Поуке.орг - инфо

Светом архијерејском Литургијом, резањем славског колача, свенародним сабором и славском трпезом хришћанске љубави прослављен је празник Воздвижења Часног Крста – Крстовдан, славе цркве у острошком манастиру коју је, по предању подигао Свети Василије Острошки. Свету архијерејску Литургију са свештенством у сриједу 27. септембра служио је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије.
Звучни запис беседе Митрополита црногорско-приморског Амфилохија након прочитаног Еванђелског одељка 
Звучни запис беседе Митрополита црногорско-приморског Амфилохија на крају Свете Литургије
ВИДЕО ПРИЛОГ
Током Литургије, надахнут великим празником и благословом острошке светиње, бесједећи је поучавао сабране, а подсјетио је да је Свети Василије Острошки један од оних који вјековима свједоче Христово Распеће.
– Доље гдје почива његов ћивот, тамо је црквица посвећена Светом Ваведењу Пресвете Богородице, а Ваведење је почетак  откривења Божијег и Божије тајне и јављања Христовог. Ваведењем почиње домострј спасења рода људског. Дубок и мудар је био Свети отац Василије. Зато је и посветио храм Ваведењу, као што је и овај храм посветио Воздвижењу Часног Крста. Часном Крсту је посветио ову пећину и ову планину, тако да је све у овој светињи и у овој планини Божијој, стијени Божијој и у животу Светог Василија, у животу Исаије који се овдје подвизавао прије њега и у животу свих оних који су овдје долазили и долазе кроз вјекове, у знаку Христовог Распећа и Часног Крста – казао је Митрополит Амфилохије.
Он је објаснио да је човјек створен у знаку Часног Крста, јер када рашири руке његово тијело представља крст. Човјек је, рекао је, призван да живи у знаку Крста, а то је уписано у биће самог Бога.
Говорећи о хришћанству Запада Митрополит Амфилохије је рекао да је данас све мање и мање живога Бога у свијести западних хришћана.
– Шта ради данас западни свијет коме смо и ми почели да се клањамо? Шта друго ради него прогони Христа из људског живота? А прогони га управо тиме што све више и више заборавља да је Он Бог, да је сишао са неба на земљу и све више заборавља да је људски живот овјде и да је човјек призван да се сараспне Христу. Она ријеч јеванђељска ”ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе, нека зме крст свој и нека иде за мном”. У знаку крста је људски живот, не само у природи људској, него и у дјелању људском овдје на земљи. У знаку Часног Крста је живот Бога овјде на земљи, то значи у знаку жртвовања, у знаку љубави према живом Богу и у знаку љубави према ближњима својим – казао је Високопреосвећени Митрополит Амфилохије.
Бесједећи говорио је и о породици која је данас разорена и казао да је Црквени суд Митрополије црногорско-приморске само ове године развео 42 брака, због чега је он као духовни пастир веома тужан.
– Био сам тужан заједно са свештеницима. Међу онима који су се разводили био је и један брачни пар који је само прије годину склопио брак, а остали негдје послије 2000. године. Разговарајући са тим људима и гледајући разлоге за те разводе, очевидно да ти људи нијесу схватили светињу живота, светињу брака, светињу породице. Нема осјећања да је брак светиња над светињама. Брак јесте љубав, али она распета љубав – казао је Митрополит и истакао да је светиња брака данас угрожена више него икад.
Митрополит Амфилохије је истакао да права и истинска љубав, Божија љубав у знаку које је људско биће и људски живот данас се претвара у неморал.
– Да не скрнавимо ову светињу, са оним у шта се та љубав претвара данас и у Србији и у Црној Гори, а почело је то у Еворпи. Догађају се параде срама, смрада…љуте се да говорим језиком мржње, али то је парада неморала,  обесвећење људског тијела и људске душе, обесвећење тајне љубави Богом дане и уграђене у људску природу. И то нам данас долази са обесвећеног и раскрштеног запада – казао је Митрополит Амфилохије.
Митрополит је подсјетио да је наш народ увијек гледао према истоку, гдје сунце излази, гдје су Јерусалим, Витлејем и све хришћанске светиње које сијају и зраче.
– Колико је данас лажних богова, идеала, идеологија којима се људи клањају данас широм свијета. Нажалост, то најдубље богоодступништво, а кроз њега и братоодступништво креће са некада светог запада, хришћанског запада, гдје су своје мошти оставили апостоли Петар и Павле, онога запада који је родио велике и свете Божије људе – казао је Високопреосвећени Митрополит Амфилохије.
Поводом манастирске славе у остошкој пештери сабрало се бројно свештенство, монаштво и вјерни народ из разних крајева свијета, који су се причестили Светим Тајнама Христовим, а потом је Митрополит Амфилохије са свештенством благосиљао и пререзао славски колач.
На крају богослужења он је сабранима казао да је Свето Причешће најјача молитва за здравље тјелесно и духовно чиме се Бог усељава у људе.
Подсјетио је да је прошле године у ове дане код нас долазио Патријарх јерусалимски Теофило, као и да је Јерусалимска црква која такође свечано и молитвено прославља данашњи елики празник мајка свих цркава, а коментарисао је и дјеловање тзв. црногорске цркве, која није призната ни од једне канонске и аутокефалне православне цркве у свијету.
– Ово што видите код нас, ова некакава црногорска црква, безбожна црква, која у Бога Христа не вјерује, нема приступа Светом Гробу Христовом у Јерусалиму, каква је то црква? То су браћо и сестре не само они него мало шире Јудини сватови, они који продају вјру за вечеру. Данас се у том правцу креће сва Европа и Америка, а за њима хоће да иду Црна Гора и Србија, однсно они којима је Бог допустио да у овом тренутку буду на челу Црне Горе и Србије . закључио је Митрополит Амфилохије.
Заједничарење у острошкој светињи настављено је за трпезом хришћанске љубави коју је припремила острошка братија, а која је традиционално на Крстовдан увијек посна.

 
Извор: Манастир Острог

Да ли је Царство Небеско нека далека реалност или је једина реалност нашега живота? Црква је у свету, али није од овога света. Где Црква налази свој идентитет? Како је, од почетка свога постојања, Црква себе пројављивала? На ова и многа друга питања, у емисији „Оче, да те питам“, одговарао је презвитер Игор Игњатов, парох при храму Светог Симеона у Ветернику. Емисија је емитована 28. септембра 2017. године.   Звучни запис емисије     Извор: Радио Беседа

Часни и Животворни Крст Господњи најсветији је знак и символ наше вере, чијом силом се спасавамо. „Благодат и сила Часног Крста се не налази у његовом облику, то јест самим тим што је Крст, него је његова сила у томе што је то Крст Христов, средство којим је Христос спасао свет. То је жртвеник на који је Христос принео самог себе за цео свет. Сва кеноза, поништавање, мука, бол, смрт и све што је преузео на нас, врхуне у Крсту. На Крсту је доживео највећи бол и понижење за нас. Због нас је постао проклетство да би нас ослободио проклетства од греха и закона. Целокупно дело Христово, све Његово човекољубље сажима се у Крсту. Свети Григорије Палама нам приповеда како је неко упитао иронично једног од богоносних отаца да ли верује у Распетог, овај му је одговорио: да верујем у Онога који је распео грех.ˮ (Архимандрит Георгије Капсанис) У Старечнику је записано како је авва Јован питао демоне чега се они највише боје код хришћана, а демони му одговорише: Од три ствари имамо страх: од онога што носите око врата, од онога чиме се кропите у Цркви и од онога што једете на Литургији. Онда их је он поново упитао: Чега се од свега тога највише бојите? А они му одговорише: Кад бисте добро својим животом одржавали оно што једете на Литургији, нико од нас не би могао наудити ни једном хришћанину. Дакле, оно чега се демони највише боје јесте Крст, Крштење и божанско Причешће.[1]
У годишњем кругу богослужења празновање и величање Часног Крста заступљено у четири празника: 1. Празник Воздвижења Часног и Животворног Крста Господњег (14/27. септембра), спада у ред великих Господњих празника, када се молитвено сећамо проналажења Часног Крста и повратка Часног Крста из Персије у Јерусалим. 2. Крстовдан уочи празника Просветљења – Богојављења, који је у првим вековима био последњи над припреме катихуменâ за примање светог Крштења на празник Богојављења. 3. Трећа недеља Свете Четрдесетнице коју називамо Крстопоклона недељазбог поклоњења Часном Крсту када се износи на средину храма да бисмо се духовно укрепили у периоду духовног и телесног подвига и поста.  4. Празник изношења Часног Крста (1/14. августа), који је најмлађи празник посвећен Часном Крсту.
У седмичном богослужбеном кругу свака среда и петак посвећени су Часном Крсту и сва химнографија ових дана велича силу и значај Часног Крста и Христовог добровољног страдања и Васкрсења. У овим данима, поред осталог, поје се такозвани Крстобогородичен, који у својој садржини обједињује величање Часног Крста са молитвом Пресветој Богомајци.
Први подаци о празнику Воздвижења потичу из 4. веку када је празник у Јерусалиму прослављан са посебним торжеством. Такође сазнајемо  да је постојао одређени презвитер коме је била поверена дужност чувања Часног Крста који је чуван у сасудохранилици (један од тих презвитера био је свети Порфирије потоњи епископ Газе), што нам и сведочи јерусалимски Архиепископ Кирило. Из 6. века сазнајемо прве податке о датуму празновања празника, а од 7. века имамо службу празника. Главна особеност богослужења на Празник Воздвижења Часног и Животворног Крста је чин воздвижења (уздизања) који се служи у склопу јутрења после великог славословља, а који своје корене налази у историји Цркве. Наиме, празник Воздвижења постао је народни празник источног хришћанског царства. Крст као обележје царства постављан је на свим јавним зградама и униформама, а епископи и презвитери су Часним Крстом благосиљали четири стране света, док је верни народ тихо понављао „Господе помилуј.ˮ Чин воздвижења служи се данас у храмовима након појања великог славословља, а презвитер за време појања великог славословља обучен у потпуно одјејаније кади Часни Крст који је положен на Часној трпези. За време појања „Свети Боже…ˮ презвитер на себе ставља воздух, Часни Крст положен на дискосу држи изнад главе, износи га кроз северне двери и стаје испред царских двери. Одатле начинишви знак Крста узглашава „Премудрост, усправно стојмо!ˮ после чега појци певају три пута тропар празника. Презвитер затим са себе скида воздух полаже га на припремљено постоље (налоњ) који се налази на средини храма, преко воздуха поставља Часни Крст и кади га, после тога три пута поје „Крсту Твоме клањамо се Владико, и свето Васкрсење Твоје певамо и славимоˮ. За време целивања Часног Крста поју се самогласне стихире Часном Крсту. У катедралним храмовима служи се овај чин са такозваним сатницама, а овај чин и целивање Часног Крста символизује одлазак Спаситеља на добровољну крсну смрт нас ради и спасења нашега ради, проналазак Крста и тадашње поклоњење Крсту. По сведочењу устава цариградског храма Свете Софије, из 10. века чин воздвижења служио је сам Патријарх. Наиме, Патријарх је узлазио на амвон и узносио Часни Крст.
На вечерњем богослужењу имамо три Старозаветна читања; Прво читање говори о дрвету које горку воду претвара у слатку, а које је у исто време символ Крсног дрвета на коме је Спаситељ разапет. Друго читање нас подсећа да Господ кажњава и исправља оне које воли, док треће читање говори о граду Божјем у коме ћемо сви живети.
Сва химнографија овог празника како на вечерњем тако и на јутарњем богослужењу велича Часни Крст Господњи који је по речима Црквеног песника извор васкрсења нашег, чијом се силом отврају роду човечјем врата раја, који је необорива потпора верних чија нас сила узноси са земље на небо. У празничном тропару молимо се да Господ силом Крста спасе и сачува народ свој : „Спаси, Господе, људе Своје, и благослови наслеђе Своје, победу даруј православним хришћанима над непријатељима њиховим, и Крстом Својим сачувај Своје житељство.ˮ  По 50. псалму на јутрењу певамо да је Крст Христов нада хришћана, тврђава васељене, лекар болесних и васкрсење мртвих. Канон празника повезује Часни Крст са Старим Заветом.
„О најблаженије дрво, на коме се разапе Христос Цар и Господ! Онај који паде, би преко дрвета преварен, а на теби би прикован Бог Који дарује мир душама нашим.ˮ (Пета песма канона)
„Раширивши руке у облику крста у утроби морске звери, пророк Јона предсказа спасоносно страдање, а изашавши после три дана, предсказа небеско Васкрсење Христа Бога, Који је телом био прикован и после три дана просветлио свет тридневним Васкрсењем.ˮ (Шеста песма канона)
 „Ти си Богородице тајанствени рај у коме је без неговања одрастао Христос, преко кога се на земљи засади живоносно дрво. Због тога, поклањајући се Крсту који узносимо, Тебе величамо.ˮ (девета песма)
 Код канона празника Воздвижења имамо јединствен случај да празнични канон има две девете песме, од којих друга замењује цео канон из разлога што само овај Господњи празник нема други канон. После шесте песме канона чита се синаксар који даје кратку поуку о празнику, износећи значај Крста у делу искупљења.
На Литургији празника Воздвижења свакодневне антифоне замењују празнични антифони који својим садржајем директно упућују на значај Христовог распећа на Крсту. Поје се входноје празника „Узносите Господа Бога нашег и поклањајте се подножју ногу Његових јер је светоˮ, а уместо трисвете песме поје се химна Крсту „Крсту Твоме клањамо се Владико, и свето Васкрсење Твоје певамо и славимоˮ, док се као причастен поје  псаламски стих „Нека се покаже на нама светлост лица Твога Господе.ˮ  (Псалам 4.) Празник Воздвижења има један дан претпразништва и седам дана попразништва.
О посту на празник Воздвижења Никон Црногорац (Сиријац)  пише: Нисмо могли  наћи ништа записано о посту Воздвижења Часног Крста, али он се свуда држи. Свакако по примеру великих Светих, јер су они имали обичај да се за велике празнике постом чисте од греха. Даље каже да су се верници тим постом припремали за целивање Часног Крста, пошто је и сам тај празник ради тога и установљен. По последовању не треба да једемо масло ни да пијемо вино, али у спомен јављања Крста дајемо ово разрешење; у славу распетог Христа и јављања Његовог. Ова примедба се налази и у типику Цркве Светог Гроба. По данашњем грчком типику (по чину Велике Цркве) ако овај празник није у суботу или недељу пости се с сухојаденијем. Пост на Крстовдан прво се појавио типицима јерусалимске редакције, и у најранијим рукописима.[2]
На крају, у центру празника Воздвижења Часног и Животворног Крста Господњег нису историјске личности (попут светог Цара Константина и његове свете мајке Јелене), већ је централна личност празника Христос Спаситељ и Његова победа над смрћу.
Крст је уздигнут, узнесимо се са Њим!
Васкрсење Христово је обновљено, обновимо се са Њиме!
Нека ти целокупни Празник и целокупна Тајна буде узрок обновљења, о свештено стадо Божије!
Свети Јован Дамаскин
 
катихета Бранислав Илић
 
*Објављено у Православном мисионару, (бр.351) септембар-октобар, 2016. године.
 
[1] Св. Калист и Игњатије Ксантопулос, Метод и правило за оне који се одлучују за исихаистички и монашки живот, Филокалија т. 5. стр. 118-119.
[2] Напомена из Романовог типика – преузето из званичног типика за 2016. лето Господње у издању Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве.

