и парох. Средњошколско образовање стекао је у Богословији „Свети Сава“ у Београду. Студије отпочиње на Православном богословском факултету у Београду да би, након завршене прве године, отишао у Сједињене америчке државе на ПБФ „Свети Сава“ у Либертвилу, где је са успехом дипломирао. Шест месеци обављао је дужност секретара Епархије канадске, а наредних шест пароха у Нијагари. Потом се враћа у Каону на место настојатеља манастира. Заједно са манастирским братством, својим ангажовањем допринео је свеколиком напретку светиње каонске.

Године 1979. поклонио се Гробу Христовом у Јерусалиму. Чином синђела, Епископ Јован (Велимировић) одликовао га је 1981., а протосинђела 1987. године. Наследник Владике Јована на трону Епархије шабачко – ваљевске, Епископ Лаврентије (Трифуновић) 1994. године унапређује га у чин игумана, а 1998. у чин архимандрита. Старешина каонске обитељи постаје 1996. године, када му Владика Лаврентије на старање поверава и манастир Лелић, који тиме на кратко постаје метох Каоне.
    Дужност архијерејског намесника посавотамнавског обрављао је од 1999. до 2003. године, када постаје архијерејски заменик, када бива изабран за Епископа аустралијско – новозеландског. Након три и по године службовања на „петом континенту“, одлуком Светог Архијерејског Сабора СПЦ, враћа се у завичај, на трон Епархије ваљевске, поново васпостављене након 200 година.

„Велика радост и утеха је бити у близини два горостаса, Светог Владике Николаја и Аве Јустина. Ту су славни Ненадовићи, Војвода Живојин Мишић. На нама је да будемо достојни потомци и да нас се они не постиде пред Богом, а ми пред њима“ рекао је Владика Милутин приликом устоличења на Светој Литургији, коју је служило више архијереја СПЦ у Храму Васкрсења Христовог, саборној ваљевској цркви на ушћу Градца у Колубару.

Током његовог столовања у Епархији ваљевској саграђено је и обновљено више храмова, постигнут највећи одзив за верску наставу међу свим епархијама СПЦ, изузетно развијена милосрдна активност епархијских братстава и сестринстава, унапређен рад црквених гласила, оrганизовано мноштво молитвених свечаности које су сабрале православни народ из целог света и много тога другог. Владику Милутина красила је неизмерна љубав према својим епархиотима, којима је подарио мудре поуке у својим проповедима.     У блаженом уснућу подај, Господе, вјечни покој уснулом служитељу Твоме, Милутину архијереју и учини му вечни помен.
View full Странице

Поводом упокојења Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског г. Милутина, владика Силуан се обратио вернима путем званичног Фејсбук профила Митрополије аустралијско-новозеландске. Благодарећи Радио Источник доносимо звучни запис обраћања.    
View full Странице

Са великом тугом и вером у васкрсење у Царству небеском, обавештавамо јавност да се у протеклој ноћи у КБЦ „Драгиша Мишовић“ у Београду упокојио наш драги духовни отац, Преосвећени Епископ ваљевски Г. Милутин, након краће болести изазване корона вирусом, саопштила је Епархија ваљевска.

   
У спомен на новопрестављеног Епископа Милутина: 
Уместо воштанице - у спомен на блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина (Кнежевића)

Животопис блаженоуснулог епископа ваљевског Милутина

Гостовање блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина у емисији "Духовници"

Интервју блаженопочившег Епископа Милутина објављен у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије, 2011. Године
Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: О молитви
Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: О светим Тајнама

Последња архипастирска беседа блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина (Кнежевића)
Радио "Источник": Блаженопочивши Епископ Милутин – пастир очију подигнутих ка Небу

Радио Слово љубве: "Реч пастира" - у спомен на блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина
Повезане вести:
Епископ шабачки Лаврентије администратор Епархије ваљевске
У нашем времену личност владике Милутина остаће упамћена по једном скромном, ненаметљивом и богоугодном постојању!

Обраћање Епископа Силуана поводом упокојења Епископа ваљевског Милутина
   
Епископ зворничко-тузлански Фотије служио помен Епископу ваљевском Милутину
Епископ нишки Арсеније служио помен новопрестављеном Епископу ваљевском Милутину
Епископ Атанасије служио помен блаженопочившем Епископу ваљевском Милутину
У свим храмовима Епархије ваљевске служен помен блаженопочившем Епископу Милутину

 

Вечан ти спомен, достојни блаженства и незаборавни владико Милутине!     Животопис блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина (Кнежевића)   Епископ Милутин је рођен 10. јануара 1949. године у селу Мијачи, надомак Ваљева, од оца Милорада и мајке Цвете (рођ. Петровић). На крштењу добија име Михаило, а ову Свету тајну прима у манастиру Пустиња, знаменитој православној светињи за коју је био изузетно везан. Основношколско образовање стекао је у селу Поћута. Са 14 година одлази у манастир Каона где је 26. октобра 1963. године од тадашњег Епископа шабачко – ваљевског Јована (Велимировића) примио монашки постриг у манастиру Петковица, добивши име Милутин по владару из светородне лозе Немањића, једом од највећих ктитора у хришћанској историји. Сутрадан, на празник Свете Петке, у истом манастиру рукоположен је у чин ђакона, а на Митровдан у Осечини у чин јеромонаха.
  Године 1967. одлази у монашку школу манастира Острог. Успешно је завршава, враћа се у манастир Каона, где постаје намесник и парох. Средњошколско образовање стекао је у Богословији „Свети Сава“ у Београду. Студије отпочиње на Православном богословском факултету у Београду да би, након завршене прве године, отишао у Сједињене америчке државе на ПБФ „Свети Сава“ у Либертвилу, где је са успехом дипломирао. Шест месеци обављао је дужност секретара Епархије канадске, а наредних шест пароха у Нијагари. Потом се враћа у Каону на место настојатеља манастира. Заједно са манастирским братством, својим ангажовањем допринео је свеколиком напретку светиње каонске.

Године 1979. поклонио се Гробу Христовом у Јерусалиму. Чином синђела, Епископ Јован (Велимировић) одликовао га је 1981., а протосинђела 1987. године. Наследник Владике Јована на трону Епархије шабачко – ваљевске, Епископ Лаврентије (Трифуновић) 1994. године унапређује га у чин игумана, а 1998. у чин архимандрита. Старешина каонске обитељи постаје 1996. године, када му Владика Лаврентије на старање поверава и манастир Лелић, који тиме на кратко постаје метох Каоне.
    Дужност архијерејског намесника посавотамнавског обрављао је од 1999. до 2003. године, када постаје архијерејски заменик, када бива изабран за Епископа аустралијско – новозеландског. Након три и по године службовања на „петом континенту“, одлуком Светог Архијерејског Сабора СПЦ, враћа се у завичај, на трон Епархије ваљевске, поново васпостављене након 200 година.

„Велика радост и утеха је бити у близини два горостаса, Светог Владике Николаја и Аве Јустина. Ту су славни Ненадовићи, Војвода Живојин Мишић. На нама је да будемо достојни потомци и да нас се они не постиде пред Богом, а ми пред њима“ рекао је Владика Милутин приликом устоличења на Светој Литургији, коју је служило више архијереја СПЦ у Храму Васкрсења Христовог, саборној ваљевској цркви на ушћу Градца у Колубару.

