Jump to content

Поуке.орг - инфо

АДМИНИСТРАТОР
  • Број садржаја

    27736
  • На ЖРУ од

  • Број дана (победа)

    111

Репутација активности

  1. Свиђа ми се
    Поуке.орг - инфо got a reaction from geronymo in Високо одликовање Епископу славонском Јовану   
    Његово Преосвештенство Епископ славонски г. Јован одликован је орденом Витез од Ладина за изузетан допринос очувању успомене на српске, јеврејске и ромске жртве усташког логора Јасеновац и очувању јеврејске културе. Орден додељује Центар за ладино културу Моше Давид Гаон при Универзитету Бен-Гурион у Негеву.     Извор: Инфо-служба СПЦ
    View full Странице
  2. Свиђа ми се
    Поуке.орг - инфо got a reaction from Milica Bajic in Сто година од упокојења Евелине Хаверфилд – мироносице из Великог рата   
    Евелина Хаверфилд пореклом је Шкотланђанка, кћерка лорда Абингера, по занимању је била виши санитетски радник. Када је Аустроугарска моћна царевина 1914. године напала ратовима већ исцрпљену Србију, она се, заједно са др Елзом Инглис, нашла на челу Мисије шкотских жена које су дошле у помоћ нашој земљи.     Била је у свакодневном контакту са рањеним војницима и болесницима. Брзо савлађује основу српског језика и потпуно се саживљава са новом средином и њеним народом. Остало је запамћено да је у време несташице хране знала да се преобуче у одело сељанке, оде на пијац, прода нешто од свог личног златног накита и за добијене паре купи рањеницима најнеопходније намирнице. И све тако док је имала шта да прода.   Њена последња станица у опустошеној и ратом разореној, али победничкој Србији, била је Бајина Башта. Први њен велики посао по доласку био је везан за оснивање Дома за ратну сирочад у коме се сместило више од стотину деце. – “Били смо гладни, боси, поцепани, шугави и бедни” – записао је штићеник Дома Благоје Јанковић пред смрт у свом писменом осврту на то време – “Евелина нас је спасила свега тога. Научили смо да перемо зубе, да једемо из своје порције, први пут смо пробали лимун, смокву, урму, поморанџу, добијали смо разне конзерве од чијег су плеха мајстори вешто правили тепсије и лончиће за кафу”.   Журећи по киши, снегу, врућинама кроз сеоска беспућа која су је изгледом подсећала, према њеном казивању, на родни крај, и сама се тешко разболела од упале оба плућна крила. Држава ју је одликовала Орденом Светог Саве и Орденом белог орла са мачевима. Краљ Александар Карађорђевић послао је за њено гробно уздарје сребрни венац. У знак сећања на ову хероину бајинобаштански Дом здравља носи њено име. На њему су постављене и две спомен-плоче које подсећају на Евелину.       Извор: Епархија жичка
    View full Странице
  3. Свиђа ми се
    Поуке.орг - инфо got a reaction from Srdjan Kotur in Сто година од упокојења Евелине Хаверфилд – мироносице из Великог рата   
    Евелина Хаверфилд пореклом је Шкотланђанка, кћерка лорда Абингера, по занимању је била виши санитетски радник. Када је Аустроугарска моћна царевина 1914. године напала ратовима већ исцрпљену Србију, она се, заједно са др Елзом Инглис, нашла на челу Мисије шкотских жена које су дошле у помоћ нашој земљи.     Била је у свакодневном контакту са рањеним војницима и болесницима. Брзо савлађује основу српског језика и потпуно се саживљава са новом средином и њеним народом. Остало је запамћено да је у време несташице хране знала да се преобуче у одело сељанке, оде на пијац, прода нешто од свог личног златног накита и за добијене паре купи рањеницима најнеопходније намирнице. И све тако док је имала шта да прода.   Њена последња станица у опустошеној и ратом разореној, али победничкој Србији, била је Бајина Башта. Први њен велики посао по доласку био је везан за оснивање Дома за ратну сирочад у коме се сместило више од стотину деце. – “Били смо гладни, боси, поцепани, шугави и бедни” – записао је штићеник Дома Благоје Јанковић пред смрт у свом писменом осврту на то време – “Евелина нас је спасила свега тога. Научили смо да перемо зубе, да једемо из своје порције, први пут смо пробали лимун, смокву, урму, поморанџу, добијали смо разне конзерве од чијег су плеха мајстори вешто правили тепсије и лончиће за кафу”.   Журећи по киши, снегу, врућинама кроз сеоска беспућа која су је изгледом подсећала, према њеном казивању, на родни крај, и сама се тешко разболела од упале оба плућна крила. Држава ју је одликовала Орденом Светог Саве и Орденом белог орла са мачевима. Краљ Александар Карађорђевић послао је за њено гробно уздарје сребрни венац. У знак сећања на ову хероину бајинобаштански Дом здравља носи њено име. На њему су постављене и две спомен-плоче које подсећају на Евелину.       Извор: Епархија жичка
    View full Странице
  4. Волим
    Поуке.орг - инфо got a reaction from Јелена М. in У спомен на блаженопочившег протопрезвитера-ставрофора Момчила Кривокапића   
    У спомен на новопрестављеног протопрезвитера-ставрофора Момчила Кривокапића доносимо прилог посвећен дивном проти који је неуморно служио Господу и своме роду, храбро и громогласно проповедајући реч љубави Божије.    Вечан ти покој, достојан блаженства и вечног сећања, драги наш прото!
    Упокојио се у Господу протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић (1945-2020)

    Oтац Момо је носио страдање свог народа као свој крст!

    Отац Момо одиграо велику улогу у избору Митрополита Амфилохија за епископа!

    Прота Момчило је цео свој живот посветио Богу, његова свештеничка служба никад није била просечна!

    С тугом смо примили вијест да се упокојио велики пријатељ руског народа отац Момчило Кривокапић

    Братство Кривокапић је остало без свог поноса и дике

    Отац Момо нам је био примјер!

    Радио Светигора: Поводом упокојења светионика наше Цркве - оца Момчила Кривокапића

    Прота Момо се придружио вјечној литији!

    Прота Момо Кривокапић (1945-2020) – свештеник каквим смо хтјели да постанемо

    Помјани оче Момо

    Момчило
        Емисије у којима је гостовао блаженопочивши прота Момчило Кривокапић:        Поводом упокојења проте Момчила Кровокапића - емисија “Хришћани говоре о Богу и животу”

    Отац Момо у последњем интервјуу: Свештеник је оруђе преко којег се преноси реч љубави Божије!

    Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић у емисији "Питајте свештеника": Прославићемо Васкрс у храму свога срца у својим црквама или домовима!   Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић у емисији "Питајте свештеника": Господ је крајеугаони камен који држи Цркву у свим временима!   Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић у емисији "Питајте свештеника": Отворимо своје срце за ближње!   Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић: Народ се ослободио страха, штаб за литије је на небу!   Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић: Чувам православну традицију у Котору!   Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић гост емисије "У Жижи"   Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић: Ко издржи до краја спасиће се!   Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић: Вјештина хришћанског живота је да будемо мудри као змије а безазлени као голубови!   Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић: Депресија је болест која се лечи молитвом   Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић: Свједочећи вјеру ми смо на путу спасења!   Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић: Косовски завјет је душа душе Србинове!     Одабрана предавања и беседе блаженопочившег проте Момчила Кривокапића:       Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић: Вјеронаука највећа и најљепша наука о љубави међу људима!   Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић: Велики пост – путовање ка Васкрсу   Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић: О Светим Тајнама   Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић о Митрополиту Амфилохију: Свима је био све, само да би кога придобио за Јеванђеље!   Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић: О дубљем смислу рушења Његошеве капеле на Ловћену     Из живота блаженопочившег протопрезвитера-ставрофора Момчила Кривокапића:     Литургијски обиљежено полувјековно свештенослужење протопрезвитера-ставрофора Момчила Кривокапића   Пола вијека свештеничке службе протопрезвитера-ставрофора Момчила Кривокапића   Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић пола века у служби Богу и народу                       Извор: Ризница литургијског богословља и живота 
    View full Странице
  5. Волим
    Поуке.орг - инфо got a reaction from Ђорђе Р in У спомен на блаженопочившег протопрезвитера-ставрофора Момчила Кривокапића   
    У спомен на новопрестављеног протопрезвитера-ставрофора Момчила Кривокапића доносимо прилог посвећен дивном проти који је неуморно служио Господу и своме роду, храбро и громогласно проповедајући реч љубави Божије.    Вечан ти покој, достојан блаженства и вечног сећања, драги наш прото!
    Упокојио се у Господу протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић (1945-2020)

    Oтац Момо је носио страдање свог народа као свој крст!

    Отац Момо одиграо велику улогу у избору Митрополита Амфилохија за епископа!

    Прота Момчило је цео свој живот посветио Богу, његова свештеничка служба никад није била просечна!

    С тугом смо примили вијест да се упокојио велики пријатељ руског народа отац Момчило Кривокапић

    Братство Кривокапић је остало без свог поноса и дике

    Отац Момо нам је био примјер!

    Радио Светигора: Поводом упокојења светионика наше Цркве - оца Момчила Кривокапића

    Прота Момо се придружио вјечној литији!

    Прота Момо Кривокапић (1945-2020) – свештеник каквим смо хтјели да постанемо

    Помјани оче Момо

    Момчило
        Емисије у којима је гостовао блаженопочивши прота Момчило Кривокапић:        Поводом упокојења проте Момчила Кровокапића - емисија “Хришћани говоре о Богу и животу”

    Отац Момо у последњем интервјуу: Свештеник је оруђе преко којег се преноси реч љубави Божије!

    Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић у емисији "Питајте свештеника": Прославићемо Васкрс у храму свога срца у својим црквама или домовима!   Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић у емисији "Питајте свештеника": Господ је крајеугаони камен који држи Цркву у свим временима!   Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић у емисији "Питајте свештеника": Отворимо своје срце за ближње!   Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић: Народ се ослободио страха, штаб за литије је на небу!   Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић: Чувам православну традицију у Котору!   Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић гост емисије "У Жижи"   Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић: Ко издржи до краја спасиће се!   Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић: Вјештина хришћанског живота је да будемо мудри као змије а безазлени као голубови!   Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић: Депресија је болест која се лечи молитвом   Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић: Свједочећи вјеру ми смо на путу спасења!   Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић: Косовски завјет је душа душе Србинове!     Одабрана предавања и беседе блаженопочившег проте Момчила Кривокапића:       Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић: Вјеронаука највећа и најљепша наука о љубави међу људима!   Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић: Велики пост – путовање ка Васкрсу   Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић: О Светим Тајнама   Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић о Митрополиту Амфилохију: Свима је био све, само да би кога придобио за Јеванђеље!   Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић: О дубљем смислу рушења Његошеве капеле на Ловћену     Из живота блаженопочившег протопрезвитера-ставрофора Момчила Кривокапића:     Литургијски обиљежено полувјековно свештенослужење протопрезвитера-ставрофора Момчила Кривокапића   Пола вијека свештеничке службе протопрезвитера-ставрофора Момчила Кривокапића   Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кривокапић пола века у служби Богу и народу                       Извор: Ризница литургијског богословља и живота 
    View full Странице
  6. Свиђа ми се
    Поуке.орг - инфо got a reaction from Ана Благојевић in Презвитер др Оливер Суботић: Права Срба у Србији - кратак осврт поводом тренутне ситуације   
    Доносимо текст пречасног презвитера др Оливера Суботића, пароха при храму светог Александра Невског у Београду и главног и одговорног уредника "Православног мисионара", под насловом: Права Срба у Србији - кратак осврт поводом тренутне ситуације.      Пре нешто више од деценије, један пријатељ (тадашњи ђакон жичке епархије) ми је рекао да је дошло време да се оснује Удружење за заштиту права Срба у Србији. Знајући да је тај протођакон не само духован, већ и духовит човек, његову изјаву сам схватио као симпатичну досетку, помало у контексту ситуације кроз коју смо заједно прошли на пољу одбране права на електронску приватност у то време. Ових дана ми се, међутим, његова реченица непрестано враћа у сећање, због ситуације у којој су de facto и de jure угрожена права православних Срба у Србији, и то када је реч о централној тачки нашег духовног идентитета: Светој Литургији.
    Хајде за почетак да размотримо чија су све права у довољној мери заштићена у периоду проглашеног ванредног стања у Србији током пандемије. Имали смо прилике да читамо о томе у бурним расправама на интернету. Повод су биле слике гужви по супермаркетима, у којима купци нити носе заштитне маске нити држе препоручену просторну дистанцу нити се, пак, придржавају броја људи у затвореном простору. Потрошачка права су (и поред очигледног кршења мера и препорука) ипак у довољној мери уважена – да су којим случајем угрожена, претпостављам да би се огласило неко релевантно потрошачко удружење да их брани. Исто тако, заштићена су и права кућних љубимаца, који имају свој термин за шетњу у току полицијског часа. Када би права животиња била угрожена, несумњиво би се огласило удружење грађана које се бави њиховом заштитом (успут, да приупитам, можда неко зна: да ли постоји и неко удружење за заштиту од животиња, будући да је једног мог сабрата-свештеника већ два пута на парохији ујео нечији пас?). Но када је реч о угроженом верском праву православних Срба да у току полицијског часа недељом – а особито на Васкрс – дођу до својих храмова (уз поштовање свих утврђених мера заштите и прописâ), ту већ не постоји удружење које би по природи ствари устало у њихову одбрану.
    Са друге стране, реаговали су архијереји, свештеници, монаси, верници... што је било сасвим очекивано. И гле чуда: неки од њих су се убрзо нашли на „рафалној паљби“ зато што се доследно боре за права православних хришћана. У нападу на њих су се посебно истакли такозвани „независни“ медији и на њима пожељни интелектуалци и живописни политички делатници. Овде, међутим, треба нешто одмах разјаснити: независни медији не постоје, ма како они сами себе карактерисали. Без детаљног улажења у домен медијске теорије, свакоме ко иоле мисли својом главом је јасно да постоје макар четири основна фактора који утичу на медије (узимамо у обзир пре свега радио и телевизију) и њихово извештавање. То су: 1) политички притисак (који је изражен углавном код ауторитарних режима), 2) структура капитала (због чега медијске куће готово редовно извештавају конвергентно интересима капитала на коме почивају), 3) оглашивачи (у зависности од тога колико одређени медиј зависи од плаћених реклама) и 4) уредништво (са својим ставовима и светоназором, према којима се бирају пожељне теме и саговорници). Било да наведене факторе узмемо све заједно или појединачно, ствар је јасна: независни медији су илузија за наивне медијске конзументе. Ако то већ знамо, који од четири наведена утицаја је био пресудан да српски назови-независни медији и њихови трабанти ових дана готово оркестрирано ударе по СПЦ? То ће, можда, открити време пред нама – оно што је већ сада евидентно јесте да су највише напада претрпела неколицина архијерејâ и свештеникâ, а да је најинтензивнији удар био усмерен на једног човека: епископа бачког.
    Зашто баш на њега? Одговор је једноставан: због чврстог става у погледу највеће хришћанске светиње, Светог Причешћа. Узевши у обзир да је – поред српског патријарха и митрополита црногорско-приморског – реч о једном од најугледнијих архијереја Цркве и, уједно, портпаролу Светог Архијерејског Синода, сасвим је јасно откуда то да се последњих седмица управо на његовом лику константно црта медијска мета. Последње саопштење епархије бачке, у коме се констатује да је апел Синода одбијен, и истовремено најављује да ће се у храмовима служба служити тако што ће они бити отворени, је квази-независним медијима дало повода за нове „опсервације“. Притом, ниједан од тих медија се није позабавио чињеницом да се управо у Војводини (по којој су углавном протеклих седмица ишли да снимају причешћивање верникâ испред храмова) у овом тренутку, према званичним извештајима, епидемија практично гаси! Како год, једно је сигурно: ова криза је допринела да свако у српском друштву (и у Цркви) покаже „свој траг“.
    Халабука која је из једног дела јавне сфере тренутно усмерена према СПЦ треба да нас учини свеснијим једне веома важне ствари, коју ваља имати на уму и онда када, уз Божију помоћ, прође искушење пандемије. Наиме, мора нам коначно бити јасно да је Србија једна од оних земаља које одавно имају своју „дубоку државу“ – тамног двојника који све време ровари управо против српског народа и његове Цркве. У питању је, суштински гледано, вредносна наследница система инсталираног у Србији после Другог светског рата, која свој утицај не дистрибуира пирамидално и видљиво, путем прецизно структуриране хијерархије моћи (као што су то радили комунисти), већ дифузно, капиларно, и донекле невидљиво, путем расуте хетерогене мреже која функционише невезано од политичког режима који је на власти. Владајући режими се, дакле, мењају, али поменута идеолошка мрежа је константа и она је нетрпељива према сваком човеку који се бори за интересе Срба и Српске Православне Цркве (одатле њено блиско „сродство“ са комунистима).
    О овом феномену сам нешто више почео да размишљам пре пет година, када сам позван да будем учесник на Конгресу српских психологâ на Златибору. На сесији која се тицала манипулативних психолошких техника верских секти, појавио се у публици један познати учесник домаће политичке сцене, заједно са својим присталицама, и покушао да наметне идеју изједначавања правâ СПЦ са правима разних секти и култова који постоје у Србији (нисам ових дана чуо тог политичара да је реаговао на чињеницу да кућни љубимци у одређеним ситуацијама имају већа права од верникâ СПЦ). Наравно да нисам одолео да (у одмереном и академском тону) одговорим тој групи острашћених критичара, која се јако изненадила када је видела да је неки православни свештеник такође присутан у публици (откуда сад па то?). Било како било, када је бурна дебата завршена, пришао сам једној од особа која је износила критику СПЦ, да бисмо у неформалном и опуштенијем разговору наставили започету тему. Запрепастио сам се када ми је готово моментално одговорила да је та тема у ствари и не занима јер она заправо „презире Цркву“! Када сам нешто касније сазнао на ком се положају дотична особа налази у једној општинској управи, питао сам се: како уопште Црква опстаје у градовима у којима делују тако „непристрасни“ службеници?
    Но нека их свих заједно, нека испуне „меру отаца“ (уп. Мт 23, 32) који су им претходили. Речима Светог старца Вукашина из Клепаца: само нека раде свој посао. Прошло је време комуниста, а Црква је о(п)стала – проћи ће једног дана и време криптокомуниста, а Црква ће о(п)стати.
    А док та смутна времена не прођу, није лоша идеја да неко ипак оснује поменуто Удружење за заштиту права Срба у Србији...
      Велики Четвртак,  лета Господњег 2020.   За Поуке.орг   Презвитер Оливер Суботић
    View full Странице
  7. Волим
    Поуке.орг - инфо got a reaction from Јанко in Презвитер др Оливер Суботић: Права Срба у Србији - кратак осврт поводом тренутне ситуације   
    Доносимо текст пречасног презвитера др Оливера Суботића, пароха при храму светог Александра Невског у Београду и главног и одговорног уредника "Православног мисионара", под насловом: Права Срба у Србији - кратак осврт поводом тренутне ситуације.      Пре нешто више од деценије, један пријатељ (тадашњи ђакон жичке епархије) ми је рекао да је дошло време да се оснује Удружење за заштиту права Срба у Србији. Знајући да је тај протођакон не само духован, већ и духовит човек, његову изјаву сам схватио као симпатичну досетку, помало у контексту ситуације кроз коју смо заједно прошли на пољу одбране права на електронску приватност у то време. Ових дана ми се, међутим, његова реченица непрестано враћа у сећање, због ситуације у којој су de facto и de jure угрожена права православних Срба у Србији, и то када је реч о централној тачки нашег духовног идентитета: Светој Литургији.
    Хајде за почетак да размотримо чија су све права у довољној мери заштићена у периоду проглашеног ванредног стања у Србији током пандемије. Имали смо прилике да читамо о томе у бурним расправама на интернету. Повод су биле слике гужви по супермаркетима, у којима купци нити носе заштитне маске нити држе препоручену просторну дистанцу нити се, пак, придржавају броја људи у затвореном простору. Потрошачка права су (и поред очигледног кршења мера и препорука) ипак у довољној мери уважена – да су којим случајем угрожена, претпостављам да би се огласило неко релевантно потрошачко удружење да их брани. Исто тако, заштићена су и права кућних љубимаца, који имају свој термин за шетњу у току полицијског часа. Када би права животиња била угрожена, несумњиво би се огласило удружење грађана које се бави њиховом заштитом (успут, да приупитам, можда неко зна: да ли постоји и неко удружење за заштиту од животиња, будући да је једног мог сабрата-свештеника већ два пута на парохији ујео нечији пас?). Но када је реч о угроженом верском праву православних Срба да у току полицијског часа недељом – а особито на Васкрс – дођу до својих храмова (уз поштовање свих утврђених мера заштите и прописâ), ту већ не постоји удружење које би по природи ствари устало у њихову одбрану.
    Са друге стране, реаговали су архијереји, свештеници, монаси, верници... што је било сасвим очекивано. И гле чуда: неки од њих су се убрзо нашли на „рафалној паљби“ зато што се доследно боре за права православних хришћана. У нападу на њих су се посебно истакли такозвани „независни“ медији и на њима пожељни интелектуалци и живописни политички делатници. Овде, међутим, треба нешто одмах разјаснити: независни медији не постоје, ма како они сами себе карактерисали. Без детаљног улажења у домен медијске теорије, свакоме ко иоле мисли својом главом је јасно да постоје макар четири основна фактора који утичу на медије (узимамо у обзир пре свега радио и телевизију) и њихово извештавање. То су: 1) политички притисак (који је изражен углавном код ауторитарних режима), 2) структура капитала (због чега медијске куће готово редовно извештавају конвергентно интересима капитала на коме почивају), 3) оглашивачи (у зависности од тога колико одређени медиј зависи од плаћених реклама) и 4) уредништво (са својим ставовима и светоназором, према којима се бирају пожељне теме и саговорници). Било да наведене факторе узмемо све заједно или појединачно, ствар је јасна: независни медији су илузија за наивне медијске конзументе. Ако то већ знамо, који од четири наведена утицаја је био пресудан да српски назови-независни медији и њихови трабанти ових дана готово оркестрирано ударе по СПЦ? То ће, можда, открити време пред нама – оно што је већ сада евидентно јесте да су највише напада претрпела неколицина архијерејâ и свештеникâ, а да је најинтензивнији удар био усмерен на једног човека: епископа бачког.
    Зашто баш на њега? Одговор је једноставан: због чврстог става у погледу највеће хришћанске светиње, Светог Причешћа. Узевши у обзир да је – поред српског патријарха и митрополита црногорско-приморског – реч о једном од најугледнијих архијереја Цркве и, уједно, портпаролу Светог Архијерејског Синода, сасвим је јасно откуда то да се последњих седмица управо на његовом лику константно црта медијска мета. Последње саопштење епархије бачке, у коме се констатује да је апел Синода одбијен, и истовремено најављује да ће се у храмовима служба служити тако што ће они бити отворени, је квази-независним медијима дало повода за нове „опсервације“. Притом, ниједан од тих медија се није позабавио чињеницом да се управо у Војводини (по којој су углавном протеклих седмица ишли да снимају причешћивање верникâ испред храмова) у овом тренутку, према званичним извештајима, епидемија практично гаси! Како год, једно је сигурно: ова криза је допринела да свако у српском друштву (и у Цркви) покаже „свој траг“.
    Халабука која је из једног дела јавне сфере тренутно усмерена према СПЦ треба да нас учини свеснијим једне веома важне ствари, коју ваља имати на уму и онда када, уз Божију помоћ, прође искушење пандемије. Наиме, мора нам коначно бити јасно да је Србија једна од оних земаља које одавно имају своју „дубоку државу“ – тамног двојника који све време ровари управо против српског народа и његове Цркве. У питању је, суштински гледано, вредносна наследница система инсталираног у Србији после Другог светског рата, која свој утицај не дистрибуира пирамидално и видљиво, путем прецизно структуриране хијерархије моћи (као што су то радили комунисти), већ дифузно, капиларно, и донекле невидљиво, путем расуте хетерогене мреже која функционише невезано од политичког режима који је на власти. Владајући режими се, дакле, мењају, али поменута идеолошка мрежа је константа и она је нетрпељива према сваком човеку који се бори за интересе Срба и Српске Православне Цркве (одатле њено блиско „сродство“ са комунистима).
    О овом феномену сам нешто више почео да размишљам пре пет година, када сам позван да будем учесник на Конгресу српских психологâ на Златибору. На сесији која се тицала манипулативних психолошких техника верских секти, појавио се у публици један познати учесник домаће политичке сцене, заједно са својим присталицама, и покушао да наметне идеју изједначавања правâ СПЦ са правима разних секти и култова који постоје у Србији (нисам ових дана чуо тог политичара да је реаговао на чињеницу да кућни љубимци у одређеним ситуацијама имају већа права од верникâ СПЦ). Наравно да нисам одолео да (у одмереном и академском тону) одговорим тој групи острашћених критичара, која се јако изненадила када је видела да је неки православни свештеник такође присутан у публици (откуда сад па то?). Било како било, када је бурна дебата завршена, пришао сам једној од особа која је износила критику СПЦ, да бисмо у неформалном и опуштенијем разговору наставили започету тему. Запрепастио сам се када ми је готово моментално одговорила да је та тема у ствари и не занима јер она заправо „презире Цркву“! Када сам нешто касније сазнао на ком се положају дотична особа налази у једној општинској управи, питао сам се: како уопште Црква опстаје у градовима у којима делују тако „непристрасни“ службеници?
    Но нека их свих заједно, нека испуне „меру отаца“ (уп. Мт 23, 32) који су им претходили. Речима Светог старца Вукашина из Клепаца: само нека раде свој посао. Прошло је време комуниста, а Црква је о(п)стала – проћи ће једног дана и време криптокомуниста, а Црква ће о(п)стати.
    А док та смутна времена не прођу, није лоша идеја да неко ипак оснује поменуто Удружење за заштиту права Срба у Србији...
      Велики Четвртак,  лета Господњег 2020.   За Поуке.орг   Презвитер Оливер Суботић
    View full Странице
  8. Свиђа ми се
    Поуке.орг - инфо got a reaction from Просечан србенда in Презвитер др Оливер Суботић: Права Срба у Србији - кратак осврт поводом тренутне ситуације   
    Доносимо текст пречасног презвитера др Оливера Суботића, пароха при храму светог Александра Невског у Београду и главног и одговорног уредника "Православног мисионара", под насловом: Права Срба у Србији - кратак осврт поводом тренутне ситуације.      Пре нешто више од деценије, један пријатељ (тадашњи ђакон жичке епархије) ми је рекао да је дошло време да се оснује Удружење за заштиту права Срба у Србији. Знајући да је тај протођакон не само духован, већ и духовит човек, његову изјаву сам схватио као симпатичну досетку, помало у контексту ситуације кроз коју смо заједно прошли на пољу одбране права на електронску приватност у то време. Ових дана ми се, међутим, његова реченица непрестано враћа у сећање, због ситуације у којој су de facto и de jure угрожена права православних Срба у Србији, и то када је реч о централној тачки нашег духовног идентитета: Светој Литургији.
    Хајде за почетак да размотримо чија су све права у довољној мери заштићена у периоду проглашеног ванредног стања у Србији током пандемије. Имали смо прилике да читамо о томе у бурним расправама на интернету. Повод су биле слике гужви по супермаркетима, у којима купци нити носе заштитне маске нити држе препоручену просторну дистанцу нити се, пак, придржавају броја људи у затвореном простору. Потрошачка права су (и поред очигледног кршења мера и препорука) ипак у довољној мери уважена – да су којим случајем угрожена, претпостављам да би се огласило неко релевантно потрошачко удружење да их брани. Исто тако, заштићена су и права кућних љубимаца, који имају свој термин за шетњу у току полицијског часа. Када би права животиња била угрожена, несумњиво би се огласило удружење грађана које се бави њиховом заштитом (успут, да приупитам, можда неко зна: да ли постоји и неко удружење за заштиту од животиња, будући да је једног мог сабрата-свештеника већ два пута на парохији ујео нечији пас?). Но када је реч о угроженом верском праву православних Срба да у току полицијског часа недељом – а особито на Васкрс – дођу до својих храмова (уз поштовање свих утврђених мера заштите и прописâ), ту већ не постоји удружење које би по природи ствари устало у њихову одбрану.
    Са друге стране, реаговали су архијереји, свештеници, монаси, верници... што је било сасвим очекивано. И гле чуда: неки од њих су се убрзо нашли на „рафалној паљби“ зато што се доследно боре за права православних хришћана. У нападу на њих су се посебно истакли такозвани „независни“ медији и на њима пожељни интелектуалци и живописни политички делатници. Овде, међутим, треба нешто одмах разјаснити: независни медији не постоје, ма како они сами себе карактерисали. Без детаљног улажења у домен медијске теорије, свакоме ко иоле мисли својом главом је јасно да постоје макар четири основна фактора који утичу на медије (узимамо у обзир пре свега радио и телевизију) и њихово извештавање. То су: 1) политички притисак (који је изражен углавном код ауторитарних режима), 2) структура капитала (због чега медијске куће готово редовно извештавају конвергентно интересима капитала на коме почивају), 3) оглашивачи (у зависности од тога колико одређени медиј зависи од плаћених реклама) и 4) уредништво (са својим ставовима и светоназором, према којима се бирају пожељне теме и саговорници). Било да наведене факторе узмемо све заједно или појединачно, ствар је јасна: независни медији су илузија за наивне медијске конзументе. Ако то већ знамо, који од четири наведена утицаја је био пресудан да српски назови-независни медији и њихови трабанти ових дана готово оркестрирано ударе по СПЦ? То ће, можда, открити време пред нама – оно што је већ сада евидентно јесте да су највише напада претрпела неколицина архијерејâ и свештеникâ, а да је најинтензивнији удар био усмерен на једног човека: епископа бачког.
    Зашто баш на њега? Одговор је једноставан: због чврстог става у погледу највеће хришћанске светиње, Светог Причешћа. Узевши у обзир да је – поред српског патријарха и митрополита црногорско-приморског – реч о једном од најугледнијих архијереја Цркве и, уједно, портпаролу Светог Архијерејског Синода, сасвим је јасно откуда то да се последњих седмица управо на његовом лику константно црта медијска мета. Последње саопштење епархије бачке, у коме се констатује да је апел Синода одбијен, и истовремено најављује да ће се у храмовима служба служити тако што ће они бити отворени, је квази-независним медијима дало повода за нове „опсервације“. Притом, ниједан од тих медија се није позабавио чињеницом да се управо у Војводини (по којој су углавном протеклих седмица ишли да снимају причешћивање верникâ испред храмова) у овом тренутку, према званичним извештајима, епидемија практично гаси! Како год, једно је сигурно: ова криза је допринела да свако у српском друштву (и у Цркви) покаже „свој траг“.
    Халабука која је из једног дела јавне сфере тренутно усмерена према СПЦ треба да нас учини свеснијим једне веома важне ствари, коју ваља имати на уму и онда када, уз Божију помоћ, прође искушење пандемије. Наиме, мора нам коначно бити јасно да је Србија једна од оних земаља које одавно имају своју „дубоку државу“ – тамног двојника који све време ровари управо против српског народа и његове Цркве. У питању је, суштински гледано, вредносна наследница система инсталираног у Србији после Другог светског рата, која свој утицај не дистрибуира пирамидално и видљиво, путем прецизно структуриране хијерархије моћи (као што су то радили комунисти), већ дифузно, капиларно, и донекле невидљиво, путем расуте хетерогене мреже која функционише невезано од политичког режима који је на власти. Владајући режими се, дакле, мењају, али поменута идеолошка мрежа је константа и она је нетрпељива према сваком човеку који се бори за интересе Срба и Српске Православне Цркве (одатле њено блиско „сродство“ са комунистима).
    О овом феномену сам нешто више почео да размишљам пре пет година, када сам позван да будем учесник на Конгресу српских психологâ на Златибору. На сесији која се тицала манипулативних психолошких техника верских секти, појавио се у публици један познати учесник домаће политичке сцене, заједно са својим присталицама, и покушао да наметне идеју изједначавања правâ СПЦ са правима разних секти и култова који постоје у Србији (нисам ових дана чуо тог политичара да је реаговао на чињеницу да кућни љубимци у одређеним ситуацијама имају већа права од верникâ СПЦ). Наравно да нисам одолео да (у одмереном и академском тону) одговорим тој групи острашћених критичара, која се јако изненадила када је видела да је неки православни свештеник такође присутан у публици (откуда сад па то?). Било како било, када је бурна дебата завршена, пришао сам једној од особа која је износила критику СПЦ, да бисмо у неформалном и опуштенијем разговору наставили започету тему. Запрепастио сам се када ми је готово моментално одговорила да је та тема у ствари и не занима јер она заправо „презире Цркву“! Када сам нешто касније сазнао на ком се положају дотична особа налази у једној општинској управи, питао сам се: како уопште Црква опстаје у градовима у којима делују тако „непристрасни“ службеници?
    Но нека их свих заједно, нека испуне „меру отаца“ (уп. Мт 23, 32) који су им претходили. Речима Светог старца Вукашина из Клепаца: само нека раде свој посао. Прошло је време комуниста, а Црква је о(п)стала – проћи ће једног дана и време криптокомуниста, а Црква ће о(п)стати.
    А док та смутна времена не прођу, није лоша идеја да неко ипак оснује поменуто Удружење за заштиту права Срба у Србији...
      Велики Четвртак,  лета Господњег 2020.   За Поуке.орг   Презвитер Оливер Суботић
    View full Странице
  9. Волим
    Поуке.орг - инфо got a reaction from PredragVId in Презвитер др Оливер Суботић: Права Срба у Србији - кратак осврт поводом тренутне ситуације   
    Доносимо текст пречасног презвитера др Оливера Суботића, пароха при храму светог Александра Невског у Београду и главног и одговорног уредника "Православног мисионара", под насловом: Права Срба у Србији - кратак осврт поводом тренутне ситуације.      Пре нешто више од деценије, један пријатељ (тадашњи ђакон жичке епархије) ми је рекао да је дошло време да се оснује Удружење за заштиту права Срба у Србији. Знајући да је тај протођакон не само духован, већ и духовит човек, његову изјаву сам схватио као симпатичну досетку, помало у контексту ситуације кроз коју смо заједно прошли на пољу одбране права на електронску приватност у то време. Ових дана ми се, међутим, његова реченица непрестано враћа у сећање, због ситуације у којој су de facto и de jure угрожена права православних Срба у Србији, и то када је реч о централној тачки нашег духовног идентитета: Светој Литургији.
    Хајде за почетак да размотримо чија су све права у довољној мери заштићена у периоду проглашеног ванредног стања у Србији током пандемије. Имали смо прилике да читамо о томе у бурним расправама на интернету. Повод су биле слике гужви по супермаркетима, у којима купци нити носе заштитне маске нити држе препоручену просторну дистанцу нити се, пак, придржавају броја људи у затвореном простору. Потрошачка права су (и поред очигледног кршења мера и препорука) ипак у довољној мери уважена – да су којим случајем угрожена, претпостављам да би се огласило неко релевантно потрошачко удружење да их брани. Исто тако, заштићена су и права кућних љубимаца, који имају свој термин за шетњу у току полицијског часа. Када би права животиња била угрожена, несумњиво би се огласило удружење грађана које се бави њиховом заштитом (успут, да приупитам, можда неко зна: да ли постоји и неко удружење за заштиту од животиња, будући да је једног мог сабрата-свештеника већ два пута на парохији ујео нечији пас?). Но када је реч о угроженом верском праву православних Срба да у току полицијског часа недељом – а особито на Васкрс – дођу до својих храмова (уз поштовање свих утврђених мера заштите и прописâ), ту већ не постоји удружење које би по природи ствари устало у њихову одбрану.