Часни и Животворни Крст Господњи најсветији је знак и символ наше вере, чијом силом се спасавамо. „Благодат и сила Часног Крста се не налази у његовом облику, то јест самим тим што је Крст, него је његова сила у томе што је то Крст Христов, средство којим је Христос спасао свет. То је жртвеник на који је Христос принео самог себе за цео свет. Сва кеноза, поништавање, мука, бол, смрт и све што је преузео на нас, врхуне у Крсту. На Крсту је доживео највећи бол и понижење за нас. Због нас је постао проклетство да би нас ослободио проклетства од греха и закона. Целокупно дело Христово, све Његово човекољубље сажима се у Крсту. Свети Григорије Палама нам приповеда како је неко упитао иронично једног од богоносних отаца да ли верује у Распетог, овај му је одговорио: да верујем у Онога који је распео грех.ˮ (Архимандрит Георгије Капсанис) У Старечнику је записано како је авва Јован питао демоне чега се они највише боје код хришћана, а демони му одговорише: Од три ствари имамо страх: од онога што носите око врата, од онога чиме се кропите у Цркви и од онога што једете на Литургији. Онда их је он поново упитао: Чега се од свега тога највише бојите? А они му одговорише: Кад бисте добро својим животом одржавали оно што једете на Литургији, нико од нас не би могао наудити ни једном хришћанину. Дакле, оно чега се демони највише боје јесте Крст, Крштење и божанско Причешће.[1]
У годишњем кругу богослужења празновање и величање Часног Крста заступљено у четири празника: 1. Празник Воздвижења Часног и Животворног Крста Господњег (14/27. септембра), спада у ред великих Господњих празника, када се молитвено сећамо проналажења Часног Крста и повратка Часног Крста из Персије у Јерусалим. 2. Крстовдан уочи празника Просветљења – Богојављења, који је у првим вековима био последњи над припреме катихуменâ за примање светог Крштења на празник Богојављења. 3. Трећа недеља Свете Четрдесетнице коју називамо Крстопоклона недељазбог поклоњења Часном Крсту када се износи на средину храма да бисмо се духовно укрепили у периоду духовног и телесног подвига и поста.  4. Празник изношења Часног Крста (1/14. августа), који је најмлађи празник посвећен Часном Крсту.
У седмичном богослужбеном кругу свака среда и петак посвећени су Часном Крсту и сва химнографија ових дана велича силу и значај Часног Крста и Христовог добровољног страдања и Васкрсења. У овим данима, поред осталог, поје се такозвани Крстобогородичен, који у својој садржини обједињује величање Часног Крста са молитвом Пресветој Богомајци.
Први подаци о празнику Воздвижења потичу из 4. веку када је празник у Јерусалиму прослављан са посебним торжеством. Такође сазнајемо  да је постојао одређени презвитер коме је била поверена дужност чувања Часног Крста који је чуван у сасудохранилици (један од тих презвитера био је свети Порфирије потоњи епископ Газе), што нам и сведочи јерусалимски Архиепископ Кирило. Из 6. века сазнајемо прве податке о датуму празновања празника, а од 7. века имамо службу празника. Главна особеност богослужења на Празник Воздвижења Часног и Животворног Крста је чин воздвижења (уздизања) који се служи у склопу јутрења после великог славословља, а који своје корене налази у историји Цркве. Наиме, празник Воздвижења постао је народни празник источног хришћанског царства. Крст као обележје царства постављан је на свим јавним зградама и униформама, а епископи и презвитери су Часним Крстом благосиљали четири стране света, док је верни народ тихо понављао „Господе помилуј.ˮ Чин воздвижења служи се данас у храмовима након појања великог славословља, а презвитер за време појања великог славословља обучен у потпуно одјејаније кади Часни Крст који је положен на Часној трпези. За време појања „Свети Боже…ˮ презвитер на себе ставља воздух, Часни Крст положен на дискосу држи изнад главе, износи га кроз северне двери и стаје испред царских двери. Одатле начинишви знак Крста узглашава „Премудрост, усправно стојмо!ˮ после чега појци певају три пута тропар празника. Презвитер затим са себе скида воздух полаже га на припремљено постоље (налоњ) који се налази на средини храма, преко воздуха поставља Часни Крст и кади га, после тога три пута поје „Крсту Твоме клањамо се Владико, и свето Васкрсење Твоје певамо и славимоˮ. За време целивања Часног Крста поју се самогласне стихире Часном Крсту. У катедралним храмовима служи се овај чин са такозваним сатницама, а овај чин и целивање Часног Крста символизује одлазак Спаситеља на добровољну крсну смрт нас ради и спасења нашега ради, проналазак Крста и тадашње поклоњење Крсту. По сведочењу устава цариградског храма Свете Софије, из 10. века чин воздвижења служио је сам Патријарх. Наиме, Патријарх је узлазио на амвон и узносио Часни Крст.
На вечерњем богослужењу имамо три Старозаветна читања; Прво читање говори о дрвету које горку воду претвара у слатку, а које је у исто време символ Крсног дрвета на коме је Спаситељ разапет. Друго читање нас подсећа да Господ кажњава и исправља оне које воли, док треће читање говори о граду Божјем у коме ћемо сви живети.
Сва химнографија овог празника како на вечерњем тако и на јутарњем богослужењу велича Часни Крст Господњи који је по речима Црквеног песника извор васкрсења нашег, чијом се силом отврају роду човечјем врата раја, који је необорива потпора верних чија нас сила узноси са земље на небо. У празничном тропару молимо се да Господ силом Крста спасе и сачува народ свој : „Спаси, Господе, људе Своје, и благослови наслеђе Своје, победу даруј православним хришћанима над непријатељима њиховим, и Крстом Својим сачувај Своје житељство.ˮ  По 50. псалму на јутрењу певамо да је Крст Христов нада хришћана, тврђава васељене, лекар болесних и васкрсење мртвих. Канон празника повезује Часни Крст са Старим Заветом.
„О најблаженије дрво, на коме се разапе Христос Цар и Господ! Онај који паде, би преко дрвета преварен, а на теби би прикован Бог Који дарује мир душама нашим.ˮ (Пета песма канона)
„Раширивши руке у облику крста у утроби морске звери, пророк Јона предсказа спасоносно страдање, а изашавши после три дана, предсказа небеско Васкрсење Христа Бога, Који је телом био прикован и после три дана просветлио свет тридневним Васкрсењем.ˮ (Шеста песма канона)
 „Ти си Богородице тајанствени рај у коме је без неговања одрастао Христос, преко кога се на земљи засади живоносно дрво. Због тога, поклањајући се Крсту који узносимо, Тебе величамо.ˮ (девета песма)
 Код канона празника Воздвижења имамо јединствен случај да празнични канон има две девете песме, од којих друга замењује цео канон из разлога што само овај Господњи празник нема други канон. После шесте песме канона чита се синаксар који даје кратку поуку о празнику, износећи значај Крста у делу искупљења.
На Литургији празника Воздвижења свакодневне антифоне замењују празнични антифони који својим садржајем директно упућују на значај Христовог распећа на Крсту. Поје се входноје празника „Узносите Господа Бога нашег и поклањајте се подножју ногу Његових јер је светоˮ, а уместо трисвете песме поје се химна Крсту „Крсту Твоме клањамо се Владико, и свето Васкрсење Твоје певамо и славимоˮ, док се као причастен поје  псаламски стих „Нека се покаже на нама светлост лица Твога Господе.ˮ  (Псалам 4.) Празник Воздвижења има један дан претпразништва и седам дана попразништва.
О посту на празник Воздвижења Никон Црногорац (Сиријац)  пише: Нисмо могли  наћи ништа записано о посту Воздвижења Часног Крста, али он се свуда држи. Свакако по примеру великих Светих, јер су они имали обичај да се за велике празнике постом чисте од греха. Даље каже да су се верници тим постом припремали за целивање Часног Крста, пошто је и сам тај празник ради тога и установљен. По последовању не треба да једемо масло ни да пијемо вино, али у спомен јављања Крста дајемо ово разрешење; у славу распетог Христа и јављања Његовог. Ова примедба се налази и у типику Цркве Светог Гроба. По данашњем грчком типику (по чину Велике Цркве) ако овај празник није у суботу или недељу пости се с сухојаденијем. Пост на Крстовдан прво се појавио типицима јерусалимске редакције, и у најранијим рукописима.[2]
На крају, у центру празника Воздвижења Часног и Животворног Крста Господњег нису историјске личности (попут светог Цара Константина и његове свете мајке Јелене), већ је централна личност празника Христос Спаситељ и Његова победа над смрћу.
Крст је уздигнут, узнесимо се са Њим!
Васкрсење Христово је обновљено, обновимо се са Њиме!
Нека ти целокупни Празник и целокупна Тајна буде узрок обновљења, о свештено стадо Божије!
Свети Јован Дамаскин
 
катихета Бранислав Илић
 
*Објављено у Православном мисионару, (бр.351) септембар-октобар, 2016. године.
 
[1] Св. Калист и Игњатије Ксантопулос, Метод и правило за оне који се одлучују за исихаистички и монашки живот, Филокалија т. 5. стр. 118-119.
[2] Напомена из Романовог типика – преузето из званичног типика за 2016. лето Господње у издању Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве.

Свето-Тројицка Сергијева лавра примила је, 24. септембра 2017. године, делић моштију Преподобног Јустина Ћелијског, истакнутог богослова и проповедника, светитеља Српске Православне Цркве, који се прославио у 20. веку. После завршетка Божествене Литургије у Успенском саборном храму Свето-Тројицке Сергијеве лавре монаси ове обитељи су са страхопоштовањем примили на дар светињу.   Честица моштију овог посебно поштованог православног свеца послата је по благослову епископа Ваљевског Милутина и духовне кћери Светитеља Јустина мати Гликерије, игуманије манастира Ћелије, где је Преподобни Јустин провео последње три деценије свог живота, непрестано прогоњен од комунистичких власти, док се није преставио у Господу 1979. године.   Игуманија Гликерија је допутовала у Тројице-Сергијеву лавру ради учешћа у конференцији «Континуитет монашке традиције у савременим манастирима», која ће се одржати 23-24 септембра 2017. године у Московској духовној академији. У одељку конференције «Практични аспекти духовног руковођења: континуитет традиције» мати Гликерија представила је окупљеним игуманима и игуманијама свој рад под називом «Ватрени монах и богослов: о Преподобном Јустину (Поповићу)».     Извор: Православије.ру

Свето-Тројицка Сергијева лавра примила је, 24. септембра 2017. године, делић моштију Преподобног Јустина Ћелијског, истакнутог богослова и проповедника, светитеља Српске Православне Цркве, који се прославио у 20. веку. После завршетка Божествене Литургије у Успенском саборном храму Свето-Тројицке Сергијеве лавре монаси ове обитељи су са страхопоштовањем примили на дар светињу.   Честица моштију овог посебно поштованог православног свеца послата је по благослову епископа Ваљевског Милутина и духовне кћери Светитеља Јустина мати Гликерије, игуманије манастира Ћелије, где је Преподобни Јустин провео последње три деценије свог живота, непрестано прогоњен од комунистичких власти, док се није преставио у Господу 1979. године.   Игуманија Гликерија је допутовала у Тројице-Сергијеву лавру ради учешћа у конференцији «Континуитет монашке традиције у савременим манастирима», која ће се одржати 23-24 септембра 2017. године у Московској духовној академији. У одељку конференције «Практични аспекти духовног руковођења: континуитет традиције» мати Гликерија представила је окупљеним игуманима и игуманијама свој рад под називом «Ватрени монах и богослов: о Преподобном Јустину (Поповићу)».     Извор: Православије.ру

Свето-Тројицка Сергијева лавра примила је, 24. септембра 2017. године, делић моштију Преподобног Јустина Ћелијског, истакнутог богослова и проповедника, светитеља Српске Православне Цркве, који се прославио у 20. веку. После завршетка Божествене Литургије у Успенском саборном храму Свето-Тројицке Сергијеве лавре монаси ове обитељи су са страхопоштовањем примили на дар светињу.   Честица моштију овог посебно поштованог православног свеца послата је по благослову епископа Ваљевског Милутина и духовне кћери Светитеља Јустина мати Гликерије, игуманије манастира Ћелије, где је Преподобни Јустин провео последње три деценије свог живота, непрестано прогоњен од комунистичких власти, док се није преставио у Господу 1979. године.   Игуманија Гликерија је допутовала у Тројице-Сергијеву лавру ради учешћа у конференцији «Континуитет монашке традиције у савременим манастирима», која ће се одржати 23-24 септембра 2017. године у Московској духовној академији. У одељку конференције «Практични аспекти духовног руковођења: континуитет традиције» мати Гликерија представила је окупљеним игуманима и игуманијама свој рад под називом «Ватрени монах и богослов: о Преподобном Јустину (Поповићу)».     Извор: Православије.ру

Свето-Тројицка Сергијева лавра примила је, 24. септембра 2017. године, делић моштију Преподобног Јустина Ћелијског, истакнутог богослова и проповедника, светитеља Српске Православне Цркве, који се прославио у 20. веку. После завршетка Божествене Литургије у Успенском саборном храму Свето-Тројицке Сергијеве лавре монаси ове обитељи су са страхопоштовањем примили на дар светињу.   Честица моштију овог посебно поштованог православног свеца послата је по благослову епископа Ваљевског Милутина и духовне кћери Светитеља Јустина мати Гликерије, игуманије манастира Ћелије, где је Преподобни Јустин провео последње три деценије свог живота, непрестано прогоњен од комунистичких власти, док се није преставио у Господу 1979. године.   Игуманија Гликерија је допутовала у Тројице-Сергијеву лавру ради учешћа у конференцији «Континуитет монашке традиције у савременим манастирима», која ће се одржати 23-24 септембра 2017. године у Московској духовној академији. У одељку конференције «Практични аспекти духовног руковођења: континуитет традиције» мати Гликерија представила је окупљеним игуманима и игуманијама свој рад под називом «Ватрени монах и богослов: о Преподобном Јустину (Поповићу)».     Извор: Православије.ру

Капитално дело у издању Православног богословског факултета Универзитета у Београду и ЈП Службени гласник: Владислав Пузовић, Руски путеви српског богословља. Школовање Срба на руским духовним академијама (1849-1917), Београд 2017.   Пред читаоцем је сасвим нова област истраживања која се односи, не само на српску црквену и историју уопште већ и на историју Руске Цркве - посебно њеног духовног школства и образовања у трајању од око 70 година, на прелому два века, 19. и 20. Млади црквени историчар Владислав Пузовић за ову област истраживања није имао много узора у литератури и зато је учинио велики пионирски корак исчитавања сачуване архивске грађе похрањене у архивима у Украјини и Руској Федерацији - Кијев, Москва и Санкт-Петербург. Сем ретких изузетака ова грађа која се односи на Србе студенте духовних академија није коришћена, а без ње, признаћемо, нема правог истраживања. Аутор је, иако млад, показао искуство темељног, свестраног, критичког и изнад свега, обазривог истраживача, који зналачки из расположиве грађе исчитава прве странице развоја богословске мисли код Срба и даје сажет пресек развоја исте у Русији као alma mater  српске богословске мисли савременог доба.     Пред читаоцем промичу ликови наших еминентних питомаца у духовним академијама, сазнајемо имена најпознатијих професора и предавача, наслове кандидатских и магистарских дисертација, рецензије њихових ментора, који су их зналачки и стрпљиво уводили у тајне и методологију богословља. Нећемо ништа ново рећи ако кажемо да се наша новија историја и школство, и просвета посебно, не могу ни замислити без имена каква су, рецимо, прота Стеван Димитријевић, епископ Никодим Милаш, епископ Иринеј Ћирић, Чедомиљ Митровић, митрополит Михаило Јовановић, Светолик Ранковић, да поменемо само нека имена, који су своје универзитетско-православно и хришћанско образовање стицали у Русији. Свршени питомци руских академија су носећи просветни кадар у нашим богословијама и тек основаном Богословском факултету Београдског универзитета, као и у другим просветним и државним установама у Србији, односно Југославији. Ако кажемо да су 24 епископа стекли духовно образовање у Русији, да до сада имамо канонизованих седам светитеља наше помесне Цркве, већ смо много рекли.     Овај темељни, пионирски рад добро је утемељен, пре свега на изворима прве врсте – то је архивска грађа која, скоро да није до сада коришћена. Добро је искоришћена, не тако богата, литература, пре свега на руском језику. Детаљна проучавања појединих сегмената по научним областима тек предстоје и то је мултидисциплинарно истраживање које треба да чине богослови: библисти (ментори Србима су били познати научници А.А. Олесницки, М.Д. Муретов, В.П. Рибински, Е.А. Воронцов), црквени правници (П.А. Лашкарев, Н.А. Заозерски, Т.В. Барсов), црквени историчари – опште и националне историје Цркве (И. И. Малишевски, В.В. Болотов, А.А. Брилијантов, А.П. Лебедев, Т. Титов, Е.Е. Голубински, А.А. Спаски, В.А. Соколов, Г.А. Воскресенски, И.С. Паљмов), патролози, богослови пастирског и омилитичког усмерења, како би, свако из своје научне области, на примерима наших питомаца у Русији, показао развој поменутих богословско-научних дисциплина код нас.     На крају треба рећи да сва будућа истраживања као полазну основу имају ову студију као незамењљив водич који указује у ком правцу треба продубљивати наша сазнања о нашим питомцима на руским духовним академијама. У великој и раскошној грађевини српско-руских духовних односа 1849-1917. године, студија Владислава Пузовића је заиста камен темељац и путоказ како и у ком правцу даље усмеравати предстојећа истраживања.   протојереј-ставрофор проф. др Радомир В. Поповић     ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------- Подаци о монографији: Руски путеви српског богословља. Школовање Срба на руским духовним академијама 1849-1917. Аутор: др Владислав Пузовић, Издавачи: Институт за теолошка истраживања Православног богословског факултета Универзитета у Београду, ЈП Службени гласник, Место и година издања: Београд, 2017. Обим монографије: 830 стр. Тираж: 500 (ISBN 978-86-7405-183-2 (ИТИ); COBISS.SR-ID 236020748), Рецензенти: 1) Др Радомир Поповић, редовни професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду; 2) Др Љубодраг Димић, редовни професор Филозофског факултета Универзитета у Београду; 3) Др Наталија Јурјевна Сухова, редовни професор Богословског факултета Православног Светотихоновског универзитета у Москви; 4) Др Дарко Ђого, ванредни професор Православног богословског факултета Универзитета у Источном Сарајеву; 5) Др Милош Ковић, ванредни професор Филозофског факултета Универзитета у Београду   Садржај: Предговор (7-14), I поглавље: Руске духовне академије на мапи српског богословског образовања (15-112) (Руске духовне школе – историјски пут и богословско наслеђе 15-50; Руске духовне академије као центри богословског образовања Срба (XVIII – почетак XX века) 51-112), II поглавље: Срби на Кијевској духовној академији (113-282) (Кијевска духовна академија као центар проучавања српске црквене историје: од Михаила Јовановића преко Стевана Димитријевића до Јосифа Цвијовића 113-196; Српске дисертације на теме из руске и опште црквене историје 197-211; Кијевска библистичка школа и Срби 212-242; Кијевско академско богословље и Срби: од Никодима Милаша преко Доситеја Васића до Радована Казимировића 243-282), III поглавље: Срби на Московској духовној академији (283-360) (Московска школа црквене историје и Срби 283-305; Московска духовна академија и почеци српске академске библистике: Иларион Зеремски и Иринеј Ћирић 306-325; Академско богословље у Сергијевом Посаду и Срби: од Емилијана Радића преко Чедомиља Митровића до Владана Максимовића 326-360), IV поглавље: Срби на Санкт-Петербуршкој духовној академији (361-414) (Иван Савич Паљмов и Срби: од Душана Јакшића преко Лазара Перовића до Варнаве Росића 361-397; Иван Јегорович Троицки и српски студенти 398-405; Српске дисертације на теме из црквеног права, религијске философије, пастирског и моралног богословља 406-414), Епилог – Руске духовне академије и српско богословље: историјско-богословско наслеђе (415-431), Эпилог – Русские духовные академии и сербское богословие: историко-богословское наследие (432-450), Epiloque – Russian Theological Academies and Serbian Theology: Theological and Historical Heritage (451-468), Прилог 1: Азбучник Срба на руским духовним академијама (1849-1917) (469-564), Прилог 2: Архивски документи (565-786), Скраћенице (787), Извори и литература (788-802), Именски регистар (803-829), Белешка о аутору (830).     Извор: Српска Православна Црква