Током његовог столовања у Епархији ваљевској саграђено је и обновљено више храмова, постигнут највећи одзив за верску наставу међу свим епархијама СПЦ, изузетно развијена милосрдна активност епархијских братстава и сестринстава, унапређен рад црквених гласила, оrганизовано мноштво молитвених свечаности које су сабрале православни народ из целог света и много тога другог. Владику Милутина красила је неизмерна љубав према својим епархиотима, којима је подарио мудре поуке у својим проповедима.     У блаженом уснућу подај, Господе, вјечни покој уснулом служитељу Твоме, Милутину архијереју и учини му вечни помен.
View full Странице

Са великом тугом и вером у васкрсење у Царству небеском, обавештавамо јавност да се у протеклој ноћи у КБЦ „Драгиша Мишовић“ у Београду упокојио наш драги духовни отац, Преосвећени Епископ ваљевски Г. Милутин, након краће болести изазване корона вирусом, саопштила је Епархија ваљевска.

   
У спомен на новопрестављеног Епископа Милутина: 
Уместо воштанице - у спомен на блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина (Кнежевића)

Животопис блаженоуснулог епископа ваљевског Милутина

Гостовање блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина у емисији "Духовници"

Интервју блаженопочившег Епископа Милутина објављен у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије, 2011. Године
Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: О молитви
Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: О светим Тајнама

Последња архипастирска беседа блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина (Кнежевића)
Радио "Источник": Блаженопочивши Епископ Милутин – пастир очију подигнутих ка Небу

Радио Слово љубве: "Реч пастира" - у спомен на блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина
Повезане вести:
Епископ шабачки Лаврентије администратор Епархије ваљевске
У нашем времену личност владике Милутина остаће упамћена по једном скромном, ненаметљивом и богоугодном постојању!

Обраћање Епископа Силуана поводом упокојења Епископа ваљевског Милутина
   
Епископ зворничко-тузлански Фотије служио помен Епископу ваљевском Милутину
Епископ нишки Арсеније служио помен новопрестављеном Епископу ваљевском Милутину
Епископ Атанасије служио помен блаженопочившем Епископу ваљевском Милутину
У свим храмовима Епархије ваљевске служен помен блаженопочившем Епископу Милутину

 

Вечан ти спомен, достојни блаженства и незаборавни владико Милутине!     Животопис блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина (Кнежевића)   Епископ Милутин је рођен 10. јануара 1949. године у селу Мијачи, надомак Ваљева, од оца Милорада и мајке Цвете (рођ. Петровић). На крштењу добија име Михаило, а ову Свету тајну прима у манастиру Пустиња, знаменитој православној светињи за коју је био изузетно везан. Основношколско образовање стекао је у селу Поћута. Са 14 година одлази у манастир Каона где је 26. октобра 1963. године од тадашњег Епископа шабачко – ваљевског Јована (Велимировића) примио монашки постриг у манастиру Петковица, добивши име Милутин по владару из светородне лозе Немањића, једом од највећих ктитора у хришћанској историји. Сутрадан, на празник Свете Петке, у истом манастиру рукоположен је у чин ђакона, а на Митровдан у Осечини у чин јеромонаха.
  Године 1967. одлази у монашку школу манастира Острог. Успешно је завршава, враћа се у манастир Каона, где постаје намесник и парох. Средњошколско образовање стекао је у Богословији „Свети Сава“ у Београду. Студије отпочиње на Православном богословском факултету у Београду да би, након завршене прве године, отишао у Сједињене америчке државе на ПБФ „Свети Сава“ у Либертвилу, где је са успехом дипломирао. Шест месеци обављао је дужност секретара Епархије канадске, а наредних шест пароха у Нијагари. Потом се враћа у Каону на место настојатеља манастира. Заједно са манастирским братством, својим ангажовањем допринео је свеколиком напретку светиње каонске.

Године 1979. поклонио се Гробу Христовом у Јерусалиму. Чином синђела, Епископ Јован (Велимировић) одликовао га је 1981., а протосинђела 1987. године. Наследник Владике Јована на трону Епархије шабачко – ваљевске, Епископ Лаврентије (Трифуновић) 1994. године унапређује га у чин игумана, а 1998. у чин архимандрита. Старешина каонске обитељи постаје 1996. године, када му Владика Лаврентије на старање поверава и манастир Лелић, који тиме на кратко постаје метох Каоне.
    Дужност архијерејског намесника посавотамнавског обрављао је од 1999. до 2003. године, када постаје архијерејски заменик, када бива изабран за Епископа аустралијско – новозеландског. Након три и по године службовања на „петом континенту“, одлуком Светог Архијерејског Сабора СПЦ, враћа се у завичај, на трон Епархије ваљевске, поново васпостављене након 200 година.

„Велика радост и утеха је бити у близини два горостаса, Светог Владике Николаја и Аве Јустина. Ту су славни Ненадовићи, Војвода Живојин Мишић. На нама је да будемо достојни потомци и да нас се они не постиде пред Богом, а ми пред њима“ рекао је Владика Милутин приликом устоличења на Светој Литургији, коју је служило више архијереја СПЦ у Храму Васкрсења Христовог, саборној ваљевској цркви на ушћу Градца у Колубару.

Током његовог столовања у Епархији ваљевској саграђено је и обновљено више храмова, постигнут највећи одзив за верску наставу међу свим епархијама СПЦ, изузетно развијена милосрдна активност епархијских братстава и сестринстава, унапређен рад црквених гласила, оrганизовано мноштво молитвених свечаности које су сабрале православни народ из целог света и много тога другог. Владику Милутина красила је неизмерна љубав према својим епархиотима, којима је подарио мудре поуке у својим проповедима.     У блаженом уснућу подај, Господе, вјечни покој уснулом служитељу Твоме, Милутину архијереју и учини му вечни помен.
View full Странице

Са великом тугом и вером у васкрсење у Царству небеском, обавештавамо јавност да се у протеклој ноћи у КБЦ „Драгиша Мишовић“ у Београду упокојио наш драги духовни отац, Преосвећени Епископ ваљевски Г. Милутин, након краће болести изазване корона вирусом, саопштила је Епархија ваљевска.

   
У спомен на новопрестављеног Епископа Милутина: 
Уместо воштанице - у спомен на блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина (Кнежевића)

Животопис блаженоуснулог епископа ваљевског Милутина

Гостовање блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина у емисији "Духовници"

Интервју блаженопочившег Епископа Милутина објављен у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије, 2011. Године
Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: О молитви
Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: О светим Тајнама

Последња архипастирска беседа блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина (Кнежевића)
Радио "Источник": Блаженопочивши Епископ Милутин – пастир очију подигнутих ка Небу

Радио Слово љубве: "Реч пастира" - у спомен на блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина
Повезане вести:
Епископ шабачки Лаврентије администратор Епархије ваљевске
У нашем времену личност владике Милутина остаће упамћена по једном скромном, ненаметљивом и богоугодном постојању!

