Поуке.орг - инфо

У богатој Светоотачкој литератури период Свете Четрдесетнице се често назива путешествијем. Као што смо кроз припремне недеље, пролазећи одређене врлинске ступњеве, хитали ка узвишеном и светом периоду у коме се сада налазимо, тако се и кроз недеље Великог поста, погружени у молитви и покајању и пролазећи кроз нове духовне ступњеве, савршеном припремом крећемо ка Празнику над празницима који и јесте извор наше Православне вере.
Чин литије са иконама и текст Синодика Православља /ПДФ/
    Прва недеља Великог поста посвећена спомену победе Православља над иконоборством. Савршавање овог молитвеног спомена потиче из времена Византије (IX века), а настала је у знак сећања на коначну победу Православне Цркве над свим јеретичким учењима, особито над иконоборачким, које је осуђено на Седмом Васељенском Сабору 787. године. У овај недељни дан сећамо се и званичног враћања икона у свете храмове за време благоверне и христољубиве царице Теодоре и цариградског Патријарха Методија, 843. године. Ове 843. године састављен је познати спис под називом Саборник или Синодик Православља, који се у овај дан од тада до данас чита у свим храмовима. У поменутом Синодику између осталог је написано: Ко је Бог велики, као Бог наш! Ти си Бог наш, који једини чиниш чудеса" (Пс. 76:14,15). Оне који су се ругали Твојој слави, Ти си их исмејао; понизитеље Твојих икона и оне који су нападали Твој лик, показао си да су отпадници и хулници. Зато смо благодарни Богу и победи Господа над овим противницима. Борба против иконобораца (иконокласта) и лукавство има други узрок и биће изложено. Одмарајући се после преласка пустиње, задобивши духовни Јерусалим, као одговор на мојсијевску заповест или боље, на Божански позив: на плочи великог камена која је припремљена да прими Писмо, сматрали смо да је праведно да га запишемо у срцу наше браће, и благослов за оне који држе заповести, и проклетство онима који их преступају…     Ослањајући се на прочитане Еванђелске приче у овај недељни дан, химнографија такође наглашава важност непоколебиве вере коју требамо имати: Господе, духом Твојим одушовљени Пророци предсказали су као дете од неискусобрачне рођеног, Тебе недостижног и пре јутарње светлости вечно јављеног из нетвране духовне утробе Очеве. Ти си са људима био сједињен и видљив онима на земљи, у милосрђу твоме са Пророцима удостој Твога просветљења и нас који певамо часном и неизреченом Твоме Васкрсењу. Друга стихира нас подсећа на Оваплоћење Бога Логоса, који се нас ради очовечио, и постао видљив те Га због тога потпомогнути апостолским предањем изображавамо: Неописиви Господе, у последња времена благоизволео си да се Оваплотиш и будеш описан. Примио си тело и сва својства његова узео си, осликавајући обличје Твоје у љубави га целивамо, следујући божанственом апостолском предању уздижемо се ка љубави Твојој и примамо благодат исцељења. Важно је спомени да је у првим временима ова недеља била посвећена успомени на Свете Пророке Мојсеја, Арона и Самуила. У данашњој химнографији овог недељног дана сачувано је молитвено помињање светих Пророка, што је свакако један вид остатка из древне службе.    Према древном богослужбеном предању у свим катедралним (саборним) храмовима, након посебне заамвоне молитве, служи се  молебни канон  у Недељу Православља за обраћање оних који су заблудели и отпали од Православне вере. По структури овај чин можемо окарактерисати као молебно – благодарствено пјеније. У саставу овог молебног последовања предвођени Епископом, презвитери, ђакони и сав сабрани народ Божји носећи у рукама свете иконе литијски излазе из храма уз појање одређених тропара, чине опход око храма и литију кроз град. Када се након литијског опхода сви поново врате у храм, на амвон се постављају налоњи на које се полажу свете иконе. После велике јектеније поју се следећи тропари:   Тебе, Господе, славећи, ми, недостојне слуге Твоје, захваљујемо на Твојим великим доброчинствима, нама дарованим; хвалимо, благосиљамо, певамо, величамо, и благодаримо на Твојој благости, и као слуге, кличемо Ти са љубављу: Спаситељу наш и добротворе, слава Теби. Слава, глас 3. Као бескорисне слуге које су бесплатно примиле Твоја добра и дарове, Владико, искрено прибегавамо Теби, и према нашим моћима благодарења приносимо, славећи Тебе као свог Добротвора и Створитеља, и гласно кличемо: Слава Теби, Свемилостиви Боже. И сада, и увек, глас 4. Господе, Ти који си живот и васкрсење свих, учврсти ово станиште заувек, као што си утврдио свод Вишњега, и показао лепоту овог светог стана славе Твоје овде доле, и прими молитве које Ти непрестано приносимо, посредством Богородице.   Након Светописамских чтенија и сугубе јектеније Архијереј чита следећу молитву:   Боже, Свевишњи, Саздатељу и Уредитељу све твари, Који си све испунио Својим величанством, и одржаваш све Својом силом! Теби, нашем најдарежљивијем Господу, приносимо благодарење, иако смо недостојни, јер се Ти ниси одвратио од нас грехова наших ради, већ си нас предухитрио Својом самилошћу. Ти си послао Сина Свога Јединородног ради нашег искупљења, и показао си Своје неизмерно снисхођење према роду људском, јер Ти силно желиш и чекаш да се Теби окренемо и будемо спасени. Ти, који си се понизио до немоћи наше природе, укрепио си нас свесилном благодаћу Духа Твога Светога, утешио нас спасоносном вером и савршеном надом на вечне благослове, и водећи изабране Своје ка Небеском Сиону, сачувај нас као зеницу ока Свога. Исповедамо, Господе, Твоје велико и неупоредиво човекољубље и тако мислимо, тако говоримо, тако проповедамо: Христа Истинског Бога нашег и Његове Свете чествујући речима, списима, мислима, жртвама, храмовима, иконама; Њега као Бога и Владику поштујући и клањајући се Њему, а њих (Свете) ради заједничког (нам) Господа и као Његове верне служитеље чествујући и одајући им односно поклоњење.   Ово је вера Апостола. Ово је вера Отаца. Ово је вера Православних. Ова вера васељену утврди. Од тога, ми примамо и потврђујемо Саборе Светих Отаца и њихова предања и списе, као и оне који су у сагласности са Божанским Откровењем. И премда има непријатеља Православља и одступника од промислитељског и спасоносног Откровења Господа нашег, ипак је Господ узео у обзир срамоћења слугу Својих, јер је Он оборио хулитеље и непријатеље Православља као подле и бегунце. С тога и благосиљамо и хвалимо оне који су приклонили ум свој у послушности Божанском Откровењу, и који су се борили за то, и тако, следујући Светом Писму и чувајући Предања древне Цркве, ми одбацујемо и проклињемо све који се противе Његовој Истини, ако они, док се чека на њихово обраћење и покајање, одбијају да се покају пред Господом.   После ове молитве следе још две краће молитве, изрицање анатеме на све оне који се противе истинском учењу Православне вере, који не признају Свете Тајне Цркве. Потом се узносе благослови за све оне који живе по вери Православној и који су послушни вољи Божјој и вољи Цркве Његове. Архијереј овај молитвени чин завршава молитвом благослова:   Пресвета Тројице, прослави све ове, и утврди их у правој вери све до краја, и обрати подриваче и хулитеље православне вере и Христове Цркве, који су се од ње окренули, да би сви могли да познају Твоју вечну истину, заступништвом Пресвете наше Владичице Богородице и Увек дјеве Марије и свих Светих.    Просветљени благодаћу Светога Духа који нас је сабрао да прославимо Очевоченог Логоса Божијег, кога изображавамо на светим иконама и Господа нашег који постаде прволик изображења. У ово прву недељу нашег великопосног путовања прослављамо и нашу истинску веру Православну, молитвено се сећајући свих светлих примера из црквене историје који вером својом поразише јеретичко учење које је нарушавало црквено јединство и поредак.    Владико, Боже наш, молимо Твоју доброту услиши нас, недостојне слуге Твоје, и оспособи нас да достигнемо до жељеног завршетка ових дана поста које си нам дао на исправљање, те нâс који се дотакосмо предложених блага води ка венцима којима се надамо; и свуци са нас оружје таме, а украси нас оружјем светлости; даруј нам уздржање нелицемерно, молитву без истицања и Теби благопријатну, милостињу без таштине и благоугодну. Род наш украси да у посту и молитви победама блиста. Милосрђем Јединороднога Сина Твога, са Којим си благословен, са јединим пресветим и благим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. (заамвона молитва недеље победе Православља)     катихета Бранислав Илић   Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Услед неповољне здравствене ситуације проузроковане вирусом корона и забране окупљања у Ваљеву, циклус трибина „Православље и млади“ наставља се путем интернета уз сарадњу са локалном ТВ „Марш“ и радијом „Источник“ Епархије ваљевске. 



Уредник трибина које се пуних дванаест година реализују, јереј Дејан Трипковић, каже да ће на овај начин Црква наставити да шири реч Божју прожету љубављу и утехом. Др Растко Јовић, ванредни професор на Катедри за канонско право на Православном богословском факултету БУ, био је гост емисије посвећене Светом Сави, најбољем изданку српског рода. Приближавајући га данашњем времену, професор каже да Свети Сава није глумио живот, био је оно што јесте и српска црква не може да се замисли без њега. 
„Трудите се да будете одговорни, слободни људи. Покушајмо да се вратимо себи, размишљајмо, можда се Свети Сава крије међу нама“, једна је од светосавских порука проф. Јовића.
 