Капитално дело у издању Православног богословског факултета Универзитета у Београду и ЈП Службени гласник: Владислав Пузовић, Руски путеви српског богословља. Школовање Срба на руским духовним академијама (1849-1917), Београд 2017.   Пред читаоцем је сасвим нова област истраживања која се односи, не само на српску црквену и историју уопште већ и на историју Руске Цркве - посебно њеног духовног школства и образовања у трајању од око 70 година, на прелому два века, 19. и 20. Млади црквени историчар Владислав Пузовић за ову област истраживања није имао много узора у литератури и зато је учинио велики пионирски корак исчитавања сачуване архивске грађе похрањене у архивима у Украјини и Руској Федерацији - Кијев, Москва и Санкт-Петербург. Сем ретких изузетака ова грађа која се односи на Србе студенте духовних академија није коришћена, а без ње, признаћемо, нема правог истраживања. Аутор је, иако млад, показао искуство темељног, свестраног, критичког и изнад свега, обазривог истраживача, који зналачки из расположиве грађе исчитава прве странице развоја богословске мисли код Срба и даје сажет пресек развоја исте у Русији као alma mater  српске богословске мисли савременог доба.     Пред читаоцем промичу ликови наших еминентних питомаца у духовним академијама, сазнајемо имена најпознатијих професора и предавача, наслове кандидатских и магистарских дисертација, рецензије њихових ментора, који су их зналачки и стрпљиво уводили у тајне и методологију богословља. Нећемо ништа ново рећи ако кажемо да се наша новија историја и школство, и просвета посебно, не могу ни замислити без имена каква су, рецимо, прота Стеван Димитријевић, епископ Никодим Милаш, епископ Иринеј Ћирић, Чедомиљ Митровић, митрополит Михаило Јовановић, Светолик Ранковић, да поменемо само нека имена, који су своје универзитетско-православно и хришћанско образовање стицали у Русији. Свршени питомци руских академија су носећи просветни кадар у нашим богословијама и тек основаном Богословском факултету Београдског универзитета, као и у другим просветним и државним установама у Србији, односно Југославији. Ако кажемо да су 24 епископа стекли духовно образовање у Русији, да до сада имамо канонизованих седам светитеља наше помесне Цркве, већ смо много рекли.     Овај темељни, пионирски рад добро је утемељен, пре свега на изворима прве врсте – то је архивска грађа која, скоро да није до сада коришћена. Добро је искоришћена, не тако богата, литература, пре свега на руском језику. Детаљна проучавања појединих сегмената по научним областима тек предстоје и то је мултидисциплинарно истраживање које треба да чине богослови: библисти (ментори Србима су били познати научници А.А. Олесницки, М.Д. Муретов, В.П. Рибински, Е.А. Воронцов), црквени правници (П.А. Лашкарев, Н.А. Заозерски, Т.В. Барсов), црквени историчари – опште и националне историје Цркве (И. И. Малишевски, В.В. Болотов, А.А. Брилијантов, А.П. Лебедев, Т. Титов, Е.Е. Голубински, А.А. Спаски, В.А. Соколов, Г.А. Воскресенски, И.С. Паљмов), патролози, богослови пастирског и омилитичког усмерења, како би, свако из своје научне области, на примерима наших питомаца у Русији, показао развој поменутих богословско-научних дисциплина код нас.     На крају треба рећи да сва будућа истраживања као полазну основу имају ову студију као незамењљив водич који указује у ком правцу треба продубљивати наша сазнања о нашим питомцима на руским духовним академијама. У великој и раскошној грађевини српско-руских духовних односа 1849-1917. године, студија Владислава Пузовића је заиста камен темељац и путоказ како и у ком правцу даље усмеравати предстојећа истраживања.   протојереј-ставрофор проф. др Радомир В. Поповић     ------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------- Подаци о монографији: Руски путеви српског богословља. Школовање Срба на руским духовним академијама 1849-1917. Аутор: др Владислав Пузовић, Издавачи: Институт за теолошка истраживања Православног богословског факултета Универзитета у Београду, ЈП Службени гласник, Место и година издања: Београд, 2017. Обим монографије: 830 стр. Тираж: 500 (ISBN 978-86-7405-183-2 (ИТИ); COBISS.SR-ID 236020748), Рецензенти: 1) Др Радомир Поповић, редовни професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду; 2) Др Љубодраг Димић, редовни професор Филозофског факултета Универзитета у Београду; 3) Др Наталија Јурјевна Сухова, редовни професор Богословског факултета Православног Светотихоновског универзитета у Москви; 4) Др Дарко Ђого, ванредни професор Православног богословског факултета Универзитета у Источном Сарајеву; 5) Др Милош Ковић, ванредни професор Филозофског факултета Универзитета у Београду   Садржај: Предговор (7-14), I поглавље: Руске духовне академије на мапи српског богословског образовања (15-112) (Руске духовне школе – историјски пут и богословско наслеђе 15-50; Руске духовне академије као центри богословског образовања Срба (XVIII – почетак XX века) 51-112), II поглавље: Срби на Кијевској духовној академији (113-282) (Кијевска духовна академија као центар проучавања српске црквене историје: од Михаила Јовановића преко Стевана Димитријевића до Јосифа Цвијовића 113-196; Српске дисертације на теме из руске и опште црквене историје 197-211; Кијевска библистичка школа и Срби 212-242; Кијевско академско богословље и Срби: од Никодима Милаша преко Доситеја Васића до Радована Казимировића 243-282), III поглавље: Срби на Московској духовној академији (283-360) (Московска школа црквене историје и Срби 283-305; Московска духовна академија и почеци српске академске библистике: Иларион Зеремски и Иринеј Ћирић 306-325; Академско богословље у Сергијевом Посаду и Срби: од Емилијана Радића преко Чедомиља Митровића до Владана Максимовића 326-360), IV поглавље: Срби на Санкт-Петербуршкој духовној академији (361-414) (Иван Савич Паљмов и Срби: од Душана Јакшића преко Лазара Перовића до Варнаве Росића 361-397; Иван Јегорович Троицки и српски студенти 398-405; Српске дисертације на теме из црквеног права, религијске философије, пастирског и моралног богословља 406-414), Епилог – Руске духовне академије и српско богословље: историјско-богословско наслеђе (415-431), Эпилог – Русские духовные академии и сербское богословие: историко-богословское наследие (432-450), Epiloque – Russian Theological Academies and Serbian Theology: Theological and Historical Heritage (451-468), Прилог 1: Азбучник Срба на руским духовним академијама (1849-1917) (469-564), Прилог 2: Архивски документи (565-786), Скраћенице (787), Извори и литература (788-802), Именски регистар (803-829), Белешка о аутору (830).     Извор: Српска Православна Црква