    Са друге стране, реаговали су архијереји, свештеници, монаси, верници... што је било сасвим очекивано. И гле чуда: неки од њих су се убрзо нашли на „рафалној паљби“ зато што се доследно боре за права православних хришћана. У нападу на њих су се посебно истакли такозвани „независни“ медији и на њима пожељни интелектуалци и живописни политички делатници. Овде, међутим, треба нешто одмах разјаснити: независни медији не постоје, ма како они сами себе карактерисали. Без детаљног улажења у домен медијске теорије, свакоме ко иоле мисли својом главом је јасно да постоје макар четири основна фактора који утичу на медије (узимамо у обзир пре свега радио и телевизију) и њихово извештавање. То су: 1) политички притисак (који је изражен углавном код ауторитарних режима), 2) структура капитала (због чега медијске куће готово редовно извештавају конвергентно интересима капитала на коме почивају), 3) оглашивачи (у зависности од тога колико одређени медиј зависи од плаћених реклама) и 4) уредништво (са својим ставовима и светоназором, према којима се бирају пожељне теме и саговорници). Било да наведене факторе узмемо све заједно или појединачно, ствар је јасна: независни медији су илузија за наивне медијске конзументе. Ако то већ знамо, који од четири наведена утицаја је био пресудан да српски назови-независни медији и њихови трабанти ових дана готово оркестрирано ударе по СПЦ? То ће, можда, открити време пред нама – оно што је већ сада евидентно јесте да су највише напада претрпела неколицина архијерејâ и свештеникâ, а да је најинтензивнији удар био усмерен на једног човека: епископа бачког.
    Зашто баш на њега? Одговор је једноставан: због чврстог става у погледу највеће хришћанске светиње, Светог Причешћа. Узевши у обзир да је – поред српског патријарха и митрополита црногорско-приморског – реч о једном од најугледнијих архијереја Цркве и, уједно, портпаролу Светог Архијерејског Синода, сасвим је јасно откуда то да се последњих седмица управо на његовом лику константно црта медијска мета. Последње саопштење епархије бачке, у коме се констатује да је апел Синода одбијен, и истовремено најављује да ће се у храмовима служба служити тако што ће они бити отворени, је квази-независним медијима дало повода за нове „опсервације“. Притом, ниједан од тих медија се није позабавио чињеницом да се управо у Војводини (по којој су углавном протеклих седмица ишли да снимају причешћивање верникâ испред храмова) у овом тренутку, према званичним извештајима, епидемија практично гаси! Како год, једно је сигурно: ова криза је допринела да свако у српском друштву (и у Цркви) покаже „свој траг“.
    Халабука која је из једног дела јавне сфере тренутно усмерена према СПЦ треба да нас учини свеснијим једне веома важне ствари, коју ваља имати на уму и онда када, уз Божију помоћ, прође искушење пандемије. Наиме, мора нам коначно бити јасно да је Србија једна од оних земаља које одавно имају своју „дубоку државу“ – тамног двојника који све време ровари управо против српског народа и његове Цркве. У питању је, суштински гледано, вредносна наследница система инсталираног у Србији после Другог светског рата, која свој утицај не дистрибуира пирамидално и видљиво, путем прецизно структуриране хијерархије моћи (као што су то радили комунисти), већ дифузно, капиларно, и донекле невидљиво, путем расуте хетерогене мреже која функционише невезано од политичког режима који је на власти. Владајући режими се, дакле, мењају, али поменута идеолошка мрежа је константа и она је нетрпељива према сваком човеку који се бори за интересе Срба и Српске Православне Цркве (одатле њено блиско „сродство“ са комунистима).
    О овом феномену сам нешто више почео да размишљам пре пет година, када сам позван да будем учесник на Конгресу српских психологâ на Златибору. На сесији која се тицала манипулативних психолошких техника верских секти, појавио се у публици један познати учесник домаће политичке сцене, заједно са својим присталицама, и покушао да наметне идеју изједначавања правâ СПЦ са правима разних секти и култова који постоје у Србији (нисам ових дана чуо тог политичара да је реаговао на чињеницу да кућни љубимци у одређеним ситуацијама имају већа права од верникâ СПЦ). Наравно да нисам одолео да (у одмереном и академском тону) одговорим тој групи острашћених критичара, која се јако изненадила када је видела да је неки православни свештеник такође присутан у публици (откуда сад па то?). Било како било, када је бурна дебата завршена, пришао сам једној од особа која је износила критику СПЦ, да бисмо у неформалном и опуштенијем разговору наставили започету тему. Запрепастио сам се када ми је готово моментално одговорила да је та тема у ствари и не занима јер она заправо „презире Цркву“! Када сам нешто касније сазнао на ком се положају дотична особа налази у једној општинској управи, питао сам се: како уопште Црква опстаје у градовима у којима делују тако „непристрасни“ службеници?
    Но нека их свих заједно, нека испуне „меру отаца“ (уп. Мт 23, 32) који су им претходили. Речима Светог старца Вукашина из Клепаца: само нека раде свој посао. Прошло је време комуниста, а Црква је о(п)стала – проћи ће једног дана и време криптокомуниста, а Црква ће о(п)стати.
    А док та смутна времена не прођу, није лоша идеја да неко ипак оснује поменуто Удружење за заштиту права Срба у Србији...
      Велики Четвртак,  лета Господњег 2020.   За Поуке.орг   Презвитер Оливер Суботић
    View full Странице
  10. Свиђа ми се
    Поуке.орг - инфо got a reaction from stevanjuric in Презвитер др Оливер Суботић: Права Срба у Србији - кратак осврт поводом тренутне ситуације   
    Доносимо текст пречасног презвитера др Оливера Суботића, пароха при храму светог Александра Невског у Београду и главног и одговорног уредника "Православног мисионара", под насловом: Права Срба у Србији - кратак осврт поводом тренутне ситуације.      Пре нешто више од деценије, један пријатељ (тадашњи ђакон жичке епархије) ми је рекао да је дошло време да се оснује Удружење за заштиту права Срба у Србији. Знајући да је тај протођакон не само духован, већ и духовит човек, његову изјаву сам схватио као симпатичну досетку, помало у контексту ситуације кроз коју смо заједно прошли на пољу одбране права на електронску приватност у то време. Ових дана ми се, међутим, његова реченица непрестано враћа у сећање, због ситуације у којој су de facto и de jure угрожена права православних Срба у Србији, и то када је реч о централној тачки нашег духовног идентитета: Светој Литургији.
    Хајде за почетак да размотримо чија су све права у довољној мери заштићена у периоду проглашеног ванредног стања у Србији током пандемије. Имали смо прилике да читамо о томе у бурним расправама на интернету. Повод су биле слике гужви по супермаркетима, у којима купци нити носе заштитне маске нити држе препоручену просторну дистанцу нити се, пак, придржавају броја људи у затвореном простору. Потрошачка права су (и поред очигледног кршења мера и препорука) ипак у довољној мери уважена – да су којим случајем угрожена, претпостављам да би се огласило неко релевантно потрошачко удружење да их брани. Исто тако, заштићена су и права кућних љубимаца, који имају свој термин за шетњу у току полицијског часа. Када би права животиња била угрожена, несумњиво би се огласило удружење грађана које се бави њиховом заштитом (успут, да приупитам, можда неко зна: да ли постоји и неко удружење за заштиту од животиња, будући да је једног мог сабрата-свештеника већ два пута на парохији ујео нечији пас?). Но када је реч о угроженом верском праву православних Срба да у току полицијског часа недељом – а особито на Васкрс – дођу до својих храмова (уз поштовање свих утврђених мера заштите и прописâ), ту већ не постоји удружење које би по природи ствари устало у њихову одбрану.
    Са друге стране, реаговали су архијереји, свештеници, монаси, верници... што је било сасвим очекивано. И гле чуда: неки од њих су се убрзо нашли на „рафалној паљби“ зато што се доследно боре за права православних хришћана. У нападу на њих су се посебно истакли такозвани „независни“ медији и на њима пожељни интелектуалци и живописни политички делатници. Овде, међутим, треба нешто одмах разјаснити: независни медији не постоје, ма како они сами себе карактерисали. Без детаљног улажења у домен медијске теорије, свакоме ко иоле мисли својом главом је јасно да постоје макар четири основна фактора који утичу на медије (узимамо у обзир пре свега радио и телевизију) и њихово извештавање. То су: 1) политички притисак (који је изражен углавном код ауторитарних режима), 2) структура капитала (због чега медијске куће готово редовно извештавају конвергентно интересима капитала на коме почивају), 3) оглашивачи (у зависности од тога колико одређени медиј зависи од плаћених реклама) и 4) уредништво (са својим ставовима и светоназором, према којима се бирају пожељне теме и саговорници). Било да наведене факторе узмемо све заједно или појединачно, ствар је јасна: независни медији су илузија за наивне медијске конзументе. Ако то већ знамо, који од четири наведена утицаја је био пресудан да српски назови-независни медији и њихови трабанти ових дана готово оркестрирано ударе по СПЦ? То ће, можда, открити време пред нама – оно што је већ сада евидентно јесте да су највише напада претрпела неколицина архијерејâ и свештеникâ, а да је најинтензивнији удар био усмерен на једног човека: епископа бачког.
    Зашто баш на њега? Одговор је једноставан: због чврстог става у погледу највеће хришћанске светиње, Светог Причешћа. Узевши у обзир да је – поред српског патријарха и митрополита црногорско-приморског – реч о једном од најугледнијих архијереја Цркве и, уједно, портпаролу Светог Архијерејског Синода, сасвим је јасно откуда то да се последњих седмица управо на његовом лику константно црта медијска мета. Последње саопштење епархије бачке, у коме се констатује да је апел Синода одбијен, и истовремено најављује да ће се у храмовима служба служити тако што ће они бити отворени, је квази-независним медијима дало повода за нове „опсервације“. Притом, ниједан од тих медија се није позабавио чињеницом да се управо у Војводини (по којој су углавном протеклих седмица ишли да снимају причешћивање верникâ испред храмова) у овом тренутку, према званичним извештајима, епидемија практично гаси! Како год, једно је сигурно: ова криза је допринела да свако у српском друштву (и у Цркви) покаже „свој траг“.
    Халабука која је из једног дела јавне сфере тренутно усмерена према СПЦ треба да нас учини свеснијим једне веома важне ствари, коју ваља имати на уму и онда када, уз Божију помоћ, прође искушење пандемије. Наиме, мора нам коначно бити јасно да је Србија једна од оних земаља које одавно имају своју „дубоку државу“ – тамног двојника који све време ровари управо против српског народа и његове Цркве. У питању је, суштински гледано, вредносна наследница система инсталираног у Србији после Другог светског рата, која свој утицај не дистрибуира пирамидално и видљиво, путем прецизно структуриране хијерархије моћи (као што су то радили комунисти), већ дифузно, капиларно, и донекле невидљиво, путем расуте хетерогене мреже која функционише невезано од политичког режима који је на власти. Владајући режими се, дакле, мењају, али поменута идеолошка мрежа је константа и она је нетрпељива према сваком човеку који се бори за интересе Срба и Српске Православне Цркве (одатле њено блиско „сродство“ са комунистима).
    О овом феномену сам нешто више почео да размишљам пре пет година, када сам позван да будем учесник на Конгресу српских психологâ на Златибору. На сесији која се тицала манипулативних психолошких техника верских секти, појавио се у публици један познати учесник домаће политичке сцене, заједно са својим присталицама, и покушао да наметне идеју изједначавања правâ СПЦ са правима разних секти и култова који постоје у Србији (нисам ових дана чуо тог политичара да је реаговао на чињеницу да кућни љубимци у одређеним ситуацијама имају већа права од верникâ СПЦ). Наравно да нисам одолео да (у одмереном и академском тону) одговорим тој групи острашћених критичара, која се јако изненадила када је видела да је неки православни свештеник такође присутан у публици (откуда сад па то?). Било како било, када је бурна дебата завршена, пришао сам једној од особа која је износила критику СПЦ, да бисмо у неформалном и опуштенијем разговору наставили започету тему. Запрепастио сам се када ми је готово моментално одговорила да је та тема у ствари и не занима јер она заправо „презире Цркву“! Када сам нешто касније сазнао на ком се положају дотична особа налази у једној општинској управи, питао сам се: како уопште Црква опстаје у градовима у којима делују тако „непристрасни“ службеници?
    Но нека их свих заједно, нека испуне „меру отаца“ (уп. Мт 23, 32) који су им претходили. Речима Светог старца Вукашина из Клепаца: само нека раде свој посао. Прошло је време комуниста, а Црква је о(п)стала – проћи ће једног дана и време криптокомуниста, а Црква ће о(п)стати.
    А док та смутна времена не прођу, није лоша идеја да неко ипак оснује поменуто Удружење за заштиту права Срба у Србији...
      Велики Четвртак,  лета Господњег 2020.   За Поуке.орг   Презвитер Оливер Суботић
    View full Странице
  11. Свиђа ми се
    Поуке.орг - инфо got a reaction from Благовесник in Презвитер др Оливер Суботић: Права Срба у Србији - кратак осврт поводом тренутне ситуације   
    Доносимо текст пречасног презвитера др Оливера Суботића, пароха при храму светог Александра Невског у Београду и главног и одговорног уредника "Православног мисионара", под насловом: Права Срба у Србији - кратак осврт поводом тренутне ситуације.      Пре нешто више од деценије, један пријатељ (тадашњи ђакон жичке епархије) ми је рекао да је дошло време да се оснује Удружење за заштиту права Срба у Србији. Знајући да је тај протођакон не само духован, већ и духовит човек, његову изјаву сам схватио као симпатичну досетку, помало у контексту ситуације кроз коју смо заједно прошли на пољу одбране права на електронску приватност у то време. Ових дана ми се, међутим, његова реченица непрестано враћа у сећање, због ситуације у којој су de facto и de jure угрожена права православних Срба у Србији, и то када је реч о централној тачки нашег духовног идентитета: Светој Литургији.
    Хајде за почетак да размотримо чија су све права у довољној мери заштићена у периоду проглашеног ванредног стања у Србији током пандемије. Имали смо прилике да читамо о томе у бурним расправама на интернету. Повод су биле слике гужви по супермаркетима, у којима купци нити носе заштитне маске нити држе препоручену просторну дистанцу нити се, пак, придржавају броја људи у затвореном простору. Потрошачка права су (и поред очигледног кршења мера и препорука) ипак у довољној мери уважена – да су којим случајем угрожена, претпостављам да би се огласило неко релевантно потрошачко удружење да их брани. Исто тако, заштићена су и права кућних љубимаца, који имају свој термин за шетњу у току полицијског часа. Када би права животиња била угрожена, несумњиво би се огласило удружење грађана које се бави њиховом заштитом (успут, да приупитам, можда неко зна: да ли постоји и неко удружење за заштиту од животиња, будући да је једног мог сабрата-свештеника већ два пута на парохији ујео нечији пас?). Но када је реч о угроженом верском праву православних Срба да у току полицијског часа недељом – а особито на Васкрс – дођу до својих храмова (уз поштовање свих утврђених мера заштите и прописâ), ту већ не постоји удружење које би по природи ствари устало у њихову одбрану.
    Са друге стране, реаговали су архијереји, свештеници, монаси, верници... што је било сасвим очекивано. И гле чуда: неки од њих су се убрзо нашли на „рафалној паљби“ зато што се доследно боре за права православних хришћана. У нападу на њих су се посебно истакли такозвани „независни“ медији и на њима пожељни интелектуалци и живописни политички делатници. Овде, међутим, треба нешто одмах разјаснити: независни медији не постоје, ма како они сами себе карактерисали. Без детаљног улажења у домен медијске теорије, свакоме ко иоле мисли својом главом је јасно да постоје макар четири основна фактора који утичу на медије (узимамо у обзир пре свега радио и телевизију) и њихово извештавање. То су: 1) политички притисак (који је изражен углавном код ауторитарних режима), 2) структура капитала (због чега медијске куће готово редовно извештавају конвергентно интересима капитала на коме почивају), 3) оглашивачи (у зависности од тога колико одређени медиј зависи од плаћених реклама) и 4) уредништво (са својим ставовима и светоназором, према којима се бирају пожељне теме и саговорници). Било да наведене факторе узмемо све заједно или појединачно, ствар је јасна: независни медији су илузија за наивне медијске конзументе. Ако то већ знамо, који од четири наведена утицаја је био пресудан да српски назови-независни медији и њихови трабанти ових дана готово оркестрирано ударе по СПЦ? То ће, можда, открити време пред нама – оно што је већ сада евидентно јесте да су највише напада претрпела неколицина архијерејâ и свештеникâ, а да је најинтензивнији удар био усмерен на једног човека: епископа бачког.
    Зашто баш на њега? Одговор је једноставан: због чврстог става у погледу највеће хришћанске светиње, Светог Причешћа. Узевши у обзир да је – поред српског патријарха и митрополита црногорско-приморског – реч о једном од најугледнијих архијереја Цркве и, уједно, портпаролу Светог Архијерејског Синода, сасвим је јасно откуда то да се последњих седмица управо на његовом лику константно црта медијска мета. Последње саопштење епархије бачке, у коме се констатује да је апел Синода одбијен, и истовремено најављује да ће се у храмовима служба служити тако што ће они бити отворени, је квази-независним медијима дало повода за нове „опсервације“. Притом, ниједан од тих медија се није позабавио чињеницом да се управо у Војводини (по којој су углавном протеклих седмица ишли да снимају причешћивање верникâ испред храмова) у овом тренутку, према званичним извештајима, епидемија практично гаси! Како год, једно је сигурно: ова криза је допринела да свако у српском друштву (и у Цркви) покаже „свој траг“.
    Халабука која је из једног дела јавне сфере тренутно усмерена према СПЦ треба да нас учини свеснијим једне веома важне ствари, коју ваља имати на уму и онда када, уз Божију помоћ, прође искушење пандемије. Наиме, мора нам коначно бити јасно да је Србија једна од оних земаља које одавно имају своју „дубоку државу“ – тамног двојника који све време ровари управо против српског народа и његове Цркве. У питању је, суштински гледано, вредносна наследница система инсталираног у Србији после Другог светског рата, која свој утицај не дистрибуира пирамидално и видљиво, путем прецизно структуриране хијерархије моћи (као што су то радили комунисти), већ дифузно, капиларно, и донекле невидљиво, путем расуте хетерогене мреже која функционише невезано од политичког режима који је на власти. Владајући режими се, дакле, мењају, али поменута идеолошка мрежа је константа и она је нетрпељива према сваком човеку који се бори за интересе Срба и Српске Православне Цркве (одатле њено блиско „сродство“ са комунистима).
    О овом феномену сам нешто више почео да размишљам пре пет година, када сам позван да будем учесник на Конгресу српских психологâ на Златибору. На сесији која се тицала манипулативних психолошких техника верских секти, појавио се у публици један познати учесник домаће политичке сцене, заједно са својим присталицама, и покушао да наметне идеју изједначавања правâ СПЦ са правима разних секти и култова који постоје у Србији (нисам ових дана чуо тог политичара да је реаговао на чињеницу да кућни љубимци у одређеним ситуацијама имају већа права од верникâ СПЦ). Наравно да нисам одолео да (у одмереном и академском тону) одговорим тој групи острашћених критичара, која се јако изненадила када је видела да је неки православни свештеник такође присутан у публици (откуда сад па то?). Било како било, када је бурна дебата завршена, пришао сам једној од особа која је износила критику СПЦ, да бисмо у неформалном и опуштенијем разговору наставили започету тему. Запрепастио сам се када ми је готово моментално одговорила да је та тема у ствари и не занима јер она заправо „презире Цркву“! Када сам нешто касније сазнао на ком се положају дотична особа налази у једној општинској управи, питао сам се: како уопште Црква опстаје у градовима у којима делују тако „непристрасни“ службеници?
    Но нека их свих заједно, нека испуне „меру отаца“ (уп. Мт 23, 32) који су им претходили. Речима Светог старца Вукашина из Клепаца: само нека раде свој посао. Прошло је време комуниста, а Црква је о(п)стала – проћи ће једног дана и време криптокомуниста, а Црква ће о(п)стати.
    А док та смутна времена не прођу, није лоша идеја да неко ипак оснује поменуто Удружење за заштиту права Срба у Србији...
      Велики Четвртак,  лета Господњег 2020.   За Поуке.орг   Презвитер Оливер Суботић
    View full Странице
  12. Свиђа ми се
    Поуке.орг - инфо got a reaction from Вукашин in Презвитер др Оливер Суботић: Права Срба у Србији - кратак осврт поводом тренутне ситуације   
    Доносимо текст пречасног презвитера др Оливера Суботића, пароха при храму светог Александра Невског у Београду и главног и одговорног уредника "Православног мисионара", под насловом: Права Срба у Србији - кратак осврт поводом тренутне ситуације.      Пре нешто више од деценије, један пријатељ (тадашњи ђакон жичке епархије) ми је рекао да је дошло време да се оснује Удружење за заштиту права Срба у Србији. Знајући да је тај протођакон не само духован, већ и духовит човек, његову изјаву сам схватио као симпатичну досетку, помало у контексту ситуације кроз коју смо заједно прошли на пољу одбране права на електронску приватност у то време. Ових дана ми се, међутим, његова реченица непрестано враћа у сећање, због ситуације у којој су de facto и de jure угрожена права православних Срба у Србији, и то када је реч о централној тачки нашег духовног идентитета: Светој Литургији.
    Хајде за почетак да размотримо чија су све права у довољној мери заштићена у периоду проглашеног ванредног стања у Србији током пандемије. Имали смо прилике да читамо о томе у бурним расправама на интернету. Повод су биле слике гужви по супермаркетима, у којима купци нити носе заштитне маске нити држе препоручену просторну дистанцу нити се, пак, придржавају броја људи у затвореном простору. Потрошачка права су (и поред очигледног кршења мера и препорука) ипак у довољној мери уважена – да су којим случајем угрожена, претпостављам да би се огласило неко релевантно потрошачко удружење да их брани. Исто тако, заштићена су и права кућних љубимаца, који имају свој термин за шетњу у току полицијског часа. Када би права животиња била угрожена, несумњиво би се огласило удружење грађана које се бави њиховом заштитом (успут, да приупитам, можда неко зна: да ли постоји и неко удружење за заштиту од животиња, будући да је једног мог сабрата-свештеника већ два пута на парохији ујео нечији пас?). Но када је реч о угроженом верском праву православних Срба да у току полицијског часа недељом – а особито на Васкрс – дођу до својих храмова (уз поштовање свих утврђених мера заштите и прописâ), ту већ не постоји удружење које би по природи ствари устало у њихову одбрану.
    Са друге стране, реаговали су архијереји, свештеници, монаси, верници... што је било сасвим очекивано. И гле чуда: неки од њих су се убрзо нашли на „рафалној паљби“ зато што се доследно боре за права православних хришћана. У нападу на њих су се посебно истакли такозвани „независни“ медији и на њима пожељни интелектуалци и живописни политички делатници. Овде, међутим, треба нешто одмах разјаснити: независни медији не постоје, ма како они сами себе карактерисали. Без детаљног улажења у домен медијске теорије, свакоме ко иоле мисли својом главом је јасно да постоје макар четири основна фактора који утичу на медије (узимамо у обзир пре свега радио и телевизију) и њихово извештавање. То су: 1) политички притисак (који је изражен углавном код ауторитарних режима), 2) структура капитала (због чега медијске куће готово редовно извештавају конвергентно интересима капитала на коме почивају), 3) оглашивачи (у зависности од тога колико одређени медиј зависи од плаћених реклама) и 4) уредништво (са својим ставовима и светоназором, према којима се бирају пожељне теме и саговорници). Било да наведене факторе узмемо све заједно или појединачно, ствар је јасна: независни медији су илузија за наивне медијске конзументе. Ако то већ знамо, који од четири наведена утицаја је био пресудан да српски назови-независни медији и њихови трабанти ових дана готово оркестрирано ударе по СПЦ? То ће, можда, открити време пред нама – оно што је већ сада евидентно јесте да су највише напада претрпела неколицина архијерејâ и свештеникâ, а да је најинтензивнији удар био усмерен на једног човека: епископа бачког.
    Зашто баш на њега? Одговор је једноставан: због чврстог става у погледу највеће хришћанске светиње, Светог Причешћа. Узевши у обзир да је – поред српског патријарха и митрополита црногорско-приморског – реч о једном од најугледнијих архијереја Цркве и, уједно, портпаролу Светог Архијерејског Синода, сасвим је јасно откуда то да се последњих седмица управо на његовом лику константно црта медијска мета. Последње саопштење епархије бачке, у коме се констатује да је апел Синода одбијен, и истовремено најављује да ће се у храмовима служба служити тако што ће они бити отворени, је квази-независним медијима дало повода за нове „опсервације“. Притом, ниједан од тих медија се није позабавио чињеницом да се управо у Војводини (по којој су углавном протеклих седмица ишли да снимају причешћивање верникâ испред храмова) у овом тренутку, према званичним извештајима, епидемија практично гаси! Како год, једно је сигурно: ова криза је допринела да свако у српском друштву (и у Цркви) покаже „свој траг“.
    Халабука која је из једног дела јавне сфере тренутно усмерена према СПЦ треба да нас учини свеснијим једне веома важне ствари, коју ваља имати на уму и онда када, уз Божију помоћ, прође искушење пандемије. Наиме, мора нам коначно бити јасно да је Србија једна од оних земаља које одавно имају своју „дубоку државу“ – тамног двојника који све време ровари управо против српског народа и његове Цркве. У питању је, суштински гледано, вредносна наследница система инсталираног у Србији после Другог светског рата, која свој утицај не дистрибуира пирамидално и видљиво, путем прецизно структуриране хијерархије моћи (као што су то радили комунисти), већ дифузно, капиларно, и донекле невидљиво, путем расуте хетерогене мреже која функционише невезано од политичког режима који је на власти. Владајући режими се, дакле, мењају, али поменута идеолошка мрежа је константа и она је нетрпељива према сваком човеку који се бори за интересе Срба и Српске Православне Цркве (одатле њено блиско „сродство“ са комунистима).
    О овом феномену сам нешто више почео да размишљам пре пет година, када сам позван да будем учесник на Конгресу српских психологâ на Златибору. На сесији која се тицала манипулативних психолошких техника верских секти, појавио се у публици један познати учесник домаће политичке сцене, заједно са својим присталицама, и покушао да наметне идеју изједначавања правâ СПЦ са правима разних секти и култова који постоје у Србији (нисам ових дана чуо тог политичара да је реаговао на чињеницу да кућни љубимци у одређеним ситуацијама имају већа права од верникâ СПЦ). Наравно да нисам одолео да (у одмереном и академском тону) одговорим тој групи острашћених критичара, која се јако изненадила када је видела да је неки православни свештеник такође присутан у публици (откуда сад па то?). Било како било, када је бурна дебата завршена, пришао сам једној од особа која је износила критику СПЦ, да бисмо у неформалном и опуштенијем разговору наставили започету тему. Запрепастио сам се када ми је готово моментално одговорила да је та тема у ствари и не занима јер она заправо „презире Цркву“! Када сам нешто касније сазнао на ком се положају дотична особа налази у једној општинској управи, питао сам се: како уопште Црква опстаје у градовима у којима делују тако „непристрасни“ службеници?
    Но нека их свих заједно, нека испуне „меру отаца“ (уп. Мт 23, 32) који су им претходили. Речима Светог старца Вукашина из Клепаца: само нека раде свој посао. Прошло је време комуниста, а Црква је о(п)стала – проћи ће једног дана и време криптокомуниста, а Црква ће о(п)стати.
    А док та смутна времена не прођу, није лоша идеја да неко ипак оснује поменуто Удружење за заштиту права Срба у Србији...
      Велики Четвртак,  лета Господњег 2020.   За Поуке.орг   Презвитер Оливер Суботић
    View full Странице
  13. Свиђа ми се
    Поуке.орг - инфо got a reaction from Протомајстор in Презвитер др Оливер Суботић: Права Срба у Србији - кратак осврт поводом тренутне ситуације   
