Поуке.орг - инфо

Поздравно слово Патријархa српскoг Порфиријa вернима окупљеним на Светосавској академији у Њујорку, 30. јануара 2022. године. Драга децо духовна, чеда Светог Саве, Са небоземном радошћу честитам вам празник нашег оца, родоначелника и просветитеља рода нашег, првог архиепископа српског, Светитеља Саве, који као добри, мудри и брижни отац, није бринуо само о своме времену и тренутном поседу, већ је бринуо о поколењима и o „синовима својих синова“, издејствовавши историјску канонску самосталност наше Свете Српске Православне Цркве и једном за свагда определио и трасирао како наш историјски, тако и вечни духовни ход и циљ. На том путу, који је са очинском љубављу и трудом пропутио и утабао, Светитељ је породио и утемељио идентитет и систем вредности нашег хришћанског народа. Бринући, тако, и о духовном и о друштвено-културном устројењу, поретку и напретку свог народа, написао је чувени Номоканон који је значајно допринео обликовању менталитета, сензибилитета и културе нашег народа. Савин систем вредности јесте систем универзално-обогаћујућих, вечних и непролазних јеванђелских вредности, које се стичу у ризници човекових унутарњих дубина, и које су исходиште, мера и орјентир аутентичног живота у било ком времену и простору. Није изненађење, драга децо духовна, чињеница да су други народи и појединци са којима је Сава у свом времену долазио у додир, ма које вере и расе били, препознавали у Светитељу, у најмању руку, аутентичног, извандредног човека, који превазилази скучене људске оквире и калупе. У исто време, сви они су на неки начин, баш због тих вечних Савиних вредности које имају потенцијал да братски прихвате и обогате све без разлике, били и обогаћивани. То Савино предање, које нам је оставио, оспособљава и нас, да попут њега, сведочимо и светлимо то искуство јеванђелске вере у сусрету са било којим народима и културама, на свим меридијанима и у свим временима, тамо где нас је Бог својим промислом поставио. Следовање овом Савином предању, кроз векове, наш народ је учинило кадрим да обогаћује светску културу, али истовремено, и да буде обогаћен другим културама. Плод духовног прегалаштва Савиног јесте и духовни залог трајног јединства српског народа. То је јединство које није изграђивано на спољашњим, пролазним и привременим темељима и вредностима, већ на Христу, као духовном темељу и врховној и непролазној вредности и на Светој Цркви Његовој. Сава је знао да једино ово истинско јединство јесте и залог сваког другог јединства, које превазилази оквире једног народа и простора. Зато је сасвим јасно како је на темељу оваквог уверења Сава развио љубав и благонаклоност према другим народима, али, сходно томе, и уживао љубав и благонаклоност других. Ова благословена размена и обогаћивање јесте и прихватање другог и другачијег, и у исто време афирмисање свог, личног. Стога, оно што нас Сава поучава јесте - да бисмо били универзални, морамо најпре бити своји. Да бисмо истински волели и поштовали своје, морамо имати Савину, односно јеванђелску - Христову љубав, којом Он воли читав свет и сваког човека. Као добар пример овакве Савине вере и светосавског система вредност, јесте ви, чеда Светог Саве, младице родне и плодне. Иако сте расути по свету и интегрисани у просторе у којима живите, само када је вера међу вама жива и када живите њом, ви осећате и посебно јединство међу собом, али и истинско јединство са својом матицом. То је јединство у Цркви православној, јединство по живој православној вери. Стога, нема туђе земље, јер је сва Господња. И наша је, ако смо ми Господњи, ако смо Савини, ако смо на Савином путу. На данашњи дан, призивамо молитве Светог Саве, који, будући српскога рода, као светитељ Божији припада свим људима, и свима онима који му се обраћају са молитвом отвореног срца излази у сусрет, као отац, брат и пријатељ. Честитајући свима данашњи празник Светог оца нашег Саве, желим добро здравље, мир духовни и истински напредак свима вама браћо и сестре, вашим сродницима и свим људима добре воље. Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски Порфирије Извор: Инфо-служба СПЦ

Сваки стих једног од мојих омиљених псалама је драгоцени бисер, највиша мудрост. Укратко о његовом значењу, можемо рећи: «уздај се у Господа и чини добро». Изгледа лако, али је изузетно тешко постићи. Господ је створио људе са слободном вољом, да они сами бирају свој животни пут: биће то служење истини, зрачење доброте, дела милосрђа, љубав према људима – или пут преко људских глава, одбацивање истине и љубави, служење себи и својим страстима. Спаситељ би у тренутку могао да нас све одведе ка доброти и радости својом вољом и снагом, али овај избор препушта нама. Он чека потчињавање, коjе jе слободно, с љубављу, а не насилно потчињавање, наметнуто споља. Он жуди да пронађе у људском срцу веру и несебичну љубав према Њему, и, нашавши је, спасава таквог човека, дарује му све потребно и лепо. Ово стоји у псалму: «Тјеши се Господом, и учиниће ти што ти срце жели». Господ је спреман да испуни све наше најдраже и најскривеније жеље, само се уздајте у Њега и отворите му се, будите са Њим, не бежите: «Предај Господу пут свој и уздај се у њега, он ће учинити. И извешће као видјело правду твоју, и правицу твоју као подне». По жељи Творца, наша срца треба да постану храмови Духа Светога – чиста, испуњена љубављу према Творцу и одбацивањем сваког зла. «Не знате ли да сте храм Божији и да Дух Божији обитава у вама?» (1 Кор 3, 16): «Утишај гњев и остави јарост; немој се дражити да зло чиниш. Јер ће се истријебити који чине зло, а који чекају Господа наслиједиће земљу». Псалам открива тајну благостања и дуговечности: «Уклањај се ода зла, и чини добро, и живи довијека». Ако човек учини послушност Богу главним циљем свог живота, онда ће бити благословен: «Чекај Господа и држи се пута његова, и Он ће те поставити да владаш земљом». 37. псалам је написао цар Давид у својим поодмаклим годинама и представља практичан савет човеку као путоказ у животу. Ово је јединствено искуство заједнице са Богом, живота у Богу, дато нам као савршен пример вере, каква треба да буде — јака, утешна, инспиративна, лепа. Свет нуди своје законе опстанка и постојања у њему, али сви ти закони и правила су засновани на греху: лажи, злочинама. А вектор даље судбине зависи од наше везаности и припадности свету или Богу, главном избору целог нашег живота. «Свет је плес у којем се добро које долази од Бога судара са злом које долази од створења…» пише Клајв Луис. Само од добре воље сваког од нас зависи да ли ће овај плес постати плес смрти или победа и тријумф духа, доброте и љубави. Митрополит Антоније (Паканич)