Часни крст као символ и знак Христа Часни крст је најсветији знак и символ наше вере. Све Свете тајне се свршавају призивом Светог Духа и печатом крста: крштење, мирпомазање и божанска евхаристија. Сви свештени благослови су у знаку крста. Свештени храмови, свештени предмети и одежде освећују се часним крстом. Незамислива је било која лигургичка радња или скуп без крста. Крст је и највернији друг сваког православног хришћанина, од тренутка кад се родимо до наше смрти. Крстом се означава и гроб сваког хришћанина. Крстимо се често, стављамо знак крста на груди, у станове, на аутомобиле, на радна места, и као што пева Црква: "Крст је чувар целе васељене, Крст је лепота цркве, Крст је царева моћ, Крст је верних потпора, Крст је слава анђела и демонима рана. Крст је још не само најсветији и најдражи, него и незаменњив хришћански символ. Без њега је незамислива Црква Христа распетог. Зато јеретици или не указују дужно поштовање часном крсту, као протестанти или евангелици, или га сасвим неподаштавају као Јеховини сведоци.У Старечнику пише како је св. Јован питао демоне чега се они највише боје код хришћана, и они ус му одговорили: "Од три ствари имамо страх: од онога што носите око врата, од онога чиме се шкропите у Цркви, и од онога што једете на литургији." Онда их је он поново упитао: "Чега се од свега тога највише бојите?" И одговорили су му: "Кад бисте добро одржавали оно што једете на литургији нико од нас не би могао наудити ниједном хришћанину."Дакле, оно чега се демони највише боје јесте крст, крштење и божанско причешће. Моћ часног крста Благодат и сила часног крста се не налази у његовом облику, тј. самим тим што је крст, него је његова сила у томе што је то крст Христов, средство којим је Христос спасао свет. То је жртвеник на који је Христос принео самог себе за цео свет. Сва кеноза, поништавање, мука, бол, смрт и све што је преузео за нас, врхуне у крсту. На крсту је доживео највећи бол и понижење за нас. Због нас је постао проклетство да би нас ослободио проклетства од греха и закона. Целокупно дело Христово, сво Његово човекољубље сажима се у крсту. Св. Григорије Палама нам приповеда како је неко иронично упитао једног од богоносних отаца да ли верујеу Распетог, овај му је одговорио: да верујем у Онога који је распео грех.На крсту је Богочовек разрешио трагедију људске слободекоја је проузроковала непослушност првостворених, и будући послушан до смрти, и то смрти крсне." (Филипљ. 2, 8). Тако је поново усмерио нашу слободу према нашем Творцу, Тројичној Богу. На крсту је победио смрт ‡ смрћу смрт уништи ‡ тиме што је нашу смрт учинио својом, а својим васкрсењем нам је подарио живот и нераспадљивост. Преко крста нас је спријатељио са Богом Оцем и подарио нам опроштај грехова.На крсту је на најубедљивији начин показао да нас воли безграничном љубављу, чак и у часу док Га распињемо. Кроз крст нас је привео и ујединио у једно тело, нас, своју расејану децу; срушио непробојни зид који нас је делио и "саздао у себи новога човека." (Еф. 2, 15). Крстом је очистио и осветио небо, ваздух и земљу, будући да је распет испод неба, подигнут у ваздух, а Његова пресвета крв се пролила по земљи. На крсту је принео општу жртву за целу земљу и опште очишћење за целокупну људску природу. Отуда је страдао ван зидина града и изван Соломоновог храма, примећује св. Јован Златоусти. Својим распећем, "уздизањем пуним смирења" како каже једна древна молитва, уздигао је и нашу природу која се "кроз лажно уздизање и сујетно кретање спустила до âда". На крсту је показао да овај свет није последња реалност, него само пут према последњој стварности. Наравно, уколико се у овом свету крстоносно боримо против нашег егоизма. Тако је поново успоставио позитиван смисао овога света. На крсту је открио себе као јединог доброчиниоца и спаситеља, избавитеља и животодавца универзума, и коначно осујетио свако дело ђавола, његове методе и заблуде, моћ и власт коју је имао над људима. Смрт Господа на крсту је животворна и избавитељска, дарује живот и избављење: Јер је ДОБРОВОЉНА Господ приступа смрти не као осуђеник, него као цар који се жртвује за своје поданике, као што и каже: "Мени се ваља крстити крштењем, и како ми је тешко док се то не изврши" (Лк. 12, 50). Зато Византинци пишу на крсту: "Цар славе", и сликају Христа не обузетог болом (са обешеним телом које се одржава на истегнутим рукама и изгледа потпуно немоћно), него Господа(ра) и бола (руке на крсту су хоризонталне). Јер је СТВАРНА СМРТ По божанству нестрадални Господ страдао је за нас по телу. Његова људска природа је прошла предсмртну агонију и бол распећа. Требало је да нашу смрт доживи потпуно а не само феноменолошки. У Гетсиманском врту се људска природа заиста уплашила, али се опет покорила божанској вољи и природи. Тако је страдао и умро за спасење и живот света. Јер је ОВАЈ СТРАДАЈУЋИ безгрешан за грешнике. Основна је истина да је Господ био безгрешан јер је Његова људска природа од самог оваплоћења уједињена са божанском, због тога што је ово јединство испостасно јединство у лицу Логоса Божијег. Крст Христов је био јесте "за Јудеје саблазан, за Грке безумље, а за нас верујуће божанска сила и божанска мудрост" (1. Кор. 1, 23). То је највећи парадокс у историји: живот кроз смрт. Кроз проклетство благодат. Кроз понижење слава. Кроз смирење узвишење. Као што каже св. Григорије Палама: "То је, дакле, сила и мудрост Божија, да кроз немоћ победи, да се кроз смирење уздигне, да се кроз сиромаштво обогати." Није случајно што Господ није хтео да остане у слави Преображења и да избегне крст, него је силазећи са Тавора припремио ученике за оно што ће се догодити. Кад Га је Петар саветовао да избегне крсну смрт строго га је укорио: "Иди од мене Сотоно! Саблазан си ми, јер не мислиш што је Божије него што је људско." (Мат. 16, 23). И опет, идући на добровољно страдање каже: "Сад се прослави Син човечији." (Јн. 13, 31). И у другим деловима јеванђеља крст се карактерише као славаХристова (Јун. 12, 23). Слично говори и св. Јован Златоуст: "Крст који је раније био ствар срамоте и казне сада постаје слава и част. А да је крст слава чуј Христа који каже: "Оче, прослави ме славом коју сам имао кодтебе пре него што је свет настао", подразумевајући овде славу крста." Учешће хришћана у крсту Христовом После укоравања Петра Господ и од својих ученика тражи да живе крстоносно: "Тада Исус рече ученицима: "Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде."(Мат. 16, 24).Синовима Заведејевим и њиховој мајци кји су тражили првенство одговорио је: "Не знате шта тражите. Можете ли пити чашу коју ја пијем, или се крстити крштењем којим ја крштавам. Из ових Господњих речи следи да је "Христос пострадао за нас, остављајући нам пример да идемо Његовим стопама" (1. Петр. 2, 21).Крст није само "облик" или "символ" или "знак" Христа, него је и начин живљења хришћана, или боље рећи, "јединствени начин живљења хришћана."Kао што је истински Христос незамислив без крста, тако је и истински хришћанин незамислив без крста, тј. без учешћа у крсту Христовом, као што нам каже и сâм Спаситељ: "Ко не носи крста својега и за мном не иде, не може бити мој ученик." (Лк. 14, 27). Али шта значи следовати Христу и носити крст, тј. живети крстоносно? а) Распети старог човека (тј. страсти) тело са страстима и жељама" (Гал. 5, 24). Одбијам старог човека и борим се да из себе искореним грешне и егоистичне страсти, свој егоцентризам и самољубље. А облици самољубља су: маловерје и неверје; равнодушност према ближњем, и још горе, искоришћавање ближњег; телесна уживања и обожавање тела; грамзивост и среброљубље; Злопамћење и клеветање, и свако дело којим рањавамо и ожалошћавамо наше ближње; славољубље и сујета. Сагласно Св. Оцима, самољубив човек не може бити ни богољубив ни човекољубив. Може да опонаша богољубивог и човекољубивог, али у суштини воли једино самога себе. Ако своје самољубље не распнемо на крсту Христовом не можемо бити Његови истински ученици, јер не можемо задобити Његову истинску љубав. Зато Његов ученик ап. Павле и каже: "А ја, Боже сачувај, да се чим другим хвалим осим крстом Господа нашега Исуса Христа, којим се мени разапте свет и ја свету" (Гал. 6, 14). По св. Исаку Сирину свет је наш острашћени однос према творевини, односно наше страсти. Значи, свет је распет мени и ја сам распет мени и ја сам распет свету, што ће се рећи да избегавам не само грех, него и грешне жеље и грешне помисли. Ово умртвљење можемо постићи јер смо у Св. тајнама са ‡ умрли и са ‡ васкрсли у Христу. "Који се крстимо у Христа Исуса, у смрт Његову се крстимо", те тако можемо "ходити у новом животу" (Римљ. 6, 3-4). У замрлом животу нам се преко крштења даје нови живот у Христу. Хришћански живот после крштења је борба "могућности" да постане "стварност."Обновљени и даровани нам нови живот у Христу треба да победи и преобрази сваки детаљ мртвог и старог човека. Ова борба је крст. Тумачећи ову тајну св. Григорије Палама нам говори о нашем бежању од света (прва тајна крста). Затим, кад нас свет преко лоших помисли покушава удаљити од Бога потребно је одстранити свет из нас (друга тајна крста). Прва тајна одговара пракси а друга теорији (сагледавању, сазерцању). Овде св. Григорије напомиње да без теорије не можемо очистити нашег унутрашњег човека од лоших и страсних помисли: "Кад преко трактичне врлине стигнемо до теорије, и побољшамо и очистимо нашег унутрашњег човека, и у њему потражимо скривену божанску ризницу, и ту пронађемо царство Божије, онда се распињемо за свет и страсти. Јер се кроз ово преиспитивање у срцу рађа једна топлина која угушује лукаве и нечисте помисли као муве, а души доноси духовни мир и утеху, а тело освећује." Св. Исак Сирин такође каже: "Дејство крста је двојако... ... Једно је у трпљењу телесних невоља и назива се пракса; а друго се састоји у истанчаном (суптилном) деловању ума, у размишљању о Богу и непрестаној молитви, и назива се теорија.По св. Григорију, крст је деловао и у Старом Завету. Постојао је знак крста, одн. многа дела и чуда која су учињена знаком крста, као Мојсијево крстолико пресецање Црвеног мора. Наводи се око двадесет праобраза крста у Старом Завету.Такође су постајали и праведни мужеви који су били праобрази распетог Христа, као нпр. Исак који је својом послушношћу оцу био праобраз Христове до смрти послушности Оцу. Затим Јосиф који је неправедно протеран и претрпео многа искушења.На крају, код свих старозаветних праведника је деловала тајна крста као пракса и теорија, и том силом су побеђивали грех и постајали пријатељи Божији.Крст је деловао и код Аврама када је у себи умртвио љубав према отаxбини и по заповести Божијој пошао у непознату земљу.Крст је деловао и код Мојсија када је одбио почасти фараоновог двора и изабрао страдање за свој народ.Крст је опет деловао када је Бог позвао Мојсија на Синај тражећи да претходно скине обућу са својих ногу, тј. да умртви телесно мудровање силом боговиђења. И завршава св. Григорије: "Недостаје ми време да приповедам о Исусу Навину и судијама и пророцима, цару Давиду и осталима који су деловали тајном крста; заустављали реке и сунце, побеђивали у рату, затварали и отварали небо, чинили облаке кишовитим..."Дакле, "и пре Христове крсне жртве крст је био тај који спасава."Ако је сила крста Христовог деловала код свих старозаветних праведника, разумљиво је да је деловала и код пресвете Богородице Марије која је од почетка успела у томе да "човек одбаци из себе све оно што Богу није угодно." Никада није заокупљала себе чак ни нечистим помислима, а у младости је учинила оно што је Аврам учинио у старости: напустила је своју кућу и родбину и ушла у светињу над светињама где је сјединила свој ум са Богом и остала је непрекидном созерцавању Бога.Наравно, крст је животу Богородице као пракса и теорија није био исти као код старозаветних праведника који су имали удела у греху. За њих је крст био борба за надилажење греха, док је код пречисте Богородице уздизање из силе у силу, из славе у славу, из теорије у теорију. "Од тренутка кад се родила", каже св. Никола Кавасила, "устројавала је пребивалиште за Онога који може да спасе човека, трудила се да беспрекорно уреди обитавалиште Божије, тј. саму себе како би била достојна да Га прими.O овој крсној борби и теорији ‡ виђењу Бога ‡ које је Богородица имала у Светињи над светињама говоре нам у својим беседама на "Ваведење пресвете Богородице" св. Григорије палама и св. Никодим Светогорац. б) Подносим нехотична искушења живота стрпљиво и без роптања Тешке и дуге болести, смрт драгих нам лица, као и наша смрт, неправда, незахвалност и запостављеност, прогони које понекад трпимо, сиромаштво и друга искушења, јесу прилике које нас, ако их правилно искористимо, распињу и приближавају Христу. Ако се озлоједимо, бићемо духовно оштећени. Ако их примимо пасивно, стоички, јер не можемо другачије, опет ништа нисмо урадили. Али, ако их прихватимо као посету Бога нама и као прилике за наше духовно усавршавање, тада смо у великом добитку. Добровољно прихватање крсног страдања као дара божанске љубави за наше духовно усавршавање уздиже нас у висину светих мученика. Један светогорски аскета је карактеристично рекао:"Једно славословље "Слава ти Боже" у време болести има већу вредност од хиљаду "Господе Исусе Христе" кад смо здрави." Христу са-распет апл. Павле нас уверава: "Ако трпимо, с Њим ћемо и царовати" (2. Тим. 2, 12). Овај став су у животу показали сви свети на челу са блаженим и многострадалним Јовом, који се због тога сматра праобразом Христа. Јов је био праведан, није био безбожан и грешан, а ипак је Бог допустио да претрпи неподношљиве болове, док су други безбожни напредовали.Познати православни богослов о. Димитрије Станиаје говорећи о овој теми поучава: "Бог има право давати и одузимати дарове. И човек не би требао прилазити Богу због тога што му је Бог поклонио неке дарове. Такав став према Богу не би био одраз истинске љубави, него само једна оданост због сâмих дарова. То би значило стављати дарове изнад Дародавца. Однос Бога и човека би се, у том случају, заснивао на принципу уговора и човек би могао да каже: "Бићу Ти одан онолико колико ми дајеш." Такав човеков став би значио да је Бог сâм по себи недостојан љубави. Тада би овај однос зависио од интереса, тј. човек само користи дарове које Бог даје. Онда би човек, у суштини, волео једино сâмога себе. Тиме би дарови, као знаци љубави Божије и као начини човековог уласка у лични однос са Богом, изгубили свој смисао.Дарови имају смисао само онда када ступимо у истински лични однос са Богом, однос који је изнад свега тварног. Једино оваква веза не бива оптерећена материјалним идолима. Све наше идеје о стварима и даровима Божјим исчезавају у светлости оваквог односа. Тако очишћени приносимо себе Богу и узносимо се да дијалога љубави са Њим. Тада осећамо да је Бог безгранично већи од свих својих дарова и свега што је стварно. Овим односом бивамо уздигнути на једну другачију раван постојања поново добијамо све оно што смо изгубили.Хришћанин који у себи има љубав Божију за свакога ‡ ону љубав која сачињава нетрулежну и неисцрпиву стварност ‡ осећа да има највећу од свих радости. Већу него што све ствари овога света могу да му пруже, већу и од самог његовог постојања. То је чињеница коју врлински људи откривају у свом страдању. Овај крст се даје човеку како би успео да открије Бога у једној другој равни постојања, у једној апофатичкој дубини. Али, такође, и да другима покаже да постоје и такви који могу остати сједињени са Богом чак и онда кад изгубе све што имају, па и онда кад изгледа да и сâм Бог измиче испред њих."На један посебан начин у страдању Христовом учествовала је и Богородица. "Богородица је суделовала и састрадавала тиме што је допринела узвишеном пражњењу (кенози) Бога Логоса" (св. Григорије Палама).Још од Духом Светим зачећа Логоса у некој светој утроби почела су и нека искушења. Јосиф, не могући да објасни њено надумно зачеће и трудноћу "намисли да је тајно отпусти" (Мат. 1, 19). Треба да је тада био велики бол простодушне девојке Марије.Искушења и тешкоће су биле и кад је тражила место да се породи, јер се ретко дешава да жена спремна за порођај не може да нађе место да роди.Искушење је било и Иродово убијање деце. Искушење је било и бекство у Египат. Без крова на главом у Витлејему, избеглица у Египту.Искушење и агонија приликом поклоњења у Јерусалиму кад је изгубила на три дана свог дванаестогодишњег сина.Сваки Исусов бол за време Његове трогодишње делатности био је њено искушење. Саслушајмо св. Николу Кавасилу: "А заједно са својим Сином је учествовала у понижењу и увредама.И када су Га убили они којима је чинио добро, она је заједно са Њим трпела све Његове болове.Узела је учешће у свему што је њен Син учинио за наше спасење. Дала Му је своју крв и тело, учествовала у Његовим мукама и радостима. И кад су Њега на крсту проболи копљем она се осећала као да је и сâма прободена ножем, као што јој је и предсказао св. Симеон. И после Вазнесења свог Сина опет је видимо као прву међу апостолима и хришћанима. И као што је при распећу у Христовом "стајала поред крста", тако и после Вазнесења она подиже крст Цркве јер је била једна од првих жртава гоњења хришћана. в) Преузимам добровољне трудове и одрицања ради љубави према Богу Сам Господ нас је учио да је пут јеванђеља узан и тежак, и да Царство Божије трудбеници добијају. Без труда и рада над сâмим собом стари човек неће одступити, страти неће бити искорењене. Постом, молитвом, бдењем, метанијама и свеукупном православном аскезом одстрањују се страсти и хришћанин од телесног постаје духован. Подвизава се да према људима и материјалним добрима не би прилазио острашћено. Да се бори не као животиња, него као икона Божија. Да не употребљава свет потрошачки, него евхаристијски. Позната је светоотачка изрека: "Дај крв и добиће дух." Пост Велике четрдесетнице је врло напоран, али без овог напора ‡ сараспећа Христу ‡ не може се доживети радост Васкрса.У нашој православној Цркви, где се подвизавамо крстоносно, добијамо доживљај Васкрса. У нашој Цркви је све васкрсно јер је све крстоносно. Наша Црква је Црква крста и васкрсења. Без крста нема васкрсења. А крст не постоји као крст ако није праћен васкрсењем. Зато ми православни и Велики петак славимо васкрсно, док на Западу и Васкрс славе у знаку крста. "Крсту Твоме клањамо се владико, и свето васкрсење Твоје славимо." Св. Јован Златоуст "Беседу о крсту" почиње следећим речима: "Данас имамо празник и славље, јер се наш Господ налази прикован на крсту... Крст је темељ нашег спасења, крст је претпоставка безбројних добара."   У труду и напору подвига и крстоносног живота крије се најтајанственија и најистинскија радост и спокој, као што је и сâм Господ наговестио: "Благо онима који плачу јер ће се утешити". Сузе покајања и подвига су, сагласно св. оцима, радосна туга.  
Аскетски је био и живот наше Богородице, нарочито, као што смо рекли, у светињи над светињама. Али и после вазнесења на небо њеног Сина, она је, како каже св. Григорије Палама, живела таквим животом који се може упоредити са најтврђом аскезом. Од Спаситеља и Богородице учили су се крстоносној аскези и св. апостоли, и тај наук предали цркви.  
Наш народ је од Цркве научио и створио крстоваскрсни етос. Тај етос је помогао да се издржи тешко 400-годишњице ропства под Турцима. Тај етос је допринео да се овај нејаки народ охрабри и подигне устанак 1821. г. Просте и неписмене мајке, али од Бога умудрене, училе су своју децу вери, молитви, посту, покајању. Одгајале су истински слободне људе да постану вође у борби за националну слободу.Размислимо какво васпитање данас нудимо својој деци и колико им помажемо да надиђу свој егоцентризам и да постану истински слободни људи?Данас се рекламирају и промовишу и други облици аскезе, неправославни и нехришћански. Јеванђелска и православна аскеза нема никакве везе са аскетским методама разних источњачких, индијских учења типа јоге, где аскеза има антропоцентрички карактер и само је једна гимнастика воље а не сараспеће Христу.У православној Цркви аскеза никада није сама себи циљ који врхуни у самооправдању. Него је увек средство за добијање благодати Духа Светога и истинске љубави према Богу и човеку.За православне хришћане прихватање крста је израз покорности и љубави према Богу. То је уздарје Богу који се жртвовао за нас.Страдања за Христа могу се принети Богу и за саму Цркву, као што је то случај са ап. Павлом: "Сада се радујем у својим страдањима за вас, и у своме телу попуњавам што недостаје Христовим патњама, за тело Његово, које је Црква.У страдањима многих мученика (св. Харалампија, св. Модеста, св. Анастасије Римљанке) видимо да они приносе Богу свој бол и смрт за све оне паћенике који ће се на њих у молитвама позвати. То је пример савршене љубави, јер се страдања овде дешавају не само за лично спасење, него и за спасење других. Крст и савремени свет Живимо у једном свету у којем доминира дух непријатељства према крсту. У свету који за свој идеал има самољубље, који је без морала, у којем је најважније задовољити страсти, лагодно живети, жртвом и љубављу, тј. са крстом, него са егоизмом. Овај свет не жели да чује ништа о суздржавању, о господарењу над страстима, о пожртвовању, о посту, о аскези. У суштини, одбија крст и зато се не сусреће са Христом. Остаје у трулежи и смрти, у досади и празнини. Забавља се али се не радује. Психологија, педагогика, политика, социологија, прâво, директно се нападају овим духом.Врло добро примећује о. Димитрије Дутко у књизи "О нашем надању": "Очигледно је да понекад и поред наше вере у Христа покушавамо да пут у Царство Божије учинимо лагодним! Свет са својим добрима и техничким прогресом нас је отупео. И ако понекад говоримо о болу и страдању, деси се да одједном кажемо: "Хришћанство је радост." А ипак, радост не долази тако. Радост се не купује. Не купује се новцем. Радост хришћанина се купује трудом и страдањем. Да би се човек спасао наш Господ је висио на крсту. Добровољно. И био је распет и умро. А онда је дошло васкрсење и потом радост. "Онај ко хоће за мном да иде, нека се одрекне себе и узме крст свој и пође за мном," рекао је Христос. Неопходно је узети свој крст. А онај ко без крста иде за Христом, није Христа достојан. То нам је сâм Христос врло јасно рекао: "Није мене достојан." А то значи: "вера и љубав таквога човека према Христу нису изворне, не вреде ништа. Крст нас плаши и то је природно, јер нам одузима угодност. Бол је нешто страшно за нас, а у ствари, лагодност би требала да буде та која је за нас страшна. Ако мало пажљивије погледамо видећемо да сва савремена зла имају свој извор у лагодности. Труд, страдања, крст су нешто што је добро каже Христос. Само тако Његов јарам постаје лак."Овај свет који одбија крст Христов, мора се данас сусрести са немилосрдним ударцима који су последица његовог антикрсног става; сида, наркоманија, еколошка катастрофа.А решење није тамо где се мисли, одн. у предузимању одређених заштитних средстава. Она су корисна али недовољна. Коренито решење је једино покајање.Јудеји су тражили "знак" од Христа и Он им је одговорио да ће им дати знак пророка Јоне. Односно Његова смрт, погред и васкрсавање (Мат. 12, 39). И данас је то решење за наш безизлаз и долазећу катастрофу. Дакле, избор крстоносног начина живљења као јединог начина живљења. Један од западних отаца, бл. Августин, је рекао: "Познајем три крста. Један крст који спасава, и то је крст Христов. Тим крстом се спасава и човек. Други крст је крст разбојника распетог с десне стране. А познајем и трећи крст којим човек може изгубити вечност. То је крст разбојника распетог с леве стране. Типови ових људи (двојица разбојника), представљају целокупно човечанство. Крст разбојника с десне стране прихвата и преузима на себе крст Христов. Крст разбојника са леве стране представља онај део човечанства који не прима крст Христов и тако се губи. И уопште, крст не можемо избећи ни на који начин."Хришћани који живе у овом свету који одбацује крст морају учинити велике напоре да се не би отиснули у свет материјалних вредности. Сваког тренутка су у дилеми избора између два начина живота: крстоносног у Христу или антикрсног, тј. крсне љубави и антикрсног егоизма.Љубављу се сараспињемо Христу, а егоизмом распињемо Христа, постајемо непријатељи крста Христовог. О старим и новим распињачима Христа говори и ап. Павле: "Јер многи за које вам много пута говорих, а сад и плачући говорим, владају се као непријатељи крста Христова; Њихов крај је погибао, њихов бог је трбух, и слава у срамоти њиховој, они мисле оно што је земаљско." (Фил. 3, 18-19).Ђаво покушава да уплаши хришћане како ће, ако изаберу крст бити назадни, неће напредовати, неће опстати ‡ са крстом у руци не напредујеш ‡, него ће постати жртве злоупотребе, па им онда предлаже да они злоупотребе друге, (да не би други злоупотребили њих). Тако, будући маловерни, запостављају благодат, моћ и заштиту Божију свих који испуњавају Његове заповести. Јевреји су хтели Месију али без крста. И данас људи хоће земаљски рај, али без крста. Зато и нас хришћане позивају да напустимо крстоносни начин живота. Ако Антихрист ратује против Христа, чини то јер је Христос распети Христос, а то значи и васкрсли. Антихрист као лажни месија и лажни пророк обећава људима земаљски рај, избављање и спасење без крста. Али како може постојати рај без љубави и љубав без самоодрицања. Устанак против егоизма је најрадикалнији устанак у свету. Интересантно је једно тумачење које тумачи символички број Антихриста 666. На грчком се овај број пише (ХXСт) Христос стран Крсту ‡ српски би ова скраћеница била ХСК ‡ прим. прев). Дакле, спаситељ без крста, што значи Антихрист. Превео: Зоран Јелисавчић (Овај текст је објављен у књизи КРСТ ХРИСТОВ. Издавач је Задужбина Манастира Хиландара)