    Доносимо текст пречасног презвитера др Оливера Суботића, пароха при храму светог Александра Невског у Београду и главног и одговорног уредника "Православног мисионара", под насловом: Права Срба у Србији - кратак осврт поводом тренутне ситуације.      Пре нешто више од деценије, један пријатељ (тадашњи ђакон жичке епархије) ми је рекао да је дошло време да се оснује Удружење за заштиту права Срба у Србији. Знајући да је тај протођакон не само духован, већ и духовит човек, његову изјаву сам схватио као симпатичну досетку, помало у контексту ситуације кроз коју смо заједно прошли на пољу одбране права на електронску приватност у то време. Ових дана ми се, међутим, његова реченица непрестано враћа у сећање, због ситуације у којој су de facto и de jure угрожена права православних Срба у Србији, и то када је реч о централној тачки нашег духовног идентитета: Светој Литургији.
    Хајде за почетак да размотримо чија су све права у довољној мери заштићена у периоду проглашеног ванредног стања у Србији током пандемије. Имали смо прилике да читамо о томе у бурним расправама на интернету. Повод су биле слике гужви по супермаркетима, у којима купци нити носе заштитне маске нити држе препоручену просторну дистанцу нити се, пак, придржавају броја људи у затвореном простору. Потрошачка права су (и поред очигледног кршења мера и препорука) ипак у довољној мери уважена – да су којим случајем угрожена, претпостављам да би се огласило неко релевантно потрошачко удружење да их брани. Исто тако, заштићена су и права кућних љубимаца, који имају свој термин за шетњу у току полицијског часа. Када би права животиња била угрожена, несумњиво би се огласило удружење грађана које се бави њиховом заштитом (успут, да приупитам, можда неко зна: да ли постоји и неко удружење за заштиту од животиња, будући да је једног мог сабрата-свештеника већ два пута на парохији ујео нечији пас?). Но када је реч о угроженом верском праву православних Срба да у току полицијског часа недељом – а особито на Васкрс – дођу до својих храмова (уз поштовање свих утврђених мера заштите и прописâ), ту већ не постоји удружење које би по природи ствари устало у њихову одбрану.
    Са друге стране, реаговали су архијереји, свештеници, монаси, верници... што је било сасвим очекивано. И гле чуда: неки од њих су се убрзо нашли на „рафалној паљби“ зато што се доследно боре за права православних хришћана. У нападу на њих су се посебно истакли такозвани „независни“ медији и на њима пожељни интелектуалци и живописни политички делатници. Овде, међутим, треба нешто одмах разјаснити: независни медији не постоје, ма како они сами себе карактерисали. Без детаљног улажења у домен медијске теорије, свакоме ко иоле мисли својом главом је јасно да постоје макар четири основна фактора који утичу на медије (узимамо у обзир пре свега радио и телевизију) и њихово извештавање. То су: 1) политички притисак (који је изражен углавном код ауторитарних режима), 2) структура капитала (због чега медијске куће готово редовно извештавају конвергентно интересима капитала на коме почивају), 3) оглашивачи (у зависности од тога колико одређени медиј зависи од плаћених реклама) и 4) уредништво (са својим ставовима и светоназором, према којима се бирају пожељне теме и саговорници). Било да наведене факторе узмемо све заједно или појединачно, ствар је јасна: независни медији су илузија за наивне медијске конзументе. Ако то већ знамо, који од четири наведена утицаја је био пресудан да српски назови-независни медији и њихови трабанти ових дана готово оркестрирано ударе по СПЦ? То ће, можда, открити време пред нама – оно што је већ сада евидентно јесте да су највише напада претрпела неколицина архијерејâ и свештеникâ, а да је најинтензивнији удар био усмерен на једног човека: епископа бачког.
    Зашто баш на њега? Одговор је једноставан: због чврстог става у погледу највеће хришћанске светиње, Светог Причешћа. Узевши у обзир да је – поред српског патријарха и митрополита црногорско-приморског – реч о једном од најугледнијих архијереја Цркве и, уједно, портпаролу Светог Архијерејског Синода, сасвим је јасно откуда то да се последњих седмица управо на његовом лику константно црта медијска мета. Последње саопштење епархије бачке, у коме се констатује да је апел Синода одбијен, и истовремено најављује да ће се у храмовима служба служити тако што ће они бити отворени, је квази-независним медијима дало повода за нове „опсервације“. Притом, ниједан од тих медија се није позабавио чињеницом да се управо у Војводини (по којој су углавном протеклих седмица ишли да снимају причешћивање верникâ испред храмова) у овом тренутку, према званичним извештајима, епидемија практично гаси! Како год, једно је сигурно: ова криза је допринела да свако у српском друштву (и у Цркви) покаже „свој траг“.
    Халабука која је из једног дела јавне сфере тренутно усмерена према СПЦ треба да нас учини свеснијим једне веома важне ствари, коју ваља имати на уму и онда када, уз Божију помоћ, прође искушење пандемије. Наиме, мора нам коначно бити јасно да је Србија једна од оних земаља које одавно имају своју „дубоку државу“ – тамног двојника који све време ровари управо против српског народа и његове Цркве. У питању је, суштински гледано, вредносна наследница система инсталираног у Србији после Другог светског рата, која свој утицај не дистрибуира пирамидално и видљиво, путем прецизно структуриране хијерархије моћи (као што су то радили комунисти), већ дифузно, капиларно, и донекле невидљиво, путем расуте хетерогене мреже која функционише невезано од политичког режима који је на власти. Владајући режими се, дакле, мењају, али поменута идеолошка мрежа је константа и она је нетрпељива према сваком човеку који се бори за интересе Срба и Српске Православне Цркве (одатле њено блиско „сродство“ са комунистима).
    О овом феномену сам нешто више почео да размишљам пре пет година, када сам позван да будем учесник на Конгресу српских психологâ на Златибору. На сесији која се тицала манипулативних психолошких техника верских секти, појавио се у публици један познати учесник домаће политичке сцене, заједно са својим присталицама, и покушао да наметне идеју изједначавања правâ СПЦ са правима разних секти и култова који постоје у Србији (нисам ових дана чуо тог политичара да је реаговао на чињеницу да кућни љубимци у одређеним ситуацијама имају већа права од верникâ СПЦ). Наравно да нисам одолео да (у одмереном и академском тону) одговорим тој групи острашћених критичара, која се јако изненадила када је видела да је неки православни свештеник такође присутан у публици (откуда сад па то?). Било како било, када је бурна дебата завршена, пришао сам једној од особа која је износила критику СПЦ, да бисмо у неформалном и опуштенијем разговору наставили започету тему. Запрепастио сам се када ми је готово моментално одговорила да је та тема у ствари и не занима јер она заправо „презире Цркву“! Када сам нешто касније сазнао на ком се положају дотична особа налази у једној општинској управи, питао сам се: како уопште Црква опстаје у градовима у којима делују тако „непристрасни“ службеници?
    Но нека их свих заједно, нека испуне „меру отаца“ (уп. Мт 23, 32) који су им претходили. Речима Светог старца Вукашина из Клепаца: само нека раде свој посао. Прошло је време комуниста, а Црква је о(п)стала – проћи ће једног дана и време криптокомуниста, а Црква ће о(п)стати.
    А док та смутна времена не прођу, није лоша идеја да неко ипак оснује поменуто Удружење за заштиту права Срба у Србији...
      Велики Четвртак,  лета Господњег 2020.   За Поуке.орг   Презвитер Оливер Суботић
    View full Странице
  14. Волим
    Поуке.орг - инфо got a reaction from Ćiriličar in Презвитер др Оливер Суботић: Права Срба у Србији - кратак осврт поводом тренутне ситуације   
    Доносимо текст пречасног презвитера др Оливера Суботића, пароха при храму светог Александра Невског у Београду и главног и одговорног уредника "Православног мисионара", под насловом: Права Срба у Србији - кратак осврт поводом тренутне ситуације.      Пре нешто више од деценије, један пријатељ (тадашњи ђакон жичке епархије) ми је рекао да је дошло време да се оснује Удружење за заштиту права Срба у Србији. Знајући да је тај протођакон не само духован, већ и духовит човек, његову изјаву сам схватио као симпатичну досетку, помало у контексту ситуације кроз коју смо заједно прошли на пољу одбране права на електронску приватност у то време. Ових дана ми се, међутим, његова реченица непрестано враћа у сећање, због ситуације у којој су de facto и de jure угрожена права православних Срба у Србији, и то када је реч о централној тачки нашег духовног идентитета: Светој Литургији.
    Хајде за почетак да размотримо чија су све права у довољној мери заштићена у периоду проглашеног ванредног стања у Србији током пандемије. Имали смо прилике да читамо о томе у бурним расправама на интернету. Повод су биле слике гужви по супермаркетима, у којима купци нити носе заштитне маске нити држе препоручену просторну дистанцу нити се, пак, придржавају броја људи у затвореном простору. Потрошачка права су (и поред очигледног кршења мера и препорука) ипак у довољној мери уважена – да су којим случајем угрожена, претпостављам да би се огласило неко релевантно потрошачко удружење да их брани. Исто тако, заштићена су и права кућних љубимаца, који имају свој термин за шетњу у току полицијског часа. Када би права животиња била угрожена, несумњиво би се огласило удружење грађана које се бави њиховом заштитом (успут, да приупитам, можда неко зна: да ли постоји и неко удружење за заштиту од животиња, будући да је једног мог сабрата-свештеника већ два пута на парохији ујео нечији пас?). Но када је реч о угроженом верском праву православних Срба да у току полицијског часа недељом – а особито на Васкрс – дођу до својих храмова (уз поштовање свих утврђених мера заштите и прописâ), ту већ не постоји удружење које би по природи ствари устало у њихову одбрану.
    Са друге стране, реаговали су архијереји, свештеници, монаси, верници... што је било сасвим очекивано. И гле чуда: неки од њих су се убрзо нашли на „рафалној паљби“ зато што се доследно боре за права православних хришћана. У нападу на њих су се посебно истакли такозвани „независни“ медији и на њима пожељни интелектуалци и живописни политички делатници. Овде, међутим, треба нешто одмах разјаснити: независни медији не постоје, ма како они сами себе карактерисали. Без детаљног улажења у домен медијске теорије, свакоме ко иоле мисли својом главом је јасно да постоје макар четири основна фактора који утичу на медије (узимамо у обзир пре свега радио и телевизију) и њихово извештавање. То су: 1) политички притисак (који је изражен углавном код ауторитарних режима), 2) структура капитала (због чега медијске куће готово редовно извештавају конвергентно интересима капитала на коме почивају), 3) оглашивачи (у зависности од тога колико одређени медиј зависи од плаћених реклама) и 4) уредништво (са својим ставовима и светоназором, према којима се бирају пожељне теме и саговорници). Било да наведене факторе узмемо све заједно или појединачно, ствар је јасна: независни медији су илузија за наивне медијске конзументе. Ако то већ знамо, који од четири наведена утицаја је био пресудан да српски назови-независни медији и њихови трабанти ових дана готово оркестрирано ударе по СПЦ? То ће, можда, открити време пред нама – оно што је већ сада евидентно јесте да су највише напада претрпела неколицина архијерејâ и свештеникâ, а да је најинтензивнији удар био усмерен на једног човека: епископа бачког.
    Зашто баш на њега? Одговор је једноставан: због чврстог става у погледу највеће хришћанске светиње, Светог Причешћа. Узевши у обзир да је – поред српског патријарха и митрополита црногорско-приморског – реч о једном од најугледнијих архијереја Цркве и, уједно, портпаролу Светог Архијерејског Синода, сасвим је јасно откуда то да се последњих седмица управо на његовом лику константно црта медијска мета. Последње саопштење епархије бачке, у коме се констатује да је апел Синода одбијен, и истовремено најављује да ће се у храмовима служба служити тако што ће они бити отворени, је квази-независним медијима дало повода за нове „опсервације“. Притом, ниједан од тих медија се није позабавио чињеницом да се управо у Војводини (по којој су углавном протеклих седмица ишли да снимају причешћивање верникâ испред храмова) у овом тренутку, према званичним извештајима, епидемија практично гаси! Како год, једно је сигурно: ова криза је допринела да свако у српском друштву (и у Цркви) покаже „свој траг“.
    Халабука која је из једног дела јавне сфере тренутно усмерена према СПЦ треба да нас учини свеснијим једне веома важне ствари, коју ваља имати на уму и онда када, уз Божију помоћ, прође искушење пандемије. Наиме, мора нам коначно бити јасно да је Србија једна од оних земаља које одавно имају своју „дубоку државу“ – тамног двојника који све време ровари управо против српског народа и његове Цркве. У питању је, суштински гледано, вредносна наследница система инсталираног у Србији после Другог светског рата, која свој утицај не дистрибуира пирамидално и видљиво, путем прецизно структуриране хијерархије моћи (као што су то радили комунисти), већ дифузно, капиларно, и донекле невидљиво, путем расуте хетерогене мреже која функционише невезано од политичког режима који је на власти. Владајући режими се, дакле, мењају, али поменута идеолошка мрежа је константа и она је нетрпељива према сваком човеку који се бори за интересе Срба и Српске Православне Цркве (одатле њено блиско „сродство“ са комунистима).
    О овом феномену сам нешто више почео да размишљам пре пет година, када сам позван да будем учесник на Конгресу српских психологâ на Златибору. На сесији која се тицала манипулативних психолошких техника верских секти, појавио се у публици један познати учесник домаће политичке сцене, заједно са својим присталицама, и покушао да наметне идеју изједначавања правâ СПЦ са правима разних секти и култова који постоје у Србији (нисам ових дана чуо тог политичара да је реаговао на чињеницу да кућни љубимци у одређеним ситуацијама имају већа права од верникâ СПЦ). Наравно да нисам одолео да (у одмереном и академском тону) одговорим тој групи острашћених критичара, која се јако изненадила када је видела да је неки православни свештеник такође присутан у публици (откуда сад па то?). Било како било, када је бурна дебата завршена, пришао сам једној од особа која је износила критику СПЦ, да бисмо у неформалном и опуштенијем разговору наставили започету тему. Запрепастио сам се када ми је готово моментално одговорила да је та тема у ствари и не занима јер она заправо „презире Цркву“! Када сам нешто касније сазнао на ком се положају дотична особа налази у једној општинској управи, питао сам се: како уопште Црква опстаје у градовима у којима делују тако „непристрасни“ службеници?
    Но нека их свих заједно, нека испуне „меру отаца“ (уп. Мт 23, 32) који су им претходили. Речима Светог старца Вукашина из Клепаца: само нека раде свој посао. Прошло је време комуниста, а Црква је о(п)стала – проћи ће једног дана и време криптокомуниста, а Црква ће о(п)стати.
    А док та смутна времена не прођу, није лоша идеја да неко ипак оснује поменуто Удружење за заштиту права Срба у Србији...
      Велики Четвртак,  лета Господњег 2020.   За Поуке.орг   Презвитер Оливер Суботић
    View full Странице
  15. Волим
    Поуке.орг - инфо got a reaction from SARS-CoV-2 in Саопштење Светог Архијерејског Синода о предлогу укидања забране кретања за Васкрс   
    Саопштење за јавност Светог Архијерејског Синода     Са своје седнице, одржане данас, 13. априла текуће године, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве се обратио државном врху Републике Србије са предлогом и молбом да у погледу забране кретања услед пандемије вируса корона одобри прекид забране кретања на Васкрс, од пет до десет часова, како би православни хришћани који нису у изолацији и самоизолацији могли да узму учешћа на јутрењу и Литургији на свој највећи празник.   Са исте седнице упућени су изрази братске љубави и солидарности митрополиту црногорско-приморском г. Амфилохију и огорчења због поступака власти Црне Горе према њему.   Из Канцеларије Светог Архијерејског Синода   Извор: Инфо-служба СПЦ
    View full Странице
  16. Волим
    Поуке.орг - инфо got a reaction from Ćiriličar in Саопштење Светог Архијерејског Синода о предлогу укидања забране кретања за Васкрс   
    Саопштење за јавност Светог Архијерејског Синода     Са своје седнице, одржане данас, 13. априла текуће године, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве се обратио државном врху Републике Србије са предлогом и молбом да у погледу забране кретања услед пандемије вируса корона одобри прекид забране кретања на Васкрс, од пет до десет часова, како би православни хришћани који нису у изолацији и самоизолацији могли да узму учешћа на јутрењу и Литургији на свој највећи празник.   Са исте седнице упућени су изрази братске љубави и солидарности митрополиту црногорско-приморском г. Амфилохију и огорчења због поступака власти Црне Горе према њему.   Из Канцеларије Светог Архијерејског Синода   Извор: Инфо-служба СПЦ
    View full Странице
  17. Волим
    Поуке.орг - инфо got a reaction from Протомајстор in Саопштење Светог Архијерејског Синода о предлогу укидања забране кретања за Васкрс   
    Саопштење за јавност Светог Архијерејског Синода     Са своје седнице, одржане данас, 13. априла текуће године, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве се обратио државном врху Републике Србије са предлогом и молбом да у погледу забране кретања услед пандемије вируса корона одобри прекид забране кретања на Васкрс, од пет до десет часова, како би православни хришћани који нису у изолацији и самоизолацији могли да узму учешћа на јутрењу и Литургији на свој највећи празник.   Са исте седнице упућени су изрази братске љубави и солидарности митрополиту црногорско-приморском г. Амфилохију и огорчења због поступака власти Црне Горе према њему.   Из Канцеларије Светог Архијерејског Синода   Извор: Инфо-служба СПЦ
    View full Странице
  18. Свиђа ми се
    Поуке.орг - инфо got a reaction from .Милица. in О покушају смештања Светог Причешћа у епрувете   
    Изазов глобалне пандемије вируса класификованог као COVID-19 и увођење ванредног стања које је нарушило динамику црквеног живота потпуно је преусмерило пажњу православних хришћана са свих других питања. То се јасно осећа у проповедима, посланицама, писаној речи, интернет простору. При свему томе, небивала појава да (православни) доктори богословских наука у наше време говоре и пишу о могућности преноса заразе путем Светог Причешћа, подстакла ме је да се укључим у дискусију која се већ неко време води.      За почетак, сложићемо се да је сасвим очекивано да људи који нису хришћани поставе поменуту тезу – сличних оспоравања свагда је било и биће. Додуше, с тим у вези питања (себи и другима) постављају и (мало)верни, поготово они који тек улазе у литургијско окриље Цркве и почињу да граде духовно искуство. Морам признати да су и мене лично сличне недоумице мислено дуго испитивале у време када сам крајем бурних деведесетих пошао за Христом. Добро се сећам колико ми је у то време један текст о. Лазара Милина, чувеног професора апологетике, помогао да одагнам искушавајуће помисли.    Потражио сам ових дана опет тај текст, који је под називом „Да ли је причешће заразно? – пита један читалац” објављен у књизи Разговори о вери са професорима и успео да га добијем у скенираном облику. Желео сам да се још једном присетим речи које је чувени српски прота написао у лику једног од саговорника замишљеног дијалога. И већ на самом почетку наишао сам на реченицу коју бих потписао безрезервно, у којој се каже „да је чиста противност сваком здравом [подвлачење наше – О. С.] разуму бојати се заразе од Онога који је извор здравља и живота”. У време када сам први пут читао тај текст, није ми био познат ниједан теолошки чланак, студија или било шта слично од стране неког доктора богословских наука који би био реакција са супротном тврдњом, премда је разних заразних болести око нас и тада итекако било. Напротив, постојао је неписани консензус, бар међу православнима.   У последње две седмице у којима је глобална пандемија у јеку одједном се појавио један број чланака и медијских написа у којима доктори богословских наука посредно или непосредно говоре о могућности заразе путем редовне литургијске употребе Светог Причешћа. Додатну конфузију је унела пракса Московске патријаршије у погледу дезинфиковања кашичице после сваког причасника. Пре било какве разраде ове теме, поставио бих неколико сасвим умесних питања за размишљање. Зашто се све ове године нису појавили слични текстови академских богослова на ту исту тему и са тим истим ставом, или, пак, праксе „стерилизације” кашичица у време разних пандемија грипа? Нису ли се и раније појављивали озбиљни, па и смртоноснији вируси, који су се преносили капљичним путем? Уосталом, зар кроз цео 20. век не знамо макар пет тешких болести које се преносе путем пљувачке? Откуда, дакле, то да се тек сада у савременим академским теолошким круговима појављују овакви ставови?   Мислим да се одговор на претходна питања у суштинском смислу налази у врсти богословља које, нажалост, у последњој деценији преузима примат у ономе што можемо назвати академским (православним) богословским дискурсом. Њега на првом месту карактерише рационалистички приступ, либерални дух и потреба да се богословски ставови ускладе са научним теоријама. Друга његова карактеристика је примат енергије разума у односу на енергију ума када је реч о формирању богословског израза, што је последица раздвајања академског богословља од вековног благодатног опита Цркве. То је, као последицу, довело до тоталне пометње у методу доношења богословских закључака јер када облагодаћени ум престаје да буде „епископ” онда епископско својство преотима разум, иако је његова права улога да буде „ђакон” и да уобличава опит ума у појмовне представе и изразе. И трећа карактеристика ове врсте богословља у наше време је везана за занемаривање вековног подвижничког етоса, који треба да је саставни део литургијског живота и неопходан је предуслов за исправно богословстовање. То је главни разлог због кога данас имамо хиперпродукцију „богослова” са цигаретом у једној, а пивском флашом у другој руци.    Занимљиво је, притом, да је управо та врста академског богословља са презиром одбацила апологетику управо под оптужбом за рационализам и удаљеност од аутентичног литургијског доживљаја Христа. Ту, руку на срце, несумњиво има простора за критику, но као што видимо, постоје и изузеци. Тако се у поменутом тексту о. Лазара Милина опитан став Цркве када је Причешће у питању (хришћански емпиризам) сасвим јасно ставља испред претензија разума (философског рационализма), док се у исто време логика у доношењу закључака не одбацује (јер је хришћанска вера словесна), али се одређују и њене јасне границе (јер много тога у нашој вери надвисује могућности спознаје разумом). Другим речима речено, ако је човек спреман да се смири пред сведочанством и благодатним опитом Цркве, онда његов разум заиста функционише као здрав, дејствујући као „ђакон”, а не као самозвани „епископ”.   Још нешто је важно нагласити када је реч о савременом академском богословском дискурсу, који се, очигледно, све више удаљује од благодатног искуства Цркве (част изузецима, којих је увек било и биће). Наиме, у његовом изразу наилазимо на термине и концепте који су веома важни, али су најчешће лишени оне специфичне „соли” (уп. Мк 9, 50) која се тако лако може препознаје и осећа док се читају отачки текстови. Примера ради, у антрополошким разматрањима већине савремених академских богослова термин личност је незаобилазан, док се истовремено изразито ретко повезује са „скривеним човеком срца” (1Пет 3, 4) и потребом да се лик узведе до подобија кроз процес очишћења, просвећења и обожења, да би се формирала истинска, аутентична личност – светитељска. И термин заједница се исто тако често помиње, али се зато у траговима (ако уопште) наглашава позив за постизањем молитвене заједнице ума и срца, којом се достиже антрополошка дубина која нам је по богомданим капацитетима назначена. И узвишени термин љубав стално провејава, али углавном без нагласка на томе да је права љубав плод очишћења од страсти, те да је оно што тако често називамо љубављу углавном заоденуто страшћу самољубља. И тако даље, и тако редом, могло би се о свему овоме писати надугачко. У том погледу, суштинска одлика академских богословских трендова који су доминантни данас јесте да су дубоко антиисихастички – термин ”православни будизам” неформално је скован управо у тим круговима, да би се посредно (и погрдно) указало на недостатак паламитске богословске синтезе уколико се она не „обогати” новим богословским приступом, који у наше време показује своје право лице.    Својевремено, када је покренут тзв. „дарвинистички” спор међу српским богословима, написао сам поруку једном свом дугогодишњем пријатељу (иначе професору Богословског факултета) и рекао му да сам мишљења да ће због оваквог тренда у академском богословљу следећа полемика бити везана за оспоравање нечега везаног за Свето Причешће. Разлог таквог става сам извео на чисто логичан начин (ово је додатни прилог томе да нисам противник логике, већ да јој тражим одговарајуће место у односу на умно делање). Наиме, свима којима је упитна историјска реалност Првог Адама, несумњиво ће бити спорне и неке реалности везане за Другог Адама. Из неког разлога, у то време сам био убеђен да ће се врло брзо појавити ставови у којима ће се, на овај или онај начин, оспоравати реалност Тела и Крви Господње (по угледу на протестантизам), али сам омашио, но ипак јесте дошло до оспоравања нечега у вези са Причешћем јер су се (посредно или непосредно) појавили ставови међу неким докторима богословских наука да се редовном литургијском употребом Причешћа може добити зараза.    Из неких текстова се могао извести закључак да је теза о могућности заразе Светим Причешћем страна древним оцима јер у њихово време медицина није била на данашњем нивоу. Зашто је онда таква теза страна светитељима 20. века, којима су итекако била позната достигнућа савремене медицине и начини преноса инфекција? Замислимо, само за тренутак, да су се данашњи ставови неких доктора богословских наука о могућности заразе Светим Причешћем појавили у време Светог Јована Кронштатског, свештеника који је као ретко који живео светотајински. Каквим би речима ова буктиња Духа Светог отписала, узевши у обзир његово искуство (не само када је реч о толиким болесницима, већ и у погледу њега самог)? Или шта би им одговорио његов имењак, светило Шангаја и Сан Франциска, који је пред више сведока једном приликом у своја уста узео причешће које је испљувала болесница заражена беснилом? Како ли би тек одговорили Свети Антим Хиоски или отац Хризантос Кутцулогианакис, који су у наше време причешћивали лепрозне и туберкулозне, а после причешћа свих тих болесника употребљавали Свете Дарове? Шта ли би, уосталом, рекао Николај Жички и Јустин Ћелијски? То можемо само да претпоставимо, али са приличном извесношћу. Било како било, узносећи свој ум према ликовима ових духовних колосâ, ми који смо духовни патуљци можемо само рећи: Господе, дометни нам вере! (Лк 17, 5).    Но не морамо тражити светитеље да нам директно одговоре и да нас охрабре – довољно је да се обратимо болничким свештеницима. Тако у време док пишем овај текст, руски свештеник (и лекар по професији), о. Алексеј Тимаков, који је причаслен при храму Светог Николаја у оквиру Центру за борбу са туберкулозом, говори о томе како све ове године редовно причешћује људе при том Центру, не питајући који је заражен, а који је оздравио, да би на крају сам употребио Дарове. Вели прота: „Добро схватам шта су вирусне и инфекцијске болести и како се оне преносе. И уколико би било могуће заразити се кроз Свете Дарове, ја бих се онда сигурно заразио, и не само ја”.   