Они који заиста учествују у хлебу Евхаристије бивају достојни да учествују у Духу Светоме, и овим светим душама бива допуштено да вечно трају. Јер као што код онога који пије вино, оно доспева до свих његових удова… тако је и са оним који пије крв Христову. Јер Дух Божији који је испијен се смешава са савршеном душом и она се смешава са Духом, и тако удостојена, постаје достојна Господа. Свети Макарије Велики, Духовне беседе Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Патријарх Порфирије: Нека би Господ дао да увек имамо смирења пред Богом и љубави према Њему, а када стојимо на та два камена, двоједином темељу смирења и љубави, ми смо већ овде и сада на врхунцу у Царству небеском. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 30. јануара 2022. године, на празник Преподобног Антонија Великог, светом архијерејском Литургијом у Саборном храму Светог Саве на Врачару. Саслуживали су преосвећена господа епископи далматински Никодим и ремезијански Стефан. Беседу Патријарха српског г. Порфирија доносимо у целости: Браћо и сестре, чули смо одломак из Јеванђеља по Луки, речи самога Господа којима је сувишно било какво тумачење. Oне су саме по себи довољно једноставне и довољно јасне, толико да свако ако их се држи може да расте из тајне у тајну, из Откривења Божјег у Откривење Божје. Ми неретко постављамо многа питања и многе једноставне речи нам нису јасне зато што имамо потребу да правдамо своје слабости, да правдамо своје промашаје, да правдамо свој грех. Реч Јеванђеља, Реч Господња је једноставна и изнутра говори и обраћа се сваком човеку. Стојећи скрушено, скромно и смирено пред лицем Божјим свако од нас могао би да осети и да каже: Господе, ја сам слаб и немоћан, ја сам грешан и не постоји ниједна реч, ниједан разлог спољашњи којим бих се могао оправдати, али хвала Теби, љубави Твојој и Твоме милосрђу што ниси дозволио да све свој склоности пустим да се спонтано развијају у моме животу, јер бих онда био неупоредиво слабији и падао бих још ниже него што сам пао. Дакле, слаб сам и немоћан, промашен и грешан, али Ти, Господе, знаш моје срце и Ти си љубав и Ти можеш све и свакога, па и мене последњег недостојног, узети у наручје своје. Толико је, браћо и сестре, једноставна Реч Божја да њој није потребно никакво додатно тумачење. Исто тако, Реч Божја као упутство за наш живот опет је сасвим једноставна и јасна. Нема тог човека који не зна шта је добро, који не зна шта ваља чинити да бисмо као људи живели у сагласју са оним што је нормално, са оним што је природно наше стање. Бог нам је дао савест и сви изнутра непогрешиво, ако хоћемо да ослушнемо тај глас своје савести, знаћемо шта је исправно, знаћемо да разликујемо црно од белога, знаћемо да разликујемо шта је то здраво, а шта је нездраво. Али ако би неко помислио да, ето, не може довољно јасно и гласно да ослушне и чује своју савест, у данашњем Јеванђељу сам Господ каже: Ако хоћете да уђете у Царство Небеско тј. ако хоћете да будете нормални, читајте Јеванђеље и ту у Јеванђељу вам је дато шта је исправно, а шта неисправно. Дата је истина и она се јасно разликује од лажи. Дакле, у закону Божјем, у заповестима Божјим нама је осликан лик и портрет свакога од нас уколико хоће да се уклопи у оквир замисли Божје, промисла Божјег, Његове љубави. Онда када пођемо путем живота у Христу препознајемо макар понекад да желимо да у потпуности будемо у наручју Божјем, да имамо потребу да се усавршавамо, да идемо ка савршенству. Кроз уста овога младића из Јеванђеља Господ нам је рекао да се држимо заповести Божјих које нас воде у слободу, које не укидају нашу слободу, него напротив воде нас у слободу од греха, од пролазности, од смрти, воде нас у слободу која се зове љубав као потпуно предавање Богу и потпуно предавање себе ближњем. Да би испуњавање заповести заиста било благотворно за нас, да би ослушкивање савести наших било спасоносно за нас, важно је да у темељу нашега труда, ма какав он био, будемо смирени и то управо значи Реч Господња: Ако хоћеш савршен да будеш све што имаш раздели и узми крст свој и пођи за Христом. То је, браћо и сестре, смирење. Шта ова реченица значи? То значи да независно од тога колики је наш иметак, било да имамо много или мало, једнако треба да се одрекнемо тога што имамо, у смислу да знамо да није имање оно што нас чини врлинским људима, да није имање само по себи оно што нам обезбеђује сигурност, оно што нас чини бољима од других, него да колико год имамо, имали мало или много, будемо свесни да наш живот не зависи искључиво и само о земаљском хлебу, који је потребан наравно за наш живот, него да наш живот и смисао нашег постојања зависи од сваке речи која излази из уста Божјих тј. Да поделити оно што имаш, одрећи се онога што имаш то значи ставити Бога на право место у лествици вредности свога живота, никада га не ставити на прво место, да оно што имаш буде и извор твога постојања, своје сигурности, твога достојанства, него да увек будеш свестан да је Христос живи Бог, алфа и омега нашега постојања, да можемо и читав свет задобити и сву славу овога света стећи и притом држати се и закона Божјег, али ако немамо смирења, тј. ако не утемељимо себе на Христу, ако нисмо спремни у сваком тренутку да прихватимо вољу Његову, вољу Његову за нас о нама, са благодарењем онда је несигурно и то што имамо, али је несигуран и чак овај наш ход путем држања заповести. Свака врста везивања.за било што што није Христос нас спречава да до краја препознамо љубав Његову и да се њему свецело предамо било да је материјални иметак, било да се то имање огледа у поседовању врлина, у испуњавању закона, јер онда испуњавање закона постаје спољашње и има за циљ да то други виде, да похвале и препознају, да кажу како смо ми добри и бољи од других. У таквом разумевању и испуњавању закона и поседовања иметка ми смо заправо губитници. Ево, браћо и сестре, све што имамо Христа ради увек да будемо спремни да се одрекнемо, тј. и када то имамо да смо га се већ одрекли, да нам служи као дар Божји уз помоћ којег ми можемо да покажемо, потврдимо и пројавимо своју љубав у односу на ближње тако што то што имамо као дар од Бога не доживљавамо као своје него да делимо са другима било да је у питању материјални или духовни иметак. Нека би Господ дао да увек имамо смирења и љубави, смирења пред Богом и љубави према Њему, а кад стојимо на та два камена, на двоједином темељу смирења и љубави, ми смо већ овде и сада, браћо и сестре, у пуноћи у Царству небеском и на путу савршенства. Да Бог да да утемељимо себе у смирењу и љубави и да онда заиста у савршенству, ка савршенству из славе у славе растемо заједно са свима светима који су остварено Јеванђеље, који су Христос облагодаћени и који славе Њега Једнога у Тројици Бога, и ми им се придружујемо, Оца и Сина и Светога Духа сада увек и у векове векова. Амин! Извор: Инфо-служба СПЦ

Његово Преосвештенство Епископ топлички Г. Јеротеј, викар Патријарха српског началствовао је на светом евхаристијском сабрању у понедељак 31. јануара 2022. године, на дан молитвеног прослављања светог Атанасија Великог и светог Максима Архиепископа српског, у храму посвећеном светом Атанасију Великом у земунском насељу Плави хоризонти. Епископу Јеротеју саслуживало је свештенство Архиепископије београдско –карловачке у молитвеном присуству многобројног верног народа. После прочитаног светог Јеванђеља Епископ Јеротеј се верном народу обратио празничном беседом између осталог рекавши да се Господ обраћа својим ученицима говорећи им да су светлост свету, што значи да и ми православни хришћани треба да светлимо свету онако како Господ каже својим ученицима. Даље у беседи, епископ Јеротеј је додао да треба да живимо јеванђелски, да живимо по заповестима Божијим и да својим добрим примером, дајемо пример другима како треба да живе. Један такав пример својим животом дао је и Свети Атанасије Велики, кога данас прослављамо. Говорећи о животу Светог Атанасија, Епископ Јеротеј је рекао да је он био велики бранилац православља који је живео јеванђељем, и да је својим животом дао пример на који треба да се угледамо. Говорећи о значају вере, Преосвећени Епископ Јеротеј је истакао да нам је потребан ум да би разумели јеванђелске истине, али да нам је потребно срце и послушање да би исправно живели у Цркви. На крају свете Литургије поводом храмовне славе, а у славу и част светог Атанасија Великог, Преосвећени Епископ освештао је славске дарове и преломио славски колач. Извор: Телевизија Храм