Часни крст као символ и знак Христа Часни крст је најсветији знак и символ наше вере. Све Свете тајне се свршавају призивом Светог Духа и печатом крста: крштење, мирпомазање и божанска евхаристија. Сви свештени благослови су у знаку крста. Свештени храмови, свештени предмети и одежде освећују се часним крстом. Незамислива је било која лигургичка радња или скуп без крста. Крст је и највернији друг сваког православног хришћанина, од тренутка кад се родимо до наше смрти. Крстом се означава и гроб сваког хришћанина. Крстимо се често, стављамо знак крста на груди, у станове, на аутомобиле, на радна места, и као што пева Црква: "Крст је чувар целе васељене, Крст је лепота цркве, Крст је царева моћ, Крст је верних потпора, Крст је слава анђела и демонима рана. Крст је још не само најсветији и најдражи, него и незаменњив хришћански символ. Без њега је незамислива Црква Христа распетог. Зато јеретици или не указују дужно поштовање часном крсту, као протестанти или евангелици, или га сасвим неподаштавају као Јеховини сведоци.У Старечнику пише како је св. Јован питао демоне чега се они највише боје код хришћана, и они ус му одговорили: "Од три ствари имамо страх: од онога што носите око врата, од онога чиме се шкропите у Цркви, и од онога што једете на литургији." Онда их је он поново упитао: "Чега се од свега тога највише бојите?" И одговорили су му: "Кад бисте добро одржавали оно што једете на литургији нико од нас не би могао наудити ниједном хришћанину."Дакле, оно чега се демони највише боје јесте крст, крштење и божанско причешће. Моћ часног крста Благодат и сила часног крста се не налази у његовом облику, тј. самим тим што је крст, него је његова сила у томе што је то крст Христов, средство којим је Христос спасао свет. То је жртвеник на који је Христос принео самог себе за цео свет. Сва кеноза, поништавање, мука, бол, смрт и све што је преузео за нас, врхуне у крсту. На крсту је доживео највећи бол и понижење за нас. Због нас је постао проклетство да би нас ослободио проклетства од греха и закона. Целокупно дело Христово, сво Његово човекољубље сажима се у крсту. Св. Григорије Палама нам приповеда како је неко иронично упитао једног од богоносних отаца да ли верујеу Распетог, овај му је одговорио: да верујем у Онога који је распео грех.На крсту је Богочовек разрешио трагедију људске слободекоја је проузроковала непослушност првостворених, и будући послушан до смрти, и то смрти крсне." (Филипљ. 2, 8). Тако је поново усмерио нашу слободу према нашем Творцу, Тројичној Богу. На крсту је победио смрт ‡ смрћу смрт уништи ‡ тиме што је нашу смрт учинио својом, а својим васкрсењем нам је подарио живот и нераспадљивост. Преко крста нас је спријатељио са Богом Оцем и подарио нам опроштај грехова.На крсту је на најубедљивији начин показао да нас воли безграничном љубављу, чак и у часу док Га распињемо. Кроз крст нас је привео и ујединио у једно тело, нас, своју расејану децу; срушио непробојни зид који нас је делио и "саздао у себи новога човека." (Еф. 2, 15). Крстом је очистио и осветио небо, ваздух и земљу, будући да је распет испод неба, подигнут у ваздух, а Његова пресвета крв се пролила по земљи. На крсту је принео општу жртву за целу земљу и опште очишћење за целокупну људску природу. Отуда је страдао ван зидина града и изван Соломоновог храма, примећује св. Јован Златоусти. Својим распећем, "уздизањем пуним смирења" како каже једна древна молитва, уздигао је и нашу природу која се "кроз лажно уздизање и сујетно кретање спустила до âда". На крсту је показао да овај свет није последња реалност, него само пут према последњој стварности. Наравно, уколико се у овом свету крстоносно боримо против нашег егоизма. Тако је поново успоставио позитиван смисао овога света. На крсту је открио себе као јединог доброчиниоца и спаситеља, избавитеља и животодавца универзума, и коначно осујетио свако дело ђавола, његове методе и заблуде, моћ и власт коју је имао над људима. Смрт Господа на крсту је животворна и избавитељска, дарује живот и избављење: Јер је ДОБРОВОЉНА Господ приступа смрти не као осуђеник, него као цар који се жртвује за своје поданике, као што и каже: "Мени се ваља крстити крштењем, и како ми је тешко док се то не изврши" (Лк. 12, 50). Зато Византинци пишу на крсту: "Цар славе", и сликају Христа не обузетог болом (са обешеним телом које се одржава на истегнутим рукама и изгледа потпуно немоћно), него Господа(ра) и бола (руке на крсту су хоризонталне). Јер је СТВАРНА СМРТ По божанству нестрадални Господ страдао је за нас по телу. Његова људска природа је прошла предсмртну агонију и бол распећа. Требало је да нашу смрт доживи потпуно а не само феноменолошки. У Гетсиманском врту се људска природа заиста уплашила, али се опет покорила божанској вољи и природи. Тако је страдао и умро за спасење и живот света. Јер је ОВАЈ СТРАДАЈУЋИ безгрешан за грешнике. Основна је истина да је Господ био безгрешан јер је Његова људска природа од самог оваплоћења уједињена са божанском, због тога што је ово јединство испостасно јединство у лицу Логоса Божијег. Крст Христов је био јесте "за Јудеје саблазан, за Грке безумље, а за нас верујуће божанска сила и божанска мудрост" (1. Кор. 1, 23). То је највећи парадокс у историји: живот кроз смрт. Кроз проклетство благодат. Кроз понижење слава. Кроз смирење узвишење. Као што каже св. Григорије Палама: "То је, дакле, сила и мудрост Божија, да кроз немоћ победи, да се кроз смирење уздигне, да се кроз сиромаштво обогати." Није случајно што Господ није хтео да остане у слави Преображења и да избегне крст, него је силазећи са Тавора припремио ученике за оно што ће се догодити. Кад Га је Петар саветовао да избегне крсну смрт строго га је укорио: "Иди од мене Сотоно! Саблазан си ми, јер не мислиш што је Божије него што је људско." (Мат. 16, 23). И опет, идући на добровољно страдање каже: "Сад се прослави Син човечији." (Јн. 13, 31). И у другим деловима јеванђеља крст се карактерише као славаХристова (Јун. 12, 23). Слично говори и св. Јован Златоуст: "Крст који је раније био ствар срамоте и казне сада постаје слава и част. А да је крст слава чуј Христа који каже: "Оче, прослави ме славом коју сам имао кодтебе пре него што је свет настао", подразумевајући овде славу крста." Учешће хришћана у крсту Христовом После укоравања Петра Господ и од својих ученика тражи да живе крстоносно: "Тада Исус рече ученицима: "Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде."(Мат. 16, 24).Синовима Заведејевим и њиховој мајци кји су тражили првенство одговорио је: "Не знате шта тражите. Можете ли пити чашу коју ја пијем, или се крстити крштењем којим ја крштавам. Из ових Господњих речи следи да је "Христос пострадао за нас, остављајући нам пример да идемо Његовим стопама" (1. Петр. 2, 21).Крст није само "облик" или "символ" или "знак" Христа, него је и начин живљења хришћана, или боље рећи, "јединствени начин живљења хришћана."Kао што је истински Христос незамислив без крста, тако је и истински хришћанин незамислив без крста, тј. без учешћа у крсту Христовом, као што нам каже и сâм Спаситељ: "Ко не носи крста својега и за мном не иде, не може бити мој ученик." (Лк. 14, 27). Али шта значи следовати Христу и носити крст, тј. живети крстоносно? а) Распети старог човека (тј. страсти) тело са страстима и жељама" (Гал. 5, 24). Одбијам старог човека и борим се да из себе искореним грешне и егоистичне страсти, свој егоцентризам и самољубље. А облици самољубља су: маловерје и неверје; равнодушност према ближњем, и још горе, искоришћавање ближњег; телесна уживања и обожавање тела; грамзивост и среброљубље; Злопамћење и клеветање, и свако дело којим рањавамо и ожалошћавамо наше ближње; славољубље и сујета. Сагласно Св. Оцима, самољубив човек не може бити ни богољубив ни човекољубив. Може да опонаша богољубивог и човекољубивог, али у суштини воли једино самога себе. Ако своје самољубље не распнемо на крсту Христовом не можемо бити Његови истински ученици, јер не можемо задобити Његову истинску љубав. Зато Његов ученик ап. Павле и каже: "А ја, Боже сачувај, да се чим другим хвалим осим крстом Господа нашега Исуса Христа, којим се мени разапте свет и ја свету" (Гал. 6, 14). По св. Исаку Сирину свет је наш острашћени однос према творевини, односно наше страсти. Значи, свет је распет мени и ја сам распет мени и ја сам распет свету, што ће се рећи да избегавам не само грех, него и грешне жеље и грешне помисли. Ово умртвљење можемо постићи јер смо у Св. тајнама са ‡ умрли и са ‡ васкрсли у Христу. "Који се крстимо у Христа Исуса, у смрт Његову се крстимо", те тако можемо "ходити у новом животу" (Римљ. 6, 3-4). У замрлом животу нам се преко крштења даје нови живот у Христу. Хришћански живот после крштења је борба "могућности" да постане "стварност."Обновљени и даровани нам нови живот у Христу треба да победи и преобрази сваки детаљ мртвог и старог човека. Ова борба је крст. Тумачећи ову тајну св. Григорије Палама нам говори о нашем бежању од света (прва тајна крста). Затим, кад нас свет преко лоших помисли покушава удаљити од Бога потребно је одстранити свет из нас (друга тајна крста). Прва тајна одговара пракси а друга теорији (сагледавању, сазерцању). Овде св. Григорије напомиње да без теорије не можемо очистити нашег унутрашњег човека од лоших и страсних помисли: "Кад преко трактичне врлине стигнемо до теорије, и побољшамо и очистимо нашег унутрашњег човека, и у њему потражимо скривену божанску ризницу, и ту пронађемо царство Божије, онда се распињемо за свет и страсти. Јер се кроз ово преиспитивање у срцу рађа једна топлина која угушује лукаве и нечисте помисли као муве, а души доноси духовни мир и утеху, а тело освећује." Св. Исак Сирин такође каже: "Дејство крста је двојако... ... Једно је у трпљењу телесних невоља и назива се пракса; а друго се састоји у истанчаном (суптилном) деловању ума, у размишљању о Богу и непрестаној молитви, и назива се теорија.По св. Григорију, крст је деловао и у Старом Завету. Постојао је знак крста, одн. многа дела и чуда која су учињена знаком крста, као Мојсијево крстолико пресецање Црвеног мора. Наводи се око двадесет праобраза крста у Старом Завету.Такође су постајали и праведни мужеви који су били праобрази распетог Христа, као нпр. Исак који је својом послушношћу оцу био праобраз Христове до смрти послушности Оцу. Затим Јосиф који је неправедно протеран и претрпео многа искушења.На крају, код свих старозаветних праведника је деловала тајна крста као пракса и теорија, и том силом су побеђивали грех и постајали пријатељи Божији.Крст је деловао и код Аврама када је у себи умртвио љубав према отаxбини и по заповести Божијој пошао у непознату земљу.Крст је деловао и код Мојсија када је одбио почасти фараоновог двора и изабрао страдање за свој народ.Крст је опет деловао када је Бог позвао Мојсија на Синај тражећи да претходно скине обућу са својих ногу, тј. да умртви телесно мудровање силом боговиђења. И завршава св. Григорије: "Недостаје ми време да приповедам о Исусу Навину и судијама и пророцима, цару Давиду и осталима који су деловали тајном крста; заустављали реке и сунце, побеђивали у рату, затварали и отварали небо, чинили облаке кишовитим..."Дакле, "и пре Христове крсне жртве крст је био тај који спасава."Ако је сила крста Христовог деловала код свих старозаветних праведника, разумљиво је да је деловала и код пресвете Богородице Марије која је од почетка успела у томе да "човек одбаци из себе све оно што Богу није угодно." Никада није заокупљала себе чак ни нечистим помислима, а у младости је учинила оно што је Аврам учинио у старости: напустила је своју кућу и родбину и ушла у светињу над светињама где је сјединила свој ум са Богом и остала је непрекидном созерцавању Бога.Наравно, крст је животу Богородице као пракса и теорија није био исти као код старозаветних праведника који су имали удела у греху. За њих је крст био борба за надилажење греха, док је код пречисте Богородице уздизање из силе у силу, из славе у славу, из теорије у теорију. "Од тренутка кад се родила", каже св. Никола Кавасила, "устројавала је пребивалиште за Онога који може да спасе човека, трудила се да беспрекорно уреди обитавалиште Божије, тј. саму себе како би била достојна да Га прими.O овој крсној борби и теорији ‡ виђењу Бога ‡ које је Богородица имала у Светињи над светињама говоре нам у својим беседама на "Ваведење пресвете Богородице" св. Григорије палама и св. Никодим Светогорац. б) Подносим нехотична искушења живота стрпљиво и без роптања Тешке и дуге болести, смрт драгих нам лица, као и наша смрт, неправда, незахвалност и запостављеност, прогони које понекад трпимо, сиромаштво и друга искушења, јесу прилике које нас, ако их правилно искористимо, распињу и приближавају Христу. Ако се озлоједимо, бићемо духовно оштећени. Ако их примимо пасивно, стоички, јер не можемо другачије, опет ништа нисмо урадили. Али, ако их прихватимо као посету Бога нама и као прилике за наше духовно усавршавање, тада смо у великом добитку. Добровољно прихватање крсног страдања као дара божанске љубави за наше духовно усавршавање уздиже нас у висину светих мученика. Један светогорски аскета је карактеристично рекао:"Једно славословље "Слава ти Боже" у време болести има већу вредност од хиљаду "Господе Исусе Христе" кад смо здрави." Христу са-распет апл. Павле нас уверава: "Ако трпимо, с Њим ћемо и царовати" (2. Тим. 2, 12). Овај став су у животу показали сви свети на челу са блаженим и многострадалним Јовом, који се због тога сматра праобразом Христа. Јов је био праведан, није био безбожан и грешан, а ипак је Бог допустио да претрпи неподношљиве болове, док су други безбожни напредовали.Познати православни богослов о. Димитрије Станиаје говорећи о овој теми поучава: "Бог има право давати и одузимати дарове. И човек не би требао прилазити Богу због тога што му је Бог поклонио неке дарове. Такав став према Богу не би био одраз истинске љубави, него само једна оданост због сâмих дарова. То би значило стављати дарове изнад Дародавца. Однос Бога и човека би се, у том случају, заснивао на принципу уговора и човек би могао да каже: "Бићу Ти одан онолико колико ми дајеш." Такав човеков став би значио да је Бог сâм по себи недостојан љубави. Тада би овај однос зависио од интереса, тј. човек само користи дарове које Бог даје. Онда би човек, у суштини, волео једино сâмога себе. Тиме би дарови, као знаци љубави Божије и као начини човековог уласка у лични однос са Богом, изгубили свој смисао.Дарови имају смисао само онда када ступимо у истински лични однос са Богом, однос који је изнад свега тварног. Једино оваква веза не бива оптерећена материјалним идолима. Све наше идеје о стварима и даровима Божјим исчезавају у светлости оваквог односа. Тако очишћени приносимо себе Богу и узносимо се да дијалога љубави са Њим. Тада осећамо да је Бог безгранично већи од свих својих дарова и свега што је стварно. Овим односом бивамо уздигнути на једну другачију раван постојања поново добијамо све оно што смо изгубили.Хришћанин који у себи има љубав Божију за свакога ‡ ону љубав која сачињава нетрулежну и неисцрпиву стварност ‡ осећа да има највећу од свих радости. Већу него што све ствари овога света могу да му пруже, већу и од самог његовог постојања. То је чињеница коју врлински људи откривају у свом страдању. Овај крст се даје човеку како би успео да открије Бога у једној другој равни постојања, у једној апофатичкој дубини. Али, такође, и да другима покаже да постоје и такви који могу остати сједињени са Богом чак и онда кад изгубе све што имају, па и онда кад изгледа да и сâм Бог измиче испред њих."На један посебан начин у страдању Христовом учествовала је и Богородица. "Богородица је суделовала и састрадавала тиме што је допринела узвишеном пражњењу (кенози) Бога Логоса" (св. Григорије Палама).Још од Духом Светим зачећа Логоса у некој светој утроби почела су и нека искушења. Јосиф, не могући да објасни њено надумно зачеће и трудноћу "намисли да је тајно отпусти" (Мат. 1, 19). Треба да је тада био велики бол простодушне девојке Марије.Искушења и тешкоће су биле и кад је тражила место да се породи, јер се ретко дешава да жена спремна за порођај не може да нађе место да роди.Искушење је било и Иродово убијање деце. Искушење је било и бекство у Египат. Без крова на главом у Витлејему, избеглица у Египту.Искушење и агонија приликом поклоњења у Јерусалиму кад је изгубила на три дана свог дванаестогодишњег сина.Сваки Исусов бол за време Његове трогодишње делатности био је њено искушење. Саслушајмо св. Николу Кавасилу: "А заједно са својим Сином је учествовала у понижењу и увредама.И када су Га убили они којима је чинио добро, она је заједно са Њим трпела све Његове болове.Узела је учешће у свему што је њен Син учинио за наше спасење. Дала Му је своју крв и тело, учествовала у Његовим мукама и радостима. И кад су Њега на крсту проболи копљем она се осећала као да је и сâма прободена ножем, као што јој је и предсказао св. Симеон. И после Вазнесења свог Сина опет је видимо као прву међу апостолима и хришћанима. И као што је при распећу у Христовом "стајала поред крста", тако и после Вазнесења она подиже крст Цркве јер је била једна од првих жртава гоњења хришћана. в) Преузимам добровољне трудове и одрицања ради љубави према Богу Сам Господ нас је учио да је пут јеванђеља узан и тежак, и да Царство Божије трудбеници добијају. Без труда и рада над сâмим собом стари човек неће одступити, страти неће бити искорењене. Постом, молитвом, бдењем, метанијама и свеукупном православном аскезом одстрањују се страсти и хришћанин од телесног постаје духован. Подвизава се да према људима и материјалним добрима не би прилазио острашћено. Да се бори не као животиња, него као икона Божија. Да не употребљава свет потрошачки, него евхаристијски. Позната је светоотачка изрека: "Дај крв и добиће дух." Пост Велике четрдесетнице је врло напоран, али без овог напора ‡ сараспећа Христу ‡ не може се доживети радост Васкрса.У нашој православној Цркви, где се подвизавамо крстоносно, добијамо доживљај Васкрса. У нашој Цркви је све васкрсно јер је све крстоносно. Наша Црква је Црква крста и васкрсења. Без крста нема васкрсења. А крст не постоји као крст ако није праћен васкрсењем. Зато ми православни и Велики петак славимо васкрсно, док на Западу и Васкрс славе у знаку крста. "Крсту Твоме клањамо се владико, и свето васкрсење Твоје славимо." Св. Јован Златоуст "Беседу о крсту" почиње следећим речима: "Данас имамо празник и славље, јер се наш Господ налази прикован на крсту... Крст је темељ нашег спасења, крст је претпоставка безбројних добара."   У труду и напору подвига и крстоносног живота крије се најтајанственија и најистинскија радост и спокој, као што је и сâм Господ наговестио: "Благо онима који плачу јер ће се утешити". Сузе покајања и подвига су, сагласно св. оцима, радосна туга.  
Аскетски је био и живот наше Богородице, нарочито, као што смо рекли, у светињи над светињама. Али и после вазнесења на небо њеног Сина, она је, како каже св. Григорије Палама, живела таквим животом који се може упоредити са најтврђом аскезом. Од Спаситеља и Богородице учили су се крстоносној аскези и св. апостоли, и тај наук предали цркви.  
Наш народ је од Цркве научио и створио крстоваскрсни етос. Тај етос је помогао да се издржи тешко 400-годишњице ропства под Турцима. Тај етос је допринео да се овај нејаки народ охрабри и подигне устанак 1821. г. Просте и неписмене мајке, али од Бога умудрене, училе су своју децу вери, молитви, посту, покајању. Одгајале су истински слободне људе да постану вође у борби за националну слободу.Размислимо какво васпитање данас нудимо својој деци и колико им помажемо да надиђу свој егоцентризам и да постану истински слободни људи?Данас се рекламирају и промовишу и други облици аскезе, неправославни и нехришћански. Јеванђелска и православна аскеза нема никакве везе са аскетским методама разних источњачких, индијских учења типа јоге, где аскеза има антропоцентрички карактер и само је једна гимнастика воље а не сараспеће Христу.У православној Цркви аскеза никада није сама себи циљ који врхуни у самооправдању. Него је увек средство за добијање благодати Духа Светога и истинске љубави према Богу и човеку.За православне хришћане прихватање крста је израз покорности и љубави према Богу. То је уздарје Богу који се жртвовао за нас.Страдања за Христа могу се принети Богу и за саму Цркву, као што је то случај са ап. Павлом: "Сада се радујем у својим страдањима за вас, и у своме телу попуњавам што недостаје Христовим патњама, за тело Његово, које је Црква.У страдањима многих мученика (св. Харалампија, св. Модеста, св. Анастасије Римљанке) видимо да они приносе Богу свој бол и смрт за све оне паћенике који ће се на њих у молитвама позвати. То је пример савршене љубави, јер се страдања овде дешавају не само за лично спасење, него и за спасење других. Крст и савремени свет Живимо у једном свету у којем доминира дух непријатељства према крсту. У свету који за свој идеал има самољубље, који је без морала, у којем је најважније задовољити страсти, лагодно живети, жртвом и љубављу, тј. са крстом, него са егоизмом. Овај свет не жели да чује ништа о суздржавању, о господарењу над страстима, о пожртвовању, о посту, о аскези. У суштини, одбија крст и зато се не сусреће са Христом. Остаје у трулежи и смрти, у досади и празнини. Забавља се али се не радује. Психологија, педагогика, политика, социологија, прâво, директно се нападају овим духом.Врло добро примећује о. Димитрије Дутко у књизи "О нашем надању": "Очигледно је да понекад и поред наше вере у Христа покушавамо да пут у Царство Божије учинимо лагодним! Свет са својим добрима и техничким прогресом нас је отупео. И ако понекад говоримо о болу и страдању, деси се да одједном кажемо: "Хришћанство је радост." А ипак, радост не долази тако. Радост се не купује. Не купује се новцем. Радост хришћанина се купује трудом и страдањем. Да би се човек спасао наш Господ је висио на крсту. Добровољно. И био је распет и умро. А онда је дошло васкрсење и потом радост. "Онај ко хоће за мном да иде, нека се одрекне себе и узме крст свој и пође за мном," рекао је Христос. Неопходно је узети свој крст. А онај ко без крста иде за Христом, није Христа достојан. То нам је сâм Христос врло јасно рекао: "Није мене достојан." А то значи: "вера и љубав таквога човека према Христу нису изворне, не вреде ништа. Крст нас плаши и то је природно, јер нам одузима угодност. Бол је нешто страшно за нас, а у ствари, лагодност би требала да буде та која је за нас страшна. Ако мало пажљивије погледамо видећемо да сва савремена зла имају свој извор у лагодности. Труд, страдања, крст су нешто што је добро каже Христос. Само тако Његов јарам постаје лак."Овај свет који одбија крст Христов, мора се данас сусрести са немилосрдним ударцима који су последица његовог антикрсног става; сида, наркоманија, еколошка катастрофа.А решење није тамо где се мисли, одн. у предузимању одређених заштитних средстава. Она су корисна али недовољна. Коренито решење је једино покајање.Јудеји су тражили "знак" од Христа и Он им је одговорио да ће им дати знак пророка Јоне. Односно Његова смрт, погред и васкрсавање (Мат. 12, 39). И данас је то решење за наш безизлаз и долазећу катастрофу. Дакле, избор крстоносног начина живљења као јединог начина живљења. Један од западних отаца, бл. Августин, је рекао: "Познајем три крста. Један крст који спасава, и то је крст Христов. Тим крстом се спасава и човек. Други крст је крст разбојника распетог с десне стране. А познајем и трећи крст којим човек може изгубити вечност. То је крст разбојника распетог с леве стране. Типови ових људи (двојица разбојника), представљају целокупно човечанство. Крст разбојника с десне стране прихвата и преузима на себе крст Христов. Крст разбојника са леве стране представља онај део човечанства који не прима крст Христов и тако се губи. И уопште, крст не можемо избећи ни на који начин."Хришћани који живе у овом свету који одбацује крст морају учинити велике напоре да се не би отиснули у свет материјалних вредности. Сваког тренутка су у дилеми избора између два начина живота: крстоносног у Христу или антикрсног, тј. крсне љубави и антикрсног егоизма.Љубављу се сараспињемо Христу, а егоизмом распињемо Христа, постајемо непријатељи крста Христовог. О старим и новим распињачима Христа говори и ап. Павле: "Јер многи за које вам много пута говорих, а сад и плачући говорим, владају се као непријатељи крста Христова; Њихов крај је погибао, њихов бог је трбух, и слава у срамоти њиховој, они мисле оно што је земаљско." (Фил. 3, 18-19).Ђаво покушава да уплаши хришћане како ће, ако изаберу крст бити назадни, неће напредовати, неће опстати ‡ са крстом у руци не напредујеш ‡, него ће постати жртве злоупотребе, па им онда предлаже да они злоупотребе друге, (да не би други злоупотребили њих). Тако, будући маловерни, запостављају благодат, моћ и заштиту Божију свих који испуњавају Његове заповести. Јевреји су хтели Месију али без крста. И данас људи хоће земаљски рај, али без крста. Зато и нас хришћане позивају да напустимо крстоносни начин живота. Ако Антихрист ратује против Христа, чини то јер је Христос распети Христос, а то значи и васкрсли. Антихрист као лажни месија и лажни пророк обећава људима земаљски рај, избављање и спасење без крста. Али како може постојати рај без љубави и љубав без самоодрицања. Устанак против егоизма је најрадикалнији устанак у свету. Интересантно је једно тумачење које тумачи символички број Антихриста 666. На грчком се овај број пише (ХXСт) Христос стран Крсту ‡ српски би ова скраћеница била ХСК ‡ прим. прев). Дакле, спаситељ без крста, што значи Антихрист. Превео: Зоран Јелисавчић (Овај текст је објављен у књизи КРСТ ХРИСТОВ. Издавач је Задужбина Манастира Хиландара)

