Flojd

Преносимо текст монахиње Нине (Кригине), доктора психолошких наука и сестре средњеуралског женског манастира у част иконе Божије Матере „Споритељница хлебов”. Монахиња Нина је и православни психолог, а беседи на веома пријемчив и лако разумљив начин, због чега је њена предавање и беседе одслушало и одгледало много људи и, што је најважније, младих особа.

Грешке предбрачних односа
Серија наших сусрета се зове „Топлина огњишта” и ми желимо да то наше породично огњиште буде топло и пријатно. Али то умногоме зависи од тога како смо проживели живот до склапања брака. Које се ту грешке јављају?
Најраспрострањеније грешке за које ја знам, посматрајући своје окружење, своје студенте, који представљају две супротности, два пола, јесу следеће:
Прва је карактеристична за већи део младих људи који почињу живот, пуних енергије и снаге. Скоро смо спровели анкету међу средњошколцима и поставили им овакво питање: „Можете ли ви себе назвати срећним човеком?” И веома много њих је одговорило: „ Да, наравно“, „Нормално, да“. Они имају такав став. Ако бисмо то питање поставили људима у претпензионом собу, потврдан одговор би се могао чути веома ретко.
Млади људи имају много снаге и уверења да је сав живот испред њих, имају много здравља. И ето то, када је много снаге а мало животног искуства, то је оно што човека заноси. Али касније постаје јако болно, и учињене грешке морају да се исправљају читавог живота. Најраспрострањенија грешка међу младима налази се у њиховом ставу да треба живети срећно и да не треба страдати. Такви људи се често могу видети, јер се веома истичу у гомили.
Ја бих желела и да обратимо пажњу на то да се наша савремена пропаганда труди на сваки начин да импресионира младе људе и убеди их да живот треба да буде непрестани ватромет и да нема потребе о томе размишљати.
Целомудреност
Други распрострањени став код младих јесте да треба узети све од живота. Када почињеш с њима да разговараш и да их испитујеш шта је по њиховом мишљењу љубав, схватиш да љубав за њих подразумева честу промену сексуалних партнера. Колико се само варијанти наслушаш. „Мени је потребно да нађем свог човека“ – говоре неке. Једна моја студенткиња је изјавила да јој је потребно да нађе мушкарца свог сексуалног типа. Уопштено говорећи, они који су се свега нагледали и начитали, имаће и свакакве идеје.
Постоји појава која се зове промискуитет. То је честа промена партнера. Проституција је професија која зарађује новац. А у овој ситуацији човек просто живи само за себе, труди се да узме све од живота максимално, не схватајући да се брзо претвара у канту за смеће. Он не бира за себе другу половину, већ служи као врста смећа.
Разговарала сам с једном девојком која је с болом у гласу говорила: „Сада је моногамија немогућа! Сада сви тако живе! Ако девојка не почне рано да живи с партнером, према њој се односе као да није нормална. Такве људе чак називају и посебним именима.” Када сам се загледала у њене очи, схватила сам да вришти од бола. У очима јој је била нада. Она је тражила да јој докажу да постоје други људи и други односи. Ипак, она се и даље држи својих убеђења.
Када су питали мушкарце да опишу свој идеал жене, постало је јасно да ниједан мушкарац не жели да је његова жена пролазила као барјак од једног мушкарца до другог… Они се труде да такве девојке не изаберу за жену. Оне су потребне за стицање сексуалног искуства. Њих, једноставно говорећи, искоришћавају.