У недељу, 17/30. јануара 2022. године, када наша Црква прославља спомен преподобног Антонија Великог, Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Дамаскин је началствовао на светој архијерејској Литургији у храму Светих Кирила и Методија у Новом Саду. Преосвећеном епископу Дамаскину су саслуживали презвитери и ђакони Епархије бачке, као и презвитер Јован Бабић из Архиепископије београдско-карловачке. Пред почетак свете Литургије, Преосвећени владика Дамаскин је рукопроизвео у чин чтеца Филипа Поповића, Милована Добриловића и Луку Леђанца. У својој беседи Епископ мохачки Дамаскин је протумачио јеванђелско зачало о богатом младићу и указао да су се у историји Цркве, за разлику од богатог младића из јеванђелске приче, многи свети определили да оставе земаљска добра и иду за Христом. „Видимо да оно што се тражи од нас јесте управо оно што је речено у данашњем Апостолу, а то је да имамо стрпљење, доброту, кротост, уздржање, а као свезу свега да имамо љубав, која јесте – као што Апостол каже – свеза савршенства. Зато преподобни Антоније и каже, а остало је и записано: Сада се више не бојим Бога, сада га волим. Управо је то она разлика која постоји у нашем односу према Богу. Свети Василије Велики је то делио у три степена: један је робовски однос према Богу, када чинимо нешто јер се плашимо Бога; други је однос слуге или најамника који чини добро да би добио од Бога добро; трећи однос јесте однос љубави, када прихватимо Бога као свога Оца и када свако карање од свога Оца примамо као благослов. Управо такав однос треба и ми да имамо према Богу, јер Бог јесте наш истински Родитељ, јесте наш истински Отац, јесте истински Човекољубац и јесте једини Пријатељ наш, јер једини Он нам може дати живот вечни. Такав исти младић какав је био и преподобни Антоније Велики, био је и наш Свети Сава, који је исто био богат, али га то није спречавало да постане свети у нашој Цркви”, поручио је владика Дамаскин. Током свете Литургије извршена је света Тајна брака – чин венчања Михајла Илића и Ане Хавран из Новог Сада. После свете Литургије, Епископ мохачки је извршио чин освећења крстионице за одрасле особе, која се налази у склопу парохијског дома. По завршетку чина освећења крстионице, владика Дамаскин је похвалио труд свештеникâ при храму Светих Кирила и Методија, изразио благодарност Богу што је храм био испуњен верним народом, као и наду да ће храм засијати у пуној лепоти када буде фрескописан. Настојатељ светог храма, протонамесник Велимир Врућинић, изразио је благодарност епископу Дамаскину на посети храму и служењу свете Литургије и, у име братства храма, уручио му је на дар икону преподобног Јована Дамаскина. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У келији конака Скита Светог Василија – Хрусији, који се налази три километра северно од Хиландара, данас је око 18.30 по грчком времену избио пожар. Захваљујући брзој реакцији грчких ватрогасаца са једним возилом, као и хиландарске монашке ватрогасне службе са два ватрогасна возила, пожар је локализован и угашен до касних вечерњих сати. У пожару није било људских жртава, нити повређених. Пожар је проузроковала пећ на дрва. Ватра је захватила келију, међутим ватрогасци су спречили да изгоре кровна и међуспратна дрвена конструкција, па на конаку није дошло до обрушавања крова, нити се ватра проширила на приземље. Пожар се није проширио ни на остатак средњовековног утврђења и његове највредније делове: цркву Светог Василија, кулу и остатке палате из 14. века. Конак у коме је дошло до пожара датира из 1868. године. Тачне размере оштећења и материјалне штете биће накнадно утврђене. У изгорелој келији нису се налазили предмети са карактером културног добра. О Скиту Светог Василија Скит Светог Василија (познат и као Стари манастир, Свети Василије на мору или Пирг Хрусија) спада у део богатог хиландарског културно-историјског наслеђа на Светој Гори које се налази изван зидина самог манастира Хиландара. На том месту од раније је постојало мање утврђење – пристаниште које је у 14. веку Свети Краљ Милутин знатно проширио и утврдио на захтев хиландарских монаха, како би се заштитили од напада гусара са мора. Краљ Милутин је подигао јако утврђење – пирг (кулу) са црквом на врху посвећену Вазнесењу Христовом. Непосредно после њега, Стефан Дечански изградио је, или завршио започету, другу цркву која је посвећена Св. Василију. По предању за време цара Душана изграђена је палата у источном углу утврђења. Палата као и други бедемски зидови пирга оштећени су и делимично порушени под утицајем земљотреса и зуба времена. У последњој деценији 20. века израђена је дрвена потпорна конструкција са циљем спречавања даљег урушавања зидова палате. Пре неколико година, у склопу Обнове Хиландара, дрвена потпорна конструкција је уклоњена због дотрајалости, а опсежним радовима извршена је конзервација и реконструкција бедемских зидова и зидова палате. На цркви Св. Василија изведени су радови са циљем спречавања продора слане воде које наноси ветар. Скит Св. Василија на мору саставни је део дугорочне заштите и очувања српског културно-историјског наслеђа на Светој Гори. Извор: Хиландар

Црквена општина Нови Сад је и ове године даривала светосавске пoклоне члановима Дечјег хора Црквене општине новосадске. Због школских обавеза на сâм дан празника Светог Саве, уручење поклона је уприличено у недељу, 30. јануара 2022. године, у свечаној дворани Црквене општине новосадске, после редовне хорске пробе. Поклоне су уручили протојереј Миодраг Шипка, архијерејски намесник новосадски први, и протојереј Милан Малинић, парох новосадски. Дечји хор Црквене општине новосадске постоји од 2012. године и основан је са намером да се најмлађи чланови Цркве активно укључе у богослужења. Хором диригује госпођица Милица Грубишић. Сва заинтересована деца која би волела да постану чланови хора могу да се јаве својим парохијским свештеницима како би добили више информација о начину рада хора. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је разговарао јуче и данас, на њихов захтев, са одговорним политичким личностима из Црне Горе: потпредседником Владе г. Дританом Абазовићем, министром просвете, културе, науке и спорта др Весном Братић, председником Социјалистичке народне партије г. Владимиром Јоковићем, вођама Демократског фронта г. Небојшом Медојевићем, г. Андријом Мандићем и г. Миланом Кнежевићем, као и министром пољопривреде мр Александром Стијовићем и донедавним министром правде др Владимиром Лепосавићем. Првојерарарх Српске Православне Цркве је са пуним уважавањем и поштовањем саслушао њихово виђење ситуације и прилика у Црној Гори. Патријарх Порфирије је свакоме од саговорника изразио једини могући став да се Црква ни на који начин не уплиће у страначка надметања већ да своју бригу и молитве упућује Спаситељу за добро, мир и напредак свих грађана Црне Горе. Саговорници Његове Светости су се посебно интересовали за потписивање Темељног уговора између Српске Православне Цркве и Црне Горе. Патријарх је обрадован чињеницом да сви његови саговорници разумеју да је питање равноправности цркава и верских заједница цивилизацијског и демократског карактера, а сигуран је да ће Темељни уговор бити потписан чим се нормализују политичке прилике у Црној Гори. Извор: Инфо-служба СПЦ

Свети Сава је рекао: „Чеда моја богољубљена, ми који смо примили од Господа бесмртну веру, толики дар - да не умремо никада, (...) дужни смо да творимо свагда бесмртна дела у Христу.“ Ово нам је, као бесцен благо, на Великом црквено-народном Сабору у Жичи, оставио у аманет наш Свети отац Сава, знајући да ће небо и земља проћи, а да истина и испуњење вере остаје у векове. Непогрешиво уверен да је човеку могуће нешто трајно остварити само вером, Светитељ је, као јеванђелски мудри човек, који своју кућу зида на Стени, а не на песку (Мт 7, 24-25), најпре утврдио Цркву у свом народу као живо огњиште вере. Отуд је ово духовно неимарство Светог Саве по лепоти и вредности узвишеније и лепше од сваког другог градитељства, јер је Светитељ, попут апостола, обликовао срца свог народа овом спасоносном вером која и „горе помера". А на таквој вери је градио унутар свога народа, али и мостове ка другима. Кроз историју човечанства, царства су долазила и пролазила, завојевачи надирали и нетрагом нестајали, али само је Светосавска Црква Христова за све то време достојанствено и одважно сведочила своје неодступно следовање непоткупљивим идеалима Неба, остајући притом на свим овоземаљским голготама уз род Немањин и Савин, неуморно га тешећи и крепећи да издржи и сачека зору сопственог васкрсења. И како онда разумети време у којем данас живимо и како превазићи искушења којима је наше поколење изложено? Свакодневно смо запљускивани информацијама о томе да је читаво човечанство преплављено разним и дубоким кризама у свим сферама живота. Сведоци смо неразумевања, подела и поларизација на свим нивоима међуљудских односа: у породици, у браку, унутар радних колектива и тако даље и тако редом све до великих светских глобалних поедла. Све ове поделе су рефлексије наших унутрашњих располућености између оног што јесмо и оног што неприродно и узалудно покушавамо да будемо. У наше доба, невоље додатно продубљује глобална здравствена пошаст која је читаво човечанство суновратила у амбис неизвесности, још дубље отуђености и страха. У човековим унутрашњим пространствима, која нису испуњена вером, расту недоумице, увећавају се страхови, бујају слабости. Тако живот у заједници постаје кошмар. Због тога, човек без аутентичног искуства ове Савине вере лако би дошао до језивог закључка: ништа нема смисла или други, мој ближњи, јесте моја претња, моја претња, мој пакао. У времену девалвације непролазних, аутентичних вредности, човеку је вера потребнија него икада. Вера у то да смо ми чеда Неба, а не само пород земљин; да се свако од људи с разлогом обрео на овом успутном боравишту које називамо земљом. У таквом резоновању човек усељава у своје срце веру да за њега, његовог ближњег и сваког човека постоји план, промисао и дубоки смисао. У потрошачком и времену нарцисоидности, када је све доминантно усмерено ка забораву Христа као Хлеба живота, потребно је опомињати се Господњих речи: „Не живи човек о самом хлебу, но о свакој речи која излази из уста Божјих" (Мт 4, 4). То је Савина вера. То је Савин систем вредности. Светитељ нас подсећа да се старамо о својим ближњима јер су нам Богом дати да се не бисмо изгубили у самоћи или утопили у смртоносном мору егоизма. Савина вера исцељује душу, јача вољу, пружа храброст и снагу да срцем загрлимо ближње и никад да не упиремо прстом тражећи у њима ,,кривце“; да у односу са нашим комшијама, ма којој вери и народу припадали негујемо искрено пријатељство које неће моћи да угрозе испади појединаца било које стране, да батина и песница ни по коју цену не изражавају међуљудске односе у нашој средини, да разумемо да смо сви једни другима потребни. Зато је наш категорички императив, молба и благослов: Ближњи је мој рај! Наш истински ближњи је најпре Бог, и сваки други човек као жива икона Његова. Искуство вере у Христа, светосавске вере, неутралише поделе, раздоре, искључивости које су посебна пошаст савременог доба и које не мимоилазе ни наше народно биће. Искуство вере изграђује поврење као прави аутентични стваралачки простор. Велики апостол народа Павле, на кога се по свему угледао и равноапостолни Светитељ и отац наш Сава, поучава хришћане: „Вером ходимо, а не гледањем“ (2 Кор 5, 7). Зато, духовна децо, гледајте вером у Христа, вером ходите, чеда Светог Саве! Вером, која премешта и горе, а камоли привремене препреке; вером, која неравнине и стазе живота поравнава; вером, која жалости и невоље у радости и вечне победе премеће. Вера извор свакога блага Светога Саве. Срећан и благословен данашњи празник свима и посебно срећна и благословена школска слава Свети Сава. Беседа изговорена на Светосавској академији 27. јануара 2022. године Извор: Инфо-служба СПЦ