Обраћање Епископа Силуана поводом упокојења Епископа ваљевског Милутина
   
Епископ зворничко-тузлански Фотије служио помен Епископу ваљевском Милутину
Епископ нишки Арсеније служио помен новопрестављеном Епископу ваљевском Милутину
Епископ Атанасије служио помен блаженопочившем Епископу ваљевском Милутину
У свим храмовима Епархије ваљевске служен помен блаженопочившем Епископу Милутину

 

Вечан ти спомен, достојни блаженства и незаборавни владико Милутине!     Животопис блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина (Кнежевића)   Епископ Милутин је рођен 10. јануара 1949. године у селу Мијачи, надомак Ваљева, од оца Милорада и мајке Цвете (рођ. Петровић). На крштењу добија име Михаило, а ову Свету тајну прима у манастиру Пустиња, знаменитој православној светињи за коју је био изузетно везан. Основношколско образовање стекао је у селу Поћута. Са 14 година одлази у манастир Каона где је 26. октобра 1963. године од тадашњег Епископа шабачко – ваљевског Јована (Велимировића) примио монашки постриг у манастиру Петковица, добивши име Милутин по владару из светородне лозе Немањића, једом од највећих ктитора у хришћанској историји. Сутрадан, на празник Свете Петке, у истом манастиру рукоположен је у чин ђакона, а на Митровдан у Осечини у чин јеромонаха.
  Године 1967. одлази у монашку школу манастира Острог. Успешно је завршава, враћа се у манастир Каона, где постаје намесник и парох. Средњошколско образовање стекао је у Богословији „Свети Сава“ у Београду. Студије отпочиње на Православном богословском факултету у Београду да би, након завршене прве године, отишао у Сједињене америчке државе на ПБФ „Свети Сава“ у Либертвилу, где је са успехом дипломирао. Шест месеци обављао је дужност секретара Епархије канадске, а наредних шест пароха у Нијагари. Потом се враћа у Каону на место настојатеља манастира. Заједно са манастирским братством, својим ангажовањем допринео је свеколиком напретку светиње каонске.

Године 1979. поклонио се Гробу Христовом у Јерусалиму. Чином синђела, Епископ Јован (Велимировић) одликовао га је 1981., а протосинђела 1987. године. Наследник Владике Јована на трону Епархије шабачко – ваљевске, Епископ Лаврентије (Трифуновић) 1994. године унапређује га у чин игумана, а 1998. у чин архимандрита. Старешина каонске обитељи постаје 1996. године, када му Владика Лаврентије на старање поверава и манастир Лелић, који тиме на кратко постаје метох Каоне.
    Дужност архијерејског намесника посавотамнавског обрављао је од 1999. до 2003. године, када постаје архијерејски заменик, када бива изабран за Епископа аустралијско – новозеландског. Након три и по године службовања на „петом континенту“, одлуком Светог Архијерејског Сабора СПЦ, враћа се у завичај, на трон Епархије ваљевске, поново васпостављене након 200 година.

„Велика радост и утеха је бити у близини два горостаса, Светог Владике Николаја и Аве Јустина. Ту су славни Ненадовићи, Војвода Живојин Мишић. На нама је да будемо достојни потомци и да нас се они не постиде пред Богом, а ми пред њима“ рекао је Владика Милутин приликом устоличења на Светој Литургији, коју је служило више архијереја СПЦ у Храму Васкрсења Христовог, саборној ваљевској цркви на ушћу Градца у Колубару.

Током његовог столовања у Епархији ваљевској саграђено је и обновљено више храмова, постигнут највећи одзив за верску наставу међу свим епархијама СПЦ, изузетно развијена милосрдна активност епархијских братстава и сестринстава, унапређен рад црквених гласила, оrганизовано мноштво молитвених свечаности које су сабрале православни народ из целог света и много тога другог. Владику Милутина красила је неизмерна љубав према својим епархиотима, којима је подарио мудре поуке у својим проповедима.     У блаженом уснућу подај, Господе, вјечни покој уснулом служитељу Твоме, Милутину архијереју и учини му вечни помен.
View full Странице

Са великом тугом и вером у васкрсење у Царству небеском, обавештавамо јавност да се у протеклој ноћи у КБЦ „Драгиша Мишовић“ у Београду упокојио наш драги духовни отац, Преосвећени Епископ ваљевски Г. Милутин, након краће болести изазване корона вирусом, саопштила је Епархија ваљевска.

   
У спомен на новопрестављеног Епископа Милутина: 
Уместо воштанице - у спомен на блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина (Кнежевића)

Животопис блаженоуснулог епископа ваљевског Милутина

Гостовање блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина у емисији "Духовници"

Интервју блаженопочившег Епископа Милутина објављен у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије, 2011. Године
Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: О молитви
Блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин: О светим Тајнама

Последња архипастирска беседа блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина (Кнежевића)
Радио "Источник": Блаженопочивши Епископ Милутин – пастир очију подигнутих ка Небу

Радио Слово љубве: "Реч пастира" - у спомен на блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина
Повезане вести:
Епископ шабачки Лаврентије администратор Епархије ваљевске
У нашем времену личност владике Милутина остаће упамћена по једном скромном, ненаметљивом и богоугодном постојању!

Обраћање Епископа Силуана поводом упокојења Епископа ваљевског Милутина
   
Епископ зворничко-тузлански Фотије служио помен Епископу ваљевском Милутину
Епископ нишки Арсеније служио помен новопрестављеном Епископу ваљевском Милутину
Епископ Атанасије служио помен блаженопочившем Епископу ваљевском Милутину
У свим храмовима Епархије ваљевске служен помен блаженопочившем Епископу Милутину

 

Вечан ти спомен, достојни блаженства и незаборавни владико Милутине!     Животопис блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина (Кнежевића)   Епископ Милутин је рођен 10. јануара 1949. године у селу Мијачи, надомак Ваљева, од оца Милорада и мајке Цвете (рођ. Петровић). На крштењу добија име Михаило, а ову Свету тајну прима у манастиру Пустиња, знаменитој православној светињи за коју је био изузетно везан. Основношколско образовање стекао је у селу Поћута. Са 14 година одлази у манастир Каона где је 26. октобра 1963. године од тадашњег Епископа шабачко – ваљевског Јована (Велимировића) примио монашки постриг у манастиру Петковица, добивши име Милутин по владару из светородне лозе Немањића, једом од највећих ктитора у хришћанској историји. Сутрадан, на празник Свете Петке, у истом манастиру рукоположен је у чин ђакона, а на Митровдан у Осечини у чин јеромонаха.
  Године 1967. одлази у монашку школу манастира Острог. Успешно је завршава, враћа се у манастир Каона, где постаје намесник и парох. Средњошколско образовање стекао је у Богословији „Свети Сава“ у Београду. Студије отпочиње на Православном богословском факултету у Београду да би, након завршене прве године, отишао у Сједињене америчке државе на ПБФ „Свети Сава“ у Либертвилу, где је са успехом дипломирао. Шест месеци обављао је дужност секретара Епархије канадске, а наредних шест пароха у Нијагари. Потом се враћа у Каону на место настојатеља манастира. Заједно са манастирским братством, својим ангажовањем допринео је свеколиком напретку светиње каонске.