Извор: Радио Источник

У време цара Анастасија I (491-518) у Цариграду беше један ђакон, са не баш много дара за читање и појање у храму. Иако су му се због тога други клирици често подсмевали, ђакон беше омиљен Патријарху Евтимију ради свог врлинског живота и усрдне молитве коју имаше.      Уочи Божића 518. године током свеноћног бденија у цркви Влахерни, овом ђакону дадоше да чита катизме. Толико је лоше читао да га је типикар прекинуо и поставио другог на његово место, што је изазвало додатни подсмех осталих клирика. Понижен, отишао је у крај и сео у једну од стасидија. Плачући молио се Пресветој Богородици, све док га није обузео сан. У сну му се јави Пресвета која му даде један свитак да прогута. Чим га прогута он се пробуди. Бденије је још увек трајало, појци су управо завршавали шесту песму канона јутарње службе Рождества Христовог. Ђакон на изненађење свих искорачи на средину храма и отпева до тада непознату химну: "Дјева данас Натприродног рађа, а Земља пећину приноси Неприступном. Анђели с пастирима прослављају у песмама, а мудраци са звездом путују, јер се ради нас роди Дете мало, Превечни Бог."   Цар, Патријарх и сви присутни били су задивљени не само појачким умећем брата који је до малопре читао сричући, већ се задивише и дубином речи нове химне чији је садржај изложио смисао празника.   Чудесни појац из ове приче био је Св. Роман Слаткопојац, творац првог кондака у историји Цркве. До краја свог живота Св. Роман је испевао неколико хиљада различитих кондака (приписује му се до 8000 кондака). Упокојио се 510. године као ђакон и химнограф Велике Христове Цркве Св. Софије у Цариграду.   Од овог чудесног догађаја па све до данас, кондак се увек пева након шесте песме канона, баш кад га је и Св. Роман испевао.    Богослужбена химна кратког текста, чији садржај излаже значење празника о коме пева, назива се кондак у спомен на свитак који је прогутао Св. Роман а који се због осовине на који се намотава назива кондакион (κοντακιον)     Извор: Светогорске стазе

Проф. Зоран Јелисавчић је православни теолог и наш познати универзитетски професор и преводилац, који је некада предавао увод у богословље на београдском Православном богословском факултету, а данас предаје патрологију на Православном богословском факултету Универзитета у Источном Сарајеву. Проф. Јелисавчић је завршио основне студије теологије у Београду, магистарске у Атини, а докторске у Фочи. Његова истраживања су фокусирана на православно исихастичко наслеђе, и посебно на аскетско богословље залатног периода светоотачке писмености. Стога смо с њим разговарали управо о актуелности исихастичког наслеђа данас.
 
Можете ли кратким цртама да нам кажете нешто о томе шта је исихазам?
Исхазам је, првенствено, настао као тежња за обновом духовног живота у Цркви. Пре свега, исихазам као молитвена традиција у православљу се заснива на речима из Јеванђеља: „Царство је Божије унутра у вама“ (Лука 17, 21); и: „Молите се непрестано“ (1. Сол. 5, 17). Монашки центри исихазма су се  налазили на Истоку, и то у областима Кападокије, Египта, Синаја, Цариграда. Св. Григорије Палама, као глави представник исихазма, наводи да је обожење истинско учествовање, лично општење са Богом и преношење благодати у наш живот. Међутим, тајна божанске суштине нам остаје непозната. Дакле, исихазам у суштини није ништа ново, него само развој већ постојећег црквеног етоса, како је то, рецимо, добро показао епископ Атанасије Јевтић, у чланку „Онај који јесте, живи и истинити Бог Св. Григорија Паламе“; тај његов рад је изузетно драгоцен за разумевање исихазма.
У каквом односу се налазе савремени свет у којем живимо и исихазам?
Цивилизација у којој живимо све претвара у тржишну вредност, у мртве предмете за којима жудимо. Међутим, потпуно задовољење жеље се показало као узрок неурозе савременог човека. Дакле, показало се штетним за наше здравље и отуда потреба за забавом као бегством од досаде. Све већа заступљеност екстремних спортова показује да жудимо за истинским доживљајем. Али, „кад појединац осећа, заједница посрће“, каже Олдос Хаксли у роману „Врли нови свет“. Односно, заједница више није профитабилна. Управо таквој култури исихазам није привлачан јер он говори и позива човека на унутрашњу борбу, односно, не препушта га линији слабијег отпора. О томе истом је писао презвитер Михаил Кардамакис и то овако: „Најжалосније је то да је данашњи човек у лудости своје хвалисавости због апсолутне слободе и независности, заборавио да се суочи са опасностима и како да победи искушења. Постао је неспособан да се супростави ‘чудима’ антихриста која га понижавају и изругавају. Савремени човек изгледа разочаран удобним животом у митском псеудо-рајском свету, чија је одлика одбацивање и Бога и ђавола. То је знак да је човек заборавио да се бори, знак да је заборавио личну и тајанствену дубину живота.“ А зар није речено „Бдите и молите се да не паднете у напаст“ (Мт. 26, 41), да не паднете у напаст досаде и линију слабијег отпора?!
Самим тим, безизлаз савременог човека се увећава тиме што је позван да у изобиљу и удобности, успеху и срећи открије себе и да оствари смисао свог живота. Данашњи човек је индолентан за сусрете са благодаћу који се остварују у трагичним боловима, у тешкоћама, опасностима и искушењима. „Уклони искушења и нико се неће спасити.“ Савремени човек се понаша и живи као да искушења и не постоје. Он их напросто игнорише и све више и више се увлачи у  досаду и безнађе. Највећа човекова несрећа је у томе што глуми човека, тако да кад год се осети исцрпљеним он се „продаје за тањир супе било ком облику лажног ауторитета и тираније: моралне, друштвене , научне или политичке“.
Да ли можемо да кажемо да је савремено доба антиисихастички настројено?
Иако можемо да тврдимо да је савремена цивилизација нарцисоидна, самим тим не морамо нужно да претпоставимо да је и савремено доба антиисихастично. У грчкој митологији се за Нарциса каже да му је лице било као од мермера и врат као од слоноваче, а то су материјали који се тешко разбијају. А исихазам је борба за очишћење нашег унутрачњег ја, борба за, како је рекао један наш познавалац исихазма, освајање унутрашњих простора. Управо ово освајање унутрашњих простора је савремено сакој епохи, и сваком времену. Чињеница је да без личног преображаја  не можемо преобразити ни свет у коме живимо. Отуда је исихазам превазилажење човекове отуђености од Бога и другог човека, као и отуђености човека од себе самог.
О овој отуђености човека или „алијенацији“ говорили су и Хегел, Фојербах, Маркс, што се испоставило као озбиљан проблем савремене културе. Узмимо за пример Декларацију о човековом достојанству коју је донела тзв. Уједињена Европа. Тамо дословно стоји: „Сви људи су слободни и по достојанству и правима рођени једнаки.“ Ова одлука је изгласана скупштинском већином. Питање које овде можемо да поставимо јесте: шта ако сутра нека друга већина одлучи да ми немамо достојанство (што се иначе и дешавало у историји)? Дакле, не може се човеково достојанство заснивати на некаквим одлукама већине, него пре у духу оне Хегелове мисли да „човек не може поштовати себе ако није свестан вишег бића“. То тврди и исихазам: човек има достојанство јер је икона Божија, а без обнове ове иконичности љубав према Богу и ближњем се своди на пуке декларације.
Да ли можемо да говоримо о постојању псеудоисихазма у савременом свету?
Да, наравно, како у савременом добу у којем живимо, тако и у временима која су прошла, увек је постојала и постоји човекова потреба да открије себе, свој идентитет, односно своје „ја“. Над улазом у Аполонов храм у Делфима је стајао натпис „Спознај самог себе“, што је уједно и први позив за интроспекцијом, тј. позив да се човек окрене ка својој унутрашњости. Тако и данас постоје псеудоисихастичке методе, као нпр. јога која најчешће и није ништа друго до нека врста магијске интроспекције. Своју унутрашњост човек једино открива у Цркви, у светој тајни Евхаристије. То је место где човек-икона Божија открива себе као малог бога по благодати.
 