Једна девојка је дала јасан одговор на питање о могућности полних односа с партнером: „Мушкарцу ништа неће бити због тог искуства, а коме треба искоришћена девојка?” Речи „искоришћена девојка” много су ме потресле. Мушкарци су, у ствари, често заинтересовани само за забаву. Њима је добро да искоришћавају жене. Он од живота узима све и од жене узима све. Тим мушкарцима који још нису засновали породицу општим мишљењем је дозвољено да ступе у везу с неколико девојака. Наше баке често говоре: „Нека прошетају, нека се излудирају”. „Излудирају” – како тачна реч! А на девојку се у овој ситуацији ставља печат. Оно што је у нашој култури мушкарцима дозвољено пре брака, женама је забрањено. То треба запамтити!
Рекло би се, шта може бити лоше у ставу: „Ја нећу мењати партнере. Само ћу живети с једним. Ако се испостави да се уклапамо, онда ћемо се регистровати у општини.” Споља гледано, све изгледа правилно и  уверљиво. Не баш пристојно, али сасвим логично. „Спремни смо за озбиљну везу и просто ћемо посматрати једно друго. У тим односима смо равноправни.”
Када мушкарац пре брака живи с разним партнеркама, људи старијег узраста кажу: „Нашетао се, излудео се”. За жене то не говоре. Према њима се одмах формира специфичан однос, праћен горким осмехом. Чак и ако на почетку мушкарац говори да му није важно с ким је пре њега била његова друга половина, ипак се све, на крају, сведе на то питање. Уосталом, та девојка је будућа мајка. А материнство је светла и чиста ствар. Дете које се рађа од мајке треба да буде здраво у сваком погледу. Када је девојка имала неколико сексуалних партнера, то обично не пролази без трага на свим нивоима.
Постоји једно поређење с лепљивом траком: први пут она се лепи тако да ју је скоро немогуће одлепити, затим лепљива трака мало слабије држи, а пети пут скоро да се и не прилепљује. То јест, после неколико веза, жена нема праву привезаност према свом мужу.
То не изненађује. Уосталом, ту су и успомене и, били ми свесни тога или не, постоји поређење. А ако погледамо то на нивоу организма, мора се узети у обзир и овај занимљиви податак: женски организам се чак прилагођава мушком на нивоу микрофлоре. Када жена почне да живи с другим човеком, долази до прилагођавања. Тај процес се може поновити неколико пута. А затим обавезно следи квар, почиње болест. И беба се рађа у зараженом порођајном каналу. А ако је тамо још био и грех убиства – абортус, онда се беба рађа не у чистом материнском телу, већ у прљавом, болесном телу са ожиљцима.
Мајка – то је светиња над светињама. Она треба да буде чиста! То говори о томе да није најпре мушкарац дужан да води целомудрен живот, већ је посебно важно понашање мајке, зато што се унутар њеног тела рађа дете. Како се може родити здраво и чисто дете у прљавој утроби?
Сада се говори да се рађа мало здраве деце. Али то је резултат тога што момци шврљају и лево и десно. Колико има неплодних мушкараца сада код нас? Тако исто и девојака? Зашто се раније рађало по 15 деце, притом су сва била здрава? А сада се рађа једно, и то с муком. То је сада идеологија која се намеће. Можете јој се поклонити или јој се успротивити.
Ако размишљамо о породици, не треба одмах ступати у блиске односе. Многе жене пате од тога што буду одбачене одмах после интимних односа. Једном је један свештеник рекао задивљујућу ствар: „Онај човек који је пре брака често мењао партнере, издао је онога с којим му је Богом одређено да живи породичним животом. Он је фактички њему неверан.” Није случајно код нас Руса реч – суђени. То јест, онај човек, с којим је суђено бити заједно. Ако је девојци или младом човеку суђено да ступе у брак, пре или касније то ће се десити. Зашто издавати своју будућу половину? Зашто красти од других и уништавати животе других?