Године 1979. поклонио се Гробу Христовом у Јерусалиму. Чином синђела, Епископ Јован (Велимировић) одликовао га је 1981., а протосинђела 1987. године. Наследник Владике Јована на трону Епархије шабачко – ваљевске, Епископ Лаврентије (Трифуновић) 1994. године унапређује га у чин игумана, а 1998. у чин архимандрита. Старешина каонске обитељи постаје 1996. године, када му Владика Лаврентије на старање поверава и манастир Лелић, који тиме на кратко постаје метох Каоне.
    Дужност архијерејског намесника посавотамнавског обрављао је од 1999. до 2003. године, када постаје архијерејски заменик, када бива изабран за Епископа аустралијско – новозеландског. Након три и по године службовања на „петом континенту“, одлуком Светог Архијерејског Сабора СПЦ, враћа се у завичај, на трон Епархије ваљевске, поново васпостављене након 200 година.

„Велика радост и утеха је бити у близини два горостаса, Светог Владике Николаја и Аве Јустина. Ту су славни Ненадовићи, Војвода Живојин Мишић. На нама је да будемо достојни потомци и да нас се они не постиде пред Богом, а ми пред њима“ рекао је Владика Милутин приликом устоличења на Светој Литургији, коју је служило више архијереја СПЦ у Храму Васкрсења Христовог, саборној ваљевској цркви на ушћу Градца у Колубару.

Током његовог столовања у Епархији ваљевској саграђено је и обновљено више храмова, постигнут највећи одзив за верску наставу међу свим епархијама СПЦ, изузетно развијена милосрдна активност епархијских братстава и сестринстава, унапређен рад црквених гласила, оrганизовано мноштво молитвених свечаности које су сабрале православни народ из целог света и много тога другог. Владику Милутина красила је неизмерна љубав према својим епархиотима, којима је подарио мудре поуке у својим проповедима.     У блаженом уснућу подај, Господе, вјечни покој уснулом служитељу Твоме, Милутину архијереју и учини му вечни помен.
View full Странице

Од како је прошло синоћно светогорско бденије Светом Харалампију за поштеду од светске пандемије, друштвеним мрежама су почеле да круже разне "поруке светогораца". 

Поред ових, и њима сличних порука, кружи и аудио запис тобожњег светогорског пустињака али наравно без помињања његовог имена или монашке насеобине у којој се подвизава. У позадини снимка се чује киша, која заиста данима пада на Светој Гори, глас је млађег човека а не неког старца што би поједине додатно поколебало.
Да не би остајала смутња анализираћу горње поруке у најкраћим цртама:
Када се каже "Благослов Свете Горе је такав..." то пдоразумева званично саопштење Свештене Општине као административне управе Свете Горе. Тога у овом случају није било! Свештена Општина је саопштила да ће бити бденије у свим манастирима и Протату, да је примила са жаљењем вест да су престала богослужења у многим православним храмовима. Ако је пак у питању благослов неког манастира, зашто није речено име ког?

Коме се јавила Мајка Божија? Коме је то открила? Данас сам се чуо са пар монаха из три светогорска манастира и једним келиотом, нико од њих није чуо ништа о овоме.

Параклесис је уствари Молебан Богородици тј на грчком параклиси. Синоћ на Светој Гори није служен молебан Богородици већ бденије Св. Харалампију.

Икона Тхеотокос је ваљда поменута да звучи озбиљније и светогорскије, претпостављам да је икона икона а Тхеотокос на српском значи Богородица.

Монах на врху Свете Горе. На "врху" Свете Горе је Прот, али не мисле сигурно на њега. А на врху Атоса као врху Свете Горе нема монаха.

Коптска Православна Црква је монофизитска, дакле иако у имену има реч православна она је ипак јеретичка те као таква нема на Светој Гори своје монахе.

У дане смутње и страха што од вируса, што од опречних саопштења и ставова које слушамо свакодневно, молимо све православне хришћане да не наседају на памфлете и секташима својствене радње "уради ово и заштити се...пошаљи на десет адреса и спаси себе и своје... и сл". Сетимо се Господњих речи "Пазите да вас ко не превари. Јер ће многи доћи у моје име говорећи: Ја сам, и многе ће преварити"(Мк 13:5,6).
Погрешно је тражити актера пандемије у другима, оптуживати државе или појединце. Много је боље и душекорисније потражити узрок у себи. Изгубили смо смисао живота. Грех сматрамо врлином, а врлинама се смејемо и њих се стидимо. Да грех препознајемо и признајемо за грех, онда бисмо имали и покајање. Борили бисмо се са страстима, са грехом, покајањем би изашли на пут на коме нас и даље чека једини Човекољубац који је Пут, Истина и Живот.
Опседнути смо страстима. Данима, иако је Велики пост, на све стране се прича само о томе како су сада бесплатно доступни и канали "за одрасле", уствари канали за још греха. И онда, гле чуда, Господ нас раздваја карантином, јер не умемо сами да се раздвојимо.
Не постимо, не бојимо се Бога, не исповедамо се, и гле још једног чуда добијамо колективну епитимију забране Причешћа. 
Не наседајте ни на какве поруке преко мрежа. Порука светогораца је јасна и недвосмислена: покајање, пост и молитва. 
Ствари су једноставне, али не желимо да их применимо због самољубља и равнодушности која нас је обузела. Јуче су многи позивали на заједничку молитву са светогорцима. И? Колико је то трајало? Колико нас је то држало? Синоћ су многи "магијски" чекали 19 часова да почну са читањем акатиста у исто време када Света Гора почиње бденије, као да не смемо да га читамо у 20 или 21, 22 часа. Акатист смо прочитали за 15 минута, а Света Гора је наставила своју молитву до зоре. Да ли смо ми наставили нашу молитву бар размишљањем о њој, или смо потрчали ка отвореним каналима кабловске телевизије? Света Гора је имала и вечерас Богослужење, а где смо ми били у тих 19 часова?
 
Извор: Светогорске стазе

View full Странице

Од како је прошло синоћно светогорско бденије Светом Харалампију за поштеду од светске пандемије, друштвеним мрежама су почеле да круже разне "поруке светогораца". 

Поред ових, и њима сличних порука, кружи и аудио запис тобожњег светогорског пустињака али наравно без помињања његовог имена или монашке насеобине у којој се подвизава. У позадини снимка се чује киша, која заиста данима пада на Светој Гори, глас је млађег човека а не неког старца што би поједине додатно поколебало.
Да не би остајала смутња анализираћу горње поруке у најкраћим цртама:
Када се каже "Благослов Свете Горе је такав..." то пдоразумева званично саопштење Свештене Општине као административне управе Свете Горе. Тога у овом случају није било! Свештена Општина је саопштила да ће бити бденије у свим манастирима и Протату, да је примила са жаљењем вест да су престала богослужења у многим православним храмовима. Ако је пак у питању благослов неког манастира, зашто није речено име ког?

Коме се јавила Мајка Божија? Коме је то открила? Данас сам се чуо са пар монаха из три светогорска манастира и једним келиотом, нико од њих није чуо ништа о овоме.