Извор: Теологија.нет

С обзиром да смо у једном периоду године када можемо да примјетимо да се по продајним мјестима и трговинама већ почео истицати украсни и „пропагандни“ материјал зимских новогодишњих празника, било би корисно да се као православни Хришћани опрезно водимо у вези ових ствари и да исправно изградимо свој однос према њима.    Наиме, у великој већини тог пропагандног материјала улогу главног лика понио је такозвани Деда Мраз. Све ове поруке и личности сервиране су нам са Запада на разне начине годинама унатраг. На првом мјесту је за то заслужна огромна филмска фаворизација која нам отуда долази, а чије поруке ми са лакоћом прихватамо, не разматрајући о посљедицама које оне могу да донесу. У Сједињеним Америчким Државама се дуги низ година водила ова медијска и тржишна „битка“ између Деда Мраза и Светог Николе и опет на крају преовладао је Деда Мраз (Синтер Клас-Санта Клаус) чије име је највјероватније дошло од Сент Николас (Свети Никола).    Међутим развијањем модерних секти и модерних друштава на Западу није било у циљу објелодањивање хришћанства као древног и традиционалног предања, већ измишљања и заузимања неких модерних ставова који су одговарали њиховим промотерима. Имајући то на уму сасвим је познато да је чак и Мартин Лутер као главни противних хришћанства у 16. стољећу и зачетник протестантизма, у чијем учењу све модерне протестантске секте имају своје утемељење, жучно се борио за укидање култа Светог Николе као милостивог помагача убогим и сиромашним.    Поменути култ о Светом Николи развио се на основу једног догађаја из његовог живота који је описан у Житију Светог Јустина Ћелијског. Наиме он је веома помагао сиротињу, и тако је својом помоћју спасао три дјевојке од срамоте, коју је сиромашни и унесрећени отац њихов хтео да им учини. Наиме, оставши удовац са три кћери, отац, кад су оне порасле, не могући да их уда, јер се тада тражио мираз уз дјевојке, намисли да, издавањем њихових тела „на пијацу“, обезбеди тако средства за њихову удају и за даљи живот.  Дознавши за то, Свети Николај је ноћу, негде пред Божић – а у то време Бог је дао касније да пада и његов Свети Празник – спустио тајно, да нико осим Бога не види, кесу са златницима кроз прозор у дом тога оца – који је иначе био вјерујући човек, али је јадом и биједом био избезумљен – те је овај тим новцем удао своју прву кћер. Кад се исто поновило и са другом кћерком, отац се надао да ће Бог учинити исто и са трећом кћерком, па је хтио да види преко ког доброг човјека Бог то чини, и стражарио је ноћу у кући, пред Празник Божића. Кад се Свети Никола појавио са кесом, он му је притрчао и павши на земљу љубио му ноге и руке, благодарећи му од свег срца за назаслужено доброчинство.    Свети Никола му је забранио да о томе било коме говори, али је побожни отац, сада већ покајаник због зла које је био намислио, ипак, по престављењу Светог Николаја, објавио ово доброчинство Божије учињено му преко Светог Николаја, и оно је тако постало познато свима хришћанима. (Преузето из књиге: Свети Никола-правило вере и Српска слава, А. Јевтић) Као што смо већ и поменули, то развијање личности Деда Мраза трајало је дуго, но ипак оно што нас највише занима јесте то да је његов цјелокупни лик, изглед и понашање преузето великом већином из старогерманске религије гдје је постојало главно божанство у лику Одина, дугобрадог човјека који је такође слично Деда Мразу јахао животињу, само што је он јахао коња а Деда Мраза су га вукли ирваси. Њему су дјеца такође остављала своје чизме на крововима као што у римокатоличкој култури дјеца остављају покрај прозора очекујући у њима поклоне за послушност, или пак шибу за оне који су били непослушни. И послије прихватања хришћанства све западноевропске земље у којима је био распрострањен овај култ „христијанизују“ ову митологију повезујући је са личности Светог Николаја. Коначно потискивање лика Светог Николаја на западу одиграло се половином 19. стољећа када је у САД-у започето промовисање разних брендова, оно што и данас примјећујемо као рекламу за „Кока Колу“, гдје главну личност промовисања поменутог пића заузима Деда Мраз.    И тако идући кроз вријеме добили смо то да се од некадашњег предивног обичаја даривања сиромашних о Божићним празницима а које је рађено првенствено по угледу на Светог Николаја Мирликијског Чудотворца који је избавио и заштитио многе убоге и сиромашне, данас добијемо једну прекројену традицију на чијем челу сједе непостојане личности. Све би то било добро да у наше вријеме ова традиција није сервирана као нешто што је модерно, тако да би враћати се Светом Николају било бесмислено и старомодно. Наш данашњи циљ јесте Европа и оно што нам она сервира, без обзира да ли је то добро или није. Схватимо само колико се тога промијенило у новије вријеме. Промијенила се цјелокупна стара Православна традиција којој је утемељење Црква Божија, а ми се свакодневно оглушујемо на њене позиве. Умјесто ње прихватили смо лажне идоле у виду дугобрадих митских бића који јашу ирвасе и лете по небесима. Заборавили смо кротост и смиреност Светог Николаја Мирликијског, онога чије име прославља трећина Православних Срба и чији је он заштитник. Господ нам је празник Светог Николаја даровао непосредно пред Божић да би се сјетили сиромашних и својим трудом помогли и даривали их да и они осјете дух празника, а умјесто тога ми смо се предали луксузном прослављању Нове Године по разноразним дестинацијама овога свијета.    Своје лијепе обичаје и своју дивну православну традицију замијенили смо неправославном, инославном, насилно потуреном нам од свјетских сила. Размислимо о овоме добро јер нам предстоји то вријеме вријеме када смо у прилици да покажемо своје милосрђе и доброту, љубав и кротост, управо оно чему нас је научио наш Господ преко свога великог Угодника Светог Николаја.   Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Спаси Господе народ Свој и благослови наслеђе Своје, даруј победу свим Православним Хришћанима над њиховим противницима, и сачувај Крстом Твојим народ Твој. (тропар)

Преподобни Јустин Ћелијски: Беседа у Крстопоклону недељу   Свети Владика Николај: Еванђеље о Крсту и спасењу душе   Свети Владика Николај: Срце уз Часни пост (Крстопоклона недеља)   Преподобни Јован Дамаскин: О Часном Крсту   Свети Григорије Палама: О Часном и Животворном Крсту   Протојереј Александар Шмеман: Крстопоклона недеља   Митрополит црногорско-приморски Амфилохије: О тајни Крста Христовог   Митрополит загребачко-љубљански Порфирије: Беседа у Крстопоклону недељу   Епископ новосадски и бачки Иринеј: Крст је обележје Хришћанског бића, спасоносни знак укупног нашега живота на земљи   Епископ новосадски и бачки Иринеј: Беседа у Крстопоклону недељу, изговорена у новосадском саборном храму 2015. године   Умировљени Епископ захумско-херцеговачки и приморски Атанасије (Јевтић): Беседа у Крстопоклону недељу   Епископ Јован (Пурић): Беседа у Крстопоклону недељу изговорена у манастиру Острогу, 2016. године   Епископ бихаћко-петровачки Сергије: Беседа у Крстопоклону недељу   Архимандрит Иларион (Лупуловић): Крстопоклона недеља   Катихета Бранислав Илић: Трећа недеља Великог поста - Крстопоклона   Катихета Давид Бајац: Крстопоклона недеља   ТВ Храм: Разговори о недељама Великог поста - Крстопоклона недеља   ТВ Храм: У сусрет Васкрсу - Недеља Крстопоклона   Радио Беседа: Крстопоклона недеља   Радио Светигора: Крстопоклона недеља   Радио Беседа: Крст Христов и Крст свој   Радио Беседа: О Часном Крсту     Извор: Ризница литургијског богословље и живота 

Свећњаче Православља, утврђење Цркве и учитељу, доброто монаха, несавладиви заштитниче богослова, чудотворче Григорије, похвало Солуна, проповедниче благодати, моли се непрестано за спасење душа наших. (тропар)

Свети Григорије Палама (1296-1359)   Свети Николај Охридски и Жички: Беседа у другу недељу Великог поста   Свети Јустин Ћелијски: Беседа у Другу Недељу Великог Поста   Беседа Патријарха Иринеја у недељу Светог Григорија Паламе, изговорена у манастиру Сланци, 2017. године   Беседа митрополита Амфилохија у другу недељу Великог поста 2005. године   Епископ бачки Иринеј: Беседа на Литургији у Недељу Пачисту 08. марта 2015.   Jeромонах Игнатиjе (Шестаков): Свето тиховање и Божанска светлост   Беседа протојереја-ставрофора Миливоја Мијатова, у Другу недељу Часног поста – Пачисту, 2014. године   Катихета Бранислав Илић: Друга недеља Великог поста - Светог Григорија Паламе   ТВ Храм: Разговор о недељама Великог поста (друга недеља)   ТВ Храм: У сусрет Васкрсу - Недеља Пачиста   Радио Беседа: Недеља светог Григорија Паламе   Радио Светигора: Друга недеља Великог поста - Пачиста   Синаксар петка друге седмице поста     Извор: Ризница литургијског богословље и живота 

Прва недеља Великог поста посвећена је спомену победе Православља над иконоборством. Спомен је настао у знак сећања на коначну победу Православне Цркве над свим јеретичким учењима, особито над иконоборачким, које је осуђено на Седмом васељенском сабору 787. године.

 
У овај недељни дан сећамо се и званичног враћања икона у свете храмове за време благоверне и христољубиве царице Теодоре и цариградског патријарха Методија, 843. године. Исте године састављен је познати спис под називом Саборник или Синодик Православља, који се у овај дан од тада до данас чита у свим храмовима.
Химнографија наглашава важност непоколебиве вере коју требамо имати: „Господе, Духом Твојим одуховљени Пророци предсказали су као дете од неискусобрачне рођеног, Тебе недостижног и пре јутарње светлости вечно Јављеног из нетвране духовне утробе Очеве. Ти си са људима био сједињен и видљив онима на земљи, у милосрђу твоме са Пророцима удостој Твога просветљења и нас који певамо часном и неизреченом Твоме Васкрсењу.”
Друга стихира нас подсећа на Оваплоћење Бога Логоса, Који се нâс ради очовечио, и постао видљив те Га због тога, потпомогнути апостолским Предањем, изображавамо:
„Неописиви Господе, у последња времена благоизволео си да се оваплотиш и будеш описан. Примио си тело и сва својства његова узео си, осликавајући обличје Твоје у љубави га целивамо, следујући божанственом апостолском Предању уздижемо се ка љубави Твојој и примамо благодат исцељења.”
У оквиру овог издања емисије Богослужбене особености великих празника, истакли смо да је у првим временима ова недеља била посвећена успомени на свете пророке Мојсеја, Арона и Самуила. У данашњој химнографији овог недељног дана сачувано је молитвено помињање светих пророка, што је свакако један вид остатка из древне службе.
„Владико, Боже наш, молимо Твоју доброту услиши нас, недостојне слуге Твоје, и оспособи нас да достигнемо до жељеног завршетка ових дана поста које си нам дао на исправљање, те нâс који се дотакосмо предложених блага води ка венцима којима се надамо; и свуци са нас оружје таме, а украси нас оружјем светлости; даруј нам уздржање нелицемерно, молитву без истицања и Теби благопријатну, милостињу без таштине и благоугодну. Род наш украси да у посту и молитви победама блиста. Милосрђем Јединороднога Сина Твога, са Којим си благословен, са јединим пресветим и благим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.”
(заамвона молитва Недеље Православља)
 
Аутор емисије: катихета Бранислав Илић

  Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Пречистом лику Твоме поклањамо се Благи, просећи опроштај грехова наших, Христе Боже, који си благоизволио да се телом узнесеш на Крст, и да избавиш оно што си саздао од преваре ђаволске. Зато Ти благодарствено кличемо: Са радошћу си испунио све, Спасе наш, дошавши да спасеш свет. (тропар)

 
Из Триода: Синаксар прве недеље поста - поука Светог Теодора Студита   О недељи победе Православља   Синодик који се чита у Недељу Православља (из 843. године)   Свети Владика Николај: Еванђеље о Господу Свезнајућем и о човеку без лукавства   Преподобни Јустин Ћелијски: Беседа у недељу Православља   Патријарх Иринеј у Недељу Православља: Сви смо ми икона и лик Божји   Митрополит Амфилохије у недељу Православља: Вера је основа свега у Хришћанском животу   Митрополит загребачко-љубљански др Порфирије: Свете Иконе и победа Православља (видео)   Епископ новосадски и бачки Иринеј: Беседа на Недељу православља 2017. године   Епископ новосадски и бачки Иринеј: Беседа на Недељу православља 2015. године   Епископ Атанасије: Историја и богословље светих икона   Беседа блаженопочившег Епископа јегарског Јеронима у недељу Православља, 2016. године, Саборни храм у Новом Саду   Недеља Православља у Ватопеду (видео)
Протонамесник Слободан Алексић о Недељи Православља: Црква почива на Богочовеку!
  Презвитер Велимир Врућинић: Недеља Православља   Предавање катихете Бранислава Илића: Богослужење прве седмице Великог поста и недеља Православља   Катихета Бранислав Илић: Прва недеља Великог поста – Православља   ТВ Храм: У сусрет Васкрсу - Недеља Православља   Радио Беседа: Недеља Православља   Радио Светигора: Недеља Православља
 Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Након свечаног евхаристијског сабрања у заветном спомен-храму Светог Саве на Врачару, у недељу 14/27. фебруара 2022. године, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, у свечаној дворани парохијског дома спомен-храма Светог Саве добровољно је дао крв, и на тај начин делатно актуализовао личним примером дело љубави на које је указала јеванђелска перикопа која је произнесена на Литургији данашњег недељног дана.

