Поуке.орг - инфо

Свети Сава је најлепше дете у нашем народу и неко коме не само да се молимо, већ желимо да се на њега угледамо. Овде ћете увек долазити и долазите као у своју кућу. Ово је ваша кућа, због вас је сазидан овај храм, рекао је Патријарх српски г. Порфирије у поучном обраћању деци сабраној у заветном спомен-храму Светог Саве на Врачару.


Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, благоизволео је да у суботу 5. фебруара 2022. године, под сводовима заветног спомен-храма Светог Саве на Врачару, приреди сабрање у славу Божју, а у част највећег угодиника из рода нашега - Светога Саве, првог архиепископа и просветитеља српског. Вођен очинском љубављу првојерарх Српске Цркве је поделио пет хиљада светосавских пакетића ученицима нижих разреда београдских основних школа.
Поред Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, овом радосном сабрању присуствовали су викарни епископи патријарха српског: Епископ ремезијански г. Стефан, Епископ топлички г. Јеротеј, Епископ хвостански г. Јустин, као и Епископ марчански г. Сава, протосинђел Данило, многобројно свештенство, верни народ и деца са својим родитељима и учитељима. Хорови храма Светог Саве дајући свој допринос појањем, учинили су ово сабрањем торжественијим. 
Својим присуством светосавско сабрање увеличали су и г. Бранко Ружић, Министар просвете, науке и технолошког развоја; г. Владимир Рогановић, директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама; Горан Весић, заменик градоначелника Београда; Радивоје Стојковић; Златко Грушановић, директор Завода за унапређивање образовања и васпитања, као и Славко Гак, секретар Секретаријата за образовање и дечју заштиту. 
Светосавско сабрање почело је молитвом Господњом коју је једним устима и једним срцем произнело више хиљада сабране деце. Сабрани у заветном храму васколиког српског рода, у славу Божју, а у част светог Саве, молитвеног покровитеља рода нашега, сабрани су да се напоје са извора побожности и светости коју јасно сагледавамо у светитељској личности светитеља Саве. 
 
Сабраној светосавској деци речима архипастирског пригодног слова обратио се Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, рекавши: 
 
"Драга децо, нека Вас све Бог благослови молитвама светог Саве. Дошли смо данас у храм Светог Саве, који је храм свих вас и све деце православне, свих малих светосаваца православаца. Али исто тако, ово је храм и место на којем се молимо за сву децу света, јер свако дете је једнако важно и за свако дете се моли свети Сава, јер и он је баш као дете разумео да је најважније да имамо чисту и топлу молитву коју упућујемо Богу. Молитву коју упућујемо за своје родитеље, за своју браћу и сестре, за своје пријатеље, али и за читав свет. Свети Сава је најлепше дете у нашем народу и неко коме не само да се молимо, већ желимо да се на њега угледамо. Овде ћете увек долазити и долазите као у своју кућу. Ово је ваша кућа, због вас је сазидан овај храм. Када год сте успешни и када год је онако како ви желите, треба увек да упутимо благодарност светом Сави, молитву њему благодарну и молитву Богу, али исто тако и када умамо некаква нерасположења, када имамо бригу и када нам не иде све како желимо, опет и светом Сави и Пресветој Богородици, и свима светима, и Богу треба да упутимо молитву. Знајте да када год искрено, топло упутимо молитву светом Сави, он је чује и он ће се заједно са нама помилити Богу да имамо радост и мир у себи, али и љубав са свима. Сигуран сам да ко је то покушао зна добро, да је увек Бог чуо наше молитве кроз нашу молитву светом Сави. Светога Саву не славимо само на дан светога Саве, него славимо и данас и сваки дан. Нека вас свети Сава чува, нека чује ваше молитве, и нека он молитве које упућујете њему даље упућује Богу. Нека сте благословени и Бог све да вас чува." 
На крају, у организацији Одбора за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке и Верског добротворног старатељства, а са благословом Патријарха српског Порфирија, подељено је пет хиљада светосавских пакетића ученицима нижих разреда београдских основних школа.
Телевизија Храм, Архиепископије београдско-карловачке, преносила је ово светосавско сабарање уживо у свом програму. 
 
Извор: Телевизија Храм

У петак 4. фебруара 2022. године, уручена је 21. по реду помоћ богословији ”Света Три Јерарха” у манастиру Крка.

 
Помоћ је уз присуство и благослов Епископа осечкопољског и барањског г. Херувима уручена оцу Севастијану (Гордону), игуману манастира Крка, а присутни су били господин Милорад Пуповац, председник СНВ-а, госпођа Драгана Јецков, саборска заступница, господин Војислав Станимировић, председник Главне скупштине СДСС-а заједно са налечницима општина.
Месница ”Бођирковић” дала је свој прилог у виду обраде меса, док су у свеукупној акцији учествовале све наше националне и политичке организације са подручја вуковарско-сремске и осјечко-барањске жупаније.
Ову хуманитарну акцију организовала је Градска организација СДСС-а Вуковар на челу са председником господином Срђаном Коларом.
 
Извор: Епархија осечкопољска и барањска

Са благословом  Његовог Преосвештенства Епископа тимочког г. Илариона, братство свештене Светониколајевске обитељи у Букову, покренуло је хуманитарну акцију прикупљања помоћи за  породицу Савковић која живи у трошној кући на тору у близини села Јабуковац.

 
Четворочлана породица, отац мајка и два сина од двадесетак година које су особе са сметњама у развоју и нису радно способне, живи надомак овог крајинског села  и за своје свакодневне потребе користи социјалну помоћ од 12 000 динара. Трошна кућа нема елементарне хигијенске услове за живот, а породица недовољно средстава да се прехрани.
Хуманитарној акцији помоћи породици Савковић могу се придружити сви људи у виду уплате новчаних средстава на рачун 205-183011-75 са сврхом уплате „ Помоћ за породицу Савковић“ или новац донети у манастирску продавницу у Букову.
 
Братство Светониколајевске обитељи у Букову

Ако је неко мјесто у Црној Гори познато по свенародним саборима и сабрањима, онда је то Саборни храм Христовог Васкрсења у Подгорици, одакле се увијек слала порука братског мирења и праштања. Зато са гнушањем одбацујемо тврдње изречене данас у Скупштини Црне Горе, да се у крипти Саборног храма оснива некаква партија, као и да било ко од свештеника у томе учествује. 

 
Крипта заиста јесте мјесто које су посјетили и посјећују многи знаменити људи, као и мјесто гдје се одржавају бројне духовне и културне манифестације, а од сахране блаженопочившег Митрополита Амфилохија крипта Саборног храма Христовог Васкрсења је и мјесто непрестаног поклоњења, кроз које ријеке људи свакодневно долазе да се поклоне гробу онога који је својом службом удахнуо дах слободе у живот Црне Горе. Зато крипта никада није била, нити ће бити мјесто било каквих партијских и страначких састанака.
Забрињавају и све чешће клевете и лажи на поједине свештенике, чинећи на тај начин штету цијелој једној црквеној заједници. Сво свештенство, монаштво и вјерујући народ са својим Митрополитом и Патријархом и свом пуноћом Цркве Христове су једно и заједно, одани Богу и роду. То јединство је нарочито потврђено и посвједочено кроз величанствене литије.
Остајући потпуно сагласни са недавним саопштењем и Патријарха српског Порфирија и наших епископа да Црква неће дијелити људи по било којој националној и партијској основи, још једном одбацујемо изречене неистине које доживљавамо као наставак удбашких, злонамјерних подметачина које су биле досадашња пракса пораженог режима у обрачуну са Српском Православном Црквом.
 
Свештенство Саборног храма Васкрсења Христова у Подгорици

Према одлуци Светог Архијерејског Синода број 45/зап. 3 од 24. јануара 2022. године, за администратора богомчуване Епархије шабачке изабран је Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Г. Фотије. 

