Тројкаш

Није Вучић тај који је донео одлуку о њеном заузимању места министра у важном министарству узалуд, нити је он одлучио о њеном месту председника владе. О томе су одлучили људи из Сорошевог круга, јер је она била одличан радник у њиховој компанији, оној која окупља организације сличне намене. Ту спада и она за коју је она радила, а у оквиру Трилатералне комисије. Не требамо имати сумње зашто су њу истурили напред. Наравно да ће се у школској настави уметнути сексуално васпитање и наравно да ће се хомосексуални бракови легализовати. Да би се сасвим урушила наша земља и наш народ (данашња грађанска скупина коју називамо народом) поразио морално и духовно, још је то потребно учинити. Нисмо ми први над којима се осмишљавају планови и исцртавају границе. Вучић као егоманијак ужива у свом послу, а исплати му се ко зна колико (ми тај новац не можемо ни да замислимо). А као послушник бриселско-вашингтонских сплеткароша, заслужује медаљу, јер није било већег а свеснијег издајника у историји Србије.

Оно што сам хтео рећи за пољопривреду, укратко: Промена односа према селу као изузетно важном државно-националном производном елементу, а не као заосталој средини. Треба сее за подстицање репопулације села залагати, како новчаном подршком тако и на друге начине. Убрзани развој инфраструктуре села. Израда квалитетних саобраћајних и телекомуникационих веза, како ниједно село не би више било „одсечено од света“. Формирање струковне организације пољопривредника, која ће и у народном представништву (Сабору) заступати права својих чланова. Обнова задругарства: подстицање пољопривредних произвођача да се удружују ради остваривања већих приноса, али и ради помоћи социјално угроженима. Треба се заложити за обнову задругарства на начелима на којима је оно постојало до 1945. године. Расподела и експлоатација свих тренутно расположивих обрадивих површина, тако да ниједна њива не остане необрађивана. Незапослени и сиромашни би од државе бесплатно добијали одређено земљиште под условом да желе да га обрађују, док би они који земљиште не желе да обрађују били обавезни да исто уступе држави. Испитивање карактеристика земљишта и ваздуха како би се простор најбоље искористио за гајење оних врста биљака и животиња које би на датом простору давале најбоље приносе.

„Настављајући на земљи служење Христа, Који је Себе поистоветио управо са унесрећенима, Црква свагда ступа у заштиту немоћних и слабих. Она због тога позива друштво на праведну поделу производа рада, при чему ће богати подржавати сиромашнога, здрави болеснога, а способни за рад – престарелог. Духовно благостање и самоочување друштва могући су само у оном случају ако се обезбеђење живота, здравља и минималног благостања свих грађана сматра безусловним приоритетом приликом расподеле материјалних добара …“ став је Руске Православне Цркве. Све принципе изливене у један основни: брига према ближњем. Потребно је одбацити мисао да је новац сам по себи циљ- економија је добра у оној мери у којој човеку представља средство тежње ка остварењу виших, натчулних циљева, а не циљ сам по себи. У до сада опробаним либералним економским моделима, нема ничег суштински доброг. Да бих надаље био јаснији, конкретне мере: Промена општег стања свести о раду, његовом значају и улози, као и учвршћивање националних вредности и осећаја припадности нацији, са посебним освртом на одуховљење становништва и заштиту радника свих делатности и струка као носилаца стваралачке снаге нације. Јачање друштвене свести о социјалној правди, која не може бити остварена без национализма као везивног ткива и темеља одбране државе, која пак представља средство помоћу коjeг се нација самоуређује и штити, и средину у којој се социјална правда треба остварити. Успостављање таквог економског поретка који би био туђ и принципу слободног тржишта, али и командно-планском начину који онемогућава приватну иницијативу. Принцип мешовите привреде пружа довољно и подједнако слободе појединцима за „фер утакмицу“, али и држави да реагује ако дође до угрожавања виталних интереса нације. Ефикасно обрачунавање са свима онима који су имовинску корист стекли на незаконит или неморалан начин. Уз одузимање имовине, спровести и дугорочну забрану пословања односним лицима. Формирање посебног социјалног фонда од новчаних средстава и имовине који ће бити заплењени од оних који су их стекли на нелегалан или неморалан начин. Такав фонд биће сасвим довољан за подршку свим привредним гранама, као и за спровођење нужних социјалних мера у друштву. Развијати делатности радничких синдиката, као и друге облике струковног удруживања. Cтицати искуство из њиховог функционисања и међусобних односа, како би се према указаним потребама лакше прецизирали задаци и делокруг струковних организација које повезују делатност синдиката и удружења послодаваца, односно пољопривредних задруга и других сличних облика кооперације. Успостављање савременог облика древног принципа Средњег система, у коме осим приватне и државне својине, значајно место има и колективна. Струковне организације, као битни чиниоци будуће србске државе, имаће значајну имовину која представља колективну својину свих чланова струковне организације. Имовинска средства и новчани фонд организације могу користити сви њени чланови у циљу остварења нужних потреба, личних и породичних. Имовина и фонд струковних организација обнављају се и увећевају пре свега путем чланарине (чија висина треба бити сразмерна приходима чланова). За управнике фонда могу бити одређиване искључиво личности које ће имати посебан сертификат (плакету) који додељује (и одузима) лично Владар, и то за подвиг или морално узвишено дело, које може бити јемство некористољубивости. Повећати трговинску размену са земљама некадашњег Трећег света, јер једино мерило трговине треба да буде рентабилност домаће привреде, а никако „интеграције“ или штетни споразуми. Обустављање продаје природних добара, као и војних и других институција од значаја. ....о пољопривреди рецимо, изнећу конкретна моја размишљања идући пут.