Поред Патријарха српског, акцији добровољног давања крви одазвао се велики број клирика, међу којима и Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, виакр Патријарха српског, свештенство и велики број народа Божјег. 
Подсећамо, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије позивао је свештенство и верни народ да се придруже акцији добровољног давања крви коју организују Црвени крст Србије и Институт за трансфузију крви. 
Наведена акција спроводи се у храму Светог Саве на Врачару, у храму Светог Јована Владимира у насељу Медаковић, у храму Светог Василија Острошког на Бежанијској коси, у храму Светог Александра Невског и у Светониколајевској цркви у Земуну.
 
Извор: Телевизија Храм

У седмици на измаку, једна одлука Светог Архијерејског Синода упућена и намењена искључиво епархијским архијерејима волшебно је осванула на страницама оних медија којима пројектовање и креирање поделa у Српској Православној Цркви није на зачељу програмске  и уређивачке политике.

 
Мада конкретна одлука не садржи апсолутно ништа што није обухваћено канонима и Уставом Српске Православне Цркве, а њене ставке чине сталну, малтене, вековну праксу Православне Цркве, односним медијима се учинило да им даје згодну прилику да још једампут удружени покушају да реанимирају клинички мртав наратив о злом и конзервативном Светом Синоду који угрожава људска, политичка и грађанска права младих, савремених, лепих свештеника, који су спремни да до непрепознатљивости модернизују Цркву, отворе је према свету и слично. Тај Синод је, по њима, већ деценијама толико зао и препреден да је у стању да неког епископа доведе до out of mind, а да тај добри у стању незнавености поднесе оставку. Вођа таквог опаког друштва је, ко би други него лично председник Синода, Патријарх српски, и то не само актуелни, него и претходни и онај пре њега, и онај претходни и тако даље... Проблем је, дакле, у томе што постоји Патријарх српски и што Црква има свој освештани поредак који је јуче, данас и сутра исти.
Медији који бране наводно угрожена људска права свештеника који би по њима требало да, као и било који други грађанин или јавна личност, учествују у страначком животу, а посебно у предизборним кампањама, већ се 0близују лицитирајући  именима оних којима су поставили ступицу, јер би за њих било добро да их Свети Синод што оштрије санкционише, а они добију прилику да недељама и месецима лију крокодилске сузе.
Ми им, потпуно добронамерно, скрећемо пажњу да је овај наратив, без обзира на то шта од њих очекују страни наручиоци и финансијери, мртворођенче и да морају бити много креативнији да не би изгубили посао. Тај наратив није имао успеха ни за време блаженог спомена патријарха Иринеја, а данас када je уз Његову Светост Порфирија апсолутна већина, цео Сабор архијереја, када га хиљаде са радошћу дочекују у коју год епископију и парохију да дође, мора им бити јасна елементарна чињеница: српски народ воли своју Цркву, српски народ воли свог Патријарха, своје епископе и свештенике. У том погледу они су беспомоћни ма колико клеветали патријарха Порфирија, Свети Архијерејски Синод и српске владике.
Сигурно ће се многи у неверици упитати: Који је циљ таквог медијског ангажмана? Циљ је, изазвана мистичним просветељењем равним Јакобу Бемеу, обзнанила „паметна и храбра“ европарламентарка Виола фон Крамон тријумфалним ускликом: „Српска Православна Црква не постоји!“. И заиста би „паметна и храбра“ била у праву, јер уколико би сваки од педесет српских владика кренуо да агитује за оног кандидата или странку којa му се допада, Српска Православна Црква би напустила своју примарну мисију, фактички би заиста престала да постоји.
Стога Синод није донео забрану да се свештеници баве политиком. Синод је упозорио да је „недопуство било какво учешће у страначким надмедањима, давање јавних изјава у корист или на штету појединих странака или кандидата у изборним процесима и ван њих“. Каквом политиком свештеници треба да се баве поучио је наш Светејши Патријарх већ у приступној патријарашкој беседи 19. фебруара прошле године у Саборној цркви у Београду. Потсетимо се: „Политика, у изворном смислу речи, у антици, где се и појавила као појам, сматрана je бригoм за оно што је заједничко, бригом за заједнички живот. У тој бризи су учествовали сви грађани и сви су једнако делили одговорност за друштво, за оно дакле што је заједничко. Том врстом политике не само да хоћу него и дубински осећам да и морам да се бавим као што је и сваки човек дужан да то чини у мери у којој је то њему дато и на месту на којем се налази“. И још неколико речи из Патријархове приступне беседе: „Црква је позвана да сабира, да обједињује и спаја, служи миру и јединству. Зато се моје патријарашко служење Богу и роду неће кретати стазама парцијалних интереса нити ће садржати елементе савременог странчарења и партијског бављења политиком“.
На послетку, само илустрације ради, поменућемо још један нечасан и наравно, неуспешан покушај дискредитовања Његове Светости Патријарха од истих, по правилу, недобронамерних према Цркви медија. Наиме, кратки кадар са свечаности поводом Сретења - Дана државности Републике Србије, на коме је, међу присутним личностима и патријарх Порофирије, а који је тог дана емитован буквално на свим српским медијима, налази се у видеу који је на Јутјуб каналу председника Републике. Мада тај видео није промотивног предизборног карактера, нити га приказују други емитери, него је део хронологије редовних председничких активности, Патријарх је одмах оптужен за учешће у кампањи која у том тренутку није била ни почела. Уколико, пак, до било каквих злоупотреба дође, Светејши ће свакако на одговарајући начин на њих правовремено указати и реаговати. Надамо се да је свима јасно да је нереално очекивати да ће оваквим притисцима успети да Патријарха српског искључе из живота свог народа.
Sapienti sat!
 
Извор: Инфо-служба СПЦ

"Призвани смо да изађемо у сусрет другом човеку и помогнемо брату своме, јер на тај начин у њему видимо Христа и исказујемо љубав према Христу", рекао је Епископ марчански г. Сава беседећи на светој архијерејској Литургији у Светотројичном храму на Пашином брду у Београду.

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, у трећу припремну недељу Великог поста - Месопусну недељу, 14/27. фебруара 2022. године, Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава, викар Патријарха српског, началствовао је на светој архијерејској Литургији у Светотројичном храму у улици Господара Вучића. 
Преосвећеном владици Сави саслуживало је свештенство и ђаконство Архиепископије београдско-карловачке, уз молитвено учешће великог броја народа Божјег сабраног у овом новом храму, који је саграђен на месту старог Светотројичног храма који је дуги низ деценија био место сабрања народа Божјег настањеног у београдским насељу Пашино Брдо. 
Након прочитаних светописамских чтенија, Епископ марчански је тумачио јеванђелску перикопу о последњем суду Божјем, који ће према сведочанству владике Саве бити највеће дело љубави, када ћемо јасно и опитно окусити и видети да је добар Господ. 
"Суштина ове јеванђелске приче јесте милосрђе на које нас Господ позива речима Будите милостиви као што је милостив Отац ваш небески. Изнад свега, суштина ове приче јесу љубав и хришћански живот. Ако верујемо да смо сви створени по слици и прилици Божијој, онда знамо да се у сваком човеку крије лик Божји, те да у сваком човеку можемо да видимо Христа, отуда постоји она изрека, видео сам лице брата свога, видео сам лице Божије. Учинити добро некоме и показати љубав према некоме, за хришћанина значи исказати љубав према Богу. Љубав није последица милосрдних дела, већ су милосрдна дела последица љубави. Ако хришћанин живи по Христу, ако живи сагласно обећању које је дао на светој Тајни крштења сјединивши се са Христом, хришћанин живи у љубави. Старати се о ближњем јесте плод хришћанске љубави и љубави божанске која нам се открила у личности Господа нашег Исуса Христа", нагласио је Епископ марчански г. Сава у својој беседи. 
 
Извор: Телевизија Храм

"Христос није нека измишљена прича и фантазмагорија, Он је реални и истинити Бог који је дошао овде на земљу и живео међу нама, а тамо где је Бог присутан тамо је присутна љубав и радост, тамо је присутно Царство небеско ка коме ми стремимо већ овде", рекао је Епископ Јустин у својој надахнутој беседи на литургијском сабрању у Светотројичном храму у београдском насељу Кумодраж.

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Његово Преосвештенство Епископ хвостански г. Јустин, викар Патријарха српског, благоизволео је да у Недељу Месопусну, 14/27. фебруара посети Светотројични храм у београдском насељу Кумодраж и предстоји евхаристијским сабрањем. 
Владици Јустину је саслуживало свештенство и ђаконство Архиепископије београдско-карловачке, уз молитвено учешће благочестивог народа Божјег настањеног у наведеном београдском насељу, које више деценија духовно украшава велелепни храм посвећен Светој Тројици - Оцу, Сину и Духу Светоме, Богу љубави.
Након прочитаних светописамских чтенија, Епископ хвостански је беседио тумачећи јеванђелску перикопу о последњем суду и другом доласку Христовом. Владика Јустин је указао да је главна тема данашње јеванђелске приче љубав Божја, тј. она љубав која ће бити једини критеријум приликом нашег сусрета са Господом. 
"У нашем животу Христа сусрећемо кроз свакога човека, кроз безначајнога брата који има потребу за нашом помоћју. Када то кажем не мислим само да материјалну помоћ. Колико су данас присутни искрен осмех, топла реч? Све то можемо да пружимо једни другима, и то се од нас тражи. Ако не можемо материјално можемо на духован начин, можемо молитвом, утехом, људским ставом и односом према сваком човеку. Сви ми који се припремамо за Велики пост требамо да имамо на уму најважнију ствар, да постити значи чини Христа живо присустним овде и сада у нашем животу. Христос није нека измишљена прича и фантазмагорија, Он је реални и истинити Бог који је дошао овде на земљу и живео међу нама, а тамо где је Бог присутан тамо је присутна љубав и радост, тамо је присутно Царство небеско ка коме ми стремимо већ овде", рекао је Епископ Јустин у својој надахнутој беседи говорећи о љубави као критеријуму нашег живота.  
У наставку беседе Епископ хвостански је говорио о правилном поимању поста, наглашавајући да пост није индивидуални чин, већ дело заједнице и благословени чин отварања за другог човека. Епископ Јустин је подсетио да је у Цркви Христовој пост увек сагледан и као вид помоћи потребитима, као вид искрене и срачније бриге и старања о потребитима, а према речима викарног Епископа хвостанског, наш ближњи је сваки човек.  
 