 
Поступајући по поменутој одлуци, данас је,4. фебруара 2022. године, у присуству епархијских службеника и представника Црквеног суда, званично извршена примопредаја Епархије на администрацију Његовом Преосвештенству Г. Фотију, који ће ту функцију обављати до избора новог епархијског архијереја.
 
Извор: Епархија шабачка

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије поделиће у суботу, 5. фебруара 2022. године, са почетком у 12 часова у Саборном храму Светог Саве на Врачару, у организацији Одбора за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке и Верског добротворног старатељства, пет хиљада светосавских пакетића ученицима нижих разреда београдских основних школа.


 
Извор: Радио Слово љубве

У новембарско-децембарском 382. броју "Православног мисионара", званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, објављен је разговор са младом песникињом Маријаном Пилиповић, са којом је разговарао катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог мисионарског гласила. 

 
2021-6 NBS Pravoslavni misionar 382-47-51.pdf
 
О односу хршћанства и уметности, о писању духовне поезије, као и о важности читања, разговарали смо са писцем духовне поезије Маријаном Пилиповић из Београда. Наша саговорница од овог броја „Православног мисионара“ постаје сарадница у нашем мисионарском делу, те користимо прилику да јој пожелимо благослов Божији и пуно успеха у предстојећем делању, полажући наду на Господа да ће њено делање бити нама на радост, а Цркви на корист.
 
*Помаже Бог, драга сестро Маријана. На самом почетку нашег разговора значајно би било да нас упознате са односом хришћанства и уметности, као и месту православне хришћанке у уметности?
 
– Читала сам текст у којем аутор површно закљчује да уметност и хришћанство у човеку не могу обитавати заједно зато што су нам за уметност потребна чула, док у Господа безрезервно верујемо. Можда би на сличан закључак навела и сама модерна уметност, која нам је најблискија, али људима запрао није и најјаснија, док је и подложна да под свој скут прими и квази уметност. Модерна уметност често је одвојена од свог Божанског корена. Ипак, не можемо порицати важност чула и телесног, јер би смо тиме порицали само оваплоћење.
Ако говоримо о хришћанској уметности, на пример иконописању, та уметност подразумева наш учествовање, молитвено учествовање, док модерна уметност човека може оставити и равнодушним или га довести до еуфорије. Срећа је када продубљује наше видике, отвара нове перспективе, поставља питања. Сматрам да је ту реч пресудна, јер и У почетку беше Реч, и Реч беше у Бога, и Бог беше Реч. Када уметност није сама себи циљ, када уметник не посматра себе у уметности него уметност у себи, када таленат доживљавамо као дар Господњи, тада долазимо до суштине уметности. Далеко од тога да је споменута модерна уметност сама по себи лоша, да нам не може бити на корист – питање је само човековог унутрашњег настројења, шта уметности човек дарује и шта човек од ње очекује.
Хришћанин у уметности има потребу да сведочи своју веру, уздајући се у опрез да не склизне у баналност или гордост. Подсетили сте ме на интервју у којем ме је новинарка питала да ли ме Црква спутава у писању, у исказивању емоција. Питање ме није увредило, нити наљутило. Помало ме је растужило, јер сам схватила да људима измиче суштина. Вера ме је ослобађала и као жену и као поетесу и као људско биће. Удахнула сам, до тада, непознату ми врсту слободе. Попуштале су прикривене стеге које нам данашњица нуди увијене у шарени, украсни папир. А, изненађења нису увек пријатна. Слобода на којој савремено друштво инсистира није ништа друго до неслобода, робовање страстима које популарно називају хедонизмом.
 
*Да ли се сећате почетака писања поезије? Шта за Вас значи овај вид стваралаштва?
 
– Одувек сам волела да читам, још као девојчица почела сам да сакупљам књиге за своју библиотеку. У младим годинама,годинама проведеним у иностранству, годинама несигурности и тражења свог места под сунцем, понекад бих записивала своја промишљања у форми есеја. Касније, из младе емотивне жене, разлила се поезија. Мислила сам да су моји први стихови настали из немоћи, да су из напуклих осећања исцуреле речи. Данас знам да је то био велики благослов. Река речи потекла је из мене, на извору брза и неукротива, низводно мирна слила се у Љубав. Поезија је произашла из потребе да упознам и разумем себе. Да разумем мисли и осећања, по неки врисак душе, неспутаност жеља, да се изразим на начин који свакодневица не дозвољава. Поезија ме је научила да другачије слушам и да промишљам дубље, да нема мале и безначајне речи, да је свака бисер, питање је само како ћемо их нанизати. Такође, поезија ме је учила да боље разумем туђе емоције и разлоге. 
 
*Којим темама се посебно бавите?
 
– Љубав, живот и смрт неисцрпе су теме у свој својој пуноћи и разноликости. Љубав, женски нежна и она која је од зрна Истине проклијала у мени. Промишљање света у којем живимо. Пролазност, привремени и вечни живот. Страхови и недоумице. Илузије и заблуде које не морају нужно бити лоше, понекад захваљујући њима схватимо смисао, пуноћу и вредност људи и живота који нам је дарован. Животне околности, одрастање или старење, стање ума и душе одређују теме које ме заокупљају. Вера је неодвојиви и важан део мог бића и моје свакодневице. Природно ми је да, као што је све у мом животу прожето духовним, и моја поезија, и онда када је књижевни критичари оцењују као љубавну или мисаону, буде прожета духовним или црквеним мотивима. Док пишем не размишљам о томе, не пишем тако с намером. Рецимо, недеља је чест мотив у мојој поезији. Недеља је важан дан, празник, недељом се осећам свечано. Недеља је и Литургија, сусрет с Господом у причести, и мирис тамјана, и чаробан осмех у пролазу, и процветала липа на Косанчићевом венцу, и породични ручак за којим нас мама све окупи, и јабланови посађени по рођењу мојих братанаца који расту у татином дворишту. Све нити живота испреплетене су са Господњим, и неодвојиве су.
 
*Претпостављам да је то често питање са којим се сусрећете, али замолио бих Вас да са нашим читаоцима поделите нешто лично, а то је питање где налазите надахнуће и инспирацију за писање?
 
– Новинаре често интересује одакле писци црпе инспирацију. Прозни писци читаних књига исте су таквима учинили радом, посвећеношћу, ишчитавањем туђих књига, истраживањем. Најмање инспирацијом, иако је присутна. Када пишете прозу, стварате ликове и водите радњу романа морате бити трезвени, са обе ноге на земљи. Зато проза има неупоредиво више читалаца од поезије. У прозу се лакше улази и излази. Поезију воле, читају, разумеју и осећају они које није страх висина, духовних и емотивних. Оне које велика бол прожима или их носи неугасива чежња за лепотом и слободом поезија сусретне на њиховом путу. Труд и таленат су свакако важни, али без инспирације, односно надахнућа, не лети се до највиших поетских висина. Није свакоме дато да осети поезију. Не говорим ово елитизма ради. Господ свакоме да колико може да понесе. И среће и туге, и тежину крста и лепоту дарова који се огледају једни у другима. Отуда мислим да сам поезијом благословена. Пишем своје емоције. У форми слободног стиха, савременим језиком, без знакова интерпукције осећам, промишљам и можда мало вештије од неког другог препричавам живот.
 
*Колико збирки сте до сада објавили?
 
– Веома сам захвална зато што је моја поезија објављивана у многобројним зборницима, алманасима, књижевним часописима и електронским гласилима. Објављене су ми две самосталне књиге поезије – „Међуречје“ (Беокњига/ Арте, 2013.) и „Словослагач“ (Удружење књижевника Србије/Филип Вишњић, 2017). Дужност ми је и част да споменем да су ме у мом књижевном ентузијазму подржали, на самом почетку, Петар В. Арбутина и Драган Јовановић Данилов од којих сам много научила и којима сам захвална на доброј вољи и људскости.
 
*Реците нам нешто о значају духовне поезије, као о Вашим предстојећим плановима? Да ли можемо очекивати неку нову књигу?
 