Но ако се Оци Цркве нису бавили темом да ли Причешће може бити заразно, итекако јесу писали о томе колико је Причешће благотворно, уколико се прима достојно. Довољно је са пажњом читати молитве пре Причешћа које су они саставили, у њима све пише. С тим у вези, занимљиво је да се у једном од текстова који су објављени ових дана на ту тему износи став да се учење о томе да је Свето Причешће нешто што дарује телесно и душевно здравље не може наћи у текстовима ранохришћанских писаца, те да се развија касније. Но православне хришћане не занима када су се појавили први светоотачки текстови који су актуелизовали ту тему (нека се тиме баве историчари), већ како и шта о њој говоре. А ако кренемо логиком доминације историјског трага коришћеног у рационалистичком кључу, лако можемо завршити са закључцима до којих су дошли протестанти, одбацујући Свето Предање (уместо да се врате у окриље Цркве) и пренаглашавајући закључке свог разума (уместо да са поверењем прихвате опит облагодаћених умова Цркве). Теза да је потребно вратити се некаквом првобитном постојању Цркве и одбацити „историјске наносе” каснијих векова у својој суштини и јесте протестантска, и веома је близу еклисиолошке јереси, будући да имплицира суштински недостатак животу Цркве – исте оне Цркве у којој се пуноћа благодатног дејства Духа Светога све ове векове излива и непрестано рађа Светитеље. Додуше, појаву разних „наноса” у свакодневном црквеном животу нико не спори (било их је и у апостолском периоду, ка коме протестанти теже), но они оптерећују спољашњу страну црквеног живота, чију суштину и данас одликује непатворена православна вера и очуван метод исцељења човековог ума.     Није лако одржати се у ово време смутњи. Исто тако, није лако не упирати прстом ни у кога (у свом тексту намерно нисам никога хтео поименице да прозовем), поред толико хетеродоксних ставова који су изнети у јавности. Ипак, није ни све тако црно као што изгледа. Уколико се погледа стање на васељенском нивоу, можемо рећи да је српски народ добио велику духовну утеху кроз саопштење Светог Архијерејског Синода и неких својих архијереја и свештеника. Држећи се средњег, царског пута, наша Црква је успела да очува веру у Светињу и да истовремено изнесе трезвен, друштвено одговоран став према околностима које налажу да се уваже и препоруке здравствених радника у свему осталом.    Охрабрују нас и предањски богословски ставови архијереја других помесних Цркава, поготово став митрополита месогејског Николаја, који се огласио међу првима у овом погледу и чији текст су пренели наши црквени медији. Слично томе, охрабрује и став митрополита нафпактоса Јеротеја, који је у својој архипастирској беседи недавно отворено поручио својој пастви да, поводом тренутне пандемије, треба да се придржавамо свих стручних савета здравствених радника и државе, али да истовремено у погледу Светог Причешћа одржимо оно у шта хришћани верују вековима, а то је да оно не може бити извор заразе. „Верни хришћани се не плаше Светог Причешћа јер га сматрају за лек који не преноси болести, као што је то показано у прошлим временима у небројеним случајевима свештеника који су причешћивали лепрозне и људе по болницама заражене озбиљним болестима, а сами нису постајали болесни”, вели митрополит. И додаје да они који не верују у силу Светог Причешћа не треба ни да му приступају. Огласио се пре неколико дана и митрополит едески Јоил, наводећи да је противник увођења различитих кашичица јер и вера и историјско искуство Цркве држе до тога да Свето Причешће не преноси заразу.    У једном интерјвуу свој став је недавно изнео и митрополит пергамски Јован, човек веома популаран у српским академским богословским круговима. Богословљу (тачније: богословском систему) уваженог митрополита имам шта да приговорим (неке теме сам отворио на почетку овог текста у погледу садржаја терминâ који су код њега доминанти), но неке његове ставове из поменутог интервјуа доживљавам као потпуно предањске. Тако митрополит Јован наглашава да је Причешће лек бесмртности и да оно не може бити опасност, те да он сам не би имао ништа против тога да се причести заједничком кашичицом. Додуше, због могућности саблазни оних који су слаби у вери и оних ван Цркве, пергамски размишља о томе да се Црква врати древнијим начинима причешћивања, због чега није у потпуности на линији коју су јасно повукла претходно наведена три грчка митрополита, но у суштинском смислу теме о којој говоримо, потпуно подржава њихов став о Светом Причешћу као таквом.    На крају, опет бих се присетио текста проте Лазара Милина, неправедно запостављеног професора који је у далеко теже време од данашњег укрштао копља са атеистима, комунистима и секташима. На крају поменутог текста у виду дијалога, атеиста предлаже вернику да направе експеримент, тако што би свештенику довео једног болесника од тешке заразне болести да га овај причести, па да после тога свештеник употреби Причешће као што је то чинио увек у својој пракси када би причешћивао вернике, укључујући и оне који имају неку заразну болест. А верник одговара: „После толиких милијарди причасника од којих сваки представља један нехотични експеримент, мени није потребан још један хотимични, изазивачки”.    Ето где би било право искушавање и изазивање Бога: у предлогу који данас чујемо не само од неверујућих људи, него и од неких доктора богословских наука, који (посредно или непосредно) позивају да се изврши бактериолошка и вирусолошка анализа кашичице за Причешће и Светих Дарова, да би се тиме тобоже нешто доказало.    Браћо драга, било да сте доктори медицинских или богословских наука: зар заиста мислите да се божанске тајне дају сместити у епрувете?   Презвитер Оливер Суботић
    View full Странице
  19. Волим
    Поуке.орг - инфо got a reaction from PredragVId in О покушају смештања Светог Причешћа у епрувете   
    Изазов глобалне пандемије вируса класификованог као COVID-19 и увођење ванредног стања које је нарушило динамику црквеног живота потпуно је преусмерило пажњу православних хришћана са свих других питања. То се јасно осећа у проповедима, посланицама, писаној речи, интернет простору. При свему томе, небивала појава да (православни) доктори богословских наука у наше време говоре и пишу о могућности преноса заразе путем Светог Причешћа, подстакла ме је да се укључим у дискусију која се већ неко време води.      За почетак, сложићемо се да је сасвим очекивано да људи који нису хришћани поставе поменуту тезу – сличних оспоравања свагда је било и биће. Додуше, с тим у вези питања (себи и другима) постављају и (мало)верни, поготово они који тек улазе у литургијско окриље Цркве и почињу да граде духовно искуство. Морам признати да су и мене лично сличне недоумице мислено дуго испитивале у време када сам крајем бурних деведесетих пошао за Христом. Добро се сећам колико ми је у то време један текст о. Лазара Милина, чувеног професора апологетике, помогао да одагнам искушавајуће помисли.    Потражио сам ових дана опет тај текст, који је под називом „Да ли је причешће заразно? – пита један читалац” објављен у књизи Разговори о вери са професорима и успео да га добијем у скенираном облику. Желео сам да се још једном присетим речи које је чувени српски прота написао у лику једног од саговорника замишљеног дијалога. И већ на самом почетку наишао сам на реченицу коју бих потписао безрезервно, у којој се каже „да је чиста противност сваком здравом [подвлачење наше – О. С.] разуму бојати се заразе од Онога који је извор здравља и живота”. У време када сам први пут читао тај текст, није ми био познат ниједан теолошки чланак, студија или било шта слично од стране неког доктора богословских наука који би био реакција са супротном тврдњом, премда је разних заразних болести око нас и тада итекако било. Напротив, постојао је неписани консензус, бар међу православнима.   У последње две седмице у којима је глобална пандемија у јеку одједном се појавио један број чланака и медијских написа у којима доктори богословских наука посредно или непосредно говоре о могућности заразе путем редовне литургијске употребе Светог Причешћа. Додатну конфузију је унела пракса Московске патријаршије у погледу дезинфиковања кашичице после сваког причасника. Пре било какве разраде ове теме, поставио бих неколико сасвим умесних питања за размишљање. Зашто се све ове године нису појавили слични текстови академских богослова на ту исту тему и са тим истим ставом, или, пак, праксе „стерилизације” кашичица у време разних пандемија грипа? Нису ли се и раније појављивали озбиљни, па и смртоноснији вируси, који су се преносили капљичним путем? Уосталом, зар кроз цео 20. век не знамо макар пет тешких болести које се преносе путем пљувачке? Откуда, дакле, то да се тек сада у савременим академским теолошким круговима појављују овакви ставови?   Мислим да се одговор на претходна питања у суштинском смислу налази у врсти богословља које, нажалост, у последњој деценији преузима примат у ономе што можемо назвати академским (православним) богословским дискурсом. Њега на првом месту карактерише рационалистички приступ, либерални дух и потреба да се богословски ставови ускладе са научним теоријама. Друга његова карактеристика је примат енергије разума у односу на енергију ума када је реч о формирању богословског израза, што је последица раздвајања академског богословља од вековног благодатног опита Цркве. То је, као последицу, довело до тоталне пометње у методу доношења богословских закључака јер када облагодаћени ум престаје да буде „епископ” онда епископско својство преотима разум, иако је његова права улога да буде „ђакон” и да уобличава опит ума у појмовне представе и изразе. И трећа карактеристика ове врсте богословља у наше време је везана за занемаривање вековног подвижничког етоса, који треба да је саставни део литургијског живота и неопходан је предуслов за исправно богословстовање. То је главни разлог због кога данас имамо хиперпродукцију „богослова” са цигаретом у једној, а пивском флашом у другој руци.    Занимљиво је, притом, да је управо та врста академског богословља са презиром одбацила апологетику управо под оптужбом за рационализам и удаљеност од аутентичног литургијског доживљаја Христа. Ту, руку на срце, несумњиво има простора за критику, но као што видимо, постоје и изузеци. Тако се у поменутом тексту о. Лазара Милина опитан став Цркве када је Причешће у питању (хришћански емпиризам) сасвим јасно ставља испред претензија разума (философског рационализма), док се у исто време логика у доношењу закључака не одбацује (јер је хришћанска вера словесна), али се одређују и њене јасне границе (јер много тога у нашој вери надвисује могућности спознаје разумом). Другим речима речено, ако је човек спреман да се смири пред сведочанством и благодатним опитом Цркве, онда његов разум заиста функционише као здрав, дејствујући као „ђакон”, а не као самозвани „епископ”.   Још нешто је важно нагласити када је реч о савременом академском богословском дискурсу, који се, очигледно, све више удаљује од благодатног искуства Цркве (част изузецима, којих је увек било и биће). Наиме, у његовом изразу наилазимо на термине и концепте који су веома важни, али су најчешће лишени оне специфичне „соли” (уп. Мк 9, 50) која се тако лако може препознаје и осећа док се читају отачки текстови. Примера ради, у антрополошким разматрањима већине савремених академских богослова термин личност је незаобилазан, док се истовремено изразито ретко повезује са „скривеним човеком срца” (1Пет 3, 4) и потребом да се лик узведе до подобија кроз процес очишћења, просвећења и обожења, да би се формирала истинска, аутентична личност – светитељска. И термин заједница се исто тако често помиње, али се зато у траговима (ако уопште) наглашава позив за постизањем молитвене заједнице ума и срца, којом се достиже антрополошка дубина која нам је по богомданим капацитетима назначена. И узвишени термин љубав стално провејава, али углавном без нагласка на томе да је права љубав плод очишћења од страсти, те да је оно што тако често називамо љубављу углавном заоденуто страшћу самољубља. И тако даље, и тако редом, могло би се о свему овоме писати надугачко. У том погледу, суштинска одлика академских богословских трендова који су доминантни данас јесте да су дубоко антиисихастички – термин ”православни будизам” неформално је скован управо у тим круговима, да би се посредно (и погрдно) указало на недостатак паламитске богословске синтезе уколико се она не „обогати” новим богословским приступом, који у наше време показује своје право лице.    Својевремено, када је покренут тзв. „дарвинистички” спор међу српским богословима, написао сам поруку једном свом дугогодишњем пријатељу (иначе професору Богословског факултета) и рекао му да сам мишљења да ће због оваквог тренда у академском богословљу следећа полемика бити везана за оспоравање нечега везаног за Свето Причешће. Разлог таквог става сам извео на чисто логичан начин (ово је додатни прилог томе да нисам противник логике, већ да јој тражим одговарајуће место у односу на умно делање). Наиме, свима којима је упитна историјска реалност Првог Адама, несумњиво ће бити спорне и неке реалности везане за Другог Адама. Из неког разлога, у то време сам био убеђен да ће се врло брзо појавити ставови у којима ће се, на овај или онај начин, оспоравати реалност Тела и Крви Господње (по угледу на протестантизам), али сам омашио, но ипак јесте дошло до оспоравања нечега у вези са Причешћем јер су се (посредно или непосредно) појавили ставови међу неким докторима богословских наука да се редовном литургијском употребом Причешћа може добити зараза.    Из неких текстова се могао извести закључак да је теза о могућности заразе Светим Причешћем страна древним оцима јер у њихово време медицина није била на данашњем нивоу. Зашто је онда таква теза страна светитељима 20. века, којима су итекако била позната достигнућа савремене медицине и начини преноса инфекција? Замислимо, само за тренутак, да су се данашњи ставови неких доктора богословских наука о могућности заразе Светим Причешћем појавили у време Светог Јована Кронштатског, свештеника који је као ретко који живео светотајински. Каквим би речима ова буктиња Духа Светог отписала, узевши у обзир његово искуство (не само када је реч о толиким болесницима, већ и у погледу њега самог)? Или шта би им одговорио његов имењак, светило Шангаја и Сан Франциска, који је пред више сведока једном приликом у своја уста узео причешће које је испљувала болесница заражена беснилом? Како ли би тек одговорили Свети Антим Хиоски или отац Хризантос Кутцулогианакис, који су у наше време причешћивали лепрозне и туберкулозне, а после причешћа свих тих болесника употребљавали Свете Дарове? Шта ли би, уосталом, рекао Николај Жички и Јустин Ћелијски? То можемо само да претпоставимо, али са приличном извесношћу. Било како било, узносећи свој ум према ликовима ових духовних колосâ, ми који смо духовни патуљци можемо само рећи: Господе, дометни нам вере! (Лк 17, 5).    Но не морамо тражити светитеље да нам директно одговоре и да нас охрабре – довољно је да се обратимо болничким свештеницима. Тако у време док пишем овај текст, руски свештеник (и лекар по професији), о. Алексеј Тимаков, који је причаслен при храму Светог Николаја у оквиру Центру за борбу са туберкулозом, говори о томе како све ове године редовно причешћује људе при том Центру, не питајући који је заражен, а који је оздравио, да би на крају сам употребио Дарове. Вели прота: „Добро схватам шта су вирусне и инфекцијске болести и како се оне преносе. И уколико би било могуће заразити се кроз Свете Дарове, ја бих се онда сигурно заразио, и не само ја”.   Но ако се Оци Цркве нису бавили темом да ли Причешће може бити заразно, итекако јесу писали о томе колико је Причешће благотворно, уколико се прима достојно. Довољно је са пажњом читати молитве пре Причешћа које су они саставили, у њима све пише. С тим у вези, занимљиво је да се у једном од текстова који су објављени ових дана на ту тему износи став да се учење о томе да је Свето Причешће нешто што дарује телесно и душевно здравље не може наћи у текстовима ранохришћанских писаца, те да се развија касније. Но православне хришћане не занима када су се појавили први светоотачки текстови који су актуелизовали ту тему (нека се тиме баве историчари), већ како и шта о њој говоре. А ако кренемо логиком доминације историјског трага коришћеног у рационалистичком кључу, лако можемо завршити са закључцима до којих су дошли протестанти, одбацујући Свето Предање (уместо да се врате у окриље Цркве) и пренаглашавајући закључке свог разума (уместо да са поверењем прихвате опит облагодаћених умова Цркве). Теза да је потребно вратити се некаквом првобитном постојању Цркве и одбацити „историјске наносе” каснијих векова у својој суштини и јесте протестантска, и веома је близу еклисиолошке јереси, будући да имплицира суштински недостатак животу Цркве – исте оне Цркве у којој се пуноћа благодатног дејства Духа Светога све ове векове излива и непрестано рађа Светитеље. Додуше, појаву разних „наноса” у свакодневном црквеном животу нико не спори (било их је и у апостолском периоду, ка коме протестанти теже), но они оптерећују спољашњу страну црквеног живота, чију суштину и данас одликује непатворена православна вера и очуван метод исцељења човековог ума.     Није лако одржати се у ово време смутњи. Исто тако, није лако не упирати прстом ни у кога (у свом тексту намерно нисам никога хтео поименице да прозовем), поред толико хетеродоксних ставова који су изнети у јавности. Ипак, није ни све тако црно као што изгледа. Уколико се погледа стање на васељенском нивоу, можемо рећи да је српски народ добио велику духовну утеху кроз саопштење Светог Архијерејског Синода и неких својих архијереја и свештеника. Држећи се средњег, царског пута, наша Црква је успела да очува веру у Светињу и да истовремено изнесе трезвен, друштвено одговоран став према околностима које налажу да се уваже и препоруке здравствених радника у свему осталом.    Охрабрују нас и предањски богословски ставови архијереја других помесних Цркава, поготово став митрополита месогејског Николаја, који се огласио међу првима у овом погледу и чији текст су пренели наши црквени медији. Слично томе, охрабрује и став митрополита нафпактоса Јеротеја, који је у својој архипастирској беседи недавно отворено поручио својој пастви да, поводом тренутне пандемије, треба да се придржавамо свих стручних савета здравствених радника и државе, али да истовремено у погледу Светог Причешћа одржимо оно у шта хришћани верују вековима, а то је да оно не може бити извор заразе. „Верни хришћани се не плаше Светог Причешћа јер га сматрају за лек који не преноси болести, као што је то показано у прошлим временима у небројеним случајевима свештеника који су причешћивали лепрозне и људе по болницама заражене озбиљним болестима, а сами нису постајали болесни”, вели митрополит. И додаје да они који не верују у силу Светог Причешћа не треба ни да му приступају. Огласио се пре неколико дана и митрополит едески Јоил, наводећи да је противник увођења различитих кашичица јер и вера и историјско искуство Цркве држе до тога да Свето Причешће не преноси заразу.    У једном интерјвуу свој став је недавно изнео и митрополит пергамски Јован, човек веома популаран у српским академским богословским круговима. Богословљу (тачније: богословском систему) уваженог митрополита имам шта да приговорим (неке теме сам отворио на почетку овог текста у погледу садржаја терминâ који су код њега доминанти), но неке његове ставове из поменутог интервјуа доживљавам као потпуно предањске. Тако митрополит Јован наглашава да је Причешће лек бесмртности и да оно не може бити опасност, те да он сам не би имао ништа против тога да се причести заједничком кашичицом. Додуше, због могућности саблазни оних који су слаби у вери и оних ван Цркве, пергамски размишља о томе да се Црква врати древнијим начинима причешћивања, због чега није у потпуности на линији коју су јасно повукла претходно наведена три грчка митрополита, но у суштинском смислу теме о којој говоримо, потпуно подржава њихов став о Светом Причешћу као таквом.    На крају, опет бих се присетио текста проте Лазара Милина, неправедно запостављеног професора који је у далеко теже време од данашњег укрштао копља са атеистима, комунистима и секташима. На крају поменутог текста у виду дијалога, атеиста предлаже вернику да направе експеримент, тако што би свештенику довео једног болесника од тешке заразне болести да га овај причести, па да после тога свештеник употреби Причешће као што је то чинио увек у својој пракси када би причешћивао вернике, укључујући и оне који имају неку заразну болест. А верник одговара: „После толиких милијарди причасника од којих сваки представља један нехотични експеримент, мени није потребан још један хотимични, изазивачки”.    Ето где би било право искушавање и изазивање Бога: у предлогу који данас чујемо не само од неверујућих људи, него и од неких доктора богословских наука, који (посредно или непосредно) позивају да се изврши бактериолошка и вирусолошка анализа кашичице за Причешће и Светих Дарова, да би се тиме тобоже нешто доказало.    Браћо драга, било да сте доктори медицинских или богословских наука: зар заиста мислите да се божанске тајне дају сместити у епрувете?   Презвитер Оливер Суботић
    View full Странице
  20. Волим
    Поуке.орг - инфо got a reaction from Вилер Текс in О покушају смештања Светог Причешћа у епрувете   
    Изазов глобалне пандемије вируса класификованог као COVID-19 и увођење ванредног стања које је нарушило динамику црквеног живота потпуно је преусмерило пажњу православних хришћана са свих других питања. То се јасно осећа у проповедима, посланицама, писаној речи, интернет простору. При свему томе, небивала појава да (православни) доктори богословских наука у наше време говоре и пишу о могућности преноса заразе путем Светог Причешћа, подстакла ме је да се укључим у дискусију која се већ неко време води.      За почетак, сложићемо се да је сасвим очекивано да људи који нису хришћани поставе поменуту тезу – сличних оспоравања свагда је било и биће. Додуше, с тим у вези питања (себи и другима) постављају и (мало)верни, поготово они који тек улазе у литургијско окриље Цркве и почињу да граде духовно искуство. Морам признати да су и мене лично сличне недоумице мислено дуго испитивале у време када сам крајем бурних деведесетих пошао за Христом. Добро се сећам колико ми је у то време један текст о. Лазара Милина, чувеног професора апологетике, помогао да одагнам искушавајуће помисли.    Потражио сам ових дана опет тај текст, који је под називом „Да ли је причешће заразно? – пита један читалац” објављен у књизи Разговори о вери са професорима и успео да га добијем у скенираном облику. Желео сам да се још једном присетим речи које је чувени српски прота написао у лику једног од саговорника замишљеног дијалога. И већ на самом почетку наишао сам на реченицу коју бих потписао безрезервно, у којој се каже „да је чиста противност сваком здравом [подвлачење наше – О. С.] разуму бојати се заразе од Онога који је извор здравља и живота”. У време када сам први пут читао тај текст, није ми био познат ниједан теолошки чланак, студија или било шта слично од стране неког доктора богословских наука који би био реакција са супротном тврдњом, премда је разних заразних болести око нас и тада итекако било. Напротив, постојао је неписани консензус, бар међу православнима.   У последње две седмице у којима је глобална пандемија у јеку одједном се појавио један број чланака и медијских написа у којима доктори богословских наука посредно или непосредно говоре о могућности заразе путем редовне литургијске употребе Светог Причешћа. Додатну конфузију је унела пракса Московске патријаршије у погледу дезинфиковања кашичице после сваког причасника. Пре било какве разраде ове теме, поставио бих неколико сасвим умесних питања за размишљање. Зашто се све ове године нису појавили слични текстови академских богослова на ту исту тему и са тим истим ставом, или, пак, праксе „стерилизације” кашичица у време разних пандемија грипа? Нису ли се и раније појављивали озбиљни, па и смртоноснији вируси, који су се преносили капљичним путем? Уосталом, зар кроз цео 20. век не знамо макар пет тешких болести које се преносе путем пљувачке? Откуда, дакле, то да се тек сада у савременим академским теолошким круговима појављују овакви ставови?   Мислим да се одговор на претходна питања у суштинском смислу налази у врсти богословља које, нажалост, у последњој деценији преузима примат у ономе што можемо назвати академским (православним) богословским дискурсом. Њега на првом месту карактерише рационалистички приступ, либерални дух и потреба да се богословски ставови ускладе са научним теоријама. Друга његова карактеристика је примат енергије разума у односу на енергију ума када је реч о формирању богословског израза, што је последица раздвајања академског богословља од вековног благодатног опита Цркве. То је, као последицу, довело до тоталне пометње у методу доношења богословских закључака јер када облагодаћени ум престаје да буде „епископ” онда епископско својство преотима разум, иако је његова права улога да буде „ђакон” и да уобличава опит ума у појмовне представе и изразе. И трећа карактеристика ове врсте богословља у наше време је везана за занемаривање вековног подвижничког етоса, који треба да је саставни део литургијског живота и неопходан је предуслов за исправно богословстовање. То је главни разлог због кога данас имамо хиперпродукцију „богослова” са цигаретом у једној, а пивском флашом у другој руци.    Занимљиво је, притом, да је управо та врста академског богословља са презиром одбацила апологетику управо под оптужбом за рационализам и удаљеност од аутентичног литургијског доживљаја Христа. Ту, руку на срце, несумњиво има простора за критику, но као што видимо, постоје и изузеци. Тако се у поменутом тексту о. Лазара Милина опитан став Цркве када је Причешће у питању (хришћански емпиризам) сасвим јасно ставља испред претензија разума (философског рационализма), док се у исто време логика у доношењу закључака не одбацује (јер је хришћанска вера словесна), али се одређују и њене јасне границе (јер много тога у нашој вери надвисује могућности спознаје разумом). Другим речима речено, ако је човек спреман да се смири пред сведочанством и благодатним опитом Цркве, онда његов разум заиста функционише као здрав, дејствујући као „ђакон”, а не као самозвани „епископ”.   Још нешто је важно нагласити када је реч о савременом академском богословском дискурсу, који се, очигледно, све више удаљује од благодатног искуства Цркве (част изузецима, којих је увек било и биће). Наиме, у његовом изразу наилазимо на термине и концепте који су веома важни, али су најчешће лишени оне специфичне „соли” (уп. Мк 9, 50) која се тако лако може препознаје и осећа док се читају отачки текстови. Примера ради, у антрополошким разматрањима већине савремених академских богослова термин личност је незаобилазан, док се истовремено изразито ретко повезује са „скривеним човеком срца” (1Пет 3, 4) и потребом да се лик узведе до подобија кроз процес очишћења, просвећења и обожења, да би се формирала истинска, аутентична личност – светитељска. И термин заједница се исто тако често помиње, али се зато у траговима (ако уопште) наглашава позив за постизањем молитвене заједнице ума и срца, којом се достиже антрополошка дубина која нам је по богомданим капацитетима назначена. И узвишени термин љубав стално провејава, али углавном без нагласка на томе да је права љубав плод очишћења од страсти, те да је оно што тако често називамо љубављу углавном заоденуто страшћу самољубља. И тако даље, и тако редом, могло би се о свему овоме писати надугачко. У том погледу, суштинска одлика академских богословских трендова који су доминантни данас јесте да су дубоко антиисихастички – термин ”православни будизам” неформално је скован управо у тим круговима, да би се посредно (и погрдно) указало на недостатак паламитске богословске синтезе уколико се она не „обогати” новим богословским приступом, који у наше време показује своје право лице.    Својевремено, када је покренут тзв. „дарвинистички” спор међу српским богословима, написао сам поруку једном свом дугогодишњем пријатељу (иначе професору Богословског факултета) и рекао му да сам мишљења да ће због оваквог тренда у академском богословљу следећа полемика бити везана за оспоравање нечега везаног за Свето Причешће. Разлог таквог става сам извео на чисто логичан начин (ово је додатни прилог томе да нисам противник логике, већ да јој тражим одговарајуће место у односу на умно делање). Наиме, свима којима је упитна историјска реалност Првог Адама, несумњиво ће бити спорне и неке реалности везане за Другог Адама. Из неког разлога, у то време сам био убеђен да ће се врло брзо појавити ставови у којима ће се, на овај или онај начин, оспоравати реалност Тела и Крви Господње (по угледу на протестантизам), али сам омашио, но ипак јесте дошло до оспоравања нечега у вези са Причешћем јер су се (посредно или непосредно) појавили ставови међу неким докторима богословских наука да се редовном литургијском употребом Причешћа може добити зараза.    