Извор: Телевизија Храм

"Страшни суд ће бити страшан само за грешнике, а за оне који воле Господа то ће бити најрадоснији дан, биће то за њих други и славни долазак Господа нашег Исуса Христа", поучио је Епископ топлички Јеротеј, сабране на евхаристијском сабрању у Вождовачком храму.

У Месопусну недељу 14/27. фебруара 2022. године, када се произноси свештено зачало о страшном суду, Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Јеротеј, викар Патријарха српског, началствовао је на светој архијерејској Литургији у храму светих равноапостолних цара Константина и Јелене у београдском насељу Вождовац. 
Преосвећеном владици саслуживао је високопреподобни архимандрит Нектарије; протопрезвитери-ставрофори Недељко Марјановић, настојатељ Вождовачког храма; Драгомир Убипариповић, парох прве парохије при Вождовачком храму; као и протопрезвитер Ђорђе Поповић, парох треће парохије при Вождовачком храму. Благољепију свештеног литургијског сабрања у овој београдској светињи саслуживањем су допринели ђакони Верољуб Сандо, проф. Богословије Светог Саве; и Александар Савић. 
На светој архијерејској Литургији молитвено је учествовао велики број народа Божјег који се сабира у старом Вождовачком храму у којем се чувају две велике светиње које је Вождовачком храму даривао блажене успомене патријарх српски Герман - омофор Светог Василија чудотворца Острошког и честица Часног и Животворног Крста Господњег, којима верни народ Вождовца приступа и пред којима узноси молитвене вапаје за сва доброчинства у животу. 
У својој надахнутој недељој омилији Епископ Јеротеј је указао на значај правилног разумевања јеванђелске перикопе о Страшном суду, приче у којој је садржана поука треће духовне степенице у данима припреме за период Великог поста. 
"Страшни суд ће бити страшан само за грешнике, а за оне који воле Господа то ће бити најрадоснији дан, биће то за њих други и славни долазак Господа нашег Исуса Христа. Потребно је да постимо у смирењу као што је то чинио цариник из Јеванђеља. Потребно је да знамо да имамо Милостивог Оца набеског, у Цркви се налази Милостиви Отац који нас храни вечном храном у Тајни свете Евхаристије. На крају, Црква нас подсећа да је потребно да чинимо дела милосрђа према свима. Ако то будемо чинили у данима Великог поста осетићемо радост и благослов", истакао је Епископ топлички г. Јеротеј у својој беседи на свечаном евхаристијском сабрању у храму светих цара Константина и Јелене у београдском насељу Вождовац.
 
Извор: Телевизија Храм

У смирај недељног дана, 14/27. фебруара 2022. године, након вечерњег богослужења у земунском Светониколајевском храму, на којем је молитвено присуствовао, Његово Преосвештенство Епископ хвостански г. Јустин, викар Патријарха српског, одржао је предавање на тему: " Пост, молитва и лични подвиг". Предавање је одржано са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, а у организацији братства Светониколајевског храма у Земуну.  


 
Извор: Телевизија Храм

Светосимеоновски сабор, традиционална црквена манифестација коју сваке године организује Митрополија црногорско-приморска у Подгорици, родном мјесту Светог Симеона Мироточивог – Стефана Немање почела је јутрос у Саборном храму Христовог Васкрсења Светом архијерејском Литургијом којом је началствовао Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије.

Саслуживало му је девет епископа и то: г.Сава, епископ сјеверноамерички Грузијске православне цркве, г. Атанасије милешевски, г. Григорије диселдорфски и све Њемачке, г. Марко брегалнички Православне охридске архиепископије, г. Теодосије рашко-приозренски и косовско-метохијски, г. Максим западноамерички, г. Јован пакрачко-славонски, г. Димитрије захумско-херцеговачки и г. Методије будимљанско-никшићки, као и многобројно свештенство СПЦ, уз молитвено учешће хиљада вјерника из свих крајева Црне Горе.
У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Владика западноамерички Максим је рекао да смо као људи крштени у смрт и васкрсење Христово позвани до краја да будемо Христови, да Њему живимо, да Њиме процјењујемо свијет и историју и исто тако да приступамо својим ближњима.
“Каже се у Јеванђељу да онај који је Христов, тај га препознаје, не само индивидуално него у сваком лику, а посебно код оних који су потребити. А таквих је толикомного око нас”, казао је Епископ западноамерички.
Додао је да није довољно само чинити добра дјела да би се дошло до спасења.
“У том случају Христос није потребан. Уколико добра чинимо онима који су гладни или жедни, када примамо странце или посјећујемо оне који су у тамницама. Јеванђеље данашње, али и Црква износи пред нас једну важну истину: не може се ући у Царство Очево, благословено и припремљено прије постања свијета уколико се не прође кроз Христа који се поистовјетио са онима о којима говори данашње Јеванђеље”, казао је Владика Максим.
Објаснио је да то значи да Христос стоји на вратима Царства и да може проћи кроз та врата само онај који воли и прашта.
Након Светог причешћа пред Саборним храмом је Митрополит Јоаникије поздравио архијереје, свештенство и хиљаде сабраних вјерника и рекао да је Свети Симеон био човјек дубоке вјере, несвакидашње побожности и огромне енергије, велики ктитор светих Божјих цркава.
“И дан данас гледамо на љепоту и узвишеност његових дјела. Он је творац и моћне средњевјековне српске државе, која је за пуних двјеста година послије њега напредовала. И касније све остале мале државице које су настајале из ње, па и Зета тадашња и Црна Гора каснија имале су ту свијест да су настале из немањићке државе. Па су касније и Балшићи и Црнојевићи и Петровићи разумијевали себе и свој положај као наследнике Немањића. И та идеја немањићка обједињавала је цио српски народ. И тој мисли завјетној нарочито су дали велики допринос велики Петровићи”, рекао је Митрополит црноногорско-приморски.
Додао је да је за нас хришћане најважније то што је Свети Симеон Мироточиви био примјер истинске побожности коју је на сваком свом кораку показао, и преко својих задужбина, од манастира Вољавца у Бијелом Пољу, преко Светог Николе у Топлици, Ђурђевих Ступова у Расу, Студенице и Хиландара.
“Он је родио светитеље, и био и остао велики и непревазиђени духовни ауторитет и својој породици и свим својим наследницима, нашем народу до дана данашњега”, рекао је он.
Владика Јоаникије је посебно нагласио да смо имали велики благослов од када смо кренули у подгоричку Светосимеоновску литију.
“Овдје смо се сабирали и обједињавали, надахњивали се духом Светога Стефана Немање и светих и великих Немањића и свих њихових светих и достојних наследника. Сјећамо се како је то било прије двије године када смо били изложени великој неправди, када су ову велику Светосимеоновску литију предводили наш блаженопочивши Митрополит Амфилохије и Блажењејши Митрополит кијевски Онуфрије који је данас на великоме распећу. Молимо се Богу како је он нас укрепљавао и оснаживао својом љубављу да и њега Бог укријепи да сачува јединство свога народа и канонско јединство Украјинске Православне Цркве у заједници са свим светим Божјим црквама у васељени”, казао је Митрополит Јоаникије.
Потом се Светосимеоновском сабору обратио Епископ сјеверноамерички Грузијске Патријаршије Сава рекавши да је блаженопочивши Митрополит Амфилохије увијек ишао први пред вјерним народом и говорио истину Божју.
“Митрополит Амфилохије и блаженопочивши Епископ Артанасије били су велики јерарси Православне Цркве, не само у Српској Православној Цркви него у васељенском православљу. Хвала Богу, они имају добре наследнике њиховог пута који је Христов пут”, поручио је Владика Сава.

Овогодишњу светосимеоновску бесједу изговорио проф. др Душан Крцуновић. Након његовог слова прочитана је
 
