ГрешниСлуга

Чувене муке са кројењем.
Из мог искуства мислим да најпре треба научити осмогласник, па онда прећи на кројење. То што се научи у осмогласнику, примениш на текст пред собом и то је то. Отприлике, црквенословенски и осмогласник су предуслов за учење кројења.
Постоје неки снимци, које могу да ти пошаљем на мејл, уколико желиш. На њима је објашњено како кројити неке гласове.

ima mnogo pametnijih kanala...(blago rečeno )

Нема шта да мислим, јер ми дојади да бришем постове са тог канала.
Тежак треш.

Za smeh je, pre svega, potrebna iskrenost, a zar ima iskrenosti kod ljudi? Za smeh je potrebna nezlobnost, a ljudi se najčešće smeju pakosno. Iskren i nezloban smeh znači veselost, a zar ima kod ljudi u današnje vreme veselosti i umeju li ljudi da budu veseli? Veselost čoveka je najvidnija crta njegova, koja ga najviše odaje. Jedan karakter dugo ne možete upoznati, ali čim se čovek bar jedanput nasmeje sasvim iskreno, pokazaće vam se njegov celi karakter odmah kao na dlanu. Samo čovek vrlo visokog i vrlo sretnog razvitka ume da bude veseo i da zarazi druge, to jest neodoljivo i dobrodušno veseo. Ne govorim o njegovom umnom razvitku, nego o karakteru, o celom čoveku. Na taj način, ako želite da prozrete čoveka i da upoznate njegovu dušu, ne posmatrajte kako ćuti ili kako govori, ili kako plače, ili čak kako se uzbuđuje plemenitim idejama, nego bolje da pogledate kako se smeje. Ako se dobro smeje, znajte da je dobar čovek. Ja zato dobro znam da je smeh najsigurnija proba duše. Pogledajte dete: jedino deca umeju da se dobro smeju do savršenstva i zbog toga i jesu privlačna.
Fjodor Mihajlovič Dostojevski

Прво што ми је пало на памет је беседа о. Гојка. Можда правим дигресију, али послушајте свакако. Почиње од 1:03:27 , а кога мрзи да гледа цео тај део, одговор на питање шта ако се уморимо од православља је дао на 1:08:55
Смирење, главна ствар.
 
 

Велики бол у срцу за нашег оца Андреја. Надам се да је добро и да ће бити све у реду са њим. Лепе речи архимандрита Саве.

Није грешка или трагедија, већ "почетак новог пута"? Игуман Нектариј (Морозов) - о одрицању од свештеништва и монаштва
 