Пробни бракови
„А зашто да се региструјемо”, мисле многи, „када нам је и овако добро?” Неки пристају да живе у таквом браку јер једноставно желе да знају колико се слажу једно с другим. „Ако се испостави да нисмо једно за друго, чему потписивање?” – објашњавају они. Притом се сматра да су у овој ситуацији и мушкарац и жена равноправни и заједно доносе такво решење.
Обоје су за озбиљну везу. Овде је неопходно приметити следећу особеност женске психе: чим почну сексуални односи, жена постаје зависна од мужа, постаје његов део, силније је привучена к њему. Шта се дешава с мушкарцем који нема развијен осећај одговорности за другог? Он види једно те исто сваки дан. За њега је завршена романтика, почињу радни дани, све то постаје навика. Појављује се осећај да је циљ достигнут и мушкарцу такав живот почиње да досађује. Наступа слабљење осећања. Тим пре ако се жена не приказује увек у најбољем светлу и раздражује га својим хировима. Овде нема равноправности. Жени се појачава осећај привезаности, а код мушкарца се појачава осећај досаде, једнообразности и монотоније. Жена се бави учвршћивањем односа и труди се да наведе свог партнера да ступе у брак, али њему то није потребно.
Жена чека када ће је мушкарац запросити. Ако до тога не дође, жена почиње да жури, трудећи се свим силама да га тихо погура ка доношењу те одлуке. Својим делима га призива да оцени њене способности. „Погледај каква сам ја домаћица. Како добро изгледам! Како укусно кувам.” То јест, испада да мушкарац заузима трон, а жена му доказује своју вредност у свим пољима. Због тога овде нема једнакости! Однос према жени претвара се у израчунавање њених врлина и недостатака. То више није љубав! То је трговина, рачун, све – само не љубав!
Затим, жена неретко осећа да мушкарца оваква ситуација потпуно задовољава и он се не труди да ишта промени. А ако се у њему пробуди жеља, он ће отићи другој жени, објашњавајући свој одлазак тиме да му његова партнерка не одговара. Неке жене у датом случају иду на потпуно неоправдан корак. Оне одлучују да затрудне и роде бебу. „Сад никуда неће отићи!” – мисле оне. Ако мушкарац има бар неки осећај одговорности, онда даље може уследити „стимулисани” брак (брак када је невеста већ трудна). Овде је потребно поменути да рађање бебе никада није фактор који ће учинити да муж изненада „открије” своју љубав према жени. Већина мушкараца доживљава дете као проблем. А још се ту нађе и гомила рођака и пријатеља који почињу да га уче и гурају у брак. Под овим околностима мушкараца се осећа ухваћеним. То је као да су га обманули.
„Где је ту равноправност?” – питам ја вас.
Често се после пробних бракова људи обраћају психологу. И када их слушаш, чини ти се да се пред тобом само мењају лица која су научила једну те исту причу и сада је понављају.
Тако да „пробни” брак – то су сузе женског рода. Ту нема никакве равноправности! А ако и има, онда је она искључиво имагинарна. Говорећи духовним језиком, грађански брак је блуд. То је кршење заповести! Због тога благодат одлази. Потом се проливају сузе, остају нерешени проблеми. Какве ту може бити радости? Овде су могуће само плач и сузе. Среће ту неће бити! То ће бити само бекство у фатаморгану.
Мени су се урезале речи једнога светитеља: „Ничега се не треба бојати осим греха.” Јер Бог је љубав. И само када ми грешимо, благодат одлази. И тако човек лети по животу, као суви лист по ветру. Он удара на све преграде на свом путу и на крају се може распасти. Да, цела ствар је у нашем греху. Само у њему. А не у томе што су људи сурови или је живот лош.