– Нема лепше ни узвишеније поезије од Светог Писма. Погледајте пуноћу, садржајност, метафоре и поуке Псалама. Затим песме Светог Григорија Богослова. Или Исидорине молитве у Топчидерској цркви. Имала сам част и срећу да за потребе радија Архиепископије београдско- карловачке „Слово љубве“ уређујем сегмент Ризница душе и снимим аудио записе преко стотину духовних и родољубивих песама које слушаоци свакодневно могу да чују на таласима радија. Стидљиво сам у годинама иза нас писала и духовну поезију, како сам у срцу узрастала ка Господу, тако је и моја поезија попримала обрисе духовности. То је мој пут за смислом и трајањем кроз време до вечности. Тело и душа огољени пред Господом. Када поезија дотакне молитвену димензију бића она надрасте књижевност. Ипак, стихове сам сакупила у рукопис. Потребно је још мало рада, али надам се да ће, када дође време, то бити књига које се нећу постидети.
 
*Да ли бисте са нашим читаоцима поделили лични доживљај Цркве, шта за Вас значи бити хришћанка? А будући да сте активни припадник литургијске заједнице при старом Саборном Светорхангелском храму у Београду, реците нам нешто и о Вашој љубави према богослужењу?
 
– Било је потребно само да пружим руке и отворим срце, Господ ме је већ чекао. Захваљујући вери све у мом животу се променило на боље. Сви односи, мој поглед на свет, на људе, много сам читала, учила. То не значи да више немам проблема, напротив, али мој однос према животу и проблемима сасвим је другачији него некада. Као и многи, нисам имуна на падове, није увек ни лепо ни лако, још има суза, још се борим са жељама, али све је ипак лакше када знам да је Господ на крају, односно на почетку. Сви ми на свету Литургију долазимо из наших живота и светова, понесемо наша добра дела и добре особине, али и наше мане, страхове, грешке, слабости, страсти. И све то принесемо Господу. А, он нас прихвати и загрли, поклони нам освештане дарове, поклони нам себе. Замислите како би свет гледао када бисмо сви ми прихватали једни друге као што Господ прихвата нас. Духовни живот није каква апстракција, нити само прича о Богу, о чудима… То је наш стварни живот током којег потврђујемо да ли смо Христови.
 
*Колико Вам у раду помаже духовно руковођење, и шта бисте из Вашег доживљаја и искуства нашим читаоцима поручили када је реч о односу духовног оца са својим духовним чедом?
 
– Некада ништа о Богу знала нисам осим да постоји . Из малецког пламена истрајне жеље пре много година духовно самсе родила за вечност. Благодат ми је дата као залог. Међутим, дуго жељено и посејано семе сама нисам умела да негујем, а никога није било да ме подучи. Све док једног дана Господ великог човека, оца Перу, није довео на мој пут. Оно чему су ме моји добри родитељи научили надоградио је, уздигао на виши ниво смисла. Оно како су ме родитељи волели обогатио је својом љубављу и молитвама. Открио ми је тајне над тајнама; да се Бог воли као Истина и да је заповест прва Љубав. Са мало речи решава све недоумице. Једно његово питање „Ђе ти је вјера?“ одговор је на све моје падове и туге. Он је мој духовни отац, мој учитељ и најбољи пријатељ. Глас разума. Научио ме је да опраштати не значи правдати лоша дела оних који су нас повредили; да опраштамо свога спасења ради. Научио ме је да кажем извини и пружим руку побеђујући сујету; да тада нисам слаба него јака. Научио ме је шта је истинска слобода. Нема мисли и осећања, тајне и слутње које њему не откријем. Нема лепе вести да је њему не објавим. Пред њим нема срамоте нити суза које не могу исплакати. Његов загрљај је благослов. Прихватио је све моје мане, али помаже ми да бивам боља. Чува ме од мојих жеља. Никада ми није рекао мораш или не смеш, он зна да се љубављу, стрпљењем и разумевањем постиже много више. Јачао је мој карактер и веру, осамостаљивао ме, али кад год залутам на рамену осетим његову сигурну руку.
  *Према Вашем мишљењу, са којим искушењима су суочени млади данас?     – Данас се инсистира на индивидуалности, а индивидуалност на силу, без племените идеје, претвара се у замку егоизма и отуђености. Отуда толико младих људи који трудећи се да буду различити и своји, личе једни на друге – отуђени једни од других. А, тако отуђени и најчешће несхваћени лак су плен. Разне врсте зависности, као што су дрога или коцка, вребају младе душе и једино љубављу и посвећеношћу родитеља, професора, околине и Цркве можемо сви заједно победити. Улажимо у младе, имајмо времена и разумевања за њих, научимо их да стоје иза својих речи и дела, да преузимају одговорност. Научимо их да помогну кад могу, да не забораве лепо васпитање и морална начела. И да је умеће припадања врлина, да није слабост него снага.     * Да ли млади довољно читају? У духу наведеног питања реците нам нешто и о месту поезије у модерној књижевности?     – Нисам склона претераној критици младих нити општим местима како је у „наше време“ све било боље. Време у којем живимо није лако, ни одрасли се не сналазе најбоље. Систем вредности је промењен, данас није лако васпитавати децу. Познајем сјајне младе људе који се образују, говоре стране језике, сналажљиви су у позитивном смислу, шире своје видике. Има и оних који не читају довољно, чији је речник сиромашан, интересовања штура. И нису само млади одговорни за то. Понекад немају добар пример у породици, некада због ужурбаног живота одраслих немају некога ко уме и може да им се посвети, да их саслуша, разговара са њима, реши недоумице које их муче, да их подучи које књиге да читају, коју музику да слушају.    Поезији данас свакако не припада место које заслужује. Томе доприноси и брзина живота, површност као обележје новог доба, али и постављање тиража и профита као јединог мерила вредности или оправданости издаваштва. Као поетеса поручила бих младима да не одбацују поезију неупознавши је, јер поезија није само оно што их „терају“ да читају и анализирају у школи. Не мора бити само архаична или римована. Не анализирајте поезију, не питајте младе шта је песник хтео да каже. Нека осете поезиј и доживе је.   Млади, читајте сјајног Васка Попу, Волта Витмена, Ахматову и Цветајеву, Шантића, Бећковића, Радомана Кањевца, Драгомира Брајковића, Бранка Миљковића, Рашу Ливаду, и увек Андрића и Исидору Секулић, Мешу Селимовића и Црњанског, класике. Млади треба да упознају и песнике свог времена, оне које ће најбоље разумети, а овом приликом споменула бих Драгана Марковића и Марка Станојевића. Препоручујем вашим читаоцима да истраже на интернету, а онда оду до библиотеке или књижаре.     *Драга Маријана, искрено се радујемо што од овог броја постајете сарадник званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Како доживљавате ову сарадњу са Православним мисионаром?     – Ваш позив за сарадњу ме је веома пријатно изненадио и обрадовао. Почаствована сам. Потврда је да сам на добром путу, барем на трагу „мудрих девојака“ који ћу се и у писању и у животу трудити да пратим. Биће то нови начин изражавања на теме о којима можда до сада нисам озбиљније промишљала. Очекујем да ћу припремајући текстове за Православни мисионар и сама учити, читати и више сазнавати. Надам се да ћу оправдати поверење уредништва и да ће моји текстови бити интересантни вашим читаоцима. Такође, надам се да ћу бити у прилици да чујем и добронамерне критике или сугестије како би будући текстови били и на корист онима који се одлуче да их читају.     *На крају нашег разговора, која би била Ваша порука читаоцима?     – Господ верује у нас, и у тренуцима када наша вера није јака. Број молитава није ограничен. Шта год радили носите Господа у срцу. Питајте родитеље како су. Реците им да их волите док их имате. Поздравите комшију. Осмехните се продавачици на каси. Поклоните јакну коју не носите некоме коме је потребна. Читајте књиге. Имајте хоби. Негујте пријатељства. Признајте себи да у срцу носите и добре и лоше жеље и трудите се да лошима што чешће одолевате. Опростите другима, а извините се када погрешите. Молите се за оне којима нисте симпатични. Живите најбољи што можете бити.      *Објављено у новембарско-децембарском 382. броју "Православног мисионара" (стр. 45-49)      
Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Крајем месеца децембра изашао је из штампе нови новембарско-децембарски 382. број „Православног мисионараˮ, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Наведени број посвећен је теми „Ако можеш веровати: Вера и чудаˮ. 

