Радост служења

Садржај живота је љубав, а садржај и мјерна јединица љубави је жртва. У мјери у којој волиш у тој мјери живиш. У мјери у којој се жртвујеш у тој мјери волиш. Волим, дакле живим. Жртвујем се, одричем се себе за ближњег, дакле волим... Љубав се не дефинише,она се не доказује, њоме се живи. Љубав је живот. Живот без љубави је сурогат живота.

Август 1995 године десило се страдање Книнске, а септембра исте године страдање Босанске Крајине. У најтежем и најтурбулентнијем историјском времену, послије другог свјетског рата, које је задесило Крајину, један млад богословац одлучио се за почетак једне велике, мукотрпне и трновите борбе. Зоран Карановић примио је из руку тадашњег Епископа бихаћко-петровачког господина Хризостома благослов монашког послушања. Замонашен је у манастиру Гомионица и добио монашко име Сергије. По повратку у Крајину, почев од 1998. године, почиње рад на обнови духовног и материјалног живота у Крајини. Велики удио у обнови живота, поред Епископа Хризостома и рмањског игумана Серафима, припада и тадашњем јеромонаху Сергију. Монах обновитељ, двадесет година касније на истој територији ратом опустошене, али милошћу Божијом, трудом и молитвама монаха и свештеника обновљене Крајине, постаје епархијски предстојатељ. Љета Господњег 2017. бива изабран за епископа бихаћко-петровачког. Долгоденствуј Преосвећени Владико!

Данашње литургијског зачало из јеванђеља пред нас износи примјер лицемјерног, лошег човјека, лошег слуге Божијег. Данашње јеванђељско зачало је својеврсно огледало, гдје у лицу тог лошег, лицемјерног служитеља, који моли за опроштај и бива му опроштено а сам не жели да прашта, ми у ствари препознајемо себе. Да, себе. Ми смо те лоше слуге Божије. Ми смо ти који нисмо спремни да опростимо, а молимо за опроштај. Зашто? Зато што нам је обољела воља. Гријех је болест оштећене воље. Лицемјерјем покривамо ту болест, продужавамо агонију. Лијечење почиње сусретом са самим собом. Борбом, рвањем. Пут Боготражења, Богопознања, почиње од момента кад се идентификујемо са овим лошим служитељем и креће борба. Почиње разапињање изобличавање властите сујете, лицемјерја и злобе. Тај сусрет са самим собом и властито изобличавање је почетни стадијум Пута. Даље иде рвање и борба. Са гријехом, са лицемјерјем, властитом сујетом, гордошћу и пакошћу. У даљем току борбе, некадашњи зли слуга ће бити у стању да чује рјечи: Добро, слуго добри и вјерни, у малом си ми био вјеран, над многима ћу те поставити, уђи у радост Господара својега" (Мт. 25, 21).

Одржати колико је могуће дуже замрзнути конфликт, онако како је благословила и у својој поруци о Косову обзнанила наша Црква, је тренутно једино што је могуће. Држава Србија се налази у незавидном положају, геополитички контекст на Балкану је такав да не иде у прилог српским интересима и није лако ни једноставно доносити било какве одлуке о трајном рјешењу статуса Косова и Метохије - Старе Србије. Чекати измјену геополитичке ситуацје и неког новог, српским нтересима, повољнијег распореда снага на геополитичкој сцени. Мало више стрпљења и мудрости. Вјерујем у државу Србију и њене институције. Вјерујем да имају снаге и мудрости да ово ријеше у најбољем интересу Срба на Косову и Метохији. Вјерујем да ће имати мудрости да замрзну преговоре уколико супротна страна настави са мегаломанским захтијевима и уколико модератори и посредници у преговорима појачају притисак на Србију. Искуство са Крајином опомиње на мудрост и трезвеност. Не одбацивати свако рјешење, али и не прихватати га брзоплето. Мислим да не треба уопште постављати питање да ли је боље признати тзв. независно Косово или га подијелити. То уопште није избор. Православна антропологија и социологја не познају избор између мањег и већег и зла, нити између добра и зла. То су квазиизбори. Слободни избор је опредјељење за добро и одбацивање зла. Дакле, одржавати замрзути конфликт онолико дуже колико је могуће и колико међународне и геополитичке околности дозвољавају и вјеровати у Бога и љубити државу Србију, јер друге Матице сем ње немамо...