Униније, песимизам
Једна крајност, као што смо већ рекли, јесте неуздржани блуд. Друга крајност је седење код куће и немање воље за изласком и дружењем. С једне стране, шта у томе може бити лоше? Али овде је могуће упасти у униније. То није чување целомудрености, већ униније! Такви људи – уседелице верују да у њиховом животу неће бити ничег доброг. „Ко ће мене заволети? Зар ја могу основати породицу?” – говоре они.
У психологији се то назива „самопрогнозирајуће пророштво”. То је ситуација када човек живи са ставом да с њим неће бити ништа добро и води себе тако да се тај став оправда.
У своје време, када сам водила курс „Етика и психологија породичног живота”, пришла ми је једна девојка желећи да подели са мном своје проблеме. Јако је чудно било гледати шеснаестогодишњаке који говоре о томе да у њиховом животу још нема љубави. Они то говоре као да су проживели сав живот. И они то заиста виде као трагедију. Посебно у поређењу с другим вршњацима. Тинејџерска љубав има карактер епидемије. Заљуби се један, па други, па у стање заљубљености упадне цео разред, па још даље. И ето, пришла ми је девојка и причала о младићу који је занима али који никада, по њеном мишљењу, не обраћа пажњу на њу. И после неког времена сам налетела на следећу сцену у школи: тај младић је пришао тој девојци с леђа и почео нешто да јој говори. А она се окренула и рекла му: „Шта хоћеш?!”
Била сам крајње изненађена њеним понашањем. Када сам је питала о томе што се десило, она је одговорила: „Ни сама не знам шта ми се десило.” Међутим, ја знам шта се с њом десило. То дете је само себе својим „самоједством” довело до унинија.
Била је то класична ситуација „превентивног напада”. Девојка очекује да ће све бити лоше, да ће свакако бити болно. И одједном, окреће се и види да јој је он пришао. Тој девојци у глави се одмах јављају мисли: „Из тих односа ништа добро неће изаћи. На крају ће све бити бол и страдање. Због чега се мучити толико времена? Најбоље одмах све да окончам.” И зато с њене стране одмах следи: „Шта хоћеш?!”
То је класично самопрогнозирајуће пророштво. Она не дозвољава да јој се на други начин обраћа. Она одмах својим унинијем води однос на други ниво. С таквим људима одмах треба говорити на други начин. Они не дају другој половини чак ни да им се приближи.
А где уопште могу да се упознају млади? Раније су Руси говорили: „Не тражи жену у колу, већ у башти.” Познајем једну учитељицу која је свом одраслом сину који је учио у иностранству говорила: „Добру жену у ресторану и дискотеци нећеш наћи. Места за забаву нису погодна за тај циљ. Иначе ћеш цео живот после плесати.” И тако се њен син упознао са својом женом на поклоничком путовању. Група младих је путовала и молила се. У капели се срело двоје и ето вам пара. Савременог пара. Зато се и каже: „Иштите и даће вам, тражите и наћи ћете.”
А што се тиче тога како се правилно понашати, могу рећи следеће. Треба живети по заповестима Божијим! Оним људима који живот замишљају као бајку, то се чини досадно и глупо. Они говоре себи: „Тако ћу живети у старости.” Али овде треба схватити да ако желите да живите и да имате и радосно срце и стабилну породицу и срећну децу, морате да живите по заповестима. Ако будете поштовали управо тај пут, све ће бити прекрасно. Ако човек говори: „Мени је то досадно. Ја и сâм све знам. Све ћу радити сâм” – њему ће бити веома тешко.

Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Црква Светог Симеона Мироточивог у Загарачу код Даниловграда данас је прославила своју храмовну славу, а племе Загарач свог небеског заштитника – Светог Симеона Мироточивог. Свету архијерејску литургију, у Недјељи блудног сина, служио је Епископ диоклијски г. Методије са свештенством уз молитвено учешће вјерног народа.   Звучни запис беседе   Честитајући празник и храмовну славу, владика Методије је казао да је људски его највећа препрека човјеку да види Бога и да живот у заједници подразумијева служење и давање, о чему говори и данашња јеванђељска причи о блудном сину који је пожелио да изађе из заједнице и од оца свога тражио свој дио имања како би удовољио својим жељама.   Владика Методије је казао да је син, као и сви ми, о себи извлачио закључак из спољашњих ствари и на основу својих жеља. Подсјетио је кроз каквеје  муке, глад и патњу, понижења, пролазио кад је имање, које му је отац дао, потрошио:   „Кад човјек дође до те граничне линије и те ситуације кад се његова мисао, илузија о томе ко је он, сломи и угаси због животних искушења и недаћа на које човјек наиђе, онда се он врати самоме себи.“   Преосвећени владика је појаснио да је у тренутку кад је син дошао себи, сагледао положај у ком се налази, као и ситуацију у којој је некад био у дому оца својега и горко се покајао. Промјенио је своју психологију и пожелио да се врати не у пуноћи и слави, као син и један од насљедника дома оца својега, него као посљедњи најамник :   „Сагледао је сву ништавност сопствене илузије, шта је и ко је он у овоме свијету. Он се враћа дому своме, макар да се наједе, и тиме и показују љубав према дому и оцу, да буде и најамник, али близу дома оца својега.“   Јеванђеље каже да је отац очекивао сина јер није гледао његов его и илузију коју је он имао о себи и свијету око себе, него је, објаснио је владика, отац гледао у њега кроз его:   „Наиме, ми кад видимо недостатке других, судимо на основу њихових сагрешења и недостатака. То говори его из нас, јер его гледа у его, а љубав гледа кроз его. Зато се отац обрадовао сину и потрчао му у сусрет, примио и обукао, вратио му достојанство које је некад имао, мада син у свом покајању то није ни тражио, ни очекивао.“   Отац је заклао теле да прославе синовљев повратак, али брат, који је био исправан и испуњавао све заповијести очеве, кад је видио то ражалостио се и замјерио оцу што њему, који га вјерно служи, није чак ни јаре дао да се провесели са пријатељима а блудноме сину, који је потрошио имање, све је опростио:   „Он је био фарисејског духа, о коме је Господ говори ученицима Својим, који споља гледају да буду исправни, тачни, што је потребно и добро, али он није дубље спознао какав човјек треба да буде кроз све те врлине. Не треба да мисли да је посебан у односу на некога другога већ треба да схвати да је једно и са оним који је у заблуди и илузији. Да му је то једнако брат, и да треба  да се радује туђем добру и исправљењу.“   Отац, који је видио да је његов син, који је споља исправан, био у већем проблему и искушењу него његовог пали блудни син, који се покајао, вапи и за њим и каже: „Све је моје и твоје. Требало се развеселити и обрадовати, јер овај брат твој мртав беше, и оживе; и изгубљен беше, и нађе се“. Овим ријечима, појашњава владика, Господ опомиње фарисеје због којих прича ту причу:   „Људски его је највећа препрека познању, враћању себи, заједници и познању Бога – створитеља неба и земље. То је највећа препрека човјеку да види Бога. Живот у заједници подразумијева само служење и давање јер кад се он вратио себи ушао је у заједницу, да себе да заједници, а не да узима. “   Епископ је тумачећи јеванђељске ријечи „ко се не одрекне себе“, казао да то значи одрећи се наших илузија о себи и свом животу:   „То значи изгубити тај живот, да би добили истински божански који већ имамо, који нам је Бог дао да га откријемо у себи, јер је Царство небеско у нама. Не треба ићи нигдје, већ треба дођи себи, пробудити се. На то нас опомиње и данашњи празник и Свети Симеон, истински просветитељ свога народа, не по свјетлости људскога разуме и памети, него по божанским благодатним енергијама.“   На крају бесједе владика Методије је пожелио да нам Господ да да се појединачно на духовном плану ослобађамо заблуда и илузија изведених из нашега мишљења о себи, да се просвјетљујемо божанским енергијама и преображавамо на Светој литургији и тиме стичемо љубав непролазну, славећи Оца и Сина и Светога Духа са свима светима.   Након што је владика Методије освештао и пререзао славски колач, заједничарење је настављено за трпезом љубави коју су припремили домаћини славе Жељко и Милован Оташевић са породицама.   Испред парохијана др Велизар Вељо Велимировић је пожелио свима добродошлицу истичући да је Црква Светог Симеона Мироточивог, која је претпјела многа страдања и недаће, те да је била толико оштећена да се у њу није могло улазити, обновљена по пројекту Републичког завода за заштиту споменика културе у Црној Гори, а уз благослов Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија.   Он је казао да је оно што је најзначајније то што су сачували веру, љубав и слогу племенску:   „Сачували смо чистоту овог храма, наше вјере и духа, који желимо да сачувамо, као и традицију наших предака који су се такође уградили у овај храм. Нека би благослов владике Методија ушао у сваку породицу у племену Загарач“, казао је др Велизар Вељо Велимировић и пожелио да са овог заједничког празника сви присутни понесу мир Духа Светога у своје и комшијске домове .     Извор: Радио Светигора