Не постоји никаква ефикасност у економији, а позитивној према народу а не интересним групама, без морала и хришћанских принципа. У зависности од погледа на живот и свет и становишта националног или анационалног, таква ће бити и економска политика. И да, наравно да је важно ко спроводи било какав модел економске политике. Противуречан си јер кажеш да је наш човек корумпиран и да му никакви модели не помажу док је такав, а модел средњег система ти изгледа застарео, архаичан и немогућ. Као што рекох, сви ти модели либерални и „слободнотржишни", пречесто се и од стране овдашњих родољуба, представљају добрим, што није истина. Мера нашег човека није апстрактна и представља појам хришћанског морала и милосрђа. Не ради се о мерењу духа данас живећих Срба! Уосталом, прави и праведни модел економске политике може се умногоме извести и из искуства данашњих сељака и привредника, не од оних лажно представљених модела „слободнотржишне" политике. Понављам, упитајмо обичне раднике тих наведених земаља јесу ли им економски системи праведни, имају ли социјалног мира и правде. Не може се казати да је нешто успешно, што доноси неки новац и капитал а истовремено кида важне везе у животу народном и доноси велику несрећу по многим питањима. Смисао економске политике мора бити такав да донесе срећу матичном народу, зато је важан национални карактер. Домаћински однос са ма којим новцем и ма каквом имовином, мора произвести мир и социјалну сигурност. Либерални, ненационални, „слободнотржишни" модели, осиромашују народ, а управо су Немачка и Шведска једни од правих показатеља (земље о којима се говоре хвалоспеви када је у питању капитал). Питајмо Немце и Швеђане...

Ћириличару, ништа од наведеног није тачно, осим критике немачког корпоративизма. Маршалов план је био стручни механизам за поробљивање немачког народа и потпуну окупацију Немачке, након што је народ у огромном броју изгладњен на смрт. Некоме се може и не мора допасти да живи у сељачкој држави. Сувишно је истицати Недића и Љотића као неуспешне у примени нечега налик средњем систему. У време окупације, Недићева влада је успевала да уради онолико колико је то заиста било могуће. Тек по ослобођењу би било реално да се оствари она социјална правда, о којој сви толико говоре. Наравно, нама још увек траје окупација и ми управо због ситуације у којој смо морамо тражити модел социјалне политике по мери србског човека, радника. Да се разумемо, индустрија је потребна, и то оне врсте у којима би се исказали многобројни таленти наших људи из свих струка, нарочито из области војне технике и такозваног IT сектора. Не треба површно доживљавати средњи систем горе наведен, о коме говори Свети Николај. Оно што је толико честа појава и данас међу нама, јесте популизам у изношењу разноразних страних модела, међу којима готово нема оних који заиста представљаји систем са националним карактером који би био независан од унутрашњих либерално-економских утицаја (тајкуна као чинилаца) и без притисака од страних банкарских организација. Чудно је да се и међу нама православним хришћанима, тек мали број окреће социјалној политици која је макар слична оној у средњем систему...

Заиста је надувана прича о назови немачком успешном моделу. О битним детаљима требало би питати управо саме раднике, немце. Оно што је потпуно изостављено, а итекако је битно, јесте анационални карактер овог социјалног модела. Једна од изнесених неистина, јесте спомињање наводне обнове и некаквог уздизања немачке привреде након национал-социјализма. Да дотични писац оних редова заиста јесте упућен у то каква је била социјална политика и у каквом стању је била немачка привреда у време нацинонал-социјалима (али без острашћености према политичким фигурама из тадашње власти), не би тако олако дизао у небо овај социјални модел о коме пише. Треба бити истинољубив по свим питањима у политици, а нарочито о пореклу, усмерености и сврси неке социјалне политике. Данашња Немачка није никакав позитиван модел а ми као народ имамо бољих модела за вођење здраве економије, социјалне политике, а у складу са нашим националним становиштем и хришћанском вером. http://www.czipm.org/srednjisistem.html