ПОРУКА СВЕТОСИМЕОНОВСКОГ САБРАЊА
Подгорица, 27. фебруар 2022. љ.Г.
Ми, архијереји, свештенство и вјерни народ, сабрани данас у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици око празника Преподобнога оца нашега Симеона Мироточивога у његовом родном граду, поздрављамо срдачно све православне вјернике широм васељене, као и све људе добре воље.
Свако људско биће, па и цио један народ, пред Богом стоји или као родна маслина, која даје плода или као осушена смоква која се сијече и у огањ баца. Као народ светосавски и светосимеоновски данас стојимо пред лицем Божијим благодарни што нам је подарио Стефана Немању, Светог Симеона Мироточивог, ту родну маслину која рађа великог и светог плода скоро девет вјекова. Свети Симеон je свој земаљски пут започео на Рибници, данашњој Подгорици. Ту је рођен тјелесно и духовно. Одабрао је овај мудри владар да његов животни пут буде пут који води у Живот Вјечни. Не само да је он ходио тим путем, него је сав српски род призвао на тај пут. У сину његовом, Светом Сави добили смо оца наше Цркве, који је оснивањем Жичке архиепископије, основао и бројне епископије, међу којима и Епископију зетску, данашњу Митрополију црногорско-приморску, која је у својој осмовјековној историји пролазила кроз многа искушења и изазове, али увијек остајала вјерна својим првопастирима Светом Симеону и Светом Сaви.
Осам вјекова наше помјесне Цркве смо дочекали у намјери тадашњих власти да ради остварења неразумних идеолошких и политичких циљева, озакони дискриминацију Митрополије црногорско-приморске и других епархија Српске православне Цркве у Црној Гори, да јој укинe правни статус стицан у дугој осмовјековној историји и да, на крају, понизи и погази нашу грађанску и вјерску слободу.
Ова неправда, пробудила је у народу дух слободе, слоге и заједништва. Вођени Светим Василијем и Светим Петром, предвођени нашим архипастирима, оцима и учитељима блаженопочившима Митрополитом Амфилохијем и Епископом Атанасијем, који су се преселили у наручје Божије и њиховим насљедницима Митрополитом Јоаникијем и Епископима: Атанасијем, Димитријем и Методијем, надахнути вјером наших славних предака, наша борба се преобразила у свенародни молитвени литијски покрет. Посебно је значајно то што су православни хришћани у Црној Гори у том свештеном ходу обрисали различите подјеле и сва подозрења међу собом, измирили се и објединили око имена Божијег и својих Светиња.
Нарочито смо благодарни Богу што се у Црној Гори још једном потврдило и утврдило канонско јединство наше помјесне Српске православне Цркве. Сви епископи, свештенство и монаштво са вјерујућим народом посвједочили су јединство у вјери и љубави са Патријархом српским, а преко њега и јединство са осталим помјесним православним црквама дајући тиме велики допринос јединству Једне Свете Саборне и апостолске Цркве Христове. За нас ово јединство представља завјет који смо примили од наших светих предака, а који ћемо уз Божију помоћ, свим својим бићем чувати и као највећу светињу предати у аманет нашим потомцима.
Стојећи пред Богом, стојећи пред Светим Симеоном Мироточивим и пред вама, браћо и сестре, народе Божији, желимо да одбацимо све недобронамјерне и нетачне гласине које уносе немир и неспокојство међу вјерним чедима наше Свете Цркве, а који хоће да доведу у питање ово јединство за које смо сви, без разлике и изузетка, дали свој допринос. Догађаји који су иза нас показали су да кад смо једно и заједно, једни са другима и са Христом, достижемо истинско људско достојанство и слободу пред Богом и пред свијетом.
Сјећање на посљедњу Светосимеоновску литију од прије двије године обнавља нашу љубав и бригу према православној браћи у Русији и Украјини. Са нама је прије двије године, у тренуцима наше смутње и невоље био Његово Блаженство Митрополит кијевски Онуфрије да посвједочи истинско јединство удова Христовог тијела, сродника по крви и језику, а изнад свега по духовном сродству. Молимо се Богу да ратна дејства престану и да завлада братски мир у благословеној Украјини међу свим духовним потомцима Светог кнеза Владимира.
Данас се молимо да Свети Симеон излије своје миро братске слоге и љубави на све вас и на сваку богољубиву душу, да помири посвађане, сједини разједињене, уразуми неразумне, добре утврди у доброти, а свима дарује јеванђељске мудрости и вјере какву је и он имао, да бисмо и ми ходили путем који води у живот вјечни и дали плода на овој родној маслини.
Драга браћо и сестре,
Нека нам је свима срећан свијетли празник Преподобнога оца нашег Симеона Мироточивога и дај Боже да га увијек свенародно прослављамо у миру, братској слози и међусобној љубави!
Предвођене архијерејима и свештенство потом су хиљаде вјерних кренуле у литију градским улицама до Немањиног града на саставцима Мораче и Рибнице, гдје је благосиљан славски колач. Народни гуслар Максим Војводић отпјевао је стихове народне пјесме “Куд се ђеде цар Немање благо”.
Литија се потом вратила пред Саборни храм, гдје је приређен свечани празнични програм.
 
Извор: Митрополија црногорско-приморска

У недељу месопусну – Страшног суда, 27. фебруара, на празник светога Кирила Словенског, евхаристијским сабрањем у храму Преображења Господњег у дервентском Новом насељу, началствовао  је Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије.

Велики број парохијана, заједно са домаћином протонамјесником Синишом Максимовићем, дочекао је са радошћу преосвећеног Епископа Фотија и замолио за поуку и утјеху.
Литургијском сабрању присуствовали су професор Ненад Милошевић и појци Православног босгословског факултета у Београду који су својим византијским појањем уљепшали цјелокупан догађај.
Након Свете Литургије, епископ Фотије се обратио сабраном народу ријечима пригодне бесједе у којој је говорио о искушењима времена у коме данас живимо и која уносе немир у наше животе.
Епископ Фотије је нарочито нагласио неопходност Евхаристијског живота за свакога понаособ, али и за Цркву као заједницу вјерних, будући да у Цркви долази до најприснијег сусрета и јединства човјека са Бога.
Такође, епископ је нагласио да је пут којим ми Православни ходимо узак и пун страдања, али да је, исто тако, само тај пут онај који нас види радости Васкрсења и блаженству у Царству Небескоме.
На крају, епископ Фотије се захвалио парохијанима на труду који подносе у изградњи светиње у Новом насељу и исказао радост због великог броја дјечице која су присуствовала Светој Литургији.
 
Извор: Епархија зворничко-тузланска

У Недељу месопусну, 14/27. фебруара 2022. године, на светој архијерејској Литургији у Саборном храму у Новом Саду началствовао је Његово Преосвештенство Епископ бачки господин др Иринеј. Преосвећеном епископу Иринеју саслуживали су Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Дамаскин, свештеници Саборног храма и новосадски ђакони.

У беседи после прочитаног јеванђелског одељка, Епископ бачки је подсетио верни народ да нас је Црква претходних недеља поучавала о томе шта је суштина поста, учећи нас да спољашњи, телесни пост без унутрашњег, духовног садржаја, покајања, смирења, љубави и праштања нема никакав значај пред Богом, те да у данашњи дан имамо врхунац те духовне припреме, јер Црква жели данас да нам предочи коначни исход историје света и личних животних путева свакога од нас. Преосвећени епископ Иринеј је у беседи нагласио: „Спаситељ проверава христољубље, љубав према Себи, кроз наше човекољубље. И ако каже једнима на Свом последњем, праведном Суду да ће добити Царство Божје и блажени живот вечни зато што су гладне хранили, жедне појили, наге одевали, сиротињу помагали, странце примали као браћу, оне који су у тамници такође тешили и посећивали, и када се они буду чудили – то може бити свако од нас – објасниће им: Када учинисте једном од моје најмање браће, значи било ком људском бићу, Мени учинисте. Христос је, поставши Човек, поистоветио Себе са сваким људским бићем, и Он нас назива Својом браћом, макар и најмањом. Али нема веће части од тога него бити мали Христов брат. А опет, обрнуто, они који су немилосрдни, саможиви, који немају љубави ни према коме, а самим тим ни према Христу, њима ће рећи: Када не учинисте једном од ових мојих најмањих, ни Мени не учинисте. Зато, каже наша Црква, треба да схватимо заувек да у сваком ближњем, нарочито оном који страда, треба да видимо Самога Христа Који је у њему и у сваком људском бићу, и да покушамо да се потрудимо да све волимо, истински, не само на речима. Јер нико није баш толико зао да у њему нема баш никаквог добра. Ако ништа друго, у њему је лик Божји, икона Божја, по којој смо сви створени и коју нико – ни човек, ни Сатана – не може уништити, не може је избрисати. Увек постоји могућност покајања; и у последњем часу постоји могућност покајања док смо у животу на земљи. То покајање је чудесни лек за све наше падове. Човек може бити највећи грешник и у магновењу, за тренутак, може постати највећи праведник искреним покајањем, као разбојник распет на крсту поред Христа, као толики други кроз историју. Не заборавимо да суд Божји јесте суд правде Божје, али Божја правда изниче из Његове љубави; она није као људска правда где највеће право и највећа правда може истовремено да буде највећа неправда.ˮ
У току свете Литургије, Преосвећени владика Иринеј је рукоположио ђакона Дејана Новаковића у чин презвитера.
 
Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Након свечаног евхаристијског сабрања у заветном спомен-храму Светог Саве на Врачару, у недељу 14/27. фебруара 2022. године, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, у свечаној дворани парохијског дома спомен-храма Светог Саве добровољно је дао крв, и на тај начин делатно актуализовао личним примером дело љубави на које је указала јеванђелска перикопа која је произнесена на Литургији данашњег недељног дана.

Поред Патријарха српског, акцији добровољног давања крви одазвао се велики број клирика, међу којима и Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, виакр Патријарха српског, свештенство и велики број народа Божјег. 
Подсећамо, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије позивао је свештенство и верни народ да се придруже акцији добровољног давања крви коју организују Црвени крст Србије и Институт за трансфузију крви. 
Наведена акција спроводи се у храму Светог Саве на Врачару, у храму Светог Јована Владимира у насељу Медаковић, у храму Светог Василија Острошког на Бежанијској коси, у храму Светог Александра Невског и у Светониколајевској цркви у Земуну.
 
Извор: Телевизија Храм

Катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора "Православног мисионара", званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, био је гост емисије "Магазин плус" на програму "Данкос плус Телевизије" из Косовске Митровице. Разговор је водила Биљана Спасојевић.


У оквиру разговора катихета Бранислав Илић је говорио о значају мисије Цркве и живота у Христу који је свецело утемељен на светотајинском и световрлинском начину живота. 
У наставку разговора гост Биљане Спасојевић говорио је о свом филмском остварењу "Свети Василије Острошки-сведок васкрсења", поводом 350-годишњице упокојења Светог Василија великог чудотворца и исцелитеља острошког. Свети Василије је уткан у биће нашег народа, он је светитељ који нас је и за живота, а ето и неколико векова након упокојења, он нас из острошке светиње учи да ходимо путем који води у радост вечнога живота. Свети Василије је један од најпоштованијих светитеља из рода нашега, и готово свакодневно реке ходочасника походе острошку светињу. Филм о Светом Василију поручује да је љубав светитеља Острошког из дана у дан све већа према нама недостојнима. Филм нас позива да бар део врлина које је поседовао Свети Василије, применимо у свом животу, да живимо по томе и испунимо аманет који нам је оставио Свети Василије, да не заборављамо братољубље и праштање, а особито да не заборавимо богослужбени императив и позив да сами себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу предамо, као што је то чинио Свети Василије Острошки, истакао је катихета Бранислав Илић говорећи о светитељу острошком и документарном филму у његову част. 

Говорећи о свом животном путу и предавању у службу Цркви, катихета Бранислав је истакао важност препознавања призвања Господњег јер Господ свакога човека призива на одређену службу. Суштина овог питања је јасна, јер Господ призива свакога од нас, призива свакога човека на одређену службу, зато је важно да се одазовемо на призвање и позив Божји. Потребно је да знамо да свака служба у свом корену садржи служење. Овај живот нам је дарован као велики дар љубави Божије, дарован нам је као највећи поклон, и потребно да на тај велики дар узвратимо сваким добром, пре свега, узрастањем у врлини, узрастањем у љубави, узрастањем у праштању и у разумевању свакога човека, а што је најважније позвани смо да у лицу другога човека видимо лице брата свога, на то нас подсећају и светоотачке речи "Видео си лице брата свога, видео си лице Божије", нагласио је катихета Бранислав Илић. 