O воловима и још понечему
  Митрополија црногорско-приморска је већ годинама (…деценијама) предмет медијског подметања и спиновања у вези са низом ”контроверзних” бесједа, изјава и уопште јавних иступа.   Као и овога пута, увијек је у питању нека потпуно бенигна ствар, која по устаљеном сценарију изазове лавину коментара. Углавном то почиње тако да поједини медији селективно пренесу неку бесједу, изјаву и слично, а потом се јаве ”чувари” Црне Горе који прозивају Митрополита за угрожавање, вријеђање Црне Горе, Црногораца… Прича о волу који се рађа у Шумадији а није Србин је оригинална прича Преподобног Јустина Ћелијског, највећег српског теолога двадесетог вијека, познатог у цијелој Православној Цркви, која је била дио једног његовог сусрета са Србином официром комунистичке Југославије који му је био сапутник у возу и исмијавао га због његове вјере. Митрополит Амфилохије је исту безброј пута препричао користећи име Србин, а не Црногорац. Дакле, ради се о искључиво вјерској поуци, која нема намјеру да доводи у питање ничије национално опредјељење нити да га због тога вријеђа, већ да слушаоца суочи са тиме да су његови преци били хришћански народ који се крстио у име Оца, Сина и Духа Светога и да су заправо тек након прихватања вјере у Христа Бога Распетога и Васкрслога почели да се формирају као зрели народи. Друга ствар је да ”чувари” Црне Горе заборављају или намјерно превиђају да под именом Црногорци данас у Црној Гори живи више народа и народности, како се говорило у послијератној Југославији. Црногорци су и велики број Срба који живе у Црној Гори. На њих се прича једнако односи, као и на оне који се етнички или национално одређују као Црногорци. Поука се може примијенити на било који народ, заправо на било којег појединца, који се удаљује од светиња својих предака и темељи свој идентитет, не на Богу и ономе што је вјечно, него на земаљским идеологијама и свакојаким идолима. Идеолошко-политички ”чувари” Црне Горе су овога пута отишли дотле да позивају на кривични и сваковрсни прогон Митрополита Амфилохија. Да их разочарамо, рођени Морачанин Митрополит Амфилохије је држављанин Црне Горе и ниједне друге државе на свијету, па га је немогуће законито прогнати из Црне Горе. Можда би то у друштву какво они замишљају било могуће. Нећете га, господо ”чувари” Црне Горе увриједити користећи име Ристо, које је његово крштено име, а потиче од часног имена Христос, али немамо сумње да то желите тиме што избјегавате да именујете његову службу коју признаје цијела православна хришћанска васељена. Неки други, пак, од ”чувара” Црне Горе сматрају да га треба гонити због наводног говора мржње. Као што написасмо, прича о волу није била израз презира ни мржње ни према једном људском бићу, него управо на поштовању сваког човјека као вјечног брата и сабрата. Дакле, од говора мржње, сем управо о ”мржњи” на богомржњу и братомржњу, нема ни говора! Исти они који то траже не могу се, вјерујемо, ни присјетити свих ужасних неистина и обмана које су ширили и шире о Православној Цркви. Од оних небулоза о наводним паравојним јединицама које се припремају по манастирима (мислите ли стварно да би то држава допустила, имајући у виду посљедње догађаје са ”државним ударом”) преко тога како се из манастира Острога ”џаковима шаљу милиони евра за ПИО Фонд БиХ”, до сваковрсних личних увреда и називања Православне Цркве, која је родила Црну Гору и била државна вјера у Краљевини Црној Гори, ”окупатором” и ”непријатељем” Црне Горе. Неки опет позивају и на ”коначно рјешење статуса Српске православне цркве у Црној Гори”. ”Die Endlösung” (коначно рјешење) је позната нацистичка фраза која се завршила са милионима мртвих Јевреја, Словена, Рома и многих других невиних жртава. Надамо се да ништа слично не подразумијева ово ”коначно рјешење за СПЦ”. Тако говоре и мисле само они који не знају да је Црква, прије свега и изнад свега – Христова, Божја Црква, а не прирепак никакве етатистичке или националне идеологије – срспке, црногорске, кинеске или било које друге. Само бивши титоисти и марксисти у Црној Гори стварају своју тзв. ”Црногорску цркву”. Зато Црква годинама тражи увођење вјеронауке у школе не би ли барем садашња дјеца научила шта је и које Црква Божја, да и њих не убија незнање као бивше марксисте, данашње новокомунисте, који на атеизму, богомржњи и човјекомржњи граде будућност Црне Горе. Слободу која нам је дата од Бога и која је готово једина разлика којом се разликујемо од свих бића на овој земљи треба да користимо паметно и не покушавамо да другима ускратимо њихову слободу. Увијек ћемо се молити Господу нашем Исусу Христу да нас све умудри и просвијетли разум за познање истине и правде Божије. Нека се нико не би нашао ко би ширио мржњу и нетрпељивост међу људима, по светописамским ријечима ”Слава на висини Богу, на земљи мир, међу људима добра воља.”   Цетиње, 24. септембра 2017. г.     Из Митрополије црногорско-приморске     Извор: Митрополија црногорско-приморска