  Представљање овог броја у медијима:    Катихета Бранислав Илић гост Телевизије Храм - тема: "Потребно нам је чудо од вере, а не вера у чуда"   Катихета Бранислав Илић за Радио "Светигору": Само у љубави једних према другима можемо да истрајемо на путу спасења   Катихета Бранислав Илић за Радио "Беседу": Литургија је радост над радостима и чудо над чудима   Катихета Бранислав Илић за Радио "Слово љубве": Снагом вере премештамо духовне планине свих тешкоћа   Катихета Бранислав Илић за Радио "Глас": Људски живот је велико чудо Божје и највећи Божји дар   Катихета Бранислав Илић за Радио "Источник": Ако смо сав живот предали Христу, онда ниједно искушење није проблем за нас   Катихета Бранислав Илић за Радио "Златоусти": Живу веру сведочимо и проповедамо у сваком броју "Православног мисионара"     Према већ устаљеној концепцији, овај број почиње уредничким уводником у којем презвитер др Оливер Суботић чини осврт на тему броја, указујући на значај тврде и постојане вере која је дар Божји. Ако можеш веровати… Јака вера има силу да покреће чак и планине, и да их потом премеће у море (Мт 21, 21). Но, како нам то тумаче Светитељи Цркве и савремени богослови који им верно следују (попут поменутог лимасолског митрополита), најважније чудо које нам је свима и свагда потребно јесте „померање“ планина грехова са наше душе и њихово „потапање“ у море милосрђа Божијег. За то најважније чудо треба непрестано да се молимо, јер оно треба да се деси у животу сваког од нас, закључује презвитер др Оливер Суботић.   Уводни део новембарско-децембарског броја доноси два катихетска текста који указују на правилно читање Светога Писма о којем пише схиархимандрит Аврам Рејдман, као и на смисао дивљења на које указује знаменити митрополит Калис Вер.   О значају, смислу и богослужбеним особеностима празника Рождества Пресвете Богородице читаоци могу да читају у рубрици Материк, у оквиру које је објављен ауторски текст Митрополита Сервије и Козане Дионисија, који говорећи о Пресветој Богородици поучава: Душа хришћанска се увек са страхом и поверењем детета окреће Пресветој, јер је она мајка, и у њеном пресветом лицу сваки верник види своју мајку, ону која га је дојила, која га је у наручју држала, која га је штитила и грејала својим загрљајем.      Поводом две деценије од упокојења знаменитог професора Православног богословског факултета у Београду, протопрезвитера-ставрофор др Лазара Милина, редакција „Православног мисионараˮ у овом броју доноси сведочење Бошка Јелачића, наставника математике и физике из Сомбора, који је почившег проту познавао. Према речима уредника „Православног мисионараˮ ово сведочење представља прилог сећању на неправедно заборављеног професора апологетике, који се није плашио да укрсти копља са перјаницама марксистичке мисли у време када се за „погрешну“ реч лако одлазило директно у затвор.    Др Александар Милојков наставља са вођењем своје рубрике „У дијалогу са атеизмомˮ, а у овом броју наше читаоце је обрадовао текстом под насловом Онтологија и етика – кратке ноге натурализма. Аутор у тексту наглашава да човек јесте од праха земаљског (Пост 2, 7), али оживљен Духом Божијим, те укупно као биће створен по обличју Божијем (Пост 1, 27). И управо се због тога човек категоријално разликује од осталог живог света, иако са њима дели прах земаљски од којег је и сам створен.    Тематски део 382. броја званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве својим ауторским текстом отвара протопрезвитер-ставрофор др Дарко Ђого. У свом тексту под насловом „Иди од мене, Господе, јер сам грешанˮ, указује да у свету између свеопште претплаћености на спасење и потпуне индиферентности ка спасењу, чудо врло често постаје само пожељни инструмент наше самоуверености. А тамо где има самоуверености, још се није родила вера, поучава прота Дарко Ђого.    Ђакон Владимир Пекић пише о вери у чуда, уз указивање на правилан приступ чудима. Речи Јеванђеља упућују на то да је сваки трен постојања чудесан и по мери вере уводи човека у тајну коначне истине света, тј. Царства Божијег. Сходно томе, чуда и свети који их кроз векове чине, чак и већа од Христових, јесу стална потврда те стварности која треба да пробуди жудњу за блискошћу Божијом, истиче ђакон Владимир и додаје да: Нека чуда имају за циљ да покажу на који начин Бог исправља и исцељује људске недостатке, немоћи и болести. Друга, пак, за сврху имају да покажу силу и надмоћ Божију у односу на творевину.     Тематски део овог броја нашег часописа доноси још неколико ауторски текстова чији је циљ да укажу да хришћански начин живота не подразумева веру у чуда, већ увек и искључиво чудо од вере. Из централног дела овог броја истичемо следеће наслове: Чудо као плод вјере; Трпљење је највеће чудо; Чудо као сусрет сапутника; Вера у чудесно оздрављење када је болест најтежа.    На правилно читање и разумевање посланица Апостола Павла, указује схиархимандрит Аврам у интервјуу који је објављен у рубрици Хришћански живот.    Редакција званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе у овом броју доноси интервју са Маријаном Пилиповић писцем духовне поезије, са којом је разговарао катихета Бранислав Илић. Шта год радили носите Господа у срцу. Питајте родитеље како су. Реците им да их волите док их имате. Поздравите комшију. Осмехните се продавачици на каси. Поклоните јакну коју не носите некоме коме је потребна. Читајте књиге. Имајте хоби. Негујте пријатељства, поручила је Маријана Пилиповић у овом надахнутом и поучном разговору.    У рубрици Хришћански живот објављен је текст о великом угоднику Божјем Светом Јовану Шангајском, чији живот и подвиг је био неодвојив од нашег народа.    Др Ђорђе Вуковић пише о чудесном виђењу Светог цара Уроша. Уз подсећање на болне околности 1371. године приликом битке на реци Марици.    У оквиру рубрике Из острошке ризнице, доносимо наставак приче о рукописном наслеђу манастира Острога. У другом делу текста мр Раде Булајић подсећа на телеграм који је послат од стране свештеника Михаиловића, по налогу Епископа Кирила, на име игумана Нинковића, Острог–Никшић од 23. априла 1913. године, у којем пише: „Победоносна Црногорска војска срећно заузела Скадар: Благодарност Богу и Чудотворцу узнесите“.   На завршним страницама овог броја представљамо књигу под насловом Душе Христове: Старац Јаков Цаликис Преподобни Давид Старац.   * * *    Православни мисионар – званично мисионарско гласило Српске Православне Цркве за младе, можете купити у храмовима Српске Православне Цркве и црквеним продавницама и књижарама, а о начину претплате могуће је информисати се путем имејл адресе [email protected]  или путем наше интернет странице на адреси http://misionar.spc.rs.     Препоручени садржај:   Интервју катихете Бранислава Илића са Маријаном Пилиповић: Господ верује у нас и у тренуцима када наша вера није јака  
    Катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора „Православног мисионараˮ   задужен за односе са медијима Извор: Православни мисионар

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије примио је 3. фебруара 2022. године у Патријаршијском двору у Београду новоименоване амбасадоре Републике Србије Милана Милошевића у Белорусији, Александра Тасића у Краљевини Белгији, Рада Стефановића у Аустралији и Мирослава Шестовића у Египту.  