Осим команданта ЦО РВ и ПВО пп Антанасијевића Саше обалежавању крсне славе присустовали су војни свештеници отац Стеван Стевановић и отац Предраг Докић, претходни команданти ЦО РВ и ПВО, команданти јединица са аеродрома Батајница, припадници ЦО РВ и ПВО са децом, дечији црквени хор цркве Светог Ђорђа на Чукарици под управом Ирине Војводић, војници на служењу војног рока и остали гости.


Светковину су увеличала деца професионалних припадника ЦО РВ и ПВО, након чега су им додељени пакетићи.
Ана ДРАКУЛ, Саша АНТАНАСИЈЕВИЋ

У поноћ је служен акатист Пресветој Богородици док су верници држали упаљене свеће, што је давало свечани тон богослужбеној атмосфери.
Око два часа после поноћи започело је служење Свете тајне јелеосвећења, а потом је, у четири сата ујутру, почела прва Света Литургија, док је од осам сати почела Света архијерејска Литургија, коју је служио Његово Преосвештенство Епископ нишки Г.Г. Арсеније.
Епископ Арсеније је, у свом обраћању, након што је сестринству манастира и верницима честитао празник и славу, подсетио окупљене на значај празника Покрова Пресвете Богородице:
„Да затражимо Њен благослов и молитве у свим икушењима и свим недаћама овога земаљскога живота, јер Она је наша заступница, Она која стоји пред престолом Бога живога, пред Сином својим, молећи за цео свет и молећи за нас. И много пута у историји Цркве видели смо колико су молитве Мајке Божије јаке пред Сином њеним, Господом нашим, Исусом Христом.“
Vladika Arsenije - Beseda Djunis (14 10 2018).mp3
 
http://radioglas.rs/Newsview.asp?ID=23
 

Рођење Пресвете Богородице, почетак је рођења једине истинске и бесмртне Радости у овоме свету, како и појемо у празничном тропару: „Рођење Твоје, Богородице Дјево, радост најави целој васељени…ˮ
Пресвета Дјева Марија родила се од старих и бездетних родитеља, Јоакима и Ане. Отац Јоаким беше из племена Давидова а мајка Ана из племена Аронова. И тако Марија беше по оцу из царског рода, а по мајци из рода свештеничког. Св. праведни Јоаким и Ана због бездетности у скрушености својој мољаху се Богу с плачем, да обрадује старост њихову даровањем једнога чеда, као што је некад обрадовао старца Авраама и старицу Сару даровавши им сина Исака и Човекољубиви Господ обрадова их радошћу, која је превазилазила далеко сва њихова очекивања и све најлепше снове, јер им дарова не само ћерку но и Богомајку – родитељку Живота. Благодатна Марија, благословена међу женама, храм Духа Светога, олтар Бога живога, трпеза Хлеба небеснога, кивот Светиње Божје, дрво најслађега Плода, слава рода људског, похвала рода женског, источник девства и чистоте – то беше Богом дарована ћерка Јоакима и Ане. Рођена у Назарету, а после три године одведена у храм Јерусалимски, одакле се вратила опет у Назарет, да чује и смирено прими благовест светог Архангела Гаврила о рођењу Сина Божјег, Спаситеља света, из Њенога пречистога и девичанскога тела. По речима преподобног Јустина ћелијског: “Вели се у дивном данашњем тропару Пресвете Богомајке: да је Господ Христос, уништивши проклетство, у исто време уништио смрт и даровао нам Живот Вечни. Ето вечне радости, ето радости коју је донела Пресвета Богомајка овоме свету. Родила нам је Бога – Победитеља смрти, Победитеља пакла, мучитеља рода људског страшног и ужасног ђавола. И родивши нам Њега, Она је заиста родила Бога, Који је изнад смрти, Који је однео победу над свима смртима, победу над ђаволима и свима ђаволима. Да, тако је Она постала уистину, заједно са Својим Божанским Сином, Победитељка смрти и Даватељка Вечнога Живота.ˮ[1] 