На крају разговора гост Биљане Спасојевић је гледаоцима упутио поучне речи о предстојећим данима Великог поста, између осталог, рекавши: Велики пост или света Четрдесетница је период духовног препорода, или богослужбеним речима казано, Велики пост је период духовног пролећа. Потребно је да се трудимо да у данима Великог поста што чешће учествујемо у свештеном богослужењу, трудећи се да наш пост буде прилика да наш однос према другом човеку буде онакав какав теба да буде, да имамо љубави, да будемо спремни на праштање, да се више одричемо лоших навика, него ли одређене врсте хране, јер пост подразумева свецело учешће целокупног бића човечијег. 

Извор: Ризница литургијског богословља и живота
 

Патријарх Порфирије: Одлучили смо да упутимо материјалну помоћ Украјинској Православној Цркви и њеном митрополиту Онуфрију. Наш скромни прилог је израз љубави према нашој потребитој браћи и сестрама у Украјини.

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 27. фебруара 2022. године светом архијерејском Литургијом у храму Светог Саве на Врачару уз саслуживање преосвећене господе епископа далматинског Никодима и ремезијанског Стефана, свештеничког братства храма Светог Саве и јереја Богољуба Остојића из Загреба и Дејана Мандића из Копра. У наставку доносимо Патријархову беседу у целости:
-У име Оца и Сина и Светог Духа. Још једну недељу смо ближи почетку Велике четрдесетнице и зато нас данас Црква кроз одломак из Јеванђеља Матејевог потсећа шта је смисао и шта је циљ нашега живота, а то није ништа друго до Царство небеско или Царство Божје. Јасно је из ове кратке приче, као и из свеукупног искуства Цркве Божје, да Царство Његово није нека апстракција, и не само то, него да се не тиче искључиво и само будућег века, него да је Царство Божје овде међу нама и у нама и да оно зависи од тога колико су наше духовне очи отворене и какав је наш став у односу на Сина Божјег, у односу на Христа који је дошао међу нас ради нашега спасења.
Царство Божје подразумева суд, али не суд као један правнички процес у који ћемо ми људи стати пред лице Божје и у којем ће Он да мери наша добра дела и пореди са лошим делима и онда од тога шта превагне да ће зависити место које ћемо заузети у Царству Божјем. Рекли смо да Царство Божје почиње овде и сада и да је Бог судија, али судија који суди својом љубављу. Његова праведност је нераскидиво повезана и испреплетана љубављу Божјом према својој творевини и нарочито љубављу његовом у односу на нас људе. Наиме, Бог својом љубављу узима у наручје све људе без разлике на то како се ко поставља према Богу и према Његовој љубави. Он све грли љубављу својом. Да ли ће та Његова љубав бити мука или радост за нас зависиће како ми одговарамо на Његову љубав. Да ли чезнемо за њом? Да ли је љубав Божја оно што осећамо да нам је једино потребно? Да ли смо отворени за љубав Божју независно од тога на ком степену духовном се налазимо, независно од тога колико често падамо и колико често желимо да устанемо? Дакле, наша потреба за Богом и свесна одлука да хоћемо и да желимо да живимо Његовим заповестима, Његовим законом, Његовим системом вредности, чини нас да стојимо чврсто у Његовом наручју. Бог је дао слободу свакоме од нас и свако може ту љубав Божју да одбаци, да не одговори на њу узвраћајући адекватно и онда ће тај загрљај љубави Божје за онога који тако афирмише себе кроз своју слободу бити мука, бити оков. То ће бити његов пакао.
Бог, дакле, суди љубав, а ми смо позвани љубављу да узвраћамо. Међутим, та наша љубав у односу на Бога није философија празна и пуста, није апстракција, него се тиче нашег свакодневног живота. Једном речју, наша љубав према Богу, али и наш свеукупни став према Њему, наша вера, проверава се, потврђује се, види се у нашем међусобном односу, види се у томе како се ми односимо једни према другима и зато у овој причи Господ јасно каже ко узвраћа на Његову љубав, а ко не одговара Његовој љубави: „Кад сам био жедан и кад сам био гладан ви сте ме напојили и нахранили, кад сам био странац ви сте ме примили у свој дом”. Дакле, онда када смо чинили на разне и многе начине љубав у односу на наше ближње, једни према другима, тада смо потврђивали и показивали своју веру, тада смо узвраћали на Његову љубав, коју он нама штедро даје. Заправо, све што чинимо једни у односу на друге, у односу на природу, у односу на себе и своје биће, па и своју природу, све то чинимо Богу. Не постоји ништа што је аутономно људско и што се дешава само у хоризонтали. Може бити да ми мислимо да то јесте тако, али  што год помислили, рекли, чинили другима и читавој творевини, све то заправо чинимо Богу.
Испуњавајући закон Божји и заповести Његове у односу на ближње своје ми потврђујемо сами себе као неког ко жели да живи у заједници са Богом и онда нас Бог препознаје као своје. И обрнуто, онда када смо груби једни према другима, када осуђујемо једни друге, када отимамо једни другима, када исказујемо мржњу једни у односу на друге, када смо љубоморни, када оговарамо и тако даље и тако редом, тада ми заправо потврђујемо да не желимо са Богом. А и онда кад је то наше животно опредељење, и када падамо на свим овим пољима, Бог нас ипак неће одбацити.
Управо у духу данашње јеванђељске приче, у молитви се сетимо свих оних који страдају данас у Украјини. И управо опет у духу данашње јеванђељске приче, ја вас молим, тако смо одлучили, да све прилоге који се скупе у храмовима на светим Литургијама и мимо њих и данас и ових дана саберемо у упутимо Украјинској Православној Цркви и њеном митрополиту Онуфрију и да он то што ће бити наш скромни прилог и израз љубави достави тамо где је потребно, а сигурно је потребно. Нека би Бог дао да будемо са Њим и да будемо за Њега опредељени како бисмо онда имали мир у себи, али исто тако да можемо да се молимо заједно једним устима и једним срцем за мир пре свега данас у Украјини, али и за мир у читавом свету, амин.
 
Извор: Инфо-служба СПЦ

Патријарх Порфирије: Одлучили смо да упутимо материјалну помоћ Украјинској Православној Цркви и њеном митрополиту Онуфрију. Наш скромни прилог је израз љубави према нашој потребитој браћи и сестрама у Украјини.

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 27. фебруара 2022. године светом архијерејском Литургијом у храму Светог Саве на Врачару уз саслуживање преосвећене господе епископа далматинског Никодима и ремезијанског Стефана, свештеничког братства храма Светог Саве и јереја Богољуба Остојића из Загреба и Дејана Мандића из Копра. У наставку доносимо Патријархову беседу у целости:
-У име Оца и Сина и Светог Духа. Још једну недељу смо ближи почетку Велике четрдесетнице и зато нас данас Црква кроз одломак из Јеванђеља Матејевог потсећа шта је смисао и шта је циљ нашега живота, а то није ништа друго до Царство небеско или Царство Божје. Јасно је из ове кратке приче, као и из свеукупног искуства Цркве Божје, да Царство Његово није нека апстракција, и не само то, него да се не тиче искључиво и само будућег века, него да је Царство Божје овде међу нама и у нама и да оно зависи од тога колико су наше духовне очи отворене и какав је наш став у односу на Сина Божјег, у односу на Христа који је дошао међу нас ради нашега спасења.
Царство Божје подразумева суд, али не суд као један правнички процес у који ћемо ми људи стати пред лице Божје и у којем ће Он да мери наша добра дела и пореди са лошим делима и онда од тога шта превагне да ће зависити место које ћемо заузети у Царству Божјем. Рекли смо да Царство Божје почиње овде и сада и да је Бог судија, али судија који суди својом љубављу. Његова праведност је нераскидиво повезана и испреплетана љубављу Божјом према својој творевини и нарочито љубављу његовом у односу на нас људе. Наиме, Бог својом љубављу узима у наручје све људе без разлике на то како се ко поставља према Богу и према Његовој љубави. Он све грли љубављу својом. Да ли ће та Његова љубав бити мука или радост за нас зависиће како ми одговарамо на Његову љубав. Да ли чезнемо за њом? Да ли је љубав Божја оно што осећамо да нам је једино потребно? Да ли смо отворени за љубав Божју независно од тога на ком степену духовном се налазимо, независно од тога колико често падамо и колико често желимо да устанемо? Дакле, наша потреба за Богом и свесна одлука да хоћемо и да желимо да живимо Његовим заповестима, Његовим законом, Његовим системом вредности, чини нас да стојимо чврсто у Његовом наручју. Бог је дао слободу свакоме од нас и свако може ту љубав Божју да одбаци, да не одговори на њу узвраћајући адекватно и онда ће тај загрљај љубави Божје за онога који тако афирмише себе кроз своју слободу бити мука, бити оков. То ће бити његов пакао.
Бог, дакле, суди љубав, а ми смо позвани љубављу да узвраћамо. Међутим, та наша љубав у односу на Бога није философија празна и пуста, није апстракција, него се тиче нашег свакодневног живота. Једном речју, наша љубав према Богу, али и наш свеукупни став према Њему, наша вера, проверава се, потврђује се, види се у нашем међусобном односу, види се у томе како се ми односимо једни према другима и зато у овој причи Господ јасно каже ко узвраћа на Његову љубав, а ко не одговара Његовој љубави: „Кад сам био жедан и кад сам био гладан ви сте ме напојили и нахранили, кад сам био странац ви сте ме примили у свој дом”. Дакле, онда када смо чинили на разне и многе начине љубав у односу на наше ближње, једни према другима, тада смо потврђивали и показивали своју веру, тада смо узвраћали на Његову љубав, коју он нама штедро даје. Заправо, све што чинимо једни у односу на друге, у односу на природу, у односу на себе и своје биће, па и своју природу, све то чинимо Богу. Не постоји ништа што је аутономно људско и што се дешава само у хоризонтали. Може бити да ми мислимо да то јесте тако, али  што год помислили, рекли, чинили другима и читавој творевини, све то заправо чинимо Богу.
Испуњавајући закон Божји и заповести Његове у односу на ближње своје ми потврђујемо сами себе као неког ко жели да живи у заједници са Богом и онда нас Бог препознаје као своје. И обрнуто, онда када смо груби једни према другима, када осуђујемо једни друге, када отимамо једни другима, када исказујемо мржњу једни у односу на друге, када смо љубоморни, када оговарамо и тако даље и тако редом, тада ми заправо потврђујемо да не желимо са Богом. А и онда кад је то наше животно опредељење, и када падамо на свим овим пољима, Бог нас ипак неће одбацити.
Управо у духу данашње јеванђељске приче, у молитви се сетимо свих оних који страдају данас у Украјини. И управо опет у духу данашње јеванђељске приче, ја вас молим, тако смо одлучили, да све прилоге који се скупе у храмовима на светим Литургијама и мимо њих и данас и ових дана саберемо у упутимо Украјинској Православној Цркви и њеном митрополиту Онуфрију и да он то што ће бити наш скромни прилог и израз љубави достави тамо где је потребно, а сигурно је потребно. Нека би Бог дао да будемо са Њим и да будемо за Њега опредељени како бисмо онда имали мир у себи, али исто тако да можемо да се молимо заједно једним устима и једним срцем за мир пре свега данас у Украјини, али и за мир у читавом свету, амин.
 