 
Његова Светост је овим дипломатама, уочи њиховог ступања на дужност, указао да Српска Православна Црква, још од свог утемељитеља Светог Саве негује традицију отвореног и искреног међуверског дијалога, тако да имају подршку у свим видовима продубљивања сарадње између држава, народа, цркава и верских заједница. Пријему је присуствовао Преосвећени Епископ марчански г. Сава, шеф Кабинета Патријарха српског.
 
Извор: Инфо-служба СПЦ

Када имамо мир Божији у себи, тада је наша душа уверена да је Бог заиста наш Отац, а ми деца овог Свемогућег Бога Који подржава и управља творевином. Тада осећамо да нисмо у опасности и да се ничега не требамо плашити.

 
Када смо у миру са Богом, у миру смо и са другима. Престајемо да гледамо на друге као на непријатеље, уместо да видимо  Бога у њима: „Ако си видео свог брата или сестру, видео си Господа Бога свог. За народ Божији сваки је човек „веома добар“, јер је Бог Творац сваког створио, и не мисле зло у срцу, јер за њих зло не постоји. Наравно, не треба бити наиван, али не признају да је Његова творевина, створена по лику нашег Доброг Бога, зла и да нам жели зло. То не значи да је народ Божији глуп и лаковеран, и да не мисли да му ништа не прети, па стога не може имати лоше односе са другим људима.
Народ Божији, који је сигуран у постојање Бога, не плаши се никога и ничега. Мир Божији има невероватне друштвене последице. Када нестану завист, сумња и страх, зашто се онда не ујединимо у љубави једни према другима у породици и свакодневном животу?
Али ако немамо Божји мир, онда смо љубоморни и плашимо се једни других, и делујемо у духу сумње и губитка мира Божијег. Под притиском смо зла које обитава у нама, јер, лишени благодати Божије, нисмо се уздигли кроз вео зла који покрива овај свет. А онда је сасвим природно да се плашимо не само наше браће, сестара и других људи, већ чак и нашег непосредног окружења. Тада се осећамо угрожено од свега. Често осећамо да  желимо да будемо заштићени пред другима, јер не знамо шта се може десити, али немамо мира у души.
Али мир, чији је извор Бог, шири се свуда по околини. Дакле, народ Божији може да живи било где, да се дружи са целокупном творевином и да живи у миру са њом. Многи светитељи су живели са дивљим животињама. Свети Герасим је живео са лавом поред реке Јордана, а свети Пајсије је живео са дивљим животињама јер се, као и други свети, помирио са Богом. Свети Пајсије је живео у јарузи, на страшном месту; а сви скитови на Светој Гори су исти. Али тамо није осећао никакав страх. Све око њега било је тако сигурно и дивно да се осећао као да живи на најпријатнијем месту на земљи. Данас можемо да живимо у граду са много других људи и да се и даље плашимо, јер смо изгубили мир Божији.
Дакле, тај мир, дат људима кроз одређени процес, онда утиче на цео наш живот и конкретан је, стваран и апсолутан. Ово искуство даје Црква. Али како се то дешава у пракси? Могу ли људи који живе у нашем свету и живе свој свакодневни живот, са свим својим проблемима и опасностима, искусити мир Божији и Његове дарове ако је све то доступно само једној одређеној групи? Али Христос нас је све позвао к Себи и понудио Себе свима нама у Цркви.
Сви смо ми деца Цркве, наше Мајке, коју је Бог створио и обогатио даровима које је донео Својим оваплоћењем и силаском Духа Светога. Стога сви можемо да делимо искуство мира Божијег. Тако је химна анђела „Слава на висини Богу и на земљи мир…“ потврђена и постала стварност у нашим срцима и тако остаје. Христос не гледа на људе као на масу. Он сваку особу види као јединствену, лечи сваког од нас посебно и чува личност сваког од нас. Он нас не чини свима истим. Гаранција наше слободе и поштовање према њој показује да се мир Божији остварује у сваком од нас појединачно и даје нам пут ка сусрету са Христом. Сами светитељи су нам показали да овај мир постоји на земљи и да нам се нуди и даје. Када су наша срца отворена за милост, она комуницирају са њом и уздижу се изнад догађаја овога света. Када људи истински уђу у сферу свог односа са Богом, у њима се полако рађа непоколебљива нада у Божју љубав. Они не обраћају пажњу на чињенице својих греха, падова или болести, већ доживљавају радост наде.
Мир Божији се нуди сваком од нас, и ми можемо уживати у њему. Дођите и видите (Јн. 1,46), каже Христос. Окусите и видите да је добар Господ (Пс. 33,9) — Црква је о томе увек говорила са пуним поверењем и ауторитетом, јер је то искуство имала у својим рукама. Нуди се свакоме од нас и свако може и мора да га пронађе и усађује у себе и своје окружење. Бог је спасао целог човека, и за нас је велика грешка да мислимо да могу постојати околности под којима нас Он не може спасити; или да Га наша сопствена изопаченост, зло и моћ других сила могу икада збунити или омести Његов рад и Његов промисао. Победа припада Богу: И ово је победа која побеђује свет, вера наша (1 Јн. 5, 4).
Учините све што је у вашој моћи, без бриге и стрепње, а ваша савест ће сведочити да сте учинили све што сте могли. И онда своје проблеме, проблем свог детета, своје здравље, финансије – једном речју: све што вас оптерећује – ставите у руке Божије. И тада ће се Он заиста појавити. Христос је победио свет, страх и стрепњу, и дао нам Себе да бисмо спознали свој прави мир. Стога смо радосни и мирни. Не плашимо се ничега, него идемо својим путем, имајући у срцу онај дубоки мир, о коме су певали анђели и који су искусили сви свети, и који наша Црква до данас чува као драгоцено благо.
 
Митрополит лимасолски Атанасије

Епархија рашко-призренска још једном изражава дубоку забринутост због учесталих случајева обијања наших храмова на Косову и Метохији
Епархија рашко-призренска изражава дубоку забринутост због најновијих у низу напада на верске објекте српске православне цркве на Косову и Метохији, у општини Зубин Поток.
Дана 1. Фебруара 2022. године, у селу Зупче, полиција је ухапсила косовског Албанца из села Кошутово, који се основано сумњичи за серију обијања и пљачки српских православних храмова на северу Косова и Метохије.
Само у  року од месец дана црква Св. Отаца у Зупчу обијена је два пута и то: 26. 12. 2021. године, као и 18. 1. 2022. када је на цркви поломљен прозор и однета одређена сума новца. Црква Вазнесења Господњег у Јагњеници такође је два пута обијана, при чему је начињена материјална штета. Приликом обијања цркве и црквене сале Св. Јована Крститеља у Доњим Варагама 30. 1. 2022. године, починиоц је оскрнавио православне иконе у и однео новац који је тамо нашао.
Напади на српске православне храмове на Косову и Метохији се континуирано дешавају и посебно су учестали последњих месеци. Највећим делом ови напади на цркве и приватну имовину имају етничку и верску позадину јер су усмерени конкретно против српске заједнице, чије присуство некоме очигледно смета. Ова серија пљачки и напада изазвала је узнемиреност међу локалним српским становништвом, које тражи јачу заштиту органа реда.
Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска

Дана 2. фебруара 2022. године одржана је свечана церемонија уручења највиших државних признања у Великој сали у Кремљу, којом је одата почаст истакнутим руским личностима у науци, медицини, ваздухопловству, уметности и низу других области.