Из неких текстова се могао извести закључак да је теза о могућности заразе Светим Причешћем страна древним оцима јер у њихово време медицина није била на данашњем нивоу. Зашто је онда таква теза страна светитељима 20. века, којима су итекако била позната достигнућа савремене медицине и начини преноса инфекција? Замислимо, само за тренутак, да су се данашњи ставови неких доктора богословских наука о могућности заразе Светим Причешћем појавили у време Светог Јована Кронштатског, свештеника који је као ретко који живео светотајински. Каквим би речима ова буктиња Духа Светог отписала, узевши у обзир његово искуство (не само када је реч о толиким болесницима, већ и у погледу њега самог)? Или шта би им одговорио његов имењак, светило Шангаја и Сан Франциска, који је пред више сведока једном приликом у своја уста узео причешће које је испљувала болесница заражена беснилом? Како ли би тек одговорили Свети Антим Хиоски или отац Хризантос Кутцулогианакис, који су у наше време причешћивали лепрозне и туберкулозне, а после причешћа свих тих болесника употребљавали Свете Дарове? Шта ли би, уосталом, рекао Николај Жички и Јустин Ћелијски? То можемо само да претпоставимо, али са приличном извесношћу. Било како било, узносећи свој ум према ликовима ових духовних колосâ, ми који смо духовни патуљци можемо само рећи: Господе, дометни нам вере! (Лк 17, 5).    Но не морамо тражити светитеље да нам директно одговоре и да нас охрабре – довољно је да се обратимо болничким свештеницима. Тако у време док пишем овај текст, руски свештеник (и лекар по професији), о. Алексеј Тимаков, који је причаслен при храму Светог Николаја у оквиру Центру за борбу са туберкулозом, говори о томе како све ове године редовно причешћује људе при том Центру, не питајући који је заражен, а који је оздравио, да би на крају сам употребио Дарове. Вели прота: „Добро схватам шта су вирусне и инфекцијске болести и како се оне преносе. И уколико би било могуће заразити се кроз Свете Дарове, ја бих се онда сигурно заразио, и не само ја”.   Но ако се Оци Цркве нису бавили темом да ли Причешће може бити заразно, итекако јесу писали о томе колико је Причешће благотворно, уколико се прима достојно. Довољно је са пажњом читати молитве пре Причешћа које су они саставили, у њима све пише. С тим у вези, занимљиво је да се у једном од текстова који су објављени ових дана на ту тему износи став да се учење о томе да је Свето Причешће нешто што дарује телесно и душевно здравље не може наћи у текстовима ранохришћанских писаца, те да се развија касније. Но православне хришћане не занима када су се појавили први светоотачки текстови који су актуелизовали ту тему (нека се тиме баве историчари), већ како и шта о њој говоре. А ако кренемо логиком доминације историјског трага коришћеног у рационалистичком кључу, лако можемо завршити са закључцима до којих су дошли протестанти, одбацујући Свето Предање (уместо да се врате у окриље Цркве) и пренаглашавајући закључке свог разума (уместо да са поверењем прихвате опит облагодаћених умова Цркве). Теза да је потребно вратити се некаквом првобитном постојању Цркве и одбацити „историјске наносе” каснијих векова у својој суштини и јесте протестантска, и веома је близу еклисиолошке јереси, будући да имплицира суштински недостатак животу Цркве – исте оне Цркве у којој се пуноћа благодатног дејства Духа Светога све ове векове излива и непрестано рађа Светитеље. Додуше, појаву разних „наноса” у свакодневном црквеном животу нико не спори (било их је и у апостолском периоду, ка коме протестанти теже), но они оптерећују спољашњу страну црквеног живота, чију суштину и данас одликује непатворена православна вера и очуван метод исцељења човековог ума.     Није лако одржати се у ово време смутњи. Исто тако, није лако не упирати прстом ни у кога (у свом тексту намерно нисам никога хтео поименице да прозовем), поред толико хетеродоксних ставова који су изнети у јавности. Ипак, није ни све тако црно као што изгледа. Уколико се погледа стање на васељенском нивоу, можемо рећи да је српски народ добио велику духовну утеху кроз саопштење Светог Архијерејског Синода и неких својих архијереја и свештеника. Држећи се средњег, царског пута, наша Црква је успела да очува веру у Светињу и да истовремено изнесе трезвен, друштвено одговоран став према околностима које налажу да се уваже и препоруке здравствених радника у свему осталом.    Охрабрују нас и предањски богословски ставови архијереја других помесних Цркава, поготово став митрополита месогејског Николаја, који се огласио међу првима у овом погледу и чији текст су пренели наши црквени медији. Слично томе, охрабрује и став митрополита нафпактоса Јеротеја, који је у својој архипастирској беседи недавно отворено поручио својој пастви да, поводом тренутне пандемије, треба да се придржавамо свих стручних савета здравствених радника и државе, али да истовремено у погледу Светог Причешћа одржимо оно у шта хришћани верују вековима, а то је да оно не може бити извор заразе. „Верни хришћани се не плаше Светог Причешћа јер га сматрају за лек који не преноси болести, као што је то показано у прошлим временима у небројеним случајевима свештеника који су причешћивали лепрозне и људе по болницама заражене озбиљним болестима, а сами нису постајали болесни”, вели митрополит. И додаје да они који не верују у силу Светог Причешћа не треба ни да му приступају. Огласио се пре неколико дана и митрополит едески Јоил, наводећи да је противник увођења различитих кашичица јер и вера и историјско искуство Цркве држе до тога да Свето Причешће не преноси заразу.    У једном интерјвуу свој став је недавно изнео и митрополит пергамски Јован, човек веома популаран у српским академским богословским круговима. Богословљу (тачније: богословском систему) уваженог митрополита имам шта да приговорим (неке теме сам отворио на почетку овог текста у погледу садржаја терминâ који су код њега доминанти), но неке његове ставове из поменутог интервјуа доживљавам као потпуно предањске. Тако митрополит Јован наглашава да је Причешће лек бесмртности и да оно не може бити опасност, те да он сам не би имао ништа против тога да се причести заједничком кашичицом. Додуше, због могућности саблазни оних који су слаби у вери и оних ван Цркве, пергамски размишља о томе да се Црква врати древнијим начинима причешћивања, због чега није у потпуности на линији коју су јасно повукла претходно наведена три грчка митрополита, но у суштинском смислу теме о којој говоримо, потпуно подржава њихов став о Светом Причешћу као таквом.    На крају, опет бих се присетио текста проте Лазара Милина, неправедно запостављеног професора који је у далеко теже време од данашњег укрштао копља са атеистима, комунистима и секташима. На крају поменутог текста у виду дијалога, атеиста предлаже вернику да направе експеримент, тако што би свештенику довео једног болесника од тешке заразне болести да га овај причести, па да после тога свештеник употреби Причешће као што је то чинио увек у својој пракси када би причешћивао вернике, укључујући и оне који имају неку заразну болест. А верник одговара: „После толиких милијарди причасника од којих сваки представља један нехотични експеримент, мени није потребан још један хотимични, изазивачки”.    Ето где би било право искушавање и изазивање Бога: у предлогу који данас чујемо не само од неверујућих људи, него и од неких доктора богословских наука, који (посредно или непосредно) позивају да се изврши бактериолошка и вирусолошка анализа кашичице за Причешће и Светих Дарова, да би се тиме тобоже нешто доказало.    Браћо драга, било да сте доктори медицинских или богословских наука: зар заиста мислите да се божанске тајне дају сместити у епрувете?   Презвитер Оливер Суботић
    View full Странице
  21. Волим
    Поуке.орг - инфо got a reaction from Србољуб+ in О покушају смештања Светог Причешћа у епрувете   
    Изазов глобалне пандемије вируса класификованог као COVID-19 и увођење ванредног стања које је нарушило динамику црквеног живота потпуно је преусмерило пажњу православних хришћана са свих других питања. То се јасно осећа у проповедима, посланицама, писаној речи, интернет простору. При свему томе, небивала појава да (православни) доктори богословских наука у наше време говоре и пишу о могућности преноса заразе путем Светог Причешћа, подстакла ме је да се укључим у дискусију која се већ неко време води.      За почетак, сложићемо се да је сасвим очекивано да људи који нису хришћани поставе поменуту тезу – сличних оспоравања свагда је било и биће. Додуше, с тим у вези питања (себи и другима) постављају и (мало)верни, поготово они који тек улазе у литургијско окриље Цркве и почињу да граде духовно искуство. Морам признати да су и мене лично сличне недоумице мислено дуго испитивале у време када сам крајем бурних деведесетих пошао за Христом. Добро се сећам колико ми је у то време један текст о. Лазара Милина, чувеног професора апологетике, помогао да одагнам искушавајуће помисли.    Потражио сам ових дана опет тај текст, који је под називом „Да ли је причешће заразно? – пита један читалац” објављен у књизи Разговори о вери са професорима и успео да га добијем у скенираном облику. Желео сам да се још једном присетим речи које је чувени српски прота написао у лику једног од саговорника замишљеног дијалога. И већ на самом почетку наишао сам на реченицу коју бих потписао безрезервно, у којој се каже „да је чиста противност сваком здравом [подвлачење наше – О. С.] разуму бојати се заразе од Онога који је извор здравља и живота”. У време када сам први пут читао тај текст, није ми био познат ниједан теолошки чланак, студија или било шта слично од стране неког доктора богословских наука који би био реакција са супротном тврдњом, премда је разних заразних болести око нас и тада итекако било. Напротив, постојао је неписани консензус, бар међу православнима.   У последње две седмице у којима је глобална пандемија у јеку одједном се појавио један број чланака и медијских написа у којима доктори богословских наука посредно или непосредно говоре о могућности заразе путем редовне литургијске употребе Светог Причешћа. Додатну конфузију је унела пракса Московске патријаршије у погледу дезинфиковања кашичице после сваког причасника. Пре било какве разраде ове теме, поставио бих неколико сасвим умесних питања за размишљање. Зашто се све ове године нису појавили слични текстови академских богослова на ту исту тему и са тим истим ставом, или, пак, праксе „стерилизације” кашичица у време разних пандемија грипа? Нису ли се и раније појављивали озбиљни, па и смртоноснији вируси, који су се преносили капљичним путем? Уосталом, зар кроз цео 20. век не знамо макар пет тешких болести које се преносе путем пљувачке? Откуда, дакле, то да се тек сада у савременим академским теолошким круговима појављују овакви ставови?   Мислим да се одговор на претходна питања у суштинском смислу налази у врсти богословља које, нажалост, у последњој деценији преузима примат у ономе што можемо назвати академским (православним) богословским дискурсом. Њега на првом месту карактерише рационалистички приступ, либерални дух и потреба да се богословски ставови ускладе са научним теоријама. Друга његова карактеристика је примат енергије разума у односу на енергију ума када је реч о формирању богословског израза, што је последица раздвајања академског богословља од вековног благодатног опита Цркве. То је, као последицу, довело до тоталне пометње у методу доношења богословских закључака јер када облагодаћени ум престаје да буде „епископ” онда епископско својство преотима разум, иако је његова права улога да буде „ђакон” и да уобличава опит ума у појмовне представе и изразе. И трећа карактеристика ове врсте богословља у наше време је везана за занемаривање вековног подвижничког етоса, који треба да је саставни део литургијског живота и неопходан је предуслов за исправно богословстовање. То је главни разлог због кога данас имамо хиперпродукцију „богослова” са цигаретом у једној, а пивском флашом у другој руци.    Занимљиво је, притом, да је управо та врста академског богословља са презиром одбацила апологетику управо под оптужбом за рационализам и удаљеност од аутентичног литургијског доживљаја Христа. Ту, руку на срце, несумњиво има простора за критику, но као што видимо, постоје и изузеци. Тако се у поменутом тексту о. Лазара Милина опитан став Цркве када је Причешће у питању (хришћански емпиризам) сасвим јасно ставља испред претензија разума (философског рационализма), док се у исто време логика у доношењу закључака не одбацује (јер је хришћанска вера словесна), али се одређују и њене јасне границе (јер много тога у нашој вери надвисује могућности спознаје разумом). Другим речима речено, ако је човек спреман да се смири пред сведочанством и благодатним опитом Цркве, онда његов разум заиста функционише као здрав, дејствујући као „ђакон”, а не као самозвани „епископ”.   Још нешто је важно нагласити када је реч о савременом академском богословском дискурсу, који се, очигледно, све више удаљује од благодатног искуства Цркве (част изузецима, којих је увек било и биће). Наиме, у његовом изразу наилазимо на термине и концепте који су веома важни, али су најчешће лишени оне специфичне „соли” (уп. Мк 9, 50) која се тако лако може препознаје и осећа док се читају отачки текстови. Примера ради, у антрополошким разматрањима већине савремених академских богослова термин личност је незаобилазан, док се истовремено изразито ретко повезује са „скривеним човеком срца” (1Пет 3, 4) и потребом да се лик узведе до подобија кроз процес очишћења, просвећења и обожења, да би се формирала истинска, аутентична личност – светитељска. И термин заједница се исто тако често помиње, али се зато у траговима (ако уопште) наглашава позив за постизањем молитвене заједнице ума и срца, којом се достиже антрополошка дубина која нам је по богомданим капацитетима назначена. И узвишени термин љубав стално провејава, али углавном без нагласка на томе да је права љубав плод очишћења од страсти, те да је оно што тако често називамо љубављу углавном заоденуто страшћу самољубља. И тако даље, и тако редом, могло би се о свему овоме писати надугачко. У том погледу, суштинска одлика академских богословских трендова који су доминантни данас јесте да су дубоко антиисихастички – термин ”православни будизам” неформално је скован управо у тим круговима, да би се посредно (и погрдно) указало на недостатак паламитске богословске синтезе уколико се она не „обогати” новим богословским приступом, који у наше време показује своје право лице.    Својевремено, када је покренут тзв. „дарвинистички” спор међу српским богословима, написао сам поруку једном свом дугогодишњем пријатељу (иначе професору Богословског факултета) и рекао му да сам мишљења да ће због оваквог тренда у академском богословљу следећа полемика бити везана за оспоравање нечега везаног за Свето Причешће. Разлог таквог става сам извео на чисто логичан начин (ово је додатни прилог томе да нисам противник логике, већ да јој тражим одговарајуће место у односу на умно делање). Наиме, свима којима је упитна историјска реалност Првог Адама, несумњиво ће бити спорне и неке реалности везане за Другог Адама. Из неког разлога, у то време сам био убеђен да ће се врло брзо појавити ставови у којима ће се, на овај или онај начин, оспоравати реалност Тела и Крви Господње (по угледу на протестантизам), али сам омашио, но ипак јесте дошло до оспоравања нечега у вези са Причешћем јер су се (посредно или непосредно) појавили ставови међу неким докторима богословских наука да се редовном литургијском употребом Причешћа може добити зараза.    Из неких текстова се могао извести закључак да је теза о могућности заразе Светим Причешћем страна древним оцима јер у њихово време медицина није била на данашњем нивоу. Зашто је онда таква теза страна светитељима 20. века, којима су итекако била позната достигнућа савремене медицине и начини преноса инфекција? Замислимо, само за тренутак, да су се данашњи ставови неких доктора богословских наука о могућности заразе Светим Причешћем појавили у време Светог Јована Кронштатског, свештеника који је као ретко који живео светотајински. Каквим би речима ова буктиња Духа Светог отписала, узевши у обзир његово искуство (не само када је реч о толиким болесницима, већ и у погледу њега самог)? Или шта би им одговорио његов имењак, светило Шангаја и Сан Франциска, који је пред више сведока једном приликом у своја уста узео причешће које је испљувала болесница заражена беснилом? Како ли би тек одговорили Свети Антим Хиоски или отац Хризантос Кутцулогианакис, који су у наше време причешћивали лепрозне и туберкулозне, а после причешћа свих тих болесника употребљавали Свете Дарове? Шта ли би, уосталом, рекао Николај Жички и Јустин Ћелијски? То можемо само да претпоставимо, али са приличном извесношћу. Било како било, узносећи свој ум према ликовима ових духовних колосâ, ми који смо духовни патуљци можемо само рећи: Господе, дометни нам вере! (Лк 17, 5).    Но не морамо тражити светитеље да нам директно одговоре и да нас охрабре – довољно је да се обратимо болничким свештеницима. Тако у време док пишем овај текст, руски свештеник (и лекар по професији), о. Алексеј Тимаков, који је причаслен при храму Светог Николаја у оквиру Центру за борбу са туберкулозом, говори о томе како све ове године редовно причешћује људе при том Центру, не питајући који је заражен, а који је оздравио, да би на крају сам употребио Дарове. Вели прота: „Добро схватам шта су вирусне и инфекцијске болести и како се оне преносе. И уколико би било могуће заразити се кроз Свете Дарове, ја бих се онда сигурно заразио, и не само ја”.   Но ако се Оци Цркве нису бавили темом да ли Причешће може бити заразно, итекако јесу писали о томе колико је Причешће благотворно, уколико се прима достојно. Довољно је са пажњом читати молитве пре Причешћа које су они саставили, у њима све пише. С тим у вези, занимљиво је да се у једном од текстова који су објављени ових дана на ту тему износи став да се учење о томе да је Свето Причешће нешто што дарује телесно и душевно здравље не може наћи у текстовима ранохришћанских писаца, те да се развија касније. Но православне хришћане не занима када су се појавили први светоотачки текстови који су актуелизовали ту тему (нека се тиме баве историчари), већ како и шта о њој говоре. А ако кренемо логиком доминације историјског трага коришћеног у рационалистичком кључу, лако можемо завршити са закључцима до којих су дошли протестанти, одбацујући Свето Предање (уместо да се врате у окриље Цркве) и пренаглашавајући закључке свог разума (уместо да са поверењем прихвате опит облагодаћених умова Цркве). Теза да је потребно вратити се некаквом првобитном постојању Цркве и одбацити „историјске наносе” каснијих векова у својој суштини и јесте протестантска, и веома је близу еклисиолошке јереси, будући да имплицира суштински недостатак животу Цркве – исте оне Цркве у којој се пуноћа благодатног дејства Духа Светога све ове векове излива и непрестано рађа Светитеље. Додуше, појаву разних „наноса” у свакодневном црквеном животу нико не спори (било их је и у апостолском периоду, ка коме протестанти теже), но они оптерећују спољашњу страну црквеног живота, чију суштину и данас одликује непатворена православна вера и очуван метод исцељења човековог ума.     Није лако одржати се у ово време смутњи. Исто тако, није лако не упирати прстом ни у кога (у свом тексту намерно нисам никога хтео поименице да прозовем), поред толико хетеродоксних ставова који су изнети у јавности. Ипак, није ни све тако црно као што изгледа. Уколико се погледа стање на васељенском нивоу, можемо рећи да је српски народ добио велику духовну утеху кроз саопштење Светог Архијерејског Синода и неких својих архијереја и свештеника. Држећи се средњег, царског пута, наша Црква је успела да очува веру у Светињу и да истовремено изнесе трезвен, друштвено одговоран став према околностима које налажу да се уваже и препоруке здравствених радника у свему осталом.    Охрабрују нас и предањски богословски ставови архијереја других помесних Цркава, поготово став митрополита месогејског Николаја, који се огласио међу првима у овом погледу и чији текст су пренели наши црквени медији. Слично томе, охрабрује и став митрополита нафпактоса Јеротеја, који је у својој архипастирској беседи недавно отворено поручио својој пастви да, поводом тренутне пандемије, треба да се придржавамо свих стручних савета здравствених радника и државе, али да истовремено у погледу Светог Причешћа одржимо оно у шта хришћани верују вековима, а то је да оно не може бити извор заразе. „Верни хришћани се не плаше Светог Причешћа јер га сматрају за лек који не преноси болести, као што је то показано у прошлим временима у небројеним случајевима свештеника који су причешћивали лепрозне и људе по болницама заражене озбиљним болестима, а сами нису постајали болесни”, вели митрополит. И додаје да они који не верују у силу Светог Причешћа не треба ни да му приступају. Огласио се пре неколико дана и митрополит едески Јоил, наводећи да је противник увођења различитих кашичица јер и вера и историјско искуство Цркве држе до тога да Свето Причешће не преноси заразу.    У једном интерјвуу свој став је недавно изнео и митрополит пергамски Јован, човек веома популаран у српским академским богословским круговима. Богословљу (тачније: богословском систему) уваженог митрополита имам шта да приговорим (неке теме сам отворио на почетку овог текста у погледу садржаја терминâ који су код њега доминанти), но неке његове ставове из поменутог интервјуа доживљавам као потпуно предањске. Тако митрополит Јован наглашава да је Причешће лек бесмртности и да оно не може бити опасност, те да он сам не би имао ништа против тога да се причести заједничком кашичицом. Додуше, због могућности саблазни оних који су слаби у вери и оних ван Цркве, пергамски размишља о томе да се Црква врати древнијим начинима причешћивања, због чега није у потпуности на линији коју су јасно повукла претходно наведена три грчка митрополита, но у суштинском смислу теме о којој говоримо, потпуно подржава њихов став о Светом Причешћу као таквом.    На крају, опет бих се присетио текста проте Лазара Милина, неправедно запостављеног професора који је у далеко теже време од данашњег укрштао копља са атеистима, комунистима и секташима. На крају поменутог текста у виду дијалога, атеиста предлаже вернику да направе експеримент, тако што би свештенику довео једног болесника од тешке заразне болести да га овај причести, па да после тога свештеник употреби Причешће као што је то чинио увек у својој пракси када би причешћивао вернике, укључујући и оне који имају неку заразну болест. А верник одговара: „После толиких милијарди причасника од којих сваки представља један нехотични експеримент, мени није потребан још један хотимични, изазивачки”.    Ето где би било право искушавање и изазивање Бога: у предлогу који данас чујемо не само од неверујућих људи, него и од неких доктора богословских наука, који (посредно или непосредно) позивају да се изврши бактериолошка и вирусолошка анализа кашичице за Причешће и Светих Дарова, да би се тиме тобоже нешто доказало.    Браћо драга, било да сте доктори медицинских или богословских наука: зар заиста мислите да се божанске тајне дају сместити у епрувете?   Презвитер Оливер Суботић
    View full Странице
  22. Волим
    Поуке.орг - инфо got a reaction from logdanov in О покушају смештања Светог Причешћа у епрувете   
    Изазов глобалне пандемије вируса класификованог као COVID-19 и увођење ванредног стања које је нарушило динамику црквеног живота потпуно је преусмерило пажњу православних хришћана са свих других питања. То се јасно осећа у проповедима, посланицама, писаној речи, интернет простору. При свему томе, небивала појава да (православни) доктори богословских наука у наше време говоре и пишу о могућности преноса заразе путем Светог Причешћа, подстакла ме је да се укључим у дискусију која се већ неко време води.      За почетак, сложићемо се да је сасвим очекивано да људи који нису хришћани поставе поменуту тезу – сличних оспоравања свагда је било и биће. Додуше, с тим у вези питања (себи и другима) постављају и (мало)верни, поготово они који тек улазе у литургијско окриље Цркве и почињу да граде духовно искуство. Морам признати да су и мене лично сличне недоумице мислено дуго испитивале у време када сам крајем бурних деведесетих пошао за Христом. Добро се сећам колико ми је у то време један текст о. Лазара Милина, чувеног професора апологетике, помогао да одагнам искушавајуће помисли.    Потражио сам ових дана опет тај текст, који је под називом „Да ли је причешће заразно? – пита један читалац” објављен у књизи Разговори о вери са професорима и успео да га добијем у скенираном облику. Желео сам да се још једном присетим речи које је чувени српски прота написао у лику једног од саговорника замишљеног дијалога. И већ на самом почетку наишао сам на реченицу коју бих потписао безрезервно, у којој се каже „да је чиста противност сваком здравом [подвлачење наше – О. С.] разуму бојати се заразе од Онога који је извор здравља и живота”. У време када сам први пут читао тај текст, није ми био познат ниједан теолошки чланак, студија или било шта слично од стране неког доктора богословских наука који би био реакција са супротном тврдњом, премда је разних заразних болести око нас и тада итекако било. Напротив, постојао је неписани консензус, бар међу православнима.   У последње две седмице у којима је глобална пандемија у јеку одједном се појавио један број чланака и медијских написа у којима доктори богословских наука посредно или непосредно говоре о могућности заразе путем редовне литургијске употребе Светог Причешћа. Додатну конфузију је унела пракса Московске патријаршије у погледу дезинфиковања кашичице после сваког причасника. Пре било какве разраде ове теме, поставио бих неколико сасвим умесних питања за размишљање. Зашто се све ове године нису појавили слични текстови академских богослова на ту исту тему и са тим истим ставом, или, пак, праксе „стерилизације” кашичица у време разних пандемија грипа? Нису ли се и раније појављивали озбиљни, па и смртоноснији вируси, који су се преносили капљичним путем? Уосталом, зар кроз цео 20. век не знамо макар пет тешких болести које се преносе путем пљувачке? Откуда, дакле, то да се тек сада у савременим академским теолошким круговима појављују овакви ставови?   Мислим да се одговор на претходна питања у суштинском смислу налази у врсти богословља које, нажалост, у последњој деценији преузима примат у ономе што можемо назвати академским (православним) богословским дискурсом. Њега на првом месту карактерише рационалистички приступ, либерални дух и потреба да се богословски ставови ускладе са научним теоријама. Друга његова карактеристика је примат енергије разума у односу на енергију ума када је реч о формирању богословског израза, што је последица раздвајања академског богословља од вековног благодатног опита Цркве. То је, као последицу, довело до тоталне пометње у методу доношења богословских закључака јер када облагодаћени ум престаје да буде „епископ” онда епископско својство преотима разум, иако је његова права улога да буде „ђакон” и да уобличава опит ума у појмовне представе и изразе. И трећа карактеристика ове врсте богословља у наше време је везана за занемаривање вековног подвижничког етоса, који треба да је саставни део литургијског живота и неопходан је предуслов за исправно богословстовање. То је главни разлог због кога данас имамо хиперпродукцију „богослова” са цигаретом у једној, а пивском флашом у другој руци.    Занимљиво је, притом, да је управо та врста академског богословља са презиром одбацила апологетику управо под оптужбом за рационализам и удаљеност од аутентичног литургијског доживљаја Христа. Ту, руку на срце, несумњиво има простора за критику, но као што видимо, постоје и изузеци. Тако се у поменутом тексту о. Лазара Милина опитан став Цркве када је Причешће у питању (хришћански емпиризам) сасвим јасно ставља испред претензија разума (философског рационализма), док се у исто време логика у доношењу закључака не одбацује (јер је хришћанска вера словесна), али се одређују и њене јасне границе (јер много тога у нашој вери надвисује могућности спознаје разумом). Другим речима речено, ако је човек спреман да се смири пред сведочанством и благодатним опитом Цркве, онда његов разум заиста функционише као здрав, дејствујући као „ђакон”, а не као самозвани „епископ”.   