Параклесис је уствари Молебан Богородици тј на грчком параклиси. Синоћ на Светој Гори није служен молебан Богородици већ бденије Св. Харалампију.

Икона Тхеотокос је ваљда поменута да звучи озбиљније и светогорскије, претпостављам да је икона икона а Тхеотокос на српском значи Богородица.

Монах на врху Свете Горе. На "врху" Свете Горе је Прот, али не мисле сигурно на њега. А на врху Атоса као врху Свете Горе нема монаха.

Коптска Православна Црква је монофизитска, дакле иако у имену има реч православна она је ипак јеретичка те као таква нема на Светој Гори своје монахе.

У дане смутње и страха што од вируса, што од опречних саопштења и ставова које слушамо свакодневно, молимо све православне хришћане да не наседају на памфлете и секташима својствене радње "уради ово и заштити се...пошаљи на десет адреса и спаси себе и своје... и сл". Сетимо се Господњих речи "Пазите да вас ко не превари. Јер ће многи доћи у моје име говорећи: Ја сам, и многе ће преварити"(Мк 13:5,6).
Погрешно је тражити актера пандемије у другима, оптуживати државе или појединце. Много је боље и душекорисније потражити узрок у себи. Изгубили смо смисао живота. Грех сматрамо врлином, а врлинама се смејемо и њих се стидимо. Да грех препознајемо и признајемо за грех, онда бисмо имали и покајање. Борили бисмо се са страстима, са грехом, покајањем би изашли на пут на коме нас и даље чека једини Човекољубац који је Пут, Истина и Живот.
Опседнути смо страстима. Данима, иако је Велики пост, на све стране се прича само о томе како су сада бесплатно доступни и канали "за одрасле", уствари канали за још греха. И онда, гле чуда, Господ нас раздваја карантином, јер не умемо сами да се раздвојимо.
Не постимо, не бојимо се Бога, не исповедамо се, и гле још једног чуда добијамо колективну епитимију забране Причешћа. 
Не наседајте ни на какве поруке преко мрежа. Порука светогораца је јасна и недвосмислена: покајање, пост и молитва. 
Ствари су једноставне, али не желимо да их применимо због самољубља и равнодушности која нас је обузела. Јуче су многи позивали на заједничку молитву са светогорцима. И? Колико је то трајало? Колико нас је то држало? Синоћ су многи "магијски" чекали 19 часова да почну са читањем акатиста у исто време када Света Гора почиње бденије, као да не смемо да га читамо у 20 или 21, 22 часа. Акатист смо прочитали за 15 минута, а Света Гора је наставила своју молитву до зоре. Да ли смо ми наставили нашу молитву бар размишљањем о њој, или смо потрчали ка отвореним каналима кабловске телевизије? Света Гора је имала и вечерас Богослужење, а где смо ми били у тих 19 часова?
 
Извор: Светогорске стазе

View full Странице

Саопштење за јавност Светог Архијерејског Синода     Поводом најновијих препорука Владе Србије да се у циљу сузбијања ширења вируса COVID-19 ,,верски обреди у верским објектима и на отвореном простору врше без присуства верникâ”, уз образложење да је циљ препорукâ безбедан начин вршења богослужења и заштита здравља становништва и истовремено омогућавање несметаног вршења богослужења, обавештавамо све наше свештенство, монаштво и верни народ да ће Српска Православна Црква применити ове препоруке, као што је то већ учинила у оним државама српске дијаспоре и региона где су овакве мере заштите донете пре неколико дана. Црква неће прекидати служење свете Литургије нити престати да причешћује вернике јер је то ствар око које се не може расправљати: она представља основу наше вере у Бога Живога. То конкретно значи да ће се у храмовима у току богослужења налазити свештеник (или свештеници) са ђаконом, појцима и црквењаком (како је где потреба и прилика).   Позивамо све вернике старије од 65 година, као и млађе слабијег општег здравственог стања и слабијег имунитета, да се наредних дана и недеља уздрже од доласка у храмове на света богослужења и ни себе ни друге не изложе ризику.   Понављамо: ризик није свето Причешће (напротив, њега примамо, поред осталог и ,,на исцељење душе и тела”) већ реално присутна опасност од вируса, независно од светог Причешћа, због његове експанзије на сваком кораку у последње време, а предстојећи период и кинески и домаћи стручњаци оцењују као најкритичнији и виде што већу изолацију као једини начин да се његово ширење заустави и да се избегне трагично искуство Италије и неких других земаља.   Нашим верницима очински, пастирски одговорно и са љубављу благосиљамо да света богослужења прате путем телевизијског и радио-преноса и црквених интернет-страница, а да се са својим парохом благовремено договоре о термину причешћа у свом дому. Остала чинодејства, нарочито свету Тајну крштења, треба одложити до нормализације стања, а када је оно ипак хитно потребно, саобразити га мерама ванредног стања. Сахране треба вршити са што мањим бројем присутних.   Посебно напомињемо да није добро да се одлазак у цркву користи као изговор пред својом савешћу и пред ближњима за непоштовање мере самоизолације. Зато још једном позивамо све наше свештенство, монаштво и верни народ да се у свему придржавају прописа које је донела држава  и упутстава о црквеном животу које је прописао Свети Архијерејски Синод.   Из Канцеларије Светог Архијерејског Синода  Српске Православне Цркве   Извор: Инфо-служба СПЦ
View full Странице

Од како је прошло синоћно светогорско бденије Светом Харалампију за поштеду од светске пандемије, друштвеним мрежама су почеле да круже разне "поруке светогораца". 

Поред ових, и њима сличних порука, кружи и аудио запис тобожњег светогорског пустињака али наравно без помињања његовог имена или монашке насеобине у којој се подвизава. У позадини снимка се чује киша, која заиста данима пада на Светој Гори, глас је млађег човека а не неког старца што би поједине додатно поколебало.
Да не би остајала смутња анализираћу горње поруке у најкраћим цртама:
Када се каже "Благослов Свете Горе је такав..." то пдоразумева званично саопштење Свештене Општине као административне управе Свете Горе. Тога у овом случају није било! Свештена Општина је саопштила да ће бити бденије у свим манастирима и Протату, да је примила са жаљењем вест да су престала богослужења у многим православним храмовима. Ако је пак у питању благослов неког манастира, зашто није речено име ког?

Коме се јавила Мајка Божија? Коме је то открила? Данас сам се чуо са пар монаха из три светогорска манастира и једним келиотом, нико од њих није чуо ништа о овоме.

Параклесис је уствари Молебан Богородици тј на грчком параклиси. Синоћ на Светој Гори није служен молебан Богородици већ бденије Св. Харалампију.

Икона Тхеотокос је ваљда поменута да звучи озбиљније и светогорскије, претпостављам да је икона икона а Тхеотокос на српском значи Богородица.

Монах на врху Свете Горе. На "врху" Свете Горе је Прот, али не мисле сигурно на њега. А на врху Атоса као врху Свете Горе нема монаха.

Коптска Православна Црква је монофизитска, дакле иако у имену има реч православна она је ипак јеретичка те као таква нема на Светој Гори своје монахе.