 
Поздрављајући учеснике церемоније, шеф државе је истакао: „Свако од вас има своју судбину, своју „линију живота“. Али све, безусловно, уједињује жеља да раде за добро своје домовине, друштва, наших грађана. Ваша достигнућа су већ отворила и отварају нове хоризонте у разним областима, у разним сферама, служе модерном развоју Русије, дају велики допринос успешној будућности наше земље, дају пример посвећености раду, дужности, одлучности и способности да се доносе тешке, понекад нестандардне одлуке.“
Међу награђенима је и митрополит волоколамски Иларион, председавајући Одељења за спољне црквене послове Московске Патријаршије, ректор Општецрквених постдипломских и докторских студија „Свети Ђирило и Методије“. Одликован је Орденом Александра Невског „за велики допринос развоју међународних и међуверских односа“.
У говору након свечаног уручења високе државне награде епископ Иларион је рекао: „Дубокопоштовани Владимире Владимировичу, хвала вам што сте, на препоруку Његове Светости Патријарха, доделили висока државна признања руководству и појединим сарадницима Одељења за спољне црквене послове.
Нашу институцију понекад називају црквеним Министарством спољних послова, што није сасвим коректно, пошто се не бавимо само спољним пословима, већ и међуверским односима у нашој Отаџбини. А последњих година све више се осећамо као нека врста одбрамбеног ресора, јер морамо да бранимо свете границе наше Цркве.
Руска Црква је настајала у периоду дужем од десет векова, и ми смо је наследили у границама у којима је настала. Нисмо је ми створили, не треба да је рушимо. Наставићемо да се одупиремо оним спољним изазовима са којима смо се данас суочили. Желео бих да искористим ову прилику да Вам се захвалим на подршци коју пружате прогоњеним хришћанима широм света.
Захваљујући руској војсци, терористи су протерани из Сирије. Но, у низу других земаља на Блиском истоку, где терористи и радикалне групе нападају хришћане, њима је такође потребна заштита и помоћ Русије.
Нарочиту пажњу данас заслужује Африка. У неким државама тог континента покренути су потпуни прогони хришћана. Верници Африке са надом гледају на Русију и њеног председника, на Руску Цркву и њеног Патријарха. Они излазе на улице са плакатима: „Хвала Путину, хвала Патријарху Кирилу“.
Придружујем се овим речима захвалности и желим Вам, поштовани Владимире Владимировичу, добро здравље и Божију помоћ у Вашој служби.“
 
Извор: Мospat.ru

Академија Српске Православне Цркве има задовољство да позове све заинтересоване ученике средњих школа да учествују на ликовном конкурсу поводом прославе најрадоснијег хришћанског празника – Васкрса. Тема овогодишњег конкурса је Васкрсење Исуса Христа.

 
Васкрсење Исуса Христа – основ вере хришћанске, победа живота над смрћу, славље смисла над бесмислом, тријумф љубави, радости и заједништва над мржњом и поделом сваке врсте. Догађај који се уткао у колективно духовно искуство православног хришћанства и одредио његове уметничке изразе у светој Литургији, фрескосликарству и иконопису.
Имајући у виду превасходни значај овог православног празника, позивају се сви ученици средњих школа који су заинтересовани за ликовне уметности да дају своје ликовно тумачење Васкрсења Христовог и тако прилагањем свог рада учествују у конкурсу за изложбу ликовних радова која ће бити одржана на Академији Српске Православне Цркве за уметност и консервацију у Београду. Такмичење у оквиру конкурса омогућиће младим такмичарима да се боље упознају са изазовима сликарског позива и техникама осликавања, као и да стекну нова познанства у свету уметности и остваре вредне награде.
 
Услови конкурса:
 
Конкурс је отворен за све ученике свих средњих школа на територији Србије, али и шире, у свим српским школама у иностранству, где има заитересованих ученика, као и ученика који похађају часове веронауке.
Конкурс је једностепени. Уметнички жири састављен од три члана, оцењиваће пристигле радове и тим поводом доделити три награде.
Дозвољени су сви сликарски и цртачки материјали (акварел, темпера, акрилне боје, лавирани туш, оловка, угљен, идт..)
Дозвољене димензије су од А5 (14,8 х 11,0 цм) до блока за цртање број 5 (29,6 x 41,5 цм), папир, платно, дрво.
На конкурс се пријављује електронски на e-mail [email protected]
E-mail насловити: учешће на конкурсу Васкрсење Исуса Христа
У тексту маила за пријаву написати име, презиме, назив школе и одељење, град, контакт телефон и димензију рада.
Уз текст, у e-mail прикачити фотографију (максимално две) рада. Може се фотографисати моблиним телефоном, важно је да буде што јаснија слика.
Конкурс је отворен од 5.02.2022. до 5.04.2022.
Резултати конкурса биће објављени 10.04.2022.
Ученици који су прошли селекцију, биће замољени да доставе своје радове путем поште или да донесу лично на адресу, до 20.04.2022.
Висока школа – Академија Српске Православне Цркве за уметности и консервацију Краља Петра број 2, 11000 Београд, Република Србија са назнаком За Конкурс Васкрсење Исуса Христа.
Отварање изложбе биће у просторијама Академије 26.04.2022. Изложба ће трајати до 03.05.2022.
За сва евентуална питања обратити се на маил [email protected]

Празнику преподобног и богоносног оца нашег Ромила Раваничког посветили смо ново издање емисије „Богослужбене особености празникâ српских светитељаˮ.

 
Преподобни Ромило Раванички је рођен у Видину. Био је ученик светог Григорија Синаита, те се, вођен његовим монашким етосом, подвизавао у неколико манастира.
Животописац преподобног Ромила је записао: „Богољубива и спасоносна дела светог Ромила, од почетка његовог удаљења из сујетног света па до одласка са Свете Горе, ја, бедни и недостојни његов ученик, по својој моћи описах ради користи читалаца. Дела пак и чудеса његова после блаженог му упокојења, видели су лично људи богољубиви и истинољубиви, који су одлазили на његов гроб. Они сами тврде да су видели где он, по сили коју му је Бог дао, изгони демоне из људи; кроз повраћање вади змије из утробе њихове; хроме исцељује и слепима враћа очни вид; једном речју: благодат да исцељује сваку болест и сваку страст он је добио од Бога, Коме је за живота толико угодио. Јер тако Господ прославља оне који Му из све душе служе и славе Га.ˮ
 
Аутор емисије: катихета Бранислав Илић


Извор: Инфо-служба Епархија бачке

Живот, подвиг и богослужбено величање преподобног и богоносног оца нашег Гаврила Лесновског, биле су теме новог издања емисије „Богослужбене особености празникâ српских светитељаˮ.

 
О преподобном Гаврилу Лесновском мало је сачуваних историјских сведочанстава, изузев оног што је казано у његовом житију. Рођен је у Осичком Пољу (Осичи код Криве Паланке). Родитељи су му били дуго без порода, па када се родио Гаврило – није познато његово световно име – посветили су му сву пажњу, довели му доброг учитеља, тако да је рано овладао књигом, научио језике, а посебно се посветио читању Светог Писма.
Када је одрастао, оженио се девојком из царског рода која се убрзо упокојила. Са благословом својих родитеља напустио је родитељски дом. Од блага које је понео са собом, подигао је манастир Светог архистратига Михаила у Леснову код Кратова. Постао је игуман овог манастира са многобројним братством које му је убрзо пришло. Био је савременик преподобног Прохора Пчињског и светог Јоакима Осоговског.
 
Аутор емисије: катихета Бранислав Илић

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

О богослужбеним особеностима празника светих славних и добропобедних мученика Ермила и Стратоника, као и њиховом мученичком страдању за Христа, говорили смо у новом издању емисије „Богослужбене особености празникâ српских светитељаˮ.

 
Цар Ликиније је наредио велико гоњење хришћана. Свети Ермил, ђакон при некој цркви, ухваћен је и поведен на суд. Када му је саопштено да га воде на мучење, он се веома обрадовао. Ермил је исповедио слободно своју веру у Христа и одговорио цару на све претње: „Господ ми је Помагач, на бојим се, шта ми може учинити човекˮ (Пс. 117, 6).
После тешких мучења бацили су Ермила у тамницу, а тамничар је био Стратоник, потајни хришћанин, који је свим срцем саосећао са страдањима Ермиловим. Ермил и Стратоник постарадали су заједно, бивајући бачени у дубину реке Дунав. После три дана тела њихова избацила је вода на обалу и хришћани их нађоше и сахранише на осамнаест стадија далеко од Београда. Ови славни мученици пострадаше за Христа и прославише се 315. године.
Према предању, после мучеништва, тела Ермила и Стратоника су хришћани београдски пронашли на десној обали Дунава, код места Брестовика (на путу Смедерево – Београд), где су одмах начинили гробницу и тела мученика достојно сахранили.
 