Још нешто је важно нагласити када је реч о савременом академском богословском дискурсу, који се, очигледно, све више удаљује од благодатног искуства Цркве (част изузецима, којих је увек било и биће). Наиме, у његовом изразу наилазимо на термине и концепте који су веома важни, али су најчешће лишени оне специфичне „соли” (уп. Мк 9, 50) која се тако лако може препознаје и осећа док се читају отачки текстови. Примера ради, у антрополошким разматрањима већине савремених академских богослова термин личност је незаобилазан, док се истовремено изразито ретко повезује са „скривеним човеком срца” (1Пет 3, 4) и потребом да се лик узведе до подобија кроз процес очишћења, просвећења и обожења, да би се формирала истинска, аутентична личност – светитељска. И термин заједница се исто тако често помиње, али се зато у траговима (ако уопште) наглашава позив за постизањем молитвене заједнице ума и срца, којом се достиже антрополошка дубина која нам је по богомданим капацитетима назначена. И узвишени термин љубав стално провејава, али углавном без нагласка на томе да је права љубав плод очишћења од страсти, те да је оно што тако често називамо љубављу углавном заоденуто страшћу самољубља. И тако даље, и тако редом, могло би се о свему овоме писати надугачко. У том погледу, суштинска одлика академских богословских трендова који су доминантни данас јесте да су дубоко антиисихастички – термин ”православни будизам” неформално је скован управо у тим круговима, да би се посредно (и погрдно) указало на недостатак паламитске богословске синтезе уколико се она не „обогати” новим богословским приступом, који у наше време показује своје право лице.    Својевремено, када је покренут тзв. „дарвинистички” спор међу српским богословима, написао сам поруку једном свом дугогодишњем пријатељу (иначе професору Богословског факултета) и рекао му да сам мишљења да ће због оваквог тренда у академском богословљу следећа полемика бити везана за оспоравање нечега везаног за Свето Причешће. Разлог таквог става сам извео на чисто логичан начин (ово је додатни прилог томе да нисам противник логике, већ да јој тражим одговарајуће место у односу на умно делање). Наиме, свима којима је упитна историјска реалност Првог Адама, несумњиво ће бити спорне и неке реалности везане за Другог Адама. Из неког разлога, у то време сам био убеђен да ће се врло брзо појавити ставови у којима ће се, на овај или онај начин, оспоравати реалност Тела и Крви Господње (по угледу на протестантизам), али сам омашио, но ипак јесте дошло до оспоравања нечега у вези са Причешћем јер су се (посредно или непосредно) појавили ставови међу неким докторима богословских наука да се редовном литургијском употребом Причешћа може добити зараза.    Из неких текстова се могао извести закључак да је теза о могућности заразе Светим Причешћем страна древним оцима јер у њихово време медицина није била на данашњем нивоу. Зашто је онда таква теза страна светитељима 20. века, којима су итекако била позната достигнућа савремене медицине и начини преноса инфекција? Замислимо, само за тренутак, да су се данашњи ставови неких доктора богословских наука о могућности заразе Светим Причешћем појавили у време Светог Јована Кронштатског, свештеника који је као ретко који живео светотајински. Каквим би речима ова буктиња Духа Светог отписала, узевши у обзир његово искуство (не само када је реч о толиким болесницима, већ и у погледу њега самог)? Или шта би им одговорио његов имењак, светило Шангаја и Сан Франциска, који је пред више сведока једном приликом у своја уста узео причешће које је испљувала болесница заражена беснилом? Како ли би тек одговорили Свети Антим Хиоски или отац Хризантос Кутцулогианакис, који су у наше време причешћивали лепрозне и туберкулозне, а после причешћа свих тих болесника употребљавали Свете Дарове? Шта ли би, уосталом, рекао Николај Жички и Јустин Ћелијски? То можемо само да претпоставимо, али са приличном извесношћу. Било како било, узносећи свој ум према ликовима ових духовних колосâ, ми који смо духовни патуљци можемо само рећи: Господе, дометни нам вере! (Лк 17, 5).    Но не морамо тражити светитеље да нам директно одговоре и да нас охрабре – довољно је да се обратимо болничким свештеницима. Тако у време док пишем овај текст, руски свештеник (и лекар по професији), о. Алексеј Тимаков, који је причаслен при храму Светог Николаја у оквиру Центру за борбу са туберкулозом, говори о томе како све ове године редовно причешћује људе при том Центру, не питајући који је заражен, а који је оздравио, да би на крају сам употребио Дарове. Вели прота: „Добро схватам шта су вирусне и инфекцијске болести и како се оне преносе. И уколико би било могуће заразити се кроз Свете Дарове, ја бих се онда сигурно заразио, и не само ја”.   Но ако се Оци Цркве нису бавили темом да ли Причешће може бити заразно, итекако јесу писали о томе колико је Причешће благотворно, уколико се прима достојно. Довољно је са пажњом читати молитве пре Причешћа које су они саставили, у њима све пише. С тим у вези, занимљиво је да се у једном од текстова који су објављени ових дана на ту тему износи став да се учење о томе да је Свето Причешће нешто што дарује телесно и душевно здравље не може наћи у текстовима ранохришћанских писаца, те да се развија касније. Но православне хришћане не занима када су се појавили први светоотачки текстови који су актуелизовали ту тему (нека се тиме баве историчари), већ како и шта о њој говоре. А ако кренемо логиком доминације историјског трага коришћеног у рационалистичком кључу, лако можемо завршити са закључцима до којих су дошли протестанти, одбацујући Свето Предање (уместо да се врате у окриље Цркве) и пренаглашавајући закључке свог разума (уместо да са поверењем прихвате опит облагодаћених умова Цркве). Теза да је потребно вратити се некаквом првобитном постојању Цркве и одбацити „историјске наносе” каснијих векова у својој суштини и јесте протестантска, и веома је близу еклисиолошке јереси, будући да имплицира суштински недостатак животу Цркве – исте оне Цркве у којој се пуноћа благодатног дејства Духа Светога све ове векове излива и непрестано рађа Светитеље. Додуше, појаву разних „наноса” у свакодневном црквеном животу нико не спори (било их је и у апостолском периоду, ка коме протестанти теже), но они оптерећују спољашњу страну црквеног живота, чију суштину и данас одликује непатворена православна вера и очуван метод исцељења човековог ума.     Није лако одржати се у ово време смутњи. Исто тако, није лако не упирати прстом ни у кога (у свом тексту намерно нисам никога хтео поименице да прозовем), поред толико хетеродоксних ставова који су изнети у јавности. Ипак, није ни све тако црно као што изгледа. Уколико се погледа стање на васељенском нивоу, можемо рећи да је српски народ добио велику духовну утеху кроз саопштење Светог Архијерејског Синода и неких својих архијереја и свештеника. Држећи се средњег, царског пута, наша Црква је успела да очува веру у Светињу и да истовремено изнесе трезвен, друштвено одговоран став према околностима које налажу да се уваже и препоруке здравствених радника у свему осталом.    Охрабрују нас и предањски богословски ставови архијереја других помесних Цркава, поготово став митрополита месогејског Николаја, који се огласио међу првима у овом погледу и чији текст су пренели наши црквени медији. Слично томе, охрабрује и став митрополита нафпактоса Јеротеја, који је у својој архипастирској беседи недавно отворено поручио својој пастви да, поводом тренутне пандемије, треба да се придржавамо свих стручних савета здравствених радника и државе, али да истовремено у погледу Светог Причешћа одржимо оно у шта хришћани верују вековима, а то је да оно не може бити извор заразе. „Верни хришћани се не плаше Светог Причешћа јер га сматрају за лек који не преноси болести, као што је то показано у прошлим временима у небројеним случајевима свештеника који су причешћивали лепрозне и људе по болницама заражене озбиљним болестима, а сами нису постајали болесни”, вели митрополит. И додаје да они који не верују у силу Светог Причешћа не треба ни да му приступају. Огласио се пре неколико дана и митрополит едески Јоил, наводећи да је противник увођења различитих кашичица јер и вера и историјско искуство Цркве држе до тога да Свето Причешће не преноси заразу.    У једном интерјвуу свој став је недавно изнео и митрополит пергамски Јован, човек веома популаран у српским академским богословским круговима. Богословљу (тачније: богословском систему) уваженог митрополита имам шта да приговорим (неке теме сам отворио на почетку овог текста у погледу садржаја терминâ који су код њега доминанти), но неке његове ставове из поменутог интервјуа доживљавам као потпуно предањске. Тако митрополит Јован наглашава да је Причешће лек бесмртности и да оно не може бити опасност, те да он сам не би имао ништа против тога да се причести заједничком кашичицом. Додуше, због могућности саблазни оних који су слаби у вери и оних ван Цркве, пергамски размишља о томе да се Црква врати древнијим начинима причешћивања, због чега није у потпуности на линији коју су јасно повукла претходно наведена три грчка митрополита, но у суштинском смислу теме о којој говоримо, потпуно подржава њихов став о Светом Причешћу као таквом.    На крају, опет бих се присетио текста проте Лазара Милина, неправедно запостављеног професора који је у далеко теже време од данашњег укрштао копља са атеистима, комунистима и секташима. На крају поменутог текста у виду дијалога, атеиста предлаже вернику да направе експеримент, тако што би свештенику довео једног болесника од тешке заразне болести да га овај причести, па да после тога свештеник употреби Причешће као што је то чинио увек у својој пракси када би причешћивао вернике, укључујући и оне који имају неку заразну болест. А верник одговара: „После толиких милијарди причасника од којих сваки представља један нехотични експеримент, мени није потребан још један хотимични, изазивачки”.    Ето где би било право искушавање и изазивање Бога: у предлогу који данас чујемо не само од неверујућих људи, него и од неких доктора богословских наука, који (посредно или непосредно) позивају да се изврши бактериолошка и вирусолошка анализа кашичице за Причешће и Светих Дарова, да би се тиме тобоже нешто доказало.    Браћо драга, било да сте доктори медицинских или богословских наука: зар заиста мислите да се божанске тајне дају сместити у епрувете?   Презвитер Оливер Суботић
    View full Странице
  23. Волим
    Поуке.орг - инфо got a reaction from sampaganini92 in О покушају смештања Светог Причешћа у епрувете   
    Изазов глобалне пандемије вируса класификованог као COVID-19 и увођење ванредног стања које је нарушило динамику црквеног живота потпуно је преусмерило пажњу православних хришћана са свих других питања. То се јасно осећа у проповедима, посланицама, писаној речи, интернет простору. При свему томе, небивала појава да (православни) доктори богословских наука у наше време говоре и пишу о могућности преноса заразе путем Светог Причешћа, подстакла ме је да се укључим у дискусију која се већ неко време води.      За почетак, сложићемо се да је сасвим очекивано да људи који нису хришћани поставе поменуту тезу – сличних оспоравања свагда је било и биће. Додуше, с тим у вези питања (себи и другима) постављају и (мало)верни, поготово они који тек улазе у литургијско окриље Цркве и почињу да граде духовно искуство. Морам признати да су и мене лично сличне недоумице мислено дуго испитивале у време када сам крајем бурних деведесетих пошао за Христом. Добро се сећам колико ми је у то време један текст о. Лазара Милина, чувеног професора апологетике, помогао да одагнам искушавајуће помисли.    Потражио сам ових дана опет тај текст, који је под називом „Да ли је причешће заразно? – пита један читалац” објављен у књизи Разговори о вери са професорима и успео да га добијем у скенираном облику. Желео сам да се још једном присетим речи које је чувени српски прота написао у лику једног од саговорника замишљеног дијалога. И већ на самом почетку наишао сам на реченицу коју бих потписао безрезервно, у којој се каже „да је чиста противност сваком здравом [подвлачење наше – О. С.] разуму бојати се заразе од Онога који је извор здравља и живота”. У време када сам први пут читао тај текст, није ми био познат ниједан теолошки чланак, студија или било шта слично од стране неког доктора богословских наука који би био реакција са супротном тврдњом, премда је разних заразних болести око нас и тада итекако било. Напротив, постојао је неписани консензус, бар међу православнима.   У последње две седмице у којима је глобална пандемија у јеку одједном се појавио један број чланака и медијских написа у којима доктори богословских наука посредно или непосредно говоре о могућности заразе путем редовне литургијске употребе Светог Причешћа. Додатну конфузију је унела пракса Московске патријаршије у погледу дезинфиковања кашичице после сваког причасника. Пре било какве разраде ове теме, поставио бих неколико сасвим умесних питања за размишљање. Зашто се све ове године нису појавили слични текстови академских богослова на ту исту тему и са тим истим ставом, или, пак, праксе „стерилизације” кашичица у време разних пандемија грипа? Нису ли се и раније појављивали озбиљни, па и смртоноснији вируси, који су се преносили капљичним путем? Уосталом, зар кроз цео 20. век не знамо макар пет тешких болести које се преносе путем пљувачке? Откуда, дакле, то да се тек сада у савременим академским теолошким круговима појављују овакви ставови?   Мислим да се одговор на претходна питања у суштинском смислу налази у врсти богословља које, нажалост, у последњој деценији преузима примат у ономе што можемо назвати академским (православним) богословским дискурсом. Њега на првом месту карактерише рационалистички приступ, либерални дух и потреба да се богословски ставови ускладе са научним теоријама. Друга његова карактеристика је примат енергије разума у односу на енергију ума када је реч о формирању богословског израза, што је последица раздвајања академског богословља од вековног благодатног опита Цркве. То је, као последицу, довело до тоталне пометње у методу доношења богословских закључака јер када облагодаћени ум престаје да буде „епископ” онда епископско својство преотима разум, иако је његова права улога да буде „ђакон” и да уобличава опит ума у појмовне представе и изразе. И трећа карактеристика ове врсте богословља у наше време је везана за занемаривање вековног подвижничког етоса, који треба да је саставни део литургијског живота и неопходан је предуслов за исправно богословстовање. То је главни разлог због кога данас имамо хиперпродукцију „богослова” са цигаретом у једној, а пивском флашом у другој руци.    Занимљиво је, притом, да је управо та врста академског богословља са презиром одбацила апологетику управо под оптужбом за рационализам и удаљеност од аутентичног литургијског доживљаја Христа. Ту, руку на срце, несумњиво има простора за критику, но као што видимо, постоје и изузеци. Тако се у поменутом тексту о. Лазара Милина опитан став Цркве када је Причешће у питању (хришћански емпиризам) сасвим јасно ставља испред претензија разума (философског рационализма), док се у исто време логика у доношењу закључака не одбацује (јер је хришћанска вера словесна), али се одређују и њене јасне границе (јер много тога у нашој вери надвисује могућности спознаје разумом). Другим речима речено, ако је човек спреман да се смири пред сведочанством и благодатним опитом Цркве, онда његов разум заиста функционише као здрав, дејствујући као „ђакон”, а не као самозвани „епископ”.   Још нешто је важно нагласити када је реч о савременом академском богословском дискурсу, који се, очигледно, све више удаљује од благодатног искуства Цркве (част изузецима, којих је увек било и биће). Наиме, у његовом изразу наилазимо на термине и концепте који су веома важни, али су најчешће лишени оне специфичне „соли” (уп. Мк 9, 50) која се тако лако може препознаје и осећа док се читају отачки текстови. Примера ради, у антрополошким разматрањима већине савремених академских богослова термин личност је незаобилазан, док се истовремено изразито ретко повезује са „скривеним човеком срца” (1Пет 3, 4) и потребом да се лик узведе до подобија кроз процес очишћења, просвећења и обожења, да би се формирала истинска, аутентична личност – светитељска. И термин заједница се исто тако често помиње, али се зато у траговима (ако уопште) наглашава позив за постизањем молитвене заједнице ума и срца, којом се достиже антрополошка дубина која нам је по богомданим капацитетима назначена. И узвишени термин љубав стално провејава, али углавном без нагласка на томе да је права љубав плод очишћења од страсти, те да је оно што тако често називамо љубављу углавном заоденуто страшћу самољубља. И тако даље, и тако редом, могло би се о свему овоме писати надугачко. У том погледу, суштинска одлика академских богословских трендова који су доминантни данас јесте да су дубоко антиисихастички – термин ”православни будизам” неформално је скован управо у тим круговима, да би се посредно (и погрдно) указало на недостатак паламитске богословске синтезе уколико се она не „обогати” новим богословским приступом, који у наше време показује своје право лице.    Својевремено, када је покренут тзв. „дарвинистички” спор међу српским богословима, написао сам поруку једном свом дугогодишњем пријатељу (иначе професору Богословског факултета) и рекао му да сам мишљења да ће због оваквог тренда у академском богословљу следећа полемика бити везана за оспоравање нечега везаног за Свето Причешће. Разлог таквог става сам извео на чисто логичан начин (ово је додатни прилог томе да нисам противник логике, већ да јој тражим одговарајуће место у односу на умно делање). Наиме, свима којима је упитна историјска реалност Првог Адама, несумњиво ће бити спорне и неке реалности везане за Другог Адама. Из неког разлога, у то време сам био убеђен да ће се врло брзо појавити ставови у којима ће се, на овај или онај начин, оспоравати реалност Тела и Крви Господње (по угледу на протестантизам), али сам омашио, но ипак јесте дошло до оспоравања нечега у вези са Причешћем јер су се (посредно или непосредно) појавили ставови међу неким докторима богословских наука да се редовном литургијском употребом Причешћа може добити зараза.    Из неких текстова се могао извести закључак да је теза о могућности заразе Светим Причешћем страна древним оцима јер у њихово време медицина није била на данашњем нивоу. Зашто је онда таква теза страна светитељима 20. века, којима су итекако била позната достигнућа савремене медицине и начини преноса инфекција? Замислимо, само за тренутак, да су се данашњи ставови неких доктора богословских наука о могућности заразе Светим Причешћем појавили у време Светог Јована Кронштатског, свештеника који је као ретко који живео светотајински. Каквим би речима ова буктиња Духа Светог отписала, узевши у обзир његово искуство (не само када је реч о толиким болесницима, већ и у погледу њега самог)? Или шта би им одговорио његов имењак, светило Шангаја и Сан Франциска, који је пред више сведока једном приликом у своја уста узео причешће које је испљувала болесница заражена беснилом? Како ли би тек одговорили Свети Антим Хиоски или отац Хризантос Кутцулогианакис, који су у наше време причешћивали лепрозне и туберкулозне, а после причешћа свих тих болесника употребљавали Свете Дарове? Шта ли би, уосталом, рекао Николај Жички и Јустин Ћелијски? То можемо само да претпоставимо, али са приличном извесношћу. Било како било, узносећи свој ум према ликовима ових духовних колосâ, ми који смо духовни патуљци можемо само рећи: Господе, дометни нам вере! (Лк 17, 5).    Но не морамо тражити светитеље да нам директно одговоре и да нас охрабре – довољно је да се обратимо болничким свештеницима. Тако у време док пишем овај текст, руски свештеник (и лекар по професији), о. Алексеј Тимаков, који је причаслен при храму Светог Николаја у оквиру Центру за борбу са туберкулозом, говори о томе како све ове године редовно причешћује људе при том Центру, не питајући који је заражен, а који је оздравио, да би на крају сам употребио Дарове. Вели прота: „Добро схватам шта су вирусне и инфекцијске болести и како се оне преносе. И уколико би било могуће заразити се кроз Свете Дарове, ја бих се онда сигурно заразио, и не само ја”.   Но ако се Оци Цркве нису бавили темом да ли Причешће може бити заразно, итекако јесу писали о томе колико је Причешће благотворно, уколико се прима достојно. Довољно је са пажњом читати молитве пре Причешћа које су они саставили, у њима све пише. С тим у вези, занимљиво је да се у једном од текстова који су објављени ових дана на ту тему износи став да се учење о томе да је Свето Причешће нешто што дарује телесно и душевно здравље не може наћи у текстовима ранохришћанских писаца, те да се развија касније. Но православне хришћане не занима када су се појавили први светоотачки текстови који су актуелизовали ту тему (нека се тиме баве историчари), већ како и шта о њој говоре. А ако кренемо логиком доминације историјског трага коришћеног у рационалистичком кључу, лако можемо завршити са закључцима до којих су дошли протестанти, одбацујући Свето Предање (уместо да се врате у окриље Цркве) и пренаглашавајући закључке свог разума (уместо да са поверењем прихвате опит облагодаћених умова Цркве). Теза да је потребно вратити се некаквом првобитном постојању Цркве и одбацити „историјске наносе” каснијих векова у својој суштини и јесте протестантска, и веома је близу еклисиолошке јереси, будући да имплицира суштински недостатак животу Цркве – исте оне Цркве у којој се пуноћа благодатног дејства Духа Светога све ове векове излива и непрестано рађа Светитеље. Додуше, појаву разних „наноса” у свакодневном црквеном животу нико не спори (било их је и у апостолском периоду, ка коме протестанти теже), но они оптерећују спољашњу страну црквеног живота, чију суштину и данас одликује непатворена православна вера и очуван метод исцељења човековог ума.     Није лако одржати се у ово време смутњи. Исто тако, није лако не упирати прстом ни у кога (у свом тексту намерно нисам никога хтео поименице да прозовем), поред толико хетеродоксних ставова који су изнети у јавности. Ипак, није ни све тако црно као што изгледа. Уколико се погледа стање на васељенском нивоу, можемо рећи да је српски народ добио велику духовну утеху кроз саопштење Светог Архијерејског Синода и неких својих архијереја и свештеника. Држећи се средњег, царског пута, наша Црква је успела да очува веру у Светињу и да истовремено изнесе трезвен, друштвено одговоран став према околностима које налажу да се уваже и препоруке здравствених радника у свему осталом.    Охрабрују нас и предањски богословски ставови архијереја других помесних Цркава, поготово став митрополита месогејског Николаја, који се огласио међу првима у овом погледу и чији текст су пренели наши црквени медији. Слично томе, охрабрује и став митрополита нафпактоса Јеротеја, који је у својој архипастирској беседи недавно отворено поручио својој пастви да, поводом тренутне пандемије, треба да се придржавамо свих стручних савета здравствених радника и државе, али да истовремено у погледу Светог Причешћа одржимо оно у шта хришћани верују вековима, а то је да оно не може бити извор заразе. „Верни хришћани се не плаше Светог Причешћа јер га сматрају за лек који не преноси болести, као што је то показано у прошлим временима у небројеним случајевима свештеника који су причешћивали лепрозне и људе по болницама заражене озбиљним болестима, а сами нису постајали болесни”, вели митрополит. И додаје да они који не верују у силу Светог Причешћа не треба ни да му приступају. Огласио се пре неколико дана и митрополит едески Јоил, наводећи да је противник увођења различитих кашичица јер и вера и историјско искуство Цркве држе до тога да Свето Причешће не преноси заразу.    У једном интерјвуу свој став је недавно изнео и митрополит пергамски Јован, човек веома популаран у српским академским богословским круговима. Богословљу (тачније: богословском систему) уваженог митрополита имам шта да приговорим (неке теме сам отворио на почетку овог текста у погледу садржаја терминâ који су код њега доминанти), но неке његове ставове из поменутог интервјуа доживљавам као потпуно предањске. Тако митрополит Јован наглашава да је Причешће лек бесмртности и да оно не може бити опасност, те да он сам не би имао ништа против тога да се причести заједничком кашичицом. Додуше, због могућности саблазни оних који су слаби у вери и оних ван Цркве, пергамски размишља о томе да се Црква врати древнијим начинима причешћивања, због чега није у потпуности на линији коју су јасно повукла претходно наведена три грчка митрополита, но у суштинском смислу теме о којој говоримо, потпуно подржава њихов став о Светом Причешћу као таквом.    На крају, опет бих се присетио текста проте Лазара Милина, неправедно запостављеног професора који је у далеко теже време од данашњег укрштао копља са атеистима, комунистима и секташима. На крају поменутог текста у виду дијалога, атеиста предлаже вернику да направе експеримент, тако што би свештенику довео једног болесника од тешке заразне болести да га овај причести, па да после тога свештеник употреби Причешће као што је то чинио увек у својој пракси када би причешћивао вернике, укључујући и оне који имају неку заразну болест. А верник одговара: „После толиких милијарди причасника од којих сваки представља један нехотични експеримент, мени није потребан још један хотимични, изазивачки”.    Ето где би било право искушавање и изазивање Бога: у предлогу који данас чујемо не само од неверујућих људи, него и од неких доктора богословских наука, који (посредно или непосредно) позивају да се изврши бактериолошка и вирусолошка анализа кашичице за Причешће и Светих Дарова, да би се тиме тобоже нешто доказало.    Браћо драга, било да сте доктори медицинских или богословских наука: зар заиста мислите да се божанске тајне дају сместити у епрувете?   Презвитер Оливер Суботић
    View full Странице
  24. Свиђа ми се
    Поуке.орг - инфо got a reaction from Вукашин in О покушају смештања Светог Причешћа у епрувете   