Не може се „констатовати" тако нешто. Држава мора бити тако изграђена, са националним институцијама, прожета националним духом, утврђена националним курсом и остварењем социјалне правде за српски народ и све јој верне држављане. Идеологија грађанска је данас блиска либералном, демократском духу, па се стога може везати од такве „елите" какву имамо, а која управља данашњом државом, оно „грађанско и национално" једино на амерички начин, да се национални идентитети бришу и створи нови, мутантски, и као такав веже за грађанство у демократском и либералном духу. Потпуно нехришћански и несрпски. Мора се одвајати појам грађански од националног. Грађанин је и сељак, јер припада држави и држављанин је, а не припада грађанском духу данашњице. Како бисмо њега поставили у појам „константовања национално=грађанско"? Грађанско које би требало постати више национално (у смислу приближавања свих тежњи градског деловања националној потреби, сва гледишта грађанског данас, поставити на српско становиште) не може без одстрањивања духа модерне грађанштине, јер она је сва утопљена у антихришћанско и анационално. „Наша елита" није способна за спој ових двеју ствари и нужно потчињавање друге првој.

Ел Торнеро, устајемо и ми остали да радимо. Рад ослобађа....од нерада [emoji3]

Није прецизније сигурно, по схватању, по духу нашег језика. Види шта рецимо Пајсије Светогорац каже на тему мудрости и лукавости. У нашем народу, другачије се доживљавају лукави људи (као осиони, зли), а другачије мудри.

Јевреји имају и уметнике и научнике и пословне људе, не зна им се број-а више него било који други народ? Необично запажање. Нимало тачно. Још више их имају индијци и кинези! Ако је до броја. Родољубље је родољубље. Шовинизам је шовинизам. А све треба по јеванђеоској правди разрезивати. Овде нисам започео тему о конкретној политичкој вештини у испољавању родољубља. Та тема би била широка за овај мој наслов. Радије бих да говоримо о научним, културним, уметничким, духовни и просветним националним делатницима. Дакле, „безазлени" није исто што и „лукави". Довољно је заменити реч са другом која има потпуно други смисао и слика се мења. Будимо истинољубиви!

Имам три додатна питања-може? Шта тачно значи „успешни јевреји„? Шта је то „рационално родољубље"? Где то стоји да је Господ казао да треба бити „лукав"?

Не ради се о праву. Наши Преци су знали да се слобода кроз борбу стиче, водили државу, бринули о реду и поретку, мерећи све по Христу и на свој начин (не јеретички н'о по својој духовној снази) градили пут од Светога Саве ка нама (па тако од Христа ка нама). Завет Немањин, завет је Савин и Лазарев. Па тако, српски Завет. Заветом предака називамо и подразумевамо јеванђеоску науку преточену у народни живот, усмеравајући га ка очувању свих здравих веза (противу заборава) и давајући му смисао постојања и као одредишну тачку свем раду и кретањима његовим, одређујући безвремени свет, спасење, „тамо где одбеже свака мука". Нема додирних тачака са „заветним јеврејима„ наш српски Завет. Нови Завет нам то говори. Није њихов „месија" исто што и наш Спаситељ. Наше родољубље је једино сувопарно и паганско без Светосавља. А наше Православље неистинито, односно нестварно или неостварено, без Светосавља.

Када је реч о Господу Исусу Христу, свакако да је јеретички говорити или исповедати став да је он не Богочовек који се жртвовао ради човековог спасења и да су некако битније традиционалне радње у народу у којем се јавио (а није се јавио баш јеврејима тек онако-то знамо) него ли Његова божанска природа и то што нам је донео Богочовека, себе. Како је тај конкретни лик могао озбиљно да повеже обрезање и тело и јеврејску „нацију"(?) са Сином Божијим и Његовим повратком (условно речено) у Царство Небеско. Тамо је „отишао" (опет условно речено) као обрезани јеврејин или као Син Божији?! Како је јеврејски „месија" исто што и наш Спаситељ, па тако: како је јеврејски завет истоветан српском?

Историја српског народа нам свима дословно и јасно, недвосмислено указује на потребу подсећања на светле личности нашег рода, на њихова велика дела и жртву за свој народ па и умногоме за читаво човечанство. А то због нашег кратког памћења. У покушају да се наброје имена српских великана кроз векове, сигурно ће се учинити неправда према некима које би ненамерно својим слабим памћењем изоставили. Овде бих ипак навео тек пар имена, а за које је потребно кроз конкретна жива обраћања и живу реч, указати нашим сународницима зашто и колико су вредни ти људи-дивови, бисери наше националне баштине. То су на пример: Михајло Пупин, Никола Тесла, Милутин Миланковић, Војислав Бакић, Милош Црњански, Атанасије Петровић, и многи други. Сходно томе, каква су ваша размишљања и погледи по питању симбиозе нашег родољубља и отачаствољубља са нашом православном вером. Какво вам је становиште по питању онога што чини срж и целовитост нашег националног идентитета? Етнофилетизам отпишите у овој теми, молим вас који тврдите да он постоји као истинита против-тежа нашем простом родољубљу и тако практично негира Светосавски завет.