O воловима и још понечему
  Митрополија црногорско-приморска је већ годинама (…деценијама) предмет медијског подметања и спиновања у вези са низом ”контроверзних” бесједа, изјава и уопште јавних иступа.   Као и овога пута, увијек је у питању нека потпуно бенигна ствар, која по устаљеном сценарију изазове лавину коментара. Углавном то почиње тако да поједини медији селективно пренесу неку бесједу, изјаву и слично, а потом се јаве ”чувари” Црне Горе који прозивају Митрополита за угрожавање, вријеђање Црне Горе, Црногораца… Прича о волу који се рађа у Шумадији а није Србин је оригинална прича Преподобног Јустина Ћелијског, највећег српског теолога двадесетог вијека, познатог у цијелој Православној Цркви, која је била дио једног његовог сусрета са Србином официром комунистичке Југославије који му је био сапутник у возу и исмијавао га због његове вјере. Митрополит Амфилохије је исту безброј пута препричао користећи име Србин, а не Црногорац. Дакле, ради се о искључиво вјерској поуци, која нема намјеру да доводи у питање ничије национално опредјељење нити да га због тога вријеђа, већ да слушаоца суочи са тиме да су његови преци били хришћански народ који се крстио у име Оца, Сина и Духа Светога и да су заправо тек након прихватања вјере у Христа Бога Распетога и Васкрслога почели да се формирају као зрели народи. Друга ствар је да ”чувари” Црне Горе заборављају или намјерно превиђају да под именом Црногорци данас у Црној Гори живи више народа и народности, како се говорило у послијератној Југославији. Црногорци су и велики број Срба који живе у Црној Гори. На њих се прича једнако односи, као и на оне који се етнички или национално одређују као Црногорци. Поука се може примијенити на било који народ, заправо на било којег појединца, који се удаљује од светиња својих предака и темељи свој идентитет, не на Богу и ономе што је вјечно, него на земаљским идеологијама и свакојаким идолима. Идеолошко-политички ”чувари” Црне Горе су овога пута отишли дотле да позивају на кривични и сваковрсни прогон Митрополита Амфилохија. Да их разочарамо, рођени Морачанин Митрополит Амфилохије је држављанин Црне Горе и ниједне друге државе на свијету, па га је немогуће законито прогнати из Црне Горе. Можда би то у друштву какво они замишљају било могуће. Нећете га, господо ”чувари” Црне Горе увриједити користећи име Ристо, које је његово крштено име, а потиче од часног имена Христос, али немамо сумње да то желите тиме што избјегавате да именујете његову службу коју признаје цијела православна хришћанска васељена. Неки други, пак, од ”чувара” Црне Горе сматрају да га треба гонити због наводног говора мржње. Као што написасмо, прича о волу није била израз презира ни мржње ни према једном људском бићу, него управо на поштовању сваког човјека као вјечног брата и сабрата. Дакле, од говора мржње, сем управо о ”мржњи” на богомржњу и братомржњу, нема ни говора! Исти они који то траже не могу се, вјерујемо, ни присјетити свих ужасних неистина и обмана које су ширили и шире о Православној Цркви. Од оних небулоза о наводним паравојним јединицама које се припремају по манастирима (мислите ли стварно да би то држава допустила, имајући у виду посљедње догађаје са ”државним ударом”) преко тога како се из манастира Острога ”џаковима шаљу милиони евра за ПИО Фонд БиХ”, до сваковрсних личних увреда и називања Православне Цркве, која је родила Црну Гору и била државна вјера у Краљевини Црној Гори, ”окупатором” и ”непријатељем” Црне Горе. Неки опет позивају и на ”коначно рјешење статуса Српске православне цркве у Црној Гори”. ”Die Endlösung” (коначно рјешење) је позната нацистичка фраза која се завршила са милионима мртвих Јевреја, Словена, Рома и многих других невиних жртава. Надамо се да ништа слично не подразумијева ово ”коначно рјешење за СПЦ”. Тако говоре и мисле само они који не знају да је Црква, прије свега и изнад свега – Христова, Божја Црква, а не прирепак никакве етатистичке или националне идеологије – срспке, црногорске, кинеске или било које друге. Само бивши титоисти и марксисти у Црној Гори стварају своју тзв. ”Црногорску цркву”. Зато Црква годинама тражи увођење вјеронауке у школе не би ли барем садашња дјеца научила шта је и које Црква Божја, да и њих не убија незнање као бивше марксисте, данашње новокомунисте, који на атеизму, богомржњи и човјекомржњи граде будућност Црне Горе. Слободу која нам је дата од Бога и која је готово једина разлика којом се разликујемо од свих бића на овој земљи треба да користимо паметно и не покушавамо да другима ускратимо њихову слободу. Увијек ћемо се молити Господу нашем Исусу Христу да нас све умудри и просвијетли разум за познање истине и правде Божије. Нека се нико не би нашао ко би ширио мржњу и нетрпељивост међу људима, по светописамским ријечима ”Слава на висини Богу, на земљи мир, међу људима добра воља.”   Цетиње, 24. септембра 2017. г.     Из Митрополије црногорско-приморске     Извор: Митрополија црногорско-приморска

O воловима и још понечему
  Митрополија црногорско-приморска је већ годинама (…деценијама) предмет медијског подметања и спиновања у вези са низом ”контроверзних” бесједа, изјава и уопште јавних иступа.   Као и овога пута, увијек је у питању нека потпуно бенигна ствар, која по устаљеном сценарију изазове лавину коментара. Углавном то почиње тако да поједини медији селективно пренесу неку бесједу, изјаву и слично, а потом се јаве ”чувари” Црне Горе који прозивају Митрополита за угрожавање, вријеђање Црне Горе, Црногораца… Прича о волу који се рађа у Шумадији а није Србин је оригинална прича Преподобног Јустина Ћелијског, највећег српског теолога двадесетог вијека, познатог у цијелој Православној Цркви, која је била дио једног његовог сусрета са Србином официром комунистичке Југославије који му је био сапутник у возу и исмијавао га због његове вјере. Митрополит Амфилохије је исту безброј пута препричао користећи име Србин, а не Црногорац. Дакле, ради се о искључиво вјерској поуци, која нема намјеру да доводи у питање ничије национално опредјељење нити да га због тога вријеђа, већ да слушаоца суочи са тиме да су његови преци били хришћански народ који се крстио у име Оца, Сина и Духа Светога и да су заправо тек након прихватања вјере у Христа Бога Распетога и Васкрслога почели да се формирају као зрели народи. Друга ствар је да ”чувари” Црне Горе заборављају или намјерно превиђају да под именом Црногорци данас у Црној Гори живи више народа и народности, како се говорило у послијератној Југославији. Црногорци су и велики број Срба који живе у Црној Гори. На њих се прича једнако односи, као и на оне који се етнички или национално одређују као Црногорци. Поука се може примијенити на било који народ, заправо на било којег појединца, који се удаљује од светиња својих предака и темељи свој идентитет, не на Богу и ономе што је вјечно, него на земаљским идеологијама и свакојаким идолима. Идеолошко-политички ”чувари” Црне Горе су овога пута отишли дотле да позивају на кривични и сваковрсни прогон Митрополита Амфилохија. Да их разочарамо, рођени Морачанин Митрополит Амфилохије је држављанин Црне Горе и ниједне друге државе на свијету, па га је немогуће законито прогнати из Црне Горе. Можда би то у друштву какво они замишљају било могуће. Нећете га, господо ”чувари” Црне Горе увриједити користећи име Ристо, које је његово крштено име, а потиче од часног имена Христос, али немамо сумње да то желите тиме што избјегавате да именујете његову службу коју признаје цијела православна хришћанска васељена. Неки други, пак, од ”чувара” Црне Горе сматрају да га треба гонити због наводног говора мржње. Као што написасмо, прича о волу није била израз презира ни мржње ни према једном људском бићу, него управо на поштовању сваког човјека као вјечног брата и сабрата. Дакле, од говора мржње, сем управо о ”мржњи” на богомржњу и братомржњу, нема ни говора! Исти они који то траже не могу се, вјерујемо, ни присјетити свих ужасних неистина и обмана које су ширили и шире о Православној Цркви. Од оних небулоза о наводним паравојним јединицама које се припремају по манастирима (мислите ли стварно да би то држава допустила, имајући у виду посљедње догађаје са ”државним ударом”) преко тога како се из манастира Острога ”џаковима шаљу милиони евра за ПИО Фонд БиХ”, до сваковрсних личних увреда и називања Православне Цркве, која је родила Црну Гору и била државна вјера у Краљевини Црној Гори, ”окупатором” и ”непријатељем” Црне Горе. Неки опет позивају и на ”коначно рјешење статуса Српске православне цркве у Црној Гори”. ”Die Endlösung” (коначно рјешење) је позната нацистичка фраза која се завршила са милионима мртвих Јевреја, Словена, Рома и многих других невиних жртава. Надамо се да ништа слично не подразумијева ово ”коначно рјешење за СПЦ”. Тако говоре и мисле само они који не знају да је Црква, прије свега и изнад свега – Христова, Божја Црква, а не прирепак никакве етатистичке или националне идеологије – срспке, црногорске, кинеске или било које друге. Само бивши титоисти и марксисти у Црној Гори стварају своју тзв. ”Црногорску цркву”. Зато Црква годинама тражи увођење вјеронауке у школе не би ли барем садашња дјеца научила шта је и које Црква Божја, да и њих не убија незнање као бивше марксисте, данашње новокомунисте, који на атеизму, богомржњи и човјекомржњи граде будућност Црне Горе. Слободу која нам је дата од Бога и која је готово једина разлика којом се разликујемо од свих бића на овој земљи треба да користимо паметно и не покушавамо да другима ускратимо њихову слободу. Увијек ћемо се молити Господу нашем Исусу Христу да нас све умудри и просвијетли разум за познање истине и правде Божије. Нека се нико не би нашао ко би ширио мржњу и нетрпељивост међу људима, по светописамским ријечима ”Слава на висини Богу, на земљи мир, међу људима добра воља.”   Цетиње, 24. септембра 2017. г.     Из Митрополије црногорско-приморске     Извор: Митрополија црногорско-приморска

Саборни храм Рођења Пресвете Богородице и Град Зајечар свечано су прославили славу 21. септембра 2017. године, светим евхаристијским сабрањем свештенослужитеља и верног народа Епархије тимочке.   Видео запис Свете Архијерејске Литургије и литије     Славска свечана прослава започела је, у среду 20. септембра, дочеком копије чудотворне иконе Богородице Млекопитатељнице, а затим је служено празнично вечерње богослужење и прочитан Акатист Богородици Млекопитатељници.     Светом архијерејском Литургијом, 21. септембра, началствовао је Његово Преосвештенство Епископ пакрачко-славонски Г. Јован уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа тимочког Г. Илариона, војних свештеника капетана Ђорђа Динића и потпоручника Ивана Ганића, јереја Бранислава Секулића из Епархије пакрачко-славонске и великог броја свештенослужитеља Епархије тимочке.     Литургији су поводом храмовне и градске славе присуствовали г. Милета Радојевић, директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Министарства правде, г. Владан Пауновић, начелник Зајечарског управног Округа, градоначелник Града Зајечара г. Бошко Ничић са најближим сарадницима, представници Војске Србије, Полиције, културних установа, као и мноштво верника који су се сабрали да узнесу молитве Пресветој Богородици Заштитници града. Славски колач владика Иларион је преломио са домаћином храмовне славе г. Жељком Васићем и градоначелником г. Бошком Ничићем. Домаћин храмовне славе за наредну годину биће Јавни бележник г. Јелена Баљевић са породицом.     Након ломљења славског колача владика Иларион се обратио присутнима честитајући црквену и градску славу свим зајечарцима. Владика је заблагодарио свим гостима, на првом месту владики Јовану, што су се одазвали позиву да се окупимо у зајечарском храму Пресвете Богородице и узнесемо молитве Господу за спасење душа наших и за напредак на изграђивању Цркве Божје. Владика Јован је изразио благодарност на указаном гостопримству и љубави домаћина упутивши позив да се ускоро сви поново окупимо у Епархији пакрачко-славонској, да посетимо Јасеновац и да се помолимо на месту мученичког страдања српског народа.     Свечана славска литија кренула је од Саборног храма улицама града, а предводили су је двојица Епископа и челници града. У литији су учествовали припадници Војске Србије, Полиције, Војни оркестар из Ниша, млади зајечарски спортисти, извиђачи, ученици основних и средњих школа као и бројни грађани. У порти цркве приређени су поклон пакети, дар Православног дечјег часописа „Светосавско звонце“, за сву децу која су учествовала у прослави храмовне славе и великој славској литији. У предвечерњим часовима славска свечаност је настављена културно-уметничком манифестацијом на Тргу ослобођења под називом „На тромеђи коло игра“. Учествовали су дечији фолклорни ансамбли ЦТУ „Корени“ из Зајечара, Танцов клуб „Северњаци“ из Видина и Центрул цултурал – Турн Северин из Румуније, као и КУД „Копаоник“ из Лепосавића.    
 