Патријарх Порфирије: Данас се радујемо духовно као хришћани, али се радујемо и као православни Срби, јер данас славимо родоначелника нашег рода, онога који нас је родио у Христу, онога који нас је родио Духом Светим, онога који је једном за свагда трасирао пут којим иде и треба да иде српски народ. Тај пут јесте пут Христов, јесте пут Јеванђеља Христовог. Свети Сава, први Архиепископ српски, прослављен је 27. јануара 2022. године светом архијерејском Литургијом којом је, у заветном храму српског народна на Врачару, началствовао Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, чију беседу доносимо у наставку: У име Оца и Сина и Светога Духа! Браћо и сестре, радујемо се данас, радујемо се радошћу духовном, радујемо се као хришћани, али се радујемо и као православни Срби, јер данас славимо родоначелника нашег рода, онога који нас је родио у Христу, онога који нас је родио Духом Светим. Славимо данас онога који је једампут за свагда трасирао пут којим иде и треба да иде српски народ. Тај пут јесте пут Христов јесте пут Јеванђеља Христовог. Славимо онога који је установио систем вредности по којем се рађамо, живимо и одлазимо из овога света. Славимо светитеља Саву, првог Архиепископа српског, првог Архиепископа наше Цркве. Он је успоставио систем вредности којим је наш народ кроз векове градио своје духовно биће, градио свој култ, тј. своју веру, а из култа, тј. кроз своју веру градио је и своју културу. Градио ју је тако да она има лични, саборни, наш печат. Управо због тога што је прожета Јеванђељем и Христом она је стекла способност да превазиђе уске границе себе, тј. једнога народа и постане део универзалне, свеопште, свечовечанске културе. О Светом Сави сви много знамо. О њему се може говорити са разних аспеката: да је био мудар човек, да је био велики дипломата, да је градио мостове између људи и народа, да је сретао и оне који представљају друге народе, друге религије, друге културе, и да су га сви у сусрету са њим истински заволели, а кроз њега заволели и његов народ. Можемо говорити о томе да је био велики градитељ, да је био просветитељ, да је зидао школе, путеве и болнице, да је организовао економски живот свога народа. Можемо говорити много о томе да је био човекољубив, филантроп, миротворац, о томе да није разликовао људе, да је у свакоме гледао икону Божју и једнако вредног човека пред Богом. Још много тога можемо говорити говорити о Светом Сави коме је посвећен храм у коме се данас налазимо. Налазимо се у Саборном храму нашег народа. На месту на којем су хтели да укину и да избришу значај Светог Саве у своме народу не само да је никао овај велелепни храм него је и наш народ сабран у њему, сабирајући се молитвама Светог Саве у личности Христовој, изградио себе као тело Његово, као Цркву. Дакле, тамо где је неко хтео да раслаби наш народ, слабећи или мислећи да може да раслаби име или утицај Светога Саве, родила се истинска и права велика снага, баш по речима апостола Павла да онда када изгледа да смо слаби и немоћни уколико смо у Христу, уколико се Њему обраћамо, уколико призивамо Његову благодат - постајемо силни и снажни. Баш онако како смо чули у данашњем Јеванђељу где сам Господ за себе каже: Ја сам врата Спасења. Он је, дакле, пут у снагу, у силу, али пре свега у смисао. Дакле, Свети Сава је велики и највећи по много чему у нашем народу. Он је просветитељ нашег народа, али баш због тога што је разумео реч Христову да је Христос смисао пут и живот, баш због тога и пре свега због тога што је постао свети, што је постао светитељ. Свети Сава је, дакле, просветитељ нашег народа, јер је светитељ Христов. Он је највећи по томе што је у нашем народу утемељио православну веру, веру у Христа, веру у Бога, не веру у силу коју треба умилостивити, не веру у онога коме се треба додворити јер страхујемо од њега, не ни веру онога чије ћемо законе испуњавати и због тога очекивати адекватну награду. Бог откривен у Христу, Син Божји, Христос, јесте Бог љубав у својој суштини, а то значи да је Свети Сава утемељио аутентичну, јеванђељску, православну веру у нашем народу која значи поверење у Бога који је љубав, поверење у Његов промисао, поверење у то да он боље од нас зна шта је за нас најбоље. Свети Сава је увео наш народ у веру која је смисао постојања, не тек нека метафизичка сила, него Један у Тројици Бог, Личност која даје смисао нашем постојању у свему. И онда када нам све иде од руке, али у истој мери онда када посрћемо и када се не реализују наши планови онако како смо их замислили, може бити да у том тренутку у нашој души бива изазвано незадовољство, чак и гунђање у односу на Бога, понекад да дођемо и на границу хуле. Али ако смо истрајни у оној вери која јесте поверење, у вери светосавској, пре или касније спознаћемо да је, како јеванђелист Јован каже за Сина Божјег, Он Логос - смисао. Спознавши Њега као смисао препознаћемо смисао и у свему у шта нас је Бог увео. Нашавши се у датим околностима имамо увек шансу да растемо, да растемо у љубави, да растемо у праштању, да растемо у смирењу које није тек психолошки мир и психолошка хармонија у нама, него експлозија, вулкан смисла у којем све споља може да изгледа мирно, а у дубинама наше душе буја најбогатији, најразоврснији живот у Христу, духовни живот. Дакле, браћо и сестре, драга децо, данас славимо Светог Саву који је пре свега ваш заштитник. Кад год имате неку недоумицу, кад год вам је тешко, обратите се Светом Сави молитвом и знајте да ће чути ваш глас, глас вашег срца. Али и кад сте радосни, немојте опет заборавити на Светог Саву. Њему будете благодарни, а кроз њега наравно и Ономе који је темељ његовог живота, али и живота свих нас. Обратимо се Христу, Пресветој Богородици, да они буду са нама у све дане нашега живота. Нека је срећна данашња слава, браћо и сестре, слава нашег православног српског народа. Свети Сава јесте наш родоначелник у Духу Светом, у Христу наш духовни отац, али као светитељ Божји он је и неко ко превазилази границе нашега народа и оквире наше помесне Цркве и припада свим људима као и сваки светитељ. Нека је срећна и благословена слава! Срећан и благословен данашњи празник! Нека је благословено све нашој деци! Нека им Свети Сава буде и покровитељ и пример за углед. Срећна слава и да сте сви благословени! * * * Његовј Светости Патријарху саслуживали су преосвећена господа епископи ремезијански Стефан, топлички Јеротеј, марчански Сава, многобројни презвитери и ђакони, међу којима је био и протојереј Леонид Калињин, председник Експертског савета Руске Православне Цркве за црквену уметност, архитектуру и рестаурацију. Лепоти свете службе Божје допринело је појање хорова храма Светог Саве. На крају eвхаристијског сабрања патријарх Порфирије је освештао славске дарове и благословио верни народ који је испунио храм Светог Саве. Патријарх је честитао славу најмлађим светосавцим, њиховим учитељима и наставницима, свима онима који уче од вртића па све до највиших академских установа. Празничном сабрању присуствовали су директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама др Владимир Рогановић и најбољи светски тенисер Новак Ђоковић. Извор: Инфо-служба СПЦ