Најава о одрицању од свештенштва и монаштва Архимандрита Андреја (Конаноса), најсјајнијег православног публицисте, писца и проповедника нашег времена, без претеривања, шокирала је многе. И другог дана се разни људи обраћају многим свештеницима који имају налоге на друштвеним мрежама, са истим питањем: шта мислите о одлуци оца Андреиа и како оцењујете његов чин.
Не знам разлоге и околности које су га подстакле на ову одлуку. Не знам његов унутрашњи живот, његове туге, слабости и искушења. И зато се не усуђујем да причам о самом оцу Андреју. Тим више - никако да му судим.
Ни најмање зато што савршено добро разумем: данас неком судите због поступака који вам се чине неприхватљивима, а сутра по истој ствари - нечему што апсолутно не очекујете - осуђују вас. Ово је један од закона духовног живота, и они који га занемарују врло брзо се уверавају у његову реалност.
Али има нешто у овој ситуацији што је много веће од оца Андреја, наших искустава и збуњености. Ако нешто не кажем или, тачније, не сетим се, била би велика грешка.
Савремени црквени живот готово је у потпуности препун недостатака, проблема, свих врста неправди и заблуда. Наших мана, проблема, грешака и заблуда. И особи која то гледа тешко је да схвати: шта је хришћанство у 21. веку, да ли је изгубило своју релевантност, да ли је изгубило суштину, да ли је у принципу живо. И све исто и, вероватно, у још већој мери - у односу на Цркву.
Штавише, таква питања не постављају само спољни посматрачи. Она понекад прогоне и оне који су, чини се, најтемељитије укорењени у црквеном животу
Зашто је то тако? Чини ми се да објашњење није у томе колико порока има у данашњој људској компоненти Цркве који могу послужити као узрок спотицању. У нечем другом је ствар. У неком изненађујуће површном ставу према хришћанству међу већином људи који пуне наше цркве.
Премало је оних за које је вера у Христа заправо оно непроцењиво зрно, благо, због кога су спремни одрећи се свега осталог ако је потребно, оних за које је живот без Христа толико лишен сваког смисла и садржаја , за које је живот без вере не само као незамислив већ и потпуно немогућ.
А због ове површности догађа се заиста страшна ствар: оно што је по својој природи непоколебљиво, непромењиво, почиње изгледати као апстракција, нешто што није испуњено конкретним значењем и садржајем, што се може трансформисати, скратити, поништити, и једноставно заборавити. И то се не односи само на неке појединачне аспекте хришћанског живота, већ и на Цркву у целини, и на саму веру као такву.
Није новост ни за кога од нас, наравно , да особа која је положила монашке завете, рукоположена у свештеника, не може тек тако да се одрекне завета и да напусти Цркву. То се данас догађа стално, принудно осећање бола и истовремено пажљивије сагледавање оних који су у нашој близини и самих нас , уваек нови напори да се схвате разлози, утврђивање болних тачака из којих потиче такав исход.
И веома често их налазимо : изгарање, умор, фрустрација, који воде до слома.  Понекад - губитак вере, понекад њено одсуство од почетка (дешава се и то).
Наравно, у таквим случајевима, гледамо на оно што се догодило као грешку, као трагедију одређене особе.
Али ситуација са оцем Андрејем је потпуно другачија. У свом обраћању он говори врло уверљиво о својој одлуци, али не као грешци, трагедији или издаји. Не. Узвишено и описно, он говори о крају једне етапе и почетку друге - важније и више, која подразумева исто служење људима, али часније и с већом искреношћу.
Ако издвојимо време да прочитамо коментаре, којих има пуно испод текста оца Андреја на Фејсбуку, видећемо да већина пратилаца не само да одобрава његово одрицање од свештенства и монаштва, већ му се и диве.
Пратиоци су они људи који су читали његове постове, чланке и књиге, сазнавали о животу ради Бога и са Богом, који су га поштовали као Христовог слугу. И одушевљени су ...
Како то разумети? Колико страшно мора бити замагљивање граница између истине и грешке, између обавезног и недопустивог, између верности и отпадништва, да би се људи који верују у Христа радовали одбацивању завета на Чије се обавезао и служби коју је Он благословио?
Желим да причам о оном што је јасно и неспорно - желим то управо зато што је престало бити тако.
Када човек даје монашке завете, не даје их људима, то је савез између њега и Христа. Обећање на верност Њему. Баш као и брак, примање монаштва захтева, у идеалном случају, потпуну свест, јасноћу избора. Ово је реч која се даје једном заувек.
Ако је у браку особа доживела разочарање, схватила да су он и супруга странци, то је увек болно, али знамо много случајева када је, упркос направљеној грешци и раскиду породичних веза, особа ипак нашла срећу у новој заједници. Али у кога се разочара онај ко се одрекне монаштва, са ким се растаје, од кога одлази? Од Онога коме се предао и с којим се сјединио .
Да ли је та слабост, тај грех опростив? Мислим да није на нама, људима, да судимо о томе, јер човеку није потребан наш опроштај или опрост: опроштај му даје сам Господ, чија је милост немерљива. Само он зна снагу човека и његову слабост, бол и патњу, врлине и пороке. Само Он зна под којом тежином је пао, шта је то што га је довело у ту ситуацију.
Питање је можемо ли ми говорити о овом разочарању као о ставу, као о врлини? Мислим да је то могуће, али само ако особа престане бити хришћанин и „нађе се“ у некој другој религијској традицији или једноставно одбаци религију. Али ако остане хришћанин, остане у Цркви, онда не .
Не тако давно, скоро цео "православни Фејсбук" био је заузет дискусијом о томе да ли верник и побожна особа имају право да оставе своју жену са петоро деце и пређу код друге жене, водећи рачуна о првој породици неформално, па чак и несебично. И реакција већине на ту ситуацију била је огорченост. У овом случају формулација питања је другачија: могу ли монах и свештеник напустити присуствовање престолу, слављењу евхаристије и монаштва и говорити о томе као о некој врсти кретања напред?
Чини се да је све јасно. Али револт није. Ово није страшно, вероватно нам је свима досадило негодовање. Међутим, ово је симптом. Тужан, очигледан, страшан - који се обично назива отпадништво. Процес је отишао толико далеко да, као што сам већ рекао, очигледно није очигледно и неспорно је дискутабилно.
И, дакако, отац Андреј је нанео ударац Цркви одласком и оправдањем овог одласка, удар који није ни први ни последњи, али је посебно јак. И желим да ћутим - јер боли и заправо је застрашујуће. Али сигуран сам да ви не можете.
И дефинитивно желим да кажем да ово није завршетак једне и почетак друге етапе. Ово није наставак свештеничке службе са већом искреношћу. Ово је несрећа због које Анђели Божји жале. И размишљање због којег непријатељ тријумфује.
И дефинитивно желим да кажем: не, ово није „крај једног пута“ и није „почетак другог“. Није „прилика за наставак свештеничке службесвештеничка служба
И дефинитивно желим да кажем да ово није завршетак једне и почетак друге етапе
Ово није наставак свештеничке службе са већом искреношћу“. Ово је несрећа због које Анђели Божји жале,  И размишљање због којег непријатељ тријумфује.
(мој слободан превод текста објављеног у Правмиру))
 

Велики бол у срцу за нашег оца Андреја. Надам се да је добро и да ће бити све у реду са њим. Лепе речи архимандрита Саве.