У дане смутње и страха што од вируса, што од опречних саопштења и ставова које слушамо свакодневно, молимо све православне хришћане да не наседају на памфлете и секташима својствене радње "уради ово и заштити се...пошаљи на десет адреса и спаси себе и своје... и сл". Сетимо се Господњих речи "Пазите да вас ко не превари. Јер ће многи доћи у моје име говорећи: Ја сам, и многе ће преварити"(Мк 13:5,6).
Погрешно је тражити актера пандемије у другима, оптуживати државе или појединце. Много је боље и душекорисније потражити узрок у себи. Изгубили смо смисао живота. Грех сматрамо врлином, а врлинама се смејемо и њих се стидимо. Да грех препознајемо и признајемо за грех, онда бисмо имали и покајање. Борили бисмо се са страстима, са грехом, покајањем би изашли на пут на коме нас и даље чека једини Човекољубац који је Пут, Истина и Живот.
Опседнути смо страстима. Данима, иако је Велики пост, на све стране се прича само о томе како су сада бесплатно доступни и канали "за одрасле", уствари канали за још греха. И онда, гле чуда, Господ нас раздваја карантином, јер не умемо сами да се раздвојимо.
Не постимо, не бојимо се Бога, не исповедамо се, и гле још једног чуда добијамо колективну епитимију забране Причешћа. 
Не наседајте ни на какве поруке преко мрежа. Порука светогораца је јасна и недвосмислена: покајање, пост и молитва. 
Ствари су једноставне, али не желимо да их применимо због самољубља и равнодушности која нас је обузела. Јуче су многи позивали на заједничку молитву са светогорцима. И? Колико је то трајало? Колико нас је то држало? Синоћ су многи "магијски" чекали 19 часова да почну са читањем акатиста у исто време када Света Гора почиње бденије, као да не смемо да га читамо у 20 или 21, 22 часа. Акатист смо прочитали за 15 минута, а Света Гора је наставила своју молитву до зоре. Да ли смо ми наставили нашу молитву бар размишљањем о њој, или смо потрчали ка отвореним каналима кабловске телевизије? Света Гора је имала и вечерас Богослужење, а где смо ми били у тих 19 часова?
 
Извор: Светогорске стазе

View full Странице

Од како је прошло синоћно светогорско бденије Светом Харалампију за поштеду од светске пандемије, друштвеним мрежама су почеле да круже разне "поруке светогораца". 

Поред ових, и њима сличних порука, кружи и аудио запис тобожњег светогорског пустињака али наравно без помињања његовог имена или монашке насеобине у којој се подвизава. У позадини снимка се чује киша, која заиста данима пада на Светој Гори, глас је млађег човека а не неког старца што би поједине додатно поколебало.
Да не би остајала смутња анализираћу горње поруке у најкраћим цртама:
Када се каже "Благослов Свете Горе је такав..." то пдоразумева званично саопштење Свештене Општине као административне управе Свете Горе. Тога у овом случају није било! Свештена Општина је саопштила да ће бити бденије у свим манастирима и Протату, да је примила са жаљењем вест да су престала богослужења у многим православним храмовима. Ако је пак у питању благослов неког манастира, зашто није речено име ког?

Коме се јавила Мајка Божија? Коме је то открила? Данас сам се чуо са пар монаха из три светогорска манастира и једним келиотом, нико од њих није чуо ништа о овоме.

Параклесис је уствари Молебан Богородици тј на грчком параклиси. Синоћ на Светој Гори није служен молебан Богородици већ бденије Св. Харалампију.

Икона Тхеотокос је ваљда поменута да звучи озбиљније и светогорскије, претпостављам да је икона икона а Тхеотокос на српском значи Богородица.

Монах на врху Свете Горе. На "врху" Свете Горе је Прот, али не мисле сигурно на њега. А на врху Атоса као врху Свете Горе нема монаха.

Коптска Православна Црква је монофизитска, дакле иако у имену има реч православна она је ипак јеретичка те као таква нема на Светој Гори своје монахе.

У дане смутње и страха што од вируса, што од опречних саопштења и ставова које слушамо свакодневно, молимо све православне хришћане да не наседају на памфлете и секташима својствене радње "уради ово и заштити се...пошаљи на десет адреса и спаси себе и своје... и сл". Сетимо се Господњих речи "Пазите да вас ко не превари. Јер ће многи доћи у моје име говорећи: Ја сам, и многе ће преварити"(Мк 13:5,6).
Погрешно је тражити актера пандемије у другима, оптуживати државе или појединце. Много је боље и душекорисније потражити узрок у себи. Изгубили смо смисао живота. Грех сматрамо врлином, а врлинама се смејемо и њих се стидимо. Да грех препознајемо и признајемо за грех, онда бисмо имали и покајање. Борили бисмо се са страстима, са грехом, покајањем би изашли на пут на коме нас и даље чека једини Човекољубац који је Пут, Истина и Живот.
Опседнути смо страстима. Данима, иако је Велики пост, на све стране се прича само о томе како су сада бесплатно доступни и канали "за одрасле", уствари канали за још греха. И онда, гле чуда, Господ нас раздваја карантином, јер не умемо сами да се раздвојимо.
Не постимо, не бојимо се Бога, не исповедамо се, и гле још једног чуда добијамо колективну епитимију забране Причешћа. 
Не наседајте ни на какве поруке преко мрежа. Порука светогораца је јасна и недвосмислена: покајање, пост и молитва. 
Ствари су једноставне, али не желимо да их применимо због самољубља и равнодушности која нас је обузела. Јуче су многи позивали на заједничку молитву са светогорцима. И? Колико је то трајало? Колико нас је то држало? Синоћ су многи "магијски" чекали 19 часова да почну са читањем акатиста у исто време када Света Гора почиње бденије, као да не смемо да га читамо у 20 или 21, 22 часа. Акатист смо прочитали за 15 минута, а Света Гора је наставила своју молитву до зоре. Да ли смо ми наставили нашу молитву бар размишљањем о њој, или смо потрчали ка отвореним каналима кабловске телевизије? Света Гора је имала и вечерас Богослужење, а где смо ми били у тих 19 часова?
 