Светосавска беседа катихете Бранислава Илића "Свети Сава - светитељ који је охристовио народ", изговорена о Савиндану 2022. лета Господњег. Високопречасни и пречасни оци, уважена директорка овог храма науке, поштоване колеге наставници и учитељи, драга браћо и сестре, драги ученици, благословена децо Светога Саве. Један од највећих учитеља и светих oтаца Цркве Христове из векова када је она још увек била јединствена и неподељена, Свети Августин, износећи искуство васељенског (универзалног) хришћанства, рекао је и записао следеће, за све нас веома подстицајне речи: Језик није ни у ком случају довољан да би се говорило о Богу. Човек, ипак, жели да изрази своје усхићење, своје одушевљење. Зато му не преостаје ништа друго до да пева. Певати Богу препорука је самог Светог писма, како Старог, тако и Новог завета. Псалмопојац Давид позива народ који је припремио пут за долазак Исуса Христа, да пева, речима: „Појте, Богу нашем, појте, појте Цару нашем, појте!“ (Пс 46, 6) и додаје: „Хвалите Бога и певајте му уз глас трубни, уз псалтир, гусле, бубњеве, жице и све инструменте“ (Пс 150), не заборављајући најузвишенији, глас људски: „Покликни Богу сва земљо, запевајте људи, славу имену његовом“. Остајући веран библијским поукама и истинама, највећи рођени у нашем роду, Свети кога данас прослављамо, пренео је своме потомству аутентичну поруку апостола Павла: „Обуците се у љубав, свезу савршенства, разговарајте међусобно у псалмима и славопојима и песмама духовним, у благодати певајући Господу у срцима својим“ (уп. Кол 3, 16). Овоме нас је учио наш први архиепископ. Наш род са поносом истиче да има светитеља који се до те мере уподобио Христу да је народ Божији још за живота Савина у њему препознао свога Оца. Свa дубинa, вeличинa и сjaj нaшeг нaрoдa мoжe сe изрaзити крoз личнoст свeтoг чoвeкa, духoвнoг заштитника и молитвеника свих Србa – Свeтoг Сaву o кoмe зaтo и пeвaмo дa je нaстaвник, првoпрeстoлник и учитeљ путa кojи вoди у живoт. У њeму су сaбрaни кaрaктeри - принцa и мoнaхa, прaвникa и прoсвeтитeљa, књижeвникa и рaдникa, пaстирa и прeдвoдникa, нeимaрa и видaрa, чудoтвoрцa, утeшитeљa и држaвникa, a изнaд свeгa свeтитeљa Божијег. Диван је Бог у светима својим, а данас је најдивнији у личности Светога Саве, светитеља који нас сабира, молитвеника који је наш мост ка Господу, и вечног пастира и учитеља који нас учи вечној науци Божијој. Oн је издејствовао аутокефалност Српској Цркви и као њен први Архиепископ организовао њен духовни живот у једанаест епархија, са многобројним манастирима и протопопијатима. Он је преусмерио развој српске сакралне архитектуре изградњом храма Спасовог у Жичи и отворио нове хоризонте српског живописа сликарским програмима Студенице и Жиче. Он је отац српске књижевности као писац Житија Светог Симеона и аутор писама и беседа. Он је утемељио српско црквено право како типицима за Карејску испосницу и манастире Хиландар и Студеницу тако и чувеним Законоправилом (Номоканоном) и хрисовуљама које је са оцем и братом писао. Он је обављао важне државне и дипломатске мисије са Бугарима и Угрима, неговао добре односе са источним патријаршијама, одржавао деликатне црквено-политичке односе са Римом и био пионир међурелигијског дијалога са исламом. Он је подигао или као други ктитор обновио и великодушно даривао манастире Хиландар, Ватопед, Ивирон, Велику Лавру, Каракал, Ксиропотам и Филотеј на Светој Гори, Жичу, Милешеву и студеничке испоснице у Србији, манастире и цркве у Јерусалиму, Витлејему, Александрији и Солуну, као и у Риму и Барију. Он је поставио темеље српске медицине оснивањем болницâ у Хиландару и Студеници. Он је неуморно радио на просвећивању свог народа светлошћу јеванђелске истине. Он је код Срба неуморно развијао љубав према богослужењу, показавши им, својим примером, обједињен молитвени подвиг заједничке и појединачне молитве, као и љубав према богослужбеним традицијама преднемањићке Србије, Свете Горе, Цариграда и Јерусалима. Нajвaжниja кaрaктeристикa дeлa Свeтoгa Сaвe jeстe oхристoвљeњe српскoг нaрoдa, a нe ствaрaњe идeoлoгиje. Кaд гoд гoвoримo o Свeтoсaвљу, драга децо, морамо да сe чувамо дa нe oдвajaмo Свeтoг Сaву oд Христa. Jeр aкo Свeтoг Сaву oдвojимo oд Христa или Христa зaмeнимo Свeтим Сaвoм, oндa ту вишe нeмa Свeтoг Сaвe кao Свeтитeљa и Христoвoг чoвeкa. Сaмo aкo крoз Христa приступaмo Свeтoм Сaви, мoћи ћeмo дa рaзумeмo њeгoв мoнaшки зaвeт, рaд нa стицaњу aутoкeфaлиje Црквe и прoсвeтитeљску мисиjу нa пoљу oписмeњaвaњa и вaспитнo-oбрaзoвaнoг рaдa. На крају овог скромног, али искреног и срдачног слова о светом Сави као сведоку љубави Божје, узносим молитве Троједином Богу љубави, да наставнике и учитеље сачува у мудрости и одговорности, да труд ове дивне и неуморне деце награди сваким успехом и напретком, а све нас овде сабране, да сачува у љубави својој и овом празничном расположењу којим нас је благословио Он – једини вечни и непролазни Учитељ наш, и Његов угодник Свети Сава. Амин. катихета Бранислав Илић о Савиндану, 2022. лета Господњег * * * Савинданска прослава у Основној школи „Михајло Пупинˮ Литургијска прослава Савиндана у Светосимеоновском храму у новосадском насељу Ветерник

После литургијског сабрања у Светосимеоновском храму, празнична радост настављена је свечаном светосавском прославом у свечаној дворани старе Основне школе „Михајло Пупинˮ у новосадском насељу Ветерник. Повезане вести: Светосавска беседа катихете Бранислава Илића: Свети Сава - светитељ који је охристовио народ Литургијска прослава Савиндана у Светосимеоновском храму у новосадском насељу Ветерник Свечаност прослављања школске славе почела је чином благосиљања славских приноса, који је служио презвитер Лазар Мајсторовић, надлежни парох, уз саслужење протопрезвитерâ Борислава Милића и Предрага Билића, пароха ветерничких, као и уз појање деце полазника верске наставе и њихових надлежних вероучитеља. Сабране је речима пригодне беседе поучио отац Лазар говорећи о правилном поимању просвете и просветитељства, указујући да је Свети Сава као светитељ Христов утемељио основе истинског образовања које приводи Христу и уводи у вечну заједницу са Њим. У наставку сабране је поздравила директорка школе Радослава Ступар, која је у свом надахнутом излагању говорила о ветерничком храму и школи као храму науке: „Имамо на уму и у срцу истину да је наш храм у Ветернику посвећен преподобном Симеону Мироточивом, оцу Светог Саве. Имајући то у виду, поносно можемо рећи да ветернички храм Светог Симеона и наша школа као храм науке који слави Светог Саву јесу два стуба овог нашег насеља.ˮ Овогодишњу светосавску беседу произнео је вероучитељ и катихета Бранислав Илић. „Остајући веран библијским поукама и истинама, највећи рођени у нашем роду, Свети Сава, кога са љубављу прослављамо, пренео је своме потомству аутентичну поруку апостола Павла: Обуците се у љубав, свезу савршенства, разговарајте међусобно у псалмима и славопојима и песмама духовним, у благодати певајући Господу у срцима својим (Кол 3, 16). Овоме нас је учио наш први архиепископ. Наш род са поносом истиче да има светитеља који се до те мере уподобио Христу да је народ Божји још за живота Савина у њему препознао свога оца и прозвао га светим. Савин животописац, Доментијан, каже да је наш просветитељ славуј богогласни неуснулих очију, који неућутним божанственим песмама буди (нас) заспале у гресима. Сачувана Савина дела, која су огромним својим делом поезија, потврђују нам истину да је он све таланте које је од Бога на дар добио, умножио, устостручио, па их, онда, Цркви и роду на спасење вратиоˮ, закључио је катихета Бранислав Илић у својој овогодишњој светосавској беседи. Славска свечаност настављена је пригодним програмом који су вероучитељи и учитељи припремили са својим ученицима, прослављајући Господа и Његовог угодника Светог Саву. Приредио: вероучитељ и катихета Бранислав Илић

Празник Светога Саве српског, 14/27. јануара 2022. године, свечано је прослављен торжественим евхаристијским сабрањем у храму Преподобног Симеона Мироточивог у новосадском насељу Ветерник. На светој Литургији началствовао је презвитер Лазар Мајсторовић, парох ветернички, уз саслужење протопрезвитерâ Борислава Милића, пароха ветерничког, и Предрага Билића, настојатеља храма, уз молитвено учешће великог броја народа Божјег. Повезане вести: Савинданска прослава у Основној школи „Михајло Пупинˮ Светосавска беседа катихете Бранислава Илића: Свети Сава - светитељ који је охристовио народ После прочитаног јеванђелског одељка, о значају празника беседио је презвитер Лазар Мајсторовић, који је истакао да је Савино опредељење уобличило посебан, нама Србима бескрајно драгоцен, Светосавски Завет, Христов Нови Завет остварен у историјском искуству српскога народа, Завет безграничне жртвене љубави према свом народу, његовој Цркви и његовој држави, према истини, правди и слободи. Из тог Завета изникао је и потоњи Косовски, Светолазаревски Завет, као и сва друга, у одсудним временима заветна опредељења и дела српског народа. После литургијског отпуста сабраној дечици уручени су пригодни дарови, које је припремила Црквена општина ветерничка. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