Историјат и химнографија празника Рођења Пресвете Богородице У току  богослужбене године постоји четири празника Пресвете Богородице, од којих је свакако први празник управо Рођење Пресвете Богородице. По речима Светог Андреја критског, празник Рођења Пресвете Богородице може се назвати почетком празникâ. Овим великим празником Пресвете Богомајке почиње годишњи циклус великих празника, док се циклус Великих празника завршава још једним Богородичиним празником – Успенија. У Светом Писму нема писаних сведочанстава о Рођењу Пресвете Богородице, већ је празник преношен захваљујући освештаној традицији Цркве вођени Духом Светим. Црква је, временом, почела да се у оквиру посебног празника сећа рођења Дјеве Марије и да га празнује, ала не зато што је Њено рођење по нечему било изузетно, чудесно или дотад незабележно, већ управо због тога што је осетила да сама свакидашњост Њеног рођења открива нови и блистави смисао у свему ономе што називамо „свакидашњицом“, да свакидашњост њенога рођења даје нову дубину свим оним детаљима људскога живота које тако често сматрамо потпуно неважним.[2]  Богослужбени текстови овог празника препуни су разних назива Пресвете Дјеве Марије (Сасуд светлосни, књига живота и речи, источна капија кроз коју дође Бог, престо премудрост…), а сами називи надахнути су поукама како Старог, тако и Новог Завета. На вечерњем богослужењу имамо три Старозаветна читања, у којима се Мариолошкинаглашава значај Пресвете Дјеве у свештеној историји спасења. Рођење Твоје, Богородице Дјево, радост најави свој васељени, јер из Тебе засија Сунце Правде (Истине), Христос Бог наш Који, разрушивши проклетсшво, даде нам благослов и, уништивши смрт, дарова нам живот вечни. (тропар празника) Што се тиче химнографа за овај празник, Свети Роман мелод написао је један кондак празника Рождества Пресвете Богомајке. Свети Андреј критски написао је две празничне проповеди, као и други канон празника; Свети Јован Дамаскин саставио је први канон празника; Стиховње стихире саставио је Свети Герман патријарх цариградски, док је трећу литијску стихиру саставио Анатолије. Свети Стефан Свјатоградец саставио је три стихире на Господи возвах и прву литијску стихиру. Јосиф химнограф написао је канон претпразништва. Службу празника Рођења Пресвете Богородице можемо пратити од седмог века. Празник има један дан претпразниства и четири дана попразниства. Твојим рођењем Пречиста, ослободише се Јоаким и Ана срамоте због немања деце, а Адам и Ева од срамоте пропадљивости (трулежности), и народ Твој, избавивши се узрока греха, кличе Ти: Нероткиња рађа Богородицу и Чуварку нешег живота. (Кондак празника)   катихета Бранислав Илић  
-------------------------------------------- [1] Извод из беседе преподобног Јустина Ћелијског на празник Рођења Пресвете Богородице изговорене у Светоархангелској обитељи манастира Ћелије. [2] Протојереј Александар Шмеман о Рођењу Пресвете Богородице.   Извор: Српска Православна Црква

Жеља да се види ближњи како пати од истога од чега и ми патимо. Управо зато, изван раздобља друштвених нестабилности, кивност сиромашних се усмерава против њима сличних.
То је један од чинилаца друштвене стабилности.
Склоност да се патња пребацује ван себе. Ако због превелике слабости не можемо ни побудити милост према себи, нити нанети зло ближњем, наносимо зло слици света у нама.
Свака лепа и добра ствар тада је као увреда.

Чинити зло ближњем значи нешто добити. Шта? Шта се добило (и за шта ће се, ако буде требало, платити) када се нанело зло? Прерасло се. Растегло се. Испупила се у себи празнина тиме што се стварала у ближњем.
Моћи некажњено наносити зло ближњем – на пример, испразнити свој гнев на потчињеном, који мора ћутати – јесте поштедети себе трошења енергије, издатка који овај мора да утроши. Исто је с недозвољеним задовољењем неке жеље. Енергија која се на тај начин уштеди, одмах се деградира.
Главобоље. Овакав тренутак: бол је мањи када се пребаци на свемир, али свемир је тада искривљен; бол је много јачи када се поново своди на своје место, али нешто у мени већ не пати и остаје у контакту с неискривљеним светом. Слично поступати са страстима. Снижавати их, сводити на једну тачку и престати се за њих занимати. Тако се односити особито према свакоме болу. Забранити му да се ближи стварима око мене.
Они којима су уништили град и које су одвели у ропство, више нису имали ни прошлости ни будућности: чиме су могли испунити своју мисао? Лажима, и то најситнијим, најжалоснијом прождрљивошћу можда пре спремни да се дају распети за крађу пилета него раније да умру у
одбрану свога града. Чак и сигурно, јер када би било другачије, не би морали доживљавати своја стравична мучења.
У супротном требало би умрети или умети поднети празнину у мисли.
Да би се имало снаге за посматрање несреће кад је човек несрећан, био би потребан натприродни хлеб.
Механизам преко кога нас превише тешка ситуација понижава у томе је што енергија какву нам пружају узвишена осећања – уопште – јесте ограничена; ако ситуација тражи да идемо даље него та граница, треба имати извор у ниским осећањима (страх, похлепа, воља за рекордима, жеља за спољним почастима) која су богатија енергијом.
То ограничење је кључ за многа скретања.
Трагедија оних који су, ступивши из љубави према добру на неки пут где је ваљало патити, стижу после неког времена до своје границе и пропадају.
Камен на путу. Бацити се на камен као када би при неком појачању жеље требало да престане постојати. Или ићи као да сам ниси постојао.
Жеља садржи у себи апсолут, и ако не успемо да га задовољимо (пошто се исцрпе енергија), апсолут се претвара у препреку. Стање душе побеђених, потлачених.
Вољено биће које нас разочарава. Написала сам му. Немогуће је да не одговори речима које сам ја себи већ рекла у његово име.
Људи су нам дужни онолико колико замишљамо да треба да нам дају. Ослободити их тога дуга.
Сложити се да су другачији него творевине наше маште, значи опонашати одрицање од Бога.
И ја сам другачија него што замишљам. То знати, значи опростити.
 