Извор: Светогорске стазе

View full Странице

Саопштење за јавност Светог Архијерејског Синода     Поводом најновијих препорука Владе Србије да се у циљу сузбијања ширења вируса COVID-19 ,,верски обреди у верским објектима и на отвореном простору врше без присуства верникâ”, уз образложење да је циљ препорукâ безбедан начин вршења богослужења и заштита здравља становништва и истовремено омогућавање несметаног вршења богослужења, обавештавамо све наше свештенство, монаштво и верни народ да ће Српска Православна Црква применити ове препоруке, као што је то већ учинила у оним државама српске дијаспоре и региона где су овакве мере заштите донете пре неколико дана. Црква неће прекидати служење свете Литургије нити престати да причешћује вернике јер је то ствар око које се не може расправљати: она представља основу наше вере у Бога Живога. То конкретно значи да ће се у храмовима у току богослужења налазити свештеник (или свештеници) са ђаконом, појцима и црквењаком (како је где потреба и прилика).   Позивамо све вернике старије од 65 година, као и млађе слабијег општег здравственог стања и слабијег имунитета, да се наредних дана и недеља уздрже од доласка у храмове на света богослужења и ни себе ни друге не изложе ризику.   Понављамо: ризик није свето Причешће (напротив, њега примамо, поред осталог и ,,на исцељење душе и тела”) већ реално присутна опасност од вируса, независно од светог Причешћа, због његове експанзије на сваком кораку у последње време, а предстојећи период и кинески и домаћи стручњаци оцењују као најкритичнији и виде што већу изолацију као једини начин да се његово ширење заустави и да се избегне трагично искуство Италије и неких других земаља.   Нашим верницима очински, пастирски одговорно и са љубављу благосиљамо да света богослужења прате путем телевизијског и радио-преноса и црквених интернет-страница, а да се са својим парохом благовремено договоре о термину причешћа у свом дому. Остала чинодејства, нарочито свету Тајну крштења, треба одложити до нормализације стања, а када је оно ипак хитно потребно, саобразити га мерама ванредног стања. Сахране треба вршити са што мањим бројем присутних.   Посебно напомињемо да није добро да се одлазак у цркву користи као изговор пред својом савешћу и пред ближњима за непоштовање мере самоизолације. Зато још једном позивамо све наше свештенство, монаштво и верни народ да се у свему придржавају прописа које је донела држава  и упутстава о црквеном животу које је прописао Свети Архијерејски Синод.   Из Канцеларије Светог Архијерејског Синода  Српске Православне Цркве   Извор: Инфо-служба СПЦ
View full Странице

Од како је прошло синоћно светогорско бденије Светом Харалампију за поштеду од светске пандемије, друштвеним мрежама су почеле да круже разне "поруке светогораца". 

Поред ових, и њима сличних порука, кружи и аудио запис тобожњег светогорског пустињака али наравно без помињања његовог имена или монашке насеобине у којој се подвизава. У позадини снимка се чује киша, која заиста данима пада на Светој Гори, глас је млађег човека а не неког старца што би поједине додатно поколебало.
Да не би остајала смутња анализираћу горње поруке у најкраћим цртама:
Када се каже "Благослов Свете Горе је такав..." то пдоразумева званично саопштење Свештене Општине као административне управе Свете Горе. Тога у овом случају није било! Свештена Општина је саопштила да ће бити бденије у свим манастирима и Протату, да је примила са жаљењем вест да су престала богослужења у многим православним храмовима. Ако је пак у питању благослов неког манастира, зашто није речено име ког?

Коме се јавила Мајка Божија? Коме је то открила? Данас сам се чуо са пар монаха из три светогорска манастира и једним келиотом, нико од њих није чуо ништа о овоме.

Параклесис је уствари Молебан Богородици тј на грчком параклиси. Синоћ на Светој Гори није служен молебан Богородици већ бденије Св. Харалампију.

Икона Тхеотокос је ваљда поменута да звучи озбиљније и светогорскије, претпостављам да је икона икона а Тхеотокос на српском значи Богородица.

Монах на врху Свете Горе. На "врху" Свете Горе је Прот, али не мисле сигурно на њега. А на врху Атоса као врху Свете Горе нема монаха.

Коптска Православна Црква је монофизитска, дакле иако у имену има реч православна она је ипак јеретичка те као таква нема на Светој Гори своје монахе.

У дане смутње и страха што од вируса, што од опречних саопштења и ставова које слушамо свакодневно, молимо све православне хришћане да не наседају на памфлете и секташима својствене радње "уради ово и заштити се...пошаљи на десет адреса и спаси себе и своје... и сл". Сетимо се Господњих речи "Пазите да вас ко не превари. Јер ће многи доћи у моје име говорећи: Ја сам, и многе ће преварити"(Мк 13:5,6).
Погрешно је тражити актера пандемије у другима, оптуживати државе или појединце. Много је боље и душекорисније потражити узрок у себи. Изгубили смо смисао живота. Грех сматрамо врлином, а врлинама се смејемо и њих се стидимо. Да грех препознајемо и признајемо за грех, онда бисмо имали и покајање. Борили бисмо се са страстима, са грехом, покајањем би изашли на пут на коме нас и даље чека једини Човекољубац који је Пут, Истина и Живот.
Опседнути смо страстима. Данима, иако је Велики пост, на све стране се прича само о томе како су сада бесплатно доступни и канали "за одрасле", уствари канали за још греха. И онда, гле чуда, Господ нас раздваја карантином, јер не умемо сами да се раздвојимо.
Не постимо, не бојимо се Бога, не исповедамо се, и гле још једног чуда добијамо колективну епитимију забране Причешћа. 
Не наседајте ни на какве поруке преко мрежа. Порука светогораца је јасна и недвосмислена: покајање, пост и молитва. 
Ствари су једноставне, али не желимо да их применимо због самољубља и равнодушности која нас је обузела. Јуче су многи позивали на заједничку молитву са светогорцима. И? Колико је то трајало? Колико нас је то држало? Синоћ су многи "магијски" чекали 19 часова да почну са читањем акатиста у исто време када Света Гора почиње бденије, као да не смемо да га читамо у 20 или 21, 22 часа. Акатист смо прочитали за 15 минута, а Света Гора је наставила своју молитву до зоре. Да ли смо ми наставили нашу молитву бар размишљањем о њој, или смо потрчали ка отвореним каналима кабловске телевизије? Света Гора је имала и вечерас Богослужење, а где смо ми били у тих 19 часова?
 
Извор: Светогорске стазе

View full Странице

Од како је прошло синоћно светогорско бденије Светом Харалампију за поштеду од светске пандемије, друштвеним мрежама су почеле да круже разне "поруке светогораца". 

Поред ових, и њима сличних порука, кружи и аудио запис тобожњег светогорског пустињака али наравно без помињања његовог имена или монашке насеобине у којој се подвизава. У позадини снимка се чује киша, која заиста данима пада на Светој Гори, глас је млађег човека а не неког старца што би поједине додатно поколебало.
Да не би остајала смутња анализираћу горње поруке у најкраћим цртама:
Када се каже "Благослов Свете Горе је такав..." то пдоразумева званично саопштење Свештене Општине као административне управе Свете Горе. Тога у овом случају није било! Свештена Општина је саопштила да ће бити бденије у свим манастирима и Протату, да је примила са жаљењем вест да су престала богослужења у многим православним храмовима. Ако је пак у питању благослов неког манастира, зашто није речено име ког?

Коме се јавила Мајка Божија? Коме је то открила? Данас сам се чуо са пар монаха из три светогорска манастира и једним келиотом, нико од њих није чуо ништа о овоме.

Параклесис је уствари Молебан Богородици тј на грчком параклиси. Синоћ на Светој Гори није служен молебан Богородици већ бденије Св. Харалампију.

Икона Тхеотокос је ваљда поменута да звучи озбиљније и светогорскије, претпостављам да је икона икона а Тхеотокос на српском значи Богородица.

Монах на врху Свете Горе. На "врху" Свете Горе је Прот, али не мисле сигурно на њега. А на врху Атоса као врху Свете Горе нема монаха.

Коптска Православна Црква је монофизитска, дакле иако у имену има реч православна она је ипак јеретичка те као таква нема на Светој Гори своје монахе.