    Изазов глобалне пандемије вируса класификованог као COVID-19 и увођење ванредног стања које је нарушило динамику црквеног живота потпуно је преусмерило пажњу православних хришћана са свих других питања. То се јасно осећа у проповедима, посланицама, писаној речи, интернет простору. При свему томе, небивала појава да (православни) доктори богословских наука у наше време говоре и пишу о могућности преноса заразе путем Светог Причешћа, подстакла ме је да се укључим у дискусију која се већ неко време води.      За почетак, сложићемо се да је сасвим очекивано да људи који нису хришћани поставе поменуту тезу – сличних оспоравања свагда је било и биће. Додуше, с тим у вези питања (себи и другима) постављају и (мало)верни, поготово они који тек улазе у литургијско окриље Цркве и почињу да граде духовно искуство. Морам признати да су и мене лично сличне недоумице мислено дуго испитивале у време када сам крајем бурних деведесетих пошао за Христом. Добро се сећам колико ми је у то време један текст о. Лазара Милина, чувеног професора апологетике, помогао да одагнам искушавајуће помисли.    Потражио сам ових дана опет тај текст, који је под називом „Да ли је причешће заразно? – пита један читалац” објављен у књизи Разговори о вери са професорима и успео да га добијем у скенираном облику. Желео сам да се још једном присетим речи које је чувени српски прота написао у лику једног од саговорника замишљеног дијалога. И већ на самом почетку наишао сам на реченицу коју бих потписао безрезервно, у којој се каже „да је чиста противност сваком здравом [подвлачење наше – О. С.] разуму бојати се заразе од Онога који је извор здравља и живота”. У време када сам први пут читао тај текст, није ми био познат ниједан теолошки чланак, студија или било шта слично од стране неког доктора богословских наука који би био реакција са супротном тврдњом, премда је разних заразних болести око нас и тада итекако било. Напротив, постојао је неписани консензус, бар међу православнима.   У последње две седмице у којима је глобална пандемија у јеку одједном се појавио један број чланака и медијских написа у којима доктори богословских наука посредно или непосредно говоре о могућности заразе путем редовне литургијске употребе Светог Причешћа. Додатну конфузију је унела пракса Московске патријаршије у погледу дезинфиковања кашичице после сваког причасника. Пре било какве разраде ове теме, поставио бих неколико сасвим умесних питања за размишљање. Зашто се све ове године нису појавили слични текстови академских богослова на ту исту тему и са тим истим ставом, или, пак, праксе „стерилизације” кашичица у време разних пандемија грипа? Нису ли се и раније појављивали озбиљни, па и смртоноснији вируси, који су се преносили капљичним путем? Уосталом, зар кроз цео 20. век не знамо макар пет тешких болести које се преносе путем пљувачке? Откуда, дакле, то да се тек сада у савременим академским теолошким круговима појављују овакви ставови?   Мислим да се одговор на претходна питања у суштинском смислу налази у врсти богословља које, нажалост, у последњој деценији преузима примат у ономе што можемо назвати академским (православним) богословским дискурсом. Њега на првом месту карактерише рационалистички приступ, либерални дух и потреба да се богословски ставови ускладе са научним теоријама. Друга његова карактеристика је примат енергије разума у односу на енергију ума када је реч о формирању богословског израза, што је последица раздвајања академског богословља од вековног благодатног опита Цркве. То је, као последицу, довело до тоталне пометње у методу доношења богословских закључака јер када облагодаћени ум престаје да буде „епископ” онда епископско својство преотима разум, иако је његова права улога да буде „ђакон” и да уобличава опит ума у појмовне представе и изразе. И трећа карактеристика ове врсте богословља у наше време је везана за занемаривање вековног подвижничког етоса, који треба да је саставни део литургијског живота и неопходан је предуслов за исправно богословстовање. То је главни разлог због кога данас имамо хиперпродукцију „богослова” са цигаретом у једној, а пивском флашом у другој руци.    Занимљиво је, притом, да је управо та врста академског богословља са презиром одбацила апологетику управо под оптужбом за рационализам и удаљеност од аутентичног литургијског доживљаја Христа. Ту, руку на срце, несумњиво има простора за критику, но као што видимо, постоје и изузеци. Тако се у поменутом тексту о. Лазара Милина опитан став Цркве када је Причешће у питању (хришћански емпиризам) сасвим јасно ставља испред претензија разума (философског рационализма), док се у исто време логика у доношењу закључака не одбацује (јер је хришћанска вера словесна), али се одређују и њене јасне границе (јер много тога у нашој вери надвисује могућности спознаје разумом). Другим речима речено, ако је човек спреман да се смири пред сведочанством и благодатним опитом Цркве, онда његов разум заиста функционише као здрав, дејствујући као „ђакон”, а не као самозвани „епископ”.   Још нешто је важно нагласити када је реч о савременом академском богословском дискурсу, који се, очигледно, све више удаљује од благодатног искуства Цркве (част изузецима, којих је увек било и биће). Наиме, у његовом изразу наилазимо на термине и концепте који су веома важни, али су најчешће лишени оне специфичне „соли” (уп. Мк 9, 50) која се тако лако може препознаје и осећа док се читају отачки текстови. Примера ради, у антрополошким разматрањима већине савремених академских богослова термин личност је незаобилазан, док се истовремено изразито ретко повезује са „скривеним човеком срца” (1Пет 3, 4) и потребом да се лик узведе до подобија кроз процес очишћења, просвећења и обожења, да би се формирала истинска, аутентична личност – светитељска. И термин заједница се исто тако често помиње, али се зато у траговима (ако уопште) наглашава позив за постизањем молитвене заједнице ума и срца, којом се достиже антрополошка дубина која нам је по богомданим капацитетима назначена. И узвишени термин љубав стално провејава, али углавном без нагласка на томе да је права љубав плод очишћења од страсти, те да је оно што тако често називамо љубављу углавном заоденуто страшћу самољубља. И тако даље, и тако редом, могло би се о свему овоме писати надугачко. У том погледу, суштинска одлика академских богословских трендова који су доминантни данас јесте да су дубоко антиисихастички – термин ”православни будизам” неформално је скован управо у тим круговима, да би се посредно (и погрдно) указало на недостатак паламитске богословске синтезе уколико се она не „обогати” новим богословским приступом, који у наше време показује своје право лице.    Својевремено, када је покренут тзв. „дарвинистички” спор међу српским богословима, написао сам поруку једном свом дугогодишњем пријатељу (иначе професору Богословског факултета) и рекао му да сам мишљења да ће због оваквог тренда у академском богословљу следећа полемика бити везана за оспоравање нечега везаног за Свето Причешће. Разлог таквог става сам извео на чисто логичан начин (ово је додатни прилог томе да нисам противник логике, већ да јој тражим одговарајуће место у односу на умно делање). Наиме, свима којима је упитна историјска реалност Првог Адама, несумњиво ће бити спорне и неке реалности везане за Другог Адама. Из неког разлога, у то време сам био убеђен да ће се врло брзо појавити ставови у којима ће се, на овај или онај начин, оспоравати реалност Тела и Крви Господње (по угледу на протестантизам), али сам омашио, но ипак јесте дошло до оспоравања нечега у вези са Причешћем јер су се (посредно или непосредно) појавили ставови међу неким докторима богословских наука да се редовном литургијском употребом Причешћа може добити зараза.    Из неких текстова се могао извести закључак да је теза о могућности заразе Светим Причешћем страна древним оцима јер у њихово време медицина није била на данашњем нивоу. Зашто је онда таква теза страна светитељима 20. века, којима су итекако била позната достигнућа савремене медицине и начини преноса инфекција? Замислимо, само за тренутак, да су се данашњи ставови неких доктора богословских наука о могућности заразе Светим Причешћем појавили у време Светог Јована Кронштатског, свештеника који је као ретко који живео светотајински. Каквим би речима ова буктиња Духа Светог отписала, узевши у обзир његово искуство (не само када је реч о толиким болесницима, већ и у погледу њега самог)? Или шта би им одговорио његов имењак, светило Шангаја и Сан Франциска, који је пред више сведока једном приликом у своја уста узео причешће које је испљувала болесница заражена беснилом? Како ли би тек одговорили Свети Антим Хиоски или отац Хризантос Кутцулогианакис, који су у наше време причешћивали лепрозне и туберкулозне, а после причешћа свих тих болесника употребљавали Свете Дарове? Шта ли би, уосталом, рекао Николај Жички и Јустин Ћелијски? То можемо само да претпоставимо, али са приличном извесношћу. Било како било, узносећи свој ум према ликовима ових духовних колосâ, ми који смо духовни патуљци можемо само рећи: Господе, дометни нам вере! (Лк 17, 5).    Но не морамо тражити светитеље да нам директно одговоре и да нас охрабре – довољно је да се обратимо болничким свештеницима. Тако у време док пишем овај текст, руски свештеник (и лекар по професији), о. Алексеј Тимаков, који је причаслен при храму Светог Николаја у оквиру Центру за борбу са туберкулозом, говори о томе како све ове године редовно причешћује људе при том Центру, не питајући који је заражен, а који је оздравио, да би на крају сам употребио Дарове. Вели прота: „Добро схватам шта су вирусне и инфекцијске болести и како се оне преносе. И уколико би било могуће заразити се кроз Свете Дарове, ја бих се онда сигурно заразио, и не само ја”.   Но ако се Оци Цркве нису бавили темом да ли Причешће може бити заразно, итекако јесу писали о томе колико је Причешће благотворно, уколико се прима достојно. Довољно је са пажњом читати молитве пре Причешћа које су они саставили, у њима све пише. С тим у вези, занимљиво је да се у једном од текстова који су објављени ових дана на ту тему износи став да се учење о томе да је Свето Причешће нешто што дарује телесно и душевно здравље не може наћи у текстовима ранохришћанских писаца, те да се развија касније. Но православне хришћане не занима када су се појавили први светоотачки текстови који су актуелизовали ту тему (нека се тиме баве историчари), већ како и шта о њој говоре. А ако кренемо логиком доминације историјског трага коришћеног у рационалистичком кључу, лако можемо завршити са закључцима до којих су дошли протестанти, одбацујући Свето Предање (уместо да се врате у окриље Цркве) и пренаглашавајући закључке свог разума (уместо да са поверењем прихвате опит облагодаћених умова Цркве). Теза да је потребно вратити се некаквом првобитном постојању Цркве и одбацити „историјске наносе” каснијих векова у својој суштини и јесте протестантска, и веома је близу еклисиолошке јереси, будући да имплицира суштински недостатак животу Цркве – исте оне Цркве у којој се пуноћа благодатног дејства Духа Светога све ове векове излива и непрестано рађа Светитеље. Додуше, појаву разних „наноса” у свакодневном црквеном животу нико не спори (било их је и у апостолском периоду, ка коме протестанти теже), но они оптерећују спољашњу страну црквеног живота, чију суштину и данас одликује непатворена православна вера и очуван метод исцељења човековог ума.     Није лако одржати се у ово време смутњи. Исто тако, није лако не упирати прстом ни у кога (у свом тексту намерно нисам никога хтео поименице да прозовем), поред толико хетеродоксних ставова који су изнети у јавности. Ипак, није ни све тако црно као што изгледа. Уколико се погледа стање на васељенском нивоу, можемо рећи да је српски народ добио велику духовну утеху кроз саопштење Светог Архијерејског Синода и неких својих архијереја и свештеника. Држећи се средњег, царског пута, наша Црква је успела да очува веру у Светињу и да истовремено изнесе трезвен, друштвено одговоран став према околностима које налажу да се уваже и препоруке здравствених радника у свему осталом.    Охрабрују нас и предањски богословски ставови архијереја других помесних Цркава, поготово став митрополита месогејског Николаја, који се огласио међу првима у овом погледу и чији текст су пренели наши црквени медији. Слично томе, охрабрује и став митрополита нафпактоса Јеротеја, који је у својој архипастирској беседи недавно отворено поручио својој пастви да, поводом тренутне пандемије, треба да се придржавамо свих стручних савета здравствених радника и државе, али да истовремено у погледу Светог Причешћа одржимо оно у шта хришћани верују вековима, а то је да оно не може бити извор заразе. „Верни хришћани се не плаше Светог Причешћа јер га сматрају за лек који не преноси болести, као што је то показано у прошлим временима у небројеним случајевима свештеника који су причешћивали лепрозне и људе по болницама заражене озбиљним болестима, а сами нису постајали болесни”, вели митрополит. И додаје да они који не верују у силу Светог Причешћа не треба ни да му приступају. Огласио се пре неколико дана и митрополит едески Јоил, наводећи да је противник увођења различитих кашичица јер и вера и историјско искуство Цркве држе до тога да Свето Причешће не преноси заразу.    У једном интерјвуу свој став је недавно изнео и митрополит пергамски Јован, човек веома популаран у српским академским богословским круговима. Богословљу (тачније: богословском систему) уваженог митрополита имам шта да приговорим (неке теме сам отворио на почетку овог текста у погледу садржаја терминâ који су код њега доминанти), но неке његове ставове из поменутог интервјуа доживљавам као потпуно предањске. Тако митрополит Јован наглашава да је Причешће лек бесмртности и да оно не може бити опасност, те да он сам не би имао ништа против тога да се причести заједничком кашичицом. Додуше, због могућности саблазни оних који су слаби у вери и оних ван Цркве, пергамски размишља о томе да се Црква врати древнијим начинима причешћивања, због чега није у потпуности на линији коју су јасно повукла претходно наведена три грчка митрополита, но у суштинском смислу теме о којој говоримо, потпуно подржава њихов став о Светом Причешћу као таквом.    На крају, опет бих се присетио текста проте Лазара Милина, неправедно запостављеног професора који је у далеко теже време од данашњег укрштао копља са атеистима, комунистима и секташима. На крају поменутог текста у виду дијалога, атеиста предлаже вернику да направе експеримент, тако што би свештенику довео једног болесника од тешке заразне болести да га овај причести, па да после тога свештеник употреби Причешће као што је то чинио увек у својој пракси када би причешћивао вернике, укључујући и оне који имају неку заразну болест. А верник одговара: „После толиких милијарди причасника од којих сваки представља један нехотични експеримент, мени није потребан још један хотимични, изазивачки”.    Ето где би било право искушавање и изазивање Бога: у предлогу који данас чујемо не само од неверујућих људи, него и од неких доктора богословских наука, који (посредно или непосредно) позивају да се изврши бактериолошка и вирусолошка анализа кашичице за Причешће и Светих Дарова, да би се тиме тобоже нешто доказало.    Браћо драга, било да сте доктори медицинских или богословских наука: зар заиста мислите да се божанске тајне дају сместити у епрувете?   Презвитер Оливер Суботић
    View full Странице
  25. Волим
    Поуке.орг - инфо got a reaction from Иван Ц. in О покушају смештања Светог Причешћа у епрувете   
    Изазов глобалне пандемије вируса класификованог као COVID-19 и увођење ванредног стања које је нарушило динамику црквеног живота потпуно је преусмерило пажњу православних хришћана са свих других питања. То се јасно осећа у проповедима, посланицама, писаној речи, интернет простору. При свему томе, небивала појава да (православни) доктори богословских наука у наше време говоре и пишу о могућности преноса заразе путем Светог Причешћа, подстакла ме је да се укључим у дискусију која се већ неко време води.      За почетак, сложићемо се да је сасвим очекивано да људи који нису хришћани поставе поменуту тезу – сличних оспоравања свагда је било и биће. Додуше, с тим у вези питања (себи и другима) постављају и (мало)верни, поготово они који тек улазе у литургијско окриље Цркве и почињу да граде духовно искуство. Морам признати да су и мене лично сличне недоумице мислено дуго испитивале у време када сам крајем бурних деведесетих пошао за Христом. Добро се сећам колико ми је у то време један текст о. Лазара Милина, чувеног професора апологетике, помогао да одагнам искушавајуће помисли.    Потражио сам ових дана опет тај текст, који је под називом „Да ли је причешће заразно? – пита један читалац” објављен у књизи Разговори о вери са професорима и успео да га добијем у скенираном облику. Желео сам да се још једном присетим речи које је чувени српски прота написао у лику једног од саговорника замишљеног дијалога. И већ на самом почетку наишао сам на реченицу коју бих потписао безрезервно, у којој се каже „да је чиста противност сваком здравом [подвлачење наше – О. С.] разуму бојати се заразе од Онога који је извор здравља и живота”. У време када сам први пут читао тај текст, није ми био познат ниједан теолошки чланак, студија или било шта слично од стране неког доктора богословских наука који би био реакција са супротном тврдњом, премда је разних заразних болести око нас и тада итекако било. Напротив, постојао је неписани консензус, бар међу православнима.   У последње две седмице у којима је глобална пандемија у јеку одједном се појавио један број чланака и медијских написа у којима доктори богословских наука посредно или непосредно говоре о могућности заразе путем редовне литургијске употребе Светог Причешћа. Додатну конфузију је унела пракса Московске патријаршије у погледу дезинфиковања кашичице после сваког причасника. Пре било какве разраде ове теме, поставио бих неколико сасвим умесних питања за размишљање. Зашто се све ове године нису појавили слични текстови академских богослова на ту исту тему и са тим истим ставом, или, пак, праксе „стерилизације” кашичица у време разних пандемија грипа? Нису ли се и раније појављивали озбиљни, па и смртоноснији вируси, који су се преносили капљичним путем? Уосталом, зар кроз цео 20. век не знамо макар пет тешких болести које се преносе путем пљувачке? Откуда, дакле, то да се тек сада у савременим академским теолошким круговима појављују овакви ставови?   Мислим да се одговор на претходна питања у суштинском смислу налази у врсти богословља које, нажалост, у последњој деценији преузима примат у ономе што можемо назвати академским (православним) богословским дискурсом. Њега на првом месту карактерише рационалистички приступ, либерални дух и потреба да се богословски ставови ускладе са научним теоријама. Друга његова карактеристика је примат енергије разума у односу на енергију ума када је реч о формирању богословског израза, што је последица раздвајања академског богословља од вековног благодатног опита Цркве. То је, као последицу, довело до тоталне пометње у методу доношења богословских закључака јер када облагодаћени ум престаје да буде „епископ” онда епископско својство преотима разум, иако је његова права улога да буде „ђакон” и да уобличава опит ума у појмовне представе и изразе. И трећа карактеристика ове врсте богословља у наше време је везана за занемаривање вековног подвижничког етоса, који треба да је саставни део литургијског живота и неопходан је предуслов за исправно богословстовање. То је главни разлог због кога данас имамо хиперпродукцију „богослова” са цигаретом у једној, а пивском флашом у другој руци.    Занимљиво је, притом, да је управо та врста академског богословља са презиром одбацила апологетику управо под оптужбом за рационализам и удаљеност од аутентичног литургијског доживљаја Христа. Ту, руку на срце, несумњиво има простора за критику, но као што видимо, постоје и изузеци. Тако се у поменутом тексту о. Лазара Милина опитан став Цркве када је Причешће у питању (хришћански емпиризам) сасвим јасно ставља испред претензија разума (философског рационализма), док се у исто време логика у доношењу закључака не одбацује (јер је хришћанска вера словесна), али се одређују и њене јасне границе (јер много тога у нашој вери надвисује могућности спознаје разумом). Другим речима речено, ако је човек спреман да се смири пред сведочанством и благодатним опитом Цркве, онда његов разум заиста функционише као здрав, дејствујући као „ђакон”, а не као самозвани „епископ”.   Још нешто је важно нагласити када је реч о савременом академском богословском дискурсу, који се, очигледно, све више удаљује од благодатног искуства Цркве (част изузецима, којих је увек било и биће). Наиме, у његовом изразу наилазимо на термине и концепте који су веома важни, али су најчешће лишени оне специфичне „соли” (уп. Мк 9, 50) која се тако лако може препознаје и осећа док се читају отачки текстови. Примера ради, у антрополошким разматрањима већине савремених академских богослова термин личност је незаобилазан, док се истовремено изразито ретко повезује са „скривеним човеком срца” (1Пет 3, 4) и потребом да се лик узведе до подобија кроз процес очишћења, просвећења и обожења, да би се формирала истинска, аутентична личност – светитељска. И термин заједница се исто тако често помиње, али се зато у траговима (ако уопште) наглашава позив за постизањем молитвене заједнице ума и срца, којом се достиже антрополошка дубина која нам је по богомданим капацитетима назначена. И узвишени термин љубав стално провејава, али углавном без нагласка на томе да је права љубав плод очишћења од страсти, те да је оно што тако често називамо љубављу углавном заоденуто страшћу самољубља. И тако даље, и тако редом, могло би се о свему овоме писати надугачко. У том погледу, суштинска одлика академских богословских трендова који су доминантни данас јесте да су дубоко антиисихастички – термин ”православни будизам” неформално је скован управо у тим круговима, да би се посредно (и погрдно) указало на недостатак паламитске богословске синтезе уколико се она не „обогати” новим богословским приступом, који у наше време показује своје право лице.    Својевремено, када је покренут тзв. „дарвинистички” спор међу српским богословима, написао сам поруку једном свом дугогодишњем пријатељу (иначе професору Богословског факултета) и рекао му да сам мишљења да ће због оваквог тренда у академском богословљу следећа полемика бити везана за оспоравање нечега везаног за Свето Причешће. Разлог таквог става сам извео на чисто логичан начин (ово је додатни прилог томе да нисам противник логике, већ да јој тражим одговарајуће место у односу на умно делање). Наиме, свима којима је упитна историјска реалност Првог Адама, несумњиво ће бити спорне и неке реалности везане за Другог Адама. Из неког разлога, у то време сам био убеђен да ће се врло брзо појавити ставови у којима ће се, на овај или онај начин, оспоравати реалност Тела и Крви Господње (по угледу на протестантизам), али сам омашио, но ипак јесте дошло до оспоравања нечега у вези са Причешћем јер су се (посредно или непосредно) појавили ставови међу неким докторима богословских наука да се редовном литургијском употребом Причешћа може добити зараза.    Из неких текстова се могао извести закључак да је теза о могућности заразе Светим Причешћем страна древним оцима јер у њихово време медицина није била на данашњем нивоу. Зашто је онда таква теза страна светитељима 20. века, којима су итекако била позната достигнућа савремене медицине и начини преноса инфекција? Замислимо, само за тренутак, да су се данашњи ставови неких доктора богословских наука о могућности заразе Светим Причешћем појавили у време Светог Јована Кронштатског, свештеника који је као ретко који живео светотајински. Каквим би речима ова буктиња Духа Светог отписала, узевши у обзир његово искуство (не само када је реч о толиким болесницима, већ и у погледу њега самог)? Или шта би им одговорио његов имењак, светило Шангаја и Сан Франциска, који је пред више сведока једном приликом у своја уста узео причешће које је испљувала болесница заражена беснилом? Како ли би тек одговорили Свети Антим Хиоски или отац Хризантос Кутцулогианакис, који су у наше време причешћивали лепрозне и туберкулозне, а после причешћа свих тих болесника употребљавали Свете Дарове? Шта ли би, уосталом, рекао Николај Жички и Јустин Ћелијски? То можемо само да претпоставимо, али са приличном извесношћу. Било како било, узносећи свој ум према ликовима ових духовних колосâ, ми који смо духовни патуљци можемо само рећи: Господе, дометни нам вере! (Лк 17, 5).    Но не морамо тражити светитеље да нам директно одговоре и да нас охрабре – довољно је да се обратимо болничким свештеницима. Тако у време док пишем овај текст, руски свештеник (и лекар по професији), о. Алексеј Тимаков, који је причаслен при храму Светог Николаја у оквиру Центру за борбу са туберкулозом, говори о томе како све ове године редовно причешћује људе при том Центру, не питајући који је заражен, а који је оздравио, да би на крају сам употребио Дарове. Вели прота: „Добро схватам шта су вирусне и инфекцијске болести и како се оне преносе. И уколико би било могуће заразити се кроз Свете Дарове, ја бих се онда сигурно заразио, и не само ја”.   Но ако се Оци Цркве нису бавили темом да ли Причешће може бити заразно, итекако јесу писали о томе колико је Причешће благотворно, уколико се прима достојно. Довољно је са пажњом читати молитве пре Причешћа које су они саставили, у њима све пише. С тим у вези, занимљиво је да се у једном од текстова који су објављени ових дана на ту тему износи став да се учење о томе да је Свето Причешће нешто што дарује телесно и душевно здравље не може наћи у текстовима ранохришћанских писаца, те да се развија касније. Но православне хришћане не занима када су се појавили први светоотачки текстови који су актуелизовали ту тему (нека се тиме баве историчари), већ како и шта о њој говоре. А ако кренемо логиком доминације историјског трага коришћеног у рационалистичком кључу, лако можемо завршити са закључцима до којих су дошли протестанти, одбацујући Свето Предање (уместо да се врате у окриље Цркве) и пренаглашавајући закључке свог разума (уместо да са поверењем прихвате опит облагодаћених умова Цркве). Теза да је потребно вратити се некаквом првобитном постојању Цркве и одбацити „историјске наносе” каснијих векова у својој суштини и јесте протестантска, и веома је близу еклисиолошке јереси, будући да имплицира суштински недостатак животу Цркве – исте оне Цркве у којој се пуноћа благодатног дејства Духа Светога све ове векове излива и непрестано рађа Светитеље. Додуше, појаву разних „наноса” у свакодневном црквеном животу нико не спори (било их је и у апостолском периоду, ка коме протестанти теже), но они оптерећују спољашњу страну црквеног живота, чију суштину и данас одликује непатворена православна вера и очуван метод исцељења човековог ума.     Није лако одржати се у ово време смутњи. Исто тако, није лако не упирати прстом ни у кога (у свом тексту намерно нисам никога хтео поименице да прозовем), поред толико хетеродоксних ставова који су изнети у јавности. Ипак, није ни све тако црно као што изгледа. Уколико се погледа стање на васељенском нивоу, можемо рећи да је српски народ добио велику духовну утеху кроз саопштење Светог Архијерејског Синода и неких својих архијереја и свештеника. Држећи се средњег, царског пута, наша Црква је успела да очува веру у Светињу и да истовремено изнесе трезвен, друштвено одговоран став према околностима које налажу да се уваже и препоруке здравствених радника у свему осталом.    Охрабрују нас и предањски богословски ставови архијереја других помесних Цркава, поготово став митрополита месогејског Николаја, који се огласио међу првима у овом погледу и чији текст су пренели наши црквени медији. Слично томе, охрабрује и став митрополита нафпактоса Јеротеја, који је у својој архипастирској беседи недавно отворено поручио својој пастви да, поводом тренутне пандемије, треба да се придржавамо свих стручних савета здравствених радника и државе, али да истовремено у погледу Светог Причешћа одржимо оно у шта хришћани верују вековима, а то је да оно не може бити извор заразе. „Верни хришћани се не плаше Светог Причешћа јер га сматрају за лек који не преноси болести, као што је то показано у прошлим временима у небројеним случајевима свештеника који су причешћивали лепрозне и људе по болницама заражене озбиљним болестима, а сами нису постајали болесни”, вели митрополит. И додаје да они који не верују у силу Светог Причешћа не треба ни да му приступају. Огласио се пре неколико дана и митрополит едески Јоил, наводећи да је противник увођења различитих кашичица јер и вера и историјско искуство Цркве држе до тога да Свето Причешће не преноси заразу.    У једном интерјвуу свој став је недавно изнео и митрополит пергамски Јован, човек веома популаран у српским академским богословским круговима. Богословљу (тачније: богословском систему) уваженог митрополита имам шта да приговорим (неке теме сам отворио на почетку овог текста у погледу садржаја терминâ који су код њега доминанти), но неке његове ставове из поменутог интервјуа доживљавам као потпуно предањске. Тако митрополит Јован наглашава да је Причешће лек бесмртности и да оно не може бити опасност, те да он сам не би имао ништа против тога да се причести заједничком кашичицом. Додуше, због могућности саблазни оних који су слаби у вери и оних ван Цркве, пергамски размишља о томе да се Црква врати древнијим начинима причешћивања, због чега није у потпуности на линији коју су јасно повукла претходно наведена три грчка митрополита, но у суштинском смислу теме о којој говоримо, потпуно подржава њихов став о Светом Причешћу као таквом.    На крају, опет бих се присетио текста проте Лазара Милина, неправедно запостављеног професора који је у далеко теже време од данашњег укрштао копља са атеистима, комунистима и секташима. На крају поменутог текста у виду дијалога, атеиста предлаже вернику да направе експеримент, тако што би свештенику довео једног болесника од тешке заразне болести да га овај причести, па да после тога свештеник употреби Причешће као што је то чинио увек у својој пракси када би причешћивао вернике, укључујући и оне који имају неку заразну болест. А верник одговара: „После толиких милијарди причасника од којих сваки представља један нехотични експеримент, мени није потребан још један хотимични, изазивачки”.    Ето где би било право искушавање и изазивање Бога: у предлогу који данас чујемо не само од неверујућих људи, него и од неких доктора богословских наука, који (посредно или непосредно) позивају да се изврши бактериолошка и вирусолошка анализа кашичице за Причешће и Светих Дарова, да би се тиме тобоже нешто доказало.    Браћо драга, било да сте доктори медицинских или богословских наука: зар заиста мислите да се божанске тајне дају сместити у епрувете?   Презвитер Оливер Суботић
    View full Странице
×
×
  • Креирај ново...