Аутор емисије: катихета Бранислав Илић

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У оквиру новог издања емисије „Богослужбене особености празникâ српских светитељаˮ говорили смо о богослужбеном спомену на чудотворну икону Пресвете Богородице Млекопитатељнице.

 
Према усменом предању, очуваном у манастиру Хиландару, ова света икона се најпре налазила у лаври преподобног Саве Освећеног, удаљеној непуних двадесет пет стадија од Јерусалима. Пре свог престављења у Господу, свети Сава Освећени је оставио завештање братији, рекавши да ће један царски син српског порекла, његов имењак, после много времена посетити његову лавру, те је заповедио да се управо њему дарује на благослов Богородичина икона Млекопитатељница. Свети Сава Освећени се упокојио у миру и радости четврте године владавине великог цара Јустинијана.
Тачно седам векова је прошло од упокојења овога светитеља, а света икона Богородице Млекопитатељнице је непомично стајала на свом месту, све до испуњења пророчанске и последње заповести преподобног Саве Освећеног, која је у срцима братије чувана и на уснама преношена из века у век. Најзад, у 13. веку, Свети Сава српски долази на поклоњење у Палестину. У великој лаври монаси му објављују завештање светог Саве Освећеног и поред чудотворне иконе Богородице Тројеручице и патерице, дарују му и икону Богородице Млекопитатељнице.
На повратку из Палестине у Србију, Свети Сава најпре одлази на Свету Гору Атонску, у манастир Хиландар, и дарује манастиру у неодузимљиво наследство драгоцени украс – икону Пресвете Богородице Млекопитатељнице, поставивши је у цркву карејске келије манастира Хиландара, такозване Поснице или Типикарнице.
 
Аутор емисије: катихета Бранислав Илић

Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Са званичне интернет странице Инфо-службе СПЦ, доносимо изјаву Патријарха српског г. Порфирија поводом упокојења новопрестављеног слуге Божјег Веље Павловића:

 
Са болом у срцу, али са чврстом надом на Господа Васкрслог примио сам вест да је вечерас уснуо култни телевизијски новинар и мој дугогодишњи пријатељ Веља Павловић. Уистину необична и ни мало једноставна животна прича овог културног прегаоца није му била препрека да поимање културе у нашем медијском простору подигне до ”нивоа 23” и да попут високог светионика пружи светлост многима који су у такође тешким временима тражили пут ка луци смисла.
Нарочит допринос овог ретко обавештеног познаваоца модерних књижевних, уметничких и богословских токова било је стварање и неговање култне емисије ”Духовници”, која је од заборава сачувала светитеље нашег времена и тако читаве ризнице праславне духовности учинила приступачним многим богочежњивим људима. Својом препознатљивом појавом и тихим гласом, Веља је свакоме од нас омогућио да радосно заузме место саговорника бројних подвижника и тако не устукне пред крстоносним хришћанским путем. Зато верујем да га управо ти свети људи прихватају док сада тихо ”куца на небеска врата”, радујући се вечном блистању љубави и смисла којим је целим бићем живео.
 
Патријарх српски г. Порфирије

Извор: Инфо-служба СПЦ

Са званичне интернет странице Инфо-службе СПЦ, доносимо изјаву Патријарха српског г. Порфирија поводом упокојења новопрестављеног слуге Божјег Веље Павловића:

 
Са болом у срцу, али са чврстом надом на Господа Васкрслог примио сам вест да је вечерас уснуо култни телевизијски новинар и мој дугогодишњи пријатељ Веља Павловић. Уистину необична и ни мало једноставна животна прича овог културног прегаоца није му била препрека да поимање културе у нашем медијском простору подигне до ”нивоа 23” и да попут високог светионика пружи светлост многима који су у такође тешким временима тражили пут ка луци смисла.
Нарочит допринос овог ретко обавештеног познаваоца модерних књижевних, уметничких и богословских токова било је стварање и неговање култне емисије ”Духовници”, која је од заборава сачувала светитеље нашег времена и тако читаве ризнице праславне духовности учинила приступачним многим богочежњивим људима. Својом препознатљивом појавом и тихим гласом, Веља је свакоме од нас омогућио да радосно заузме место саговорника бројних подвижника и тако не устукне пред крстоносним хришћанским путем. Зато верујем да га управо ти свети људи прихватају док сада тихо ”куца на небеска врата”, радујући се вечном блистању љубави и смисла којим је целим бићем живео.
 
Патријарх српски г. Порфирије

Извор: Инфо-служба СПЦ

Са званичне интернет странице Инфо-службе СПЦ, доносимо изјаву Патријарха српског г. Порфирија поводом упокојења новопрестављеног слуге Божјег Веље Павловића:

 
Са болом у срцу, али са чврстом надом на Господа Васкрслог примио сам вест да је вечерас уснуо култни телевизијски новинар и мој дугогодишњи пријатељ Веља Павловић. Уистину необична и ни мало једноставна животна прича овог културног прегаоца није му била препрека да поимање културе у нашем медијском простору подигне до ”нивоа 23” и да попут високог светионика пружи светлост многима који су у такође тешким временима тражили пут ка луци смисла.
Нарочит допринос овог ретко обавештеног познаваоца модерних књижевних, уметничких и богословских токова било је стварање и неговање култне емисије ”Духовници”, која је од заборава сачувала светитеље нашег времена и тако читаве ризнице праславне духовности учинила приступачним многим богочежњивим људима. Својом препознатљивом појавом и тихим гласом, Веља је свакоме од нас омогућио да радосно заузме место саговорника бројних подвижника и тако не устукне пред крстоносним хришћанским путем. Зато верујем да га управо ти свети људи прихватају док сада тихо ”куца на небеска врата”, радујући се вечном блистању љубави и смисла којим је целим бићем живео.
 
Патријарх српски г. Порфирије

Извор: Инфо-служба СПЦ

Са званичне интернет странице Инфо-службе СПЦ, доносимо изјаву Патријарха српског г. Порфирија поводом упокојења новопрестављеног слуге Божјег Веље Павловића:

 
Са болом у срцу, али са чврстом надом на Господа Васкрслог примио сам вест да је вечерас уснуо култни телевизијски новинар и мој дугогодишњи пријатељ Веља Павловић. Уистину необична и ни мало једноставна животна прича овог културног прегаоца није му била препрека да поимање културе у нашем медијском простору подигне до ”нивоа 23” и да попут високог светионика пружи светлост многима који су у такође тешким временима тражили пут ка луци смисла.
Нарочит допринос овог ретко обавештеног познаваоца модерних књижевних, уметничких и богословских токова било је стварање и неговање култне емисије ”Духовници”, која је од заборава сачувала светитеље нашег времена и тако читаве ризнице праславне духовности учинила приступачним многим богочежњивим људима. Својом препознатљивом појавом и тихим гласом, Веља је свакоме од нас омогућио да радосно заузме место саговорника бројних подвижника и тако не устукне пред крстоносним хришћанским путем. Зато верујем да га управо ти свети људи прихватају док сада тихо ”куца на небеска врата”, радујући се вечном блистању љубави и смисла којим је целим бићем живео.
 
Патријарх српски г. Порфирије

Извор: Инфо-служба СПЦ

Настаде и 2022. година Господња. Дочекали смо је баш онако како нам је то несрећни запад наметнуо. Све смо окитили, све смо средили, куповали, пили, пјевали, славили, честитали... Наравно, у свему претјерали. Искрено, не мислим да смо сад нешто страшно урадили због чега је Бог љут на нас али мислим да смо промашили циљ.