,,Ако се у некоме у толикој мери Христос примио и оваплотио и донео плодове у роду нашем - то је Свети Сава. Често ћемо на данашњи дан чути разне похвале и епитете шта је то све Свети Сава учинио за свој род, па ће тако неко истицати да је он био дипломата, неки да је био миротворац, трећи да је био Просветитељ, неки ће нагалашавати да је био Епископ, Архиепископ који је издејствовао аутокефалност за Цркву Христову у српским земаљама. Све то је несумњиво тачно и историјски потврђено, али оно што је Светог Саву учинило великим, није ни дипломатија, ни миротворство, ни просвета, него је Богочовек Христосˮ рекао је Епископ хвостански Јустин беседећи на литургијском сабрању на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Празник Светог Саве, првог српског Архиепископа, 27. јануара 2022. године на Православном богословском факултету Универзитета у Београду молитвено је прослављен у праклису Светог Јована Богослова светом архијерејском Литургијом којом је началствовао Његово Преосвештенство епископ хвостански г. Јустин, викар Патријарха српског, уз саслужење више презвитерâ и ђаконâ. После прочитаног зачала светог Јевађеља, епископ Јустин произнео је празнично слово о великом српском светитељу, наглашавајући његов значај и допринос Цркви Христовој. На самом почетку беседе епископ Јустин се осврнуо на јеванђељску перикопу о Пастиру добром, која упућује и говори о Богочовеку Христу. Епископ Јустин је подсетио да није без разлога Црква установила да се на празнике Светитеља, Божијих угодника који су се прославили у епископском чину, читају оваква Јеванђеља, јер сваки епископ својим бићем, делима и служењем сведочи Христа распетог и васркслог. Епископ Јустин је све пристуне подсетио на речи Патријарха Павла да будемо људи, што је задатак и мисија свих нас - да будемо људи Божији, објашњавајући да то заправо значи да једни друге волимо, да једни другима праштамо, да једни другима помажемо, да једни другима не завидимо, да једни друге не оговарамо, то је оно на шта нас је позивао Свети Сава. ,,Од тога колико смо ми блиски Христу, колико ми волимо Бога и ближњега свога, и колико делимо и сведочимо ту љубав у овоме свету – то је уствари показатељ и духовног стања нашег народа, јер ми смо светлост свету и со земљи. Ако со обљутави, неће бити за друго, него да се проспе и избаци напоље. Дакле, прво себе да просвећујемо, као што је и Свети Сава отишао, побегао, на Свету Гору, отишао из свог рода, да би себе преобразио, да би себе уподобио Богочовеку Христу, и онда се тек вратио и просвећивао свој народ“ истакао је у својој надахнутој беседи епископ Јустин. Након свете архијерејске Литургије преломљен је славски колач и освећено славско жито. Извор: Телевизија Храм

У после подневним часовима молитвена поворка са земним остацима блаженопочившег епископа шабачког Лаврентија, које је из порте шабачког Саборног храма са преосвећеном господом архијерејима, многобројним клиром и верним народом испратио Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, од Саборног храма у Шапцу до задужбине и вечног почивалишта новопрестављеног епископа шабачког, пролазила је кроз знаменита места и предивни природни амбијент који сведочи љубав Божју који је све премудро створио. У свештеној обитељи у Соко Граду, поред свеколиког клира и монаштва Епархије шабачке и других епархије Српске Цркве, више стотина сабраног народа дочекало је земне остатке свога епископа, који је више деценија духовно руководио овај побожни народ који је задојен етосом Светог владике Николаја и Преподобног оца Јустина. У манастирском храму Светог владике Николаја охридског, жичког и свесрпског, служен је мали помен за душу новопрестављеног архипастира шабачког и задужбинара и оснивача ове светиње која као драгоцени бисер духовно озарује овај предивни предео наше благословене земље. Над местом погреба иза олтара манастирског храма, са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Јеротеј, викар Патријарха српског, служио је мали помен. Преосвећеном владици саслуживао је Његово Преосвештенство Епископ хвостански г. Јустин, као и презвитери и ђакони Епархије шабачке и других епархија. Благољпију овог молитвеног чина допринео је знаменити београдски протођакон Стеван Рапајић, који је блаженопочившег владику Лаврентија познавао више од пола века. Земни остаци ревносносног архијереја који је својим самопрегорним радом на организовању српског народа у Епархији коју је водио, допринео формирању нових епархија у дијаспори – у централној и западној Европи, Скандинавији, Великој Британији, у далекој Аустралији, према његовој жељи, са великим поштовањем и љубављу погребено је иза олтара манстирског храма где ће чекати опште васкрсење из мртвих. Вечан ти помен достоблажене и приснопамјатне владико Лаврентије! ХРИСТОС ВАСКРСЕ! Извор: Телевизија Храм

Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Кирил изразио је саучешће поводом смрти најстаријег јерарха Српске Православне Цркве, епископа шабачког Лаврентија. Његовој Светости, Најсветијем Порфирију, Архиепископу пећком, Митрополиту београдско-карловачком, Патријарху српском Ваша Светости, љубљени Сабрате и Саслужитељу при престолу Божијем, Са жаљењем сам сазнао за смрт најстаријег јерарха Српске Православне Цркве, Његовог Преосвештенства епископа шабачког Лаврентија. Овог човека, пуног вере (Дела ап. 6,5), Свемогући је удостојио да више од пола века ради у Његовом Винограду, да се неуморно стара о учвршћивању Светог Православља, оживљавању црквеног живота и духовном порасту стада које му је поверено. Нека Великодаровити Господ, Сила која царује изнад свега, да покаже као причесника Царства Свога (1. глас канона у суботу ујутру) новоупокојеног владику Лаврентија, да га упокоји у небеском рају и да му сазда вечан и блажен помен. Уз искрено саучешће, +КИРИЛ, ПАТРИЈАРХ МОСКОВСКИ И СВЕ РУСИЈЕ Извор: Мospat.ru

"Данас смо се сабрали овде да се помолимо за покој душе доброг слуге Божијег, пастира стада Цркве Христове, епископа Лаврентија и сви знамо да је епископ у Цркви на месту и по обличју Христовом и то је светотајинска реалност. Међутим, без обзира што то јесте тако по својој суштини и природи неопходно је да сваки архијереј, као уосталом и сваки човек на своме месту и са својим даровима, оно што је њему светотајински дато учини реалношћу, учини актуелним у своме животу, својим подвигом и то подвигом Вере, Наде и Љубави", навео је Патријарх Порфирије у својој беседи након опела. Након свете заупокојене Литургије у шабачком Саборном храму светих апостола Петра и Павла Његова Светост Патријарх српски Г. Порфирије служио је опело над земним остацима блаженопочившег епископа Лаврентија. Патријарху Порфирију саслуживали су преосвећена господа Епископи: сремски Василије, врањски Пахомије, зворничко-тузлански и администратор шабачки Фотије, милешевски Атанасије, диселдорфски и немачки Григорије, аустријско-швајцарски Андреј, будимљанско-никшићки Методије, као и викарни епископи Патријарха српског: топлички Јеротеј, хвостански Јустин и моногобројно свештенство и свештеномонаштво из многих епархија СПЦ. Патријах Порфирије је након опела, произнео беседу, у којој је између осталог рекао: "Ми смо браће и сестро сабрали се, да се помолимо за душу епископа Лаврентија, архијереја Цркве Христове, и наравно да би се о њему могле писати књиге како би изнеле све оно што је он чинио управо на том путу афирмисања Христа, пута који је опредељење умањивања себе а увећавања Христа. Али у исто време о владици Лаврентију би се све могло сместити само у неколико реченица што се има рећи о њему, а да би то опет било равно томовима књига које говоре ко је и шта је био. Пре свега зато што он заиста јесте био архијереј Цркве Христове, не само светотајински него и реално, животно, пастирски или тугињски, он је био и туг, служитељ и пастир у исто време и све оно што те две речи обухватају. Служио је на сваком месту земљиног шара, апостолски деловао оснивајући, баш као и апостол Павле, цркве, црквене зајединце и у Европи и све до Аустралије. Служио је службу Христову и у исто време служио је људима." Патријарх Пофририје је додао да је он био пре свега и изнад свега смирен човек. "Био је и философ, философ вере, по философији и мудровању не овога света, него философ Духа Светога, духовно је доказивао и показивао духовним, на духован начин. Имао сам благослов да пре мање од месец дана заједно са Епископом сремским посетим владику Лаврентија. Дошли смо да бисмо га посетивши утешили у његовој болести и немоћи, а сами смо отишли не само обновљени, него са великом духовном снагом и ентузијазмом. Отишли смо отворених очију, ума и срца, како бисмо разумели реченицу коју нам је рекао молећи да му се додели неко да му помаже каже: "Ми не смемо да будемо препрека расту Цркве. Црква мора да расте, и нико од нас није важнији од ње". Додао је да смо сигурни вером самог владике Лаврентија да се он данас радује у наручју Господа његовог и нашег и верујемо да је његова Љубав у односу на Цркву Христову, у односу на народ који је њему поверен, у односу на народ из којег је поникао само добија своје оправдање и свој смисао. Исто тако верујемо да читавим својим бићем он упућује молитву Господу, пре свега за своје патриоте, за народ који му је поверен био и овде и у Немачкој, Европи, Аустралији, за све нас, за све људе, јер он је био човек Христов који није правио разлике међу људима. После опела архијереји предвођени Патријархом Порфиријем учинили су молитвени опход око храма са земним остацима блаженопочившег епископа Лаврентија. Затим су земни остаци новопрестављеног епископа шабачког Лаврентија, које је из порте Саборног храма у Шапцу са преосвећеном господом епископима, сабраним клиром и верним народом испратио Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије кренули ка манастиру Св. Владике Николаја у Соко Граду. Тело упокојеног епископа шабачког Лаврентија биће погребено у порти његове задужбине, где ће чекати опште васкрсење у које непоколебљиво верујемо и којем се надамо. Извор: Телевизија Храм