Извор: Simone Weil, La Pesanteur et la grâce, Paris: Plon, 1988.
Превод: Петар Вујичић

Кога си примио у себе? Онога ко је жалост? Не, Христос је Радост. Он је решење твојих проблема.
Зато је важно прихватити и веровати да решење постоји.

• Ја не могу да се оженим, оче! Никад се нећу оженити!
Ако си уверен да се нећеш оженити, решење не постоји. Али, ако кажеш: „Ја знам да ће ми Бог ускоро послати решење, и чекаћу са надом. Са ишчекивањем.“

Рекао сам једној жени:
• Веруј, да онај за кога ћеш се удати, заиста постоји овог тренутка.

Имала је тридесет година, па сам јој рекао:
• Дакле, он је жив. Ви се једноставно нисте срели. Оживи у свом уму жељу, наду, молитву. Шта је уствари молитва? Зар молитва није ништа друго него свим својим бићем желети да се догоди оно што желим другоме?

И тако доживи онога за кога ћеш се удати, и моли се за њега.

• Али, ја га не познајем.

• Није важно што га не знаш! Душа твоја зна да се неко припрема да те сретне, и то ће се заиста десити.
То ишчекивање, та психологија наде, доноси практична решења у нашем животу, када ми најмање очекујемо. Наравно, људи који непрестано тугују, ропћу и посматрају живот са очајем, не проналазе решење, њима се дешава управо супротно, они су пригрлили роптање, плач и безнађе, те не налазе решење. Чак и када им Бог пошаље неко решење у животу, они се опет враћају пређашњим навикама.

Да бисмо добили решење од Бога, веома је важно изграђивати Христов дух. Христос нам говори о љубави, смирењу, праштању, молитви, милосрђу и доброти. Ко обитава у таквом божанском расположењу, тај се саображава са Христом, и он му даје решење. Јер када смо у сагласју са Богом, Који је решење свих проблема, немогуће је не пронаћи излаз.
Али када не живимо у складу са духом Христових заповести… Христос нам говори: „Праштајте непријатељима својим“, а ти у себи желиш зло другоме. На пример, неко је болестан, а ти у дубини душе кажеш: „То је и заслужио!“ на тај начин испољаваш злурадост и проклињеш га. После тога ти не можеш добити решење од Бога, јер си се удаљио од Духа Христовог и божанског расположења, које је љубав, смирење и милост.

Дакле, решење проналазе људи који обитавају у расположењу љубави и црквеној атмосфери. Они бивају просветљени од Бога. Не налазе решење када они то зажеле, не данас, него можда већ сутра или после мало дужег временског периода. У сваком случају, ти ћеш слушати глас своје душе, који ће ти рећи: „Ево решења твог проблема“. И видећеш светло на крају тунела, видећеш излаз из онога што те мучило и узнемиравало.