Разумијем Вашу бојазан. Сви ми имамо своје симпатије према одређеним дисциплинама у разним областима, па тако и у теологији, исто тако имамо симпатије и према одређеним теолошким "кружоцима", богословским школама, па и према богословима и теолозима који на различите начине интерпретрају предање Цркве. Све је то сасвим нормално. Међутим, није у реду када се сврставамо у таборе чије методе, из фазе теолошког, здравог, научног и црквеног дијалога, прелазе у фазу међусобне искључивости и личне дискредитације саговорника.

Ови текстови двојице професора на два Богословска факултета наше Цркве, показатељ су да нам је потребно више пажње и међусобног уважавања, ријечју, више љубави и толеранције. Професор Пено је плодан научни радник, објавио је неколико квалитетних мнографских публикација из области догматике и етике. Аутор је и првог уџбеника православне вјеронауке за средње школе у Републици Српској. Веома неспретно и непажљиво допустио је себи да преузима и приказује као своје туђе ставове, што је уважени професор Јефтић, својом анализом приказао као плагијат. Сматрам да не треба бити толико оштар према професору Пену, те му оспоравати избор у звање и тражити одузимање катедре и посла на Факултету, јер овај рад, за који и сам аутор тврди да нема карактер научности и да је писан за интернет магазин а не научни часопис, није кориштен у опусу радова на основу којих је вршен избор у звање доцента ванредног и редовног професора, тј било којег звања у која је је професор раније биран. С друге стране то не ослобађа од моралне одговорности аутора поменутог текста. Лично мислим да би све било боље и сретније по саму теолошку дискусију, те по самог аутора оспораваног рада, да професор Пено није заишао у поље биологије и генетике те користио "оружје" које није његово и са којим не умије да барата, већ би било добро да је остао на свом положају, теологији - догматском богословљу са којег годинама успјешно изводи "маневре и борбена дејства" те води битку са супротним ставовима. Дакле, било би корисно за Цркву и научну заједницу, као и за саме читаоце, развити и пратити теолошку пилемику о поменутој теорији еволуције, али да није било нецитираних ставова Харуна Јахија и међусобних личних квалификација. Треба нам жива, здрава, аутентична и студиозна теолошка полемика, али без личних квалификација и прављења различитих табора и подјела на ове и оне.

Ови текстови двојице професора на два Богословска факултета наше Цркве, показатељ су да нам је потребно више пажње и међусобног уважавања, ријечју, више љубави и толеранције. Професор Пено је плодан научни радник, објавио је неколико квалитетних мнографских публикација из области догматике и етике. Аутор је и првог уџбеника православне вјеронауке за средње школе у Републици Српској. Веома неспретно и непажљиво допустио је себи да преузима и приказује као своје туђе ставове, што је уважени професор Јефтић, својом анализом приказао као плагијат. Сматрам да не треба бити толико оштар према професору Пену, те му оспоравати избор у звање и тражити одузимање катедре и посла на Факултету, јер овај рад, за који и сам аутор тврди да нема карактер научности и да је писан за интернет магазин, а не научни часопис, није кориштен у опусу радова на основу којих је вршен избор у звање доцента ванредног и редовног професора, тј било којег звања у каје је професор ранје биран. С друге стране то не ослобађа од моралне одговорности аутора поменутог текста. Лично мислим да би све било боље и сретније по саму теолошку дискусију, те по самог аутора оспораваног рада, да професор Пено није заишао у поље биологије и генетике те користио "оружје" које није његово и са којим не умије да барата, већ би било добро да је остао на свом положају, теологији - догматском богословљу са којег годинама успјешно изводи "маневре и борбена дејства" те води битку са супротним ставовима. Дакле, било би корисно за Цркву и научну заједницу, као и за саме читаоце, развити и пратити теолошку пилемику о поменутој теорији еволуције, али да није било нецитираних ставова Харуна Јахија и међусобних личних квалификација. Треба нам жива, здрава, аутентична и студиозна теолошка полемика, али без личних квалификација и прављења различитих табора и подјела на ове и оне.