Извор: Инфо-служба СПЦ

У седмици на измаку, једна одлука Светог Архијерејског Синода упућена и намењена искључиво епархијским архијерејима волшебно је осванула на страницама оних медија којима пројектовање и креирање поделa у Српској Православној Цркви није на зачељу програмске  и уређивачке политике.

 
Мада конкретна одлука не садржи апсолутно ништа што није обухваћено канонима и Уставом Српске Православне Цркве, а њене ставке чине сталну, малтене, вековну праксу Православне Цркве, односним медијима се учинило да им даје згодну прилику да још једампут удружени покушају да реанимирају клинички мртав наратив о злом и конзервативном Светом Синоду који угрожава људска, политичка и грађанска права младих, савремених, лепих свештеника, који су спремни да до непрепознатљивости модернизују Цркву, отворе је према свету и слично. Тај Синод је, по њима, већ деценијама толико зао и препреден да је у стању да неког епископа доведе до out of mind, а да тај добри у стању незнавености поднесе оставку. Вођа таквог опаког друштва је, ко би други него лично председник Синода, Патријарх српски, и то не само актуелни, него и претходни и онај пре њега, и онај претходни и тако даље... Проблем је, дакле, у томе што постоји Патријарх српски и што Црква има свој освештани поредак који је јуче, данас и сутра исти.
Медији који бране наводно угрожена људска права свештеника који би по њима требало да, као и било који други грађанин или јавна личност, учествују у страначком животу, а посебно у предизборним кампањама, већ се 0близују лицитирајући  именима оних којима су поставили ступицу, јер би за њих било добро да их Свети Синод што оштрије санкционише, а они добију прилику да недељама и месецима лију крокодилске сузе.
Ми им, потпуно добронамерно, скрећемо пажњу да је овај наратив, без обзира на то шта од њих очекују страни наручиоци и финансијери, мртворођенче и да морају бити много креативнији да не би изгубили посао. Тај наратив није имао успеха ни за време блаженог спомена патријарха Иринеја, а данас када je уз Његову Светост Порфирија апсолутна већина, цео Сабор архијереја, када га хиљаде са радошћу дочекују у коју год епископију и парохију да дође, мора им бити јасна елементарна чињеница: српски народ воли своју Цркву, српски народ воли свог Патријарха, своје епископе и свештенике. У том погледу они су беспомоћни ма колико клеветали патријарха Порфирија, Свети Архијерејски Синод и српске владике.
Сигурно ће се многи у неверици упитати: Који је циљ таквог медијског ангажмана? Циљ је, изазвана мистичним просветељењем равним Јакобу Бемеу, обзнанила „паметна и храбра“ европарламентарка Виола фон Крамон тријумфалним ускликом: „Српска Православна Црква не постоји!“. И заиста би „паметна и храбра“ била у праву, јер уколико би сваки од педесет српских владика кренуо да агитује за оног кандидата или странку којa му се допада, Српска Православна Црква би напустила своју примарну мисију, фактички би заиста престала да постоји.
Стога Синод није донео забрану да се свештеници баве политиком. Синод је упозорио да је „недопуство било какво учешће у страначким надмедањима, давање јавних изјава у корист или на штету појединих странака или кандидата у изборним процесима и ван њих“. Каквом политиком свештеници треба да се баве поучио је наш Светејши Патријарх већ у приступној патријарашкој беседи 19. фебруара прошле године у Саборној цркви у Београду. Потсетимо се: „Политика, у изворном смислу речи, у антици, где се и појавила као појам, сматрана je бригoм за оно што је заједничко, бригом за заједнички живот. У тој бризи су учествовали сви грађани и сви су једнако делили одговорност за друштво, за оно дакле што је заједничко. Том врстом политике не само да хоћу него и дубински осећам да и морам да се бавим као што је и сваки човек дужан да то чини у мери у којој је то њему дато и на месту на којем се налази“. И још неколико речи из Патријархове приступне беседе: „Црква је позвана да сабира, да обједињује и спаја, служи миру и јединству. Зато се моје патријарашко служење Богу и роду неће кретати стазама парцијалних интереса нити ће садржати елементе савременог странчарења и партијског бављења политиком“.
На послетку, само илустрације ради, поменућемо још један нечасан и наравно, неуспешан покушај дискредитовања Његове Светости Патријарха од истих, по правилу, недобронамерних према Цркви медија. Наиме, кратки кадар са свечаности поводом Сретења - Дана државности Републике Србије, на коме је, међу присутним личностима и патријарх Порофирије, а који је тог дана емитован буквално на свим српским медијима, налази се у видеу који је на Јутјуб каналу председника Републике. Мада тај видео није промотивног предизборног карактера, нити га приказују други емитери, него је део хронологије редовних председничких активности, Патријарх је одмах оптужен за учешће у кампањи која у том тренутку није била ни почела. Уколико, пак, до било каквих злоупотреба дође, Светејши ће свакако на одговарајући начин на њих правовремено указати и реаговати. Надамо се да је свима јасно да је нереално очекивати да ће оваквим притисцима успети да Патријарха српског искључе из живота свог народа.
Sapienti sat!
 
Извор: Инфо-служба СПЦ

У овој ситуацији морамо се, пре свега, сетити речи Господа о последњим временима земаљске историје: «Чућете ратове и гласове о ратовима. Гледајте да се не уплашите; јер треба све то да се збуде. Али још није крај» (Мт 24,6).

 
Да се не уплашите — ово је главни позив Господњи. Многи страшни и трагични догађаји су се увек дешавали и дешаваће се у свету. Нисмо први који су ово доживели. Али за све хришћане свих епоха овај Христов позив звучи: „Да се не уплашите“.
Али како се не ужаснути? Господ даље каже: «Јер ће устати народ на народ и царство на царство и биће глади и помора и земљотреса по свијету. А то је све почетак страдања.
Тада ће вас предати на муке, и побиће вас, и сви ће вас народи омрзнути због имена мога.  И тада ће се многи саблазнити, и издаће један другога и омрзнуће један другога. И *изићи ће многи лажни пророци и превариће многе. И зато што ће се умножити безакоње, охладњеће љубав многих. Али ко претрпи до краја, тај ће се спасти» (Мт 24, 7–13). Као што видимо, хришћана чекају још страшнија искушења. Али најважнија jе порука: «ко претрпи до краја, тај ће се спасти».
Другим речима, не можемо зауставити оно што је нама суђено пре почетка времена. Међутим, са нашом надом у Господа, са нашом искреном молитвом Њему, са нашим стрпљењем, можемо се спасти. Ово се увек мора имати на уму.
Сада, када све страшније гласине узбуђују умове људи, треба да се молимо и, што је посебно важно, не учествујемо у ширењу тих гласина. Најважније што можемо да учинимо за наше ближње јесте да из све снаге и умећа подржимо слабе – молитвом, милостињом, узајамном помоћи. Али ни у ком случају не треба учествовати у надувавању сукоба, умножавању страхова, подметању панике. Наш задатак је да унесемо мир, спокој и тишину.
Нека Господ помогне свим страдалницима, уплашеним, изгубљеним ових дана! Нека нам ојача стрпљење кроз које ћемо се спасти.
 
Митрополит Антоније (Паканич)
 
Извор: Пravlife.org

"Преподобни Симеон Мироточиви је највећи из српског рода зато што је био свети човек, због свог богољубља, братољубља, односно љубави према своме српском роду. Од младости је Свети Симеон био посвећен Богу, читав свој живот је посветивши Богу", рекао је у својој беседи Епископ Јеротеј на евхаристијом сабрању 26. фебруара 2022. године поводом славе Патријаршијске капеле Светог Симеона Мироточивог.
Повезана вест:
Бденије уочи славе Патријаршијске капеле, богослужио Епископ Јеротеј

Слава придворног храма Преподобног Симеона Мироточивог у Патријаршији Српској у Београду прослављена је 26. фебруара 2022. године светом архијерејском Литургијом којом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ ремезијански Г. Стефан, викар Патријарха српског уз саслужење Пресвећене господе викарних епископа топличког Јеротеја, хвостанског Јустина, марчанског Саве, више презивтерâ и ђаконâ, у молитвеном присуству верног народа.
У својој наданхнутој беседи након Светог Јеванђеља верном народу обратио се Епископ Јеротеј указавши на живот, подвиге и допринос српском народу Светог Симеона Мироточивог.
"Свети Симеон Мироточиви се бринуо за свој народ и тиме што је изградио многобројне задужбине почевши од манастира Светог Николе,  Богородице Топличке, па преко Ђурђевих Ступова код Раса, његове задужбине манастира Студенице, и на крају манастира Хиландара у Светој Гори",  рекао је између осталог Епископ Јеротеј.
На крају беседе Епископ Јеротеј је указао да пут љубави којим су свети Немањићи ходили, путем којим и ми треба да ходимо, а то је пут љубави према Богу, љубави према своме ближњем, своме народу. 
На крају светог евхаристијског сабрања, поводом славе патријаршијске капеле освећени су славски дарови и пререзан славски колач.
 
Извор: Телевизија Храм