 
Једни другима смо жељели срећу у Новој години. Да ли уопште знамо шта је то срећа? Рећи ћете ми да је срећа бити здрав, богат, живјети са људима које волиш, бити успјешан, имати добар посао... Добро, све је то лијепо и корисно али знам на десетине таквих људи који имају све што желе па опет нису срећни. Шта је онда та срећа коју сви желимо?
У нашем српском језику све има свој смисао, онај Божански. Сама ријеч “срећа” долази од глагола “сретати”. Значи срећа је у сретању. Кад се сретну двоје младих људи па ступе у Свету тајну брака; кад се родитељ први пут сретне са дјететом али и сваки наредни пут; када дијете у свом одрастању и искушењима среће родитеље који су уз њега; када се сретну два пријатеља; када се сретне родбина, када си у невољи па сретнеш човјека, када срећеш неке нове људе... Тако редом. Срећа, овдје на земљи, може бити само у сретању људи. Тада смо срећни, све друго је нека врста задовољства. Но, све ово наведено је само сјенка оне праве, истинске, вјечне среће. Та срећа је сусрет са Господом. Срести се са Богом. Због тога је Он постао човјек, због тога смо славили Божић. Бог је постао човјек да би се срео са нама, да бисмо се ми срели са Њим, да би нас позвао да се срећемо једни са другима. Ето то је срећа. На Божић смо говорили “Срећан Божић”. Можда би било јасније да смо говорили: “Сретни се са ближњима, сретни се са Богом!”
Најважнији сусрет, уједно и највећа  срећа, биће када се будемо срели са Њим и са свим нашим светима и свим нашим упокојеним у Царству Небеском.
Браћо и сестре, ево за једну годину смо ближи том сусрету. Стара година је прошла, више не постоји али су остала сва наша дјела. Добра и лоша. Искористимо ове дане да се запитамо какви смо били у прошлој години. Јесмо ли били добри мужеви, супруге, дјеца, родитељи, браћа, пријатељи..? Јесмо ли били добри Богу и људима. Сјетимо се својих гријехова. Нека свако наше ружно дјело изазове земљотрес у нама али не очајавајмо. Кад се саберемо онда што прије у храм код свештеника и све то исповједимо. Ако тако урадимо Бог ће нам опростити.
Затим, испланирајмо сљедећу годину почевиши од тога да ћемо бити бољи Богу и бољи ближњима. Проћи ће и ова година али наша дјела ће остати. Не дозволимо да због гријехова останемо без сретања са ближњима, без сретања са Богом односно без праве среће. Док чекамо тај вјечни сусрет, Бог нам је дао прилику да се срећемо са Њим и док смо овдје на земљи. То је Свето Причешће. Зато не пропуштајмо Свете Литургије и причешћујмо се што чешће.
Оваква срећа није нешто што се жели него нешто за шта се бори. Зато, сретнимо се једни са другима, и тако сретнути, сретнимо се са Господом. Једино тако ћемо бити истински срећни!
 
Ђакон Бојан Крстановић

Црквена општина Нови Сад је и ове године даривала светосавске пoклоне члановима Дечјег хора Црквене општине новосадске. Због школских обавеза на сâм дан празника Светог Саве, уручење поклона је уприличено у недељу, 30. јануара 2022. године, у свечаној дворани Црквене општине новосадске, после редовне хорске пробе. Поклоне су уручили протојереј Миодраг Шипка, архијерејски намесник новосадски први, и протојереј Милан Малинић, парох новосадски.

 
Дечји хор Црквене општине новосадске постоји од 2012. године и основан је са намером да се најмлађи чланови Цркве активно укључе у богослужења. Хором диригује госпођица Милица Грубишић.
Сва заинтересована деца која би волела да постану чланови хора могу да се јаве својим парохијским свештеницима како би добили више информација о начину рада хора.
 
Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У недељу, 17/30. јануара 2022. године, када наша Црква прославља спомен преподобног Антонија Великог, Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Дамаскин је началствовао на светој архијерејској Литургији у храму Светих Кирила и Методија у Новом Саду. Преосвећеном епископу Дамаскину су саслуживали презвитери и ђакони Епархије бачке, као и презвитер Јован Бабић из Архиепископије београдско-карловачке.

Пред почетак свете Литургије, Преосвећени владика Дамаскин је рукопроизвео у чин чтеца Филипа Поповића, Милована Добриловића и Луку Леђанца.
У својој беседи Епископ мохачки Дамаскин је протумачио јеванђелско зачало о богатом младићу и указао да су се у историји Цркве, за разлику од богатог младића из јеванђелске приче, многи свети определили да оставе земаљска добра и иду за Христом. „Видимо да оно што се тражи од нас јесте управо оно што је речено у данашњем Апостолу, а то је да имамо стрпљење, доброту, кротост, уздржање, а као свезу свега да имамо љубав, која јесте – као што Апостол каже – свеза савршенства. Зато преподобни Антоније и каже, а остало је и записано: Сада се више не бојим Бога, сада га волим. Управо је то она разлика која постоји у нашем односу према Богу. Свети Василије Велики је то делио у три степена: један је робовски однос према Богу, када чинимо нешто јер се плашимо Бога; други је однос слуге или најамника који чини добро да би добио од Бога добро; трећи однос јесте однос љубави, када прихватимо Бога као свога Оца и када свако карање од свога Оца примамо као благослов. Управо такав однос треба и ми да имамо према Богу, јер Бог јесте наш истински Родитељ, јесте наш истински Отац, јесте истински Човекољубац и јесте једини Пријатељ наш, јер једини Он нам може дати живот вечни. Такав исти младић какав је био и преподобни Антоније Велики, био је и наш Свети Сава, који је исто био богат, али га то није спречавало да постане свети у нашој Цркви”, поручио је владика Дамаскин.
Током свете Литургије извршена је света Тајна брака – чин венчања Михајла Илића и Ане Хавран из Новог Сада.
После свете Литургије, Епископ мохачки је извршио чин освећења крстионице за одрасле особе, која се налази у склопу парохијског дома.
По завршетку чина освећења крстионице, владика Дамаскин је похвалио труд свештеникâ при храму Светих Кирила и Методија, изразио благодарност Богу што је храм био испуњен верним народом, као и наду да ће храм засијати у пуној лепоти када буде фрескописан. Настојатељ светог храма, протонамесник Велимир Врућинић, изразио је благодарност епископу Дамаскину на посети храму и служењу свете Литургије и, у име братства храма, уручио му је на дар икону преподобног Јована Дамаскина.
 
Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Његово Преосвештенство Епископ топлички Г. Јеротеј, викар Патријарха српског началствовао је на светом евхаристијском сабрању у понедељак 31. јануара 2022. године, на дан молитвеног прослављања светог Атанасија Великог и светог Максима Архиепископа српског, у храму посвећеном светом Атанасију Великом у земунском насељу Плави хоризонти. Епископу Јеротеју саслуживало је свештенство Архиепископије београдско –карловачке у молитвеном присуству многобројног верног народа.


После прочитаног светог Јеванђеља Епископ Јеротеј се верном народу обратио празничном беседом између осталог рекавши да се Господ обраћа својим ученицима говорећи им да су светлост свету, што значи да и ми православни хришћани треба да светлимо свету онако како Господ каже својим ученицима.
Даље у беседи, епископ Јеротеј је додао да треба да живимо јеванђелски, да живимо по заповестима Божијим и да својим добрим примером, дајемо пример другима како треба да живе.
Један такав пример својим животом дао је и Свети Атанасије Велики, кога данас прослављамо. Говорећи о животу Светог Атанасија, Епископ Јеротеј је рекао да је он био велики бранилац православља који је живео јеванђељем, и да је својим животом дао пример на који треба да се угледамо.  
Говорећи о значају вере, Преосвећени Епископ  Јеротеј је истакао да нам је потребан ум да би разумели јеванђелске истине, али да нам је потребно срце и послушање да би исправно живели у Цркви.
На крају свете Литургије поводом храмовне славе, а у славу и част  светог Атанасија Великог,  Преосвећени Епископ освештао је славске дарове и преломио славски колач.
 
Извор: Телевизија Храм