У дане смутње и страха што од вируса, што од опречних саопштења и ставова које слушамо свакодневно, молимо све православне хришћане да не наседају на памфлете и секташима својствене радње "уради ово и заштити се...пошаљи на десет адреса и спаси себе и своје... и сл". Сетимо се Господњих речи "Пазите да вас ко не превари. Јер ће многи доћи у моје име говорећи: Ја сам, и многе ће преварити"(Мк 13:5,6).
Погрешно је тражити актера пандемије у другима, оптуживати државе или појединце. Много је боље и душекорисније потражити узрок у себи. Изгубили смо смисао живота. Грех сматрамо врлином, а врлинама се смејемо и њих се стидимо. Да грех препознајемо и признајемо за грех, онда бисмо имали и покајање. Борили бисмо се са страстима, са грехом, покајањем би изашли на пут на коме нас и даље чека једини Човекољубац који је Пут, Истина и Живот.
Опседнути смо страстима. Данима, иако је Велики пост, на све стране се прича само о томе како су сада бесплатно доступни и канали "за одрасле", уствари канали за још греха. И онда, гле чуда, Господ нас раздваја карантином, јер не умемо сами да се раздвојимо.
Не постимо, не бојимо се Бога, не исповедамо се, и гле још једног чуда добијамо колективну епитимију забране Причешћа. 
Не наседајте ни на какве поруке преко мрежа. Порука светогораца је јасна и недвосмислена: покајање, пост и молитва. 
Ствари су једноставне, али не желимо да их применимо због самољубља и равнодушности која нас је обузела. Јуче су многи позивали на заједничку молитву са светогорцима. И? Колико је то трајало? Колико нас је то држало? Синоћ су многи "магијски" чекали 19 часова да почну са читањем акатиста у исто време када Света Гора почиње бденије, као да не смемо да га читамо у 20 или 21, 22 часа. Акатист смо прочитали за 15 минута, а Света Гора је наставила своју молитву до зоре. Да ли смо ми наставили нашу молитву бар размишљањем о њој, или смо потрчали ка отвореним каналима кабловске телевизије? Света Гора је имала и вечерас Богослужење, а где смо ми били у тих 19 часова?
 
Извор: Светогорске стазе

View full Странице

Саопштење за јавност Светог Архијерејског Синода     Поводом најновијих препорука Владе Србије да се у циљу сузбијања ширења вируса COVID-19 ,,верски обреди у верским објектима и на отвореном простору врше без присуства верникâ”, уз образложење да је циљ препорукâ безбедан начин вршења богослужења и заштита здравља становништва и истовремено омогућавање несметаног вршења богослужења, обавештавамо све наше свештенство, монаштво и верни народ да ће Српска Православна Црква применити ове препоруке, као што је то већ учинила у оним државама српске дијаспоре и региона где су овакве мере заштите донете пре неколико дана. Црква неће прекидати служење свете Литургије нити престати да причешћује вернике јер је то ствар око које се не може расправљати: она представља основу наше вере у Бога Живога. То конкретно значи да ће се у храмовима у току богослужења налазити свештеник (или свештеници) са ђаконом, појцима и црквењаком (како је где потреба и прилика).   Позивамо све вернике старије од 65 година, као и млађе слабијег општег здравственог стања и слабијег имунитета, да се наредних дана и недеља уздрже од доласка у храмове на света богослужења и ни себе ни друге не изложе ризику.   Понављамо: ризик није свето Причешће (напротив, њега примамо, поред осталог и ,,на исцељење душе и тела”) већ реално присутна опасност од вируса, независно од светог Причешћа, због његове експанзије на сваком кораку у последње време, а предстојећи период и кинески и домаћи стручњаци оцењују као најкритичнији и виде што већу изолацију као једини начин да се његово ширење заустави и да се избегне трагично искуство Италије и неких других земаља.   Нашим верницима очински, пастирски одговорно и са љубављу благосиљамо да света богослужења прате путем телевизијског и радио-преноса и црквених интернет-страница, а да се са својим парохом благовремено договоре о термину причешћа у свом дому. Остала чинодејства, нарочито свету Тајну крштења, треба одложити до нормализације стања, а када је оно ипак хитно потребно, саобразити га мерама ванредног стања. Сахране треба вршити са што мањим бројем присутних.   Посебно напомињемо да није добро да се одлазак у цркву користи као изговор пред својом савешћу и пред ближњима за непоштовање мере самоизолације. Зато још једном позивамо све наше свештенство, монаштво и верни народ да се у свему придржавају прописа које је донела држава  и упутстава о црквеном животу које је прописао Свети Архијерејски Синод.   Из Канцеларије Светог Архијерејског Синода  Српске Православне Цркве   Извор: Инфо-служба СПЦ
View full Странице

Саопштење за јавност Светог Архијерејског Синода     Поводом најновијих препорука Владе Србије да се у циљу сузбијања ширења вируса COVID-19 ,,верски обреди у верским објектима и на отвореном простору врше без присуства верникâ”, уз образложење да је циљ препорукâ безбедан начин вршења богослужења и заштита здравља становништва и истовремено омогућавање несметаног вршења богослужења, обавештавамо све наше свештенство, монаштво и верни народ да ће Српска Православна Црква применити ове препоруке, као што је то већ учинила у оним државама српске дијаспоре и региона где су овакве мере заштите донете пре неколико дана. Црква неће прекидати служење свете Литургије нити престати да причешћује вернике јер је то ствар око које се не може расправљати: она представља основу наше вере у Бога Живога. То конкретно значи да ће се у храмовима у току богослужења налазити свештеник (или свештеници) са ђаконом, појцима и црквењаком (како је где потреба и прилика).   Позивамо све вернике старије од 65 година, као и млађе слабијег општег здравственог стања и слабијег имунитета, да се наредних дана и недеља уздрже од доласка у храмове на света богослужења и ни себе ни друге не изложе ризику.   Понављамо: ризик није свето Причешће (напротив, њега примамо, поред осталог и ,,на исцељење душе и тела”) већ реално присутна опасност од вируса, независно од светог Причешћа, због његове експанзије на сваком кораку у последње време, а предстојећи период и кинески и домаћи стручњаци оцењују као најкритичнији и виде што већу изолацију као једини начин да се његово ширење заустави и да се избегне трагично искуство Италије и неких других земаља.   Нашим верницима очински, пастирски одговорно и са љубављу благосиљамо да света богослужења прате путем телевизијског и радио-преноса и црквених интернет-страница, а да се са својим парохом благовремено договоре о термину причешћа у свом дому. Остала чинодејства, нарочито свету Тајну крштења, треба одложити до нормализације стања, а када је оно ипак хитно потребно, саобразити га мерама ванредног стања. Сахране треба вршити са што мањим бројем присутних.   Посебно напомињемо да није добро да се одлазак у цркву користи као изговор пред својом савешћу и пред ближњима за непоштовање мере самоизолације. Зато још једном позивамо све наше свештенство, монаштво и верни народ да се у свему придржавају прописа које је донела држава  и упутстава о црквеном животу које је прописао Свети Архијерејски Синод.   Из Канцеларије Светог Архијерејског Синода  Српске Православне Цркве   Извор: Инфо-служба СПЦ
View full Странице