Он није ни био монах, већ целибатни (бели) архимандрит. 

Велики бол у срцу за нашег оца Андреја. Надам се да је добро и да ће бити све у реду са њим. Лепе речи архимандрита Саве.

А св Тројце си заборавио...моја крштена , плус рођен у земунској болници... Мунзе Конза!

Јако су важне речи преподобног старца Порфирија о томе, да мрак не ишчезава, када говориш о њему. Не говорите о мраку, говорите о светлости и не коментаришите непријатне ствари код куће. Што их випе коментаришеш, то их више умножаваш, што више говориш о њима, тим се више они увеличавају. Говорите о светлости, о добром, уградите добре помисли у свој ум, како је говорио старац Пајсије. Мрак се ме изгони мраком. Сунце излази, и мрак ишчезава сам по себи.
Архимандрит Андреј Конасос

Сматрам да je суштина духовног живота да човек свакодневно живи духовним животом.
Неко ми је данас послао писмо преко електронске поште,у којем пише: ”Оче，молим те，реци ми било шта о Трећем светском рату!“
О, људи моји, па говорићемо и о Трећем светском рату, али сам потпуно убеђен да многи од оних који се распитују за Трећи светски рат од страха тај рат неће ни доживети, али да је главно питање за њих - како ће до увече преживети свој мали светски рат са женом и децом, у СВОЈОЈ рођеној кући!
Зашто ме они ништа не питају о том рату?
Зашто не кажу: "Оче, реци ми како да се добро односим према својој жени?“
Зашто ме запиткујеш о антихристу, ако је данас у твојој кући дејствовао сам кушач (сатана) неким другим поводима?
Ми сматрамо да живимо духовним животом када се занимамо за нешто што је негде далеко и изван нас: „Неко нам прети, неко против нас води рат, неко нам жели зло!
Да, то није лаж, све то постоји у овом свету, али зар пораз тих непријатеља (демона) није пут ка светости?
Да би се наша душа утешила, да бисмо осетили близину Божију, морамо се духовно усредсредити, морамо се загледати у своју душу и испитати каква је наша веза са Богом.
За мене је духовност - осећати огромну благодарност за мноштво дарова којима нас је Бог обдарио.
Већина вас су у браку: сетите се какви сте били пре венчања. Тада сте говорили: „Шта ћу да радим сам у животу, како ћу се снаћи сам у животу? А данас, када сте у браку, сећате ли се још увек дара венчања за који сте се толико молили?
Када увече лежеш на спавање, треба да кажеш: „Христе мој, благодарим Ти што имам жену (или мужа)! Она је тежак човек, али и ја сам тежак човек! Ни она,ни ја нисмо анђели! И она је човек,који има свог оца и мајку, који су јој пренели своје проблеме, али и ја сам исти такав'.
He треба се никада формално односити према своме браку,
Неко је прексиноћ назвао своје дете магарцем зато што је добио лоше оцене у школи, исто то дете због којег је дрхтао док је жена била у породилишту, бринуо се да ли ће све проћи добро на порођају. Како је тада плакао од радости: „Постао сам отац", и частио је пријатеље. И сад одједном исто то дете назива магарцем!
Како је то могуће?
Тако ми сами себе лишавамо радости у животу. Навикавамо се на дарове Божије, и уместо да за њих благодаримо, они почињу да нас оптерећују, постају нам досадни, и ми више не живимо оним великим што нам је Бог даровао у животу.
Речи су недовољне, неопходно је унутарње преображење душе.
Архимандрит Андреј Конанос

Po mom mišljenju, ovo je najbolji odgovor na temu od strane @Zoran Đurović:
Opustite se ljudi. Vera je tu da nas izbavi od straha a ne da nas još dodatno zaplaši.