Поводом упокојења новопрестављеног епископа шабачког Лаврентија (1935-2022), са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Његово Преосвештенство Епископ банатски Никанор началствовао је на светој заупокојеној Литургији у шабачком Саборном храму светих апостола Петра и Павла. Епископу банатском на овом евхаристијском сабрању саслуживали су преосвећена господа архијереји: врањски Пахомије, зворничко-тузлански и администратор шабачки Фотије, милешевски Атанасије, диселдорфски и немачки Григорије, аустријско-швајцарски Андреј, будимљанско-никшићки Методије, као и викарни епископи Патријарха српског: топлички Јеротеј, хвостански Јустин, уз молитвено присуство Епископа сремског Г. Василија. Уз саслужење великог броја презвитерâ и ђаконâ из свих епархија широм Српске Цркве, који су дошли да узнесу молитве за новоупокојеног епископа Лаврентија, чији живот је био непрестано служење и богослужење. Да је долазак великог владике Лаврентија на катедру шабачких епископа био изненадна хука и земљотрес, попут новозаветних знакова који су пропратили Господњу Пасху и Педесетницу. Као киша на пустињу или поток на сасушену земљу (Пс 107, 35), доказује молитвено присуство свеколиког клира и верног народа Божјег сабраног око Трпезе Господње на овом литургијском сабрању, као и око одра њиховог блаженопочившег духовног архипастира, оца и учитеља, који је свима био све, не би ли неког придобио за Христа. Поред многобројног верног народа Литургији присуствовали су Никола Селаковић, министар спољних послова Србије, Бранислав Недимовић, потпредседник Владе Србије и министар пољопривреде, шумарства и водопривреде, др Владимир Рогановић, директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама, принц Филип Карађорђевић и принцеза Даница, Александар Пајић, градоначелник Града Шапца, преузвишени београдски надбискуп Станислав Хочевар и представници исламске вероисповести. Сабрана Црква Божја предвођена Епископом Никанором, на данашњем евхаристијском сабрању које благовести силу Васкрсења, може делатно да схвати да су и њихова срца горела, као оној двојици ученика Господњих на путу за Емаус, док им је он тумачио Писма. Данас када епископа Лаврентија погребу у његовој задужбини, и када постане невидљив за наше очи, до поновног сусрета у Царству небеском, познаваћемо га „у ломљењу Хлеба“ (Лк 24, 35), у тајни Литургије, у тајни Христове љубави, за коју и којом је живео. Радосна туга провејава овим евхаристијским сабрањем, туга због привременог растанка са архијерејем којем је Господ дао не само дуге године живота и битисања на земљи, већ надземаљске дарове у служењу и вођењу Цркве Божје где год је архијереј био. А радост, јер је радост васкрсења и вера у васкрсење била смисао целокупног живота и дела овог епископа који је на монашењу понео име великог и светог архиђакона Лаврентија. На крају свете Литургије пригодним словом у име свештенства, монаштва и верног народа обратио се архимандрит Нифонт . Такође, присутнима се обратио и министар Селаковић, у име председника Републике Србије, господина Александра Вучића. Извор: Телевизија Храм

Доносимо ауторски текст Бранке Бешевић Гајић, филмске редитељке и сценаристкиње, који је написала за интернет страницу "Ризница литургијског богословља и живота", наглашавајући да је њено успешно делање у области уметности и културе утемељено на хришћанском начину постојања. Повезан садржај: Бранка Бешевић Гајић: Црква је потребна уметницима и уметници су потребни Цркви Трудим се да се моји филмови заснивају на тежњи да сваки појединац преиспита себе и сврху свог постојања. Стварам по узору на Андреја Тарковског који је и сам рекао: ”Чини ми се да појединац данас стоји на раскршћу, суочен са избором да или настави са новим технологијама и бескрајним умножавањем материјалних добара, или да пронађе пут који ће водити духовној одговорности, пут који би на крају могао да значи не само његово лично спасење већ очување друштва уопште; другим речима окретање Богу.” Чувам свој мир и не дам га ни за шта на свету. Након много разочарања током мог одрастања, распада домовине СФРЈ, у којој сам рођена, затим као дете из “другог” брака, које нигде није осећало припадност јер ниједној ни другој страни није било довољно добро, у вези са тим, још од најранијег узраста молитва је мој разговор са Богом, осећам мир у цркви. Кроз преиспитивање сопствених поступака, кроз исповест осетила сам и сама своје преумљење где сам одавно схватила да је “проклет човек који се ослони на човека” и да без благодати духа Светога наш живот није могућ, тако сам и пронашла свој пут где сам схватила да је уметност дар и да је она поента мог битисања, ту сам осетила припадност и академија је била мој дом, где сам изградила своје самопоуздање и где сам свој дар обликовала. Све даље је усавршавање и надоградња. Током студентских дана гледала сам непрестано филмове Андреја Тарковског и у њима сам проналазила инспирацију. Док за разумевање лика и дела великог Тарковског веома ми је помогла књига “Недоречености Андреја Тарковског” као и сам аутор, редитељ Мирослав Бата Петровић, који је посветио шест деценија свог живота проучавајући Тарковског који га и дан данас проучава, поред факултета, такође и рад у Фикс Фокусу веома је утицао на мене, тако да сам веома захвална својим драмским педагозима и дивним професорима који су заслужни за истрајност на мом професионалном путу. Тежим ка томе да се мој рад заснива на слици доживљаја, такође по узору на Тарковског с идејом да филм не треба да препричава литерарне садржаје јер то је посао литературе. Тарковски је рекао: „Литерарни садржаји су најчешће наметнути филму као арматурно ткиво које држи филм (тј. пажњу гледалаца), а у суштини то је потпуно неприродно и непримерено филму као аутохтоном и аутономном медију и уметничком језику.“ То је злоупотреба филма због комерцијалних потреба. Такође уметничко-истраживачки рад је један од веома битних елемената када је у питању метода на којој заснивам свој рад јер треба склопити и заокружити једну целину аутентичних чињеница и као плод дати уметност као есенцију свог бића и као резултат инкорпорирати и елементе фикције, утемељити их у времену, и у простору у којем се радња одвија. Материјалне грешке су недопустиве и истраживачки поступак је веома битан процес рада на филму јер филм је истина. Доживљај узвишености завршава се враћањем од утиска природе величине ка моралном достојанству човека, које је веће од сваког броја, али веће и од снаге у природи. По њему Бог је апсолутно узвишен, као бесконачно и недостижно, пробија се кроз сву делимичну узвишеност у природи и духовном животу. Метод Андреја Арсењевича Тарковског пре свега је у тајни, духовности, недоречености и моралу кроз те елементе он гради свој јединствени метод који кроз ликове и кадрове имплементира у своја дела. Инспирисана његовим делима издржала сам најтеже животне ситуације попут одласка у вечност блиских и вољених, али тако и оне животне околности када вас људи у које сте веровали повреде, то је можда чак и гора бол од смрти блиских јер смрт не постоји, то је само растанак привремен. Моје срце је било више пута сломљено, издато и изневерено од људи у које сам заиста веровала и које сам веома волела, упркос томе борила сам се са собом и тежила да свима опростим и да све што ме тишти избацим из себе, али са тим људима иако сам им опростила растанак је заувек, не желим их више ни на који начин у својој близини иако се молим за своје непријатеље, тачка је стављена за сва времена са тенденцијом да не генерализујем да су сви људи исти и са вером да на овом свету ипак постоји она мањина која овај свет чини лепшим и моје срце је и даље препуно љубави и отворено за све људе добре воље. Тежим ка новим сазнањима и трудим се да сваким даном нешто ново научим, уметност ми даје снагу да се издигнем изнад сваке ситуације. Волим све људе добре воље на овом свету без обзира на веру, националност и боју коже. Бог је један и сходно томе треба да волимо све добре људе јер они су иконе Божије. Управо у томе је мисија мог стваралаштва и сходно том приступу филм је пре свега морално дело и сваки човек бавећи се уметношћу првенствено доживљава катарзу своје душе и као такав се духовно усавршава и зри, пењући се лествицама ка Царству небеском. Као и увек за крај цитираћу великог Андреја Тарковског, па свако нека извуче своју поруку: “Пре свега, треба се запитати шта је то уметност. Да ли служи човековом духовном развоју или је саблазан – оно, што се у руском језику зове „прелест“. Тешко је разабрати се у томе. Позваћу се и на великог Толстоја који је сматрао: да би служили, да би остварили највише личне циљеве — није потребно бавити се уметношћу, већ се треба бавити самоусавршавањем. Да би изградили концепцију уметности, пре свега треба одговорити на много важније и општије питање: „У чему је смисао нашег постојања?“ По мом мишљењу, смисао нашег постојања, овде на Земљи је духовно уздизање. Значи да и уметност томе треба да служи.” Крај цитата. Бранка Бешевић Гајић * * * *Животопис филмске редитељке и сценаристкиње Бранке Бешевић Гајић, којој благодаримо на овом надахнутом и поучном тексту, можете прочитати ОВДЕ. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