 
 
 
 
 
 
    Извор: Епархија тимочка

Саборни храм Рођења Пресвете Богородице и Град Зајечар свечано су прославили славу 21. септембра 2017. године, светим евхаристијским сабрањем свештенослужитеља и верног народа Епархије тимочке.   Видео запис Свете Архијерејске Литургије и литије     Славска свечана прослава започела је, у среду 20. септембра, дочеком копије чудотворне иконе Богородице Млекопитатељнице, а затим је служено празнично вечерње богослужење и прочитан Акатист Богородици Млекопитатељници.     Светом архијерејском Литургијом, 21. септембра, началствовао је Његово Преосвештенство Епископ пакрачко-славонски Г. Јован уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа тимочког Г. Илариона, војних свештеника капетана Ђорђа Динића и потпоручника Ивана Ганића, јереја Бранислава Секулића из Епархије пакрачко-славонске и великог броја свештенослужитеља Епархије тимочке.     Литургији су поводом храмовне и градске славе присуствовали г. Милета Радојевић, директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Министарства правде, г. Владан Пауновић, начелник Зајечарског управног Округа, градоначелник Града Зајечара г. Бошко Ничић са најближим сарадницима, представници Војске Србије, Полиције, културних установа, као и мноштво верника који су се сабрали да узнесу молитве Пресветој Богородици Заштитници града. Славски колач владика Иларион је преломио са домаћином храмовне славе г. Жељком Васићем и градоначелником г. Бошком Ничићем. Домаћин храмовне славе за наредну годину биће Јавни бележник г. Јелена Баљевић са породицом.     Након ломљења славског колача владика Иларион се обратио присутнима честитајући црквену и градску славу свим зајечарцима. Владика је заблагодарио свим гостима, на првом месту владики Јовану, што су се одазвали позиву да се окупимо у зајечарском храму Пресвете Богородице и узнесемо молитве Господу за спасење душа наших и за напредак на изграђивању Цркве Божје. Владика Јован је изразио благодарност на указаном гостопримству и љубави домаћина упутивши позив да се ускоро сви поново окупимо у Епархији пакрачко-славонској, да посетимо Јасеновац и да се помолимо на месту мученичког страдања српског народа.     Свечана славска литија кренула је од Саборног храма улицама града, а предводили су је двојица Епископа и челници града. У литији су учествовали припадници Војске Србије, Полиције, Војни оркестар из Ниша, млади зајечарски спортисти, извиђачи, ученици основних и средњих школа као и бројни грађани. У порти цркве приређени су поклон пакети, дар Православног дечјег часописа „Светосавско звонце“, за сву децу која су учествовала у прослави храмовне славе и великој славској литији. У предвечерњим часовима славска свечаност је настављена културно-уметничком манифестацијом на Тргу ослобођења под називом „На тромеђи коло игра“. Учествовали су дечији фолклорни ансамбли ЦТУ „Корени“ из Зајечара, Танцов клуб „Северњаци“ из Видина и Центрул цултурал – Турн Северин из Румуније, као и КУД „Копаоник“ из Лепосавића.    
 
 
 
 
 
 
 
    Извор: Епархија тимочка

Његово Блаженство Папа и Патријарх александријски и све Африке г. Теодор II боравиће од 22. до 29. септембра 2017. године у званичној (мирној) посети Његовој Светости Патријарху српском г. Иринеју и Српској Православној Цркви. Житељи Београда имаће прилику да поздраве Блажењејшег Патријарха Теодора и његову часну пратњу непосредно по његовом доласку, у петак, 22. септембра 2017. године,  када ће се у Патријаршијској капели Светог Симеона Мироточивог (ул. Краља Петра 5)  у Београду одслужити Доксологија са почетком у 20,30 часова.
Извор: Српска Православна Црква

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 20. септембра 2017. године, у навечерје празника Рођења Пресвете Богородице, бденије у манастиру Ваведења Богородичиног у Београду.
Саслуживали су протојереј-ставрофор Мирослав Радојевић, протојереј Димитрије Зверев и јереј Роман Зајцев из храма Рођења Христовог из Епископије черповачке (Русија), као и јереј Небојша Тополић и протођакон Стеван Рапајић. При крају празничног богослужења Његова Светост Патријарх је замонашио г. Ненада Весића, рођеног 1974. године у Крушевцу, доктора Националног техничког универзитета и докторанта на предмету Литургика на Теолошком факултету у Атини. Светом чину монашења новог слугу Господњег, који је том приликом добио име Амвросије, привео је духовник манастира Сланци јеромонах Стефан (Вукосављевић).
Извор: Српска Православна Црква

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 20. септембра 2017. године, у навечерје празника Рођења Пресвете Богородице, бденије у манастиру Ваведења Богородичиног у Београду.
Саслуживали су протојереј-ставрофор Мирослав Радојевић, протојереј Димитрије Зверев и јереј Роман Зајцев из храма Рођења Христовог из Епископије черповачке (Русија), као и јереј Небојша Тополић и протођакон Стеван Рапајић. При крају празничног богослужења Његова Светост Патријарх је замонашио г. Ненада Весића, рођеног 1974. године у Крушевцу, доктора Националног техничког универзитета и докторанта на предмету Литургика на Теолошком факултету у Атини. Светом чину монашења новог слугу Господњег, који је том приликом добио име Амвросије, привео је духовник манастира Сланци јеромонах Стефан (Вукосављевић).
Извор: Српска Православна Црква

Рођење Пресвете Богородице јесте почетак рођења једине истинске и бесмртне Радости у овоме свету, како и појемо у празничном тропару: „Рођење Твоје, Богородице Дјево, радост најави целој васељени…ˮ
Пресвета Дјева Марија родила се од старих и бездетних родитеља, Јоакима и Ане. Отац Јоаким беше из племена Давидова, а мајка Ана из племена Аронова. И тако Марија беше по оцу из царског рода, а по мајци из рода свештеничког. Св. праведни Јоаким и Ана, због бездетности, у скрушености својој мољаху се Богу с плачем да обрадује старост њихову даровањем једнога чеда, као што је некад обрадовао старца Авраама и старицу Сару даровавши им сина Исака. И човекољубиви Господ обрадова их радошћу која је превазилазила далеко сва њихова очекивања и све најлепше снове, јер им дарова не само ћерку, но и Богомајку – родитељку Живота.
Благодатна Марија, благословена међу женама, храм Духа Светога, олтар Бога живога, трапеза Хлеба небеснога, кивот Светиње Божје, дрво најслађега Плода, слава рода људског, похвала рода женског, источник девства и чистоте – то беше Богом дарована ћерка Јоакима и Ане. Рођена у Назарету, а после три године одведена у храм ерусалимски, одакле се вратила опет у Назарет да  чује и смирено прими благовест светог Архангела Гаврила о рођењу Сина Божјег, Спаситеља света, из Њенога пречистога и девичанскога тела. По речима преподобног Јустина Ћелијског:  “Вели се у дивном данашњем тропару Пресвете Богомајке: да је Господ Христос, уништивши проклетство, у исто време уништио смрт и даровао нам Живот вечни. Ето вечне радости, ето радости коју је донела Пресвета Богомајка овоме свету. Родила нам је Бога - Победитеља смрти, Победитеља пакла, мучитеља рода људског страшног и ужасног ђавола. И родивши нам Њега, Она је заиста родила Бога, који је изнад смрти, који је однео победу над свима смртима, победу над ђаволима и свима ђаволима. Да, тако је Она постала уистину, заједно са својим Божанским Сином, Победитељка смрти и Даватељка Вечнога Живота.ˮ[1]
Историјат и химнографија празника Рођења Пресвете Богородице

У току  богослужбене године постоји четири празника Пресвете Богородице, од којих је свакако први празник управо Рођење Пресвете Богородице. По речима Светог Андреја Критског, празник Рођења Пресвете Богородице може се назвати почетком празникâ. Овим великим празником Пресвете Богомајке почиње годишњи циклус великих празника, док се циклус Великих празника завршава још једним Богородичиним празником – Успенијем. У Светом Писму нема писаних сведочанстава о Рођењу Пресвете Богородице, већ је празник преношен захваљујући освештаној традицији Цркве вођене Духом Светим.
Црква је, временом, почела да се у оквиру посебног празника сећа рођења Дјеве Марије и да га празнује, ала не зато што је Њено рођење по нечему било изузетно, чудесно или до тада незабележно, већ управо због тога што је осетала да сама  свакидашњост Њеног рођења открива нови и блистави смисао у свему ономе што називамо "свакидашњицом", да свакидашњост њенога рођења даје нову дубину свим оним детаљима људскога живота које тако често сматрамо потпуно неважним.[2]
Богослужбени текстови овог празника препуни су разних назива Пресвете Дјеве Марије (Сасуд светлосни, књига живота и речи, источна капија кроз коју дође Бог, престо премудрост…), а сами називи надахнути су поукама како Старог, тако и Новог Завета. На вечерњем богослужењу имамо три старозаветна читања, у којима се мариолошки наглашава значај Пресвете Дјеве у свештеној историји спасења.
Рођење Твоје, Богородице Дјево, радост најави свој васељени, јер из Тебе засија Сунце Правде (Истине), Христос Бог наш Који, разрушивши проклетсшво, даде нам благослов и, уништивши смрт, дарова нам живот вечни. (тропар празника)
Што се тиче химнографа за овај празник, Свети Роман Мелод је написао један кондак празника Рождества Пресвете Богомајке. Свети Андреј Критски је саставио две празничне проповеди, као и други канон празника; Свети Јован Дамаскин саставио је први канон празника; Стиховње стихире написао је Свети Герман, патријарх цариградски, док је трећу литијску стихиру саставио Анатолије. Свети Стефан Свјатоградец сачинио је три стихире на Господи возвах и прву литијску стихиру. Јосиф Химнограф написао је канон претпразништва. Службу празника Рођења Пресвете Богородице можемо пратити од седмог века. Празник има један дан претпразниства и четири дана попразниства.
Твојим рођењем Пречиста, ослободише се Јоаким и Ана срамоте због немања деце, а Адам и Ева од срамоте пропадљивости (трулежности), и народ Твој, избавивши се узрока греха, кличе Ти: Нероткиња рађа Богородицу и Чуварку нешег живота. (Кондак празника)
 
Катихета Бранислав Илић
 
Извор:  Српска Православна Црква
 
[1]Извод из беседе преподобног Јустина Ћелијског на празник Рођења Пресвете Богородице изговорене у Светоархангелској обитељи манастира Ћелије.
[2]Протојереј Александар Шмеман о Рођењу Пресвете Богородице.

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 20. септембра 2017. године, у навечерје празника Рођења Пресвете Богородице, бденије у манастиру Ваведења Богородичиног у Београду.
Саслуживали су протојереј-ставрофор Мирослав Радојевић, протојереј Димитрије Зверев и јереј Роман Зајцев из храма Рођења Христовог из Епископије черповачке (Русија), као и јереј Небојша Тополић и протођакон Стеван Рапајић. При крају празничног богослужења Његова Светост Патријарх је замонашио г. Ненада Весића, рођеног 1974. године у Крушевцу, доктора Националног техничког универзитета и докторанта на предмету Литургика на Теолошком факултету у Атини. Светом чину монашења новог слугу Господњег, који је том приликом добио име Амвросије, привео је духовник манастира Сланци јеромонах Стефан (Вукосављевић).
Извор: Српска Православна Црква

Новопрестављени Митрополит видински Дометиан, сахрањен је данас у Видину. Опелом је предстојао Његова Светост Патријарх бугарски Неофит уз саслужење мноштва Архијереја и свештенства Бугарске Православне Цркве и других помесних Цркава. На опелу и сахрани почившег Митрополита Дометиана саслуживао је и Његово Преосвештанство Епископ тимочки Иларион (Српска Православна Црква).  Опширније можете прочитати на интернет страници видинске митрополије.

 
Фото: Видинска митрополија

Данас, 18. септембра 2017. лета Господњег, упокојио се у Господу Његово Високопреосвештенство Митрополит видински ДОМЕТИАН (бугарска Православна Црква), саопштила је видинска митрополија
Високопреосвећени владика родио се 1932, а монашки постриг примио је 1959. године. У архијерејски сан хиротонисан је 1974., да би од 1987. године, дакле пуне три деценије био на челу Видинске митрополије, једне од највећих у Бугарској православној цркви.
Као епархијски архијереј знатно је унапредио црквени живот и уживао поштовање поверене му пастве.
Био је искрени пријатељ Српске православне цркве и народа.

Рођење Пресвете Богородице јесте почетак рођења једине истинске и бесмртне Радости у овоме свету, како и појемо у празничном тропару: „Рођење Твоје, Богородице Дјево, радост најави целој васељени…ˮ
Пресвета Дјева Марија родила се од старих и бездетних родитеља, Јоакима и Ане. Отац Јоаким беше из племена Давидова, а мајка Ана из племена Аронова. И тако Марија беше по оцу из царског рода, а по мајци из рода свештеничког. Св. праведни Јоаким и Ана, због бездетности, у скрушености својој мољаху се Богу с плачем да обрадује старост њихову даровањем једнога чеда, као што је некад обрадовао старца Авраама и старицу Сару даровавши им сина Исака. И човекољубиви Господ обрадова их радошћу која је превазилазила далеко сва њихова очекивања и све најлепше снове, јер им дарова не само ћерку, но и Богомајку – родитељку Живота.
Благодатна Марија, благословена међу женама, храм Духа Светога, олтар Бога живога, трапеза Хлеба небеснога, кивот Светиње Божје, дрво најслађега Плода, слава рода људског, похвала рода женског, источник девства и чистоте – то беше Богом дарована ћерка Јоакима и Ане. Рођена у Назарету, а после три године одведена у храм ерусалимски, одакле се вратила опет у Назарет да  чује и смирено прими благовест светог Архангела Гаврила о рођењу Сина Божјег, Спаситеља света, из Њенога пречистога и девичанскога тела. По речима преподобног Јустина Ћелијског:  “Вели се у дивном данашњем тропару Пресвете Богомајке: да је Господ Христос, уништивши проклетство, у исто време уништио смрт и даровао нам Живот вечни. Ето вечне радости, ето радости коју је донела Пресвета Богомајка овоме свету. Родила нам је Бога - Победитеља смрти, Победитеља пакла, мучитеља рода људског страшног и ужасног ђавола. И родивши нам Њега, Она је заиста родила Бога, који је изнад смрти, који је однео победу над свима смртима, победу над ђаволима и свима ђаволима. Да, тако је Она постала уистину, заједно са својим Божанским Сином, Победитељка смрти и Даватељка Вечнога Живота.ˮ[1]
Историјат и химнографија празника Рођења Пресвете Богородице

У току  богослужбене године постоји четири празника Пресвете Богородице, од којих је свакако први празник управо Рођење Пресвете Богородице. По речима Светог Андреја Критског, празник Рођења Пресвете Богородице може се назвати почетком празникâ. Овим великим празником Пресвете Богомајке почиње годишњи циклус великих празника, док се циклус Великих празника завршава још једним Богородичиним празником – Успенијем. У Светом Писму нема писаних сведочанстава о Рођењу Пресвете Богородице, већ је празник преношен захваљујући освештаној традицији Цркве вођене Духом Светим.
Црква је, временом, почела да се у оквиру посебног празника сећа рођења Дјеве Марије и да га празнује, ала не зато што је Њено рођење по нечему било изузетно, чудесно или до тада незабележно, већ управо због тога што је осетала да сама  свакидашњост Њеног рођења открива нови и блистави смисао у свему ономе што називамо "свакидашњицом", да свакидашњост њенога рођења даје нову дубину свим оним детаљима људскога живота које тако често сматрамо потпуно неважним.[2]
Богослужбени текстови овог празника препуни су разних назива Пресвете Дјеве Марије (Сасуд светлосни, књига живота и речи, источна капија кроз коју дође Бог, престо премудрост…), а сами називи надахнути су поукама како Старог, тако и Новог Завета. На вечерњем богослужењу имамо три старозаветна читања, у којима се мариолошки наглашава значај Пресвете Дјеве у свештеној историји спасења.
Рођење Твоје, Богородице Дјево, радост најави свој васељени, јер из Тебе засија Сунце Правде (Истине), Христос Бог наш Који, разрушивши проклетсшво, даде нам благослов и, уништивши смрт, дарова нам живот вечни. (тропар празника)
Што се тиче химнографа за овај празник, Свети Роман Мелод је написао један кондак празника Рождества Пресвете Богомајке. Свети Андреј Критски је саставио две празничне проповеди, као и други канон празника; Свети Јован Дамаскин саставио је први канон празника; Стиховње стихире написао је Свети Герман, патријарх цариградски, док је трећу литијску стихиру саставио Анатолије. Свети Стефан Свјатоградец сачинио је три стихире на Господи возвах и прву литијску стихиру. Јосиф Химнограф написао је канон претпразништва. Службу празника Рођења Пресвете Богородице можемо пратити од седмог века. Празник има један дан претпразниства и четири дана попразниства.
Твојим рођењем Пречиста, ослободише се Јоаким и Ана срамоте због немања деце, а Адам и Ева од срамоте пропадљивости (трулежности), и народ Твој, избавивши се узрока греха, кличе Ти: Нероткиња рађа Богородицу и Чуварку нешег живота. (Кондак празника)
 
Катихета Бранислав Илић
 
Извор:  Српска Православна Црква
 
[1]Извод из беседе преподобног Јустина Ћелијског на празник Рођења Пресвете Богородице изговорене у Светоархангелској обитељи манастира Ћелије.
[2]Протојереј Александар Шмеман о Рођењу Пресвете Богородице.