Поштовани суграђани,  браћо и сестре,
Нова година се приближава. Прославе сваке врсте организоване су широм наше земље, па тако и у главном граду Београду, док наш народ у Црној Гори страда са Црквом својом. Осећајући обавезу у љубави према својој браћи и сестрама, позивамо вас да 31.12.2019. године у 18.30 часова у капели Православног Богословског Факултета одржимо заједнички молебан за многострадални род наш и тако молитвено подржимо народ Црне Горе и Цркву своју. Пре самог молебана биће служена вечерња служба са почетком у 18 часова.
Време након молебана провели бисмо у конструктивним разговорима о актуелној теми у просторијама нашег факултета, где бисмо имали и мало послужење. Позвани су не само студенти, већ сви људи добре воље.
Напомена:
Молимо вас да не доносите алкохол, већ само безалкохолна пићa која бисте конзумирали 31.12.
P.s.
Док се широм Србије буде одбројавало 10,9,8,7... знајте да се у истом ритму пендрецима броје ребра Срба Црне Горе.

Са сваком добром надом,
Студентски парламент
Православног богословскoг Факултета
Универзитета у Београду

Поштовани суграђани,  браћо и сестре,
Нова година се приближава. Прославе сваке врсте организоване су широм наше земље, па тако и у главном граду Београду, док наш народ у Црној Гори страда са Црквом својом. Осећајући обавезу у љубави према својој браћи и сестрама, позивамо вас да 31.12.2019. године у 18.30 часова у капели Православног Богословског Факултета одржимо заједнички молебан за многострадални род наш и тако молитвено подржимо народ Црне Горе и Цркву своју. Пре самог молебана биће служена вечерња служба са почетком у 18 часова.
Време након молебана провели бисмо у конструктивним разговорима о актуелној теми у просторијама нашег факултета, где бисмо имали и мало послужење. Позвани су не само студенти, већ сви људи добре воље.
Напомена:
Молимо вас да не доносите алкохол, већ само безалкохолна пићa која бисте конзумирали 31.12.
P.s.
Док се широм Србије буде одбројавало 10,9,8,7... знајте да се у истом ритму пендрецима броје ребра Срба Црне Горе.

Са сваком добром надом,
Студентски парламент
Православног богословскoг Факултета
Универзитета у Београду

Поштовани суграђани,  браћо и сестре,
Нова година се приближава. Прославе сваке врсте организоване су широм наше земље, па тако и у главном граду Београду, док наш народ у Црној Гори страда са Црквом својом. Осећајући обавезу у љубави према својој браћи и сестрама, позивамо вас да 31.12.2019. године у 18.30 часова у капели Православног Богословског Факултета одржимо заједнички молебан за многострадални род наш и тако молитвено подржимо народ Црне Горе и Цркву своју. Пре самог молебана биће служена вечерња служба са почетком у 18 часова.
Време након молебана провели бисмо у конструктивним разговорима о актуелној теми у просторијама нашег факултета, где бисмо имали и мало послужење. Позвани су не само студенти, већ сви људи добре воље.
Напомена:
Молимо вас да не доносите алкохол, већ само безалкохолна пићa која бисте конзумирали 31.12.
P.s.
Док се широм Србије буде одбројавало 10,9,8,7... знајте да се у истом ритму пендрецима броје ребра Срба Црне Горе.

Са сваком добром надом,
Студентски парламент
Православног богословскoг Факултета
Универзитета у Београду

Eво, ја сам на овој теми писао пре пар месеци. И сад кад сам и ја пао у тај рукоблуд после нешто више од годину дана, испадам баш као фарисеј. Ја сам овом добром дечку написао да не приступа Светој Чаши. Велика дрскост и гордост са моје стране и овом приликом му се извињавам, јер сам увидео колика је потреба душе да се сједини са Христом. Христос не позива праведнике, већ грешнике. Ето, овом приликом се извињавам и осталим члановима форума, праштајте и помјаните.

Eво, ја сам на овој теми писао пре пар месеци. И сад кад сам и ја пао у тај рукоблуд после нешто више од годину дана, испадам баш као фарисеј. Ја сам овом добром дечку написао да не приступа Светој Чаши. Велика дрскост и гордост са моје стране и овом приликом му се извињавам, јер сам увидео колика је потреба душе да се сједини са Христом. Христос не позива праведнике, већ грешнике. Ето, овом приликом се извињавам и осталим члановима форума, праштајте и помјаните.

Блаженопочивши Павле:
Све што Атанасије напише ја ћу да потпишем, али оно што изговори нећу!

Допринос драгог Владике је огроман, то је неоспорно и одушевљење поводом тога је било, али поводом изјаве за Максима није било неког одушевљења. Можда код неких.

Ево био сам ја на промоцији. Није тако било. Владика је рекао да неће дати Максима, па макар сви отишли, да ће епископ Максим остати, али није добио аплауз. Није баш добио одушевљење међу присутнима, барем мени. То за магарца је причао на крају промоције као анегдоту.