На Инстаграм налогу Његове Светости 24. јануара је објављено: Благодарим Богу и Светитељима Његовим на молитвеном посредовању које ме је опоравило од инфекције вирусом корона. Благодарим оцима, браћи и сестрама у Христу који су се молили за здравље свих нас и старали за наш брз опоравак. Нека Господ оздрави све који болују и укрепи све који их лече, нека свима подари мир и радост у Духу Светом - да се тако окрепљени саберемо у храму Светог Саве на дан његовог свештеног спомена, 27. jануaра како бисмо торжествено прославили нашег Првог Архиепископа и Просветитеља. Благослов Божији нека буде са свима вама.

Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански и администратор Епархије шабачке г. Фотије служио је помен новопрестављеном архијереју Српске Православне Цркве, Преосвећеном епископу шабачком г. Лаврентију у Саборном храму светих апостола Петра и Павла у Шапцу. Извор: Епархија зворничко-тузланска

Поводом престављења епископа шабачког Лаврентија, редакција Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке, приредила је специјални разговор са протођаконом Стеваном Рапајићем који је гледаоцима једине црквене Телевизије у Српској Православној Цркви предочио животна сећања на новопрестављеног епископа Лаврентија чије име ће засигурно остати златним словима записано у историји наше помесне Цркве. Повезан садржај: У спомен на блаженопочившег епископа шабачког Лаврентија (1935-2022) Будући да је протођакон Стеван познавао блаженопочившег епископа Лаврентија пуна пола века, говорио је о усрдном служењу овог јерарха који је задојен љубављу према своме Господу заорао дубоку бразду у Винограду Господњем, иако време његовог архипастировања није било лако. Епископ Лаврентије је био милосрдан, трудио се да у сваком човеку види оно најлепше, био је то духовни архипастир испуњен непосредошћу и љубављу према свима, рекао је протођакон Стеван дирљиво говорећи о епископу Лаврентију као човеку љубави. Сведочанство о неизмерној љубави почившег епископа шабачког, протођакон Стеван је крунисао подсећањем да је више од половине житеља Београда испратило дотадашњег викарног епископа моравичког Лаврентија, на ново послушање у далеку Аустралију. У наставку разговора протођакон Стеван је говорио о бројним духовним и породичним везама које су га повезивале са блаженопочившим епископом Лаврентијем који је свакога човека прихватао као вечног и непролазног брата, а ту своју љубав и милосрђе владика је преносио и на животиње и целокупну творевину Божију. Извор: Ризница литургијског богословља и живота  

-Блаженог спомена епископ Лука живео је скромно, ненаметљиво, тихо, монашки, без потребе да било коме то објављује. Носио је свој животни крст како је знао и умео према сили и мери Богом дарованих талената. Учинио је много иако то многи не знају, али је важно да то зна Бог коме служимо и да нас Он чува у своме сећању, а то значи да живимо у вечности, рекао је епископ Јустин поводом четрдесет дана од упокојења епископа Луке. Поводом четрдесет дана од упокојења Епископа западноевропског Луке, 25. јануара 2022. године, по благослову Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, у манастиру Ваведења Пресвете Богородице свету заупокојену Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ хвостански г. Јустин, викар Патријарха српског. На крају свете Литургије Преосвећена господа Епископи ремезијански Стефан, топлички Јеротеј и хвостански Јустин, викари Патријарха српског, служили су четрдесетодневни парастос блаженопочившем епископу Луки. -Сабрали смо се на светој Литургији која јесте догађај који брише све границе између прошлости, садашњости и будућности, брише поделе између нас овде и оних тамо које називамо упокојенима и све друге могуће и немогуће поделе овога света и века. Света Литургија јесте откровење долазећега Царства Божјег и отуда се она назива догађај истине, догађај незаборава и догађај вечнога сећања Божјега. Све то је знао и тако је живео блажене успомени достојни отац и епископ наш Лука, који је на скроман и једноставан начин ту тајну у сведочио свима и свакоме, истакао је владика Јустин. -Блаженопочиви епископ Лука имао је пре свега љубав према човеку, ни у једном тренутку не стављајући свој ауторитет епископа изнад своје човечности и своје љубави коју је показивао према свима и свакоме. Живео је скромно, ненаметљиво, тихо, монашки без потребе да било коме то да објављује, носио је свој животни крст како је знао и умео према сили и мери Богом дарованих талената. Учинио је много иако то многи не знају, али је важно да то зна Бог коме служимо и да нас Он чува у своме сећању, а то значи да живимо у вечности. Епископ Лука је служио свету Литургију, приводио је народ ка Христу и уводио народ у тајну вечнога живота кроз Литургију, јер је знао и сведочио да онај који једе Тело Христово и пије крв Његову неће видети смрти вавек. Епископ Лука је он био човек мира, помирења и праштања, поручио је владика Јустин. Извор: Телевизија Храм

-У тајни љубави Божје посебно место заузима Превета Богородица која је Сасуд благодати Божје кроз коју је на овај свет дошао сам Господ Исус Христос, рекао је епископ Сава. Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава, викар Патријарха српског, началствовао је 25. јануара 2022. године, поводом молитвеног спомена у част чудотворне иконе Пресвете Богородице Млекопитатељицена, светом архијерејском Литургијом у храму Светог Јована Владимира. Саслуживало је свештенство и ђаконство Архиепископије београдско-карловачке. -Ових дана у црквеним песмама и химнама слушали смо о улози Пресвете Богородице у домостроју спасења и догађају Оваплоћења Христовог. Кроз два дана прослављамо и празник Светог оца нашег Саве, првог Архиепископа наше Цркве, онога који је устројио нашу Цркву и онога који је просветио народ наш, који је у таму нашега незнања унео светлост Христове науке и Христовом светлошћу обасјао сав наш род, због тога са правом заједно са Светом равноапостолном браћом Кирилом и Методијем и Светога Саву можемо назвати равноапостолним, беседио је владика Сава. -У тајни љубави Божје посебно место заузима Превета Богородица која је Сасуд благодати Божје кроз коју је на овај свет дошао сам Господ Исус Христос. Ми у нашим животима често не разумемо вољу Божју, али ако је прихватимо схватићемо накнадно да све што нам Господ даје јесте ради нашега спасења и нашега добра и уколико у одређеном моменту не разумемо вољу Божју можемо да се сетимо Пресвете Богородице која није разумела тајну која јој је откривена, али са смирењем је прихватила и рекла: Нека ми буде Господе по речи Твојој. Због тога Пресвета Богородица има храброст да се моли и да заступа читав људски род, истакао је владика Сава и подсетио: -Свети Сава је многе манастире посветио Пресветој Богородици, а са једног свог путовања у Свету Земљу донео је и две иконе чудотворне, икону Пресвете Богородице Тројеручице и икону Млекопитатељицу које се и данас чувају на Светој Гори. Извор: Телевизија Храм